Savka Subotić

Gordana Stojaković

Savka Subotić (1834-1918) spada među najznačajnije praktične pedagoge Vojvodine 19. veka, čiji je rad u vezi sa razvojem, proizvodnjom i prodajom narodne radinosti stekao svetsko priznanje, a u vezi sa emancipacijom žena počasno članstvo srpskih i inostranih ženskih organizacija

Delo Savke Subotić je evropska javnost ocenila kao izuzetno, a to potvrđuju i afirmativni tekstovi o njenom radu u mnogim evropskim novinama[1] početkom 20. veka, odlikovanja srpskog[2] i ruskog[3] dvora i poziv da kao ekskluzivni ženski glas govori u bečkom Naučnom klubu 1910. i 1911. O tome su svedočila počasna članstva međunarodnih[4] i srpskih[5] ženskih organizacija, saradnja sa jednim brojem vodećih svetskih i evropskih feministkinja kao što su Roža Švimer (Rózsa Schwimmer)[6] Kete Širmaher (Käte Schirmacher)[7], Keri Čepmen Ket (Carrie Chapman Catt)[8], Berta Papenhajm (Bertha Pappenheim)[9] i dr. Ni jedan srpski intelektualac, novosadskog kulturnog kruga, savremenik Savke Subotić, nije izazvao toliku pažnju evropske javnosti kao što je to ona uspela. Postavlja se pitanje zašto je ovde delo Savke Subotić prećutano dok je sećanje i poštovanje prema delu njenih savremenica, evropskih i svetskih feministkinja sa kojima je podjednako delila pažnju evropske javnosti, u Evropi i dalje živo? Čini se da je problem to što do sada, naučna i istraživačka praksa na srpskom jeziku nije u kontinuitetu i dosledno verifikovala dostignuća onih ženskih, autentičnih glasova koji su ostavili trag u kulturnoj istoriji zajednice u kojoj su ponikli.

Da bi se analiziralo delo Savke Subotić i njegov značaj za emancipaciju srpske žene i srpskog naroda u drugoj polovini 19. veka uobičajeno je da se pođe od konteksta (porodičnog i društvenog) u kome je i nastalo. Nije slučajno što se priča o životu i delu Savke Subotić začinje u Novom Sadu, Srpskoj Atini(ci) sredinom 19. veka. Na političku i kulturnu pozornicu je tada stupila generacija pesnika, književnika, političara, obrazovane omladine među kojima će biti i oni koji će oblikovati društvene i političke promene unutar prostora južnih krajeva Habzburške monarhije. Mnoge[10] od njih, ali i druge znamenite ličnosti je Savka Subotić dobro poznavala, imala prilike da upozna ili da bude svedokinja njihovog društvenog delovanja. Njen društveni angažman nije bio ograničen na svedočenje i podršku onoga što su njeni savremenici, slavni muževi iz reda inteligencije preduzimali, već proširen na samostalni plan čijom realizacijom je trajno zadužila srpski narod.

O Savki Subotić kao pobornici ideje mehaničkog materijalizma prva je pisala Anica Savić-Rebac smatrajući da je Savka Subotić „izradila, i to lično, bez mentorstva svoje okoline, svoj pogled na svet i život na osnovu tada najpopularnije materijalističke filozofije mehaničkog[11] (vulgarnog) materijalizma Hekela, Bihnera i Molešota i ostala mu verna do kraja života.“(Savić-Rebac 1988: 407-410). Ako znamo da je Savka Subotić stekla obrazovanje koje se za devojke iz boljih kuća sredinom 19. veka u Habzburškoj monarhiji nudilo u lerovima, klosterima i zavodima, gde su osim veronauke negovane sve domaćičke veštine, onda je ideja da je njen pogled na svet i život bio uslovljen idejama mehaničkog materijalizma, zaista smela. Anica Savić-Rebac je primetila da su njene životne prilike uglavnom bile sigurne, pa je lični prostor koji je imala iskoristila za „određenu i nepokolebljivu želju za pozitivnom aktivnošću“ (Isto, 408).

Pod uticajem Bihnera, Molešota i naročito Hekela Savka Subotić je društvene procese interpretirala preko principa postepenog razvoja kroz zakonitosti koje su u odnosu na taj fenomen otkrivale i postavljale prirodne nauke. U spoznaji sveta za nju su materija i mehanički zakoni bili nezaobilazno polazište. Кroz ideje koje će ona neposredno ostvariti u narodu, pored ideja mehaničkog materijalizma, mogu se prepoznati mnoge druge, tada aktuelne, počev od onih grofa Lava Tolstoja do nemačkih filozofa i pedagoga među kojima su Imanuel Кant, Johan G. Fihte, Artur Šopenhauer, Fridrih Frebel i Johan H. Pestaloci. Pri tom, treba reći, da Savka Subotić nikad nije napustila hrišćanske vrednosti čak, “hrišćansko učenje o humanizmu” i “moderno učenje o feminizmu” smatrala je najuzvišenijim pojavama u kulturi uopšte (Subotić prema Stojaković 2018: 28).

No najveći prostor njenog promišljanja i aktivizma zauzimao je pedagoški rad među omladinom i ženama na selu. Anica Savić-Rebac je svrstala među najznačajnije praktične pedagoge srpske zajednice u Vojvodini u drugoj polovini 19. veka (Savić-Rebac 1988: 409). Vaspitanje i obrazovanje dece u porodici je za Savku Subotić bio nezaobilazni deo celovitog obrazovanja omladine čija je druga polovina školovanje. A školovanje muške i ženske dece postalo je narodna potreba poput sunčeve svetlosti. Jedino što se, kako je Savka Subotić to videla, u slučaju srpskog korpusa škole nisu otvarale u odnosu na različite potrebe već jednoobrazno, što je prema njenom viđenju srpske društvene stvarnosti proizvodilo neadekvatne trgovce i zanatlije, ali i inteligenciju koja je bila šablonski, a ne široko obrazovana. Ovde možemo prepoznati sličnost sa ocenom koju je Svetozar Marković krajem 19. veka dao o srpskoj zajednici u Ugarskoj (Marković 1872: 137-142).

Obrazovanje žena, budućih prvih vaspitačica dece, Savka Subotić je videla kao osnov napretka čitavog naroda, koji je unutar civilizacije druge polovine 19. veka postao uslov svakog razvoja. Bila je zagovornica, tada utopijskog projekta obrazovanja kada narod obrazuje narod, smatrajući da su gospođe obavezne da idu u sela i s ljubavlju i strpljenjem podučavaju seljanku, ali da muškarci iz inteligencije nisu izuzeti iz tog opšteg plana. Drugi plan obrazovanja žena ticao se njene ekonomske samostalnosti i ekonomskog osnaživanja. Građanke su prema Savki Subotić trebale da se uključuju u svet rada kroz zarađenu nadnicu, a žene sa sela, koje su već bile proizvođači i ekonomi za sopstveno domaćinstvo, trebalo je da kapitalizuju viševekovno znanje tkanja, pletenja, veza, proizvodnje tkanina, prirodnih boja…

Ekonomski osnov preporoda jasno je izražena ideja koju Savka Subotić u nekom obimu ustanovljava u srpskim selima Srema i Slavonije. Njene ideje pretpostavljaju razvoj sela kroz poljoprivredu i žensku domaću industriju (tkanje, vez, pletenje). Razvoj poljoprivrede i domaće industrije je, prema njenom shvatanju, bio temelj povećanja materijalne baze iz koje nastaje nadgradnja koju ona definiše kroz trojstvo: zdravlje, prosvećivanje i sloboda. Selo je za nju idealna sredina u kojoj ne vidi odnose eksploatacije, koje pak vidi u gradu i industriji. Fabrike i pojava proletarijata u gradovima, koje ona vidi kao posledicu napuštanja zemlje, su za nju slika lenjog kapitala koji se bogati dajući mrvice potlačenima. Definiše potlačene, siromašne slojeve naroda kao one koji su budući nosioci društvenih promena na način da se sa bogatima ne deli samo škola već i trpeza, dakle zagovara pravičnu podelu znanja i bogatstva. Кoraci koji vode promeni opšte društvene situacije za Savku Subotić su reformski, a ne revolucionarni, a težište iz koga će se promena indukovati čine vaspitanje i obrazovanje, kultura u najširem smislu i ekonomsko osnaživanje sela pod uslovom da se u taj proces uključe sve društvene strukture, naročito žene sa sela.

Savka Subotić je shvatila kakvu vrednost predstavlja ženska narodna radinost i deo aktivnosti usmerila na razvoj, proizvodnju, prodaju i brendiranje srpske narodne radinosti, ili kako se to tada zvalo, domaće industrije. Njena aktivnost se odvijala kroz osetljiv proces upotrebe narodnog blaga i prilagođavanja potrebama tržišta, ali i kroz izradu tkanina i gotovih proizvoda izrađenih po njenoj zamisli koji se do tada u narodu nisu radili. Taj proces, izuzetne osetljivosti, prema zamisli i izvedbi Savke Subotić nikad nije napuštao uporište narodnog genija. Ona je razumela da je njen doprinos kreativno posredništvo između viševekovne tradicije i zahteva modernog tržišta. S tim u vezi je bio i njen stav da nema prava da patentira proizvode u čijem je kreiranju učestvovala kao i da od tih proizvoda poštenu zaradu moraju dobiti žene koje su i ih proizvodile. Takođe je dala mišljenje o tome zašto fabrike tepiha i manufakture proizvoda domaće radinosti, koje su počele da se otvaraju, mogu biti neuspešni što se tokom vremena pokazalo kao opravdano. A radilo se o tome da su tako proizvedeni proizvodi izgubili vezu sa narodnim genijem. Savka Subotić nije bila samo zaslužna za razvoj proizvodnje, brendiranja i prilagođavanja tržištu proizvoda domaće radinosti, već je i utemeljila sistem proučavanja srpskih ćilima u Vojvodini kao i hronološku klasifikaciju razvoja ćilimarstva. Uspeh koji je Savka Subotić postigla na međunarodnim sajmovima[12] sa proizvodima narodne radinosti, u čijoj je proizvodnji učestvovala, nije naišao na organizovanu podršku srpske inteligencije, zanatlija i trgovaca već su se mustre i uzorci neograničeno preuzimali i kapitalizovali kao istočnjački. Čak i njen konstantni poziv ženskim zadrugama da uđu, kao pošteni i kreativni posrednici, u posao proizvodnje i prodaje proizvoda domaće radinosti nije naišao na plodno tlo. Liderke i članice zadruga, nisu bile dorasle ciljevima koje je postavila Savka Subotić.

Feminističko čitanje dela Savke Subotić tek predstoji. Osnovna linija kojom se kreće njena agenda borbe za prava žena sadrži sledeće elemente: obavezno i kvalitetno[13] obrazovanje i školovanje ženske dece, kvalifikovanje žena za različita zanimanja i njihovo uključivanje u svet rada kroz poštenu nadnicu, ekonomsko osnaživanje žena na selu, politička prava za žene, edukacija žena za rad na javnom polju, reforma rodnih uloga kroz reformu braka, promena odnosa prema vanbračnoj deci, antimilitarizacija[14] (rodno budžetiranje kroz smanjivanje budžeta za vojsku i povećanje za poljoprivredu i kulturu), omasovljenje lokalnog ženskog pokreta i uključivanje u međunarodni ženski pokret. Ono što Savku Subotić smešta među vodeće feministkinje kraja 19. veka, što je i formalno potvrđeno počasnim članstvom u međunarodnim okvirima, je stav da je emancipacija žena odgovornost samih žena, ali da se na tom putu traži savezništvo onih muškaraca koji razumeju da je promena ženske situacije vezana za gubitak nekih privilegija za muškarce. Za Savku Subotić humanizam je bio identičan sa feminizmom.

Feminističke stavove predstavila je kroz tekstove (od kojih su neki u rukopisu), na predavanjima članicama ženskih organizacija, u bečkom Naučnom klubu (1910. i 1911), članicama Feminističkog udruženja u Budimpešti (1911) i na VII kongresu Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa (Budimpešta 1913). Tekstovi Savke Subotić među kojima i veliki broj aforizama[15] često su objavljivani u novosadskom Ženskom svetu (1891-1914), ali su takođe rasuti u časopisima toga doba poglavito na srpskom jeziku. Bila je saradnica Glasnika Srpskog učenog društva (1886), Zastave (1885), Domaćice (1899-1910), Trgovinskog glasnika (1899), Letopisa Matice srpske (1903-1904), Bosanske vile (1904-1906), Brankovog kola (1904), Carigradskog glasnika (1906), Sriemskih novina (1906), Dobrotvora (1913), Srpkinje – Ilustrovanog kalendara za naš ženski svet za prestupnu godinu 1896 (1895) i knjige-spomenice Srpkinja, njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas (1913) Predavanje Žena na istoku i zapadu objavljeno je 1911, govor na Međunarodnom kongresu za žensko pravo glasa 1913, a njena čuvena (O)poruka objavljena je u Ženskom svetu 1914. Кnjigu O našim narodnim tkaninama i rukotvorinama napisala je po sećanju, a objavljena je1904. Iste godine knjiga O našim narodnim tkaninama i rukotvorinama objavljena je u nastavcima u Letopisu Matice srpske. Savka Subotić je od čelnika Matice srpske zatražila da se ispuni usmena želja Jovana Subotića, da se štampaju njeni spisi koje je već za štampu sređivao profesor gimnazije, Jovan Živojinović. Izbor iz Uspomena (u rukopisu) Savke Subotić napravila je Ana Stolić, a objavila Srpska književna zadruga 2011, skoro vek kasnije. Jedna od najvažnijih knjiga o dometima ženskog javnog rada na planu umetnosti, obrazovanja, kulture i nauke kao i o ženskom aktivizmu u srpskom narodu do prve decenije 20. veka, Srpkinja, njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas posvećena je Savki Subotić. Knjiga je 8 (21) decembra 1913. svečano predata osamdesetogodišnjoj Savki Subotić. Bio je to simboličan kraj jedne epohe, jedne etape u borbi Srpkinja za ženska prava i u tom časku naše istorije, koji je uvek bio u zapećku, Savka Subotić je izgovorila i ove reči: „… Sad se borba za opstanak ne vodi više samo u pristaništu raznih naroda, nego na pučini kulture, i ko nema kompasa, izgubljen je. Srpska inteligencija je moralno obavezna, da svom narodu taj kompas bude, i da mu u svemu živim primerima prethodi, kao što su to i naši stari činili, od moderne kulture pak da samo ono usvoji, što odgovara našim narodnim osobinama, karakteru i našim skromnim okolnostima, koje ištu da se prema guberu pružamo…“ (Subotić prema Stojaković 2018: 110-111).

Privatnost nije bila tema o kojoj je Savka Subotić pisala. Zato, odabir ličnosti iz užeg i šireg, porodičnog okruženja o kojima je ostavila podatke u Uspomenama zaslužuje pažnju. To su Savkina majka Julijana, udata Polit, baka, Кatarina[16] Desančić i suprug, Jovan Subotić[17]. Za Jovana i Julijanu Polit u Uspomenama, Savka Subotić piše da su bili obrazovani i požrtvovani roditelji, ugledni članovi srpske zajednice Novog Sada pre Bune. Jovan Polit je bio bogati trgovac komunitetlija (član Gradskog veća), cincarskog porekla koji je imao bogatu biblioteku i koji je svojoj deci obezbedio odgovarajuće obrazovanje. Tako znamo da je učitelj Savki Subotić i njenom bratu Mihajlu Polit – Desančiću[18] jedno vreme bio Svetozar Miletić, najznačajnija politička figura među Srbima u Austrougarskoj u drugoj polovini 19. veka. Sve što je Savka Subotić napisala o suprugu Jovanu Subotiću, a što je objavljeno u Brankovom kolu 1904. u tri nastavka, govori o njemu kao izuzetnom karakteru velikog i plemenitog duha, prožetog nepatvorenim osećanjima koja su često nalazila oduška kroz pesnički i dramski izraz. Pišući o suprugu zapisala je i detalje koji govore o nežnoj prisnosti dva bića. Postoji nekoliko zabeleški o deci[19]: Dejanu, Vojislavu i Veri.

Savka Subotić je umrla u rodnom gradu, Novom Sadu 25. novembra 1918. na dan kada su delegati i delegatkinje Velike narodne skupštine Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji, odlučili da se Baranja, Bačka i Banat prisajedine Кraljevini Srbiji. U tom činu učestvovalo je i sedam žena, koje su prethodno bile izabrane pod istim uslovima kao i muškarci na osnovu pasivnog i aktivnog prava glasa. Četiri godine pre toga Savka Subotić je objavila svoju (O)poruku. Savremenost njenog poslednjeg teksta fascinira i danas. Prema njenoj želji smrt je partom oglašena kasnije, a zalaganjem Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja njeni posmrtni ostaci su preneti u Zemun i sahranjeni u porodičnoj grobnici Subotića. Danas jedna ulica u novosadskom naselju Veternik nosi njeno ime.

Литература

• Марковић, Светозар. „Друштвено-економско стање код аустро-угарских Срба“, Радник 31. март 1872, 137-142.

• Савић-Ребац, Аница. „Савка Суботић“, Жена данас 68 (1950): 46-47. Tekst je ponovo štampan: Савић-Ребац, Аница. „Савка Суботић“, Студије и огледи, (1988), 407-410.

• Stojaković, Gordana. Naša savremenica Savka Subotić: dramski prikaz. Novi Sad: Gordana Stojaković, 2007.

• Stojaković, Gordana. “Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.

• Стојаковић, Гордана. Савка Суботић (1834-1918) – Жена која није ништа прећутала. Нови Сад. Академска књига, 2018.

• Суботић, Савка. „(О)Порука Савке Суботић“, Женски свет 7-8 (1914), 180-181.

Прилог

(О)порука Савке Суботић

„Моја Порука.

Желим, чим умрем, било то ма где, да се имам однети у болницу и шпитаљски сахранити. Нећу нико да ми дође укоп, па ни моја деца, нити да ми се смрт партом објави, него тек после неког времена преко новина.

У оном часу, кад се са онима, који нам за срце прирасли, за навек праштамо, онда треба да смо сами себи и Богу остављени, а не да своју тугу пред светином профанирамо.

Пре него што ме укопају, нека ми се срце извади и метне у једну лимену кутију; та кутија нека се пошаље у Земун, и нека је тамошњи гробар закопа у гроб мога мужа. Kао сведок нека буде један од мојих синова, или кога они буду опуномоћили.

И то све да буде у тишини, да нико о томе не дозна.

Онај новац који би се утрошио на мој укоп, молим моје синове, да поделе сиротињи.

На споменику мога мужа нека се на другој страни метне иста плочица, као његова, само упола мања са натписом:

Савка др. Ј. Суботића, рођена Политова 1834 † 19..

Молим једног од мојих синова, да нареди, да се кости моје ћерке Вере, која је у Осеку сахрањена, у таку исту кутију, као моја, покупе и у гроб мога мужа ставе, поред моје кутије.

Моја Вера вечни санак борави,

Моја љубав у гробу почива,

А надежда ми крај њих постељу простире.

---

Укоп сваког великаша или богаташа је за његову породицу трагедија, а за сокачку светину позоришна игра, а за лиферанте весела игра. – Kрајње је време, да се са тим парадним укопима већ једном прекине а да се у жива, а не у мртва уста даје. Kолико би се бедних породица помогло оним новцем, који се на парадне укопе троше? О Људска сујето, ти и преко гроба идеш!

Сасвим је нешто друго, кад се великим и заслужним људима споменици дижу. Ти споменици служе на подстрек млађем нараштају; и зато треба да стоје међу живим људима, а не на гробљу.

Најтрајнији су они споменици, који се дижу у облику какве хумане и просветне установе.

---

Ношење црнине је анахронизам и за наш просвећени век неприкладна старудија. Није ли зар обесвећење светиње искрене, дубоке туге за милим покојником, те свете реликвије у спомену, износити на улицу, на видик свету своју жалост, али по пропису конвенционалном; црнина, полуцрнина, и то све по најновијој моди? Зар дубока жалост може да се исказује на оброке, да се смањи и престане са губитком, који се нигде не враћа? Kо је те оброке ставио и које продро у душу и срце човеково? Није ли то страшна иронија, да се тој црнини као изразу жалости рокови стављају: годину дана пуна црнина, после полуцрнина и најзад се укида сваки траг жалости? Па ти се рокови и у парастосима типично изражавају! Да чудне ироније за осећање људског срца!

Kао осамдесетогодишња старица, с једном ногом у гробу, износим те своје назоре о црнини црпене из вековног посматрања и искуства и остављам у аманет просвећеном новом поколењу: клони се конвенционалне лажи и обесвећења најдубље тајне срца човечијега!

---

Под притиском таких предрасуда наопачке се поступа и са уметностима, које су дане човеку, да у њима овековечи божанску искру свога бића и даде најискренији израз онога, што му на срцу лежи, те њиме се сједини у божанску хармонију сродних душа. Тако се у знак жалости забрањује и свирање и певање, опет по одређеним роковима. Просвећени дух се буни против тога, јер је против природе и нашег срца и значаја уметности. Kад је наша јединица Вера лежала још на самртном одру, наредио је мој муж сину Војиславу, коме беше тек 15 година: ‘свирај и певај ми песме, које је она радо певала!’ Та, само музика може изразити оно што душа осећа, а речима се не да исказати! Тим изразом се у божанском гласу песме и мелодије спојише осећаји срдаца наших и узнеше се Творцу мирисно и благо као тамјан и најсавршенија молитва за спас душе чеда нашега и јединице сеје деце наше.

Тако се заноси и сад душа моја, а ја је бодрим речима песниковим у овом затишју дубоке старости своје, када осећам:

Над свим бреговимa

је мир;

Над свим врховима

свуд шир

Ни даха чут’.

Тичице ћуте у гори,

Стан’, мир те скори

Зове на пут!

Савка др. Ј. Суботића“

Prilog 2

---

Prilog 3

Savka Subotić o Lužičkim Srbima

---

[1] Le Temps (1906, La Revue Slave (1906), L`Entete (1906), Das Wiesen für Alle – gde je proglašena za“Der Mutter ihres Volkes“(1905и 1906), Times (1906) Jus suffragii (1908), Дамскій миръ (1911), Fremdenblatt (1911), Neue Freie Presse (1911), Neue Wiener Tagblatt (1911), Neues Pester Journal (1911), Pester Lloyd (1911), A nő és társadalom (1912), а tekstovi o njenom radu objavljeni su i u drugim bečkim i peštanskim listovima, u posebnim izdanjima povodom Međunarodne konferencije Crvenog krsta u Londonu 1907. i kongresa Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa u Rimu 1914 (Stojaković 2018: 118-120).

[2] Orden Sv. Save IV stepena (Stojaković 2018: 118).

[3] Orden Crvenog krsta II stepena (Stojaković 2018: 118).

[4] International Council of Women, Međunarodnog kongresa za žensko pravo glasa 1911. (na kongresu u Stokholmu) i Žensko društvo iz Amsterdama (Stojaković 2018: 114).

[5] Bila je počasna predsednica gotovo svih srpskih ženskih organizacija, prva predsednica Srpskog narodnog ženskog saveza, Kola srpskih sestara i Društva Kneginja Ljubica (Stojaković 2018: 120).

[6] Roža (Rožika) Švimer – jedna od najznačajnijih evropskih feministkinja i mirovnjakinja. U Mađarskoj je 1903. osnovala Udruženje zaposlenih žena (Munkásnö Egyesülete), a 1904. Savez udruženja žena (Nöegyesületek Szövetsége) i Udruženje feministkinja (Feministák Egyesülete). Na njen poziv Savka Subotić je održala predavanje u Budimpešti 1911 (prim.aut.).

[7] Kete Širmaher je bila jedna od liderki Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa. Propagirala je ciljeve organizacije u Beogradu i Novom Sadu 1906/7 (prim.aut.).

[8] Keri Čepman Ket – osnivačica i predsednica Internacionalne alijanse za žensko pravo glasa, bila je na čelu organizacije od osnivanja do 1923 (prim.aut.).

[9] Berta Papenhajm je bila borkinja protiv trgovine belim robljem i prostitucije. Boravila je u Srbiji 1911, sa namerom da pridobije članice Srpskog narodnog ženskog saveza za borbu protiv prostitucije i trgovine ženama (prim. aut.).

[10] Branko Radičević, Svetozar Miletić, kneginja Ljubica (Obrenović), knjaz Mihajlo (Obrenović), Petar Petrović Njegoš, knez Danilo (Petrović), kneginja Zorka (Petrović), knjaz Nikola (Petrović), Vuk Кaradžić, patrijarh Josif Rajačić, Кonstantin Jireček, novinar i izdavač Teodor Pavlović, carski savetnik Đorđe Stojaković, zatim književnici, ugledni intelektualci i političari: Jovan Bošković, Miloš Hadžić-Svetić, Milan Savić, Antonije Hadžić, Jovan Grčić, Tihomir Ostojić, Mihajlo Polit-Desančić, Pavle Trifunac, Pavle Riđički, Кornelije Stanković, Matija Ban, Đorđe Natošević, Arkadije Varađanin, Ognjeslav Utješanović, slikar Novak Radonić, Ilarion Ruvarac, sremski župan, baron Jovan Živković, glumački par Dimitrije i Draga Ružić, kardinal Josip Juraj Štrosmajer, kardinal Juraj Haulik, čitava porodica Ljudevita Gaja, Franjo Rački, Ivan Кukuljević Sakcinski, ban grof Кuen Hedervari i drugi. Među znamenitim ženama u krugu njenih poznanica su bile: Draga Ljočić, Poleksija Teodorović, Jelena Dimitrijević, Nina Petrović, Jelica Belović Bernadžikovski, Кatarina Milovuk, Maga Magazinović, Zorka Janković i drugi (Stojaković 2007: 23).

[11] Među naznačajnije predstavnike filozofskog pravca poznatog kao mehanički ili vulgarni materijalizam ubrajaju se: Ernst Hekel, Karl Ludvig Bihner, Jakob Molešot i Karl Fogt. O idejama mehaničkog materijalizma Savke Subotić: Stojaković 2018: 22-36.

[12] Budimpešta (1881, 1885), Zagreb (1882), Novi Sad (1884), Antverpen (1885), Pariz (1889, 1900), London (1907) (Stojaković 2018: 81-97) .

[13] Zahtev za otvaranje srpskih devojačkih škola potpisale su: Sofija Pasković rođ. Kamber, Anna Demelić, Justina Vidak, Anna Pavlović, Julijana Radovanović, Anka Miletić, Jelena V. Jovanović, Aleksandra Maksimović i Savka Subotić.Srpske više devojačke škole otvorene su u: Pančevu (1874), Novom Sadu i Somboru (1875) (Stojaković 2018: 17-18).

[14] Ostavila je podatak, da „u vreme mira u prosvećenim državama ima oko 14. 000.000 stajaće voske“ i da se za izdržavanje „celog militarnog parka“ troši oko „9 milijardi na godinu.“ To je po njenom mišljenju bilo nedopustivo jer tih 14.000.000 ljudi, od kojih većina u cvetu mladosti, bili su ne samo „mrtav kapital“ već i „od grdne štete.“ Smatrala je da taj novac treba trošiti na „kulturne celi“ i „podizanje poljoprivrede” (Subotić prema Stojaković 2018: 36).

[15] Savka Subotić je jedna od naših prvih aforističarki, a sigurno prva čiji su aforizmi na engleskom objavljivani u američkim novinama (Stojaković 2018: 108, 155-168).

[16] Katarina i Nikola Desančić su imali tri kćeri. Najstarija Julijana, udata Polit je bila majka Savke Subotić. Srednja kći Marija se udala za srpskog književnika Miloša Hadžića-Svetića, a najmlađa kći Ana bila je majka Milana Savića, potonjeg književnika i sekretara Matice srpske i oca književnice, istoričarke filozofije, prevoditeljice Anice Savić-Rebac (Stojaković 2007: 4) .

[17] Jovan Subotić /Субботић/ (1817-1886) advokat, pisac i političar, bio je jedna od nauticajnijih ličnosti srpske kulturne elite u 19. veku (prim.aut).

[18] Mihailo Polit Desančić (1833-1920) političar i književnik, jedan od najuglednijih srpskih intelekstualaca u Austrougarskoj (prim.aut.).

[19] Dejan Subotić (1852-1920 ) je bio ruski general, između ostalog i član Vojnog saveta Ministarstva vojske Ruske Imperije. Ostavku na vojne funcije je podneo 1906. Počasni konzul Кraljevine Srbije na Jalti postao je 1918; Vojislav Subotić (1859-1923) je bio lekar, hirurg jedan od utemeljivača Medicinskog fakulteta u Beogradu; Branislav Subotić ( 1867-1914) je bio diplomata Кraljevine Srbije; Ozren Subotić (1873-1953) je bio novinar, pozorišni kritičar, pisac i putopisac, poznat po putpisima iz Кine objavljenim između dva svetska rata. U (O)poruci je pomenula kćerku Veru, koja je umrla u Osjeku, ali nije pisala o tragičnom gubitku dece Žarka i Vide koji su umrli u Novom Sadu tokom epidemije boginja (Stojaković 2018: 137-138).