Oznaka: Gordana Stojaković

Tražeći Amaliju

Gordana Stojaković

Čitaj mi. Trjanje 7 minuta

Portret Amalije Stratimirović rad Jovana Klajića

U još nenapisanoj Istoriji Novog Sada iz ženskog ugla jedna crtica bi trebalo da pripadne Amaliji Stratimirović (Novi Sad, 1821 – 1911). Ova Novosađanka rođenjem je pripadala uglednoj porodici Šupljikac, a udajom isto tako prominentnoj porodici Stratimirović. Obrazovana, ambiciozna i smela srčano se uključila u istorijska zbivanja, koja su obeležila istoriju grada i srpskog naroda u Ugarskoj, sredinom 19. i početkom 20. veka. Njeni podvizi nisu zapisani u tradicionalnoj istoriji grada, ali jesu u sećanja savremenika i u štampi s početka 20. veka.

Biografiju Amalije Stratimirović objavila sam u knjizi Znamenite žene Novog Sada I (2001), ali ne i njenu fotografiju jer u kalendarima, almanasima i novinama u vreme kada je živela nije objavljena. Ispostavilo se da njen lik nije izgubljen jer se nalazi u umetničkom fondu Galerije Matice srpske. Portret ove uglednice naslikao je Jovan Klajić. Zahvaljujući dozvoli za objavljivanje fotografije portreta, dobijenoј iz Galerije Matice srpske, Amalija Stratimirović likom i biografijom (koju ne bih menjala) stoji pred nama.

AMALIJA STRATIMIROVIĆ (1821- 1911)

Imućne i obrazovane novosadske gospođe učestvovale su u javnom životu grada, pre svega kroz humanitarni i prosvetni rad, a bilo je i onih koje su značajno doprinele njegovoj kulturnoj istoriji. Samo najsmelije usudile su se da javno istupe na političku pozornicu. Dve zapažene epizode u tom nastojanju Novosađanki, pripadaju Amaliji Stratimirović. Poštovana gospođa Amalija potiče iz poznate vojvođanske porodice Šupljikac. Pre 1848. udala se za Radivoja Sratimirovića, uglednog i politički vrlo angažovanog građanina, koji je tokom revolucionarnih događaja 1848/9. bio na čelu pobunjenih Srba u Novom Sadu. U jednom, za pobunjenike nepovoljnom trenutku, Radivoje je pobegao u Karlovce, ostavljajući Amaliju samu, pod stalnim pritiskom Mađara. Neizvesnu i opasnu situaciju ona je rešila smelo i neuobičajeno: Amalija (je) sama pobegla na Rimski Šanac u srpski logor, noću, možda preobučena u muško odelo.. jer je, tvrdili su svedoci, Košut bio naredio da se uzme kao talac i odvede u Segedin ili Baju.

Devedesete godine 19. veka u Novom Sadu bile su u znaku tragičnog ubistva Miše Dimitrijevića i sudskih procesa protiv počinioca ubistva, Jaše Tomića, kome je u nekoliko navrata suđeno. U odbranu Jaše Tomića formirao se masovni pokret Novosađanki predvođenih, tada sedamdesetogodišnjom Amalijom Stratimirović. Peticiju za pomilovanje, koju je potpisalo preko 3000 žena i devojaka 1892. Amalija odnosi u Peštu ministru pravde Silađiju (Szilágyi), koji je, prema pisanju Zastave, saslušao deputaciju uz uveravanje da će uraditi sve što bude moguće, a prema pisanju Branika isti ministar je delegaciju primio forme radi, uzgred. Odlazak delegacije Novosađanki i Amalijin govor u sabornici zemaljskoj izazvao je žučnu polemiku sa dosta preterivanja u Zastavi i Braniku. Govor sedamdesetogodišnje Amalije neopterećen političkim stavovima, dobio je komentar u Braniku u broju od 27. marta 1892. gde je odlazak ženske delegacije prikazan kao ružan, odvratan i gadan gest, a ružnoću čina pojačavala je navodna ružnoća članica deputacije. Tako se u istom izvoru kaže da su se mađarski poslanici čudili kako su članice deputacije sve ružne, jer da nije bilo među njima ni jedne mlade ni lepe.

Poslednjih dana marta i početkom aprila 1892. Zastava je bila puna članaka (čiji su autori muškarci) u odbranu novosadske ženske inicijative. Interesantna je Priposlana poruka, u rubrici za koju ne odgovara uredništvo Zastave, koja glasi:

Počem smo mi trgovačkog, zanatlijskog i ratarskog staleža, te ne možemo pre Vaznesenija s vami razračunavati za nanešene uvrede našim ženama, to ostavljamo za posle svetaca razračunavanje. U Novome Sadu, 1. aprila 1892.

U polemiku se uključio i Jovan Jovanović Zmaj pismom, u kome odaje priznanje Amaliji Stratimirović:

Veleštovana Gospođo!

Kad sam čuo da ste vi na čelu ženske deputacije zatrudili se u Peštu, tome sam se obradovao i kao vaš prijatelj i poštovalac. Međer gospođa Amalija, rekoh nije ostarila, ona se živo interesuje za događaje koji se u nas događaju, ona ne krije svoje mišljenje i uverenje, ona putuje, izlazi pred ministra, slovoslovi, i vraća se zdrava i zadovoljna kući – to je znak da je još i sada mlada i snažna i telom i duhom. Ja vam na svemu tome čestitam…

Poslednje godine života Amalija Stratimirović, provela je u svojoj kući u Jovanovskom kraju. Umrla je u Novom Sadu. Sahranjena je na Uspenskom groblju.

Govor Amalije Stratimirović prema pisanju Zastave od 27. 03. 1892:

Vaša Ekselencijo! Mi ovde sakupljene ženskinje smo tako slobodne Vašu Ekselenciju ponizno umoliti, za milostivo zauzimanje, kog Njegovog Veličanstva u stvari Jaše Tomića. Mi smo juče u tom pogledu predale kabinetskoj kancelariji Nj. V. prepokornu molbu sa 3017. ženskih potpisa radi pomilovanja istog Jaše Tomića, koji je osuđen zbog događaja, koji je poznat i Vašoj Ekselenciji, te će mi Vaša Ekselencija dozvoliti, da toliko napomenem da je uvreda, koja je nanesena Jaši Tomiću takove prirode, koja svaku meru prevazilazi, pa je on, doveden do krajnosti, učinio to delo za odbranu ženske časti. Držim dakle, da u takom izuzetnom slučaju, gde se uskratila svaka kavaljerska zadovoljština, nije mogao drugačije da postupa, pa bi to isto učinio svaki drugi čovek, koji drži do svoje časti. Mi molimo dakle ponovno, da Vaša Ekselencija blagoizvoli milostivo uvažiti našu poniznu molbu.

Grobnica porodice Stratimirović

Портрет: Јован Клајић (Нови Сад, 1815 – Турија, 1883) Амалија Стратимировић рођ. Шупљикац, супруга Радивоја Стратимировића, 1850 – 1860. Уље на платну, 30,3 x 21 cm. Није потписано ни датирано. Портрет је из уметничког фонда, а фотографија из фототеке Галерије Матице српске. ГМС/У 4216.

Biografija je objavljena u knjizi Znamenite žene Novog Sada I Novi Sad: Futura publikacije. 2001, 79-80.

Fotografija groba porodice Stratimirović: Gordana Stojaković

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Tražeći Amaliju," u ŽeNSki Muzej, 28. marta 2025., https://zenskimuzejns.org.rs/trazeci-amaliju/.

Milica Miletić Tomić

digitalna izložba

Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Milica Tomić

Gordana Stojaković

Čitaj mi. Trajanje 28 minuta

Milica Tomić, crtež prema arhivskoj fotografiji

Milica Tomić (1859-1944), književnica, političarka i novinarka jedna je od sedam Vojvođanki izabranih poslanica Velike Narodne Skupštine Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji, koja je izglasala prisajedinjenje Kraljevini Srbiji

Književnica, političarka i novinarka Milica Tomić, rođena Miletić, osobena je ličnost našeg kulturnog i političkog nasleđa, još uvek, zaklonjena senkom oca Svetozara Miletića – najznačajnijeg srpskog političara u Ugarskoj u 19. veku i supruga, političara i publiciste, Jaše Tomića. Njeno delo se mora sagledati u kontekstu pokreta za emancipaciju žena u Vojvodini koja je u drugoj polovini 19. i tokom dve decenije 20. veka bila sastavni deo ekonomskog, kulturnog i političkog miljea habzburške Kraljevine Ugarske. Sedamdesetih godina 19. veka u (današnjoj Vojvodini) otvaraju se više devojačke škole na srpskom i mađarskom jeziku, formiraju se pretežno humanitarna ženska udruženja u okviru nacija i konfesija. To je bilo vreme intenzivne političke aktivnosti Svetozara Miletića, zatim njegovih naslednika, te će Milica vrlo rano biti deo političkih i publicističkih napora srpske zajednice u Ugarskoj, budući da je epicentar dešavanja često bio u njenom porodičnom domu.

Portret Milice Tomić (ROMS)

Kao adolescentkinja, postala je najpouzdanija očeva saradnica u političkim poslovima. Na političku scenu javno je stupila sa nepunih 20. godina u vreme Miletićevog drugog tamnovanja 1876-1879, vodeći celokupnu očevu korespondenciju i objavljujući prve političke članke u Zastavi. Prve književne radove objavila je u nemačkom porodičnom časopisu Baštenska sjenica/ Die Gartenlaube[1].

Članice ženske čitaonice Posestrima u Novom Sadu (ROMS)

Aktivistički rad u ženskim organizacijama Milica Tomić je 1881. započela u Dobrotvornoj zadruzi Srpkinja Novosatkinja. Njenim zalaganjem u Novom Sadu se 1905. osniva Poselo Srpkinja koje postaje Ženska čitaonica Posestrima 1910. Iste godine u Pragu je, na tragu afirmacije srpske narodne baštine nastale ženskim rukama, održana dugo pripremana izložba Srpska žena. Milica Tomić je dala doprinos da ovaj događaj bude još jedna uspešna akcija reprezentovanja nacionalnih vrednosti.

Srpska čitaonica u Novom Sadu je 1905. dozvolila članstvo i ženama i tako postala prva institucija kod Srba severno od Save i Dunava koja je izjednačila prava i obaveze muškaraca i žena, svojih članova. Osnivanje posebne čitaonice za žene, Ženske čitaonice Posestrima Milica Tomić je obrazložila drugačijim potrebama i mogućnostima žena koje su od kućnih poslova bile slobodne uglavnom nedeljom popodne i situacijom da mnoge starije žene nisu znale da čitaju, bar ne onako kako bi imale koristi od pročitanog. Cilj je bio stvoriti središte gde će se okupljati Novosađanke radi ličnog obrazovanja i društveno korisnog delanja. Ubrzo je Posestrima imala oko dve stotine članica koje su osnovale biblioteku i školu za one članice koje nisu znale da čitaju i pišu.

Milica Tomić je smatrala da je obrazovanje ratarki i žena iz zanatlijskih porodica važan, dugoročan zadatak. Kada sada ocenjujemo njen rad možemo kontatovati da je on bio različit od aktivnosti najvećeg broja ženskih građanskih organizacija, baš zbog aktivnosti namenjenih ženama na selu. Članice Posestrime su tokom zimskim meseci u selima oko Novog Sada organizovale Ženska sela čiji su programi bili sastavljeni od predavanja, čitanja odabranih tekstova, ali i zabavnog dela u koji su spadali pesma i svirka. Ovde možemo naći poveznicu sa aktivističkim delom Savke Subotić o podučavanju žene sa sela kao konstantnoj obavezi obrazovanih građanki. Takođe, novina u ženskom aktivizmu, koji je utemeljila Milica Tomić, bila je u načinu rada, tada osnovanog, Dobrotvornog društva Ženske čitaonice Posestrima. Sve članice društva su uplaćivale lična sredstva u zajednički fond iz koga se pomagalo bolesnim i kod sahranjivanja siromašnih članica. Time se svima bez razlike na klasu, kojoj su članice organizacije pripadale, omogućavao ravnopravan status i aktivno učešće u ispunjavanju zajedničkih ciljeva i sestrinstvu. Ženskojčitaonici Posetrima ugarske vlasti su oduzele novac i zabranile rad 1914. Po završetku Prvog svetskog rata, organizacija je obnovila rad, a 1919. je imala oko tri stotine članica. U popisu organizacija koje su bile u sastavu Narodnog ženskog saveza Kraljevine SHS nalazimo dve Ženske čitaonice Posestrima jednu iz Novog Sada, a drugu iz Vukovara. To je bio rezultat ideje Milice Tomić da se i u drugim mestima osnuju slična udruženja Srpkinja, te su pravila i ciljevi organizacije bili dostupni zainteresovanim ženama.

Saradnice i saradnici časopisa Žena (ROMS)

Milica Tomić je osnovala i bila glavna urednica[2] časopisa i kalendara Žena, (uz Ženski svet), u tom periodu jedinog novosadskog časopisa za žene na srpskom jeziku, bez frivolnog sadržaja, koji je kontinuirano izlazio u periodu 1911-1914 i 1918-1921. Sadržaj časopisa dobrim delom je strukturiran po modelu koju su sredinom 19. veka ustanovili nemački časopisi/novine za žene kao što je prvo političko glasilo za žene u Nemačkoj, Ženske novine (Frauen-Zeitung) Lujze Oto[3], a zatim njen novi časopis Novi putevi ( Neue Bahnen), te Žena (Die Frau) Helene Lange[4].

Prva naslovna strana časopisa Žena (ROMS)

Časopis Žena je bio sasvim angažovan list, koji se bavio pitanjima emancipacije žena i koji je potsticao žensko stvaralaštvo na svim poljima života i rada. Značaj je bio utoliko veći jer je otvoreno zagovarao politička prava za žene (pravo glasa) i pravo na politički rad. Milica Tomić je bila najodgovornija za osnovni ton časopisa koji se prepoznaje po aktuelnim i korisnim temama, koje su imale zadatak da obaveste, pouče i podstaknu žene na različite aktivnosti o čemu svedoče naslovi nekih njenih članaka[5].

U časopisu su redovno objavljivani tekstovi o ženskim skupovima u Evropi, iskustvu žena u borbi za pravo glasa u Evropi i SAD, reformi braka, vaspitanju dece, higijeni, radu ženskih udruženja i organizacija. Veliki prostor je dat temama u vezi sa obrazovanjem žena, naročito univerzitetskim obrazovanjem kao i primerima uspešnog završetka školovanja Srpkinja na stranim univerzitetima. Milica Tomić je prva žena koja je ukazala na nedostojan položaj srpskih žena, njihovu preopterećenost i nemogućnost da se posvete potomstvu, oslanjajući se na podatke o smrtnosti dece do 7. godina sa početka ovog veka, koja je od svih naroda u Ugarskoj bila najveća kod Srba. Pisala je i o ostalim pojavama zaostalosti srpske porodice: praznoverju, nehigijeni, strahu od lekara. Zabeležila je da u srpskim ratarskim kućama nema čistoće, da žene ne znaju kako da neguju sebe, ukućane, naročito decu i zato je predlagala osnivanje kurseva za domaćice po modelu koji je uspešno primenjen u Švedskoj.

Promenjena naslovna strana časopisa Žena (ROMS)

Jedna od tema u fokusu časopisa je bio i ekonomski položaj zaposlenih žena, ili kako je u časopisu zabeleženo o besramnom isisavanju energije žena i njenog rada (M.K. 1918: 232). Radilo se o tome da je žena u svetu rada bila nadničarka kojoj su određivani samo slabo plaćeni, lakši i pomoćni poslovi. Nije bilo zanatskih škola za žena, nisu je primali u zanatske radionice, a gde je to i bilo (stolarske radionice) nisu joj dali da nauči zanat već samo jedan deo te su je tako bedno plaćali. Čak i u slučajevima kada je žena imala jednako obrazovanje i jednaki rad kao muškarci (kao učiteljice), ona je imala nižu nadnicu. Iskustvo žena u svetu rada u odnosu na nadnicu koju su dobijale bilo je opisano kovanicom „niti da žive, niti da umru“[6] (Isto, 232-233).

Posvećenost kritičkoj analizi socijalnih, kulturnih i upravnih pitanja koja je konstantno negovana u Ženi nastavljena je tekstovima o prilikama u novoj državi, Kraljevini SHS. Tako saznajemo o nestašici i skupoći životnih namirnica, o spekulantima, grabljivcima, krvopijama koji su gulili, vređali i izdavali narod, a posle zadržali pređašnje pozicije prerušivši se u rodoljube, o sporosti u rešavanju važnih državnih, socijalnih i upravnih pitanja, o neiskrenosti, sebičnosti, slavoljublju pojedinaca na pozicijama moći.

1912 Zena broj 1 Poziv na pretplatu (ROMS)

Milica Tomić je tokom poslednje četiri godine izlaženja časopisa bila suočena sa velikim problemima zbog neredovnog plaćanja pretplatnica/pretplatnika. Žena je štampana na veresiju sve dok dug nije narastao na 106.000 kruna. Posleratne prilike u kojima je živelo stanovništvo Vojvodine nisu bile povoljne za opstanak časopisa, te je isti ugašen. U jednom od poslednih tekstova Milica Tomić je napisala:

Nemojte strepeti, da ću moliti kakve priloge, i ako je reč da treba da se održi „Žena“… Pokazalo se da je rad i upliv ženin pomogao tome da smo mi žene, makar u Vojvodini , dobile pravo glasa za državni sabor prilikom poslednjih izbora. Ne držim, da se uvođenje ženskog prava glasa ne bi moglo izvesti i da nema ženskog lista, ali ako ga ne bude osećaću neki zazor a sigurna sam i drugi… (Tomić 1920:39).

U knjizi Srpkinja njezin život i rad, njezin kulturni razvitak njezina narodna umjetnost do danas savremenice su pozitivno ocenile značaj Žene[7] stavljajući u prvi plan kulturnu misiju časopisa uz nadu da će uspeti da okupi srpske književnice i izađe iz kruga samo jedne partije. Ako uzmemo u obzir činjenicu da u Novom Sadu od 1886. izlazi Ženski svet, još jedan mesečnik za žene na srpskom jeziku, vlasništvo Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja (kasnije Dobrotvornih zadruga Srpkinja), onda moramo konstatovati da je Milica Tomić imala težak zadatak da se izbori za publiku. Ženski svet se obraćao različitim slojevima unutar korpusa Srpkinja u Austrougarskoj, Srbiji, Bosni i Hercegovini i SAD, prateći rad dobrotvornih zaduga, donoseći književne radove žena (afirmisanih i neafirmisanih), vesti o radu uspesima žena i ženskih organizacija u okruženju i Evropi, popularno obrađene teme o pedagogiji, medicini, higijeni… (Stojaković 2013). Ženski svet se oslanjao na moćne fondove ženskih organizacija Srpkinja kao i na već formiranu mrežu distribucije i dopisništva. Žena se obraćala onom korpusu žena koje su iskoračile napred boreći se za pravo na rad i poštenu nadnicu, te politička prava za sve. Bile su to one žene koje su smatrale da je “umrla ona pripovetka da je zbog žena propalo carstvo srpsko na Kosovu…” a to nije bila ni brojna ni moćna grupa (Uredništvo Kalendara Žene 1911: 3).

Milica Tomić zaslužuje da uđe u evropski udžbenik istorije feminizma najpre zbog činjenice da je sa Julkom Ilijć[8] na delu pokazala mogućnosti i snagu ženskog aktivizma u političkoj borbi. U okrilju Ženske čitaonice Posetrima one su 1907. skupile[9] 30.000 ženskih potpisa protiv zakona kojim se uvodi mađarski jezik kao nastavni u sve škole u Ugarskoj. Politički diskurs povezanosti ženskog i nacionalnog bio je u fokusu užeg kruga aktivistkinja Posestrime predvođenih Milicom Tomić, što nije bila ekskluzivna tekovina srpske zajednice u Vojvodini. Kako piše Gizela Bok „svi ženski pokreti delovali i reagovali u svom nacionalnom kontekstu pogotovo u fazama nacionalne demokratizacije i kad se radilo o pravnom položaju i političkoj participaciji, ali i vezi sa kolonijalizmom ili imperijalizmom“ (Bok 2005: 191).

O aktivnosti Srpkinja povezanoj sa prvom formalno osnovanom strankom Srba u Ugarskoj svedočio je M.K. (Mita Klicin) napisavši da je “naše ženskinje stupilo u redove srpske slobodoumne stranke[10] pa je te redove znatno popunilo … U političkoj borbi ne mnogim mestima je ženskinje rešilo borbu u narodnu korist” (M. K. 1920: 64).

Politička borba žena predvođenih Milicom Tomić nije bila potpuno uklopljena u nacionalno, a to dokazuje i saradnja sa Rožom (Rožikom) Švimer[11], jednom od najznačajnijih ugarskih i svetskih feministkinja. One su bile saradnice i saborkinje u borbi za žensko pravo glasa u kojoj je Švimer bila predvodnica. U Ugarskoj su se za žensko pravo glasa zalagali socijaldemokrati i neki poslanici Mađarske nezavisne stranke, a kod Srba u Ugarskoj Srpska narodna radikalna stranka, te u tom sklopu i grupa žena oko Milice Tomić. Aktivnosti koje je Roža Švimer preduzimala na planu borbe za žensko pravo glasa redovno je sa odobravanjem praćena u časopisu Žena. Ozbiljne napore, da borbu za žensko pravo glasa učini vidljivom, koje je Švimer preduzimala tokom predizborne kampanje, uključujući i opise šikaniranja koje je tom prilikom doživljavala, urеdništvo Žene je sa pratilo sa jasnim poštovanjem za aktivizam i posvećenost koji je Švimer uvek pokazivala. Čak, može se reći da je aktivistički elan i upornost Rože Švimer bio inspiracija ženama predvođenih Milicom Tomić jer su iste povezivali sa prilikama u srpskoj zajednici toga doba. Najpre, bile su ponosne što je Roži Švimer bilo bez uslovljavanja dozvoljeno da govori na predizbornom zboru u Novom Sadu a zatim, jer su ohrabrene iskoracima koje je Švimer pravila u javnom prostoru Srpkinje tražile da se ženama, pored obaveza koje su im nametnute kroz plaćanje poreza za crkve i škole, budu omogućena i prava da biraju i budu izabrane u „crkvene supštine” („Ženskinje i izborno pravo u Ugarskoj” 1911: 317-318).

O neposrednim kontaktima Rože Švimer i Milice Tomić svedoči prepiska, delom objavljena u časopisu Žena povodom VII kongresua Internacionalne alijanse za žensko pravo glasa (IWSA) koji održan u Budimpešti od 15-20.07. 1913. Tada je Roža Švimer preko Milice Tomić poslala poziv[12] srpskim sestrama da u što večem broju prisustvuju tom najznačajnijem događaju ženskog aktivističkog korpusa na internacionalnom planu. Milica je pozdravila poziv i pored toga što su ženske organizacije Srpkinja u Ugarskoj odbijale da pristupe Savezu ugarskih ženskih društava jer su procenile da u njemu ne mogu da ispoljavaju sopstvene nacionalne interese:

„Ovo je lepa pažnja i usrdan poziv naših sestara mađarske narodnosti i mi treba da se zaista sestrinski odazovemo i u što većem broju odemo na tak kongres, jer su to pobornice ženskog prava glasa, te s njima zajedno treba da i mi naš glas podignemo u borbu za to pravo, koje će nam, ako ga izvojujemo, doneti bogatog ploda na svima poljima: društvenom i kulturnom…” (Stojaković 2012: 34).

Može se čak reći da su aktivistički napori žena okupljenih oko Milice Tomić, ali i uglednih pojedinki kao što je bila Savka Subotić, bili deo borbe za žensko pravo glasa dela političkih snaga u Ugarskoj koji su rezultirali donošenjem ugarskog Izbornog zakona, koncem 1918. koji je biračko pravo omogućio ženama koje su navršile 24. godine, koje su najmanje šest godina državljanke Ugarske i koje umeju da čitaju i pišu na bilo kojem jeziku koji se u Ugarskoj govorio. U isto vreme u Vojvodini (u koju je bez borbe tokom novembra 1918. ušla vojska Kraljevine Srbije) je Srpski Narodni Odbor, koji je sazvao Veliku Narodnu Skupštinu Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji, dao biračko pravo muškarcima i ženama iznad 20. godina („Pravo žene u novim zakonima”. Žena 1918: 626). „Na svakih hiljadu srpskih, bunjevačkih i ostalih slovenskih duša birali su po jednog poslanika” (Dožić prir. 2018: 231). Tada je izabrano sedam[13] žena: Milica Tomić (Novi Sad), Mara Jovanović (Pančevo), Katica Rajčić, Olga Stanković, Taza Manojlović, Mara Malagurski i Manda Sudarević (sve iz Subotice) (Isto, 232). Skupština je 25. novembra 1918. jednoglasno donela odluku o prisajedinjenju Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji.

O privatnom životu Milice Tomić, dosta se zna, kako u vezi sa njenom primarnom porodicom, tako i sa potonjom. Anka (rođ. Milutinović) i Svetozar Miletić imali su devetoro dece od kojih su u životu ostali prvorođena Milica i sin, Slavko, dest godina mlađi od sestre. Svetozar Miletić je svojoj kćerki obezbedio privatne profesore, jer redovno školovanje namenjeno devojkama nije odgovaralo mogućnostima, inteligenciji i talentima koje je Milica pokazivala. Ona se školovala u Novom Sadu, Pešti i Beču. Studije medicine nije upisala jer je, u vreme kada je trebalo da ode na studije, preuzela na sebe deo Miletićevih političkih obaveza. Govorila je mađarski, francuski, nemački i engleski jezik.

Za srpskog političara, novinara i publicistu Jašu Tomića (1856-1922) udala se 25. oktobra 1885, a on je na Tucindan – 5. januara 1890, braneći čast, kompromitovanu navodnim Miličinim pismom, ubio oponenta, političara i publicistu, Mišu Dimitrijevića (1846-1890). Milica Tomić je, preko lične prepiske, nastale mnogo pre udaje za Jašu Tomića, postala žrtva političkih obračuna započetih u novimama (Branik–Zastava), kulminiralih čaršijskim pričama, a okončanih tragedijom, koja nikom nije donela dobro. U odbranu Jaše Tomića organizovao se masovni pokret Novosađanki, koje je predvodila Amalija Stratimirović (1821-1911)[14]. Milica je u tim teškim trenucima pružala punu podršku suprugu, kao i mnogo godina kasnije, tokom Prvog svetskog rata, kada su Jašu Tomića, austrougarske vlasti zatvarale i internirale.

Pored uredničkog posla za časopis i kalendar Žena, pisala je članke koje je objavljivala u časopisu i kalendaru Žena, novosadskoj Zastavi, Letopisu Matice srpske (1926). Objavila je dve publikacije doprinos istoriji polemičkih tekstova u nas: Izvrtanje nije- svetlost – odgovor g. M. Dimitrijeviću (1886) i Nekoji “Prijatelji” Miletićevi (1886). Bavila se prevodilačkim radom, pre svega za potrebe časopisa Žena. Savremenice su, priznavši značaj Miličinog rada, uvrstile među najznačajnije žene toga doba u knjizi Srpkinja njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas (1913).

Posle smrti supruga, 1922. povukla se iz javnog života. Umrla je u Beogradu u 85. godini. Poleksija D. Dimitrijević-Stošić zabeležila je trenutak njenog ispraćaja do konačnog odredišta: “Umrla je tiho i skoro zaboravljena u Beogradu (28.) 11. 1944. Na poslednjem putu veliku ženu pratila je mala povorka rođaka i prijatelja. Jedan nepoznati govornik održao je kratak, ali neposredan i topao govor”. Na kućama u kojima je živela u Novom Sadu (Zmaj Jovina 23 i Dunavska 14[15]) do skoro nije bilo nikakvog obeležja. Jedna ulica u novosadskom naselju Gornje livade nosi njeno ime.

Literatura

Алексијевић, Властоје. „Милица Јаше Томић“ Дело бр. 58-62. 1940, Портрет.
Беловић – Бернаджиковски, Јелица, ур. Српкиња њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас. Сарајево: Добротворне Задруге Српкиња из Ирига, Сарајево, 1913.
Bok, Gizela. Žena u istoriji Evrope: od srednjeg veka do danas. Beograd: Klio, 2005.
Варађанин, Аркадије . Споменица двадесетпетогодишњег рада Добротворне Задруге Српкиња Новосадткиња (1880.-1905.). Нови Сад: Добротворна Задруга Српкиња Новосаткиња , 1904.
Димитријевић-Стошић, Полексија. „Заборављена Милица Томић“. Политика, 8.06.1969.
„Женскиње и изборно право у Угарској“. Жена бр. 5 (1911): 317-318.
Дожић, Љиљана, прир.Записници привремених органа власти у Новом Саду 1918-1919. Едиција Присаједињење књ. 7. Нови Сад: Музеј Војводине и Архив Војводине, 2018.
Jelačina B. i Jelačina M. „Sadržaj časopisa Žena 1911-1914“. Diplomski rad, Ženske studije i istraživanja u Novom Sadu, 2002.
М.К. „Кратка повесница женског покрета.“ Жена бр. 5 (1918): 230-234.
М.К. „Садашњост и будућност наших женскиња.“ Жена бр. 2. (1920): 64.
Петровић, Надежда, прир. Библиографија књига женских писаца штампаних у Војводини, Србији, Јужној Србији, Црној Гори до свршетка године 1935. Београд: Удружење универзитетски образованих жена, 1936.
„Право жена у новим законима“. Жена бр. 10 (1918): 626.
Stojaković, Gordana. „Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Miica Tomić (1859-1944)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 132-134. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Amalija Stratimirović (1821-1911)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 79-80. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Julka Ilijć (1855-1939)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 118-120. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Contribution for the history of women in Novi Sad“. Bulletin of the Federal Ministry of National and Etnic Communities 7 (2002): 27-28.
Stojaković, Gordana. „Tomić Milica“. Enciklopedija Novog Sada knj. 28. ur. Dušan Popov. 226-229. Novi Sad: Novosadski klub, 2007.
Стојаковић, Гордана. „Милица Томић.“ Женско питање: Часопис Жена /Милица Томић. ур. Весна Недељковић Ангеловски, 5-16. Нови Сад: Музеј града Новог Сада, 2012.
Стојаковић, Гордана. „Милица Томић – феминистичко наслеђе које траје“. Женско питање: Часопис Жена /Милица Томић ур. Весна Недељковић Ангеловски, 17-38. Нови Сад: Музеј града Новог Сада, 2012.
Stojaković, Gordana. „Women`s World (1886-1914): Serbian Women`s Laboratory as an Entrance into the Public Sphere“. Serbian Studies: Journal of the North American Society for Serbian Studies 25 ( No 1). ed. Ljubica D. Popovich and Lilien F. Robinson (at al.). 21-58. Bloomington: Slavica Publisher, Indiana University, 2013.
Стојаковић, Гордана. „Милица Томић- феминистичко наслеђе које траје“.Поуке и полемике / Милица Милетић Томић. Приредила Вера Копицл, 7-17. Нови Сад: Савез феминистичких организација (Ре)конекција, 2017
Stojaković, Gordana i Svetlana Kresoja. „Milica Tomić.“ Ženska imena Novog Sada – Vodič za ljubitelje alternativnih tura. 30-31. Novi Sad: Turistička organizacija Grada Novog Sada, 2014.
Томић, Милица. „Пријатељима и пријатељицама Жене“. Жена бр. 1 (1920): 39-40.

Prilozi

Rukopisno odeljenje Matice srpske (ROMS) 45.043 – Pismo Milice Tomić Trivi Militaru (1913) o pomoći za distribuciju Kalendara Žena za 1914. Pismo je objavljeno uz dozvolu Predsedništva Matice srpske i ne može se preuzimati.

[1] Die Gartenlaube je bio prvi masovno prihvaćen i rado čitan ilustrovani časopis za čitavu porodicu na nemačkom govornom području. Osnovan je 1853. u Lajpcigu. Sadržaj časopisa je preteča svih kasnijih koji su bili namenjeni porodicama pretežno srednje klase: poezija, kratke priče, bogate ilustracije, biografije poznatih osoba i neizbežni tekstovi u vezi sa popularizacijom naučnih dostignuća, pretežno u vezi sa prirodnim naukama i medicinom (prim.aut).

[2] Milica Tomić nije bila ni prva, ni jedina Novosađanka vlasnica, urednica nekog lista. Od Novosađanki uredničkim poslom (neke su bile i vlasnice istih) bavile su se: Viktorija (Risaković) Jugović, urednica Lista za zabavu, pouku i gospodarstvo Fruškogorac koji je izlazio svake subote tokom 1906. i 1907. u Petrovaradinu; Zorka Lazić, vlasnica i urednica Vrača pogađača u periodu 1904-1914. da bi od 1918. do 1930. izdavala i uređivala Dečije novine; Zorka Hovorka vlasnica i urednica lista Srpsko cveće, koji je tokom 1905/6. izlazio u Pragu. Prema knjizi Naša žena u književnom stvaranju Vlastoja D. Aleksijevića čini se da je Julijana Radivojević bila prva novinarka i urednica kod nas. Isti izvor beleži da je Julijana 1829. uređivala almanah Talije, ali se ne navode bilo kakvi drugi podaci o novinarki i o almanahu. Nek ostane zabeleženo i to da su dve sveske književnog godišnjaka Bačka vila (1841-1845), štampane u štampariji vlasništvo Katarine Janković, a da su među Novosađankama prenumerantima bile: Ana Milutinović, Elena Komlenski, Persida Gaičinović i Sofija Marković (Stojaković 2001: 47).

[3] Lujza Oto /Louise Otto-Peters (1819-1895) je jedna od majki osnivačica sifražetskog pokreta u Nemačkoj, autorka koja se dobar deo života izdražavala pišući angažovane tekstove, novele, romane…Zalagala se za ista prava za muškarce i žene na ličnom, ali i na planu ekonomije i politike. Ženske novine Oto je osnovala odmah posle 1848, a ubrzo je morala da napusti Lajpcig jer je u Saksoniji bilo zabranjeno da žena bude urednica. Tako je do 1853. list izdavala u Geri u Tiringiji. Godine 1855. osnovala je i do 1895. bila glavna urednica Novih puteva . Gradovi u Tiringiji su bili često odredište za školovanje srpskih đaka a prva školovana pedagoškinja bila je Varvara (Beta) Varađanin koja je završila školovanje u Goti. Njen suprug Arkadije Varađanin, urednik Ženskog sveta takođe se školovao u Goti, te su informacije i nova znanja širena u Nemačkoj bila često usvajana i prenošena u srpsku zajednicu na jugu Habzburške monarhije (prim.aut.).

[4] Helena Lange /Helene Lange (1848-1930) je bila nemačka pedagoškinja i jedna od nauglednijih feministkinja koja je osnovala Nemačko udruženje žena učiteljica (Allgemainen Deutschen Lehrerinnenverein), Nemačko udruženje žena (Allgemainen Deutschen Frauenverein), časopis Žena (Die Frau) … (prim.aut).

[5] „Dr. Kornelija Rakić”, „Ženska čitaonica”, „Kako da se oblačimo”, „Sestrinska pomoć”, „Prvi plod ženske čitaonice”, „Jedno neobično dete”, „Naše devojačke škole”, Škole za domaćice” (1911), „Jedna zagonetka„, „Žene napred„, „Srpsko društvo Crvenog krsta”, „Iz bolnice u bolnicu”, „Žena u kujni (iz predavanja jednog doc.univerziteta„, „Šta treba imati na umu kada kupujemo tkanine?” (1912), „Sitnice o jelu i kujni, koje nisu sitnice„, „Kaži mi šta jedeš, pa da ti kažem šta će te snaći” ..(1913)… (Stojaković 2017: 9).

[6] O životu radnica u Ugarskoj zabeleženo je sledeće: Ta mala plata i nadnica primorava ženskinje da se loše odeva, loše hrani, održava je u nekom nečovečnom položaju. Ubija joj volju i raspoloženje za život i često primorava da trguje lepotom. Taj joj položaj skraćuje znatno život. Kod fabričkih radnika bilo je u Ugarskoj (pri poslednjem popisu 1910. god.) prosečan život radnika 43 godine, a prosečan život radnica samo 26 godina. Tamo u borbi za život one ginu skoro isto tako kao i muškarci na bojnom polju.. (M.K. 1918: 234).

[7] O časopisu je u knjizi Srpkinja njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas Jelica Belović-Bernadžikovska napisala: ”Mesečni časopis Žena vrši svoju kulturnu misiju na opšte dopadanje. Odziv je do sada zadovoljavajći, te ako taj časopis naše ženskinje svojski i na dalje prigrle, biće mu opstanak osiguran i moći će da u svoje kolo uzme sve srpske književnice…Žena (Novi Sad) je list samo jedne političke stranke, te se tu kupe samo žene ovog političkog programa..” (Stojaković 2017: 11).

[8] Julka Ilijć (1855-1939) je bila bliska saradnica Milice Tomić. Učestvovala je u prikupljanju 30.000 ženskih potpisa protiv zakona koji je uvodio „mađarizaciju“ u škole. Potpise je predala narodnim prvacima na velikom narodnom zboru održanom u Velikom Bečkereku 1907. a tom prilikom je i govorila. Dvadeset godina kasnije učestvovala je u osnivanju Ženske stranke u Novom Sadu (Stojaković 2001: 118-120).

[9] … A kad je došla u pitanje naša škola, kad nam htedoše da pomađare nastavu, onda se naše malo društvo diglo na noge, zašlo je po celoj varoši, pisalo na sve strane Ugarske, gde ima Srpkinja i prikupilo protiv tog predloga 30.000 potpisa naših žena. Te smo potpise predale na bečkerečkom zboru g. dr. Jovanu Manojloviću, poslaniku uzdinskog sreza i kad je on o tom pitanju govorio na ugarskom saboru, metnuo je na predsednički sto dve debele povezane knjige sa tih 30.000 ženskih potpisa…(Stojaković 2012: 18).

[10] Srpsku narodnu slobodumnu stranku osnovao je Svetozar Miletić 1869. Ista se 1887. raspala na dve stranke Srpsku narodnu liberalnu stranku i Srpsku narodnu radikalnu stranku, koju je predvodio Jaša Tomič (prim.aut.).

[11]Rózsa Bédy-Schwimmer / Rosika Schwimmer (1877 – 1948) . Godine 1903. osnovala je Ugarsko udruženje zaposlenih žena – Munkásnö Egyesülete a 1904. Savez ženskih udruženja – Nöegyesületek Szövetsége u Ugarskoj, 1904. Feminističko udruženje Ugarske -Feministák Egyesülete. Osnovala je i uređivala časopis Žena i društvo- A Nö és a Társadalom koji se od 1914. zvao Žena- A Nö. Godine 1913. Roža je sa članicama Feminističkog udruženja Ugarske u Budimpešti od 15-20.07.1913. organizovala VII kongres Internacionalne alijanse za žensko pravo glasa (IWSA). Bila je prva žena koja je pozvana da govori u Komitetu za spoljne poslove Donjeg doma Britanskog parlamenta (British House of Commons Foreign Affairs Committee) 1909. Godine 1915. na inicijativu vodećih evropskih feministkinja, među kojima je bila i Švimer, je stvoren Internacionalni ženski komitet za permanentni mir – International Committee of Women for Permanent Peace, posle Internacionalnog kongresa žena – International Women’s Congress u Hagu. Umrla je u Njujorku.

[12]„ …Urednik časopisa Žene, Milica Jaše Tomića, dobila je od gđe Rožike Švimer ovako pismo: ‘Kako se približuje dan, kad će se održati naš kongres, to nam je mnogo stalo do toga, da u naše kolo prikupimo sve ono ženskinje, koje se za ženski pokret interesuju. Naročito nam je do toga stalo da i ženskinje ostalih narodnosti Ugarske pozdravimo kao učesnike našeg kongresa. Jer mi, koje smo organizovane na osnovu međunarodnosti, tražimo prijateljsku zajednicu sa raznim narodnostima cele države u radu za opšte interese.

Vrlo bi vam bili zahvalni, kad bi se potrudili, da zainteresujete što više članova iz Novog Sada za naš kongres. Mi polažemo na to da što više Srpkinja možemo pozdraviti kao učesnice našeg kongresa. Mi uveravamo naše sestre Srpkinje, da ćemo ih svesrdno i puno pažnje primiti, neka se samo u što većem broju našem kongresu pridruže.

„U nadi da ćemo i Vas, poštovana gospođo, ovde pozdraviti, prijateljski Vas pozdravlja Rožika Švimer“. (Stojaković 2012: 32).

[13] U časopisu Žena zapisana su imena šest žena. To je greška. Verovatno je omaškom u Ženi izostavljeno ime Taze Manojlović. Videti: „Oslobođenje Srba“. Žena br. 10. (1918): 625.

[14] U odbranu Jaše Tomića formirao se masovni pokret Novosađanki predvođenih tada sedamdesetogodišnjom Amalijom Stratimirović. Peticiju za pomilovanje, koju je potpisalo ”preko 3000 žena i devojaka” 1892. Amalija odnosi u Peštu ministru pravde Silađiju (Szilágyi Dezső), koji je, prema pisanju Zastave, saslušao deputaciju uz uveravanje da će uraditi sve što bude moguće, a prema pisanju Branika isti ministar je delegaciju primio forme radi, uzgred. Amalijin govor u „sabornici zemaljskoj“ prenela je Zastava: “Vaša Ekselencijo! Mi ovde sakupljene ženskinje smo tako slobodne Vašu Ekselenciju ponizno umoliti, za milostivo zauzimanje, kog Njegovog Veličanstva u stvari Jaše Tomića. Mi smo juče u tom pogledu predale kabinetskoj kancelariji Nj. V. prepokornu molbu sa 3017. ženskih potpisa radi pomilovanja istog Jaše Tomića, koji je osuđen zbog događaja, koji je poznat i Vašoj Ekselenciji, te će mi Vaša Ekselencija dozvoliti, da toliko napomenem da je uvreda, koja je nanesena Jaši Tomiću takove prirode, koja svaku meru prevazilazi, pa je on, doveden do krajnosti, učinio to delo za odbranu ženske časti. Držim dakle, da u takom izuzetnom slučaju, gde se uskratila svaka kavaljerska zadovoljština, nije mogao drugačije da postupa, pa bi to isto učinio svaki drugi čovek, koji drži do svoje časti. Mi molimo dakle ponovno, da Vaša Ekselencija blagoizvoli milostivo uvažiti našu poniznu molbu” (Stojaković 2001: 79-80).

[15] Na kući Miletića u Dunavskoj ulici 2018. postavljena je spomen-ploča koja svedoči o delu ove znamenite Novosađanke. Inicijativa za obleležavanje rodne kuće MiliceTomić (rođ. Miletić) potekla je još 2009. od aktivistkinja i aktivista okupljenih oko Ženskih studija i istraživanja u Novom Sadu , Kamernog pozorišta muzike „Ogledalo“ i Ivane Inđin, da bi 2011/2012 Skupština Grada Novog Sada, zahvaljujući istrajnosti Vere Kopicl, odobrila realizaciju iste. Međutim, tek je 2018. ista realizovana na način da je aktuelna ženska politička mreža preuzela zasluge, za već izboren i odobren plan, bez priznanja i pominjanja prethodnih napora aktivistkinja i aktivista. Slično tome, 2018. Skupština AP Vojvodine je odlučilada Nagrada za ravnopravnost polova Milica Tomić bude nadalje pokrajinsko priznanje. Nagrada za ravnopravnost polova, kako je prvobitno ustanovljeno, dodeljivao je Pokrajinski sekretarijat za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova, a prvi put je uručena prof. dr Svenki Savić 2003 (prim.aut.).

Citiranje: Gordana Stojaković, "Milica Tomić," u ŽeNSki Muzej, 13. marta 2025., https://zenskimuzejns.org.rs/milica-tomic-2/.

Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Mileva Simić

Gordana Stojaković

Милева Симић (1859-1946)*

Čitaj mi. Trajanje 43 minuta

Милева Симић: „Велики Орао – Илустровани српски народни календар за просту годину 1900.“ Нови Сад: Српске књижаре и штампарије Браће М. Поповић. стр. 48.

Истраживање о животу и раду новосадске педагошкиње и књижевнице Милеве Симић кроз реконструкцију библиографије и ново читање њених текстова (књиге, чланци, песаме, преводи, драмски текстови, дечје глуме и говори), али и кроз анализу њене обимне аутобиографике[1], документује важну етапу на путу женског ослобођења на прелазу 19. у 20. век. За реконтрукцију биографије Милеве Симић од велике важности је била анализа књижевничине рукописне заоставштине јер илуструје многе ситуације и односе унутар владајуће културне елите крајем 19. и током првих деценија 20. века и документује положај жене – ауторке и њену борбу за јавним признањем. Њена аутобиографика, објављени радови као и оцене њеног педагошког и књижевног ангажмана, коју су дали како савременици, тако и потоњи истраживачи, је сведочанство о уласку педагошкиња, преводитељица, књижевница, ауторки уџбеника и општеобразовних дела у културни простор крајем 19. и почетком 20. века и о томе колико је тај процес био делом и конфликт између интелектуалне слободе, индивидулних способности жена, те породичних веза, патријархалног или неког другог арбитирања у вези са вредновањима њихових дела.

Живот и прикљученија

У књизи која представља опште полазиште женске историје код нас „Српкиња – њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас“[2] (Сарајево, 1913) налази се биографија Милеве Симић, из пера Аракадија Варађанина[3], која се уз мање измене преноси до савременог доба – од „Енциклопедије Новог Сада“ (Нови Сад, 2005) до „Kњиженства – академске платформе за проучавање књижевности, рода и културе.“ Она је ту забележена као школована педагошкиња, прва Српкиња ауторка школских уџбеника, књижевница и преводилац. Аркадије Варађанин, њен вишедеценијски колега, пишући биографију, приметио је да је Милева Симић посредством рођачких веза припадала кругу најугледнијих[4] новосадских породица. Он је ову чињеницу ставио у контекст борбе за колективна права Срба у Хабзбуршкој монархији тврдећи да је Милева Симић „најживље пратила политички развој нашег целокупног народа“ и била „обавештена више но ма која данашња Српкиња о свима фазама нашег политичког и автономног равоја, нарочито у крајевима Аустро-Угарске монархије…“ (А. В. 1913: 69).

Породица је за Милеву Симић била најзначајнији извор снаге, љубави, сазнања, окрепљења, трпљења и пожртвовања. Рођена је 2/15[5]. фебруара 1859. у Новом Саду у породици академског сликара Павла Симића[6] и Јелисавете Јовшић – кћери новосадског адвоката и једно време градоначелника Новог Сада, Григорија Јовшића. Поред Милеве, Павле и Јелисавета Симић су имали Ану, Јована, Душана и Марију. Део сећања, на детињство и живот породице у Новом Саду Милева Симић је забележила у текстовима: „У сликарској радионици“ (1886), „Пургер Мата“ (1900), „Зашто је Пургер Мата остао нежења“ (1900) , „Из мојих Божићних успомена“ (1903) и др.

У аутобиографијама (РОМС М. 6.313 и М 12.895), као и у биографији коју је писао Варађанин посебно су издвојене околности под којима је Милева Симић као дванаестогодишњакиња успела да и поред формалних препрека (неодговарајућа доб), упише Учитељску школу у Сомбору, уз помоћ управитеља и катихете те школе у то доба сарадника Милевиног тече, др Ђорђа Натошевића.[7] После свршене Учитељске школе у Сомбору (1874), Милева Симић је као петнаестогодишњакиња ангажована у новосадској Српској вишој девојачкој школи, где је као наставница, провела три деценије. Из серије писама Милану Шевићу писаних од 1921. до 1926. сазнајемо да је реактивирана 1921, те да је као наставница Државне женске грађанске школе поново пензионисана 1924. Такође сазнајемо да се борила са административним проблемима у вези са одређивањем пензије и да је на крају одустала, уз опаску да јој је у животу много тога закинуто не само износ од 60 динара годишње.

Захваљујући Варађанину знамо да је као запослена шеснаестогодишњакиња, после очеве смрти преузела бригу о мајци, браћи и сестри. Она ће све до смрти остати глава породице Симић, преузевши тако мушку улогу њеног очувања, старајући се предано о успомени на оца, Павла Симића. Прве одлуке у вези са породичним приликама и неприликама сведоче да је 1888. уз помоћ Чика Стеве Поповића[8] организовала у Пешти сахрану брата, Јована Симића. Чак је уредила да се мајци писмима прво наговести, а затим и саопшти страшна вест. Породичне послове Симићевих водила је у корист сестре Марије и деце покојног брата Душана.

Приватна преписка открива да је породични живот готово сасвим делила са породицом сестре Марије удате за новосадског адвоката Симу Ћирића. Присност и повезаност коју је осећала према сестри Марији, удатој Ћирић, пренела се савим и на њену продицу, а у тој симбиози Милева Симић није имала улогу неудате, усамљене тетке, већ особе од ауторитета[9] чија се реч поштовала. Захваљујући Милеви породица Ћирић је на многе начине неговала успомену на Павла Симића укључујући и породичну славу Симићевих.

У писмима и дописницама упућеним Милану Шевићу могу се наћи забелешке о болестима и лечењу у породици, а неколико се односило на Милеву Симић. Још је 1897. њено здравствено стање захтевало озбиљно лечење у иностранству због неуролошких проблема – повремене одузетости ногу и утрнутости руку. Захтев за пензију (1906) сама је поднела због, како је написала, „јаке живчане болести“ која ју је „пре неколико година об’рвала,“ те јој је „очни вид у великој мери ослабио“ (Аноним 1906: 153).

Савременици су Милеву Симић, у приватном и професионалном животу, видели као узор-жену, једну од првих школованих педагошкиња које ће у јавни простор ући као неудате, економски самосталне жене, за ондашње патријархално друштво нови идентитети којима је, како је то објаснио Ђорђе Натошевић, била намењена улога тихе и често непризнате научне подршке очевима, браћи и сопственом народу. Тај део очекиване друштвене улоге Милева Симић је испунила. Из приватне преписке сазнајемо да су многа знања и сећања на знамените људе и догађаје у Новом Саду и Војводини сачувана захваљујући њој, али нису уписани као њен допринос очувању културне баштине већ као део интелектуалне својине Милана Шевића[10], у много мањем обиму и Васе Стајића („Новосадске биографије“, 1940).

Из сећања о приватном животу и породици које је преточила у кратке приче као и из приватне преписке видимо Милеву Симић као стамено и сигурно кормило и сидро које одлучно и мудро (уз помоћ одабраних породичних пријатеља и рођака) води мале и велике породичне послове, али истовремено видимо интелигентну, образовану, за друштвена и културна дешавања заинтересовану особу која ни у старости не губи духовитост, веселост и таленат за музику, особито песму. Њен дар за посматрање људи и догађаја биће преточен у књижевне текстове, а њена веселост, отвореност и заинтересованост за свет у ком живи донеће јој наклоност многих угледника војвођанске српске заједнице друге половине 19. и почетка 20. века.

Педагошкиња

Јелка Лујановић, колегиница Милеве Симић, наставница Српске више девојачке школе у Новом Саду: „Велики Орао – Илустровани српски народни календар за просту годину 1901.“ Нови Сад: Српске књижаре и штампарије Браће М. Поповић. стр. 88.

Милева Симић је више од три деценије била наставница, најпре Српске више девојачке школе у Новом Саду (предавала је домаћинство и педагогију, ручни рад, поуке о здрављу, цртање, гимнастику и немачки језик), а неколико година после I светског рата и Државне женске грађанске школе у истом граду, ауторка уџбеника за девојачке школе „Кућарство“ (1892, 1921. и 1926) и „Педагогија“ (1894), више објављених радова о васпитању женске деце и стручних и корисних педагошко-општеобразовних текстова намењених младим мајкама и свом женском свету.

Као педагошкиња дубоко и искрено везана за своје ученице – генерације девојака које ће стасати у младу женску интелигенцију, она се кроз прозоришне игре за децу (дечје глуме) ухватила у коштац са оним особинама и емоцијама које би могле да умање њихов развој и оствареност у свим сферама живота и рада. Дечје глуме Милеве Симић биле су инспирисане и посвећене њеним ученицама, а Милан Шевић их је уврстио у дечју књижевност. Особеност драмских текстова за децу Милеве Симић је да се ради о затвореном женском свету у коме постоји један или два одрасла женска лика (мајка, тетка, рођака, слушкиња) и група девојчица које носе радњу и одсуство мушких ликова. Место радње дечјих глума је породични[11] амбијент у коме је мајка, према тадашњем схватању друштвеног уређења, најважнији дететов васпитач[12]. Истовремено, радња дечјих глума подразумева и рођачку, комшијску, кумовску, школску групу девојчица које искушавају односе моћи, пријатељства и непријатељства унутар породичних и друштвених вредности. „Другарице“ (1886), „Полаженик“ (1891), „Добровољни прилози“ (1893, 1921), „Црно на бело“ (1922), „Гордана“ (1922)“Сиротица“ (1922) су објављени као посебна издања и извођене по многим местима у простору ширем од савремене Војводине, „Ускршњи дан“ и „Какав је ко онако му било“ објављени су у часопису „Невен“ 1906, „Вредноћа“ у часопису „Споменак“ 1907, док су у рукопису остале дечје глуме „Тринајсто свечарство“ и „У лажи је плитко дно“.

Ипак о њој као педагошкињи, једној од изузетних изниклих на тлу Новог Сада и Војводине, данас постоји мутна представа обојена конзервативним бојама, донета без сагледавања њеног целокупног дела, без упоређења са ставовима њених савременица педагошкиња немачког и мађарског културног круга у Хабзбуршкој монархији (Адел Немешањи[13], Лина Моргенштерн[14], Луиз Ото Петерс[15], Хеленом Ланге[16] и др) као и контекста у коме је током деценија настајало, где је најважнији агенс био њен мањински положај. Многе савременице Милеве Симић, песникиње, књижевнице, педагошкиње мањинских заједница у Аустроугарској, биле су ангажоване на плану женског образовања, оснивања и руковођења првим женским организацијама које су, како је Гизела Бок добро приметила, биле део покрета за националну афирмацију (Бок 2005: 191). Женски покрети у Европи крајем 19. и почетком 20. века „деловали су и реаговали у свом националном контексту, поготово у фазама националне демократизације,“ Јеврејке су у оквиру Јеврејског женског савеза (осн. 1904), „поредиле еманципацију жена са еманципацијом Јевреја,“ а „аустријски, чешки, мађарски“ и српски женски покрети у Аустроугарској били су тесно испреплетани са питањем народности“ (Бок 2005: 191-192).

Позиција са које је о образовању женске деце говорила Милева Симић је била са једне стане мањинска, а са друге резултат балансирања између потребе за побољшањем статуса мањинских жена у мултиетничком друштву и снажних (рекла бих одлучујућих)[17] традиционалних представа о њиховој улози у друштву. Положај наставнице Српске више девојачке школе у Новом Саду само је усложњавао њене ставове о модалитетима еманципације жена, јер она није могла да говори само као интелектуалка средњоевропског културног круга школована на немачким узорима, већ и као особа одговорна, не само за образовање и васпитање поверене женске деце, већ и за очување националног идентитета, што је био један од разлога за оснивање српских виших девојачких школа. Њени критички ставови у вези са избором многих српских грађанских породица да кћери шаљу у немачке и мађарске школе били су подржавани од многих српских интелектуалаца и интелектуалки с краја 19. и почетком 20. века који су их истицали као значајне у борби за национални идентитет и истовремено оцењујући да Милева Симић „никад није била шовинистичког расположења“ (Милутиновић 1938: 4). Њени ставови о потреби промене женске ситуације темељили су се на оправданој потреби жена „за самоиздржавањем, за самосталношћу“. Томе је претходила ситуација да су „појединедржаве“ омогућавале женама „полажење средњих школа и свеучилишта“ а као исход донете су „реформе у грађанским и редовним школама и домаћем васпитању“ кроз креирање новог знања које се тражило „од васпитачица и мајки које су још увек важиле за најзначајније васпитачице своје деце, нарочито женске“ (РОМС М. 12.899).

Животна прича Милеве Симић репрезентује део грађанског женског искуства насталог у другој половини 19. века и почетке женског ослобођења код Срба, које су Новосађанке и Војвођанке увеле у националну историју. Ради се о узбудљивој хроници која садржи искуство борбе за више женско образовање, искушења која на личном и друштвеном плану прате економску самосталност жена, те борбу првих педагошкиња – књижевница за признање у јавном простору. Кроз њено животно искуство сусрећемо се са многим важним почецима на плану женске еманципације друге половине 19. века које је она као девојчица, као запослена тинејџерка, затим самостална, неудата жена, те на крају као пензионисана педагошкиња морала да направи и без остатка проживи.

Књижевница*

Преводилачки рад Милеве Симић био је важан део њеног списатељског идентитета. Она је важила за „одличног познаваоца немачког језика“ (Милутиновић 1938: 4). Хајнеови и Гетеови стихови су били велика инспирација те су, према забелешци Јована Грчића[18] објављени следећи њени преводи: „три Хајнеове песмице (двадесет друга и тридесет пета из кола „Lyrische Intermezzo“ и једна из низа „Die Heimкehr,“ једна Гетеова (двадесет девета између првих му песама) и једна Сафирова (из кола „Wilde Rosen“)“ (ROMS M. 10. 396).

Каменко Јовановић, издавач првог превода и првих издања уџбеника Милеве Симић: „Велики Орао – Илустровани српски народни календар за просту годину 1897.“ Нови Сад: Српске књижаре и штампарије Браће М. Поповић. стр. 38. — *Каменко Јовановић*, издавач првог превода и првих издања уџбеника Милеве Симић: „Велики Орао – Илустровани српски народни календар за просту годину 1897.“ Нови Сад: Српске књижаре и штампарије Браће М. Поповић. стр. 38.

Њен први потписани и уговором капитализовани[19] преводилачки подухват је био превод са немачког језика књиге Хенрика Чокеа „Ноћ у очи Нове године“[20](1886). Повезаност личног и општег интересовања у одабиру текстова које је превела показују приповетке „Мађарска грофица“ „Павла Хајза“[21] („Јавор“, 1879), „Себичњак из начела“ Леополда фон Сахер-Мазоха[22] („Јавор“ 1881), „Госпођа Тикетова“ „Лудвика Бовића[23]“ („Јавор“, 1882), „Грофица Репеијева“ Мора Јокаиа[24] („Јавор“, 1886) и новела „Доживео“, где није наведен аутор („Јавор“ 1880). Преводи Милеве Симић показују да се, сем у случају новеле „Доживео!…“ одлучила за изузетне песнике и савремене европске прозаисте који су се афирмисали унутар тада владајуће струје у књижевности која се кретала од романтизма ка реализму.

Милева Симић није написала роман нити јој је објављена збирка књижевних радова, већ је преко четрдесет прича, приповедака и новела расуто у новинама и књижевним часописима од осамдесетих година 19. века до четрдесетих година 20. века. Судећи према објављеним радовима чини се да је кратка форма књижевног текста био избор који као да је природно извирао из њеног сензибилитета. Кратке приче „У сликарској радионици“ (1886), „Божитњи[25] дан“ (1894), „Све на Божић (1895), „Мајстор Миша“ (1899), „Пургер Мата“ (1900), „Ускрс“ (1901), „Зашто је Пургер Мата остао нежења“ (1901), „На Бадњи-дан“ (1902), „Из мојих Божићних успомена“ (1903) и др. говоре и о томе да су књижевне минијатуре Милеве Симић биле мајсторско писмо ауторке, те да је њен књижевни израз и на редукованом простору дневних новина достизао жељену поруку, језичку култивисаност и осећајност.

Кратке књижевне форме као особеност књижевног израза Милеве Симић илуструје и садржај „Женског света“ где је током 1892. и 1893. објављено пет њених кратких новела/приповедака: “ „Споменица,“ „Пепељуга,“ „На Нову годину,“ „Маћеха,“ и „Да га изненади.“ Амбициознији књижевни рад Милеве Симић налазимо у „Стражилову“ где су јој у периоду 1885-1887. у више наставака, на ударним местима објављене четири приповетке: „Успомена“, „Под образином“, „Враголанка“ и „Олга.“ Љубавна чежња, први сусрети, потрага за непознатом девојком која при првом сусрету код момка буди одлуку о женидби, затим проводаџисање, љубавна писма и забаве, изневерана љубав због мираза и породичне части, сав тај сентиментални колоплет уздаха и стрепњи, љубавних напетости у њеним приповеткама не излазе из оквира патријархалне пристојности оног времена.

Из писма које је написала Милану Шевићу сазнајемо да су њени текстови били тражени[26]. Тако она сведочи да јој је „у оно доба[27]“ Јован Грчић за „Србобран“ тражио „приповетку са моралном тенденцијом,“ те је она послала текст под насловом „Свекрва“ који се тада Грчићу „јако допао“ (РОМС 25.927). Како су Мађари, током Првог светског рата, запленили рукописе, као и штампарију Милева Симић је на основу концепта који је сачувала, изнова написала „Свекрву“. Четрнаест година касније Јован Грчић је приповетку објавио у Календару „Драгомиље“ (1928).

Књижевне јунакиње Милеве Симић немају ништа против брака у начелу, оне желе љубав, да угоде мужу, да узајамним поштовањем изграде складан однос у коме се знају традиционалне мушко-женске улоге као у приповеткама „Сањарије“ (у рукопису), „Да га изненади“ (1893) и „Његов психијатар“ (1937). Но, ако се у браку деси квар, што је најчешће произилазило из мушке доминације у јавној и приватној сфери, жена у приповеткама Милеве Симић тек тад улази у борбу са недаћама, прекидајући позицију вечне пратиље и подршке мужу и бори се трпљењем, уздањем у сопствене снаге, у божију помоћ и као у приповеткама „Нада“ (1884), „Олга“ (1887), „Све на Божић“ (1895), „Слава во вишних Богу“ (1907) и „Све за њу“ (1930), – личним радом стиче егзистенцију.

Женски ликови Милеве Симић поникли су на темељима пожељних женских улога негованих на патријархалној традицији војвођанског српског друштва током 19. века. Из тог супстрата ликови и поруке које је обликовала кретали су у многим правцима кроз животно могуће судбине жена, те често и кроз наглашен однос међу женама (сестра, свекрва, пријатељица, маћеха, супраница, мајка заблуделог сина, загонетна странкиња и интернатске девојке), као у приповеткама „Успомена“ (1885) „Враголанка“ и „Под образином“ (1886), „Олга“ (1887), „Вера“ (1892), „Маћеха“ (1893), „Све на Божић“ (1895), „На Бадњи дан“ (1902), „О Божићу заједно“ (1910), “Свекрва“ (1928) „Три дана“ (1936), „Његов психијатар“ (1937) и у драми „Сестре“ (у рукопису).

До почетка Првог светског рата женски ликови Милеве Симић су документ о женској ситуацији где је брак судбина жене и где су усуди који је сналазе производ патријархалног друштвеног уговора. У периоду после Првог светског рата женски ликови које је креирала припадају првим генерацијама образованих девојака чији су хоризонти знања и животних могућности шири. Оне и даље жуде за љубављу и не одбијају брак, али сада постављају услове за брачни живот („Свекрва“ ), улазе у паралелне везе („Сестре,“ у рукопису), траже развод због љубави према другом мушкарцу („Три дана“). Истовремено ту су и нови типови мушкараца који признају потребе и осећање жена, а ово је нарочито наглашено кроз судбину мужа који се убија („Три дана“) и оног који покушава да прашта („Сестре“).

Њена контемплација живота у којој је суштина потрага за срећом (где су мушко-женски односи суштинско питање) изнедрила је драму женског постојања, друштвеним поретком стешњену између жудње и немоћи. И можда би савремена критика могла да замери да су њене приповетке и новеле бледе, фељтонистички креиране фабуле оскудног општег значења, али она је на светло дана изнела говор жена, њихову судбину и жудње на начин који је био разумљив грађанској читалачкој публици, оног војвођанског грађанског духа од кога и данас зазире множина која га тумачи као опасност, испразност и варку.

Њене приповетке и новеле настајале су у ери романтизма и реализма, на подлози оног војвођанског мултилингвалног европски орјентисаног света који је у српску књижевност увео Јаков Игњатовић. Деценију после завршетка Првог светског рата естетика се променила. Грађански свет Војводине често рокајне атмосфере, изникао у оквирима Хабзбуршке монархије, у српској књижевности тако видљив у 19. веку, у новој држави је, као тема у књижевности, постао периферност.

Још су савременици фолклористички рад Милеве Симић, предузет на трагу оног који су установиле Милица Стојадиновић Српкиња, затим Савка Суботић, сматрали значајним. Обилазећи Срем, Банат, нарочито Бачку током три деценије она је сакупила задивљујући број народних песама које су жене стварале. Ове песме, у народу познате као „ројтанске“ јер су китњасте попут ројти, ауторка је као збирку „Српске народне женске песме“ предала Матици српској 1910, да би две године касније на предлог Тихомира Остојића, написала „Предговор“ и додала још пет стотина песама тако да је њен рад на крају садржао укупно две хиљаде песама. После позитивне рецензије књига је требала да буде издата у едицији „Књиге матице српске“, али не само да се то није десило, већ је у Рукописном одељењу Матице српске дело изгубљено[28]. Књижевни одбор Матице српске је књижевницу 1940. препоручио Књижевном савету за чланицу, образлажући тај предлог и значајем збирке која је тада још лежала у рукопису.

Искуство Милеве Симић на велика врата у нашу књижевност уводи жене које су зарађивале пишући и то на неколико планова: превођењем, објављивањем прича, приповетки и новела у периодици, објављивањем дечјих глума, у послу са уџбеницима, а забележено је да је на конкурсу Матице српске за „Ретка срећу – Шаљиву игру у једном чину“[29] добила 200 круна. Почетком 20. века одабрана дела Милеве Симић била су понуђена публици унутар обимног каталога књига које су у периоду 1896-1907. нудиле Српске књижаре и штампарије Браће М. Поповић, а у периоду 1909-1911, Књижаре и штампарије Учитељског деоничарског друштва „Натошевић.“ Избор[30] објављених радова Милеве Симић налазио се на истом месту као и понуда књижевних радова Марка Цара, Јакова Игњатовића, Јаше Томића, Драгутина Илијћа и др.

Посебан осврт заслужује вишедеценијски ангажман Милеве Симић у послу са уџбеницима. До 1914. њени уџбеници су више деценија коришћени у српским вишим девојачким школама, а „Кућарство“ и у Пучким школама (Опетницама) у Хрватској. У Краљевини СХС / Југославији штампана су два издања „Кућарства“ (1921, 1926), а после упорне борбе за четврто издање Милева Симић је изгубила битку коју је водила са новим актерима у бизнису одобравања и штампања уџбеника (уз велику зараду), који се сасвим преселио у Београд.

Благодарност и заборав

Милева Симић је за педагошку и књижевну делатност била одликована признањима[31] обе српске владарске породице, али и благодарношћу и поштовањем новосадске и војвођанске јавности. Новосадска културна јавност ће 1938, у години када је обележаван њен осамдесети рођендан, организовати обележавање овог јубилеја и то према пракси која је постојала у таквим приликама у време славне традиције Српске Атине. Догађај је организовала „Матица напредних жена,“ а о животу и раду јубиларке говорили су Јован Грчић и Мита Ђорђевић, њен дугогодишњи сарадници на пољу књижевности и просвете и Коста Н. Милутиновић, историчар, тада гимназијски професор у Новом Саду. Обележавање осамдесетогодишњице од рођења књижевнице дошло је у време када је гро њених пријатеља, сарадника и сарадница сишло са животне сцене, у време стварања нове државе на рушевинама Аустроугарске, у време заласка традиција Српске Атине која је унутар Српства током 19. века предњачила на плану образовања, културе и привреде. Био је то истовремено и омаж оном времену у коме су Срби у Војводини изнедрили изузетан низ научника, књижевника, политичара, уметника и државника, али и један број жена међу којима Еустахију Арсић, Савку Суботић, Милицу Стојадиновић Српкињу, Нану Натошевић, Драгу Дејановић, Милицу и Анку Нинковић, Милку Гргурову, Милеву Симић уписаних у памћење српског народа.

Војвођанска културна јавност тога доба умела је да препозна значај непосредног педагошког рада Милеве Симић, јер је генерацијама девојака преносила знања из многобројних предмета које је предавала, али и важност њеног прегалаштва на плану националног васпитања, а против похађања немачких и мађарских школа и института. Часописи и дневни листови тога доба доносили су поучне чланке о васпитању и образовању женске деце које је наменила оним младим мајкама и девојкама које нису могле да похађају више женске школе. Уз уџбенике које је написала и живу публицистичку активност на плану женског васпитања и образовања војвођанска и новосадска културна јавност сматрала је педагошку активност Милеве Симић импресивном.

Њено животно искуство је такође и сведочанство припадности мањинском народу и грчевитој борби за очување језика, вере, обичаја, политичког субјективитета, борби за економски и културни развој. Мањински положај и напори за очување идентитета у 19. и почетком 20. века су били константа коју су сви народи у Војводини искусили у једном периоду историје, а то искуство на овом тлу спада у кључна идентитетска знања.

Постојеће перцепције књижевног дела Милеве Симић показују да је она често оцењивана у оквиру колектива генерације жена (Драга Гавриловић, Даница Бандић, Милка Гргурова) које су, освојивши економску самосталност, ушле у књижевни простор са намером да и ту изборе признања. Домете њеног књижевног опуса критика је оцењивала према недефинисаном корпусу текстова, јер још увек не постоји сасвим реконструисана библиографија њених књижевних радова. Према ономе што је тек одгонетнуто у њеним текстовима сусрећемо свет оне Војводине у којој су се у српским породицама понекад мешале и немачке и мађарске речи, пратила немачка кухиња са мађарским утицајима, стицало знање из немачких извора и узора, путовало у бање на лечење и у куповину у Карлове Вари, Беч, Будимпешту и Грац. Тај свет ће постати стран за нове издаваче и ширу публику када се 1918. тежиште политичког и културног живота премести у Београд. У тематици грађанске Војводине читалачка публика у новој држави, Краљевини СХС неће се препознавати.

На тај слој културолошког неповерења насталог после Првог светског рата према грађанском, богатом наслеђу Војводине, зидале су се наслаге идеолошки мотивисаног затомљавања историје жена после Другог светског рата. Овај зид подржава и савремена феминистичка литература одбијајући да разуме дела наших претходница у контексту европских токова у којима су настала, оцењујући их исључиво савременим назорима, одбијајући да их сагледа без одмеравања са сличним и истим ставовима њихових европских и локалних савременица друге вере и језика.

Истраживање о животу и раду Милеве Симић открива део непознате историје жена, женске књижевности и историје Новог Сада испричане из женског угла, аутентично и једнако вредно као и историје које се баве ратовима, политичким догађајима или привредним и културним развојем. Разлика је и у томе што се у причи о Милеви Симић открива свет жена који нема друштвену ни политичку моћ, али говори моћно о простору у коме траје живот, осећају се трагови историје и наслеђа и трпе неправде актуелних друштвених прилика. Кроз Милеву Симић говоре наше претходнице, генерације жена којима дугујемо признање за све победе и поразе на путу женског ослобођења.

Gospodi Braći Jovanović
u Pančevu.
Ovim Vam ustupam svoje delo „Pedagogija“ za učenice viših devojačkih škola; što ga je
Školski Savet pod br. 180/185 iz 1894. za školsku upotrebu odobrio u Vašu potpunu i
neograničenu svojinu i to pod ovim uslovima:
1) U ime otkupa imate mi jednom za svagda fr. 150 (stopedeset) f. a. kr. platiti;
2) Кad knjiga iz štampe izađe, imate mi vratiti rukopis i priposlati besplatno jedan primerak od knjige, da sve to Školskom Savetu dostavim, kako bi on knjigu svima školskim vlastima preporučio;
3) Vi možete knjigu štampati kad god i koliko god puta hoćete;
4) Ako biste zaželeli, da ja ma koje novo izdanje izmenim prema potrebi nauke ili prema
zahtevu škol. vlasti, ja sam dužna da to učinim za šest nedelja, od dana, kad Vašu želju primim, a Vi mi imate onda dati na izradu za to, koja odgovara prostoru novoizmerenom, računajući štampani tabak po 30 for. (trideset for.) a. kr. Razume se da ću ja samo ona mesta ili partije menjati, koja eventualnu izmenu zatrebaju, ne pak čitavo ili ti većinu dela.
5) Ako ne bi ja, ma iz kog razloga mogla, da Vam u roku od šest nedelja tu promenu
izradim, imate pravo, da se na drugog književnika za tu potrebu obratite;
6) Da bih mogla nekim književnicima podariti moje delo, imate mi besplatno ustupiti deset primeraka od dela, kad ono izađe.

Ovaj ugovor potpisujem svojeručno
Mileva Simića
učitelj. viš. dev. škole u N. Sadu 1894 11/X

(ROMS 17.097)

Кnjižari Braće Jovanović u Pančevu.
Novi Sad 20/IV 1883.

Potvrđujem da sam Vama prodala svoj rukopis, prevod dela Henrika Čokea „Noć u oči Nove godine“ za petnaest forinata i dvadeset primeraka te knjige, pod uslovom, da delo Vaše neograničeno vlasništvo postane, a novac meni pošaljete, čim ovo pismo primite.
Кnjige pak, poslaćete mi, kad delo iz štampe izađe.

Mileva Simića
učitelj. viš. dev. šk.

(ROMS 17.094)

Pisma – ugovori koje je Mileva Simić sklopila sa vlasnicima „Кnjižare Braće Jovanović“ u Pančevu za prevod knjige „Noć uoči Nove godine“ (1883) i udžbenik „Pedagogija“ (1894) se čuvaju u Rukopisnom odeljenju Matice srpske, a objavljena su ovde na osnovu pismene dozvole Predsedništva Matice srpske, te se sa sajta ŽeNSkog muzeja ne mogu preuzimati.

Цитирани извори и литература:

Рукописно одељење Матице српске (РОМС):

М. 6.313 Милева Симић „Аутобиографија“. Нови Сад, без датума.

М. 12.895 Милева Симић „Аутобиографија“. Нови Сад, без датума.

М. 10.396 Јован Грчић „Милева Симић – у поводу њене осамдесетогодишњице.“ Нови Сад, 1938.

М. 12. 899 Милева Симић. Без наслова и датума (о женском питању).

М.12. 901 Милева Симић. Без наслова и датума (о предностима запошљавања жена у трговинама).

М. 13. 986 Милан Шевић „Нови Сад и Новосађани.“

25.927 Милева Симић – Милану Шевићу. Нови Сад, 6.04.1928.

25.963 Милева Симић – Милану Шевићу. Нови Сад, 9.09.1927.

А.В. (Нови Сад) (Аркадије Варађанин). 1913. „Милева Симићева“ у: Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас. 67-69. Сарајево: Добротворна задруга Српкиња у Иригу.

Аноним. „Двадесетогодишња прослава српске више девојачке школе у Новом Саду.“ Женски свет бр. 7 (1899): 100-101.

Bok, Gizela. 2005. Žena u istoriji Evrope – Od srednjeg veka do danas. Beograd: Klio.

Кеј, Елен. 1929. „Разумно домаће васпитање.“ 66-67. Велико орао – Илустровани српски народни календар за просту 1929. Нови Сад: Учитељско деоничарско друштво „Натошевић.“

Милутиновић К. Н. “Милева Симић – Поводом осамдесетогодишњице од рођења.“ Дан: 2/15. фебруар 1938: 4; 3/16.02. 1938: 4

Nóbik, Attila. “Feminization and professionalization in Hungary in the late 19th century. Women teachers in professional discourses in educational journals (1887-1891)”. Espacio, Tiempo y Educación, 4(1), 1-17, 2017. doi: http://dx.doi.org/10.14516/ete.2017.004.001.172 (preuteto 28.05.2019) .

Попов, Душан. 2005. „Симић Милева.“ Енциклопедија Новог Сада 25. 41-42. ур. Душан Попов. Нови Сад: Новосадски клуб / Градска библиотека Нови Сад.

Савић Милан. „Наше књижевне прилике.“ Стражилово бр. 37 (1886): 1285-1286.

Симић, Милева. 1874. О васпитању – говорила Милева Симић учитељица приликом отварања више девојачке школе у Новом Саду. Нови Сад: Српска народна задружна штампарија.

Smith, H.W. 1934. „Васпитајте матере.“ 68-69. Велики орао – Велики илустровани календар за просту 1934. Нови Сад: Учитељско деоничарско друштво „Натошевић: С. Ђисаловић.

Стојаковић, Гордана. 2005. Дискурсне особине приватне преписке о књизи „Српкиња њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас (1909-1924)“ – специјалистички рад. Нови Сад: Универзитет у Новом Саду. АЦИМСИ- Центар за родне студије.

Stojaković, Gordana 2005а. Na Konkursu Matice srpske ‘Kakva valja da je Srpkinja u kući i društvu’ – nagradu dobio muškarac. Mapiranje mizoginije u Srbiji: Diskursi i prakse (II tom) 117-139.ur. Marina Blagojević. Beograd: AŽIN.

Шевић, Милан. 2000. „Симић Милева.“ Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка IV књига (С-Ш). 131. ур. Станоје Станојевић. Фототипско издање. Сремски Карловци/ Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.

*Биографија Милеве Симић, која следи, урађена према информацијама и коментарима из књиге Гордане Стојаковић „Милева Симић (1859-1946) – Прича о једном новосадском веку“ (у рукопису)“.

[1] Унутар аутобиографике Милеве Симић доминирају писма писана у периоду од 1883. до 1938, сачувана у рукописној заоставштини Милана Шевића, где је она у позицији оног који пише (прим. аут.).

[2]“Српкиња – њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас“ је темељна књига о историји жена јужно и северно од Саве и Дунава. Уредиле су је српске књижевнице на челу са Јелицом Беловић-Бернаџиковски уз помоћ Аркадија Варађанина и Стевана Радића (прим. аут.).

[3] Аркадије Варађанин (1844-1922), педагог, књижевни критичар, управитељ „Српске Више Девојачке Школе“ у Новом Саду постао је по њеном оснивању 1874. Био је члан Управног одбора и Kњижевног одбора Матице српске и члан управе „Српског Народног Позоришта“. Један је од оснивача „Добротворна Задруга Српкиња Новосаткиња“ (1880). Од оснивања задруге био је њен секретар. Поред тога, био је уредник „Женског света“ и „Летописа Матице српске“ (прим. аут.).

[4] Ради се о кругу интелектуалаца који се окупљао око Ђорђа Натошевића и породице Јовшић где је једно време припадао и сам Светозар Милетић, који је код Григорија Јовшића, Милевиног деде био писар („патвариста“). Милевина тетка Нана Натошевић је била једна од оснивачица Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња и добротворка Српске више девојачке школе. Из писама које је писала рођаку и пријатељу, узданици у пословима са издавачима и уредницима, Милану Шевићу јасно је да је добро познавала Ј. Ј. Змаја, Илију Огњановића Абуказема (који је једно време био и њен лекар), Чика Стеву Поповића, Јована Грчића, Миту Калића, Исидору Секулић (која је била њена ученица) и др, а оставила је сећања на Лазу Костића, Јована Клаића и др. (прим.аут).

[5] Милева Симић и њени биографи А. Варађанин и Милан Шевић као и њени савременици држали су да је рођена на Сретење, 2. фебруара, јер су време рачунали по Јулијанском календару. У савременим биографијама може наћи и 15. фебруар као дан рођења што значи да се поштује Грегоријански календар. У овом случају водила сам се идејом да напишем оба датума као што су многи савременици Милеве Симић чинили датирајући догађаје (при.аут.).

[6] Павле Симић (1818-1876) је био академски сликар, представник аустријског назаренског сликарства (прим. аут)

[7] Др Ђорђе Натошевић (1821-1887), лекар, надзорник српских народних школа у Угарској, педагог и педагошки писц, оснивач учитељских школа у Новом Саду, Панчеву, Пакрацу и Карловцу, оснивач „Школског листа,“ био је једна од најугледнијих личности унутар српске заједнице у Угарској у 19. веку. Супруга Ђорђа Натошевића је била Дафина (Нана) Натошевић, рођена Јовшић кћи новосадског адвоката и градоначелника Новог Сада, Григорија Јовшића, чија је друга кћи Јелисавета била мајка Милеве Симић (прим.аут).

[8] Стеван В. Поповић (познат и као „Чика Стева“) (1844-1918), је био познати културни радник и издавач (прим. аут.).

[9] Пишући о припреми славе, која је највише женски посао, она себе изузима из те уморне групе жена („женскадије“) и са поносом констатује да број гостију показује како је углед куће Симић очуван. Уз то Маријин муж, адвокат Сима Ћирић био је подршка Милеви Симић у њеним пословима, који су очито сматрани важним (прим. аут.).

[10] Милан Шевић (1866-1934) је докторирао у Лајпцигу темом „Dositheus Obradović, ein serbicherAufklärer des 18 Jahrhunderts“ а затим радио као професор у гимназијама у Пожаревцу, Крагујевцу, Београду и Нишу те „као хонорарни као професор Университета“ у Београду (Шевић 2000: 986). У Рукописном одељењу Матице српске, постоји рукопис Милана Шевића (М. 13. 986) „Нови Сад и Новосађани“ где је и обрађивач назначио да је неке податке писала Милева Симић (прим. аут.).

[11] „… Породица је позорница лепог и примерног рада и говора … храм и гај сваке људске честитости и врлине и што породица у томе учини, учињено је, а што она промаши, тешко се икад надокнади (Симић 1874: 11-12). Овај став је био доминатан и у Европи почетком 20. века који из пера Елен Кеј преноси штампа на српском језику: „Најјачи ‘конструктивни’ моменат код васпитања једног човека је одлучан, миран поредак у кући, њен мир и њена лепота“ (Кеј 1929: 66).

[12] „… Дужност жене као матере у васпитању деце је најсветија ствар… (Симић 1874: 11). Ово је транспонован став славног немачког педагога Фридриха Фребла (1782-1852) да „добро државе више зависи од матере него од политичара и државника“ (Smith, H.W. 1934: 68).

[13] Nemessányi Adél (1857-1933) је била Милевине савременице и директорке Мађарске краљевске државне грађанске девојачке школе у Новом Саду. С једне стране била је прва жена на месту директорке државне грађанске девојачке школе на мађарском језику у Новом Саду, заговорница струковног повезивања педагошкиња које раде у женским школама и оснивачица новосадског огранка Друштва Марија Доротеја (Мária Dorottya), а са друге је бранила нижу зараду учитељица у односу на учитеље и став да су брак и педагошки позив за жене неспојиви, осим ако немају децу (Nóbik 2017: 10-11;

[14] Lina Morgenstern (1830-1909) је била немачка списатељица, боркиња за мир и феминисткиња (прим. аут.).

[15] Louise Otto Peters (1819-1895) је била немачка феминисткиња, књижевница и публицисткиња (прим. аут.).

[16] Helene Lange (1848-1930) је била педагошкиња и феминисткиња, политичарка, једна од најзначајнијих личности међународног женског покрета (прим. аут).

[17] Видети: Стојаковић 2005а: 117-139.

*Библиографија Милеве Симић биће објављена у књизи Г. Стојаковић „Милева Симић (1859-1946) – Прича о једном новосадском веку“ (у рукопису).

[18] Јован Грчић (1855 -1941) је био гимназијски био професор класичне филологије, немачког, мађарског језика и музике у Новом Саду, књижевник, позоришни и књижевни критичар, једно време уредник часописа „Стажилово“, „Јавор“, „Календара Загребачке добротворне задруге Српкиња“, члан Књижевног и Редакцијског одбора „Летописа Матице српске“, председник Друштва за Српско народно позориште (прим. аут.).

[19] За превод је Милева Симић добила 15 форинти. А за упоређење нека послужи податак да је годишња плата учитеља била 500 форинти (прим. аут.).

[20] У време када је превод Милеве Симић објављен већ је постојао превод Стевана Павловића на српски језик издат у Београду 1852. (прим. аут.)

[21] Немачки књижевник Паул Хајзе (Paul Johann Ludwig von Heyse, 1830-1914) био је врло популаран и превођен на српски језик крајем 19. века. Он је добитник Нобелове награде за књижевност 1910. У листовима и часописима на српском језику који су доносили преводе његових текстова наводи се као „Павле Хајз“ (прим. аут).

[22] Леополд фон Сахер-Мазох (Leopold von Sacher-Masoch, 1836-1895), је аустријски књижевник по коме је осећање задовољства код физичког бола и понижења добило име- мазохизам. Сахер-Мазох је био популарни писац историјских романа, чије се кратке приче у преводу на српски могу наћи у часописима и новинама (као што је „Браник“) крајем 19. века (прим. аут)..

[23] У 19. веку је било уобичајено да се и имена аутора транскрибују, без навођења оригинала, те је нисам нашла податак о аутору новеле (прим. аут.).

[24] Јокаи Мор (Мавро) (Мóр Јóкаи, 1825-1904) је био славни мађарски племић и писац чија су дела у 19. веку поређена са Дикенсовим. Био је често превођен на српски језик. (прим. аут.).

[25] „Божитњи“ је овде дат према оригиналном наслову (прим. аут).

[26] Зна се и да је читалачка публика тражила да напише још нешто о јунаку приповетке „Пургер Мата“, па је тако настала нова под насловом „Зашто је Пургер Мата остао нежења“ (прим. аут.).

[27] Радило се о 1914. (прим. аут.).

[28] Збирка Милеве Симић објављена је 2019, а уредница Марија Клеут је записала да је препис рукописа сачувала породица Јовановић, али не и изгубљени „Додатак“ и „Коментар“ на које се Милева Симић позива у „Предговору“ (прим. аут.).

[29] „Ретка срећа“ је као награђени рад штампана 1900, а Милева Симић је за друго издање штампано оквиру „Збора Позоришних Дела“ 1932/1933. тражила и добила 100 динара (прим. аут).

[30] Године 1911. понуђена су следећа дела: „Добровољни прилози“, „Ретка срећа“, „Главнија правила о васпитању деце“ и „Кућарство“ („Велики орао за просту 1911“ стр. 52).

[31] Краљ Александар Обреновић I је 1902. одликовао Милеву Симић је Орденом Краљева Дома I степена с круном и то „за заслуге на педагошко-просветном пољу и за рад на пољу књижевности“, а краљ Александар Карађорђевић Орденом Светог Саве IV степена, 1925. (РОМС 25.963).

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Mileva Simić," u ŽeNSki Muzej, 13. marta 2025., https://zenskimuzejns.org.rs/mileva-simic-2/.

Predstavljanje knjige Mileva Simić

Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Marija Trandafil

Gordana Stojaković

Čitaj mi. Trajanje 22 minuta

MARIJA (POPOVIĆ) TRANDAFIL
(Novi Sad, 25. decembra 1816[1]
– Novi Sad, 14. oktobra 1883)*

Porodica

Najveći deo života Marije Trandafil, velike dobrotvorke, dešavao se u srcu Novog Sada i bio je omeđen kućom u Pašićevoj 1 („Kod ikone[2]„), gde je rođena, kućom u Zmaj Jovinoj 16, gde je živela jedno vreme i gde je umrla, Uspenskom crkvom, gde je održano opelo i Nikolajevskom crkvom (koju je s mužem iz temelja obnovila), gde je sahranjena.

Čestica starogradskog prostora, na kome će posle njene smrti, nići njena najpoznatija zadužbina –Trandafilkino sirotište a sada zgrada Matice srpske, bila je sasvim dovoljna ovoj zaslužnoj Novosađanki da stvori dela neprolazne vrednosti – zastavštinu u korist čitavog naroda.

Marija Trandafil je rođena u uglednoj i imućnoj novosadskoj porodici Popović, što je činjenica koja će uticati pre svega na njeno obrazovanje. Kako je u to vreme bilo uobičajeno da devojke iz bogatijih porodica stiču osnovna znanja u privatnim lerovima (gde su se učila slova, račun, Biblija i ručni rad), moguće je da je i Marija pohađala takvu školu. Ono što se pouzdano zna je da je bila pismena, da je poznavala tgovačke transakcije i da je kako Luka Jocić beleži sa „osobitim razumevanjem“ čitala knjige na nemačkom jezik

"Kod ikone" - rodna kuća Marije Popović Trandafil — „Kod ikone“ –
rodna kuća Marije Popović Trandafil

Marijin otac je bio poznati novosadski trgovac grčkog porekla, Ćira Popović, a za majku znamo da je rodom Tajčevićeva iz Oseka, kako su Srbi zvali savremeni Osijek. Roditelji su rano umrli, pa Marija postaje štićenica rođaka, bogate trgovačke porodice Hadži-Kiri Nikolića iz Oseka u čijoj kući živi.

Shvatajući brak pre svega kao dobar posao, Hadži-Kiri ju sa „nepunih šesnaest godina“[3] 31. januara 1832. udaje za svog delovođu, Jovana Trandafila (1799-1863) kome je tada bilo četdeset godina. Luka Jocić je ostavio podatak da je za taj brak „nisu ni pitali“[4] .

Znatan kapital, koji je Marija u vidu miraza unela u brak, poslužiće kao zamajac za uspešne trgovinske poslove koje je Jovan Trandafil, uz preporuke Hadži-Kiri Nikolića, preduzimao sledećih godina. Luka Jocić beleži detaljno njegove trgovačke poslove i tako kaže da se Jovan obogatio „na pamuku“ i „karavanima sukna iz Erdelja“[5]. U Oseku je imao glavnu radnju i dve velike kuće iz čijih su se prihoda kasnije pomagale „osečka, novosadska i somborska bolnica“[6], a na osnovu testamenta Marije Trandafil.

No, novac i moć ne donose supružnicima Trandafil i sreću. Jedno za drugim umiru im deca, Sofija i Kosta. To će biti tragično iskustvo koja će trajno obeležiti život Marije Trandafil. Od tada ona sopstveno utemeljenje nalazi u brizi za nevoljnike i uboge.

Bogatstvo

Marija Trandafil bogatstvo nije shvatala kao sreću, već kao iskušenje. Posle smrti muža morala je da vodi četiri parnice (uključujući spor sa bratom, poznatim novosadskim trgovcem Markom Popovićem), jer su njeni ili Jovanovi muški srodnici smatrali da ona, kao žena, nije sposobna da upravlja dobrima i izdrži sudske procese.

Parnice[7] su bile teške jer su je tužitelji vešto kompromitovali kao ženu, ali ona je ipak uspela da zadrži kontrolu nad dobrima i novcem. U nemogućnosti da joj zakonski oduzmu imanje i novac uzurpatori, naročito Jovanovi sestrići, optužiće je da je lopov i poželeće joj da umre u ludnici. Uz to su, na radost dokone čaršije, širili priče o navodnim pismima koje je Marija pisala izvesnom gospodinu sumnjive reputacije, a koja su je kompromitovala.

Luka Jocić, Uspomene (1854-1884) korice, BMS II 433097 — Luka Jocić, Tridesotogodišnje
ugodne i neugodne uspomene
(1854-1884) korice,
BMS II 433097

Izborivši se za upravu nad sopstvenim dobrima Marija Trandafil sama dvadeset godina stiče i uvećava kapital, pretvarajući ga u različita zaveštanja. Luka Jocić u pomenutoj knjizi čak kaže da je velika dobrotvorka delila po onoj narodnoj „što desnica da ne treba levica da zna“. On je zabeležio i reči Marije Trandafil kojima je ona objašnjavala svoj odnos prema bogatstvu:

„Kamo sreće da su mi živa moja deca, ma kraj njih živela u najvećoj sirotinji. Srećnija bih bila i više bih radosti imala, no što mi daje ovo mrtvo blago, koje ću i onako ostaviti tuđinu“![8] Pažljivom čitaocu neće promaći zabeleška Luke Jocića da je Marija Trandafil „za svoju ličnost preterano štedljiva i u hrani i u odelu“. Utemeljivši se u religiji usmerila je snagu i novac prema svima, koji su trebali neku pomoć. Šta više, prema svedočenju Luke Jocića, gotovo da je samo primala svet u nevolji.

„Koliko puta je odela uboge đake! Koliko puta je nabavila školskih knjiga za čitave razrede! Koliko li je osirotelih i postradalih gospođa potpomagala doživotnim mesečnim pomoćima!Koliko li je puta poslala sirotinji potrebnu svotu, da svoga pokojnika pristojno sahrani!Koliko li je puta 1. novembra izvadila pa izdala trista forinata, da se za sirotinju nabavi ogrev!Odbroji sama po pet do osam forinata, dok se ne iscrpi gornja svota. Deci, koje je ona krstila ne zna se broja, bilo ih je daleko preko stotine, a ona je o njima tačan tefter vodila pa je o svakom svom kumčetu rado raspitivala, u svoju ga kuću primala i za potrebe se njegove svojski starala, ako je potreban bio. A koliko ih je tek venčala kao kuma, razume se ne lično, jer se klonila svake parade, nego preko drugih! Ta njoj je i to bilo nemilo kad se koje njeno dobročinstvo u listovima javno obznanilo…“

Iz knjige Luke Jocića Tridesetogodišnje ugodne i neugodne uspomene 1854-1884, Novi Sad 1904, str. 92-93.

Zaveštanja

Veliki deo imovine, bračni par Trandafil je testamentom iz 1860. ostavio u dobrotvorne svrhe. Posle smrti muža, Marija Trandafil uvećava bogatstvo i formira nova zaveštanja. Velika dobrotvorka je pri tom radila prema sopstvenom, vrlo snažnom uverenju, da svako delo mora biti učinjeno u slavu Boga i na korist naroda, a to su uvek veliki, dalekosežni planovi. Korpus njenih zaveštanja može se podeliti u dve grupe. Značajna sredstva Marija Trandafil je namenila siromašnima, nemoćnima i bolesnima, sa kojima se uglavnom neposredno susretala. Vodila je brigu o deci bez roditelja, starajući se za njihov odgoj školovanje, pa i za započinjanje samostalnih poslova. Njeno najpoznatije zaveštanje je Zavedenije Marije Trandafil za srpsku pravoslavnu siročad[9] u Novom Sadu, u čijoj se zgradi sada nalazi Matica srpska i Biblioteka Matice srpske. Fond koji je odredila za tu namenu trebalo je da naraste toliko da se zaklada može izdržavati iz sopstvenih prihoda. Tek 1912. izgrađena je zgrada po nacrtu arhitekte Momčila Tapavice, a 1926. zdanje je primilo dvadesetak pitomaca. Martica srpska se u zgradu uselila 1928. a novo sirotište izgrađeno je na Sajlovu. Za deset godina rada Zavoda Marije Trandafil školu je završilo oko stotinu pitomaca.

Zgrada Zavoda za srpsku pravoslavnu siročad, od 1828. sedište Matice srpske u Novom Sadu

Velika dobrotvorka je pomagala udovice, bolesne – smeštene u zgradi Novosadske pravoslavne bolnice, a zna se da je za vreme velike gladi šest nedelja u porti Nikolajevske crkve hranila novosadsku sirotinju bez obzira na veru, što nije bilo uobičajeno u to doba, jer se svaka zajednica zasebno starala o siromašnim članovima. Andra Gavrilović u knjizi Znameniti Srbi XIX veka (str.28) navodi reči Marije Trandafil koje objašnjavaju njenu potrebu da pomogne gladnima: „Ja sam u čitavom svom veku samo jedan dan bila siromašna, a to je bilo kad smo 1849 – pri požaru novosadskom – bežali, te smo u Varadinu gradu pri zatvorenim kapijama morali gladovati, jer ni za koje novce ne mogasmo ništa od jela nabaviti. Kad se setim toga dana, onda osetim šta je glad i sirotinja – i zato ja činim i pomažem sirotinju“.

Druga grupa zaveštanja ticala se kulturno-prosvetnog razvoja Srba. Velika dobrotvorka se odlučila da omogući znatan broj učeničkih stipendija – Zaklada Marije Trandafil za novosadske gimnazijske đake pod patronatom „Novosadske Srpske Velike Gimnazije“. Pored te zaklade pomagala je i druge siromašne đake i siromašnu decu da postanu obrazovane ličnosti, ali i dobre zanatlije i time doprinesu podizanju kulturnog i preduzetničkog kapaciteta srpskog naroda.

Izveštaj o Zakladi Marije Trandafil (ROMS M 8.443)

Matica srpska i Novosadska crkvena opština bile su baštinici značajnih zaveštanja Marije Trandafil. U trenutku njene smrti vrednost njenih zaveštanja iznosila je 700.000 forinti. U knjizi Srpkinja- njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas (Dobrotvorna Zdruga Srpkinja Iriškinja, Sarajevo 1913.) na 88. strani dat je sledeći podatak: „Marija Trandafiljka, rodom iz Novog Sada 1814. ostavila je posle sebe na 1.400.000 kruna na stipendije i na fond za udaju siromašnih djevojaka, te za bolnice i za zavod za srpsku pravoslavnu siročad“…

Testament Jovana i Marije Trandafil,
1860. (ROMS M. 3 789)

Marija Trandafil je svoje bogatstvo rasporedila na dve temeljne ljudske odrednice: patnju i duhovnost. Njena zaveštanja i danas zadivljuju namerom darodavke i izvedenošću njenog plana da učini plemenito delo. Tekstovi njenih opruka govore o vanrednom poznavanju ljudske prirode, a naročito slabosti. Marija Trandafil nije ništa prepuštala slučaju. Svog legatara Luku Jocića prvo je učinila bogatim čovekom, a onda mu poverila konkretne zadarke. Za upravnika Zavedenije Marije Trandafil za srpsku pravoslavnu siročad zahtevala je: „…čoveka poštena i savesna, no ako je moguće bez rođene dece, inače ne suviše opterećena svojom familijom, koji je toliko star da je iskusan i sposoban, a ne toliko star da ne bi dužnosi svojoj odgovarati mogao. Upravitelj da ima stan u Zavodu, da upravlja i vodi svu brigu o Zavodu i pitomcima, u kući i van kuće… da smatra pitomce moga zavedenija sve bez razlike kao svoju decu, da sa njima ručava i večerava…“[10] Nije suvišno reći da je darodavka za upravnika Zavoda obezbedila platu u rangu profesora Gimnazije, što je u to doba bila vrlo dobra plata.

Testament Marije Trandafil, 1878. (ROMSM 3.766)

Vernica

Duboka utemeljenost u veri, Mariji Trandafil je sasvim sigurno pomogla da osmisli život, prepuštajući se, kao istinska vernica, božanskom usudu. Posebna naklonost, koju je gajila prema Nikolajevskoj crkvi, smatrajući je zadužbinom, razumljiva je budući da su u njoj pokopani Sofija, Kosta i Jovan. Marija Trandafil se brižno starala za obnovu i održanje crkve, ali isto tako i za zemaljske potrebe sveštenika, crkvenjaka, svešteničkih udovica, crkvenih horova. Pred kraj života veliki deo dana provodila je u toj crkvi, dok nije dobila pismo sledeće sadržine: „Srpka pravoslavna crkvena opština novosadska primetila je sa negodovanjem da Vi ovomesnom svetom Nikolajevskom crkvom samovoljno i bez pitanja i dozvole ove opštine upravljate… Ova opština se usled toga nalazi pobuđena izjaviti Vam da to niti sme niti hoće dalje trpeti i tako da sa današnjim danom ključ rečene bogomolje uzima iz Vaših ruku“.[11] Duboko pogođena postupkom ljudi iz crkvenog odbora, među kojima je bilo i njenih pitomaca, Marija Trandafil prelazi među pastvu Uspenske crkve, gde takođe daje novac za obnovu.

U isto vreme od katoličke zajednice u Novom Sadu zahteva nacrt i finansijski plan za izgradnju, u Buni porušene Jermenske crkve. U roku od dvadeset četiri sata dobija sve tražene dokumente i daje 12.000 forinti za gradnju i ukrašavanje Jermenske crkve. Pri tom dobija javnu zahvalnost katoličke zajednice Novog Sada i samog kaločkog biskupa dr Ludviga Hajnalda. Na izgrađenoj i ukrašenoj Jermenskoj crkvi do njenog rušenja postojao je zapis ispisan ćiriličnim slovima: „U slavu svete i nerazdeljive Trojice a iz smirene i čiste ljubavi spram svojih bližnjih obnovila je ovaj dom Božiji

MARIJA TRANDAFIL 1872.“[12]

Novosadska pravoslavna javnost je bila uvređena postupkom ljudi iz Crkvenog odbora Nikolajevske crkve. No nisu samo Novosađani protestvovali. Mitrovačke gospođe su prikupile preko stotinu potpisa protiv postupka prema Mariji Trandafil, zatim zemunske i vršačke gospođe takođe. Incident je prevaziđen, a Luka Jocić je zabeležio da je to bila sramota za one koji su pismo napisali, jer nisu imali obzira prema ženi koja je već jednom nogom u grobu, ali isto tako zabeležio da je Marija Trandafil upravljala Nikolajevskom crkvom kao svojom, što nije moglo da prođe bez posledica.

Portret Marije Trandafil, rad Novaka Radonića, 1884, Matica srpska

Savremenici i potomci

Izuzetnost ove žene ogleda se i u njenom odnosu prema javnosti. Marija Trandafil „nije marila da je hvale; u svojoj kući za svojim stolom nikog nije počastila, nikad nikog ni mene kao nastojnika njenih dobara, čak ni na Badnji dan“[13] piše Luka Jocić, žaleći se da je svako Badnje veče provodio sam. Niko ga nije zvao, jer su svi mislili da je kod svoje zaštitnice. Velika dobrotvorka nije učestvovala u uobičajenom društvenom životu svog staleža, prezirući modu igranja karata po salonima.

Izvesno je da je Marija Trandafil čitavim životom, bogatstvom i usudom, morala biti izuzetna i u toj izuzetnosti usamljena. Veze sa savremenicima bile su posredne, preko odabranih i dobro plaćenih poverenika. Direktne veze održavala je sa narodom koji dolazio tražeći pomoć. Ona je i tada i danas govorila svojim delima.

Jermenska crkva u Novom Sadu.
Porušena 1963. zbog izgradnje
Bulevara Mihajla Pupina

Novosadska javnost, ostavila je sud o njenom delu koji je važno predstaviti, jer se tu stiču dve komponente – odnos prema ženi koja nije usvojila uobičajenu žensku ulogu u društvu i odnos prema instituciji dobročinitelja. Ako bi se sudilo prema onome što je o njoj pisao Vasa Stajić u Novosadskim biografijama (knjiga V, 1940) Marija Trandafil treba da bude zapamćena po skandaloznim sudskim sporovima. Po oceni Vase Stajića njena netipična ženska uloga u tadašnjem društvu potrla je njeno delo dobročiniteljke. Luka Jocić u knjizi Tridesetogodišnje ugodne i neugodne uspomene 1854-1884 ostavlja dragocene podatke o životu i delu Marije Trandafil, ali ih često komentariše kao zainteresovani, a ne nepristrasni posmatrač, starajući se o sopstvenom delu. Konačno ona mu je bila poslodavka, a to nije uvek komotna forma saradnje. Najujednačeniju ocenu o njenoj ličnosti i delu dao je Andra Gavrilović u knjizi Znameniti Srbi XIX veka gde je među 216 biografija uvrštena i biografija Marije Trandafil, kao jedne od pet žena koje su se našle na tom uglednom spisku. Autor joj, mimo običaja, ostavlja devojačko prezime Popović, dajući tako potvrdu za samosvojnost dela Marije Trandafil. To isto ponavljam i ja potpuno saglasna sa odlukom Andre Gavrilovića.

Običan novosadski svet, na vest o smrti dobrotvorke „skoro tri dana … je hiljadama ljudi i žena ovdašnjih i sa stane dolazilo, da još poslednji put vide ako i mrtav lik ove velike dovrotvorke i prave matere sirotinji…“[14]. Činodejstvovao je episkop bački, Vasilijan Petrović uz veliki broj sveštenika iz Novog Sada i drugih mesta. Dirljiv govor je održao dr Ilija Ognjanović, bivši štićenik Marije Trandafil. Telegram saučešća Luki Jociću uputio je „Njeg. Svetost German“ iz Beča koji je na pogrebu bio zastupljen „episkopom i pridvornim sveštenstvom“[15]. U tekstu objavljenom u listu Javor od 23. oktobra 1883. objavljen je i testament Marije Trandafil sa pobrojanim dobrima i njihovom namenom. Nije zaboravila ni Nikolajevsku crkvu jer ostavila i poseban fond iz koga je u njoj trebalo da se drže službe na sledeće dane: Sv. Jovan Krstitelj, Sv. Nikola, Marija Magdalena i Todorova subota.

Obeležje o grobu Marije Trandafil
u Nikolajevskoj crkvi

Savremeni Novosađani imaju mogućnost da prošetaju Trgom Marije Trandafil i da u zgradi Matice srpske u prvom ulaznom hodniku vide bronzano poprsje ove odlučne žene, rad vajara Lasla Silađija. Najsavremenija škola u naselju Veternik nosi njeno ime.

Poslednjom obnovom Nikolajevske crkve betoniran je pod i nema oznaka gde su tačno sahtanjeni Sofija, Kosta, Jovan i Marija Trandafil. Visoko na stubovima u crkvi postavljene su ploče koje svedoče da su tu sahranjeni Marija i Jovan Trandafil. Na kućana u Pašićevoj, Dunavskoj Miletićevoj, koje su bile njeno vlasništvo nema nikakvih oznaka.

Naslovna strana lista Javor, Novi Sad od 23. oktobra 1883.

* Tekst o Mariji Trandafil koji je pred vama sam uradila na poziv akademika Čedomira Popova. Pročitala sam ga na svečanosti održanoj u Matici srpskoj 26. decembra 2011. upriličenoj povodom 195 godina od rođenja velike dobrotvorke.

Bista Marije Trandafil, rad vajara Lasla Silađija, hol Matice srpske

[1] Podatak o datumu rođenja preuzet je iz knjige Luke Jocića Tridesetogodišnje ugodne i neugodne uspomene 1854-1884, Novi Sad 1904, str. 94. Luka Jocić se poziva na „svojeručne njene zabeleške“ i daje podatke o datumu njenog rođenja „25. decmbar 1916. licem na rimski Božić“. Prof. Andra Gavrilović u knjizi Znameniti Srbi 19 veka navodi da je Marija rođena 1811. ili 1814. a u knjizi Leposave Kljajić Zaslužni Novosađani Grko – Cincari s kraja 18. i 19.veka navedena je 1815. kao godina rođenja

[2] Ikona sv. Petra i Pavla skinuta je sa fasade posle II svetskog rata. Danas je ponovo obnovljena.

[3] Luke Jocića Tridesetogodišnje ugodne i neugodne uspomene 1854-1884, Novi Sad 1904, str. 94.

[4] Ibid, 94.

[5] Ibid, 96

[6] Ibid, 95.

[7] Parnicama Marije Trandafil detaljno se bavio Vasa Stajić u Novosadskim biografijama, knjiga 5, Novi Sad 1940. pišući biografije Jovana i Marije Trandafil.

[8] Luka Jocić, navdeno delo, str. 101

[9] U knjizi Andre Gavrilović Znameniti Srbi XIX veka I knjiga, str 28. Srpska štamparija Zagreb, 1903. Reprint «Kultura», Beograd 1990. naziv zaveštanja glasi: Zavod za negu i izdršavanje sirote i siromašne srpske dece.

[10] Stari Novi Sad I, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad 1991, str. 482.

[11] Luka Jocić, navedeno delo, str. 100.

[12] Ibid, str. 107.

[13] Ibid, str. 93.

[14]Javor, br 43. Novi Sad 23. oktobra 1883. str. 1348.

[15] Ibid, 1348.

Citiranje: Gordana Stojaković, "Marija Trandafil," u ŽeNSki Muzej, 13. marta 2025., https://zenskimuzejns.org.rs/marija-trandafil-2/.

Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Milica i Anka Ninković

Gordana Stojaković

Čitaj mi. Trajanje 30 minuta

Sestre Milica i Anka Ninković, crtež prema arhivskoj fotografiji

Milica (1854-1881) i Anka (1855-1923) Ninković su bile socijalistkinje i politički obrazovane feministkinje koje su se aktivno uključile u političku borbu u Kneževini Srbiji

U istoriografiji već postoji znanje o političkom aktivizmu Milice i Anke Ninković u okviru socijalističkog pokreta, koje se može sažeti u nekoliko tvrdnji: prve socijalistkinje kod Srba ili prve politički obrazovane feministkinje, sledbenice Svetozara Markovića[1] ili kako je to između dve svetska rata napisao Jaša Prodanović: “pouzdane socijalistkinje”, koje su “među ženskinjama bile prve pristalice tadanjeg radikalizma“ (Prodanović 1937: XI, 177).

Ova slika ima prazan alt atribut; ime njene datoteke je ninkovicke-694x1024.jpg — Rukopisno odeljenje Matice srpske (ROMS) 5951. Pismo Milice Ninković Kosti Ugriniću u kome moli da se Ugrinić angažuje na prikupljanju pretplate za list koji ponovo počinje da se štampa. Ako je godina koja je navedena u opisu pisma (1874) tačna radi se o *Glasu javnosti*, ali prema hronologiji događaja u vezi sa aktivnostima sestara Ninković moguće je da se radi o 1875. i o listu *Novo oslobođenje*. Pismo je objavljeno uz dozvolu Predsedništva Matice srpske i ne može se preuzimati.

U nekim novijim istraživanjima pregalaštvo Milice Ninković je izdvojeno iz kolektiviteta – sestre Ninković, ali opet skoro sasvim utopljeno u politički i privatni život Svetozara Markovića i prvih socijalista iz njegovog kruga (Milutinović 1951; Popov 1952; Kovačević 1984) . Latinka Perović je konstatovala da mlađa sestra Ninković, u mladosti, nije imala ništa manju ulogu u političkom životu Kneževine Srbije od starije sestre, ali „tvorci legendi, pa čak i pisci istorija“ napisala je Perović, „više vole neokrnjene ličnosti koje su, kao Milica Ninković i Svetozar Marković, otišle suviše rano da bi ih život mogao staviti na svoje neverovatne probe i stići da okrnji, ako ne i da porazbija“ (Perović 2000: 44, 49).

Ali, bilo kojim putem da krenemo teško uspevamo da rekonstruišemo političku, delom i privatnu biografiju sestara Ninković, a da se pri tom pretežno ne krećemo u krugu dobro dokumentovanog korpusa ideja, pisama, političke i privatne aktivnosti Svetozara Markovića i Pere Todorovića[2]. Saznanje o nedostajućim, autentičnim glasovima mladih, obrazovanih socijalistkinja, unutar kruga koji se zalagao za ženska prava, otvara mnoga pitanja.

Političku i privatnu biografiju Milice Ninković (a delom i Anke) možemo najpouzdanije rekonstruisati iz nekrologa Milici Ninković koji je verovatno napisao Pera Todorović, a objavila Samouprava, list politički, ekonomni i književni 26. novembra 1881. Posrednost informacija je uvek problem koji je ovde donekle ublažen činjenicom da ih je dao muž i istomišljenik Milice Ninković i prisan saborac Svetozara Markovića.

Priča o sestrama Ninković započinje u Novom Sadu, gradu na jugu Habzburške monarhije u trenutku kada su one završile osnovnu školu i privatno završavale gimnaziju. Bila je to uobičajena situacija za devojke iz uglednih[3], građanskih porodica u habzburškoj Ugarskoj, koje su svojim kćerima nastojale da obezbede solidno obrazovanje. Ulaskom Svetozara Markovića[4] u porodicu Ninković započeće javna politička biografija prvih srpskih, politički obrazovanih socijalistkinja, kasnije aktivnih u političkom životu Kneževine Srbije. Socijalisti kao redovni gosti u kuću Ninkovića, gde je otac porodice klerikalac i nazadnjak, ima dva[5] komplementarna objašnjenja od kojih je manje poznato ono koje je dao Veljko Petrović, da je majka sestara Ninković, Jelisaveta ta koja je u društvu prognanika pokušala da ublaži odijum[6] sredine prema mužu, a preko njega i prema njoj i deci.

Početak sedamdesetih godina 19. veka je bilo vreme poletne potrage za političkim, kulturnim i ekonomskim preobražajem srpskog naroda skoncentrisane u Ujedinjenoj omladini srpskoj (1866-1871), kada su i žene pozvane[7] da daju doprinos opštem cilju. Ideje Svetozara Markovića o potrebi sveprožimajućeg preobražaja društva koja uključuje i emancipaciju žena bile su od kraja šezdesetih godina 19. veka poznate srpskom narodu severno i južno od Save i Dunava, preko žive publicističke[8] aktivnosti i javnih istupa na skupštinama Ujedinjene omladine srpske. Njegovi uzori i izvori u vezi sa programskim ciljevima socijalističkog[9] programa, kao u vezi sa emancipacijom žena dolazili su sa Zapada[10], ali i iz Rusije[11].

Sestre Ninković su znale za Svetozara Markovića, preko novinskih tekstova i nastupa u Ujedinjenoj omladini srpskoj, pre nego što je došao u njihovu kuću kao privatni učitelj. Veljko Petrović je smatrao da su „one uglavnom već ‘izgrađene’ kad im je on prišao“ (Petrović 1946: 10). To nagoveštava i S. Marković u pismu sestrama Ninković kada kaže da je N. G. Černiševski[12] zajednički[13] učitelj. Sećajući se tih, minulih vremena, Anka Anđelković (rođena Ninković) u pismu Jovanu Skerliću[14], s neskrivenim oduševljenjem kaže da je “eminentan značaj Svetozareve ličnosti” istina koja će trajati i u budućnosti (Kovačević 1985: 84). Istovremeno se setila[15] “uzvišenih istina” koje su je “oduševljavale u najranijoj mladosti”, a koje su se temeljile na principima nužnosti ličnog usavršavanja “do najširih granica”, na snaženju volje i samopouzdanja, na superordiniranosti opštih društvenih interesa nad ličnim, poštovanju ličnosti bez obzira na pol i idealističkoj predstavi o razvoja naroda koja zavisi od spoljnih i unutrašnjih osobina njegova plemena” (Isto, 84).

U vreme novosadskih susreta sestara Ninković i S. Markovića knjiga N.G. Černiševskog Šta da se radi je u Radeniku u nastavcima objavljivana u prevodu na srpski jezik. U Rusiji je postigla ogroman uspeh, a zatalasala je deo srpske omladine zainteresovane za odgovore u vezi sa iskrenim, poštenim i neporočnim ljubavnim i bračnim odnosima. I mada ideje nisu bile nove (prethodno su slobodnim odnosima u ljubavi pisali R. Oven[16], Š. Furie[17], Žorž Sand[18]) one su date na živ i opšterazumljiv način tako da su mnogi pod njihovim blagotvornim uticajem postajali čistiji, bodriji, bolji i smeliji (G. V. Plehanov 1967: 123, 198). U romanu su date i druge ideje, najpre u vezi sa socijalističkim društvom (falansterije po uzoru na ideje Š. Furiea), a zatim i model “novih ljudi”[19] – onih koji su iskreni i pošteni prema sebi i drugim ljudima (u ljubavnim i bračnim odnosima i prema prijateljima), bave se prirodnim naukama (alfa i omega znanja) i rade u korist drugih, ali i model askete-revolucionara koji sve svoje vreme posvećuje društvenom radu (Isto, 132-133). Sestre Ninković kao i S. Marković su bez kompromisa krenuli ka pozicijama novih ljudi.

Usavršavanje individue u interpretaciji novih ljudi je najpre značilo širenje istine naučnim znanjem, te je školovanje na univerzitetima bila obavezna stepenica na tom putu na koju će 1872. stupiti sestre Ninković. Majka, Jelisaveta Ninković je bila ta odlučujuća snaga[20] koja je povela obe kćeri i sina na školovanje u Švajcarsku. Ona će od tada, (dok je smrt nije zaustavila u Kragujevcu kod kćerke Anke) biti uz decu, kao velika podrška, a ne uz muža koji će okončati život sam i u bedi.

Na univerzitetu u Cirihu, prvom u Evropi koji je otvorio vrata ženama, sestre Ninković će studirati pedagogiju. Školovanje će sa uspehom okončati 1874. Zna se da je Milica Ninković sa najboljim uspehom završila studije dobivši diplomu koja joj je omogućavala pedagoški rad u švajcarskim srednjim školama (Todorović 1881: 3). Izvesno je da je istovetan uspeh postigla i Anka Ninković koja se nikada nije odrekla vrhunskog pedagoškog cilja – otvaranja više ženske škole, koji je napre sanjala sa sestrom Milicom, onda i samostalno, mnogo godina po sestrinoj smrti. To pokazuje njeno pismo[21] Arkadiju Varađaninu[22] pisano u Beogradu 1891. gde traži od direktora Srpske više devojačke škole u Novom Sadu nastavni plan škole i savet kako da ustroji nastavu da ona odgovara devojkama koje žele da nastave školovanje i onima koje to ne žele (Stojaković 2001: 50, 116-117).

Ciriška sredina je za sestre Ninković bila uzbudljiva i inspirativna. One će, zajedno sa studentima iz slovenskih zemalja učestvovati na mnogobrojnim predavanjima, političkim debatama i klubovima gde se raspravljalo, razgovaralo i učilo o mnogim temama u okviru socijalističke, anarhističke i komunističke platforme. U toj sredini “živi primer ruskih nihilista” uticao je na mlade srpske student i studentkinje, “mnogo više od svega drugog” (Todorović prema Perović 2000: 26).

Među studentkinjama su najbrojnije bile Ruskinje, a među njima one koje je S. Marković nazvao “vesnice novog veka”[23] (Marković 1961: 32). Bilo je nešto opasno – magično i svedeno – u jednostavnom izgledu ovih mladih žena koje nisu želele da plene poglede. I savremenici su primećivali da je Milica Ninković “ženska ozbiljna, a pri tom prijatna a nosila se čisto i prosto bez ikakvog obzira na modu” (Anonim 1882: 670). To se takođe odnosilo i na sestru Anku. Upravo je to ono što vidimo na fotografijama sestara Ninković: ozbiljna mlada lica, jednostavne (tamne) haljine, bez mnogo ukrasa, jer one su novi ljudi – oni koji ne dopuštaju da ih ophrvaju lične tuge i radosti, već služe ideji kroz stalnu, samopožrtvovanu borbu protiv društvenih nepravdi.

Cirih će biti pozornica na kojoj će se desiti Miličino prvo javno zastupanje prava studentkinja na školovanje i javni rad. Značajan broj studentkinja iz Rusije koje su se školovale u sredini poznatoj po liberalnom stavu prema novim društvenim pokretima i ideologijama koje su za cilj imale oslobođenje naroda i rušenje carizma, doveo je do akta kojim im je ruska Vlada u maju 1873. zabranila nastavak studija i naložila povratak u Rusiju.. Milica Ninković[24] je tekstom „Ruskinje na ciriškim višim školama i ruski ukaz protiv tih škola“[25]o tome, posredstvom novosadske Zastave, obavestila srpsku javnost. Tekst se sastoji iz dva povezana, već objavljena članka, jedan u švajcarskom listu Bund a drugi u Petrogradskom glasniku. Zasluga Milice Ninković je u tome što je objektivno povezala dva suprotstavljena mišljenja tako što je za objavljivanje spremila, dva shvatanja o poželjnoj emancipaciji, prvo koje podržava[26] univerzitetsko obrazovanje žena i drugo koje odriče[27] mogućnost da se žene široko obrazuju i učestvuju u debatama o ključnim problemima tadašnjeg doba. Značajno je to što su se argumenti ciriških profesora ipak probili do srpske čitalačke publike.

Rezultat akta ruske Vlade je bio da se jedan broj studentkinja vratio u Rusiju dok su prema onim studentkinjama koje su to odbile, kao i prema njihovim porodicama, preduzete različite represivne mere. Odmah zatim German Anđelić, bački episkop u junu 1873. zvanično je zatražio da se sestre Ninković vrate iz Švajcarske, što one nisu učinile (Milutinović 1951: 458).

Umesto u rodni Novi Sad u habzburšku Kraljevinu Ugarsku, sestre Ninković su sa majkom stigle u Kragujevac, u Kneževinu Srbiju prethodno posetivši S. Markovića u Požarevačkom zatvoru. U Kragujevcu su sestre Ninković nameravale da otvore višu žensku školu i u vezi sa tim 1874. molbom tražile dozvolu od ministra prosvete Filipa Hristića gde su između ostalog napisale “da se sa oduševljenjem laćaju ovog preduzeća” i sa najvećom energijom “kao što smo sa energijom podnosile tegobe i podsmevanja, kojima su nas predusretali, kad smo pošle da se spremamo za ovaj rad…” (Milutinović 1951: 461). Ministar Hristić je zahtevao ispunjenje mnogih uslova za koje sestre Ninković nisu imale sredstva, ipak novi ministar prosvete Stojan Novaković dao je dozvolu za školu, te je oglas o početku rada prve više ženske škole u Kragujevcu štampan u kragujevačkom listu Oslobođenje 3. januara 1875. Novac za zakup prostora za 1785-1876. je obezbeđen iz dela zaostavštine Pere Đorđevića koja je bila namenjena Svetozaru Markoviću, a on se opredelio da pare upotrebi za list Oslobođenje – list za nauku i književnost i žensku školu. U oba projekta kragujevačkih socijalista sestre Ninković su bile sasvim uključene, razumljivo najpre u vezi sa školom. Danas nema pouzdanih podataka kada je i da li je škola otvorena, ili ako je otvorena koliko je trajala. Ono što se zna je da se na socijalističku grupu u Kragujevcu sručila serija tragedija. Najpre je, i pored požrtvovane nege sestara Ninković, od tuberkuloze umro Pera Đorđević, a zatim je u martu 1875. stigla vest o smrti Svetozara Markovića. Postoje verodostojni podaci da je Milicu Ninković vest tako duboko pogodila da su meseci trebali da se ona povrati i da sa sestrom ponovo započne aktivnost u vezi sa otvaranjem više ženske škole (Todorović 1881: 4). Istovremeno, sestre Ninković su u javnom životu Kneževine Srbije bile obeležene kao “komunistkinje”, a vlast je držala da se radi o nepoželjnim stranim državljankama (Kovačević 1984: 154). Da bi izbegle deportaciju zaključile su brak 1875. sa istomišljenicima i saborcima: Milica Ninković sa Perom Todorovićem, a Anka Ninković sa Sretom Anđelkovićem[28]. Pera Todorović kaže: “čudna je to bila ženidba” (Todorović prema Perović 2000: 44). Kakva god da je bila priroda supružničkih odnosa oba venčana para sigurno je da se najpre radilo o iskreno i pošteno postavljenim očekivanjima unutar već ostvarene drugarske bliskosti stvorene kroz borbu za iste ideološke i ljudske vrednosti.

Tek venčane sestre Ninković vratiće se sa supružnicima-saborcima u Kragujevac i nastaviti borbu za socijalističke ideale. Grupa socijalista bila je okupljena oko lista Staro oslobođenje[29]. Čitava redakcija je živela i radila u istoj kući, kao dobro organizovana komuna, po uzoru na redakciju lista Вперед / Napred Petra L. Lavrova[30]. Sestre Ninković su kao članice redakcije Starog oslobođenja vodile korespondenciju sa inostranstvom, knjigovodstvo, korekturu i bile odgovorne za podlistak. Anka Anđelković je u napred pomenutom pismu Jovanu Skerliću zapisala i ove detalje o komuni:

Mislim da bi bilo od opšteg interesa zgodnom prilikom opisati i prvu srpsku “Komunu” čiji skromni administrator i čuvar je bila moja malenkost… sa ponosom se sećam da je to bio gostoljubiv krov za sve političke stradalnike onog doba i da se zajedničkim naporima tu svilo gnezdo u kome su 6-8 načelnih drugova skromno ali ugodno živeli za širenje svojih načela i da je ceo kućevni trošak iznosio između 200-300 groša mesečno. I sad se čudim kako sam umela da izvedem taj unikum finansijske ženijalnosti… (Kovačević 1985: 84).

Sestre Ninković su bile prominentni deo socijalističkog političkog fronta koji je odneo pobedu na opštinskim izborima u Kragujevcu 1876. i tim povodom organizovao manifestaciju „Crveni barjak“. Represiju režima kneza Milana Obrenovića nad kragujevačkim socijalistima odložilo je započinjanje Prvog srpsko-turskog rat (1876-1877) u kome je Milica Ninković bila dobrovoljna lekarska pomoćnica. Po okončanju rata mnogi istaknuti socijalisti su, da bi izbegli robiju, zbog organizovanja i učešća u “Crvenom barjaku” otišli u izbeglištvo. Milica Ninković je morala da napusti Kragujevac. Jedno vreme je živela u Beogradu dajući privatne časove, a zatim je došla u Novi Sad gde su socijalisti (Pera Todorović, Pera Velimirović, Lazar Paču) 1878. pokrenuli socijalističko glasilo Stražu. I u toj socijalističkoj komuni ona je neumorno radila.

Sledeći sopstveni put, sasvim u saglasju sa idealima novih ljudi, Milica Ninković je, dobivši rusku stipendiju započela studije medicine u Rusiji. Na žalost, oskudne materijalne prilike i oštra klima urušili su ionako krhko zdravlje te je bila primorana da ode u Cirih kod brata i majke i da uz malu stipendiju koju su joj obezbedile prijateljice nastavi studije medicine. Prateći brata i majku koji su zbog bratovljevog posla prešli u Pariz Milica je i tamo uspešno nastavila studije medicine, sve do momenta kada je uznapredovala tuberkuloza zaustavila u naumu da “osvoji nauku” kojom bi pomogli sopstveni narod (Perović 2000: 26).

Rad sestara Ninković u socijalističkom pokretu je bio neumoran, ali retko[31] imenovan. Radna energija Milice Ninković je bila legendarna: “mogla je da izdrži 6 nedelja da ne spava više od 3-4 časa u 24 časa, a sve ostalo vreme da provodi u radu, upotrebljavajući promenu radova kao odmor” (Todorović 1881: 4). Dobar deo aktivnosti sestara Ninković odnosio se na one bezimene aktivnosti koje su hrabrile, hranile komunu, a političke aktivnosti (kao što su predavanja omladini koje je držala Milica) pripale su korpusu socijalističkog aktivizma koji je pripisan članstvu. Čak i tamo gde je bilo uobičajeno ostaviti lični trag, sestre Ninković to nisu radile. Milica Ninković je bila saradnica listova Oslobođenje, Staro oslobođenje i Straža “ali uvek bez potpisa” (Milutinović 1951: 467). Ako se tome zbroji i ozbiljan rad u okviru nezaobilaznih redakcijskih poslova (korespondencija u zemlji i inostranstvu, knjigovodstvo, distribucija lista) onda je zbir bezimenih poslova koje su obavljale bio impresivan, a u vreme kada se dešavao bio je poznat njihovim savremenicima i inostranim istomišljenicima.

Zna se i da je ideolog ruskog narodnjaštva Petar L. Lavrov bio u kontaktu sa Milicom i Ankom Ninković i da je cenio Miličino znanje političke ekonomije. Tokom drugog boravka u Cirihu 1879. Milica Ninković je, prema preporuci P.L. Lavrova, bila u kontaktu sa Karlom Kauckim[32] i Eduardom Bernštajnom[33] sa kojima je raspravljala o kritici N.G. Černiševskog ekonomske teorije Dž. S. Mila[34] i Maltusove[35] teorije. Rezultat je bio taj da je K. Kaucki u prvim naučnim radovima uvrstio posebno poglavlje o toj temi zahvaljujući Milici Ninković (Kovačević (1984:157). Milica Ninković je za Das Jarbuch… /Godišnjak…[36] L. Rihtera dala podatke o srpskom socijalističkom pokretu (Isto, 157). Poznato je pismo Anke Ninković P.L. Lavrovu u kome ga obaveštava o objavljivanju prevoda njegovih Istorijskih pisama (1870) u listu Oslobođenje (Perović 1995: 73).

Sestre Ninković su govorile tečno nemački, francuski i ruski a služile su se engleskim i italijanskim jezikom (Milutinović 1951: 467; Janković 1935: 645). Za Milicu Ninković je zabeleženo da se „odlikovala (se) obrazovanošću i vrednim književnim radom“, „razumevala se u političkim naukama, a naročito u političkoj ekonomiji… (Anonim 1882: 670). Na srpski je prevela: Jedna junakinja iz francuske revolucije F. Babefa, Istoriju jednog zločina V. Igoa, Azbuku socijalnih nauka N. Flerovskog (V.V. Bervi); na ruski je prevela Srbija na istoku S. Markovića, na nemački je prevela Uništenje estetike P. Todorovića, zatim za list Prve internacionale Vorvärts/Napred članke S. Markovića a za list Sozialdemokrat delove Azbuke socijalnih nauka N. Flerovskog. Za mnoge prevode se “uopšte ne zna” (Milutinović 1951: 467).

Savremena javnost, a nadasve vlast je sasvim bila upoznata sa aktivizmom sestara Ninković. O tome svedoči i činjenica da je vest o smrti Milice Ninković Javor preneo sa zakašnjenjem „kako su sa zabrane listova u kojima je saopšten njezin nekrolog podatci iz istog tek sada nam došli do ruke to ćemo ih ma i naknadno u kratko saopštiti“[37] (Anonim 1882: 670).

Nesalomiva snaga uverenja gonila je mlade socijalistkinje (i socijaliste) na rad do krajnjih mogućnosti, na postojanost u trpljenju progona, siromaštva i gubitka dragih saboraca/saborkinja. Energija kojom su nosili ideje u koje su verovali toliko je intenzivno trošena da su mnogi umrli mladi, a ipak ostavili kolosalno delo koje će pamtiti buduća pokoljenja. Po svemu sudeći bili su to novi ljudi, kako ih je inaugurisao N. G. Černiševski. Svaka od sestara Ninković kreirala sopstveni put, uvek uz politički rad: Milica će do krajnih granica izdržljivosti neustrašivo verna sopstvenim idealima i idejama nekoliko puta započeti i nastavljati studije medicine, a Anka će postojano i hrabro, prometejskom čovekoljubivošću biti potpora komuncima, a zatim će odnegovati u bolesti i sahraniti majku Jelisavetu, sestru Milicu, supruga Sretu Anđelkovića i prerano umrle kćeri od kojih će jedna umreti u dobi od 4. godine, a druga, Milica u 21. godini od šarlaha.

Građa

Pismo Anke Anđelkovićke Arkadiju Varađaninu, Beograd 28.12.1891. ROMS 15.894.

Literatura

Аноним.“†Милица Тодоровићка“. Јавор лист за забаву, поуку и књижевност,05.1882, 670.
„Записник треће скупштине Уједињене омладине српске што је била у Великом Бечкереку 22., 23., 24. и 25. августа 1868. године.“Омладинска заједница за годину 1868 свеска I. Нови Сад: Уједињена омладина српска.
Јанковић, Милица. „Госпођа Анђелковићка“. Венац књ. XX, св. 9-10 (1935); 627-648.
“Karlo Kaucki i Herman Vendel o Svetozaru Markoviću“. Nova Evropa 12. (1925): 404.
Ковачевић, М. Душко. „Милица Нинковић (1854-1881) – Поводом сто тридесет година од рођења“. Зборник Матице српске за историју бр. 29 (1984): 143-158.
Ковачевић, М. Душко. “Прилози за биографију Јелене Илке Марковић, Петра и Анке Нинковић. Зборник Матице српске за историју бр.31 (1985): 81-87.
Марковић, Љубица. „Светозар Марковић поборник женског покрета“. Република 12. 1946, 3.
Марковић, Светозар. Одабрани списи. Нови Сад/Београд: Матица српска / Српска књижевна задруга, 1961.
Мил, Џон Стјуарт. Потчињеност женскиња / од Џона Стјуарта Миља. Београд: Државна штампарија, 1871.
Милутиновић, Коста. „Милица Нинковић – (Поводом 70-годишњице смрти)“. Летопис Матице српске књ. 368 (1951): 453-467.
Нинковић, Милица. „Рускиње на циришким вишим школама и руски указ против тих школа“. Застава. i 20. 06. 1873.
Петровић, Вељко. „Мати сестара Нинковић“, Жена данас бр. 46. (1946): 8-10.
Перовић, Латинка. Српски социјалисти 19. века: Прилог историји социјалистичке мисли. Београд: Службени лист СРЈ, 1995.
Перовић, Латинка. Пера Тодоровић: Писма личности и личност. Београд: Службени лист СРЈ, 2000.
Петровић, Мита. Девојачки свет – књига за одрасле девојке. Панчево: Јовановић и Павловић, 1871.
Пивнички-Дринић, Татјана. „Анђелковић Сретен“. Српски биографски речник 1, уредници Младен Лесковац, Александар Форишковић и Чедомир Попов, 203. Нови Сад: Матица српска, 2004.
Plehanov, G.V. Radovi o N.G. Černiševskom. Beograd: Kultura, 1967.
Popov, Čedomir. „Svetozar Marković o emancipaciji žena“. Zbornik Matice srpske za društvene nauke 32-33. (1962): 124-136.
Продановић, М. Јаша. „Предговор у Светозар Марковић – Изабрани списи књ. 3. XI, 177. Београд: Српска књижевна задруга,
С. „Милева Станишића.“ Јавор – лист за забаву, поуку и књижевност. 26.04.1881, 540-542.
Скерлић, Јован. Светозар Марковић: његов живот, рад и идеје. Београд: Нова штампарија Давидовић, 1910.
Стајић, Васа. „Светозар Марковић и социјалисти у Новом Саду (1872-1880)“. Летопис Матице српске књ. 358. св 1_2/3. (1946): 105-125.
Stojaković, Gordana. “Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Milica (1854-1881) i Anka (1855-1923) Ninković “. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 115-117. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. On the First Socialist Men and Women in Novi Sad (1868-1873) (rukopis). Novi Sad, 2018.
Тодоровић, Пера. „Милица Тодоровићка (Нинковићева)“. Самоуправа лист политички, економни и књижевни. 26.11.1881, 3-4.

[1] Svetozar Marković (1846-1875) srpski socijalista, političar i publicista (prim. aut).

[2] Pera Todorović (1852-1907) srpski političar, publicist i novinar koji je u mladosti bio pristalica i saborac Svetozara Markovića, kasnije jedan od osnivača Narodne radikalne stranke (1881) (prim. aut.).

[3] Glava porodice Ninković, Petar bio je jedno vreme profesor novosadske gimnazije, a u političkom životu – štićenik Jovana Hadžića Svetića (koji mu je i krstio decu), klerikalac i protivnik Svetozara Mletića, a majka Jelisaveta rođena Popović bila je iz ugledne svešteničke porodice (Todorović 1881: 3).

[4] Svetozar Marković je kao politička izbeglica u Novi Sad došao početkom 1872 (Stajić 1946: 105).

[5] U nekrologu Milice Ninković između ostalog stoji: „Vrata Ninkovićeve kuće nisu bila otvorena za ona bujna porodična veselja, igranke i posela, što su tako karakteristična i tako svojstvena Novosađanima, ali svaki politički nevoljnik one mlade, obrazovane žrtve, koje su nasilnici gonili kao ono nemilosrdna bura osamljenu lastavicu , nalazila su utočišta u ovoj porodici“ (Todorović 1881: 3).

[6] “Izolacija Petra Ninkovića … morala je u ženi stvoriti mučno raspoloženje i protiv muža, moralnog slabića i protiv čitave one ohole nacionalno čistunaške sredine koja, sigurno, već okreće leđa i njoj i njenoj deci” (Petrović 1946: 9).

[7] Žene su primljene u okrilje Ujedinjene omladine srpske, ali tako da„ i po mogućnosti i društvenom položaju svome treba da pomažu postiženju zadatka omladine srpske.“ Ilija Vučetić je predložio, a Skupština Ujedinjene omladine srpske prihvatila, da se položaj žena ne određuje rečju “prirodan” jer “o prirodnom položaju ženskinja vladaju vrlo razna mišljenja”. Vučetić je smatrao “da današnji položaj ženskinja nikako neje onakav kakav bi trebalo da bude; zato se ne može reći da je to prirodan nihov položaj”, već u Ustavu delokrug ženskog rada treba definisati rečju “društveni položaj”. U odbranu ove teze dodao je da “ne može biti poziv Srpkinja samo za to da u prosvetnom kolu delaju, nego još veće polje njihovog delanja otvoreno je u porodičnom i društvenom životu; za to ne treba polje njihovog delanja ograničiti, već neka bude njihov zadatak isti onaj što je u njihovoj muškoj braći u ovom ustavu postavljen”. Videti:” Zapisnik treće skupštine Ujedinjene omladine srpske što je bila u Velikom Bečkereku 22., 23., 24., i 25.avgusta 1868. godine” str. 33-34.

[8] Ideje o emancipaciji žena Svetozar Marković je izložio u tekstu „Je li žena sposobna da bude ravnopravna sa čovekom?“ Млада Србадија. 15.05. 1870. i u studiji „Realni pravac u nauci i životu“. Celokupna dela sv. 5, 1892 u odeljku o porodici. Feminističko-emancipatorske ideje temeljile su se sa jedne strane na dokazima da nema opravdanja za potčinjenost žena ni u prirodnom, ni društvenom poretku, a sa druge strane na idejama o nužnosti oslobođenja žene kao ličnosti kroz: obrazovanje, vaspitanje svesti o sopstvenoj vrednosti, ekonomsku samostalnost, građanska i politička prava. Njegove stavove u vezi sa emancipacijom žena šire sam analizirala u posebnom radu: On the First Socialist Men and Women in Novi Sad (1868-1873) (u pripremi za štampu ) (prim.aut.).

[9] Još je Herman Vendel konstatovao da ne postoji ni jedno društveno, ekonomsko i političko pitanje u srpskom društvu koje je bilo potrebno rešiti krajem 19. i početkom 20. veka („sudbina radničke klase, ravnopravnost žena, samouprava, zadruga ili zajedničko gospodarstvo, nauka o stvaranju ili nauka o društvu, literarna kritika, odgoj omladine, republika ili Balkanski Savez“) koje S. Marković, a delom i drugi socijalisti njegovog kruga nisu elaborirali sa stanovišta socijalističke misli (“Karlo Kaucki i Herman Vendel o Svetozaru Markoviću“ 1925: 404).

[10]“Kao i neke druge svoje ideje Marković je i feminizam primao iz dva izvora: ruskog i zapadnog; ovog puta nešto više sa Zapada u prvom redu stoga jer je on i u Rusiji otuda bio prihvaćen.“ (Popov 1962: 128). Svetozar Marković se koristio dokazima koje je u vezi sa uzrocima potčinjenosti žena dao Dž. S. Mil u knjizi Potčinjenost žena. Ako znamo da je Dž. S. Mil bio učenik D. Rikarda, predstavnik škole Adama Smita, te da je samostalno i kroz dela N.G. Černiševskog morao biti upoznat sa filozofskim sistemima i terorijama 19. veka: Č. Darvina, T. R. Maltusa i Ž. B. Lamarka, zatim idejama O. Konta, G.V.F. Hegela, L. Fojerbaha (čiji je N. G. Černiševski sledbenik), te delima socijalista utopista Š. Furiea, A. Sen-Simona i R. Ovena ruskih narodnjačkih socijalista i drugih, možemo zaključiti da su izvori bili višeslojni. (Videti: Marković, Svetozar. Odabrani spisi, 1961; Plehanov, G. V. Radovi o N. G. Černiševskom 1967).

[11] Ruski narodnjački socijalisti A. I. Hercen, N. G. Černiševski, P. L .Lavrov, D. I. Pisarev i dr. bili su uzori srpskim socijalistima. Videti: Perović, L. Srpski socijalisti 19. veka, 1995.

[12] Nikolaj Gavrilović Černiševski /Никола́й Гаври́лович Черныше́вский (1828-1889) ruski filozof – sledbenik Fojerbaha, književnik, revolucionar a prema Lenjinovoj oceni „socijalist – utopist“ (Plehanov 1967: 421). Posle velikog nezadovoljstva načinom na koje je ukinuto kmetstvo u Rusiji 1861. N. G. Černiševski je bio jedan od inspiratora najznačajnije ruske, tajne revolucionarne organizacije „Zemlja i sloboda“. Romanom Šta da se radi inaugurisao je tip „novih ljudi“ i u tom okviru i uzor nove žene – slobodne i nezavisne ličnosti koja na materijalnoj samostalnosti gradi novi život. Njegovo delo je izvršilo veliki utisaj na Lenjina, Emu Goldman, poljske i srpske socijaliste u 19. veku (Plehanov 1967).

[13] „Sećate li se šta je vaš veliki učitelj Černiševski (ja mislim da je on i vaš učitelj kao i moj)…“ (Marković 1961: 317).

[14] Pismo je napisano po objavljivanju Skerlićeve studije Svetozar Marković – njegov život, rad i ideje (1910) (prim. aut.).

[15] Anka Anđelković (rođena Ninković) je takođe dovela u vezu uzvišene istine koje su je oduševljavale u mladosti sa onima koje propoveda „moderna nauka o duhu“ koje proučavala „pod starost“. Radi se o pricipima antropozofskog pokreta Rudolfa Štajnera u kome je nove zanose u poznim godinama našla Anka Anđelković (Kovačević 1985: 84).

[16] Robert Oven /Robert Owen (1771-1858) je bio jedan od osnivača utopijskog socijalizma (prim. aut).

[17] Šarl Furie /Charles Fourier (1772-1837) je bio jedan od osnivača utopijskog socijalizma (prim. aut).

[18] Žorž Sand / George Sand (1804-1876) je bila poznata i u srpskoj sredini u Vojvodini. Sasvim je moguće da su njeno delo poznavale i sestre Ninković. Ugledni pedagog, učitelj Srpske učiteljske škole u Somboru Dimitrije Mita Petrović u knjižici Devojački svet (1871) preporučio je devojkama da čitaju Žorž Sand “ali samo iz kasnijeg doba” (Petrović 1871: 97).

[19] “Novi ljudi” su termin N. G. Černiševskog kojim on označio junake romana Šta da se radi (Vera Pavlovna, Lopuhov, Kirsanov i Rahmetov) (G. V. Plehanov 1967: 419).

[20] Veljko Petrović je smatrao da je “Jelisaveta Ninkovićeva više odvela svoju decu u Švajcarsku , no što su je deca povela sa sobom”. Takođe je smatrao da je Jelisaveta Ninković “morala biti žena i čovek…Petar je mogao povući sa sobom ne samo u bedu već i u sramotu, dohvatila je ona tome krmu porodice, nadahnuvši je, pre svega onim, bez sumnje još pre Svetozarove pojave uopšte, Svetozarskim duhom nemilosrdnog a toplog, humanog istinoljublja…” (Petrović 1946: 9).

[21] Pismo Anke Anđelkovićke Arkadiju Varađaninu, Beograd 28.12.1891. ROMS 15.894.

[22] Arkadije Varađanin (1844-1922) je bio pedagog, direktor Srpske više devojačke škole u Novom Sadu, glavni urednik Ženskog sveta Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja, na koji je Anka Anđelković bila pretplaćena (prim.aut.).

[23] „… Nikad ne videh toliki broj ženskinja skromno obučenih. Ogromna većina beše u crnim, mrkim i sivim haljinama zakopčanim do grla… To su ženske što se otkazaše muškog tutorsva pa se rešiše da sopstvenim rukama zarađuju sebi hleb… To su te što pokazaše svetu kako čovečanstvo ne upotrebljava celu polovinu svoje umne snage (prvi ženski doktor u Rusiji, g-đa Suslova, izdržala je pre nekoliko meseci ispit iz medicine, hirurgije i babičluka u Cirihu); to su vesnice novog veka (Marković 1961: 31-32). Italik je Markovićev (prim.aut.).

[24] Videti: Milutinović, Kosta. „Milica Ninković – Povodom 70-godišnjice smrti“. Letopis Matice srpske knj. 368. (1951): 453-467.

[25]Videti: Ninković, Milica. „Ruskinje na ciriškim višim školama i ruski ukaz protiv tih škola“. Zastava 15. i 20. 06. 1873.

[26] Deo afirmativnog teksta preuzetog iz lista Bund glasi: “… S priznanjem se samo moglo govoriti, i u istini govorilo o sjajnim požrtvovanjima, velikim poslovima i neusipnom trudu tih ženskih studenata. Protivnici ženskinjske obrazovanosti umukoše na jedan mah, i strašni glasovi, koji se o toj novoj pojavi s početka gomilahu, prestajahu malo po malo i evo ih danas više nigde čuti ne ćeš… Neke gospođe osmeliše se toliko da na politehniku pređoše i redovne đačke dužnosti vršiše. Ni viša matematika nije za ženski mozak tako visoka. Ženskih slušalaca na ciriškoj višoj školi … u ovom letnjem kurzu ima 118, od kojih je 100 Ruskinja. Vika da će se time muška akademička omladina od sveučilišta odbiti i da će tako sveučilište kao velika škola znanstveni karakter izgubiti ne beše ni najmanje osnovana. Ženski slušaoci na različnim fakultetima prelažahu postepeno iz tečaja u tečaj isto tako kao i muški…“ (Isto, Zastava 15. 06. 1873. )

[27] Evo nekoliko argumenata iz akta ruske Vlade koje su prenele Petrogradske novine : “… U redovima muške i ženske učeće se omladine ponikoše različne stranke najradikalnije boje. Obrazova se najpre slovenska socijalno-demokratska stranka, slovenski revolucionarni sredotočni odbor, slovenski i ruski otsek internacionale u kojima takođe povelik broj ruskih studenata i studentkinja ima. U prostorijama ruske biblioteke kuda se svake godine tolike novine i knjige o državnom trošku šalju drže redovna predavanja najrevolucionarnije sadržine. Pugačev ustanak, francuska revolucija…Posećivanje radeničkih skupština postal je obično i najmilije zanimanje naših mladih dama … Neke su od tih mladih devojčica tako daleko zašle, da i polje porodilja i porodiljskih pomagačica po naosob izučavaju, koje u svim zemljama kazni kriminalnih zakona podleže i kod svakog poštenog čoveka prezrenje i gnušanje izazivlje… (Isto).

[28] Anđelković Sreten Sreta (1847-1889) je bio srpski političar koji je u mladosti bio pristalica S. Markovića, kasnije jedan od osnivača Narodne radikalne stranke (Pivnički-Drinić 2004: 203).

[29] Prvi socijalistički list u Kragujevcu je bila Javnost (1873) zabranjena 1874, zatim Glas javnosti (1874), Oslobođenje (1875) i Staro oslobođenje (1875) (prim.aut.).

[30] Petar Lavrov / Пётр Ла́врович Лавро́в (1823-1900) je bio ruski filozof, publicist, mnogi ga smatraju ideologom ruskog narodnjačkog socijalizma. Bio je najprevođeniji autor u socijalističkim glasilima koji su izdavale pristalice S. Markovića u Srbiji (Perović 1995: 54).

[31] Gotovo istovetno retko imenovan i sličan po odabiru aktivističkog plana bio je i usud jedne mlade socijalistkinje pristalice ideja S. Markovića. Radi se o Novosađanki Milevi Stanišić (1858-1881) koja je neumorno prevodila sa nemačkog i ruskog na srpski jezik. Naviše je prevodila Turgenjeva uključujući i Plemićko gnjezdo. Njene prevode drama je takođe koristilo Zagrebačko zemaljsko kazalište. Posle smrti roditelja i braće da bi izdržavala mlađeg brata i sestru završila je telegrafski kurs ali je ubrzo, u dobi od 23. godine, umrla od tuberkuloze. Neposredno, pre smrti „uze je jedan načelni joj drug“, Mita Cenić za ženu „u očevidno humanitarnoj nameri“ (Javor 26.04.1881, 542).

[32] Karlo Kaucki / Karl Kautsky (1854-1938) je bio teoretičar marksizma i demokratskog socijalizma (prim.aut.).

[33] Eduard Bernštajn/ Eduard Bernstein (1850-1932) je bio socijaldemokrata jedno vreme urednik lista Der Sozialdemokrat, pristalica teze da se socijalizam u razvijenim kapitalističkim zemljama može postići reformskim putem a ne revolucijom (prim.aut.).

[34] Džon Stjuart Mill /John Stuart Mill (1806-1873) je engleski filozof čije delo pripada političkoj, ekonomskoj i intelektualnoj tradiciji liberalizma. Prevod Milove knjige Osnova političke ekonomije koju je sa komentarima uradio N. G. Černiševski imala je velikog uticaja na pristalice ovog drugog (G. V. Plehanov 1967: 171-172). Milova knjiga Potčinjenost žena snažno je uticala na prve srpske socijaliste/socijalistkinje (prim.aut.).

[35] Tomas Rober Maltus / Thomas Robert Malthus (1766-1834 ) je u eseju Essay on the Principle of Population (1798) postavio tezu da najvažniji uzrok bede stanovništva nije u vezi sa oblikom društvenog uređenja, načinom proizvodnje i raspodelom bogastva, već to što sredstva za život rastu po aritmetičkoj, a stanovništvo po geometrijskoj progresiji. Ovu teoriju je pobijao N. G. Černiševski (G. V. Plehanov 1967; 260-261).

[36] dr Ludwig Richter Das Jarbuch fuer Sozialwissenschaft and Sozialpolitik Zürich 1881, 343-356.

[37] Ortografija je sasvim kao u originalnom tekstu (prim. aut.).

Citiranje: Gordana Stojaković, "Milica i Anka Ninković," u ŽeNSki Muzej, 13. marta 2025., https://zenskimuzejns.org.rs/sestreninkovic/.

Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Savka Subotić

Gordana Stojaković

Čitaj mi. Trajanje 25 minuta

Savka Subotić, crtež prema arhivskoj fotografiji

Savka Subotić (1834-1918) spada među najznačajnije praktične pedagoge Vojvodine 19. veka, čiji je rad u vezi sa razvojem, proizvodnjom i prodajom narodne radinosti stekao svetsko priznanje, a u vezi sa emancipacijom žena počasno članstvo srpskih i inostranih ženskih organizacija

Jelisaveta Savka Subotić, rođ. Polit, supruga Jovana Subotića (1853)
ulje na platnu, 63,5 h 79 cm. Potpisano i datirano ćirilicom (pisano) na polеđini: Novak? Radonić?/ 1853/ s Ivana Subotića 1972. (Beli salon, Matica srpska, Novi Sad)

Delo Savke Subotić je evropska javnost ocenila kao izuzetno, a to potvrđuju i afirmativni tekstovi o njenom radu u mnogim evropskim novinama[1] početkom 20. veka, odlikovanja srpskog[2] i ruskog[3] dvora i poziv da kao ekskluzivni ženski glas govori u bečkom Naučnom klubu 1910. i 1911. O tome su svedočila počasna članstva međunarodnih[4] i srpskih[5] ženskih organizacija, saradnja sa jednim brojem vodećih svetskih i evropskih feministkinja kao što su Roža Švimer (Rózsa Schwimmer)[6] Kete Širmaher (Käte Schirmacher)[7], Keri Čepmen Ket (Carrie Chapman Catt)[8], Berta Papenhajm (Bertha Pappenheim)[9] i dr. Ni jedan srpski intelektualac, novosadskog kulturnog kruga, savremenik Savke Subotić, nije izazvao toliku pažnju evropske javnosti kao što je to ona uspela. Postavlja se pitanje zašto je ovde delo Savke Subotić prećutano dok je sećanje i poštovanje prema delu njenih savremenica, evropskih i svetskih feministkinja sa kojima je podjednako delila pažnju evropske javnosti, u Evropi i dalje živo? Čini se da je problem to što do sada, naučna i istraživačka praksa na srpskom jeziku nije u kontinuitetu i dosledno verifikovala dostignuća onih ženskih, autentičnih glasova koji su ostavili trag u kulturnoj istoriji zajednice u kojoj su ponikli.

Da bi se analiziralo delo Savke Subotić i njegov značaj za emancipaciju srpske žene i srpskog naroda u drugoj polovini 19. veka uobičajeno je da se pođe od konteksta (porodičnog i društvenog) u kome je i nastalo. Nije slučajno što se priča o životu i delu Savke Subotić začinje u Novom Sadu, Srpskoj Atini(ci) sredinom 19. veka. Na političku i kulturnu pozornicu je tada stupila generacija pesnika, književnika, političara, obrazovane omladine među kojima će biti i oni koji će oblikovati društvene i političke promene unutar prostora južnih krajeva Habzburške monarhije. Mnoge[10] od njih, ali i druge znamenite ličnosti je Savka Subotić dobro poznavala, imala prilike da upozna ili da bude svedokinja njihovog društvenog delovanja. Njen društveni angažman nije bio ograničen na svedočenje i podršku onoga što su njeni savremenici, slavni muževi iz reda inteligencije preduzimali, već proširen na samostalni plan čijom realizacijom je trajno zadužila srpski narod.

O Savki Subotić kao pobornici ideje mehaničkog materijalizma prva je pisala Anica Savić-Rebac smatrajući da je Savka Subotić „izradila, i to lično, bez mentorstva svoje okoline, svoj pogled na svet i život na osnovu tada najpopularnije materijalističke filozofije mehaničkog[11] (vulgarnog) materijalizma Hekela, Bihnera i Molešota i ostala mu verna do kraja života.“(Savić-Rebac 1988: 407-410). Ako znamo da je Savka Subotić stekla obrazovanje koje se za devojke iz boljih kuća sredinom 19. veka u Habzburškoj monarhiji nudilo u lerovima, klosterima i zavodima, gde su osim veronauke negovane sve domaćičke veštine, onda je ideja da je njen pogled na svet i život bio uslovljen idejama mehaničkog materijalizma, zaista smela. Anica Savić-Rebac je primetila da su njene životne prilike uglavnom bile sigurne, pa je lični prostor koji je imala iskoristila za „određenu i nepokolebljivu želju za pozitivnom aktivnošću“ (Isto, 408).

Pod uticajem Bihnera, Molešota i naročito Hekela Savka Subotić je društvene procese interpretirala preko principa postepenog razvoja kroz zakonitosti koje su u odnosu na taj fenomen otkrivale i postavljale prirodne nauke. U spoznaji sveta za nju su materija i mehanički zakoni bili nezaobilazno polazište. Кroz ideje koje će ona neposredno ostvariti u narodu, pored ideja mehaničkog materijalizma, mogu se prepoznati mnoge druge, tada aktuelne, počev od onih grofa Lava Tolstoja do nemačkih filozofa i pedagoga među kojima su Imanuel Кant, Johan G. Fihte, Artur Šopenhauer, Fridrih Frebel i Johan H. Pestaloci. Pri tom, treba reći, da Savka Subotić nikad nije napustila hrišćanske vrednosti čak, “hrišćansko učenje o humanizmu” i “moderno učenje o feminizmu” smatrala je najuzvišenijim pojavama u kulturi uopšte (Subotić prema Stojaković 2018: 28).

No najveći prostor njenog promišljanja i aktivizma zauzimao je pedagoški rad među omladinom i ženama na selu. Anica Savić-Rebac je svrstala među najznačajnije praktične pedagoge srpske zajednice u Vojvodini u drugoj polovini 19. veka (Savić-Rebac 1988: 409). Vaspitanje i obrazovanje dece u porodici je za Savku Subotić bio nezaobilazni deo celovitog obrazovanja omladine čija je druga polovina školovanje. A školovanje muške i ženske dece postalo je narodna potreba poput sunčeve svetlosti. Jedino što se, kako je Savka Subotić to videla, u slučaju srpskog korpusa škole nisu otvarale u odnosu na različite potrebe već jednoobrazno, što je prema njenom viđenju srpske društvene stvarnosti proizvodilo neadekvatne trgovce i zanatlije, ali i inteligenciju koja je bila šablonski, a ne široko obrazovana. Ovde možemo prepoznati sličnost sa ocenom koju je Svetozar Marković krajem 19. veka dao o srpskoj zajednici u Ugarskoj (Marković 1872: 137-142).

Obrazovanje žena, budućih prvih vaspitačica dece, Savka Subotić je videla kao osnov napretka čitavog naroda, koji je unutar civilizacije druge polovine 19. veka postao uslov svakog razvoja. Bila je zagovornica, tada utopijskog projekta obrazovanja kada narod obrazuje narod, smatrajući da su gospođe obavezne da idu u sela i s ljubavlju i strpljenjem podučavaju seljanku, ali da muškarci iz inteligencije nisu izuzeti iz tog opšteg plana. Drugi plan obrazovanja žena ticao se njene ekonomske samostalnosti i ekonomskog osnaživanja. Građanke su prema Savki Subotić trebale da se uključuju u svet rada kroz zarađenu nadnicu, a žene sa sela, koje su već bile proizvođači i ekonomi za sopstveno domaćinstvo, trebalo je da kapitalizuju viševekovno znanje tkanja, pletenja, veza, proizvodnje tkanina, prirodnih boja…

Ekonomski osnov preporoda jasno je izražena ideja koju Savka Subotić u nekom obimu ustanovljava u srpskim selima Srema i Slavonije. Njene ideje pretpostavljaju razvoj sela kroz poljoprivredu i žensku domaću industriju (tkanje, vez, pletenje). Razvoj poljoprivrede i domaće industrije je, prema njenom shvatanju, bio temelj povećanja materijalne baze iz koje nastaje nadgradnja koju ona definiše kroz trojstvo: zdravlje, prosvećivanje i sloboda. Selo je za nju idealna sredina u kojoj ne vidi odnose eksploatacije, koje pak vidi u gradu i industriji. Fabrike i pojava proletarijata u gradovima, koje ona vidi kao posledicu napuštanja zemlje, su za nju slika lenjog kapitala koji se bogati dajući mrvice potlačenima. Definiše potlačene, siromašne slojeve naroda kao one koji su budući nosioci društvenih promena na način da se sa bogatima ne deli samo škola već i trpeza, dakle zagovara pravičnu podelu znanja i bogatstva. Кoraci koji vode promeni opšte društvene situacije za Savku Subotić su reformski, a ne revolucionarni, a težište iz koga će se promena indukovati čine vaspitanje i obrazovanje, kultura u najširem smislu i ekonomsko osnaživanje sela pod uslovom da se u taj proces uključe sve društvene strukture, naročito žene sa sela.

Savka Subotić je shvatila kakvu vrednost predstavlja ženska narodna radinost i deo aktivnosti usmerila na razvoj, proizvodnju, prodaju i brendiranje srpske narodne radinosti, ili kako se to tada zvalo, domaće industrije. Njena aktivnost se odvijala kroz osetljiv proces upotrebe narodnog blaga i prilagođavanja potrebama tržišta, ali i kroz izradu tkanina i gotovih proizvoda izrađenih po njenoj zamisli koji se do tada u narodu nisu radili. Taj proces, izuzetne osetljivosti, prema zamisli i izvedbi Savke Subotić nikad nije napuštao uporište narodnog genija. Ona je razumela da je njen doprinos kreativno posredništvo između viševekovne tradicije i zahteva modernog tržišta. S tim u vezi je bio i njen stav da nema prava da patentira proizvode u čijem je kreiranju učestvovala kao i da od tih proizvoda poštenu zaradu moraju dobiti žene koje su i ih proizvodile. Takođe je dala mišljenje o tome zašto fabrike tepiha i manufakture proizvoda domaće radinosti, koje su počele da se otvaraju, mogu biti neuspešni što se tokom vremena pokazalo kao opravdano. A radilo se o tome da su tako proizvedeni proizvodi izgubili vezu sa narodnim genijem. Savka Subotić nije bila samo zaslužna za razvoj proizvodnje, brendiranja i prilagođavanja tržištu proizvoda domaće radinosti, već je i utemeljila sistem proučavanja srpskih ćilima u Vojvodini kao i hronološku klasifikaciju razvoja ćilimarstva. Uspeh koji je Savka Subotić postigla na međunarodnim sajmovima[12] sa proizvodima narodne radinosti, u čijoj je proizvodnji učestvovala, nije naišao na organizovanu podršku srpske inteligencije, zanatlija i trgovaca već su se mustre i uzorci neograničeno preuzimali i kapitalizovali kao istočnjački. Čak i njen konstantni poziv ženskim zadrugama da uđu, kao pošteni i kreativni posrednici, u posao proizvodnje i prodaje proizvoda domaće radinosti nije naišao na plodno tlo. Liderke i članice zadruga, nisu bile dorasle ciljevima koje je postavila Savka Subotić.

Feminističko čitanje dela Savke Subotić tek predstoji. Osnovna linija kojom se kreće njena agenda borbe za prava žena sadrži sledeće elemente: obavezno i kvalitetno[13] obrazovanje i školovanje ženske dece, kvalifikovanje žena za različita zanimanja i njihovo uključivanje u svet rada kroz poštenu nadnicu, ekonomsko osnaživanje žena na selu, politička prava za žene, edukacija žena za rad na javnom polju, reforma rodnih uloga kroz reformu braka, promena odnosa prema vanbračnoj deci, antimilitarizacija[14] (rodno budžetiranje kroz smanjivanje budžeta za vojsku i povećanje za poljoprivredu i kulturu), omasovljenje lokalnog ženskog pokreta i uključivanje u međunarodni ženski pokret. Ono što Savku Subotić smešta među vodeće feministkinje kraja 19. veka, što je i formalno potvrđeno počasnim članstvom u međunarodnim okvirima, je stav da je emancipacija žena odgovornost samih žena, ali da se na tom putu traži savezništvo onih muškaraca koji razumeju da je promena ženske situacije vezana za gubitak nekih privilegija za muškarce. Za Savku Subotić humanizam je bio identičan sa feminizmom.

Feminističke stavove predstavila je kroz tekstove (od kojih su neki u rukopisu), na predavanjima članicama ženskih organizacija, u bečkom Naučnom klubu (1910. i 1911), članicama Feminističkog udruženja u Budimpešti (1911) i na VII kongresu Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa (Budimpešta 1913). Tekstovi Savke Subotić među kojima i veliki broj aforizama[15] često su objavljivani u novosadskom Ženskom svetu (1891-1914), ali su takođe rasuti u časopisima toga doba poglavito na srpskom jeziku. Bila je saradnica Glasnika Srpskog učenog društva (1886), Zastave (1885), Domaćice (1899-1910), Trgovinskog glasnika (1899), Letopisa Matice srpske (1903-1904), Bosanske vile (1904-1906), Brankovog kola (1904), Carigradskog glasnika (1906), Sriemskih novina (1906), Dobrotvora (1913), Srpkinje – Ilustrovanog kalendara za naš ženski svet za prestupnu godinu 1896 (1895) i knjige-spomenice Srpkinja, njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas (1913) Predavanje Žena na istoku i zapadu objavljeno je 1911, govor na Međunarodnom kongresu za žensko pravo glasa 1913, a njena čuvena (O)poruka objavljena je u Ženskom svetu 1914. Кnjigu O našim narodnim tkaninama i rukotvorinama napisala je po sećanju, a objavljena je1904. Iste godine knjiga O našim narodnim tkaninama i rukotvorinama objavljena je u nastavcima u Letopisu Matice srpske. Savka Subotić je od čelnika Matice srpske zatražila da se ispuni usmena želja Jovana Subotića, da se štampaju njeni spisi koje je već za štampu sređivao profesor gimnazije, Jovan Živojinović. Izbor iz Uspomena (u rukopisu) Savke Subotić napravila je Ana Stolić, a objavila Srpska književna zadruga 2011, skoro vek kasnije. Jedna od najvažnijih knjiga o dometima ženskog javnog rada na planu umetnosti, obrazovanja, kulture i nauke kao i o ženskom aktivizmu u srpskom narodu do prve decenije 20. veka, Srpkinja, njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas posvećena je Savki Subotić. Knjiga je 8 (21) decembra 1913. svečano predata osamdesetogodišnjoj Savki Subotić. Bio je to simboličan kraj jedne epohe, jedne etape u borbi Srpkinja za ženska prava i u tom časku naše istorije, koji je uvek bio u zapećku, Savka Subotić je izgovorila i ove reči: „… Sad se borba za opstanak ne vodi više samo u pristaništu raznih naroda, nego na pučini kulture, i ko nema kompasa, izgubljen je. Srpska inteligencija je moralno obavezna, da svom narodu taj kompas bude, i da mu u svemu živim primerima prethodi, kao što su to i naši stari činili, od moderne kulture pak da samo ono usvoji, što odgovara našim narodnim osobinama, karakteru i našim skromnim okolnostima, koje ištu da se prema guberu pružamo…“ (Subotić prema Stojaković 2018: 110-111).

Privatnost nije bila tema o kojoj je Savka Subotić pisala. Zato, odabir ličnosti iz užeg i šireg, porodičnog okruženja o kojima je ostavila podatke u Uspomenama zaslužuje pažnju. To su Savkina majka Julijana, udata Polit, baka, Кatarina[16] Desančić i suprug, Jovan Subotić[17]. Za Jovana i Julijanu Polit u Uspomenama, Savka Subotić piše da su bili obrazovani i požrtvovani roditelji, ugledni članovi srpske zajednice Novog Sada pre Bune. Jovan Polit je bio bogati trgovac komunitetlija (član Gradskog veća), cincarskog porekla koji je imao bogatu biblioteku i koji je svojoj deci obezbedio odgovarajuće obrazovanje. Tako znamo da je učitelj Savki Subotić i njenom bratu Mihajlu Polit – Desančiću[18] jedno vreme bio Svetozar Miletić, najznačajnija politička figura među Srbima u Austrougarskoj u drugoj polovini 19. veka. Sve što je Savka Subotić napisala o suprugu Jovanu Subotiću, a što je objavljeno u Brankovom kolu 1904. u tri nastavka, govori o njemu kao izuzetnom karakteru velikog i plemenitog duha, prožetog nepatvorenim osećanjima koja su često nalazila oduška kroz pesnički i dramski izraz. Pišući o suprugu zapisala je i detalje koji govore o nežnoj prisnosti dva bića. Postoji nekoliko zabeleški o deci[19]: Dejanu, Vojislavu i Veri.

Savka Subotić je umrla u rodnom gradu, Novom Sadu 25. novembra 1918. na dan kada su delegati i delegatkinje Velike narodne skupštine Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji, odlučili da se Baranja, Bačka i Banat prisajedine Кraljevini Srbiji. U tom činu učestvovalo je i sedam žena, koje su prethodno bile izabrane pod istim uslovima kao i muškarci na osnovu pasivnog i aktivnog prava glasa. Četiri godine pre toga Savka Subotić je objavila svoju (O)poruku. Savremenost njenog poslednjeg teksta fascinira i danas. Prema njenoj želji smrt je partom oglašena kasnije, a zalaganjem Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja njeni posmrtni ostaci su preneti u Zemun i sahranjeni u porodičnoj grobnici Subotića. Danas jedna ulica u novosadskom naselju Veternik nosi njeno ime.

Литература

Марковић, Светозар. „Друштвено-економско стање код аустро-угарских Срба“, Радник 31. март 1872, 137-142.

Савић-Ребац, Аница. „Савка Суботић“, Жена данас 68 (1950): 46-47. Tekst je ponovo štampan: Савић-Ребац, Аница. „Савка Суботић“, Студије и огледи, (1988), 407-410.

Stojaković, Gordana. Naša savremenica Savka Subotić: dramski prikaz. Novi Sad: Gordana Stojaković, 2007.

Stojaković, Gordana. “Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.

Стојаковић, Гордана. Савка Суботић (1834-1918) – Жена која није ништа прећутала. Нови Сад. Академска књига, 2018.

Суботић, Савка. „(О)Порука Савке Суботић“, Женски свет 7-8 (1914), 180-181.

Прилог

(О)порука Савке Суботић

„Моја Порука.

Желим, чим умрем, било то ма где, да се имам однети у болницу и шпитаљски сахранити. Нећу нико да ми дође укоп, па ни моја деца, нити да ми се смрт партом објави, него тек после неког времена преко новина.

У оном часу, кад се са онима, који нам за срце прирасли, за навек праштамо, онда треба да смо сами себи и Богу остављени, а не да своју тугу пред светином профанирамо.

Пре него што ме укопају, нека ми се срце извади и метне у једну лимену кутију; та кутија нека се пошаље у Земун, и нека је тамошњи гробар закопа у гроб мога мужа. Kао сведок нека буде један од мојих синова, или кога они буду опуномоћили.

И то све да буде у тишини, да нико о томе не дозна.

Онај новац који би се утрошио на мој укоп, молим моје синове, да поделе сиротињи.

На споменику мога мужа нека се на другој страни метне иста плочица, као његова, само упола мања са натписом:

Савка др. Ј. Суботића, рођена Политова 1834 † 19..

Молим једног од мојих синова, да нареди, да се кости моје ћерке Вере, која је у Осеку сахрањена, у таку исту кутију, као моја, покупе и у гроб мога мужа ставе, поред моје кутије.

Моја Вера вечни санак борави,

Моја љубав у гробу почива,

А надежда ми крај њих постељу простире.

Укоп сваког великаша или богаташа је за његову породицу трагедија, а за сокачку светину позоришна игра, а за лиферанте весела игра. – Kрајње је време, да се са тим парадним укопима већ једном прекине а да се у жива, а не у мртва уста даје. Kолико би се бедних породица помогло оним новцем, који се на парадне укопе троше? О Људска сујето, ти и преко гроба идеш!

Сасвим је нешто друго, кад се великим и заслужним људима споменици дижу. Ти споменици служе на подстрек млађем нараштају; и зато треба да стоје међу живим људима, а не на гробљу.

Најтрајнији су они споменици, који се дижу у облику какве хумане и просветне установе.

Ношење црнине је анахронизам и за наш просвећени век неприкладна старудија. Није ли зар обесвећење светиње искрене, дубоке туге за милим покојником, те свете реликвије у спомену, износити на улицу, на видик свету своју жалост, али по пропису конвенционалном; црнина, полуцрнина, и то све по најновијој моди? Зар дубока жалост може да се исказује на оброке, да се смањи и престане са губитком, који се нигде не враћа? Kо је те оброке ставио и које продро у душу и срце човеково? Није ли то страшна иронија, да се тој црнини као изразу жалости рокови стављају: годину дана пуна црнина, после полуцрнина и најзад се укида сваки траг жалости? Па ти се рокови и у парастосима типично изражавају! Да чудне ироније за осећање људског срца!

Kао осамдесетогодишња старица, с једном ногом у гробу, износим те своје назоре о црнини црпене из вековног посматрања и искуства и остављам у аманет просвећеном новом поколењу: клони се конвенционалне лажи и обесвећења најдубље тајне срца човечијега!

Под притиском таких предрасуда наопачке се поступа и са уметностима, које су дане човеку, да у њима овековечи божанску искру свога бића и даде најискренији израз онога, што му на срцу лежи, те њиме се сједини у божанску хармонију сродних душа. Тако се у знак жалости забрањује и свирање и певање, опет по одређеним роковима. Просвећени дух се буни против тога, јер је против природе и нашег срца и значаја уметности. Kад је наша јединица Вера лежала још на самртном одру, наредио је мој муж сину Војиславу, коме беше тек 15 година: ‘свирај и певај ми песме, које је она радо певала!’ Та, само музика може изразити оно што душа осећа, а речима се не да исказати! Тим изразом се у божанском гласу песме и мелодије спојише осећаји срдаца наших и узнеше се Творцу мирисно и благо као тамјан и најсавршенија молитва за спас душе чеда нашега и јединице сеје деце наше.

Тако се заноси и сад душа моја, а ја је бодрим речима песниковим у овом затишју дубоке старости своје, када осећам:

Над свим бреговимa

је мир;

Над свим врховима

свуд шир

Ни даха чут’.

Тичице ћуте у гори,

Стан’, мир те скори

Зове на пут!

Савка др. Ј. Суботића“

Prilog 2

Rukopisno odeljenje Matice srpske (ROMS) M. 5563. Pozivnica kojom Udruženje feministkinja iz Budimpešte poziva na predavanja Savke Subotić “Žena na istoku i na zapadu” koje će se, na nemačkom jeziku, održati 20. decembra 1911. u 6 h u prostorijama udruženja. Dokument je objavljen uz dozvolu Predsedništva Matice srpske i ne može se preuzimati.

Prilog 3

Savka Subotić o Lužičkim Srbima

[1] Le Temps (1906, La Revue Slave (1906), L`Entete (1906), Das Wiesen für Alle – gde je proglašena za“Der Mutter ihres Volkes“(1905и 1906), Times (1906) Jus suffragii (1908), Дамскій миръ (1911), Fremdenblatt (1911), Neue Freie Presse (1911), Neue Wiener Tagblatt (1911), Neues Pester Journal (1911), Pester Lloyd (1911), A nő és társadalom (1912), а tekstovi o njenom radu objavljeni su i u drugim bečkim i peštanskim listovima, u posebnim izdanjima povodom Međunarodne konferencije Crvenog krsta u Londonu 1907. i kongresa Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa u Rimu 1914 (Stojaković 2018: 118-120).

[2] Orden Sv. Save IV stepena (Stojaković 2018: 118).

[3] Orden Crvenog krsta II stepena (Stojaković 2018: 118).

[4] International Council of Women, Međunarodnog kongresa za žensko pravo glasa 1911. (na kongresu u Stokholmu) i Žensko društvo iz Amsterdama (Stojaković 2018: 114).

[5] Bila je počasna predsednica gotovo svih srpskih ženskih organizacija, prva predsednica Srpskog narodnog ženskog saveza, Kola srpskih sestara i Društva Kneginja Ljubica (Stojaković 2018: 120).

[6] Roža (Rožika) Švimer – jedna od najznačajnijih evropskih feministkinja i mirovnjakinja. U Mađarskoj je 1903. osnovala Udruženje zaposlenih žena (Munkásnö Egyesülete), a 1904. Savez udruženja žena (Nöegyesületek Szövetsége) i Udruženje feministkinja (Feministák Egyesülete). Na njen poziv Savka Subotić je održala predavanje u Budimpešti 1911 (prim.aut.).

[7] Kete Širmaher je bila jedna od liderki Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa. Propagirala je ciljeve organizacije u Beogradu i Novom Sadu 1906/7 (prim.aut.).

[8] Keri Čepman Ket – osnivačica i predsednica Internacionalne alijanse za žensko pravo glasa, bila je na čelu organizacije od osnivanja do 1923 (prim.aut.).

[9] Berta Papenhajm je bila borkinja protiv trgovine belim robljem i prostitucije. Boravila je u Srbiji 1911, sa namerom da pridobije članice Srpskog narodnog ženskog saveza za borbu protiv prostitucije i trgovine ženama (prim. aut.).

[10] Branko Radičević, Svetozar Miletić, kneginja Ljubica (Obrenović), knjaz Mihajlo (Obrenović), Petar Petrović Njegoš, knez Danilo (Petrović), kneginja Zorka (Petrović), knjaz Nikola (Petrović), Vuk Кaradžić, patrijarh Josif Rajačić, Кonstantin Jireček, novinar i izdavač Teodor Pavlović, carski savetnik Đorđe Stojaković, zatim književnici, ugledni intelektualci i političari: Jovan Bošković, Miloš Hadžić-Svetić, Milan Savić, Antonije Hadžić, Jovan Grčić, Tihomir Ostojić, Mihajlo Polit-Desančić, Pavle Trifunac, Pavle Riđički, Кornelije Stanković, Matija Ban, Đorđe Natošević, Arkadije Varađanin, Ognjeslav Utješanović, slikar Novak Radonić, Ilarion Ruvarac, sremski župan, baron Jovan Živković, glumački par Dimitrije i Draga Ružić, kardinal Josip Juraj Štrosmajer, kardinal Juraj Haulik, čitava porodica Ljudevita Gaja, Franjo Rački, Ivan Кukuljević Sakcinski, ban grof Кuen Hedervari i drugi. Među znamenitim ženama u krugu njenih poznanica su bile: Draga Ljočić, Poleksija Teodorović, Jelena Dimitrijević, Nina Petrović, Jelica Belović Bernadžikovski, Кatarina Milovuk, Maga Magazinović, Zorka Janković i drugi (Stojaković 2007: 23).

[11] Među naznačajnije predstavnike filozofskog pravca poznatog kao mehanički ili vulgarni materijalizam ubrajaju se: Ernst Hekel, Karl Ludvig Bihner, Jakob Molešot i Karl Fogt. O idejama mehaničkog materijalizma Savke Subotić: Stojaković 2018: 22-36.

[12] Budimpešta (1881, 1885), Zagreb (1882), Novi Sad (1884), Antverpen (1885), Pariz (1889, 1900), London (1907) (Stojaković 2018: 81-97) .

[13] Zahtev za otvaranje srpskih devojačkih škola potpisale su: Sofija Pasković rođ. Kamber, Anna Demelić, Justina Vidak, Anna Pavlović, Julijana Radovanović, Anka Miletić, Jelena V. Jovanović, Aleksandra Maksimović i Savka Subotić.Srpske više devojačke škole otvorene su u: Pančevu (1874), Novom Sadu i Somboru (1875) (Stojaković 2018: 17-18).

[14] Ostavila je podatak, da „u vreme mira u prosvećenim državama ima oko 14. 000.000 stajaće voske“ i da se za izdržavanje „celog militarnog parka“ troši oko „9 milijardi na godinu.“ To je po njenom mišljenju bilo nedopustivo jer tih 14.000.000 ljudi, od kojih većina u cvetu mladosti, bili su ne samo „mrtav kapital“ već i „od grdne štete.“ Smatrala je da taj novac treba trošiti na „kulturne celi“ i „podizanje poljoprivrede” (Subotić prema Stojaković 2018: 36).

[15] Savka Subotić je jedna od naših prvih aforističarki, a sigurno prva čiji su aforizmi na engleskom objavljivani u američkim novinama (Stojaković 2018: 108, 155-168).

[16] Katarina i Nikola Desančić su imali tri kćeri. Najstarija Julijana, udata Polit je bila majka Savke Subotić. Srednja kći Marija se udala za srpskog književnika Miloša Hadžića-Svetića, a najmlađa kći Ana bila je majka Milana Savića, potonjeg književnika i sekretara Matice srpske i oca književnice, istoričarke filozofije, prevoditeljice Anice Savić-Rebac (Stojaković 2007: 4) .

[17] Jovan Subotić /Субботић/ (1817-1886) advokat, pisac i političar, bio je jedna od nauticajnijih ličnosti srpske kulturne elite u 19. veku (prim.aut).

[18] Mihailo Polit Desančić (1833-1920) političar i književnik, jedan od najuglednijih srpskih intelekstualaca u Austrougarskoj (prim.aut.).

[19] Dejan Subotić (1852-1920 ) je bio ruski general, između ostalog i član Vojnog saveta Ministarstva vojske Ruske Imperije. Ostavku na vojne funcije je podneo 1906. Počasni konzul Кraljevine Srbije na Jalti postao je 1918; Vojislav Subotić (1859-1923) je bio lekar, hirurg jedan od utemeljivača Medicinskog fakulteta u Beogradu; Branislav Subotić ( 1867-1914) je bio diplomata Кraljevine Srbije; Ozren Subotić (1873-1953) je bio novinar, pozorišni kritičar, pisac i putopisac, poznat po putpisima iz Кine objavljenim između dva svetska rata. U (O)poruci je pomenula kćerku Veru, koja je umrla u Osjeku, ali nije pisala o tragičnom gubitku dece Žarka i Vide koji su umrli u Novom Sadu tokom epidemije boginja (Stojaković 2018: 137-138).

Citiranje: Gordana Stojaković, "Savka Subotić," u ŽeNSki Muzej, 13. marta 2025., https://zenskimuzejns.org.rs/savka-subotic-2/.

Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Judita Horovic

Gordana Stojaković

Čitaj mi. Trajanje 9 minuta

Judita Horovic (1787-1857) je bila samostalna trgovkinja, jedina žena u popisu glavešina jevrejskih novosadskih porodica i prva koja je podnela zahtev za osnivanje ženske organizacije u Novom Sadu

Apelacija Judite Horovic na sudsku odluku od 21. maja 1847. u posedu Pavla Šosbergera. Ista se ne može preuzeti.

O Novosađanki Juditi Horovic[1] nema puno podataka, ali ono što je o njoj zabeleženo stavlja je u red prvih borkinja za samostalni rad žena u javnoj sferi na jugu Habzburške monarhije u prvoj polovini 19. veka. Zna se da je živela i radila u okrilju ugledne novosadske porodice Horovic, čijih je nekoliko članova bilo u mesnom Odboru Jevrejske opštine.

Novi Sad je počev od 1748, od kada je stekao status Slobodnog kraljevskog grada, bio u obavezi da organizuje Jevrejski kvart (geto) gde su novosadski Jevreji morali da se presele, te danas znamo da je to bio prostor u kome je Judita Horovic živela i radila. U isto vreme novosadski Magistrat je odobrio osnivanje Jevrejske opštine, koja je u vreme kada je Judita Horovic rođena, izgradila treću[2] po redu Sinagogu, imala stalnog rabina i narodnog učitelja. Od osamdesetih godina 18. veka sve do Bune[3] 1848/9, Novi Sad se ubrzano razvijao, pre svega kao značajno trgovačko središte. Žene obično nisu neposredno učestvovale u poslovanju i pored toga što su mogle da nasleđuju imovinu, poslove i pravo na prihodovanje od dobiti. Krajem 18. i početkom 19. veka, čak i kada su bile isključive vlasnice imovine, pretežno su unajmljivale druge da za njih rade, ostavljajući ponekad mogućnost da odlučuju o krupnim poslovnim potezima. Zato će početkom 19. veka pojava Judite Horovic kao uspešne, samostalne trgovkinje označiti prekretnicu u vezi sa shvatanjima o poslovnoj sposobnosti žene.

Sudeći prema poslovnoj prepisci[4] možemo pretpostaviti da je u porodici stekla solidno obrazovanje i da je morala biti upućena u poslovanje porodice Horovic. Zna se da je porodičnu trgovinu koju je nasledila efikasno vodila. Uspešnosti njenog privrednog preduzeća verovatno možemo pripisati činjenicu da se, mimo uobičajenih normi koje su određivale status žena toga doba, godine 1844. njeno ime nalazi u popisu glavešina novosadskih, jevrejskih porodica. Presedan je utoliko veći ukoliko dodamo i činjenicu da Judita Horovic u periodu kada je popis rađen, osim što je bila „vlasnik trgovačke kuće“ takođe bila i „neudata“ (Šosberger 2001: 176) . Ona je napustila tradicionalan obrazac po kome se merila i vrednovala uloga žene u društvu toga doba. Sa jedne strane bila je poštovana kao uspešna privrednica, jer za kapital nije presudan pol privrednika, a sa druge strane kao neudata[5] žena koja egzistenciju nije tražila kroz ulogu supruge morala se osećati vrlo usamljenom.

Judita Horovic je sopstvenim životom svedočila potrebu i mogućnost redefinisanja položaja žena u društvenim i privrednim okvirima, te je razumljiv njen sledeći pokušaj proboja u javnu sferu. Posredstvom Jevrejske opštine 28. marta 1848. Judita Horovic je, sa grupom istomišljenica, novosadskom Magistratu podnela zahtev za osnivanje prve ženske organizacije, koja bi okupljala Jevrejke sa ciljem da se staraju o siročadi, siromašnim i bolesnim članicama i članovima Jevrejske opštine. Neobičnost poduhvata je u tome što je lokalna jevrejska zajednica još od 1729. imala Sveto društvo Hevra Kadiša koje je uspešno ispunjavalo iste ciljeve. Novo žensko udruženje, prema ideji Judite Horovic i njenih istomišljenica, trebalo je da organizuje rad mimo Hevre Kadiše, čak su u zahtevu tražile da „istupe iz Opšteg udruženja za pomaganje siromašnih Jevreja (Hevra Kadiša)“ (M. Rado i J. Major 1930: 125-126). Zahtev je predat u nepovoljnim okolnostima, u osvit revolucionarnih događaja 1848/9. koji će dovesti do razaranja Novog Sada i velikih ljudskih i materijalnih gubitaka.

Postoje različita tumačenja o tome da li je novosadski Magistrat odobrio ovu molbu ili ne. Ali, istorijske okolnosti su presudile, jer je 12. juna 1849. topovima sa Petrovaradinske tvrđave dve trećine Novog Sada porušeno, a između ostalih institucija izgorela je zgrada Jevrejske opštine. Velika obnova Novog Sada započela je u drugoj polovini 19. veka.

„Novosadsko izraelitsko dobrotvorno žensko društvo (Újvidéki Izraelita Jótékony Nőegylet) osnovano je 1876. kao najstarije novosadsko žensko društvo koje će u kontinuitetu raditi do početka Drugog svetskog rata. Da je u sopstveni program uvrstilo i deo ideja Judite Horovic pokazuje činjenica nije nađeno „mnogo tragova zajedničkih odnosa ženske zadruge i bogoštovne opštine iako ženska zadruga radi pod egidom bogoštovne opštine“ (Rado i Мajor 1930:125).

Judita Horovic je umrla u Novom Sadu. Sahranjena je na ovomesnom Jevrejskom groblju na grobnom mestu I/04-196. Radi se o parceli gde se nalaze stari grobovi sa jedva vidljivim ili sasvim nečitkim slovima. U Novom Sadu danas ne postoji ni jedno obeležje koje bi podsećalo na ovu znamenitu Novosađanku.

Izvori

Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 346/1848. Fascikla 1.

Literatura

Andraši, Olga i Fedor Fišl. Popis arhivske građe o Jevrejima u Fondu 1 „Magistrat slobodnog kraljevskog grada Novog Sada“. Arhiva Grada Novog Sada: 1800-1849. Novi Sad: Jevrejska opština, 2017.

Ердухељи, Мелхиор. Историја Новог Сада (репринт). Ветерник: Дијам-М-прес, 2002.

Ózer, Ágnes. „Az újvidéki zsidóságról 16“. Magyar Szó, 13. oktobar 2016. Volt egyszer egy Újvidék 143.

Rado, Mirko i Josif Major. Istorija novosadskih Jevreja. Novi Sad: Hevra Kadiša, 1930.

Стајић, Васа. Грађа за културну историју Новог Сада: из архива новосадског магистрата. књ. 1. Нови Сад: Град Нови Сад, 1947.

Стајић, Васа. Грађа за културну историју Новог Сада: из магистратске архиве. књ. 2. Нови Сад: Матица српска, 1951.

Србуловић, Ђорђе. Кратка историја Новог Сада (поправљено и допуњено издање). Нови Сад: Прометеј и Завод за заштиту споменика културе града Новог Сада, 2011.

Stojaković, Gordana. „Judita Horovic“. Znamenite žene Novog Sada I. Urednica Gordana Stojaković, 67-68. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.

Stojaković, Gordana. “Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.

Stojaković, Gordana i Svetlana Kresoja. „Judita Horovic.“ Ženska imena Novog Sada – Vodič za ljubitelje alternativnih tura. 8-9. Novi Sad: Turistička organizacija Grada Novog Sada, 2014.

Шосбергер, Павле. „Јеврејска улица као гето“. Свеске за историју Новог Сада бр. 7 (1996): 62-63.

Šosberger, Pavle. Novosadski Jevreji: iz istorije jevrejske zajednice u Novom Sadu (2. prošireno izdanje). Novi Sad: Prometeј, 2001.

Prilog

[1] U literaturi se mogu naći sledeće forme izvornog i transkribovanog pisanja njenog imena: Judith Horowitz, Judit Horovitz, Horovitz Judit i Judita Horovic Za biografske podatke o Juditi Horovic dugujem veliku zahvalnost gospodinu Pavlu Šosbergeru, istraživaču jevrejske baštine Novog Sada i Vojvodine (prim.aut.).

[2] Treću Sinagogu na mestu prethodne (prim. aut.).

[3] Martovska revolucija u habzburškoj Kraljevini Ugarskoj započela je 15. marta 1848. a bila je deo opštih revolucionarnih tokova koji su u period 1848-1849. potresli Evropu (prim. aut.).

[4] Radi se o apelaciji Judite Horovic na sudsku odluku od 21. maja 1847. u koju je autorka ovog teksta imala uvid, a koja je bila u posedu Pavla Šosbergera i koju sam, zahvaljujući njegovoj ljubaznosti objavila u knjizi Znamenite žene Novog Sada I (2001) (prim.aut).

[5] U Istorijskom arhivu Grada Novog Sada mogu se naći dokumenti (period 1829-1848) u kojima se pominje udovica Judita Horovic i Judita Horovic bez drugih odrednica uz njeno ime (supruga ili udovica) te se može prepostaviti da je bilo više osoba sa tim imenom (Andraši i Fišl 2017: 82,83, 88, 89, 90, 92, 96 i 103). Takođe u Arhivu Grada Novog Sada mogu se naći dokumenta o molbama Judite Horovic (bez drugih odrednica uz njeno ime kao što su supruga ili udovica) u vezi sa intabulcijama (upis vlasništva nekretnine u zemljišne knjige) nekoliko kuća njenih dužnika i to samo u 1848. Pored toga iste godine se ime Judite Horovic (bez drugih odrednica uz njeno ime) pominje u vezi sa slučajevima pozamljivanja novca što govori u prilog pretpostavci da je postojala Judita Horovic (koja nije bila supruga ili udovica), samostalna preduzetnica, vrlo imućna i sposobna trgovkinja. Videti: Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 346/1848. Fascikla 1.

Citiranje: Gordana Stojaković, "Judita Horovic," u ŽeNSki Muzej, 13. marta 2025., https://zenskimuzejns.org.rs/judita-horovic-2/.

Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Draga Dejanović

Gordana Stojaković

Čitaj mi. Trajanje 34 minuta

Draga Dejanović, crtež prema arhivskoj fotografiji

Draga Dejanović (1840-1871) je bila pedagoškinja, književnica i glumica i autorka prve feminističke platforme na srpskom jeziku

Ono što je napisano o delu i životu Drage Dejanović oblikovalo je kanonsku predstavu o njoj kao o feministkinji[1], prvoj koja je na srpskom jeziku ponudila platformu emancipacije[2] žena. Njeno delo najpre treba sagledati u kontekstu društvenih i političkih prilika šezdesetih i sedamdesetih godina 19. veka u Vojvodini, tada južnoj periferiji Habzburške monarhije. Draga Dejanović je jedan od najsjajnijih izdanaka „Miletićeve[3], takozvane romantičarske omladinske[4] epohe“, a Veljko Petrović[5] je tu epohu video kao „poslednji veliki napor Vojvodine da misli i oseća ispred celog naroda” (V. Petrović 1930: 194).

U teškim vremenima često se posezalo za narodnim korenima i vrednostima koje su ga sačuvale kod tolikih iskušenja. Zato ne treba da čudi taj sveprisutni nacionalni zanos koji je obeležio (čak) i ideje o emancipaciji žena koje su u periodu 1868-1873. iznedrili predstavnici naprednjačke kulturne i političke elite[6] u srpskoj vojvođanskoj zajednici, pa i socijalisti[7] Vasa Pelagić i Ljuben Karavelov, te Draga Dejanović i mnogi drugi.

Savremenog istraživača/ istraživačicu iznenadi činjenica da se u tekstovima o ženskom oslobođenju autorka prve feminističke platforme (ali ne samo ona) u kreiranju aktivnih ženskih uloga, koje treba da ospore načela i praksu potčinjenosti žena, delom oslanjala i na ženske uzore iz srpske, srednjevekovne narodne poezije. Mislim da je Silija Hoksvort bila u pravu kada je navedenu situaciju veličanja mitologizovane prošlosti videla kao poštovanje vrednosnog sistema i osećaja dostojanstva, manje kao doslovnu istinu i samim tim kao paradoksalnost (Hoksvort 2017: 103). Važno je zapažanje Hoksvort da su feminističke ideje Dejanović prožete socijalističkim idejama Svetozara Markovića koji je u okviru teorije narodnog blagostanja zagovarao prelazak iz sistema porodičnih zadruga na socijalističkim načelima zasnovan društveno-ekonomski sistem, u nameri da zaobiđe zapadni kapitalizam (Isto, 103). To je takođe doprinelo preuzimanju iz idealizovane prošlosti. Zlata Jukić je primetila da je Dejanović „iz rodoljublja postala glumica“ jer je pozorišni izraz bio najadekvatniji[8] alat za prenošenje vrednosnih, i nacionalno-političkih poruka (Jukić 1992: 12).

Povezivanje ideja nacionalnog preporoda i emancipacije žena nije bila ekskluzivna tekovina srpske zajednice u Vojvodini, a Draga Dejanović nije bila usamljeni glas na tom planu, naprotiv. Žene jevrejske zajednice u Nemačkoj povezale su emancipaciju Jevreja i žena, čak su „svi ženski pokreti (sredine 19. veka) delovali i reagovali u svom nacionalnom kontekstu pogotovo u fazama nacionalne demokratizacije i kad se radilo o pravnom položaju i političkoj participaciji, ali i vezi sa kolonijalizmom ili imperijalizmom“ (Bok 2005: 191). Primer povezivanje nacionalnog i ženskog oslobađanja nalazimo u Vojvodini, u Novom Sadu, jer to je okruženje koje je iznedrilo još jednu borkinju za ženska prava čiji je životni i aktivistički put vrlo sličan onom koji je imala Draga Dejanović. Radi se o Jaroslavi Jaroši[9], prvoj slovačkoj pesnikinji u Vojvodini, vatrenoj zagovornici obrazovanja žena, te kulturnog i socijalnog razvoja Slovaka.

Posredstvom nemačkog jezika, kao tada najznačajnijeg jezika komunikacije u Habzburškoj monarhiji, bilo je moguće[10] upoznati se sa delima autorki koje su tretirale pitanje položaja žena. Sredinom 19. veka u Nemačkoj je „cvetao ženski roman“ u kom su junakinje pokušavale da razreše nametnute rodne uloge, ali i one koje su bile u vezi sa emancipacijom manjinskih naroda (Isto, 176-175). U više od dvadeset četiri romana Lujze Oto[11], u književnim radovima spisateljica iz Poljske, Rusije, Ugarske… često su problematizovani odnosi među polovima, jednom rečju novi duh je strujao među evropskim ženama (Isto, 178-179). Draga Dejanović je svojim delom i životom svedočila da je i na jugu Habzburške monarhije plamen pobune žena držan smelo i visoko, problem je što se najveći deo literature koja se bavila njenim delom zadovoljavala time da je zatvori u nacionalne okvire.

Poezija Drage Dejanović je u srpskoj književnosti viđena kao spoj „konvencionalne rodoljubive lirike“ i „osećajne razgolićenosti jedne žene“ i to ne bez „zanatske uglađenosti i veštine“ (Pavlović 1981: 191-192). Ostaje nepoznato koliko je njen strasni i čežnjivi glas bio autentičan izraz među mnogobrojnim evropskim ženskim autorima[12] koje je probudila politička poezija (Bok 2005: 179). Zapažanje Magdalene Koh da su tekstovi Drage Dejanović primeri feminističkih eseja koji su iz ličnog iskustva autorke postali sredstvo, način, platforma i prostor za polemiku sa patrijarhalnim diskursom u vezi sa emancipacijom žena retka je poveznica sa spisima evropskih sestara (Koh 2007: 159).

Feministička platforma Drage Dejanović, ali i narodnjačke elite, polazi od ideje narodnog preporoda posredstvom kulturnog preobražaja koji je započinje obrazovanjem dece oba pola, najpre u porodici, a zatim i u školi. U tom procesu žene nisu mogu biti ona polovina narodnog bića koja ne napreduje, jer bi to ugrozilo plan opšteg, narodnog razvoja. Problem je bio naći meru ženskog oslobođenja, a za tim aršinom nervozno je tragala srpska elita. Potraga[13] je kulminirala sedamdesetih godina 19. veka, a deo je pretočen u tekstove koje je nagradila Matica srpska[14].

Meru i način emancipacije Srpkinja najjasnije je izložio Dimitrije Mita Petrović u knjižici „Devojački svet“ (1871). Pozivajući se na narodnu tradiciju on žene povezuje sa vilama, sa onima koje neguju junake i zato im pristaje „trudni poziv negovati bone i ranjene“ ali najpre moraju biti svestrane domaćice, majke, pedagoškinje, onoliko svestrano obrazovane da mogu da razonode umornog muža i po potrebi da shvate njegove misli (D. M. Petrović 1871: 15). Takođe, on nalazi razloge potčinjenosti žena u „oskudnoj krepljivoj moći i duševnoj prirodi ženskinja“ kojima, pri tom, odriče mogućnost bavljenja državnim poslovima, naukom, lepom veštinom uključujući i lepu književnost gde je kako je tvrdio žena „radila sretno tek u lakšim potčinjenim vrstama“ (Isto, 164). Za D.M. Petrovića društveni odnosi su samo odjek „unutrašnjih društvenih različitosti“ koje roditeljsko vaspitanje[15] ne bi trebalo da propituje (Isto, 165). Čitav ovaj, mizogini[16] plan bio je uokviren stavovima o pozitivnom nasleđu Slovena koji su po D. M. Petroviću bili kontrast onome što u porodičnim odnosima nudi korumpirana zapadna civilizacija.

Prema shvatanju Drage Dejanović žene su u srpskom društvu tada bile u neosporenoj podređenosti spram očeva i muževa, što je za posledicu imalo izostanak aktivnosti koje bi im donele lični napredak kroz obrazovanje i samostalan rad. Ovako smelo suprotstavljanje Drage Dejanović patrijarhalnom ustrojstvu potčinjenosti žena koja se tumačila njihovom manje vrednom prirodom (te su dom i majčinstvo težišta unutar kojih se može razgovarati o emancipaciji), ima dva snažna uporišta. Mnoge Vojvođanke, kao građanke Habzburške monarhije, su imale mogućnosti da se školuju u Temišvaru, Pešti, Beču, Požunu i drugim mestima, učile su putujući po Evropi. Za školovanje Srpkinja na stranim univerzitetima i školama vrlo rano je ustanovljen i poseban fond[17]. Zato ne čudi jasan glas Drage Dejanović (žene su zarobljenice a ne vile), koji se suprotstavio glasovima moćnika srpske zajednice nadajući se da će sve veći broj školovanih žena učiniti da se žene „ne mogu više natrag (vratiti) u onaj skučeni krug duševni, u krug njihovih prababa“ (Dejanović 1870: 58). Borba za emancipaciju žena u Habzburškoj monarhiji je pokrenuta, a taj proces[18] se nije mogao zaustaviti ni u južnim provincijama.

Drugo uporište je zakonski okvir koji je omogućio da se sve veći broj Srpkinja iz Vojvodine bori i sudski dobija očevinu[19] i bračnu[20] tekovinu. Mnoge Srpkinje građanskog staleža iz Vojvodine su prema zakonima Habzburške monarhije[21] bile vlasnice značajne imovine kojom su samostalno[22] raspolagale. One su osnivale ženske omladinske odbore, debatovale, istupale u javnosti čak i na političkim[23] događajima, borile se za lična prava u vezi sa bračnim[24] odnosima. Sva njihova lica, nade i zanose nekim čudnim usudom u literaturi o Omladinskom periodu je preuzela Draga Dejanović.

Dejanović se, zagledana uglavnom u nemačke uzore[25], nadala da će kao i kod „tuđinskih žena“ i kod Srpkinja desiti da one koje mogu da napreduju u svim sferama života ne ostave za sobom „svoje sestre“ koje nisu imale „ni snage ni prilike da sa njima zajedno napreduju“ (Dejanović 1870: 58). Razumevši obrasce emancipacije koji su bujali u neposrednom okruženju, ali i Engleskoj i Americi, Dejanović je predstavila tri moguće platforme: minimalističku (da ženskinje treba još većma skučiti), maksimalističku (za neograničenu slobodu ženskog spola) i onu „umnih stranih ženskinja“ sa kojima se Dejanović[26] ne samo slaže, već smatra glavnim ciljem emancipacije:

„… da ženskinja uvidi i prizna da je nju bog obdario onim istim vrlinama kojima je obdario i čoveka. Po tome treba žensko da se vaspita za umni i telesni rad isto kao čovek. Ono treba da se pripravi za svaki slučaj života, da može svakoj teškoći snažno se odupreti, ali pri tom neka nijedna ne zaboravi na svoju svetu dužnost, da je dužna narodu svome mlade članove ostaviti, koji će iste te vrline od nje naslediti… (Isto, 58).

Prvi korak na putu emancipacije je uvek pravo na školovanje ženske dece, uključujući univerzitete, te je to i početni korak Dejanović koja dodaje i zahtev za promenu domaćeg vaspitanja koje treba ustrojiti po istom principu po kome su se vaspitavala i školovala muška deca. Vasa Pelagić[27], ugledni narodni učitelj takođe se zalagao za otvaranje takvih škola gde će se dobijati znanja zasnovana na savremenim naučnim dostignućima, ali i za obrazovanje nastavnika nastavnica koje to znanje treba da prenesu deci oba pola. Istovremeno je Srpkinjama zadao vrlo težak zadatak u vezi sa negovanjem znanja, veština i vrlina koji bi mogla da ispuni samo ona osoba koja poznaje osnove medicine, hemije, poljoprivrede, higijene, pedagogije, istorije i celokupnu srpsku tradiciju.

Za razliku od srpske narodnjačke elite, koja se bavila merom poželjne emancipacije žena radi njihovog kontrolisanja, Dejanović je pisala da je vaspitanje devojaka, sa ciljem da se ona uda, to koje od njih pravi „majmunasto nakinđurene lutke“ i da to nakaradno lice nije suština žene. Jasno se suprotstavila tezi D.M. Petrovića o oskudnim mogućnostima žene koji su uzrok njene potčinjenosti tvrdnjom „ da je nju bog obdario onim istim vrlinama kojima je obdario i čoveka“, te da će smislenim, sadržajnim vaspitanjem, obrazovanjem i radom žena pokazati znanje, umeće, veštinu, vrlinu, hrabrost, upornost kao i pod istim uslovima vaspitan i obrazovan muškarac (Isto, 58). Opis nakaznog domaćeg vaspitanja devojaka u srpskoj zajednici, koji je dala Dejanović, je opis geneze društveno konstruisane uloge – predstava sistema mišljenja, znanja i vrednosti kojim se devojka pripremala da se svidi muškarcu, radi udaje kao jedinog vida egzistencije, na način da se kod nje podstiče izveštačenost, besposlica, raskoš i pomodarstvo. Radilo se o neodrživoj situaciji koja je jedino mogla biti razrešena ako, kako je pisala Dejanović, žene „imaju odvažnosti, razuma i trpeljivosti javnoj radnji i nauci odati se“ i „osigurati sebi život“ baveći se zanatima i drugim javnim poslovima (Isto, 84). Problem je bio u tome što su snažne predrasude sprečavale Srpkinje da zarađuju baveći se zanatima i javnim poslovima, te je, osim u ratarskom staležu, bilo prihvatljivije prositi ili trpeti nasilje nego raditi. Ovaj, očito ozbiljni, problem u srpskom narodu žigosao je i Ljuben Karavelov[28] u pripoveci „Nakazao je Bog“ gde otac glavnoj junakinji, koja trpi grozno nasilje maćehe, ne dozvoljava da ode i zaposli se kao kuvarica ili sobarica:

„.. Ja bih pre voleo da je vidim mrtvu, no što bi dozvolio da bude kuvarica…. Nakazao je bog a ja ne, oprostite.“ (Karavelov 1870: 36).

Sličnim predrasudama bavila se u Nemačkoj i Lujza Oto, dajući argumente koji su se širili i van Nemačke:

„Vrlo je budalasta predrasuda da žena ponižava sebe i muža ako radi za novac. Naprotiv, nedostojno je za ženu ako misli da ima prava da sedi besposlena, dok joj muž radi, i da drži, da je rad za nju poniženje kad isti njenog muža ne ponižava… (Oto 1893: 113).

Dejanović je iznela sličan stav prilagođen uslovima života Srpkinja u Vojvodini:

„Pa jeli to pravedno, da se mi žene do veka po kući rahatno širimo, a siromašni muž, da se sam mora starati, čime će ženu i sitnu dečicu zaraniti i odenuti, a one se sve jednako brinu o lepoti, skupocenom nošivu i lepom izgledu…“ (Dejanović 1869: 112).

Da je rad taj koji osigurava egzistenciju i može biti izvor zadovoljstva žena (kao što jeste muškaraca) bio je jasan stav Dejanović koja je za razliku od Oto[29], pošavši od konteksta u kome su srpske žene u Vojvodini živele, predlagala da se one bave zanatima: krojačkim, obućarskim, sajdžijskim pekarskim, poslastičarskim, tkačkim, bojadžijskim, kuvarskim, staklarskim (Dejanović 1870: 110). Vojvođanke iz bogatijih slojeva su mogle da biraju različite životne planove koje im je zakonski i društveni okvir Habzburške monarhije pružao. Žene ratarskog staleža radile su koliko njihovi muževi u polju uz sav domaćički i materinski posao koji je tradicionalno bio njihovo zaduženje. Zato se Dejanović najpre obraćala Srpkinjama u Vojvodini trgovačkog, zanatskog, činovničkog staleža jer je svedočila čestim slučajevima jada i bede u koje su kćeri i udovice tog staleža zapadale jer su društveni nazori proizvodili ženu o kojoj je neko uvek morao da brine. Svet koji je opisivala Draga Dejanović tada još nije bio pogođen strašnim posledicama industrijskog kapitalizma kao što je to bio slučaj u Engleskoj, te nije ni postojalo iskustvo masovnog, surovog siromaštva industrijskih radnica, radnika.

Danas moramo istaći da ona baštini i deo zasluga za ulazak Srpkinja u pedagošku profesiju, jer se kroz polemiku sa „bratom Politom“ u Skupštini Ujedinjene omladine srpske (1870) izborila[30] da se „somborska preparandija otvori ženskinju“ (Ženski pokret u Vojvodini 1933: 91-92; Bešlin 2005: 768). Pored toga ona je kao učiteljica, ne samo prisustvovala, već i imala važnu ulogu na ”Učiteljskom zboru u St. Bečeju”, 1870 (M.K. 1918: 492). Događaj je bio uvod u „stvaranje moderne srpske škole“ postavljene na temeljima uređenja pravne, materijalne, upravne i nastavne strane, ali i uvođenja „jednakosti muškinja i ženskinja“ u izboru i bavljenju pedagoškom profesijom (Isto, 492-493). Ovo je, u godinama koje će uslediti, uticalo na celokupni društveni život jer su učiteljice sa jedne strane „postale misionari svoje ravnopravnosti i sviju naprednih odluka u školi“, te istih takvih ideja u celom narodnom životu, ali je sa druge strane postavilo temelje nejednakosti[31] u zaradama između muškaraca i žena u pedagoškoj profesiji koje će od 1876. dovesti do feminizacije[32] pedagoške profesije kod Srba u Vojvodini (Isto, 494).

Deo emancipatorske platforme Drage Dejanović: žena mora da stekne svest o sopstvenoj vrednosti i da kroz obrazovanje za različita zanimanja i rad stekne ekonomsku sigurnost, uklapa se delom u potpuri[33] ideja o emancipaciji žena koji su socijalisti okupljeni oko lista Radenik (Radnik) sedamdesetih godina 19. veka konstruisali. Svetozar Marković se slagao sa prikazom položaja Srpkinja koji je dala Draga Dejanović kao i sa idejom da treba pobediti predrasude da su ženske sposobnosti oskudnije od muških, te da se treba boriti da se obrazovanjem žena mora uključiti u društvenu privredu. Nužnost radnog angažovanja žena u proizvodnji, za šta se zalagala Dejanović, Marković[34] je nadogradio postavivši to kao uslov za opšti društveni napredak koji bi inaugurisao ženu kao privrednu silu jednaku muškarcu i istovremeno joj priznao sva prava uključujući i politička (Marković 1870: 89). Teret osvajanja prava i kod Markovića i kod Dejanović ležao je na ženskim leđima.

Pitanje emancipacije žena bilo je u Omladinsko doba zbir različitih, često oprečnih ideja, od mizoginih do onih koje ženu vide kao ekonomski nezavisnu društvenu akterku. Ipak, u srpskoj zajednici u Vojvodini u okviru debate o emancipaciji žena gotovo da nije nanovo promišljena institucija materinstva. Ta je viđena kao sveta, blagoslovena dužnost žena, a kritički tonovi su se ticali pojedinih slučajeva u vezi sa negovanjem i vaspitanjem dece. Draga Dejanović slavi značaj materinstva i dovodi ga u vezi sa snaženjem naroda:

„Draga sestro! Ti si uzdanica naroda svoga, u tvom krilu gajiš sokolove, te im prva razvijaš krila da polete. Neka ti je dakle prva briga, da ti tić poleti, pun najsvetije ljubavi k rodu svom” (Dejanović 1869: 64).

Ona je zatim primerima iz života pretežno ratarskih i građanskih srpskih porodica ilustrovala situacije nemara prema deci, njihovog zapuštanje ili predavanja u ruke stranih dojkinja i opominjala da su majke odgovorne za brigu, negu i dojenje dece kao i za to da ih uče svakom poslu, vrednoći i da “još iz malena uče oskudicu u svačemu poznavati” (Dejanović 1869: 65, 88, 112).

O bračnim odnosima unutar mnogih srpskih građanskih porodica bez upliva patetike i rodoljubivog sentimenta kao i o tome da postoje i osobe koje nisu zrele za brak i roditeljstvo pisala je Draga Gavrilović[35], ali ne i Draga Dejanović. Dejanović nije napadala brak u načelu već onaj koji nije sklopljen iz ljubavi. Tako, bračna veza, po Dejanović, „ako je izašla iz ljubavi, jedino (je) zadovoljstvo ženskog srca” … to joj je sam bog usadio, radi stanja materinskog… Sreća braćnog života stoji u srcu svakoj ženskoj jer joj ta sreća od srca i duše dolazi. Za tu sreću srca ženskoga, nema nikakvih izmena; a kad ta sreća kojoj ženskoj ne dođe, onda nema nesnosnijeg i žalosnijeg stanja na svetu…“ (Dejanović 1870: 84). Ipak, Dejanović je primetila da „ako u tom stanju koja (sestra) zaostane, neka ne misli da joj je time dostojanstvo čovečnosti propalo; može se i samohranim srcem svoje uvaženje i dostojanstvo čoveštva pred svetom održati i sačuvati.“ (Isto, 84).

Dakle, nova emancipovana žena, prema ideji Drage Dejanović, trebala je da nosi dobar deo starih uloga. Međutim, deo rodnih uloga unutar bračnog aranžmana morao je da pretrpi promene samim inaugurisanjem žene kao obrazovanog i ekonomski samostalnog društvenog subjekta. Predstavu emancipovane, nove žene, koju je zagovarala Draga Dejanović nije uspela da smesti u sasvim zaokružen i izvodljiv entitet u koji bi bio mera za većinu žena. Ali, to jeste bio njen plan u koji je stala čitavim svojim životom i svim darovima sopstvenog bića. Julki Hlapec-Đorđević je verovatno uzor bila Draga Dejanović kada je pisala o tome šta bi sve feministkinja trebalo da bude: praktični sociolog, upućeni teoretičar, esteta i kulturni stvaralac, pedagog žena i kritičar kulture (Hlapec-Đorđević prema Stojaković 2001:48).

Podaci o njenom privatnom životu poznati su i često prenošeni. Draga Dejanović je rođena u Staroj Kanjiži u porodici Sofije plemenite Međanski i advokata Živojina Dimitrijevića. Školovala se u Temišvaru i Pešti gde se sa oduševljenjem priključila Ujedinjenoj omladini srpskoj. Protiv volje roditelja 1861. udala se za učitelja Mihajla Dejanovića, ali ga je posle nekoliko nedelja napustila zbog neslaganja sa svekrvom. U Novom Sadu se 1862. priključila ansamblu Srpskog narodnog pozorišta, a sledeće je prihvatila angažman u pozorištu u Beogradu gde je ostala do 1864. Vrativši se Stari Bečej nastavila je zajednički život sa mužem, radeći povremeno kao učiteljica. Prvo dete koje je Draga rodila umire po rođenju, a prilikom drugog porođaja umire i ona, nešto pre svog 31. rođendana.

Napisala pripovetke Uskok Kariman i Svećenik u Morlaku, dramu Deoba Jakšića i raspravu Mati. Feministički eseji Dve tri reči Srpkinjama, Emancipacija Srpkinja i Srpskim majkama objavljeni su u Matici 1869. i 1870. i Mladoj Srbadiji 1871. Bila je saradnica sledećih časopisa i novina: Danice (1862-1865), Javora (1862-1863), Zastave (1869-1870), a radovi su joj posthumno objavljeni u Istoku 1872 i Guslaru 1899.

Draga Dejanović je sopstvenim životom svedočila feminizam. On jeste bio određen nacionalnom platformom srpskog naroda u Ugarskoj u drugoj polovini 19. veka, ali i idejama o emancipaciji žena Svetozara Markovića, te idejama koje su u isto vreme artikulisali ženski glasovi u Habzburškoj monarhiji oslonjeni na mnoge puteve prosvetiteljstva. Zato se analiza feminističkih ideja Drage Dejanović ne može oslanjati samo na meru jedne etničke zajednice, jedne društvene klase, niti se njen doprinos feminističkoj misli, kako je to već primetila Silija Hoksvort, može ceniti na osnovu normi savremenih feminizama (Hoksvort 2017: 104).

Odabrana i citirana literatura

Бешлин, Бранко. Европски утицаји на српски либерализам у XIX веку. Сремски Карловци/Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојаковића, 2005.
Bok, Gizela. Žena u istoriji Evrope: od srednjeg veka do danas. Beograd: Klio, 2005.
Варађанин, Аркадије ур. Календар Женски свет за 1910. Земун: Милан Илкић, 1910.
Дејановић, Драга. „Две три речи нашим Српкињама – јавно предавање Драге Дејановића. Матица. Нови Сад, 31.01.1869, 63-65; 10.02.1869, 88-89; 20.02.1869,110-112.
Дејановић, Драга. „Еманципација Српкиња – јавно предавање“. Матица. Нови Сад, 30.01.1870, 56-61; 10.02.1870, 81-85; 20.02. 1870, 108-111.
Дејановић, Драга. „Српским мајкама – јавно предавање. Млада Србадија, лист за науку, уметност и јавни друштвени живот. Београд: 31.03.1871, 85-87; 10.04.1871, 100-105.
„Записник треће скупштине Уједињене омладине српске што је била у Великом Бечкереку 22., 23., 24. и 25. августа 1868. године.“Омладинска заједница за годину 1868 свеска I. Нови Сад: Уједињена омладина српска.
„Из одлука на омладинским скупштинама“. Млада Србадија. Београд, 8.01.1872.
Женски покрет у Војводини – Приликом прославе педесетогодишњице рада свог издала Добротворна Задруга Српкиња Новосаткиња. Нови Сад: Добротворна Задруга Српкиња Новосаткиња, 1933.
Јукић, Злата. „Пркос малограђанским предрасудама: Драга Димитријевић-Дејановић, глумица, песникиња и једна од првих феминисткиња у Срба“. Мисао: лист просветних, научних и културних радника САП Војводине бр. 9. 12. Нови Сад: Мисао, 1992.
Kаравелов Љубен. „Наказао је Бог“. Млада Србадија. Нови Сад, 15.04.1870, 28-36.
Кириловић, Димитрије. „Српско народно позориште. [1], Од оснивања до доласка Јована Ђорђевића у Београд: 1861-1866.“ Гласник Историјског друштва у Новом Саду књ.3. св. 2. 417-448. Сремски Карловци: Историско друштво, 1930.
Кох, Магдалена. „Почеци женског феминистичког есеја у српској књижевности“. Зборник синхронијско и дијахронијско изучавање врста у српској књижевности књ. 1. 157-169. Нови Сад: Филозофски факултет, 2007.
Марковић, Светозар. „Је ли жена способна да буде равноправна с човеком“ Млада Србадија. Нови Сад, 15.05. 1870.
М.К. „Кратка повесница женског покрета“ Жена,(10. мај 1918): 230-231.
М.К. „Кратка повесница женског покрета“ Жена, (22. септембар 1918): 491-494.
Ото, Лујза. Домаћи ђеније. Превела Даница. Велика Кикинда: Штампарија Миленковића, 1893.
Павловић, Миодраг. „Лирски глас Драге Дејановић“. Есеји о српским песницима. 191-192. Београд: Вук Караџић, 1981.
Петровић, Вељко. „Шумадија и Војводина“. Гласник Историјског друштва у Новом Саду књ. III св. 2. 186-197. Сремски Карловци: Српска манастирска штампарија, 1930.
Петровић, Мита. Девојачки свет – књига за одрасле девојке. Панчево: Јовановић и Павловић, 1871.
Stojaković, Gordana. „Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Sofija Pasković (1809-1874) “. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 72-73. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Milica Jovanović (1832-1880)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 88-89. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Draga Dejanović (1840-1871)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 100-102. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Jaroslava Jaroši / Františka Jozefína Jarošiová (1851-187) “. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 111-112. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Vladislava Beba Polit (1886 – posle 1940) “. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 189-191. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Na Konkursu Matice srpske ‘Kakva valja da je Srpkinja u kući i društvu’ – nagradu dobio muškarac“. Mapiranje mizoginije u Srbiji: Diskursi i prakse (II tom). ur. Marina Blagojević. 117-139. Beograd: AŽIN, 2005.
Stojaković, Gordana. „Draga Gavrilović: prilog za istoriju stvaranja novih rodnih uloga u srpskom društvu 19. veka“. Valorizacija razlika – Zbornik sa naučnog skupa o Dragi Gavrilović (1854-1917). ur. Svetlana Tomić. 56-74. Beograd: Altera i Fondacija multinacionalni fond kulture, 2013a.
Stojaković, Gordana. On the First Socialist Men and Women in Novi Sad (1868-1873) (rukopis)
Tomić Svetlana ur. Valorizacija razlika – Zbornik sa naučnog skupa o Dragi Gavrilović (1854-1917). Beograd: Altera i Fondacija multinacionalni fond kulture, 2013.
Tomić, Svetlana. Doprinosi Nepoznate elite – Mogućnosti sasvim drugačije budućnosti. Beograd: Alfa BK Univerzitet, 2016.
Хоксворт, Силија. Гласови у сенци: жене и књижевност у Србији и Босни. Превела Александра Ђуричић. Београд: Службени гласник, 2017.

Prilog

Rukopisno odeljenje Matice srpske (ROMS), pozdravna pisma ženskih odbora iz Srbobrana i Temišvara Skupštini Omladine srpske. Pisma su objavljena na osnovu dozvole Predsedništva Matice srpske. Ista se ne mogu preuzimati.

ROMS 28.714- Pozdrav Sestara Srbobranki Omladinskog skupštini (1868);

ROMS 28.673 – Pozdrav Sestara Temišvarskih Omladinskoj skupštini (1868).

[1] Dragu Dejanović sam označila kao feministkinju, mada je vojvođanska sredina tek početkom 20. veka dr Vladislavu Bebu Polt (1886- 1966) 1913. imenovala feministkinjom (prim.aut.).

[2] Koristim izraz emancipacija žena (koji je koristila i Draga Dejanović) da označim koncept koji kao prioritete postavlja: oslobađanja žena kroz obrazovanje, kvalifikovanje za različita zanimanja i ulazak u svet rada gde će žene kroz zarađenu nadnicu steći ekonomsku sigurnost (prim.aut.)

[3] Tokom šezdesetih godina 19. veka u okviru Habzburške monarhije pod vođstvom Svetozara Miletća stvara se politička platforma vojvođanskih Srba koju će u periodu koji obrađuje ovaj rad prevashodno zastupati predstavnici Srpske narodne slobodoumne stranke (narodnjaci) (prim.aut).

[4] Sredinom 19. veka evropski narodi su bili pred izazovima u vezi sa razvojem svih narodnih potencijala, kulturnih, ekonomskih i političkih, a kod Srba ove težnje artikulisala je Ujedinjena omladina srpska (1866-1871). Žene su

primljene u njeno okrilje, ali tako da„ i po mogućnosti i društvenom položaju svome treba da pomažu postiženju zadatka omladine srpske.“ Ilija Vučetić je predložio a Skupština Ujedinjene omladine srpske prihvatila da se položaj žena ne određuje rečju “prirodan” jer “o prirodnom položaju ženskinja vladaju vrlo razna mišljenja.” Vučetić je smatrao “da današnji položaj ženskinja nikako neje onakav kakav bi trebalo da bude; zato se ne može reći da je to prirodan nihov položaj”, već u Ustavu delokrug ženskog rada treba definisati rečju “društveni položaj”. U odbranu ove teze dodao je da “ne može biti poziv Srpkinja samo za to da u prosvetnom kolu delaju, nego još veće polje njihovog delanja otvoreno je u porodičnom i društvenom životu; za to ne treba polje njihovog delanja ograničiti, već neka bude njihov zadatak isti onaj što je u njihovoj muškoj braći u ovom ustavu postavljen”. Videti:” Zapisnik treće skupštine Ujedinjene omladine srpske što je bila u Velikom Bečkereku 22., 23., 24., i 25.avgusta 1868. godine” str. 33-34.

[5] I kako je dalje primetio Veljko Petrović Srbi u Vojvodini su „izazvali pritisak jedne velike, moderne države i njenog kapitala“ i drugih resursa te se odbrana srpskog nacionalnog bića mogla ceniti prema tome „koliko je žrtava stajalo održavanje škola, crkava, Matice srpske, pozorišta…“ (V. Petrović 1930: 195).

[6] Ovde ću navesti stavove Dimitrija Mite Petrovića – glavnog učitelja Srpske učiteljske škole u Somboru, Antonija Hadžića- sekretara Matice srpske i urednika Letopisa Matice srpske jer je oba rada o emancipaciji žena nagradila Matica srpska (prim.aut.).

[7] Ljubena Karavelov, Vasa Pelagić i Svetozar Marković su u periodu 1868-1873. kao izbeglice boravili u Novom Sadu i svojim aktivizmom uticali na političke i društvene tokove unutar srpske zajednice u Vojvodini i šire. Njihove stavove o emancipaciji analizirala sam u posebnom radu: On the First Socialist Men and Women in Novi Sad (1868-1873) (u pripremi za štampu ) (prim.aut.).

[8] “U Subotici `Pokondirena tikva` je propala jer publika voli samo ‘istorijski epos’, nikako pak vesele i šaljive komade” (Kirilović 1930: 428).

[9] Františka Jozefína Jarošiová (1851-1877) ( Stojaković, „Jaroslava Jaroši / Františka Jozefína Jarošiová , 2001).

[10] Sasvim je moguće das u ideje Meri Voulstonkraft bile poznate unutar kulturnog prostora Habzburške monarhije, pa i Vojvodine, budući da je prvi prevod na nemački jezik njenog dela A Vindication of the Rights of Woman (Odbrana prava žena) urađen odmah pošto je knjiga štampana, 1792 (prim. aut.).

[11] Jedno od poznatijih dela Lujze Oto /Loise Otto-Peters (1819-1895) prevela je na srpski jezik Danica Čaklović. Kako nije dat naslov originalnog dela, a prevodilac navela da je prevela i prilagodila tekst, pretpostavljam da se radi o romanu Die Idealisten koji je štampan u Nemačkoj 1867. a u prevodu na srpski jezik 1893. u Velikoj Kikindi kao Domaći đenije. Lujza Oto je jedna od majki osnivačica sifražetskog pokreta u Nemačkoj, urednica političkog časopisa za žene, autorka koja se dobar deo života izdražavala pišući angažovane tekstove, novele, romane…Zalagala se za ista prava za muškarce i žene na ličnom, ali i na planu ekonomije i politike (prim.aut.).

[12] Džordž Henri Luis je 1850. primetio da …“žene pišu najbolje romane, najbolje putopise , najbolje recenzije, najbolje uvodne članke i najbolje kuvare…“ (Bok 2005: 178).

[13] U Letopisu Matice srpske krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina 19. veka nalazimo tekstove koji razmatraju neki od aspekata emancipacije žena (Stojaković 2005: 122-123).

[14] Na konkursu Matice srpske „Kakva valja da je Srpkinja u kući i u društvu“, pobednički rad Antonija Hadžića, Srpkinja na domu u narodu i u svetu (1883) doneo je jalovu zbrkanost i očekivano pozivanje na primere ženskih likova iz narodne poezije (Stojaković 2005).

Drugi nagrađeni rad je knjižica Devojački svet (1871) Mite Petrovića. Knjižica se sastoji iz nekoliko celina od kojih su dve pripovetke „Iz života jedne devojke“ i „Stari košar“ rad „jedne žene“ čije ime Petrović, (kako je u uvodu napisao) nije imao dozvolu autorke da otkrije. U tri kratka eseja „Devojka“, „Žena“ i „Ulomci iz pisma jednoj gospi“ Mita Petrović je izložio ideje o mestu žene u srpskom društvu u kontekstu rasprava o emancipaciji žena. Suštinska poruka ženama je : Nemojte samo da mislite, da mi hoćemo iz žene filosofa, čoveka da napravimo… Mi hoćemo samo ženu koja je s mužem u istini jedno, koja će imati svojstva, da ga i onda za sebe vezuje, kad nestane mamca lepote, koja će moći biti čestita domaćica, a najviše svesna mati… No učene moje gospođice učeni gospodin hoće ovo od žene: Žena mora kuću da vodi… Sve čim se kuća može unaprediti, mora joj poznato biti. Žena je pozvana da bude mati. Ona je prvi učitelj, nastavnik svog deteta od temelja… zato pedagogija je zanimanje za žene … Sa punim pravom od nje zahtevati da sebi onoliko od opšteg izobraženja pribavi (jer)… ko će muža umornog od dnevnog rada lepše da razonodi, nego njegova žena, ali samo ona žena… koja je u stanju njegove misli pratiti i da ih pojmi… (D.M. Petrović 1871: 90, 95-7).

[15] Žensko dete treba vaspitati, nežno postupajući, za kuću a ne za svet, suzbijajući brbljivost, rasejanost, sklonost ka modi, kontrolisati izbor drugarica, ne zabranjivati balove, a rezultat treba da bude devojka koja pomaže materi u kućnim poslovima, koja pokazuje „nežnu pažnju za potrebe oca“, “umiljatu uslužnu i tihu brigu” za negu mlađe braće i sestara naročito u bolesti (D. M. Petrović 1871: 167-168). Ono što devojka čita takođe je deo vaspitnog procesa te Petrović preporučuje: „Rkota, Kupera, i Bulvera; suviše revnosne čitateljke mogu za nevolju Haklendera, pa i Žorž Sand (ali samo iz kasnijeg doba), Viktora Iga i Oktava Feljeta” (Isto, 97).

[16] Ideje o emancipaciji žena koju su pretežno promovisali predstavnici intelektualne elite kao što su bili Dimitrije Mita Petrović, Antonije-Tona Hadžić i drugi predstavnici srpske, narodnjačke, političke i Kulturträger elite slikovito je sažeo Svetozar Marković: „… kod Nemaca ima jedna sorta ’emancipatora’ koji pod emancipacijom razumu to da žena izuči malo bolje prirodne nauke, da ume bolje skuvati jelo za njiove trbuhe, i da ume malo bolje negovati decu t.j. da žena postane veštija kuvarica i dojkinja: pa i kod nas javlja se po katkad takav emancipator da predikuje po novinama“ (Marković 1870: 88).

[17] Novosađanka Anastasija Kolarović (1811-1891) ostavila je znatnu sumu za školovanje devojaka na medicinskim i pedagoškim studijama u Nemačkoj i Švajcarskoj (Stojaković 2001: 14).

[18]Rezultat rasprave unutar kulturnih i političkih elita srpske zajednice u Vojvodini bilo je otvaranje srpskih viših devojačkih škola i dozovola da devojke pohađaju učiteljske škole, što je doprinelo da pedagoška struka postane dostupno zanimanje mnogim devojakama. Srpske više devojačke škole su trebale da budu i čuvališta srpske kulturne tradicije, brana zapadnoj civilizaciji u kojoj je deo srpskih intelektualaca toga doba video mnogo truleži. Dejanović se zalagala da Srpkinje šalju u srpske, a ne u tuđinske škole Rezultat rada ovih važnih institucija pak, nije zdušno ocenjen odličnom ocenom. Danica (Čaklović) je u uvodu prevoda knjige Lujze Oto napisala:

„Kod srećnijih naroda žene mogu stupiti u hramove nauke i umetnosti i opšte obrazovanosti, dotle se kod Srba dovoljnim smatra otvaranje viših devojačkih škola. I to je lepo ali šta može jedna mlada Srpkinja u toj školi da nauči, nije ni blizu ono što bi je za utakmicu sa potpuno i savršeno obrazovanom ženskom osposobiti moglo.“

[19] “Već u početku XVIII stoleća naša žena počinje da se poziva na zakon, a da napušta patrijarhalni običaj”. Kao korektura zakona postojali su i slučajevi nagodbe između sestre i brata, kada se sestra odricala očevine u korist brata, ali i “kada se odriče u korist brata ne odriče se alature svog miraza, nego zadržava pravo da njom raspolaže testamentarno…razume se da se svaka sestra nije odricala prava na ravan deo sa bratom u očevini i to dokazivala sudom” (Ženski pokret u Vojvodini 1933: 12-13).

[20] “Zakon i sud tako pouzdano osiguravaju ženi alaturu (donos, miraz) da svaki testatar, pre nego što će raspolagati svojom imovinom (subštancijom) , izdvoji alaturu svoje žene… I žena raspolaže svojom očevinom slobodno i bez obzira na to da li iza nje ostaje muž… I ne samo da su udovice često nastavljale voditi radnju pod imenom muža, i čistiti ga od dugova, nego su vodile i pod svojim imenom… I nije to uvek sitna kakva bakalska radnja, nego Katarina, udova Janković vodi od godine 1841. do 1846. industrijsko poduzeće, štampariju koju je Emanuel Janković još 1790. doneo u Novi Sad, izdaje kalendare, a štampa i druga književna dela” (Ženski pokret u Vojvodini 1933: 20, 25).

[21] Državu u kojoj su se životi žena o kojima pišem dešavali najčešće sam imenovala Habzburškom monarhijom. Od 1804 do 1876. to je bilo Austrijsko carstvo a od 1876 do 1918, Austrougarska. U okviru Austrougarske od 1876. današnja Vojvodina je bila u sastavu Ugarske tačnije: Kraljevine Ugarske/ Zemlje Krune Sv. Stefana (prim.aut.).

[22]Vrednost koji su Srpkinje Austrougarskoj i SAD u novcu i u imovini zaveštale ženskim udruženjima (zadrugama) za humanitarne i prosvetne ciljeve i danas možemo ceniti kao izuzetnu. O tome je podatke ostavio Arkadije Varađanin: „… u Austro-Ugarskoj, Bosni i Hercegovini, kao i Americi ima svega 5441 članica (svake vrste), a imanje im u gotovini i drugim posedima iznosi К 927.514,47… (Varađanin 1910: 97-106). Prema odnosu američkog dolara i austrougarske krune, koji je u istom tekstu zapisao Varađanin /1 USA $ vredeo je 5 К./ vrednost zadružne imovine Srpkinja Austrougarske, Bosne i Herecegovine i Amerike od 927.514,47 К vredela je 1910. godine 185.502,89 USA $. Danas (2019) vrednost imovine ženskih organizacija koje su osnovale i vodile Srpkinje u državama koje su napred navedene u novcu i nekretninama iznosile bi 5.001.583,00 $ (prim. aut.).

[23] Sofija Pasković (1809-1874) predsednica Ženskog omladinskog odbora u Novom Sadu govorila je na dočeku Svetozara Miletića u Novom Sadu pošto je pušten iz zatvora u Vacu 1871. (Stojaković 2001: 72-73).

[24] Milica Jovanović (1832-1880) još jedna sjajna ličnost Omladinskog pokreta, vatreno je radila u okviru Ženskog odbora ali je takođe bila na čelu odbora za štampanje Zmajeve „Pevanije“. U rad Ujedinjene omladine srpske se uključuje kao supruga i majka, a da svoj društveni angažman nije usklađivala sa muževljevim, koji je optužio za brakolomstvo i pretio da će je osakatiti. Milica je 1858. zatražila zaštitu od suda, jer je bračne sporove rešavala odgovarajuća konzistorija, a sud je radi Miličine zaštite odobrio odvojeno stanovanje koje nije donelo smirenje. Naprotiv, muž je i dalje progonio, a kako je pokazivao znake duševne poremećenosti sud je odredio njegovo lečenje te je posredstvom staraoca, koji mu je takođe određen, poslat u Budim. Milica je nastavila društveni angažman koji joj je 1877. doneo i počasno članstvo Ženskog društva iz Beograda. Ovakve situacije su u maloj novosadskoj sredini bile povod da se razgovara o odnosu među supružnicima, a sudeći prema zahtevima za razvod braka (za katolike) u Arhivu Kaločko – bačke biskupije u Kaloči, koje je autorka ovih redova imala prilike da pogleda, ne radi se o izolovanim slučajevima.

[25] U radu On the First Socialist Men and Women in Novi Sad (1868-1873) (u pripremi za štampu ) navela sam još jedan od mogućih uzora – tekst „Oslobođenje (emancipacija) žena (po Kulleriju)“ objavljen u Srpskom omladinskom kalendaru za prostu godinu 1870 (prim.aut).

[26] Dejanović piše „i mi se potpuno slažemo“ što znači da je imala istomišljenice / istomišljenike (Dejanović 1870: 58).

[27] Emancipatorskim elementima unutar platforme opšteg narodnog preporoda koje je Vasa Pelagić izneo 1871. u tematima „Spkinjama celokupnog Srpstva“ i „Radinka i Pomodarka ili Težnje i razgovori uzoritih i štetnih Srpkinja“ detaljnije sam se bavila u radu On the First Socialist Men and Women in Novi Sad (1868-1873) (u pripremi za štampu )

[28] Doprinos Ljubena Karavelova raspravi o emancipaciji žena detaljnije sam obradila u tematu On the First Socialist Men and Women in Novi Sad (1868-1873) (u pripremi za štampu )

[29] Oto je predlagala poslove koje je žena mogla u kući da obavlja: da drži časove stranih jezika, muzike, crtanja i da se bavi prevođenjem (Oto 1893: 113).

[30] „Sestra Draga Dejanovića ograđuje se protiv izreke brata Polita da ženskinje ne traži to da muški rade u ime ženskinja. U podužem govoru, ona nacrta odbranu te tačke i predloži da se sabor zauzme za žensko pitanje, i to na ovaj način da se somborska preparandija otvori ženskinju . Skupština proprati reči govornice sa odobravanjem, a predsednik je pozdravi u ime skupštine. Brat M. Polit povlači reči svoje nazad.“ (Ženski pokret u Vojvodini 1933: 91-92).

[31] Na Učiteljsko zboru održanom 1871. izglasana je jednakost muškaraca i žena u izboru i vršenju pedagoške profesije na osnovu argumenta da će „učiteljice manje koštati“ ( M. K. 1918: 494). „No bilo je, gde su ženskinje imale jednaku spremu i jednak rad sa muškinjama, pa im je nagrada bila manja. Na pr. kod učiteljica. Govorili su – ona je devojka, ne treba joj… Jednom reči njihov rad, pa ma kakav bio, nije imao prave vrednosti. Za nju je bilo ni živeti ni umreti“ (M. K.1918: 233).

[32] Na osnovu teze da narod neće moći izdržavati narodne škole umanjene su učiteljske prinadležnosti, utvrđen minimum plate što je za nekoliko godina proizvelo situaciju da se „učiteljski redovi“ popunjavali tako što se na učiteljske škole „upisivalo ženskinje“ (M.K. 1918: 493-494).

[33] Bilo onih koji žensko pitanje nisu videli kao posebno ili su smatrali da se radi o buržoaskom pitanju. O idejama socijalista u vezi sa emancipacijom žena detaljnije sam pisala u radu On the First Socialist Men and Women in Novi Sad (1868-1873) (u pripremi za štampu )

[34] Svetozaru Markoviću su bile poznate ideje Drage Dejanović Pomenuo je (i ohrabrio) Dragu Dejanović i njenu istomišljenicu (čije je ime nažalost nepoznato) u kontekstu koji pokazuje da su se žene unutar Ujedinjene omladine srpske borile da rasprava o emancipaciji žena – ne zamre (Marković 1870: 88-89).

[35] Draga Gavrilović je kako navodi Svetlana Tomić bila vrlo popularna spisateljica među savremenicima a jedna priča objavljena je i u nemačkom Hazfelder Zeitung-u 1871 (Tomić 2016: 192). O Dragi Gavrilović videti: Tomić Svetlana. „The First Serbian Female Teachers and Writers: Their Role in Emancipation of Srbian Society“. Serbian Studies – Serbian Women and the Public Sphere 1850-1950. Ed. Anna Novakov and Svetlana Tomić. 25 (1). 57-79. Bloomington: Slavica Publisher, Indiana University, 2011; Tomić Svetlana ur. Valorizacija razlika – Zbornik sa naučnog skupa o Dragi Gavrilović (1854-1917). Beograd: Altera i Fondacija multinacionalni fond culture, 2013;

Citiranje: Gordana Stojaković, "Draga Dejanović," u ŽeNSki Muzej, 13. marta 2025., https://zenskimuzejns.org.rs/draga-dejanovic-3/.

Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Adel Nemešenji

Gordana Stojaković

Adel Nemešanji/ Nemessányi Adél [1] (1857-1933) je bila pedagoškinja, prva direktorka novosadske Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole i osnivačica novosadskog ogranka Društva za brigu o unapređenju obrazovanja žena – Marija Doroteja (Mária Dorottya)

1. Izvod iz matične knjige rođenih i krštenih Matične kancelarije Crkve evangeličke augzburškog veroispovedanja Vrbicko-Sv. Mikulaške za Adelu Nevenu Nemessányi od 2. oktobra 1871.

2. Uverenje o položenom učiteljskom ispitu Adél Nemessányi izdato u Budimpešti 27. juna 1876.

3. Svedočanstvo o pedagoškom radu Adél Nemessányi (preporuka) izdata u Sekešfehervaru 12. avgusta 1884. U tekstu se daju vrlo pozitivne ocene za sjajno znanje i praktičan rad koji je pokazala, između ostalog stoji da je Adél Nemessányi stekla simpatije učeničkih roditelja i javnosti, da je tri godine sa najboljim uspehom predavala nemački jezik, te da je osnovala Omladinsku biblioteku.

4. Dokument u kome se datiraju i potvrđuju angažovanje i postavljenje Adél Nemessányi za učiteljicu i direktorku Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole u Novom Sadu i to: angažovanje kao učiteljice i direktorke sa platom od 7000 forinti, 200 forinti direktorskog dodatka i 100 forinti godišnje za kiriju/ Sombor, 30. avgust 1884; Dokaz o položenoj zakletvi /Novi Sad, septembar 1884. i Objava da je u sadašnju dužnost (direktorke) uvedena/ Sombor, 5. septembar 1887.

Život i delo Adel Nemešanji, prve žene na mestu direktorke novosadske Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole i osnivačice novosadskog ogranka Društva za brigu o unapređenju obrazovanja žena – Marija Doroteja (Mária Dorottya), tek treba istraživati. Ono što je poznato, dovoljno je da je uvrsti među najznačajnije naše pedagoškinje, po tome što je, shvativši značaj ženskog obrazovanja, a u tom sklopu i strukovno povezivanje pedagoškinja koje rade u ženskim školama u Novom Sadu, pokrenula rad ogranka kulturno-prosvetnog udruženja, Marija Doroteja.

„Rođena je u Liptosentmiklošu[2]. Školovala se u svom rodnom mestu i u Požunu[3], a građansku naobrazbu stekla je u Budimpešti. Godine 1876. primljena je za nastavnika Devojačke građanske škole u Sekešfehervaru[4]. Za direktorku novosadske Devojačke građanske škole imenovana je 1884. Smatrana je za vrlo uspešnu direktorku, jer je škola 1883/84. imala 63 učenice a 1901/2, 221 učenicu.

Martovske proslave[5], koje je organizovala sa svojim učenicama imale su velikog odjeka u društvenom životu Novog Sada. U tim prilikama prikupljana su sredstva u humanitarne svrhe, a samo za 1901. prihod je iznosio oko 3000 kruna. Organizovala je Društvo Marija Doroteja koje je za cilj imalo unapređenje obrazovanja kao i strukovno organizovanje žena nastavnica u novosadskim školama.”[6]

Melhior Erdujhelji u Istoriji Novog Sada (1894; reprint 2002) pominje Adel Nemešanji kao uspešnu upravnicu. Erdujhelji najpre beleži rezultate koji su u Novom Sadu postignuti, pošto je Zakonom o javnoj nastavi (1868) uvedena „obavezna i slobodna nastava“, te na tom tragu 1876/7 otvoren prvi razred Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole (Erdujhelji 2002: 353, 359). Škola je 1880. imala četiri razreda, četiri redovne i dve pomoćne učiteljice, 1894. osam „učiteljskih snaga“ a „upravnica je (bila) Adela Nemešanji“ (Isto, 359). Uspešnost škole Erdujhelji meri brojem upisanih učenica, pa tako konstatuje da njihov broj rastao iz godine u godinu, a uspeh je utoliko bio veći ukoliko se u obzir uzme činjenica da je uporedo radila i Srpska viša devojačka škola, te da su u školi sa nastavom na mađarskom jeziku „veliki broj pitomica … bile Srpkinje i Nemice“ (Isto, 360). Razlog uspešnosti škole Erdujhelji je ovako tumačio:

„Kao kod svake škole, tako se i ovde mora na oko uzeti okolnost da ona napreduje i pored drugog takog zavoda, što je dokaz izvrsne uprave“ (Isto, 359).

Pozivajući se na izveštaj senatora Miše Dimitrijevića od 24. januara 1877, Vasa Stajić u Građi za kulturnu istoriju Novog Sada (1951) pominje obe novosadske više devojačke škole kroz činjenice gde se vidi da je (i pored mnogobrojnijeg nastavnog kadra i očito sadržajnije nastave u Srpskoj devojačkoj školi) za Mađarsku kraljevsku državnu građansku devojačku školu vladalo veće interesovanje:

„Ima dve više škole: srpska viša devojačka škola i kralj. mađarska državna ženska građanska škola. Srpska treba da ima četiri razreda, a zasad ima samo tri. Mađarska zasad ima samo jedan razred. Srpska ima 4 učitelja i učiteljicu, pomoćnog učitelja za muziku i pevanje i pomoćnu učiteljicu za francuski jezik. Ima 38 učenika. Mađarska ženska škola ima dve učiteljice i 61 učenicu“ (Stajić 1951: 165).

Vredne podatke[7] o položaju pedagoškinja kao i o Adel Nemešanji nalazimo u radu Atile Nobika (Attila Nóbik) „Feminizacija i profesionalizacija u Ugarskoj krajem 19. veka. Pedagoškinje u profesionalnom diskursu u pedagoškim časopisima (1887-1891)“ (Nóbik 2017:1-17). U Ugarskoj se, krajem 19. veka, unutar rastućeg korpusa pedagoškinja moglo naći tek nekoliko „snažnih žena“ što je korespondiralo s činjenicom da se u pedagoškim časopisima, osim u Nacionalnom ženskom obrazovanju (Nemzeti Nőnevelés), nije moglo naći mnogo ženskih glasova (Isto, 8-9). Među izuzecima, koji svedoče da su takvi ipak postojali, Nobik najpre imenuje Ilonu Štetinu (Ilona Stetina/Gyula Sebestyén) glavnu urednicu Nacionalnog ženskog obrazovanja, osnivačicu Udruženja Marija Doroteja i pedagoškinju koja je 1911. postavljena za upravnicu srednje ženske škole, zatim pet najznačajnijih mađarskih pedagoškinja: Lauru Binder (Laura Binder), Antoninu de Girando (Antonina DeGirando), Janku Kastner (Janka Kasztner), Adel Nemešanji i Adelu Švarc (Adél Schwarz) (Isto, 9, 10). Adel Nemešanji izdvaja kao „strastvenu zagovornicu emancipacije učiteljica“, a zatim i zbog kontraverznih shvatanja o zaradi pedagoškinja i njihovoj udaji (Isto, 11).

Iz teksta Adel Nemešanji „Još nekoliko reči povodom obrazovanja učitelja i učiteljica“ saznajemo da je ona, kao iskrena zagovornica temeljnog obrazovanja i kontinuiranog usavršavanja nastavničkog kadra, problematizovala neke aspekte organizacije, načine i domete obrazovanja učitelja, (posebno) učiteljica sa ciljem da ukaže na probleme, pozivajući se na konkretne slučajeve, te je stoga tražila podizanje obrazovanja učitelja i učiteljica, „naročito usavršavanje (njihovog) pedagoškog znanja“ (Nemessányi 1892: 29). Važna su i opažanja o radu učiteljica, gde po sopstvenoj tvrdnji, nije napadala učiteljice, već je prikazala javno mišljenje (koje uključuje i ono od muških kolega) koje rad učiteljica prihvata sa omalovažavanjem i samo u retkim slučajevima odaje im priznanje, čak i kad su prave vrednosti u pitanju (Isto, 30). Bila je protiv tvrdnji da kao učiteljice “nismo dovoljno emancipovane zato da idemo na sastanke muškaraca i da diskutujemo sa onima koje naša ženska priroda smatra jačima… jer se ta vrsta brušenosti dobija sama od sebe, ni jedna škola ne može da je pruži”, već je smatrala da i te kako (obrazovna institucija) treba da pruži i tu vrstu “brušenosti” jer ako to propusti desiće se da će učiteljice uvek u odnosu na muške kolege izvući deblji kraj (Isto, 31)[8]. Imala je i druge primedbe na kvalitet obrazovanja učiteljica smatrajući da i pored „naglašenog nadzora one nisu dobro vaspitane jer su u najvećem broju slučajeva pre velike svetske dame, a ne skromne učiteljice čije je pozvanje da budu učiteljice naroda“ (Isto, 31)[9]. Ipak, Nemešanji je svedočila da mađarske učiteljice nemaju razloga da se stide jer mogu da pokažu lep primer rada, ali da se mora težiti podizanju nivoa obrazovanja učiteljica, tražiti od njih ozbiljnost u daljem usavršavanju i podsticati težnju da se unaprede stvari kojima služe (Isto, 31).

Nemešanji je branila ideju o nižoj zaradi za učiteljice u odnosu na učitelje jer je smatrala da „od žena pedagoška profesija zahteva manje napora, viša zarada bi mogla da ih uvede u raskošan život, one nemaju toliko društvenih obaveza kao muškarci, lakše im je da steknu prednost, ukoliko se udaju suprug će takođe imati zaradu, a njihova privremena zamena suviše će koštati osnivače škole“[10] (Nemessányi prema Nóbik 2017: 10-11). Smatrala je da su za ženu brak i pedagoški poziv nespojivi, osim u slučaju kada žena nema decu (Isto, 11). Kontroverza njenog stanovišta oslonjena je sa jedne strane na njenu osvedočenu borbu za obrazovanje žena na višim školama, a sa druge na lično iskustvo proisteklo iz položaja žene u muškoj ulozi – direktora[11] vaspitno-obrazovne ustanove koja postoji unutar patrijarhalnog modela društvene organizacije. Krajem 19. veka problem sa ženom u svetu rada ležao je u njenom potčinjenom[12] položaju u društvu (u pravnom i običajnom poretku), gde je udaja (pa i školovanih učiteljica) često značila njihovo povlačenje u privatnu sferu. Takođe, njen sud je obojen ličnim životnim izborom žene koja je sopstvenu egzistenciju i položaj u društvu zadobila van braka[13] oslanjajući se, u početnim fazama penjanja na društvenoj lestvici, na socijalni kapital primarne porodice, a kasnije na sopstveno znanje i sposobnost.

U oceni dometa aktivističkog rada Adel Nemešanji moramo krenuti od konteksta u kom se borila za mesto pod suncem u javnoj sferi, primerom krčeći put ženama koje dolaze. Počev od sredine 19. veka u Evropi je nacionalni preporod dominantni diskurs, a tek nastali ženski pokreti snažno su uronjeni u nacionalne kontekste. Žene su se najpre okupile oko pitanja obrazovanja i socijalnog rada smatrajući se stubovima nacije, gde će kao u velikoj porodici muškarci i žene sarađivati (Bok 2005: 191, 229). Umesto saradnje desila se borba na isuviše frontova koje su žene morale da vode za sopstveno oslobađanje. Bilo je to vreme kada je Helena Lange (Helene Lange)[14] Žutom brošurom (1887) obračunala za važećim stavom da obrazovanje treba ustrojiti tako da služi da supruge odagnaju dosadu, Lorenc fon Štajn (Lorenz von Stein)[15] knjigom Žena na polju nacionalne ekonomije (1874) ženski kućni rad, koji traje 24 časa, nazvao „rad ljubavi“ i kada su lekari[16] i antropolozi formulisali konstrukt manje vrednosti žena, a ekonomisti isti pretočili u inferiornost ženskih zarada (Bok 2005: 171, 197, 166).

Svet je krajem 19. veka bio ustrojen po muškom modelu i prema muškim sposobnostima. Prvi ešalon žena koji je ušao u javnu sferu, u borbi za sopstvena prava, naučiće da operiše sa više različitih setova zahteva, trpeće pobede, poraze, često trošeći energiji na dokazivanje nacionalnih lojalnosti, sporo i teško menjajući sopstvenu svest o vrednosti žene i još sporije patrijarhalno ustrojstvo sveta. Moramo takođe priznati da se i danas, u okviru feminističke prakse, suočavamo sa tenzijom izazvanom s jedne strane potrebom da delamo kao žene, a sa druge strane potrebom da pronađemo identitet koji nije izrazito određen našim rodom (Snitow 1990: 9-10). Kada danas analiziramo argumente žena koje su delale unutar rigoroznog patrijarhalnog sistema 19. veka moramo imati na umu da su one, kada su govorile kao žene, najpre bile u riziku da budu ignorisane, a neretko i ismejane. Budući drugačije, da bi ih čuli, morale su da, ili koriste taktike i političke akcije koje koriste muškarci na istim položajima, ili da govore iz pozicije nemoći žrtvujući pri tom deo znanja o specifično ženskim iskustvima (Isto, 9-10). Zato se dometi rada prvih borkinja za ženska prava moraju pažljivo odmeravati. Kad je Adel Nemešanji u pitanju moramo ceniti ne samo pedagoški rad već i situaciju u kojoj ona ličnim životnim izborima svedoči feminizam. Pripadala je onom korpusu žena koje su izborile ekonomsku samostalnost i izvesnu društvenu moć, te su sa te pozicije bile vidljive u javnom prostoru. Sa pojedinim njihovim, često kontroverznim, glasovima danas se ne moramo i ne možemo složiti, ali ceneći kontekst iz koja su ponikli moramo ih poštovati kao jednu stepenicu u borbi za ženska prava.

Iz svega što za sada znamo o Adel Nemešanji stoji konstatacija da je pedagoški i aktivistički rad Adele Nemešanji važan segment istorije borbe za profesionalnu afirmaciju žena, što je uz podatak, da je na mestu upravnice srednje devojačke škole od 1884, svrstava u red znamenitih žena kulturne istorije srednje i jugoistočne Evrope na prelazu 19. u 20. vek.

O njenom privatnom životu ima malo podataka. Bila je kći[17] Janoša Nemešanjija (1832-1899), kraljevskog savetnika, nadzornika mađarskih i slovačkih škola, uglednog člana novosadske evangeličke zajednice, koji je za zasluge na prosvetnom polju dobio mađarsko plemstvo. Austrijski car i ugarski kralj Franc Josif I odlikovao je Adel Nemešanji zlatnim krstom 1913, a o tome izvestio novosadski Ženski svet. Dom Nemešanjijevih se nalazio u današnjoj novosadskoj ulici Petra Drapšina br. 29.

Adel je umrla u Novom Sadu, sahranjena je 8. marta 1933. u porodičnoj grobnici Nemešanjijevih na ovomesnom evangeličko-reformatskom delu groblja u Futoškoj ulici. Podaci[18] o grobnici Nemešanjijevih 02/03-011G pokazuju da su tu sahranjeni Janoš Nemešanji, njegova supruga Petronela rođ. Šefranka (Petronella Šefranka) (1834-1919) i njihova kći Adel Nemešanji. Danas jedna ulica u novosadskom naselju Veternik nosi ime Adel Nemešanji.

Izvori

Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888.

Literatura

Bok, Gizela. Žena u istoriji Evrope: od srednjeg veka do danas. Beograd: Klio, 2005.

Ердујхељи, Мелхиор. Историја Новог Сада (репринт). Ветерник: Дијам-М-прес, 2002.

Кркљуш, Љубомирка. „Правни положај жене у Војводини пре Другог светског рата“. Зборник Матице српске за друштвене науке бр. 88. (1990): 94-104.

Nemessányi, Adél. „Még néhány szó a tanító – és tanítónőképzéshez”. Magyar Tanítónőképző sz.1 (1892): 28-33.

Nóbik, Attila. „Feminization and professionalization in Hungary in the late 19th century. Women teachers in professional discourses in educational journals (1887-1891)”. Espacio, Tiempo y Educación, 4(1), 1-17, 2017. doi: http://dx.doi.org/10.14516/ete.2017.004.001.172 (preuteto 28.05.2019) .

Пушкар, Војислав. Боравишта угледних грађана Новог Сада кроз историју. Нови Сад: Прометеј: Општински завод за заштиту споменика културе: Новосадски клуб, 1995.

Snitow, Ann. “ A Gender Diary”. Conflicts in Feminism. ed. Marianne Hirsch and Evelyn Fox Keller, 9-43. New York/ London: Routledge, 1990.

Клицин. Мита, „О браку учитељица и званичница“. Жена – месечни часопис. Уређује Милица Јаше Томић бр.1 (1911): 34-36.

Стајић, Васа. Грађа за културну историју Новог Сада: из магистратске архиве књ. 2. Нови Сад: Матица српска, 1951.

Stojaković, Gordana. „Adel Nemešanji (Nemessányi Adél)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 124-125. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.

Stojaković, Gordana. „Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.

Stojaković, Gordana. „Tények, melyek a 19. század kőzepétől a 20. század kőzepéig meghatározták az Újvidéki, a Vajdasági Magyar nők emancipációjáért vívott küzdeimet“. Vajdasági Magyar Nők élettörténetei. 9-17. ur. Svenka Savić és Veronika Mitro. Újvidék: Futura Publikacije i Ženske studije i istraživanja, 2006.

Stojaković, Gordana i Svetlana Kresoja. „Adel Nemešanji (Nemessányi Adél)“. Ženska imena Novog Sada – Vodič za ljubitelje alternativnih tura. 26-27. Novi Sad: Turistička organizacija Grada Novog Sada, 2014.

Svi prilozi koji su dati uz ovu biografiju su kopije dokumenata u rukopisu. Preuzeti su i objavljeni uz dozvolu Istorijskog arhiva Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888. Isti se ne mogu preuzimati.

[1] Prema izvodu iz Knjige rođenih iz 1871 (prepis): Adela Nevena Nemessányi (Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888). Isti je u prilogu ove biografije.

[2] Liptószentmiklós/ Liptovský Mikuláš je danas grad u Slovačkoj (prim. aut.)

[3] Danas, Bratislava (prim. aut.).

[4] Székesfehérvár je grad u Mađarskoj. Srbi su ga nazivali Stolni Beograd (prim.aut.).

[5] Martovska revolucija u habzburškoj Kraljevini Ugarskoj započela je 15. marta 1848. a bila je deo opštih revolucionarnih tokova koji su u period 1848-1849. potresli Evropu. U mnogonacionalnoj državi, kao što je bila Habzburška monarhija, revolucionarni pokreti su iznedrili snažne težnje naroda koji su je činili za samostalnošću, ali i različite hegemonističke težnje prema manjinskim narodima (prim. aut.).

[6] Osnovne biografske podatke o Adel Nemešanji dobila sam od dr Agneš Ozer (Ózer Ágnes) istoričarke i muzeološkinje iz Novog Sada, a iste sam objavila u knjizi Znamenite žene Novog Sada I (2001) (prim. aut.).

[7] Nobik je ukazao na činjenicu da je Zakon o javnoj nastavi omogućio jednake uslove i načine školovanja za muškarce i žene, te obavezivao nastavnike oba pola da se uključuju u rad strukovnih udruženja, što je za posledicu imalo feminizaciju naročito osnovnoškolske nastave i osnivanje mnogih časopisa o pedagogiji i za pedagoge. Kako piše Nobik 1890. bilo je 12% žena, a 1900. 20% njih među pedagozima, a u periodu 1868-1918. osnovano je oko 382 pedagoška časopisa (Nóbik 2017: 6-7).

[8] “Nem tartom elfogadhatónak azt az észrevételt sem, hogy `még csak nem vagyunk eléggé emanczipálva ahhoz, hogy férfiak gyűléseire szívesen járjunk és disputáljunk azokkal, kiket női természetünk erősebbeknek tart. A csiszoltságnak ezen neme magától jön, azt egyik képző-intézet sem nyújthatja.` Igenis, kell hogy nyujtsa azt is, mert ha tenni elmulasztja megtörténik az, hogy a tanítónőnek férfi-kollegáival szemben rövidebbet kell húznia…“ „ Ne mogu da prihvatim ni tu tvrdnju `da nismo dovoljno emancipovane za to da idemo rado na sastanke muškaraca i da diskutujemo sa onima koje naša ženska priroda smatra jačima. Ta vrsta brušenosti dolazi sama od sebe, ni jedna škola ne može je pružiti.` I tekako treba da pruži i to jer ako to propusti desiće se da će učiteljice uvek, u odnosu na muške kolege izvlačiti deblji kraj…“ Prevod sa mađarskog na srpski jezik: Lidija Dmitrijev.

[9]“ Nincs okom tehát visszavonni még most sem azon állítást, hogy a tanítónők nem képeztetnek ki elég alaposan és elég komolyan választott pályájukra, s daczára a hangoztatott felügyeletnek, nincsenek jól nevelve, mert legtöbb esetben sokkal inkább nagyvilági hölgyek, mint egyszerű, szerény tantíónők, kiknek majdani rendeltetésük n é p n e v e l ő k k é lenni”… Nemam razloga da povučem stanovište da se učiteljice ne usavršavaju dovoljno temeljno na odabranu struku i uprkos naglašenog nadzora nisu dobro vaspitane jer su u najviše slučajeva pre velike svetske dame nego skronme učiteljice čije je pozvanje da budu u č i t e lj i c e n a r o d a.” Prevod sa mađarskog na srpski jezik: Lidija Dmitrijev.

[10] “She argued that women teachers’ salary should be lower than men’s one, because their profession requires less effort, high salary would lead them to a sumptuous lifestyle, they do not have as many social obligations as men, it is easier for them to gain perquisite, if they marry their husbands would also have salary and their temporary replacement would cost too much for the maintainers of schools” (Nóbik 2017: 10-11). Prevod sa engleskog: Gordana Stojaković.

[11] U službenoj prepisci kao i na biznis karti Adel Nemešanji se potpisuje kao direktor, a ne direktorka (prim. aut).

[12] U drugoj polovini 19. veka u Ugarskoj od žene se očekivalo da bude stub porodice i podrška poslovnom poduhvatu supruga, a ne da gradi sopstvenu karijeru. To je proizvodilo izvesnu fluktuaciju unutar pedagoškog ženskog korpusa i u prvi plan podizalo pitanja o opravdanosti i troškovima školovanja pedagoškinja koje su zbog udaje savim napuštale odabrani poziv. Krajem 19. i početkom 20. veka na snazi je bila zabrana udaja učiteljica u Donjoj Austriji, a od 1888. u Hrvatskoj i Slavoniji je važio zakon po kome ako se učiteljica uda morala je da se odrekne službe. U Ugarskoj je bila dozvoljena udaja učiteljica ali, onu zaštitu koju je država pružala radnici (Zakon o zaštiti radnica) nije pružala i ženi “iz srednjeg staleža” jer “preovlađuje mišljenje, da je zvanje za devojke iz građanskog staleža samo privremena pripomoć, dok se ne udadu” (Klicin 1911:35). U isto vreme retki ženski glasovi na izvesnim pozicijama moći u javnoj sferi opstajali su samo ukoliko su bili u saglasju sa dominantnim patrijarhalnim modelom rada. Proces feminizacije obrazovno-pedagoške delatnosti u društvu započet krajem 19. veka počeo je da donosi plodove za mase žena u profesionalnom smislu tek kada su one izborile jednak pravni položaj u odnosu na muškarce u svim segmentima života i rada (prim.aut.)..

[13] Među podacima Arhive Slovačko-evangeličke crkve u Novom Sadu o umrlim i sahranjenim vernicima nalaze se i oni o privatnom statusu Adel Nemešanji, kao što je za žene bilo uobičajeno. Oni pokazuju da se Adel Nemešanji nije udavala.

[14] Helena Lange (1848-1930), pedagoškinja feministkinja, jedna od majki osnivačica nemačkog feminističkog pokreta, peticijom koja je kasnije nazvana Žutom brošurom (Gelben Broschüre) tražila je reformu obrazovanja za žensku decu. Osnovala je različite kurseve za obrazovanje žena. Pokrenula je magazin Žena (Die Frau), najvažnije glasilo feminističkog pokreta u Nemačkoj. Osnovala je Savez nemačkih udruženja pedagoškinja i Nacionalni savez ženskih organizacija Nemačke a bila je jedna od osnivačica Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa (prim.aut.)

[15] Lorenz fon Štajn (1815-1819) je bio nemački ekonomista, sociolog, univerzitetski profesor koji je u naučni diskurs uveo termin društveni pokret. Termin je Štajn uveo u nauku na temeljima nejednakosti klasa u značenju politički pokret zadobijanje socijalnih prava reformskim, a ne revolucionarnim putem. Knjigu Žena na polju nacionalne ekonomije (Die Frau auf dem Gebiet der Nationalökonomie) objavio je u Štutgartu 1875. (prim.aut).

[16] U ulozi lekara u kreiranju i multiplikovanju seksualnog diskursa gde je žensko telo smatrano za manje vredno i često posmatrano kroz prizmu patologije što je poslužilo ka osnova za konstrukt rodnih uloga i opravdanje za potčinjenost žena videti studiju Kingsley Kent, Susan. Sex an suffrage in Britain (1860-1914). New Jersey: Princeton University Press, 1987.

[17] Prema izvodu iz Knjige rođenih: Adele Nevene Nemessányi iz 1871(prepis). Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888.

[18] Podaci JKP „Lisje“ Novi Sad.

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Adel Nemešenji," u ŽeNSki Muzej, 13. marta 2025., https://zenskimuzejns.org.rs/adel-nemesenji-2/.