Savremena Zbirka dr Jovana Milekića je ostatak muzejske građe koju je sakupio, i za javnost priredio kroz osnivanje Bačkog muzeja u palati Manojlović, subotički kolekcionar i direktor Privredne banke u Subotici, dr Jovan Milekić (1899̶ 1978). Muzej je osnovan u Kraljevini SHS, kao moderan sistem od pet celina: arheologija i numizmatika, zanati i trgovina, zoologija, filatelija, biblioteka, a naznačajniji deo pripadao je slikarstvu starih i tada savremeni bačkih slikara. Tom činjenicom je lako objasniti i organizovanje reprezentativne izložbe likovnih umetnika iz Bačke u Subotici 1932.
Usled finansijskih neprilika, tokom velike krize tridesetih godina 20. veka, vlasnik Bačkog muzeja je morao da proda deo imovine i da za potrebe prezentacije muzejske građe i eksponata sazida posebnu zgradu na Paliću. Nove neprilike u vezi sa održanjem Bačkog muzeja nastale su tokom Drugog svetskog rada kada se dr Jovan Milekić našao u logoru u Subotici. Zatim je pre preseljenja u Beograd 1942. vlasnik prodao deo muzejske kolekcije „neslovenskog porekla“ (Arhiv Vojvodine Sumarni inventar, III).
Muzej dr Jovana Milekića je opljačkan po završetku Drugog svetskog rata da bi, ono što je od njega ostalo, vlasnik sakupio i u periodu 1949-1951. dao na uvid javnosti kao Bačku galeriju. Kasnije je Galerija Matice srpske otkupila veći deo umetničkih slika i arhivu, a Gradski muzej u Subotici manji deo. Posle smrti dr Jovana Milekića jedan deo kolekcije preuzeo je Gradski muzej u Subotici, a naslednici dr Jovana Milekića su deo muzejske građe i arhive 1996. predali Arhivu Vojvodine i Rukopisnom odeljenju Matice srpske.
Danas se deo muzejske i arhivske građe kao Zbirka dr Jovana Milekića čuva u Arhivu Vojvodine. Sastoji se od rukopisne zaostavštine, pisama, dopisnica, fotografija u vezi sa biografijama, autobiografijama znamenitih Srba i Srpkinja rođenih u Bačkoj, ali tu su: arhive poznatih advokata, testamenti, književni i pesnički rukopisi, notni zapisi, povelje, diplome, podaci o radu političkih parija, Matice srpske, Srpske pravoslavne crkve i dr. Ovaj arhivski i muzejski matrijal je bio osnova na kojoj je osmišljena izložba U ogledalu vremena – srpsko građansko društvo na razmeđi vekova kroz Zbirku dr Jovana Milekića (Arhiv Vojvodine, 2012. i Subotica, 2015) na kojoj je predstavljeno 438 dokumenata na 52 panoa razvrstanih u sledeće celine: život i rad dr Jovana Milekića, političke prilike i vojna pitanja, privredni život, imovinski odnosi, školstvo, udruženja i društva, verski život, narodni dobrotvori i dobrotvorke, kultura i umetnost, istorija privatnog života i moda (Andrić ur. 2015: 25).
Bogatstvo muzejskog i arhivskog materijala Zbirke dr Jovana Milekića svedoči o značaju ovog sakupljačkog preduzeća, ali istovremeno otkriva problem sveukupnog sagledavanja nekada jedinstvene celine koja je sada rasparčana. Upravo su ti rasuti delovi Zbirke dr Jovana Milekića koje sam našla u Rukopisnom odeljenju Matice srpske, istražujući život i rad Mileve Simić, bili povod da nedostajuće delove potražim u Arhivu Vojvodine. Nadala sam se da ću tu naći nedostajuće radove ove novosadske književnice i pedagoškinje, ali i da će istraživanje Zbirke dr Jovana Milekića identifikovati i druge žene koje su svojim delom izborile poziciju subjekta u odabranoj muzejskoj i arhivskoj građi, ali i one koje su tu zabeležene kao kolektivni glasovi. Ispostavilo se da nisam našla rukopise Mileve Simić, ali jesam autentične ženske glasove koji snažno svedoče o duhu vremena u kom su nastajali i opstajali.
U Sumarnom registru Zbirke dr Jovana Milekića nalaze se imena 165 osoba među kojima je 13 ženskih, a u tri slučaja arhivska i muzejska građa se odnosi na bračne parove (Jovan i Marija Vujić, Marko i Marija Vujić i Simko i Rakila Manojlović). Ako znamo da Zbirka dr Jovana Milekića nije sačuvana u celosti, te da je tokom vremena „demolirana“, a kasnije i rasparčana, činjenica o 13 ženskih imena ne može se uzeti kao jedino merilo doprinosa žena kulturnoj istoriji građanske Vojvodine (1841-1963) koju Zbirka nosi (Sumarni registar, III). U ovom slučaju za rekonstrukciju nedostajuće istorije žena, ženskih biografija kao i biografija slavnih muževa (koje su često žene sačuvale) važnija je količina arhivske i muzejske građe kao i njen sadržaj, a za taj poduhvat Zbirka dr Jovana Milekića je dobra podloga. Istraživači kulturne i političke prošlosti kao i istorije žena ovde mogu pronaći podatke, fotografije, dokumete u vezi sa glumicom i književnicom Milkom Grgurovom[1], pedagoškinjom Katarinom Milovuk[2], autorkom kuvara Sofijom Mirković rođ. Maksimović[3], sestrama Ninković[4], pijanistkinjom Milicom Moč rođ. Jovanović[5], učiteljicom Darinkom Paunović[6], dobrotvorkom Jelisavetom Micom Radić rođ. Sarajlić[7], uglednim građankama Subotice Kristinom Takač rođ. Krnajski-Puškašev[8] i Sofijom Mihajlović rođ. Radić[9], uglednom građankom Sremske Mitrovice, Ljubicom Milekić rođ. Medaković[10] i uglednom građankom Sente Milevom Milekić, rođ. Bodrlica[11].
Među sačuvanim dokumentima izdvajaju se ona koja su pripadala Danici pl. Konjović (Sombor, 1873 – Subotica, 1922) i Jeleni Subotić rođ. Paunović (Kovilj Sentivan, 1894 – Beograd, ). Analiza obimne prukopisne zaostavštine Jelene Paunović koju čine pisma Jovanu Milekiću, Životopis porodice Paunović u tri sveske i Životopis Jelene Lele Paunović Subotić o životu sa mužem Ozrenom Subotićem zaslužuju poseban rad, te ću u ovom radu isključivo analizirati rukopise, dokumente i fotografije Danice Konjović koje je sačuvao Jovan Milekić.
Zahvaljujući kumovskoj i zastupnjičkoj podršci Jovana Milekića danas možemo da rekonstruišemo javni i deo privatnog života Danice Konjović, dobrotvorke koja se, kako je sama napisala ponosila „imenom usedelice“ (F. 444 a.j. 252). Radi se o neobičnoj ličnosti koja je izgradila poziciju subjekta u svetu kom je pripadala čak i kad je svojom voljom okončala život „pod lokomotivom“, da bi na koncu bila opojana u crkvi uprkos crkvenim zakonima (Racić 2011: 25).
Tragični usud Danice Konjovićeve
Danica je bila jedino dete u porodici sveštenika Jovana Konjovića i učiteljice Jelene rođene Prokopčanji. Posle rođenja kćerke porodica Konjović se iz Sombora preselila u Suboticu, grad koji će postati pozornica Daničinog neobičnog života. Na prelazu 19. u 20. vek svakodnevni život se odvijao prema ustaljenom redu karakterističnom za sve građanske porodice istog staleža bez obzira na veru i naciju. Kćeri iz bogatih porodica roditelji su školovali, te je Danica završila Višu devojačku školu na mađarskom jeziku, stekla muzičko obrazovanje dovoljno da nastupa na priredbama u korist fondova Dobrotvorne zadruge Srpkinja u Subotici. Sledeći majčin primer Danica je bila aktivna članica i dobrotvorka Dobrotvorne zadruge Srpkinja u Subotici, ali i Dobrotvorne zadruge Srpkinja u Ardu gde je 1912. bila u Glavnom odboru organizacije. Prilozima u novcu i sasudama pomagala je srpske pravoslavne crkvene opštine u Bačkoj, a slala je i novac za sirotinju na Kosovu i Metohiji o čemu svedoči zahvalnica mitropolita Raško-prizrenskog Nićifora iz 1907. (a.j. 253).
Nejasna je njena povezanost sa Aradom o čemu svedoči činjenica da je izabrana u Glavni odbor organizovanih Srpkinja. Jedna fotografija na kojoj je prikazana u društvu drugarica, u vreme ranog devojaštva, snimljena u tom gradu, otvara mogućnost da je jedno vreme tamo boravila.
Danica Konjović, gore desno sa drugaricama u Aradu. Arhiv Vojvodine F. 444. a.j. 259.
U Subotici je Danica Konjović bila deo amaterske glumačke družine, a zna se i da je išla u pozorište. Daničina majka Jelena bila saradnica novosadskog Ženskog sveta, a Danica je bila pretplaćena na srpski časopis Branik i bunjevački Neven. Od 1895. bila je pretplatnica, a zatim i članica sa ulogom Srpske književne zadruge. Pored maternjeg srpskog jezika, govorila je i mađarski i nemački jezik i bila upućena savremenu evropsku književnu produkciju popularisanu preko listova i časopisa toga doba. O tome šta je čitala, te šta joj se svidelo, a šta ne, ostavila je kratak zapis.
Spisak literature koje je Danica Konjović pročitala (mađarski, nemački i srpski). Arhiv Vojvodine F. 444 a.j. 254.
Lista pročitanih knjiga govori o književnoj produkciji kao označitelju duhu vremena. Autori i autorke kao što su Hardi (J.D. Hardy[12]), Ouida[13] i Pol Kok (Paul de Cock[14]), nepoznati savremenom čitateljstvu, bili su vrlo popularni početkom 20. veka. Popis o pročitanom svedoči o romanima čije su teme pretežno osećanja glavnih junaka, ljubavni zapleti, neočekivane i očekivane prepreke, ponekad povezane sa sudsko-kriminalističkom praksom. Na listi pročitanih knjiga Danice Konjović je ljubavni roman pesnikinje i književnice Gracije Pierantoni Manćini (Grazia Pierantoni Mancini[15]) A Ghetto rózsája (Ruža geta) iz 1905, koji reprezentuje tematiku navedene literatne produkcije. Interesantno je da je Danica Konjović uz romane Pola Koka zapisala da joj se nisu dopali, a da joj roman Egy deléjes álom (Hardy, Jedan ružan san) vrlo lep. Knjiga Karla Tešnera (Carl Teschner[16]) Der Fall Rostin (Slučaj Rostin) koja se bavi sudskim procesom u vezi sa kriminalnim slučajem koji eksploatiše događaj koji je zainteresovao evropsku javnost početkom 20. veka.
Na literaturnoj listi Danice Konjović je i delo Alfonsa Dodea (Alphonse Daudet) Sapho[17] (Safo). Radi se o poznatom romanu o strasti, sebičnosti bezobzirne žene i slabostima egocentričnog mladića koji poneseni romantičnom i opasnom atmosferom pariske boemije s kraja 19. veka proživljavaju destruktivnu ljubav. Ovo književno delo u prevodu na mnoge svetske jezike (uključujući i srpski jezik) i danas privlači pažnju čitalačke publike. Volterovo ime se takođe nalaze na listi, ali bez navođenja naslova.
Većina naslova i natuknica o sadržajima pročitanog u vezi je sa književnim i publicističkim radom Hajnriha Hajnea (Heinrich Heine). Danica Konjović je čitala „Хајнеова дела, путописе, о сликарству и музици, o Börne[18]-у, Autobiographische Skizze 1935.” Zatim ponovo navodi Hajneove „Wermischte Schriften[19]: Autobiographische Skizze[20]. An Philarete Shales[21]“ i tako demonstrira intersovanje ne samo za lepu književnost, već i za publicističke radove koji dokumentuju Hajneovo viđenje ili odgovor na sukobe unutar intelektualne elite u Francuskoj u prvoj polovini 19. veka u kojima je sam učestvovao. Deo zapisa o pročitanom nisam mogla da odgonetnem.
Koncept pisma Danice Konjovićeve Milivoju M. Saviću. Arhiv Vojvodine. F. 444 a.j. 252.
Izvesno je da je Danica Konjović pratila dešavanja u književnoj produkciji na srpskom jeziku ne samo kao čitateljka, već je nezadoljstvo pročitanim umela da artikuliše i brani. Radi se o pismu, bez datuma, verovatno upućenom[22] Milivoju M. Saviću[23] autoru članka Naše su žene anđeli u kome brani pravo da bude usedelica tvrdeći da je svaka devojka koja se nije udala priča za sebe i da autor članka mora prvo sve da ih upozna da bi o njima sudio. O tome je svedočila i potpisom na kraju pisma: „Српкиња, Војвођанка која се поноси својим именом уседелице“ (F. 444 а.ј. 252).
Članak koji je izazvao reakciju Danice Konjović nisam pronašla, te samo na osnovu argumentacije koju je dala pretpostavljam da je bila nezadovoljna uopštavanjem bez verodostojnog utemeljenja koju je autor članka sebi dozvolio pišući o neudatim devojkama. Savićev stav ocenila je kao „неумерени испад управо ругло наших срећних или несрећних уседелица“ (F. 444 a.j. 252). Smatrala je da takva vrsta generalizovanja znači omalovažavanje devojaka koje se iz mnogih razloga, koji se ne mogu njima staviti na teret, nisu udale u onom životnom dobu koje se očekuje prema važećim društvenim konvencijama, te da se ni jedan uopšteni aršin ne može protegnuti na sve te različite životne priče. Ali, muškarac koji se smatra kulturnom i obrazovanom osobom, te kavaljerom ako već ne štiti „невино незаштићено женскиње неће га ни нападати“ (Isto). Njen protest sadrži još jednu važnu tezu koja započinje tvrdnjom o izvrsnosti Daničine majke koja je prema zadatim ženskim ulogama bila podjednako uspešna kao supruga, majka, domaćica, vaspitačica i uzor koji Danica Konjović sledi, te joj se zbog toga što je neudata ne mogu pripisati mane karaktera, temperamenta i sposobnosti.
Reakcija Danice Konjović u vezi sa ruženjem usedelica verovatno se desila između 1906. i 1907, u vreme kada je umrla majka Jelena, a ona raskinula dugogodišnju veridbu sa austrogarskim oficirom Jovom Kosanovićem sa kojim je i nadalje ostala u dobrim[24] odnosima. Prema pismima[25] Jove Kosanovića, sačuvanim uz beležnicu Danice Konjović, jasno je da je zahvalujući provodadžisanju do veridbe došlo 1895. i da je zatim Danica koristeći različite izgovore odlagala svadbu do trenutka kada je vratila verenički prsten. Njeno ime se u javnom prostoru do danas jedino pamtilo po bogato ukrašenoj bukliji (naručenoj kao deo svadbenog folklora u skladu sa ugledom porodice Konjović), koja je po Daničinoj želji mnogo godina kasnije postala ukrasni detalj ceremonijalne posete Subotici regenta Aleksandra (Karađorđevića). Poruka na bukliji je bila obojena snažnim nacionalnim ponosom, ali i osvrtom na nezadovoljstvo manjinskim položajem koji je kao Srpkinja u Habzburškoj monarhiji Danica Konjović iskusila.
Istraživanje zaostavštine Danice Konjović, koja se čuva u Arhivu Vojvodine, pokazuje da se radi o samosvojnoj, dobro organizovanoj osobi koja je suvereno vladala ulogom koja priliči uglednom domaćinu – glavešini građanske porodice u vezi sa organizacijom porodičnog života. Tako u periodu 1906-1909. Danicu Konjović susrećemo kao investitorku koja je sklopila ugovor sa arhitektom i građevinskim preduzimačem Matijašom Šalgom (Salga Mátyás) za gradnju prostrane kuće u centru Subotice (F. 444 a.j. 245) i porodične grobnice sa tri grobna mesta na pravoslavnom groblju (F. 444 a.j. 249). Građevinski plan pokazuje da se spratna kuća na lakat nalazila između ulica Jokai (danas Zmaj Jovina) i Jakabi (danas Dimitrija Tucovića). Sačuvani su i ugovori koje je sklapala sa preduzimačima radi krečenja soba u novoizgrađenoj kući (F. 444 a.j. 246), za limarske radove na istoj kući, ali i na kući koja se nalazila „na pustari Kelebija“ (F. 444 a.j. 247). Arhivska građa pokazuje da je posedovala kuću na Paliću i jednu u okviru „segedinskog vinograda“ (F. 444 a.j. 250; 258). Bila je vlasnica „segedinskog vinograda“ površine 15,5 motika[26] i 18 lanaca zemlje na „pustari Kelebija“ koje je davala u zakup uz ugovore koji su precizno definisli prava i obaveze ugovornih strana, ali ne samo u vezi sa zemljodelskim i vinogradarskim poslovima, već i u vezi sa celokupnim domaćinstvom Danice Konjović (F. 444 a.j. 250, 258). Sa vinarom i podrumarom Gedović Mihaljem (Gedovics Mihály) i njegovom ženom Lucijom Vajs (Veisz Luczia) ugovorila je da, pored revnosne vinogradarske službe, supruga vinogradara mora da pomogne bez novčane naknade u situaciji kad gazdarica ima goste, ali ako supružnici ceo dan rade u dvorištu i bašti ili kod velikog spremanja onda dobijaju novčanu nadoknadu i hranu (F. 444 a.j. 250). Isti model ugovora sa zakupcima ugovoren je i 1921. u vezi sa davanjem u zakup segedinskog vinograda sa kućom i o zakupu zemlje u Kelebiji „koja leži pod mađarskom vlašću” (F. 444 a.j. 258). Od arende za segedinski vinograd prihodovala je 12.000 K[27] (kruna) godišnje, a zakupac je bio dužan da joj od svake voćke preda pet do deset kilograma voća u zavisnosti od veličine drveta, a ako loza „ponese” pet kilograma grožđa od svakog čokota (Isto). Zakupac zemlje u hataru Kelebije bio je dužan da joj isporuči od svakog zasejanog lanca po tri ili četiri metra pčenice, ječma i zobi i četiri ili pet metra okrunjenog kukuruza (Isto). Zakupčeve obaveze su bile i da joj isporuči uhranjenu svinju od sto kila početkom decembra, dvadeset pari pilića, trista jaja… (F. 444 a.j. 258). Izvesno je da je gro prihoda Danica Konjović imala od zakupaca zemlje, vinograda i kuće, te od prodaje vina (na veliko i malo), rakije, viška žita, voća i povrća. Uz to prodavala je zimnicu i sir koji je sama sirila, kobasice i slaninu. Ulagala je u trgovačke kupone i zlatnike, te tokom Prvog svetskog rata nije morala da prodala ni jedan deo imovine. Tokom 1917. vodila je „своју кухињу“ (Рацић, Српска народна добротворка… 18).
Obaveze zakupaca. Arhiv Vojvodine F. 444 a.j. 258.
Godišnje izdatke pedantno je beležila. Sačuvane su dve knjige troškova koju su davale trgovačke radnje za koje se opredelila (Stoykovits, Székely). U jednoj je mesečno beležila i plaćala preuzetu robu, a u drugoj je beležila sve izdatke i zaradu od arende. Kućni izdaci u periodu 1909-1921. pokazuju da je kupovala pirinač, šećer, kafu, sir, čokoladu, sardine, sok, mleko, soda-vodu, sladoled, pijačnu robu, špiritus, petrolej i dr. Tu su takođe zabeleženi troškovi za pralju, pedikira, zubara, za sredstvo protiv muva, za vožnje fijakerom do Palića, za bioskop i novine i dr.
Trgovačke knjige kućnih izdataka Danice Konjović. Arhiv Vojvodine F. 444 a.j. 256.Troškovnici za septembar 1919. i juli 1920. Arhiv vojvodine F.444. a.j. 256
Spisak lične i kućne imovine koja spada u domaću radinost i luksuznu robu (veš, posteljina, stolnjaci, vezeni miljei, podmetači za tacne, salvete za čaj, kafu i dr.) pokazuje da je Danica Konjović bila deo onog kulturnog kruga, oblikovanog višeznačnošću i višejezičnošću gradova unutar Habzburške monarhije, gde su način života i oblici komunikacije za ljude istog staleža, a različitih vera, bili vrlo slični. Bilo je očekivano da bogata devojka ima dovoljno garderobe, donjeg veša iz Beča, luksuzne posteljine, ali i ručnih radova koji treba dostojno da reprezentuju domaćicu koja prima goste, služi čaj, kafu, kolače ili organizuje bankete. Istovremeno ovaj svojevrsni popis tekstilne imovine pokazuje da su nazivi ručnih radova, datih ćiriličnom transkripcijom nemačkih naziva, preuzeti iz nemačkog kulturnog kruga istovremeno sa tehnologijom izrade:„тишлајфер, шлинговани волани, крајцштих, тасентух и кафетух, шлафрекле i dr. (F. 444 a.j. 248). Pismo koje je Danica Konjović poslala kumu Jovanu Milekiću da mu zahvali što se brine za njene „правне ствари“ svedoči da je i sama bila vešta vezilja (F. 444 a.j. 260). Pismo je upućeno povodom slave porodice Milekić, te je Danica za taj događaj pripremila i koljivo.
Deo popisa rublja i posteljine. Arhiv Vojvodine F. 444 a.j. 248.
U arhivskoj građi koja se čuva u Arhivu Vojvodine nema dokumenata koji pokazuju da je Danica Konović putovala, ali se prema fotografijama na kojima je sa majkom, sa drugaricama ili sama, zna da je bila u Budimpešti, Temišvaru i u Aradu. Srpska zajednica u Aradu i Temišvaru bila je ekonomski i kulturno vrlo prospreritetna, te je sudeći prema fotografijama koje su iz vremena njenog ranog devojaštva kao i iz kasnijeg perioda može pretpostaviti da je imala rođake ili da je tamo odnegovala neka prijateljstva. Takođe, u arhivskoj građi nema zapisa o posetama[28] koje je činila, gostima koje je primala, drugaricama sa kojima je odlazila u bioskop i jela sladoled, već samo zapisa o troškovima koji upućuju da je toga bilo. Sudeći po dokumentima, koje je sačuvao Jovan Milekić, ne postoji neposredno svedočanstvo o intimnom životu Danice Konjović.
Danica Konjović sa majkom i sama. Arhiv Vojvodine F. 444 a.j. 259.
O fragmentima privatnog života koji prethode samoubistvu Danica Konjović ne svedoči lično već o tome saznajemo od paroha subotičkog, Marka Protića i od Jove Kosanovića, njenog verenika, a kasnije pobratima i prijatelja. Iz pisama Jove Кosanovića saznajemo da je Danica uvek plenila sposobnošću da u sebi čuva „суверени мир“ i „душевну равнотежу“, ali da je zbog nekog ili nekih događaja, koji se u pismu ne pominju, kod nje došlo do „велике душевне депресије“ (Рацић, Српска народна добротворка… 23). Kosanović je savetovao je „да се прође црније мисли“, uveravao ju je da je bolje odlučiti se za „узвишеније материнство него дјевичанство“, te je zapitao „ да се је можда неко и на твој дјевојачки образ набацијо па шта онда?“ (Isto, 24). Uveravao ju je da je nikad neće osuditi čak i „да сав свијет дигне камен“ na nju (Isto, 24). Zabrinutost Jove Kosanovića za psihičko stanje u kom se Danica Konjović nalazila je bila velika, jer je nameravao da zamoli prisnog prijatelja iz Subotice da pokuša da razgovorom umiri Danicu.
Zna se da je trudnoća van braka bila bila uzrok, ili jedan od uzroka samoubistva Danice Konjović. Zna se da se ona, poput Ane Karenjine, bacila pod voz i tako okončala život, ali se ne zna, bar dostupna dokumenta ne daju nagoveštaj šta je bila smetnja da do braka dođe, tj. ko je bio muškarac koji se nalazio u senci ove tragedije. Danica Konjović je po crkvenim zakonima počinila veliki greh, koji se ne oprašta, pa ipak je subotički paroh Marko Protić, „… као духовни отац њезина дома … и као строги чувар религиозног морала познајући и иначе чисти морални живот госпођице Данице…“ zajedno sa parohijanima odlučio da je unesu u crkvu i opoje kako dolikuje (Racić Српска народна добротворка… 28). Iz parohovog govora saznajemo da je pokojnica bila revnosna pravoslavka, „ретко српско срце“, dobrotvorka koja je „даривала кљасто и убого“, u dobrotvorstu pokazivala „лепу црту искреног родољубља“, te da je osim košulje u kojoj je sahranjena „све остало своје имање од друге кошуље па до винограда, све земље и куће своје завештала ближњима у добротворне сврхе“ (Isto, 28, 29).
Testamentom koji je sačinila 1. marta 1922, četiri meseca pre smrti, formirala je Zakladu Jelene i Danice Konjović. Deo, koji se temeljilo na prihodima od kuće u Subotici, od oranica, vinograda i livada bio je namenjen školovanju ženske dece, a drugi utemeljen na prihodima od tri vinograda i kuće, Fondaciji „Privrednik“. Zaklada nije mogla biti uvedena u život zbog sudskog spora koji su poveli rođaci Danice Konjović osporavajući testament. Sudski spor je rešen onako kako je dobrotvorka i odredila pa je zaklada uvedena u život. Delom koji je bio namenjen školovanju ženske dece rukovodio je crkveni odbor. Krajem tridesetih godina 20. veka ovaj odbor je ustupio kuću u centru Subotice lokalnom ogranku Kola srpskih sestara, te je tako formiran ženski internat Srpska uzdanica. Tim je omogućeno da siromašna ženska deca mogu da se školuju na univerzitetima, umetničkim, višim devojačkim i zanatskim školama.
Danica Konjović je imala sve preduslove za ugodan život. Nasledila je solidan imetak koji je zadržala i pametnim gazdovanjem uvećala. Bila je snažno povezana sa kolektivom kom je pripadala (narod i vera). Obrazovanje koje je stekla pomoglo joj je da upozna svet oko sebe, druge kulture i tradicije i da na osnovu zakona (o nasleđivanju i poslovnoj sposobnosti) kao poslovna žena izgradi samostalan život. Budući da je bila bogata naslednica, vredna i radna mlada žena moguće je da je imala više prosaca, ali se ipak odlučila da ponosno nosi ime usedelice. Veridba sa Jovom Kosanovićem ugovorena je dok je majka Jelena bila živa, a raskid dugogodišnjih zaruka formalno se desio u vreme majčine smrti. Prepiska verenika pokazuje da je Danica Konjović bila ta koja je tražila izgovore za odlaganje svadbe, te da je njen verenik i pre raskida znao da do svadbe neće doći. Tokom višegodišnjeg vereničkog peroda ona je uspela da nametne odnos prijateljstva na koji je Jovo Kosanović pristao. Čini se kao da je Danica na veridbu pristala da ugodi i umiri majku, a ne zbog sopstvene želje ili zbog oportunog obrasca koji ženama propisuje sigurnost kroz povinovanje tradicionalnim normama patrijarhalnog društva. Takvim stavom već je izašla iz društveno prihvatljivog okvira, ali je produktivan način na koji je upravljala imovinom u novcu i dobrima, te redovnim odlascima na na liturgije i dobrotvornim radom ublažila interesovanje okoline za neuobičajene namere i ciljeve jedne usedelice.
Ko su bili ljudi koji su je okruživali? Porodica, drugarice, kumovske porodice, arendaši, kirijdžije, trgovci, kupci vina, rakije, voća, povrća i špajza, abonenti njene kuhinje, poznanici sa putovanja i šetnji po Paliću… Verovatno se među poslovnim svetom nalazila osoba povezana sa tragičnim krajem Danice Konjović. Da li je to bio već oženjen muškarac ili neko ko je bio nedostojnog društvenog položaja? Kao žena koja je čvrsto držala kormilo svog usuda imala je mogućnosti da otputuje, tajno se porodi u stranoj zemlji i da istovremeno obezbedi budući život deteta. Zato se, doduše bez ikakve utemeljenosti u arhivskoj građi, nameće pitanje da li je Danica Konjović bila žrtva nasilnog odnosa? U tom slučaju ne bi trebalo isključiti i mogućnost da je nasilni događaj proizveo psihičke posledice kao što su osećanje straha, bespomoćnosti, stida, krivice… nagoveštene u pisma Jove Kosanovića, pa je ona u tom stanju odlučila da uništi i sebe i dete. Istinu o tome šta se zaista desilo ne znamo. Ono što je izvesno je da je Danica Konjović Zakladu Jelene i Danice Konjović testamentom stvorila kao 49-togodišnjakinja u prvim mesecima trudnoće, namenivši je školovanju ženske (Srpska uzdanica) i muške dece (Privrednik).
Njen životni put pokazuje naznake redefinisanja ženske pozicije u društvu (samostalnost i odbijanje braka) uz istovremeno kreiranje strategija kojima bi predupredila ogovaranja ili čak osude društva (dobrotvorstvo i ispoljavanje vere). Pokazaće se da su iskoraci koje je svedočila sopstenim životom bile krhke tvorevine i da je situaciona depresija nastala kao proizvod traume Danicu Konjović odvela u slepu ulicu u kojoj život nije imao smisla. Razrešenje situacije videla je u rušenju čitave strukture sopstvenog života uz kreiranje temelja institucionalnog sećanja[29], na nju kao vrlu Srpkinju i narodnu dobrotvorku.
Dobrotvorka Danica Konjović je sahranjena na pravoslavnom groblju u Dudovoj šumi. Groblje više ne postoji. Na kući u centru Subotice koju je sama podigla nema obeležja koje bi podsećalo na nju.
Dopis Jovana Milekića Okružnoj finansijskoj upravi o testamentu Danice Konjović. Arhiv Vojvodine F. 444 a.j. 263.
Izvori
Arhiv Vojvodine
RS 002 F. 444 Збирка доктора Јована Милекића, 1841-1963.
Сумарни инвентар. 2010. Нови Сад: Архив Војводине.
Даница Коњевић а.ј. 244-266
Szolgálati Szerződés, 1912. a.j. 250.
Јелисавета Мица Радић рођ. Сарајлић а.ј. 611-613
Молба Даринке Пауновић а.ј. 524.
Literatura
Андрић, Бранимир ур. 2015. У огледалу времена – српско грађанско друштво на размеђи векова кроз Збирку др Јована Милекића. Друго издање. Библиотека посебних издања. Нови Сад: Архив Војводине.
Рацић, Бранислав. Српска народна добротворка Даница Коњовић:прилог за биографију суботичке српске народне добротворке Данице Коњовић (1873-1922), рукопис, власништво господина Бранислава Рацића.
Joskowicz, Ari. 2011. Heinrich Heine`s Transparent Mask: Denominational Politics and Poetics of Emancipation in Nineteenth-Century Germany and France. JSTOR https://www.jstor.org/stable/41303656 pristupljeno u maju 2024.
Arhivske jedinice objavljene su uz pismenu dozvolu direktora Arhiva Vojvodine br. II 465-2/2-24 od 4. juna 2024. Iste se ne mogu preuzimati.
Prilozi:
Molba za mesto učiteljice. Arhiv Vojvodine. F.444 a.j. 524.
Uglednom Odboru državne uprave Usuđujem se da se prijavim za poziciju učiteljice i učiteljske pomoćnice u selu Kovilj Sentivan. Kao što ovde priloženi dokument o učiteljskoj kvalifikaciji dokazuje položila sam kvalifikacione ispite sa „dobrim“ uspehom kao i to da tečno govorim i pišem na mađarskom jeziku. Stoga ponizno molim ugledni Odbor za državnu upravu da se umilostivi i imenuje me na upražnjeno mesto. U Somboru 7. septembra 1882. Radulović Darinka Diplomirana učiteljica
Prevod sa mađarskog jezika: Gordana Stojaković
Elisaveta Mica Radić 1. i 2. deo kratke biografije. Arhiv Vojvodine. F 444. a.j. 611.
Mica Radić (desno). Arhiv Vojvodine F. 444 a.j. 611
Elisaveta Mica Radić 3. deo kratke biografije
i fotografija Arhiv Vojvodine. F 444. a.j. 611.
Елисавета Мица Радић
рођ. Сарајлић
рођена 1863 год 23 фебруара у Жабљу Шајкашка.
Отац Петар Емил Сарајлић
Мати Марија Сарајлић рођ. Сарачевић
Свршила је школе у Новом Саду у (нечитко) и Веро Науку, а после у
Пешти у Инштитуту ди су јој
и Тетке свршавале а и Милица
Милетић је у истом Заводу пре
мене била, ту се учило страни
језици, Историја, Географија Мате
матика Фисика мусика а и
практични ручни радови, али
смо одлазили у Православну цркву и
причешћивали се, и ми Српкиње
били смо одликашице те су нас
и волеле Наставнице и Наставници.
А 1882 год удала сам се за Јоцу Радића,
ди смо ома почели зидати кућу
у заједници, иста је наша Задужбина, јер на жалост нисмо
имали од срца порода те смо
оставили на Српство на разне Српске
Установе.
Била сам Председница Добротворне
Задруге Српкиња 35 год и на
Јубилеуму 25 годишњи (нечитко) ту су
ме изабрали (за) доживотну
Председницу и ту сам се захвалила
али ми нису примили оставку
и тако сам још 10 год остала
али су прилике наступиле не
(нечитко) и тако (нечитко) молби
и молби дам оставку, и дала сам
10.000 Динара да се опет на српску
сиротињу подели, а и у Тестаменту
нисам заборавила на Задругу.
Била сам Управни члан у Југословенском
Удружењу, члан Позоришта (у ) Н. Саду
члан Књижевне Задруге, Привредника
Мајке Ангелине у Пешти —–
Била сам одликована као (исправна ?)
Добротворка Св. Саве V Св. Саве IV Св. Саве
3 степена који се око врата носи
А и под Аустро Угарској Златни Крст
са Круном јер сам била поштена
честита Добротворка, али су на
41 год Мађари ипак (нечитко)
одликовања страшно само што
није до смрти потукли тако
да сам у својој крви лежала онес
вештена, и кад сам дошла себи
опет удри опет (нечитко) од
туче и онда у затвор ди су
ме пола мртву Доктор и
Детектив однели кући да
не умрем у Затвору
и (нечитко) 18 дана између смрти и
живота лежала и стално су Жандари
Мађарски долазили и све претресали
и тражили сву кућу и пуцали на кућу и пред кућом. (нечитко)
(нечитко), тако сам морала своју
кућу оставити отићи у Будим
да се лечим, и кад се могло дошла
сам кући, празну затекла
опљачкана, покварена и од жалости
немогу да уђем у тај стан, и
опет сам добра дела учинила
за живота сам дала 20 просто
рија Културној Омладини
двориште све без плаћања
да Омладина ужива, мислим да се
и из овог дела види да сам испра
вна поштена Српкиња била
и остала са мојим љубљеним
мужем исправни и нек се
и други Срби угледају на нас.
Arhivske jedinice objavljene su uz pismenu dozvolu direktora Arhiva Vojvodine br. II 465-2/2-24 od 4. juna 2024. Iste se ne mogu preuzimati.
[1] Mara (Milka) Đorđević-Grgurova: pozorišni plakat (1870) i četiri fotografije (RS 002 F. 444 a.j. 142).
[2] Fotografija Katarine Milovuk (F. 444 a.j. 481).
[3] Jelovnik za mesec avgust 1937. pisan rukom i fotografija Sofije Mirković (F. 444 a.j. 489).
[4] Fotografija sestara Ninković (F. 444 a.j. 507).
[5] Grupne fotografije na kojima je Milica Moč u Adi 1938. i među članovima Pevačkog društva u Subotici (F. 444 a.j. 507).
[6] Molba za radno mesto učiteljice u Kovilj Sentivanu (Šajkaš) 1882. na mađarskom jeziku (F.444 a.j. 524).
[7] Životopis, dve fotografije, članska karta Dobrotvorne zadruge Srpkinja u Subotici (F. 444 a.j. 611), telegram saučešća (a.j.612), Rodoslov starih srpskih vojvođanskih porodica i porodice Sarajlić koji je napisala Mica Radić (a.j. 613).
[8]Fotografije Kristine Takač, razglednice sa putovanja, fotografija porodične vile na Paliću, pozivnica Kola srpskih sestara, vizitkarte i sveska stihova (na srpskom i mađarskom jeziku) (1883-1929) (F.444 a.j. 649-650).
[9] Katastarski izvodi na ime Mihajlović Sofije i Mihajlović Milku rođ. Radić iz 1917. (F.444 a.j. 614).
[11] Spisi u vezi sa sudskim sporom oko imovine između Mileve Milekić I Jovana Bodrlicu (F.444 a.j. 480).
[12] Radi se o knjizi Egy deléjes álom (Jedan ružan san) autora ili autorke J.D. Hardija o kom/ o kojoj nisam našla podatke. Mađarsko izdanje romana je prevod sa engleskog jezika iz 1905. Knjiga se i danas može naći u antikvarijatima (prim. aut.).
[13] Ouida je pseudonim engleske književnice Mary Louise de la Ramée poznata po melodramskim romanima koji su se bavili životnim prilikama višeg društvenog staleža. Bila je autorka preko četrdeset romana. Živela je za ono vreme vrlo ekstravagantno. Roman koji Danica Konjović pominje je Szeretve a sírig (Voleti do groba) je prevod na mađarski jezik, a izdat je 1905. (prim. aut.).
[14] Paul de Cock je bio vrlo popularan autor čiji su se romani bili poznati u čitavoj Evropi. Danica Konjović navodi da je čitala njegova tri romana, ali nije navela koje (prim. aut.).
[15] Gracija Pierantoni Manćini italijanska autorka je bila društveno angažovana akterka u italijanskom društvu široko poznata kao osnivačica Društva za kulturu žena, Zavoda za nezaposlene devojke, Društva za pomoć i rad i organizacija koje su se brinule za osuđene maloletnice, školovanje radničke ženske omladine, obdaništa i dr. Na mađarski jezik su prevedeni i njeni romani Lidia (1882) i Costanza (1896) (prim. aut).
[16] Radi se o knjizi Der Fall Rostin (Slučaj Rostin) koja je izdata 1903. Knjigu je Danica Konjović čitala u originalu – na nemačkom jeziku (prim. aut. ).
[17] Ortografija Sapho a ne Sappho sugeriše da je Danica Konjović čitala prevod Dodeovog dela na mađarski jezik koji je uradio pesnik i prevodilac Emil Abranji (Abrányi Emil) (prim. aut.).
[18] Ludvig Borne (Ludwig Börne) je bio nemački pisac i političar jevrejskog porekla koji je bio u egzilu u Francuskoj kada i Hajnrih Hajne. Odnos Hajnea i Bornea je bio problematičan što dokumentuje knjiga koju je Hajne napisao o Borneu posle njegove smrti, otkrivajući uzrok sukoba ova dva disidenta i intelektualca jevrejskog porekla (pri. aut.).
[21] Filaret Časle (Philaréte Chasles) je bio francuski književnik, kritičar i publicista koji je u Pariskoj reviji (Revue de Paris) portretisao Hajnea kao destruktivnog protestanta (Joskowicz 2011:52).
[22] Postoji mogućnost da pismo u zaostavštini Danice Konjović nije poslato adresatu. Ceneći da u tekstu ima ispravki, a da je u to doba u zvaničnoj komunikaciji krasnopis bez pravopisnih i slovnih grešaka bio podrazumevani deo opšte kulture, pretpostavila sam da se radi o konceptu, a da je pismo ipak stiglo na pravu adresu (prim. aut.).
[23] Među autorima koji se nalaze u bazi COBIS nalazi se Milivoje M. Savić, jedno vreme načelnik Ministarstva trgovine i industrije u Kraljevini SHS koji se bavio publicističkim radom, ali nije izvesno da je on bio osoba kojoj se pismom obratila Danic Konjović (prim.aut.).
[24] Po završetku Prvog svetskog rata Jovo Kosanović se kao austrougarski oficir našao u nezavidnoj situaciji bez regulisanog statusa u vojsci i bez penzije, te mu je Danica Kosanović ponudila svoju kuću na Paliću (Рацић. Српска народна добротворка Даница Коњовић:прилог за биографију суботичке српске народне добротворке Данице Коњовић (1873-1922), рукопис, 25.
[25] Sačuvano je trinaest pisama koje je Jovo Kosanović pisao Danici Konjović u periodu 1896-1922 (Рацић. Српска народна … 12-24). U Državnom arhivu Karlovca (R. Hrvatska) ne postoje pisma koja je Danica Konjović pisala Jovi Kosanoviću koji se posle Prvog svetskog rata vratio u rodni grad – Plaški (prim. aut.).
[26] Motika je 719,34 m2 te je površina njenog vinograda bila 11 149,92 m2 ili oko 111,48 ari (prim. aut.).
[27] Godišnja zakupnina za vinograd 1922. je iznosila 1500 dinara (F. 444 a.j. 256).
[28] Iz pisama Jove Kosanovića saznajemo za bal na besedi u Subotici, nedeljni ručak kod porodice Popović kao i za posete Daničinom domaćinstvu članova subotičkih porodica Popović, Knežević, Stanić i Mučalov. Pisma koja je sakupio Branislav Racić pokazuju da se družila sa Šaljnoši Adrijanom iz Sente, (koja u pismu hvali Daničinu sposobnost da rasporedi vreme za izlaske u pozorište, na koncerte, prisna okupljanja i dr.), te da je boravila kod rođaka u Somboru (Рацић, Српска народна добротворка… 4, 6, 14, 19).
[29] Pored zaklade koja nosi Daničino ime kao i ime njene majke na grobu su bile uklesane ove reči Врла Српкиња, народна добротворка Даница Коњовић умрла 1922. (prim. aut.).
Kreativni distrikt, Bulevar despota Stefana 5, Atelje 61
Subota, 16. mart. 2024, 18 h
Program organizuje Savez feminističkih organizacija „(Re)konekcija“
Predstavljanje knjige MILEVA SIMIĆ (1859-1946) – PRIČA O JEDNOM NOVOSADSKOM VEKU, autorke Gordane Stojaković
U predstavljanju knjige učestvuju autorka Gordana Stojaković i urednice izdavačkog programa SFO „(Re)konekcije, Vera Kopicl i Silvia Dražić
Knjiga Mileva Simić (1859-1946) – Priča o jednom novosadskom veku je prva napisana studija o Milevi Simić, proistekla iz istraživanja njenih rukopisa, pisama i druge prateće arhivske građe. Ona predstavlja život i rad novosadske pedagoškinje i književnice kroz rekonstrukciju bibliografije i novo čitanje njenih tekstova (knjige članci, pesame, prevodi, dramski tekstovi, dečje glume i govori), ali i kroz analizu njene obimne autobiografike (gde dominiraju pisma nastala u periodu 1883-1938). Analiza književničine rukopisne zaostavštine data u ovoj knjizi ilustruje mnoge situacije i odnose unutar vladajuće kulturne elite krajem 19. i tokom prvih decenija 20. veka, te dokumentuje položaj žene – autorke i njenu borbu za javnim priznanjem.
Istovremeno, Mileva Simić se ovde inauguriše i kao akterka koja je u srpskom građanskom društvu Habzburške monarhije, a zatim i Kraljevine SHS/Jugoslavije ostvarila autonomno i orginalno delo i to kao predana pedagoškinja, prva Srpkinja autorka udžbenika i plodna književnica – hroničarka vojvođanskog građanskog društva na prelazu 19. u 20. vek.
Gordana Stojaković, istraživačica ženske kulturne istorije i autorka brojnih publikacija iz te oblasti, doktorirala je s temom „Rodna perspektiva u novinama Antifašističkog fronta žena u periodu 1945–1953. godine“ na ACIMSI Centru za rodne studije Univerziteta u Novom Sadu.Glavno polje njenog interesovanja je istorija žena i ženskog pokreta u Vojvodini, Srbiji i Jugoslaviji (1918–1992), ali i savremena ženska situacija u tranzicionom periodu kao što su pitanja diskriminacije žena u svetu rada i nasilje nad njima u javnoj i privatnoj sferi. Jedna je od osnivačica i urednica Digitalne platforme ŽeNSki muzej.
Ćitaj mi. Trajanje 23 minuta Svetlana E. Tomić, Prva studija o Milevi Simić – Svetlo ime iz prošlosti srpske kulture, Reči – časopis za jezik, književnost i kulturu br. 17. (174-183)
Даринка К. Суботић (1883-1928) је била председница Матице напредних жена, чланица готово свих српских женских организација у Новом Саду почетком 20. века, једна од првих уредница новинских загонетки (hádankář), преводитељица са чешког и руског језика, и помоћна библиотекарка Матице српске.
Животна и радна[1] биографија Даринке К. Суботић неодвојиво је уплетена у биографију њеног супруга Каменка Суботића. Тако је и средње слово њеног имена, које није изостављала у званичним документима, означавало прво слово имена супруга, а не оца. Ради се о материјализацији честог модела, наметнутог талентованим женама кроз друштвене конвенције 19. и почетка 20. века, да даровитост, знање, способност, вредноћу и вештине положе у корист очева, браће, а у овом случају – супруга.
Рођена је у Београду у породици Николе и Љубице Секулић, а на основу кратке приче „Из детињства“, коју је објавила у Српском цвећу, јасно је да се радило о врло угледној српској породици коју је, током путовања у Дубровник на отварање споменика Гундулићу 1893, примио и књаз Никола (Петровић). Даринка Суботић је записала да јој је том приликом црногорски књаз указао посебну част. Њен даљи усуд сведочи о још једној појави у српском друштву у 19. веку, а то је да су супружници без порода усвајали децу блиских рођака. Тако је Даринку Секулић усвојила тетка, супруга дворског књиговесца Франца Енгелхарта, али испоставиће се да адоптираност није значила и прекид са родитељском традицијом и културом.
Угледне београдске породице школовале су кћери, те је Даринка у родном граду завршила основну и четири разреда Више женске школе, а затим је образовање наставила у оквиру „приватних часова“, без формалне верификације (Некролог, Велики орао, 1929: 42). Мера пожељног образовања за девојке из угледних породица била је задовољена, будући да је патријархална норма с краја 19. века женама наметала брак као извор егзистенције. На самом почетку 20. века Даринка Енгелхарт венчала се са др Каменком Суботићем[2], који је у време склапања брака био библиотекар Велике школе у Београду.
Суботићи су се 1904. преселили у Праг где је Каменко уз велику помоћ супруге уређивао Српско цвеће (1904-1905) и Илустровани гласник (1904-1905). Даринка је, поред тога што је била контрибутор, објавивши кратку причу „Из детињства“ (Српскоцвеће, 1905: 50-51), кратки текст о чешкој глумици, списатељици и новинарки Марији Лаудовој Хоржицовој (Илустровани гласник, 1905: 27-29) и превод одломка путописа По Чешкој В. Мршћика (Српско цвеће, 1905: 11-12), била и уредница рубрике загонетки[3], одгонетки и ребуса. Испоставило се да је тај део Српског цвећа и Илустрованог гласника наишао на велико интересовање читалаца, те су установљене награде за решавање задатака и успостављена масовна писана комуникација са читатељством позната као „Тетка Дарина пошта“.
Српско цвеће, Праг, 3. март 1905. стр. 70.
После пресељења у Нови Сад 1905. и кратког боравка у Београду (1907-1912), Даринка Суботић је наставила да буде драгоцена сарадница супругу у наредним издавачким подухватима, али без формалног признања, или, како је Душан Попов, уредник Енциклопедије Новог Сада записао, „живо је сарађивала“ у листовима и часписма које је Каменко Суботић покренуо: Илустрованигласник (Нови Сад, 1905-1906), Новости (Нови Сад, 1905-1906), Новосадске новине (Нови Сад, 1907), Пролеће (Београд, 1909), Илустрована ратнахроника (Нови Сад, 1912-1913) и Дунав (Нови Сад, 1920-1922) (Попов 2006: 193). Такође је записао да је она током боравка у Београду објављивала текстове и у Београдским новинама.
Блискост брачног пара Суботић, огледала се у константи да је супруга била ослонац у сваком подухвату и усуду свог партнера на начин да се њен допринос није морао видети, нити поменути, што је било сасвим по мери врлине српске патријархалне породице. Даринка Суботић је током Првог светског рата пратила супруга у прогонство у Дебрецин, где га је протерао аустроугарски режим, а где је она радила као болничарка у болници за заразне болести. После Првог светског рата Каменко Суботић је био један од кључних особа у обнављању рада Српског народног позоришта у Новом Саду, а Даринка Суботић је била агилна чланица Главне скупштине Друштва за Српско народно позориште. Каменко Суботић је забележио да је и оснивање Културног пресбироа, који је покренуо двадесетих година 20. века у Новом Саду „снажила (је) топла инспирација“ супруге (Попов 2006: 205).
Када је Каменко Суботић ангажован за библиотекара Матице српске Даринка Суботић је на његов захтев, у мају 1922. „изабрана за библиотекареву помоћницу“ (Некролог, Велики орао, 1929: 42). Ту, између осталог стоји да је она ауторка „одличне каталогизације Библиотеке Матице српске“, али да јој се није остварила жеља „да за штампу припреми Каталог Библиотеке“ (Исто, 49). Душан Попов, уредник Енциклопедије Новог Сада и аутор Историје Матице српске њен допринос бележи умеренијом оценом тврдећи да је „знатно допринела да се Матичина библиотека уреди и постане приступачна за ширу читалачку публику“ (Попов 2006: 193).
Даринка К. Суботић је током процеса обнављања рада српских женских организација по завршетку Првог светског рата, па све до своје смрти 1928, значајно допринела развоју и унапређењу женског активистичког покрета у Новом Саду. У том бурном двадесетогодишњем периоду политичких промена, преиспитивала се улога жена у друштву, а Војвођанке, које су већ учествовале у изборном процесу и одлучивању унутар Велике Народне Скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи о присаједињењу Краљевини Србији, очекивале су политичка права као и позитивне промене на плану личних и породичних права.
Унутар колоплета платформи женског јавног деловања почетком 20. века на тлу Војводине и Новог Сада било је видљиво да се поред традиционалних, као што су хуманитарне и образовне, појавиле и оне окренуте редефинисању положаја жена у друштву. Даринка Суботић је била једна од ретких које су беспоштедним радом давале пример како да се сви постојећи активистички планови жена повежу и ускладе са настојањима за општи напредак друштва. То је доказивала чланством и преданим радом у многим женским организацијама: Добротворној задрузи Српкиња Новосаткиња, Женској читаоници „Посестрима“, Друштву „Кнегиња Зорка“, Женској странци, а надасве Матици напредних жена. Овако свеобухватан ангажман није могао остати непримећен, те је најпре изабрана за чланицу Управног одбора, а затим у јуну 1924. и за председницу Матице напредних жена. Даринка Суботић је унутар првог, врло кратког периода председниковања направила предлог „читавог сезонског програма“ који је „пропагандистички и финансијски“ унапредила са циљем да се направи солидан темељ на коме се могу развијати сви наредни програми (РОМС М. 7.222).
Писмо које је крајем августа 1924. послала Управном одбору организације, подносећи оставку, најпре открива кризу унутар лидерства организације и покушај да се иста разреши избором Даринке Суботић, а затим и чињеницу да су поделе биле дубље и делом повезане са околностима у вези са тим избором[4], али и усмерене ка њој лично. У писму-оставци даље стоји да је током тог процеса „пажљиво студирала ситуацију“ Матице напредних жена и то „како унутрашњу, тако и њезине спољашње односе, могућности и немогућности остварења тога програма“ и закључила да се ситуација променила у односу на њену „личност“ (Исто). Такође је замолила да се о „детаљима промењене ситуације не дискутује“, да се оставка усвоји, а да ће она и надаље бити корисна чланица организације (Исто).
На Ванредној скупштини Матице напредних жена одржаној 1. септембра 1924. усвојена је оставка Даринке Суботић, а за председницу је изабрана Катица Главина (РОМС М. 10.985). Али годину дана касније, на Редовној годишњој скупштини Матице напредних жена одржаној 19. септембра 1925. Даринка Суботић је поново изабрана за председницу организације, без записнички констатованих назнака, наговештаја и објашњења како је дошло до поновног предлагања и прихватања лидерске позиције. Она је функцију председнице организације прихватила, а вршиће је све до смрти – до јуна 1928.
Програм који је, пре оставке, понудила, а касније и допунила темељио се на серији предавања „делом из круга феминизма, литерарна, географска, историјска“. Она су била пажљиво припремана кроз ангажовање врхунских предавача за сваку област или тему која је презентована јавности. Најугледније личности културе, науке и друштвеног живота биле су ангажоване за предаваче, те су предавања постала препознатљива лична карта Народног универзитета – најзначајније тековине Матице напредних жена (ИАГНС, 34240/1926, Извештаји 1923-1924 и 1924-1925; РОМС М. 9562, Извештај 1925-1926). У Рукописном одељењу Матице српске се чувају писма где је Даринка Суботић, као председница Матице напредних жена, у позицији адресата[5], а која показују са коликом је пажњом и упорношћу организовала предавања, бринула о доласку предавача и о комуникацији са публиком. У сезони 1926-1927. под председништвом Даринке Суботић програм Народног универзитета проширен је увођењем концерата класичне музике. Гостовали су врхунски уметници из Београда, док су за клавирску пратњу биле задужене Новосађанке, Милица Моч и Вида Вулко Варађанин (РОМС М. 9.562 Извештај 1926-1927). Преписка коју је водила показује и настојање лидерке Матице напредних жена да се предавања одрже и ван Новог Сада. Са каквим проблемима се сусретала показује писмо Димитрија Хаднађева, учитеља из Старог Бечеја где стоји да се предавања у том граду могу држати од новембра до марта, „недељом и свецем“, те да Старобечејци немају пара за пут и хонораре предавача (РОМС 16.178).
Програмска новина, која је, захваљујући Даринки Суботић, уведена као стална активност Матице напредних жена било је обележавање сећања на значајне личности, пре свега српске културне баштине. Лидерке Матице напредних жена веровале су да се култом великих људи бори против „американисања душе“[6] (АГНС Извештај 1923-1924). Први такав програм био је посвећен Савки Суботић, а састојао се из помена и свечане академије одржане 25. новембра 1924. Уследили су програми посвећени великанима као што су Јован Јовановић Змај, Ђура Даничић, Јован Цвијић, Бранислава Нушића, Јован Скерлић, Томаш Масарик, Петар Петровић Његош и Никола Тесла (Исто). Представнице Матице напредних жена учествовале су и на прослави посвећеној Илији Округићу у Срему (ИАГНС, Извештаји 1923-1924 и 1924-1925).
Током програмске сезоне 1923-1924. и 1924-1925. још једна активност Матице напредних жена ушла је у ред сталних акција. Радило се о поклањању књига основним школама, „Орфелинату“[7] у (Сремској) Каменици, а на сéлу Женске читаонице „Посестрима“ „ратаркама“ подељено је 1000 књига чији је издавач било Министарство народног здравља (ИАГНС, Извештаји 1923-1924 и 1924-1925). Под председништвом Даринке Суботић чланице Матице напредних жена су за женску децу која из околних насеља долазе у Нови Сад у школе, а која су често „приморана да рано у јутру и касно увече без родитељског надзора путују, лутају по улицама, буду изожена разним искушењима, опасностима, претеривањима“, отвориле сопствено обданиште (РОМС М. 9.562, Извештај 1925-1926).
Даринка Суботић је као лидерка Матице напредних жена узела учешче у акцији за очување Правног факултета у Суботици јер му је претила опасност да буде укинут (РОМС 16.186). Акција је окупила све релеванте институције и државне службе из Војводине, црквене општине на челу са епископом бачким и најутицајнија женска удружења (Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња, Женска читаоница „Посестрима“ и Матица напредних жена). Такође, на позив Матице српске формиран је Акциони одбор за прославу стогодишљице рођења Светозара Милетића, а Даринка Суботић и Зора Стефановић (лидерка Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња) ушле су у тај одбор (РОМС 16.180).
Даринка Суботић је била инспирисана делом Савке Суботић. Истражујући дело ове Новосађанке у Рукописном одељењу и Библиотеци Матице српске скупила је грађу на основу које је одржала предавање о славној претходници са којом није била у родбинским везама. Предавање које је одржала 1924. штампано је следеће године као публикација под називом Савка Суботић – предавање на свечаној седници Матице Напредних Жена 25. новембра 1924. год. Предавање је имало за циљ да од заборава спаси наслеђе теорије и праксе које је женском активистичком покрету оставила Савка Суботић. Ради се о једном од првих истраживања о боркињи за женска права насталог унутар грађанског женског покрета одмах после I светског рата у коме се у први план стављају они домети борбе који се тичу колективне еманципације српског народа (и његовог женског дела) у контексту развоја домаће радиности. Из предавања „Бољшевички и југословенски феминизам“ које је одржала на Народном универзитету 7. децембра 1927. види се да је заговарала оснивање Женске странке али и реформски, а не револуционарни пут борбе за женска права који при том узима у обзир и традицију у којој се покрет развијао. Предавање је изазвало реакцију „пречасног господина“ Стевана Поповића који је „преухитрио са осуђивањем сифражеткиња“ („Застава“, 6. децембар/ 23. новембар 1927). Под председништвом Даринке К. Суботић Матица напредних жена наставила je са темама о женском питању, те је следеће предавање одржао др Алексије Јелачић „о жени у стварању модерног друштва“ (Застава, 5. фебруар 1928).
Феминистички активизам Даринке Суботић темељио се на мрежи малих корака који би, ако се изводе здруженим женским снагама константно и доследно, требало да донесу низ скромних помака, пре свега у свакодневном животу жена. Као председница Матице напредних жена заузела се за тек свршену адвокаткињу Радмилу Милић која је конкурисала за адвокатског приправника у новосадском Касационом суду и том приликом одбијена „без икакве озбиљне мотивације“ (РОМС 16.160). Такође, уз помоћ представница Народног женског савеза Краљевине СХС, Матица напредних жена је одлучила да по угледу на београдски модел организује „заштиту палих жена и девојака“, али у архиви организације нема података о реализацији ове замисли (РОМС М. 10.985. Записник Редовне главне скупштине Матице напредних жена 13. јун 1924). Збир програма и активности Матице напредних жена биле су видљиве и ван Новог Сада и Војводине, те је организација, за време док је на њеном челу била Даринка Суботић, награђена Дипломом Друштва Св. Климента у Охриду (РОМС. М. 10.985. Записник XVI одборске седнице МНЖ, 28. мај 1926).
Даринка Суботић је на челу Матице напредних жена била непуне три године. Њену изненадну смрт Каменко Суботић је везао за њен библиотечки рад, те је користећи налаз лекара тврдио да се заразила „познатим бацилима у библиотеци“, док је анонимни аутор некролога у новосадској Застави био мишљења да се радило о слому насталом напорним и тешким радом на многим плановима (Попов 2006: 193; Некролог, Застава 1929: 2). Комеморативна седница одржана 21. јуна 1928. у Матици напредних жена показала је да су ангажованост и резултати рада Даринке Суботић били високо цењени. То је био разлог да чланице Управног одбора организације одлуче да је упишу у Коло српских сестара као „добротвора“ са улогом од 500 динара и за „члана Добротвора у Фонд чика Јове у Новом Саду јер је њеном иницијативом тај фонд основан“ (РОМС М. 7217).
Животни пут Даринке К. Суботић је један од примера многих женских гласова из сенке који остају ван светлости историјског знања и културе сећања. Културне елите с краја 19. и почетка 20. века најчешће су признавале допринос жена само ако се радило о делатном напору за непосредну употребу оних знаменитих мужева, очева и браће који су управо на тим темељима зидали сопствену бесмртност, или бар тренутну славу. Тако креиране симбиозе биле су познате савременицима, а затим би сав тај женски труд, њихова пожртвованост, креативност, знање ишчилили из народног памћења. До почетка 20. века махом су опстајали биографски идентитети мушкараца, од којих су многи, као у случају брачног пара Даринке и Каменка Суботића, били положени на темељ женске креативне и радне енергије, вере наде и љубави.
Библиографија
Суботић К. Даринка, „Из детињства – скица с пута“, Српско цвеће, 1. фебруар 1905.
Суботића К. Даринка, „Hádankářstvi (загонетање) у Чешкој“, Српско цвеће, 3. март 1905.
Суботић К. Даринка, „Марија Лаудова“, Илустровани гласник, 15. новембар 1905.
Суботић К. Даринка, Савка Суботић– предавање на свечаној седници Матице Напредних Жена 25. новембра 1924. год. Нови Сад: „Застава“ Деоничарско друштво, 1925.
Преводи
Са руског на српски језик
Клофач, Вацлав. 1905. „Писма о Руско – јапанском рату (дозволом пишчевом са чешког превела Даринка К. Суботића). Ilustrovaný Glasnik, Ročnik I. Čislo 9. Златни Праг: Штампарија Дра Едварда Грега и сина.
Љејкин Н. А. „Вратио се из лова“, Београдске новине бр. 326, 1907. (Наведено према Погодин 1936: 177)
Са чешког на српски језик
Мршћик, В. „Златна нит“ одломак из путописа „По Чешкој“, Српско цвеће, 1. јануар 1905.
Викова-Кунетицка Божена, „Курјук- Перчин“ – драма. Премијера је била у Српском народном позоришту у новембру 1913.
Извори:
Историјски архив Града Новог Сада (ИАГНС)
Фонд -150 Магистрат Града Новог Сада, Савет-Поглаварство. Бр. 34240/1926. „Матица Напредних Жена, Извештај о раду 1923/1924“.
Фонд -150 Магистрат Града Новог Сада, Савет-Поглаварство. Бр. 34240/1926. „Извештај о раду Матице Напредних жена у год. 1924. – 1925.“
Рукописно одељење Матице српке (РОМС)
М. 10. 985. Архива Матице напредних жена и Кола напредног женскиња:
Записник Редовне главне скупштине Матице напредних жена, Нови Сад, 13. јун 1924.
Записник Ванредне скупштине Матице напредних жена, Нови Сад, 1. септембар 1924.
Записник Редовне главне скупштине Матице напредних жена, Нови Сад, 19. септембар 1925.
Записник XVI одборске седнице Матице напредних жена, Нови Сад, 28. мај 1926.
Програм прославе Змајевог рођења 6. децембра 1925.
М. 9.562. Извештаји о раду Матице напредних жена 1923/4; 1925-1926 и 1926-1927.
М. 7. 217. Дневник Матице напредних жена. Записник са XIX, Комеморативне седнице Матице напредних жена одржане 21. јунa 1928. поводом смрти Даринке К. Суботић.
М. 7222. Писмо Даринке К. Суботић Управном одбору Матице напредних жена, Нови Сад, 25. август 1924.
16.157. Писмо Стаменка Ђурђевића Даринки Суботић, Београд, 8. новембар 1926.
16.186. Писмо Председништва Матице српске председници Матице напредних жена, Нови Сад, 14. децембар 1925.
16.180. Писмо Председништва Матице српске Даринки Суботић, председници Матице напредних жена, Нови Сад 25. децембар 1925.
16. 178. Писмо Димитрија Хаднађева Даринки Суботић, Стари Бечеј, 19. септембар 1926.
16.160. Писмо Анкице Ђукић Даринки Суботић, Београд, Београд ,24. фебруар 1926.
Литература
Аноним, „Народни Универзитет – Бољшевички и југословенски феминизам“, Застава, Вести, 4. децембар/21. новембар 1927.
Аноним, „На гробу Савке Суботићке“, Застава, Вести 14/27. новембрар 1927.
Аноним, „Женско право гласа – Женско питање на прослави „Посестриме“ – У тишини се организује женска странка – Шта ће на то коначно рећи жене Српске Атине – Прво чујмо шта ће рећи о женској странци“, Застава, 6. децембар/ 23. новембар 1927.
„Дара К. Суботић (1883-1928)“, Велики орао – Илустровани српски народни календар за просту 1929. годину. (Нови Сад: Штампарија Деоничарског друштва „Натошевић“, 1929), 42.
„† Дара К. Суботић“ Застава, 19. јун 1929.
Погодин, Александар. прир, Руско – српска библиографија 1800-1925. I књига: Књижевност. (Београд: Српска краљевска академија, Посебна издања књ. CX, Филозофски и филолошки списи књ. 29, 1936), 177.
Попов, Душан, „Суботић Даринка“, Енциклопедија Новог Сада бр. 27. ур. Душан Попов (Нови Сад: Новосадски клуб и Градска библиотека Новог Сада, 2006), 193.
Попов, Душан, „Суботић др Каменко“, Енциклопедија Новог Сада бр. 27. ур. Душан Попов (Нови Сад: Новосадски клуб и Градска библиотека Новог Сада, 2006), 202-205.
Предојевић, Ненад Друштво за Српско народно позориште – Нови Сад (1861-1941).Аналитички ивентар XX/2. Нови Сад: Архив Војводине – Научно информативна средства о архивској грађи, 2018.
Stojaković, Gordana. Znamenite žene Novog Sada I, Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Суботић К. Даринка. Савка Суботић – предавање на свечаној седници Матице Напредних Жена 25. новембра 1924. год. Нови Сад: „Застава“ Деоничарско друштво, 1925.
[1] Податке о уредничком и новинарском раду Даринке К. Суботић још увек истражујем јер је тај рад повезан са истраживањима у библиотекама ван Новог Сада (прим. аут.).
[2] Др Каменко Суботић (1870-1932) је после студија на филозофском факултету у Загребу, затим Грацу и Прагу докторирао у Грацу.
[3]Српско цвеће је издавао Ф. Видра, власник „Видрине творнице житне каве“ у Прагу као што је писало на дну сваког броја. Лист је доносио рекламе за производе ове фабрике, али је истовремено издавач захтевао да се установи рубрика загонетки, одгонетки и ребуса (прим. аут).
[4]Кад је прошла прочелница госпођа Анђелка Јовановић пролетос поднела била оставку, у нашој организацији настала је мала забуна, јер се, до последњег тренутка, није помишљало на личност нове прочелнице, па је мени сугерисано: да се примим прочелништва, да се спасе тадашња ситуација. (…) али сам нагласила, а и Главна Скупштина је моју жељу усвојила да је примање привремено (РОМС М. 7.222).
[5] Адресат – особа којој су писма упућена (прим. аут.).
[6] Једно од предавања на Народном универзитету било је и „Американизација европске расе и културна декаденција“ вајара Стаменка Ђурђевића (РОМС 16.157).
[7] Српско-американски дом за децу ратну сирочад („Орфелинат“) у Сремској Каменици основала је 1919. Даринка Грујић-Радовић. Године 1929. дворац Марцибањи-Карачоњи је купљен новцем Џона Фротингема и у њему је дозволом Министарства трговине и индустрије отворена Нижа и Средња занатска школа (Стојаковић 2001: 171-172)
Простим набрајањем женских организација Српкиња у Новом Саду (активних пре стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и основаних са стварањем нове државе), често изостаје осврт на појаву да су у невеликом женском активистичком корпусу истовремено опстајале и оне са готово идентичним програмом и циљевима. Да ли се узроци овог феномена могу наћи у потреби за лидерством изузетних жена које су неслагања унутар женског покрета преточиле у нове активистичке ентитете (што је познато и у савременом феминистичком свету), можда о потреби које је наметао друштвено-политички контекст, или о више симултаних узрока? Овај недовољно познати сегмент историје женског покрета биће предмет истраживања у коме ћу покушати да осветлим феномен динамике женског активизма у новосадским приликама друге деценије 20. века. У фокусу ће бити рад Кола напредног женскиња[1] (осн. 1919, од 1921. Матица напредних жена) у првим годинама деловања (1919–1921) у односу на рад „Добротворне Задруге Српкиња Новосаткиња“[2] (осн. 1880)[3] и Женске читаонице „Посестрима“[4] (осн. 1910). Такође, намера ми је да појасним чињеницу да је Народни универзитет у Новом Саду, настао на трагу напора чланица Кола (затим Матице напредних жена) за самообразовањем, али и образовањем грађанства. Зато ћу активности Матице напредних жена анализирати у периоду 1922–1923, а поједине искораке ка установљењу нових садржаја и током 1924. и 1925.
Извесно је да је у посматраном периоду дошло до великих друштвених и политичких промена, не само кроз стварање нове државе – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, већ и на плану економије, демографије и др. У таквим околностима наново су се испитивали односи унутар друштвених структура, нарочито положај жена. У неким послератним европским државама женско право гласа је постало политичка реалност, те су се унутар нове државе, Краљевине СХС већ почетком 1919. почеле груписати женске активистичке снаге за борбу за женска лична, породична и политичка права на начин да се превазиђу национални оквири.
Истовремено, пред женама српске новосадске заједнице био је озбиљан задатак да, како је то објаснила Јелена Остојић, лидерка Кола напредног женскиња, најпре изађу из сталешких (класних), рођачких, суседских оквира и напусте одлучивање према личним везама и симпатијама. Важни и далекосежни циљеви захтевали су одлучно деловање, те су млади, женски активистички изданци програмским активностима настојали да придобију чланство и изборе видљивост у јавном простору. У таквим околностима, унутар женске активистичке сцене, бар у јавности није било сукоба, али би понекад избила извесна компетитивна напетост између организација. Да бих истражила ову појаву поред темељних докумената организација, чији рад истражујем, фокусираћу се и на објаве и извештаје у дневном новосадском листу Застава простору где су се активности издвојених женских организација саопштавали, као и на архивске изворе нарочито у вези са чланством и финансијама одабраних организација. Истраживање треба да покаже да ли се оснивајући Коло група образованих Новосађанки, следећи поделу унутар српског политичког живота, бременитог личним везама и нетрпељивостима, нашла на трагу истог циља који је већ спроводила „Посестрима“, те да ли је догађај променио однос чланица организације према Задрузи?
Теме и динамика
Многи почетни напори за побољшање положаја жена у друштву везани су за женске задруге, сестринска предузећа Српкиња у Хабзбуршкој монархији. Ове организације основане су седамдесетих и осамдесетих година 19. века у време националне демократизације, а биле су повезани са националним питањем. Делујући унутар националног оквира женске задруге су реализовале идеју о специфичној женској мисији у друштву која тежи да га културно и материјално реформише. Систем задружних организација подразумевао је сабирање женских активистичких потенцијала и капитализовање финансијских средстава (у новцу и имовини)[5] да би се хуманитарни и образовни циљеви организације, као и рад на плану еманципације жена, остварили. У том друштвеном контексту новосадска Задруга је имала посебно место, јер су се капитализованом имовином (даровани поседи и новац), чланарином, добровољним прилозима, организацијом сéла, чајанки, изложби… издржавала женска радничка школа, дечије обданиште, школовале девојчице, стипендирала млада женска интелигенција и основао месечник Женски свет (1886–1914) – ризница података о женском активизму, те платформа за повезивање и координацију активности и промовисање женских литерарних радова. Задруга у Новом Саду је била својеврсна школа уласка жена у јавну сферу, заједница ослоњена на подржаване женске улоге у друштву у којима су се током времена развиле идеје о борби за лична, породична и политичка права жена. Готово све чланице женских организација насталих у српској заједници почетком 20. века у Новом Саду биле су у неком периоду активно, или као приложнице, укључене у рад ове организације. Може се рећи да је организација била исходиште генерације жена које ће се почетком 20. века организовати у односу на циљеве, а не према националној или верској припадности. Међу мајке оснивачице Задруге треба уврстити Нану Натошевић и Јулку Радовановић[6] али истовремено уочити чињеницу да је према угарском закону „перовођа“ (секретар) женске организације морао бити мушкарац што је утицало на многе ауторе који су секретарство Аркадија Варађанина преводили у позицију оснивача организације.
У периоду 1919–1921. Задруга је била угледна и стамена организација која је у јавном простору била видљива преко чајанки „у корист своје благајне“ (Застава, 27. новембар 1919, 9. и 29. децембар 1921), „народних забава са игранком“ (Застава,25. јануар 1920), изложбе женских ручних радова (Застава, 3. јун 1921) где се улаз наплаћивао, али и „јавних предавања“ где је приступ био слободан (Застава,19. март, 24. новембар и 22. децембар 1921). У посматраном периоду предавачи су били угледници који су могли да окупе публику свих политичких и идеолошких начела: др Иван Ђаја, др Милан Петровић и професор Васа Стајић.
И пре окончања I светског рата Задруга није задовољавала потребе нове жене, оне која се школовала за тада друштвено прихватљива занимања, а затим и оне која је већ учествовалa у политичким активностима. У тај празан простор прва је ступила Милица Томић која је са истомишљеницама 1905. основала Посело Српкиња, да би организација 1910. преименована у Женску читаоницу „Посестрима.“ Организација је имала за циљ образовање и самообразовање жена (формирање библиотеке и оснивање школе за чланице које су неписмене), бригу за чланство кроз заједнички фонд, али активистички рад (борба за одржање српских виших девојачких школа које су остале без потпоре Српског црквено-народног сабора и политичка борба кроз сакупљање потписа против Апоњијевог закона тј. помађаривања народних школа).
Милица Томић је била на трагу оних напора које је пропагирала и реализовала у вези са домаћом радиношћу Савка Суботић, а то је да се треба активистички обраћати женама из занатлијских и ратарских породица. Задруга се овом најбројнијем сегменту друштва обраћала кроз традиционални хуманитарни рад. Новина коју су увеле оснивачице „Посестриме“ допринела да је део женских активисткиња кренуо ка новој позицији (унутар женског активизма) усмереној ка женама различитих сталежа (класа), на начин да се кроз допринос сваке чланице афирмише сестринство на националној основи и успоставе нови кораци ка еманципацији. Овај план је покренут пре I светског рата унутар оне политичке агенде коју је од 1907. заступала Српска народна радикална странка у Војводини, а то је женско право гласа и законодавство које женама даје иста права и обавезе као и мушкарцима у грађанском и кривичном законодавству (Ј. Томић Застава, 6. фебруар 1919).
По завршетку I светског рата на челу „Посестриме“ је била Милица Томић, а потпредседница Олга Вилић (Застава,1. март 1921). У јавном простору удружење је било видљиво преко „забавно-поучних сéла“ чија је садржина била делом преузета из искуства Задруге (поучни говор о некој актуелној теми, а затим песма и игра) уз новине као што је јавно читање, али и афирмација локалних музичких организација и група („Ратарско певачко друштво“, „тамбурашки збор трговачке омладине“, фолклорна група деце из Салајке, „ученице Каменичког Орфелината“[7] и др), док је гро предавача, у оквиру поучног дела припадало кругу сарадника часописа Жена (Застава, 13. март, 28. март, 10. април, 11. април, 3. мај и 31. мај 1919; 27. март, 31. март и 1. мај 1920; 10. март, 18. март и 7. октобар 1921). За „Посестриму“ је везана и нова форма повезивања чланица, а то су целодневни излети (Застава,27. мај 1921). Од септембра 1921. организација је најавила редовне недељне „састанке школе“ – модел образовања неписмених жена који ће установљењем руководитељки аналфабетских течајева преузети Антифашистички фронт жена Југославије (Застава, 24. септембар 1921; Stojaković 2012). Слава „Посестриме“, Ваведење Богородице, је била прилика да се после службе у цркви и резања славског колача после подне организује сéло (Застава, 4. децембар 1921). Такође, „Посестрима“ је преко лета најављивала рад у другим срединама кроз оснивање сличних друштава као што је Српско женско, просветно-привредно друштво „Посестрима“ у Вуковару, основано 1920. које је у свом саставу имало Српску женску читаоницу „Посестрима“ са респектабилном библиотеком.
Дилеме и напетости
До почетка I светског рата у јавном простору су се о „Посестрими“ могле чути и оцене које су признавале важност просветног и хуманитарног рада организације, али истовремено откривале дилеме потенцијалног чланства у вези са политичком оријентацијом лидерки и симпатизера организације који су били окупљени око часописа Жена и повезани са војвођанским радикалима. Још је Јелица Беловић-Бернаџиковска о часопису Жена Милице Томић у књизи Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас написала да је то „лист само једне политичке странке“ где су окупљене „само жене овог политичког програма уз своје мужеве“ (Беловић-Бернаџиковска 1913:15). Ова повезаност је била несумњива не само зато што је Милица Томић била spiritus movens оба женска ентитета[8] већ и због помоћи који је интелектуални круг око Милице и Јаше Томићa пружао пре свега часопису, а онда и „Посестрими“.
По окончању I светског рата лидерке „Посестриме“ су претендовале на већу подршку жена нарочито због политичких околности, у којима је и Милица Томић са шест других жена допринела присаједињењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији. Један од сарадника Жене и „Посестриме“, др Миладин Свињарев је у једном од поучних сéла „Посестриме“ агитовао у њену корист „истичући важност и значај“ организације „како у друштвеном погледу“ јер „је скупила у једно сестринско коло све женскиње без разлике њихова политичког убеђења, тако и у здравственом погледу као чуварица народног здравља, неговања, отхрањивања и васпитања подмлатка, узданице народног нам живота“ (Застава, 10. април 1919).
Неоспорно је да је „Посестрима“ „поучно-забавним сéлима много допринела народном просвећивању“, али није успела сасвим да заинтересује гро женске грађанске елите (Застава, 31. мај 1919). Коло напредног женскиња ће 1919. наново покренути женске редове и то понуђеним концептом који је напустио сестринство у оквиру једне нације и као циљ увео позицију активне и корисне грађанке[9]. Као прво издање Кола штампана је књижица Коло Напредног Женскиња, Организација – Устав – Програм[10] у коjoj су дате информације, како будућем чланству, тако и јавности о циљевима, устројству и начину рада организације, али и о односу према Задрузи и „Посестрими“.
У књижици је у уводу дат говор Јелене Остојић[11], прве председнице Кола, под насловом „Организујмо се“ у коме доминирају суморне слике друштвених прилика у Новом Саду у погледу односа према женској деци и женама. У наставку је понуђен одговор у виду три активистичка плана деловања: феминистички (политичка права за жене, законска једнакост мушкараца и жена, демократизација друштва, побољшање положаја радница и законска заштита трудних жена и материнства и др.); просветни(поучна предавања, организација аналфабетских течајева, реформа женских школа према новим потребама које намеће ново доба, просвећивање жена на селу, заштита мајки и деце на селу и др.) и социјални (пристојна склоништа за убоге, оснивање школа за раднице, законско обезбеђење радника у старости, болести или несрећи, организација посредовања у запошљавању и др.). Као средства и начини рада чланству су понуђени: самообразовање, поучни течајеви, јавно читање, предавања, библиотека и читаоница.
Као и „Посестрима“ и Коло је оснивачким актом установило правило да активно чланство припада женама, а мушкарци могу бити подршка, а у Колу и „спољашњи чланови“ који не гласају нити могу бити у управи организације ( „Коло Напредног Женскиња, Организација – Устав – Програм“, 14). Да би се избегле недоумице у јавности у вези са разликама и сличностима активистичких агенди „Посестриме“ и Кола, као однос Кола према Задрузи, као најстаријој и најугледнијој женској институцији, у одељку „Коло и Добротворна Задруга“ стоји следеће:
„(…) Имамо истина једно женско удружење: Добротворну Задругу, која постоји већ скоро 40 година, али њен рад није управљен њеним члановима, нити се она бави питањем о жени (…) Сматрамо да је потребно да се створи потпуно чиста ситуација, да не би нико ништа сумњао, да се не би ни с које стране увукло неповерење, или можда, чак омраза“ („Коло Напредног Женскиња, Организација – Устав – Програм“, 4, 24).
Надаље се каже да је програм Задруге окренут ка друштву у целини и да поред настојања чланица Задруге да прошире програм у складу са потребама новог времена Задруга „не би могла никад обухватити и програм нашег Кола“ (Исто, 24). Коло је пак, „више тип клуба“, „удружење за самообразовање“ окренуто ка чланству са циљем да „формира раднице за наш јавни живот“ (Исто, 24, 25). Чланице Кола су хтеле пропаганду за коју „треба више покретљивости ширине и слободе“, а то је најефикасније чинити у организацији – клубу, а не унутар традиционалне форме каква је Задруга (Исто, 25). На крају лидерке Кола су поручиле:
„Стога је боље да свако удружење иде својим путем (…) нема сумње да ће се оба кад затреба наћи у заједници. Сматрале смо за дужност да учинимо ову изјаву да бисмо умириле некоје чланове Добротворне Задруге“ (Исто, 25).
У вези са односом према „Посестрими“ гледиште је било другачије:
„Пала је овде реч и о томе да се наше Коло споји с друштвом Посестримом. Између ова два друштва стоји нешто другачије. Видеће се из нашег Устава да рад којим се бави Посестрима спада у дужности чланова Кола. Само мислим да због такога рада није потребно стапање ова два друштва него кооперација. Како би се та кооперација извела о томе се може говорити тек онда кад до таке[12] кооперације дође“ (Исто, 26).
Ове реченице уписане у темељни документ Кола сведоче о поштовању чланица нове организације према Задрузи, из које је већина и потекла, а многе су и даље задржале чланство у тој најстаријој женској организацији новосадских Српкиња. Ставови о „Посестрими“ говоре о резервисаности и евентуалној сарадњи две женске организације са истим циљевима. Начин на који је лидерка Кола, Јелена Остојић, увела организацију у јавни простор, дефинишући однос према „Посестрими“, произашао је из друштвено-политичког миљеа и упућује на опаску Јелице Беловић-Бернаџиковси о утицају политичких неслога на женски активизам у српској заједници.
Коло је на Конститутивној скупштини окупило 83 чланице, а до краја 1919. (према плаћеној чланарини) било је 155 чланица, 1921 – 80 чланица (Исто, 28; РОМС М. 10.985. Чланице МНЖ[13] 1919–1921). Међу лидеркама Кола су биле и сараднице часописа Жена Вукица Алексијевић и Зорка Лазић, а чланица је била и Олга Вилић[14] (РОМС 10. 985. Чланице МНЖ 1919–1921). „Посестрима“ је 1919. „имала 300 чланица које су помагале сваку добротворну и културну ствар“ што значи да је у невеликој новосадској српској заједници маса жена била укључена у рад више женских организације, а да су извесне напетости[15], проистекле из политичких размирица и личних нетрпељивости ималe одјек у делу женске интелектуалне елите (Жена[16] бр 10. 1919: 619).
Чињеница да је гро жена на различите начине у исто време подржавао рад више женских организација и сазнање да ће постављене циљеве достићи заједничком борбом, произвела је, у периоду који посматрам, одсуство сукоба у јавности и један манир учтиве солидарности. Најпластичнији јавни пример ове ситуације је прослава Ваведења, славе „Посестриме“ где су биле присутне и (на телима управљања одабране) представнице Задруге и Кола (Застава, 8. децембар 1919).
Други ограничавајући фактор везан за женски активизам и одсуство јавних сукоба је новац, без кога нема активности. У време настанка Задруге жене су економску самосталност стицале браком, те је гро добротворки, које су имање и новац завештале организацији или основале фондацију, био у статусу удовице. Завештане суме новца би се капитализовале до суме потребне да се фондација уведе у живот, а самим тим и да се обезбеди њено трајање[17]. „Посестрима“ је могла да рачуна на чланарину, прилоге институција и појединаца, ипак недовољне за фондације или институције какве је имала Задруга. Рад „Посестриме“ новчано су подржавали појединци (мушкарци и жене), али и институције као што је „Српска Задружна Банка, Српска православна црквена општина, Централни Кредитни Завод“ (Застава,10. јун 1920). Лидерке „Посестриме“ су уложиле 6000 круна[18] са 7% камате у тада расписани Државни инвестициони зајам што је поред економског био и политички чин подршке активностима нове државе (Застава, 21. и 22. септембра 1921). Коло је оснивачким актом предвидело годишњу чланарину, која се у периоду 1919–1921. кретала од 12[19] до 30 круна, а 1919. и износ од 5 круна за „књижницу“ Кола, (РОМС М. 10. 985. Чланице МНЖ и Благајна МНЖ). Када је Коло почетком 1921. прешло у окриље Матице српске као Матица напредних жена оснивачким актом организација се одрекла капитализовања новца рачунајући на потпору[20] Матице српске.
Задруга, „Посестрима“ и Коло (од фебруара 1921. Матица напредних жена) су биле чланице Народног женског савеза Краљевине СХС (Савез). Када је Савез одржао своју прву пленарну седницу[21] у Новом Саду 17–19. априла 1921, Задруга је преузела организацију догађаја који су захтевали новчане издатке, као што су свечана представа у позоришту и заједничка вечера за коју су домаће учеснице могле купити карте код председнице Задруге (Застава, 13. април 1921). На свечаној вечери су говориле: Зора Стефановић (Задруга и Матица напредних жена) и Олга Вилић („Посестрима“), Даница Христић (председница Савеза), Злата Ковачевић-Лопашић (Загреб), Олга Керниц-Пелеш (Загреб) и Јованка Шиљак (Сарајево) (Застава,22. април 1921). Задруга је јавно захвалила свима који су помогли да се догађај организује у доброј традицији Српске Атине, те да исти гошћама остане у најлепшем сећању (Застава,28. април 1921).
Нова динамика и нове напетости
Потрага за знањем и самообразовањем жена за чланице и симпатизерке Кола започела је почетком фебруара 1919. покретањем „поучних течајева“ чији је циљ и контекст, у коме се овај амбициозни план дешавао, образложила председница Кола, Јелена Остојић „при отварању“ првог предавања, а пренела Застава у неколико наставака (Ј. Остојић Застава, 18, 20. и 21. март 1919). У подужем експозеу дат је приказ неадекватног школовања генерација жена и истовремено предности које су баштиниле генерације мушкараца кроз стицање знања, кроз путовања и контакте са различитим стручњацима, што је утицало да разумеју друштвене промене, да се удружују и утичу на своје окружење без обзира да ли су интелектуалци или занатлије. Жене су пак, друштвеним устројством остављене без знања и у ситуацијама испразног таворења или погубног диринчења, карактеристичног за сиромашне слојеве. Генерације жена које нису имале среће да дочекају отварање женских гимназија, а то је било гро чланица Кола, нису биле спремне да чекају скрштених руку нове нараштаје образованих жена, већ су организацијом поучних течајева намеравале да крену ка позицији нове друштвене интересне групе. То показују и три тематска блока предавања. У прва два течаја, према најавама, требало је да се расправља о феминизму[22] (историјски преглед, женско право гласа и утицај женских бирача на друштвене промене у државама где је исто уведено) и о Програму[23] Кола. У трећем и четвртом течају тема је била материнство[24], брак[25] и положај жена у односу на те категорије, а пети течај бавио се тешким положајем радница,[26] нарочито фабричких радница. Чланице Кола нису плаћале течајеве, као ни спољашњи чланови (мушкарци), док је остала публика плаћала 15 круна за све течајеве (Застава, 8. март 1919). Први циклус течајева завршен je крајем маја 1919. На предавањима је било просечно „90 слушалаца“, највише 130, а представница Кола је закључила да се ради о највећем успеху „што је постигнут у Новом Саду у јавним предавањима“ (Застава, 3. јун 1919). Истовремено формирана је библиотека са читаоницом најпре у „Конвикту“[27], а неколико месеци касније у писарници „Више Девојачке Школе“ (Застава, 9. јул и 26. децембар 1919).
Поруке које су се слале са забавно-поучних сéла „Посестриме“ биле су подстакнуте пријемом првих течајева Кола код публике. Забавом и поуком, како је писало у најави за једно такво сéло „Посестриме“, требало је „да покажемо да имамо и ми смисла за науку, за оно што је лепо и племенито и да и нама лежи на срцу просвета“ (Застава, 13. март 1919). Чак су се и тематски поучна предавања или беседе на сéлу „Посестриме“ чинили као одговор на течајеве Кола јер је, готово у исто време, Мита Ђорђевић говорио о васпитању, а др Арсен Милутиновић о правном положају жене (Застава, 3. мај 1919). Разлика је била томе што је програм „Посестриме“ био прилагођен и ратаркама и занатлијкама, док је Коло окупљало грађански и образовани слој жена и исту такву публику. Намера лидерки Кола, која ће доћи до пуне реализације у годинама које следе, била је да за предаваче ангажују најзначајније интелектуалце, претежно универзитетске професоре, најчешће из Београда, затим и из Загреба и Љубљане, док су Задруга и „Посестрима“, уз понеки изузетак, ангажовале интелектуалне прваке Српске Атине.
Извесне напетости које су постојале током 1919. и 1920. између Кола и „Посестриме“ могу се пратити кроз извештаје о раду обе организације у Застави где се преко броја присутне публике ценила успешност активности обе организације. Тако су из „Посестриме“ обавештавали јавност да намеравају да ангажују највећи простор у Новом Саду како би примили све заинтересоване. Тиме су поручивали да је публика масовношћу показивала где је центар дешавања.
Застава, 28. март 1919.
„Посестрима“ је забавно-поучним сéлима остваривала приходе, па је тако било и са врло успешном „Ђурђевском“ приредбом где је „цена прве три ложе била 150 круна, остале по 100 круна“ док су се седишта наплаћивала од од 6 до 25 круна (Застава, 1. мај 1920). Приход је био намењен библиотеци друштва.
Док је „Посестрима“ током 1920. своје активности реализовала у континуитету, лидерке Кола су организовале неколико предавања ангажујући домаће снаге, махом спољне[28] чланове (Застава,23. март, 5. мај и 22. децембар 1920). Овај застој се одразио на пад броја чланица током 1920. На Скупштини одржаној у октобру 1920. Олга Крно[29] је на лидерској позицији наследила Јелену Остојић[30], која је због породичних прилика напустила Нови Сад. Заменица председнице је била Зорка Лазић, а међу чланицама Управног одбора су биле и Аница Савић[31], Зора Стефановић[32] и Милица Стајић[33] (Застава, 7. октобар 1920).
Почетком 1921[34] на ванредној Скупштини Кола донешен је нови Устав организације која од тада постаје Матица напредних жена. Такође, донета је и одлука да се затражи да организација буде примљена у састав Матице српске. Позитивна одлука Просветног одсека Матице српске, која је затим уследила, означила је нову етапу у животу организације. Матица напредних жена постала је тако „прва локална Матица посебног карактера“[35] у саставу Матице српске, тачније њеног Просветног одсека. Промена односа Матице српске према женској половини друштва кореспондирала је са промовисањем нових просветних циљеве најстарије културне институције код Срба. То је омогућило да, на иницијативу Кола, започне „уписивање наших жена у Матицу српску“, али не као „помагача“ – да фондовима, претплатом или као публика подржавају Матичин рад, већ сада у статусу „чланова оснивача“[36] (Застава,3. фебруар 1921).
Нови Устав Кола донео је новине, најпре да се од фебруара 1921. организација зове Матица напредних жена. Нови темељни документ новоустановљене организације идентичан је са претходним у делу који се односи на циљеве и начина рада организације. Разлика је у висини чланарине, која је за оне сиромашног стања и до 16 година – симболична и у обавези коју организација има да преко свог Управног одбора шаље извештаје о раду и план за следећу годину Просветном Одсеку Матице српске, те да истовремено најави какву помоћ очекује. Уставом Матице напредних жена предвиђено је да се неће капитализовати приходи од чланарине, оснивачких, добротворних прихода и улазница, већ ће четвртину прихода трошити за своје активности, а трећину давати Матици српској. У случају престанка рада Матице напредних жена архива, књиге и новац биће предати Матици српској.
Чланице Матице напредних жена нису биле задовољне како су саме констатовале „неодређеним положајем“[37] унутар Матице српске, те су пред Скупштину организације одржане у септембру 1922. изнеле дилему „да ли да се коначно прикључе Женском покрету у Београду као њихова секција или Матици српској као њена специјална секција“ (РОМС М. 10. 985. Записник Главне редовне скупштине МНЖ у Новом Саду одржане 24. септембра 1922).
Допис са захтевом за измену Устава Матице српске послат је Просветном Одсеку, а одговор је био да се молба прихвата и да се „ова ствар доставља заједничкој седници Управног Одбора и Књижевног Одељења да тражи поправке[38] и измене у Уставу Матице српске“ (М. 7.227, М. 10.985. Записник III редовне одборске седнице МНЖ одржане 14. октобра 1922). Матица напредних жена је 1923. постала секција Књижевног одељења Матице српске.
У јавном простору 1921. Матица напредних жена је била видљива преко предавања која су држали: социолог из Београда Федор Накић – серија предавања о положају и улози жене у српском друштву некад и сад, о жени и држави и жени и култури (Застава, 16. фебруар, 2. март и 29. новембар), музичар Петар Коњовић о позоришту и публици (Застава, 23. фебруар), секретар Матице српске, Васа Стајић, о феминизму Емила Фаге и литератури руског писца С. Петрова (Застава,10. март и 6. април), доцент Правног факултета у Суботици, др Ђорђе Тасић[39] (Застава, 6. април), руски писац С. Петров о руској литератури (Застава, 6. април), проф. А. Балубџић о жени и религији (Застава,28. април) и Милева Милојевић из Друштва за просвећивање жене и заштиту њених права о моралу за мушкарце и жене (Застава, 26. јун). Чланице Матице напредних жена успешно су окончале активности у 1921. и пребродиле застој настао одласком агилне, високомотивисане прве председнице Кола, Јелене Остојић.
Свакодневни живот као инспирација за нове искораке
У „Енциклопедији Новог Сада“ Народни универзитет – „просветно-културна и научно популарна трибина“ уписана је као тековина Кола коју је наставила и развила Матица напредних жена (Попов, 2001: 233–234). Многи[40] су оснивали сличне програме, са истим називом, чак и у Новом Саду. Постоји писмени захтев из Дубровника[41] да се помогне у оснивању Народног универзитета у том граду према новосадском искуству Матице напредних жена (РОМС М. 10.985. Дописи.).
Предавања у организацији чланица Кола, а затим Матице напредних жена привлачила су пажњу јавности, јер су предавачи и предавачице били еминентни познаваоци области о којој говоре, а многе од њих до тада новосадска публика није имала прилике да види. Током 1922. посредник између потенцијалних предавача и организаторки предавања је био др Н. Вулић[42]. Он је обавестио одборнице[43] Матице напредних жена „да ће професори београдског Универзитета радо долазити да држе предавања (…) само се мора постарати за бесплатну железничку карту, а они не траже никакав хонорар“ (РОМС М. 10.985. Записник II редовне одборске седнице МНЖ одржане 7. октобра 1922). Одмах затим се испоставило да ће „неки предавачи тражити хонорар“, те је одлучено да се за сваког одреди хонорар од 250 динара (РОМС М. 10.985. Записник са VI редовне одборске седнице МНЖ одржане 4. новембра 1922).
Током пролећног циклуса 1922. одржана су следећа предавања: Зора Каснар-Караџић[44] о женском покрету на делу (4. фебруар), Јован Ненадовић о браку и венеричним болестима (16. фебруар), епископ Иринеј Ћирић о библијским казивањима о стварању света (23. фебруар), Игњат Павлас[45] о позитивном праву жене (2. март), вајар Перо Палавичини о развоју сликарске уметности (16. март), Петар Шеровић о инвалидском питању (23. март), Васа Стајић о културним проблемима Новог Сада (30. март), Миленко Вукичевић о Јелени Француској и Јефимији, српској деспотици, песникињи и монахињи (6. април), Светислав Баница о жени у Ибзеновим драмама (27. април) и епископ Иринеј Ћирић о Песми над песмама (4. мај) (РОМС М. 7.215. Дневник МНЖ).
У јесен 1922. одржана су следећа предавања: епископ др Иринеј Ћирић о библијској поезији (12. октобар), Светислав Баница о женама у Ибзеновим драмама (19. октобар), М. Главина[46] о социјалној кризи и феминизму (26. октобар), др Н. Вулић о женама у старом добу и данас (2. новембар), др Ксенија Атанасијевић о Сократу (15. новембар), др Милан Богдановић о модерној поезији (22. новембар), др Никола Поповић о савременој филозофији (29. новембра), Григорије Петров о „тражењу“ великих људи (5. децембра), те о болести и терапији друштвеног живота (6 децембра), Васа Стајић о проблему интелигенције (20. децембар) и др Владета Поповић о Бајрону (27. децембар) (РОМС М. 7.215. Дневник МНЖ).
Обезбеђивање предавача за испуњење програма Народног универзитета често је билo последица агилности чланица Управног одбора Матице напредних жена. Најчешће су то радиле позивним писмима као у случају Јована Цвијића који се захвалио на позиву и оправдао изостанак слабим здрављем.
Велика агилност чланица у посредовању код потенцијалних предавача трајала је до краја септембра 1924. када је секретар Матице српске, Марко Малетин увео правило да са чланицама Управног одбора Матице напредних жена састави програм предавања, а тек затим да се разговара са др. Вулићем. Такође, предложио је да се предавања тематски[47] групишу, увео правило да он посредује код „београдских капацитета“, те именовао све програме Народног универзитета у које су поред предавања спадали и курсеви, матинеи, сéла[48] и свечаности посвећене знаменитим личностима (Записници V, VI и VIII редовне одборске седнице МНЖ од 29. септембра, 3. и 17. октобра 1924).
Предавања су била намењена[49] чланицама организације и образованом грађанству а „никако нису за народ“, као што ни библиотека коју су оформиле „није (била) згодна за народ“ (РОМС М. 10.985. Записник IV редовне одборске седнице МНЖ одржане 21. октобра 1922). Опаске овде дате су одговор Матице напредних жена на молбу Удружења учитељица и забавиља из Баваништа које су тражиле књиге и гостујућа предавања. На истој седници је одлучено да се тражиље упуте на Матицу српску која има књиге за народ и обећале да могу „с времена на време“ послати предавача (Исто).
Трошкови реализације предавања су превазилазили приходе организације, те су се чланице Матице напредних жена ослањале на Матицу српску „при хонорарисању предавача“ (РОМС М. 7. 215 Дневник МНЖ). Недостатак средстава чланице организације су покушале да ублаже тако што би се „приликом сваког предавања купио добровољан прилог од 1–5 динара“ или што би се уписивали стални слушаоци, те ако се упише доста велик број да се тражи дворана од Варошке куће“ (РОМС М. 10.985. Записници Редовне главне скупштине и III редовне одборске седнице МНЖ од 26. септембра 1923. и 14. октобра 1922). Недостатак новца пратиће рад Народног универзитета у годинама које ће уследити. Рад ове просветно-културне установе, поред Матице српске, током тридесетих година 20. века новцем су подржавали Просветно одељење Краљевске банске управе и Културно одељење Савета општине у Новом Саду (Ф-150 Фонд Магистрата Града Новог Сада бр. 8938/1934).
Матица напредних жена није само осмислила, организовала и одржавала просветно-културну трибину кроз многобројна предавања већ је њено чланство, осетивши потребе становништва за образовањем, увело у јавни простор систем течајева страних и српског језика, посебну школу за раднице Свиларе и течај прављења шешира. Још почетком фебруара 1921. отворен је конкурс за учење руског језика који ће почети „чим стигну поручени уџбеници (Застава 23. фебруар 1921). Како је у новој држави језик комуникације у новосадској регији и шире био српски, то је многобројном грађанству била понуђена могућност да учи српски језик. Почетком фебруара 1922. чланице Матице напредних жена су позвале сва женска друштва да међу чланством објаве почетак школе српског језика. Објаве су послате и у локалне новине на мађарском и немачком језику. Већ почетком марта исте године установљена је Вечерња школа српског језика, а њен привремени управник Веселин Ђисаловић 11. марта 1922. послао је извештај о раду Управном одбору Матице напредних жена у коме се каже да je Матица напредних жена „основала и издржавала“ школу (РОМС М. 7.229).
Ђисаловић је известио да се часови држе у школи на Житном тргу, да се од уписаних 216, на првом часу појавило 150 особа и да је према знању кандидата направљено осам група, а за све полазнике предвиђена су три часа недељно. Месечна цена течаја је била 120 круна, а накнада за наставнике је била 30 динара по часу. Постојао је и Наставни план из кога се види да се радило о учењу српског језика са елементима књижевности и српске историје. Касније су се цене часа и хонорари за наставнике мењали као што се види из писма Ђисаловића Управном одбору Матице напредних жена од 14. октобра 1922 (РОМС М. 7. 229).
У децембру 1922. започео је курс енглеског језика који је на молбу чланица Управног одбора Матице напредних жена држала „Гђа Ирвин“ (РОМС М. 10.985. Записник са X одборске седнице МНЖ одржане 2. децембра 1922). Настава је држана у школи на Житном тргу за „леп број слушалаца“ (РОМС М. 7. 229. Писмо Ђисаловића Управном одбору МНЖ од 7. децембар 1922). У марту идуће године течај је обустављен до јесени, јер је предавачица напустила Нови Сад. Истовремено, Веселин Ђисаловић, управитељ Вечерње школе предао је управу над течајевима енглеског језика Васи Стајићу (РОМС М. 10.985. Записник са XVII одборске седнице МНЖ одржане 3. марта 1923). Такође, покренути су курсеви немачког и француског језика (РОМС М. 9.562. Извештај о раду 1923/4). Курсеви страних језика трајали су до октобра 1925. (РОМС 10.985. Записник И редовне одборске седнице МНЖ одржане 25. септембра 1925)
Увидевши да је рад Матице напредних жена затворен унутар круга повлашћене класе, а да су Уставом организације предвиђене активности које су намењене и другим друштвеним слојевима жена, чланице организације су крајем 1922. намеравале да „отворе књижницу и вечерњи течај“ за раднице новосадске Свиларе (РОМС М. 10.985. Записник V одборске седнице МНЖ одржане 28. октобра 1922). План је био да се раднице уче ручном раду и домазлуку, али је директор Свиларе предложио да је боље да предавања буду из историје, „земљописа“ и „природописа“ јер су раднице већ упућене у домаће послове (Исто). Директор Свиларе је замољен да дозволи да раднице један дан у недељи излазе један сат раније с посла, што је и одобрено. Настава из књижевности, историје и „земљописа“ за раднице почела је крајем децембра 1922. у Николајевској школи.
У записницима са одборских седница организације постоји и податак који упућује да је крајем 1922. или почетком 1923. организован курс прављења шешира за који је „наставница за прављење шешира“ тражила да јој се плати 250 динара за сваку ученицу (РОМС М. 10.985. Записник са XVI одборске седнице МНЖ одржане 25. фебруара1923). Одборнице Матице напредних жена су закључиле да је то скупо, одредиле су да то буде износ од 200 динара по ученици и још 20 динара за уписнину (Исто). Покренут је и курс стенографије, а за девојчице из сиромашних породица које су ишле у школу отворено је Дечије обданиште, најпре у Женској грађанској школи, а затим премештено у Женску гимназију (РОМС М. 9.562. Извештај о раду 1923/4; РОМС М. 10.985. Записници V и VI одборске седнице МНЖ од 23. октобра 1925. и 28. маја 1926).
Матица напредних жена је током 1922. је била најагилнија[50] женска организација у Новом Саду, јер су активности које је реализовала доминирале у јавном простору. Од 1922. и почетком 1923. интересовања чланица Матице напредних жена, а у вези са образовањем и помагањем различити друштвених слојева кретала су у више праваца. Током 1924. предавања су држана студентима у Суботици, а „пропаганда на селу“ само у Мартоношу (РОМС М. 9.562. Извештај о раду 1923/4).
Ширење активности организације зависило је од појединачних интересовања чланица које су предложивши идеје[51] настојале и да предњаче у њиховој реализацији. Олга Крно је сматрала да би требало приређивати „причање бајки за децу са филмовима“ (РОМС М. 10.985. Записник XVI одборске седнице МНЖ одржане 25. фебруара 1923). Она и још једна одборкиње су због тог наума оствариле контакте са одговарајућим особама упућеним у филм и његову дистрибуцију, а одговори које су добиле су били обесхрабрујући, те се одустало од тог плана. Истовремено на предлог др Лазе Марковића „просвећивање народа по селима“ уврштено је у циљ Матице напредних жена (РОМС М. 10.985. Записник са VI одборске седнице МНЖ одржане 16. новембра 1923). Матица напредних жена је покушала да организује одборе у другим срединама у Војводини. Постоји податак да је Илка Бикар из Сомбора била заинтересована да испуни тај план (РОМС 10.985. Записник XIV редовне одборске седнице МНЖ одржане 11. фебруара 1924). Унутар листе женских друштава Дунавске бановине Краљевине Југославије не постоји податак о сомборској секцији, али постоји тај да је у Великој Кикинди до 1934. постојало Коло напредних жена (М. 9. 561. Списак организација чланица Народног женског савеза Дунавске бановине Краљевине Југославије).
Поруке наших преткиња
Истраживање о женским организацијама, попут Задруге, „Посестриме“ и Матице напредних жена могу се упоредити са истраживањем биографија заборављених жена које су сањале праведнији и бољи свет за себе, своју децу, рођаке, пријатеље, читав народ. Резултати показују да се ради о путовању сатканом од успона и падова, неспоразума и сарадње, упорности и лепоте коју доноси стваралаштво женског колектива.
Активности женских организација, нарочито Кола /Матице напредних жена показале су да се ради о колективном духу живљења током упорне борбе да се знањем превазиђу предрасуде према жени, која је при том везана оковима обесправљености. Био је то пут поплочан идејом женске равноправности у односу на мушкарце на личном, породичном и политичком плану, али и идејом добробити за читаву заједницу.
Мада је у свим новосадским женским организацијама, формираним на националној или вероисповедној матрици, било жена других вера и нација, по први пут је у случају Кола и Матице напредних жена формирана агенда која је релативизовала национално одређење као полазиште женске еманципације. То доказује вишенационално чланство организације и Словакиња као прва лидерка Матице напредних жена.
Специфичност новосадског женског активизма је истовремено чланство у две и више организација коју најпластичније илуструје председница Матице напредних жена Даринка К. Суботић, истовремено чланица Задруге, „Посестриме“, Женске странке и Друштва „Кнегиња Зорка“. Овакав свеобухватни активистички полет није био реткост, већ правило. Чланство женских организација је масовношћу, активним радом и новцем омогућило оснивање више организација са истим циљем. Женски активистички елан поништио је наслеђе политичких неслога у српском друштвеном животу и установио нову кооперацију у јавном простору између традиционалног сестринства и грађанки које намеравају да уђу у политички простор. Са једне стране, то је био омаж традицији, те жеља да се личним радом помаже све што иде у прилог добробити народа, а са друге, потреба да се агилније делује у корист агенде женске равноправности и напретка жена у свим сферама живота и рада. Доказ постојања тог елана, полета и оптимизма у женским редовима је оснивање нових организација, које ће убрзо уследити, као што су хуманитарно „Друштво „Кнегиња Зорка“ (1925), са пододборима у Футогу, Новом Бечеју, Врањеву и Перлезу и нова политичка иницијатива – Женска странка (1928).
Све личности које су биле на лидерским позицијама у организацијама у фокусу истраживања, заслужују посебну пажњу, јер су упорним и пожртвованим радом, толерантним, често дипломатски мудрим одлукама успеле да и поред тешкоћа, најчешће материјалних, очувају чланство и дају допринос општем културном развоју. Јулка Радовановић, Зора Стефановић, Милица Томић, Олга Вилић заслужују посебно место у историји женског покрета у Војводини и Србији. На лидерској позицији Кола и Матице напредних жена су се смењивале: Јелена Остојић (Коло) Олга Крно, прва председница Матице напредних жена, а затим су следиле: Анђелка Јовановић, Даринка К. Суботић, Катица Главина, поново Даринка К. Суботић и на крају Вида Француз-Увалић. Као и у случају других организација почетак II светског рата је значио гашење женских организација. По завршетку рата ове организације су виђене као буржоаске тековине, те ниједна није могла да обнови рад, али су многе њихове чланице биле активне у АФЖ-у.
М. 10. 985. Архива Матице напредних жена и Кола напредног женскиња:
Записници са седница Управног одбора и Скупштине Матице напредних жена (24. септембар 1922–30. новембар 1927).
Дописи и позивнице.
Адресар сарадника Матице напредних жена.
Списак сарадника из Београда.
Адресар новосадских удружења, школа судова и судија, лекара, инжењера.
Чланице Матице напредних жена.
Благајна Матице напредних жена (1923–1930).
Ксенија Атанасијевић председници Матице напредних жена о предавању, Београд, 13. фебруар 1940. (дописница).
М. 7. 217. Записник са Комеморативне седнице Матице напредних жена одржане 21. јуна 1928. поводом смрти Даринке К. Суботић.
М. 7. 217. Записник са XIX одборске седнице Матице напредних жена одржане 14. септембра 1928.
М. 7. 215. Дневник Матице напредних жена (1920–1923).
М. 9. 561 Списак организација чланица Народног женског савеза Краљевине Југославије и женских организација Дунавске бановине Краљевине Југославије, 11. новембар 1938.
М. 9. 562. Извештај о раду Матице напредних жена 1923/24.
М. 7. 216 Устав Матице напредних жена (1920).
М. 7. 227. Писмо Матице напредних жена Главној скупштини Матице српске (без датума).
М. 7. 229. Документа Вечерње школе српског језика и курса енглеског језик:
Писмо Ђисаловића УО Матице напредних жена, Нови Сад, 7. децембар 1922
Писмо Веселина Ђисаловића УО Матице напредних жена, Н. Сад, 11. март 1922.
Писмо Веселина Ђисаловића УО Матице напредних жена, Н. Сад, 14. октобар 1922.
Писмо Веселина Ђисаловића УО Матице напредних жена, Н. Сад, 7. децембар 1922.
Наставни програм за Школу српског језика
М. 7. 218 Писмо УО Матице напредних жена Женском покрету (Друштву за просвећивање жене и заштиту њених права), Н. Сад, 6. фебруар 1922.
М. 7. 221 Писмо Друштва за просвећивање жене и заштиту њених права Матици напредних жена, Београд, 13. март 1922.
Историјски архив Града Новог Сада
Ф-150 Фонд Магистрата Града Новог Сада Савет – Поглаварство бр. 8938/1934. Извештај о раду Матице напредних жена и молба за новчану помоћ Културном одељењу Савета општине у Новом Саду, Нови Сад, 1932.
Литература
Беловић-Бернаџиковска, Јелица ур. 1913. Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас. Сарајево: Добротворна Задруга Српкиња у Иригу.
Коло Напредног Женскиња: Организација – Устав – Програм. 1919. Збирка Кола Напредног Женскиња 1. Нови Сад: Коло Напредног Женскиња.
Попов, Душан. 1998. „Коло напредног женскиња“. 240–241. Енциклопедија Новог Сада 14. ур. Душан Попов. Нови Сад: Новосадски клуб/ „Прометеј“.
Попов, Душан. 2001. „Народни универзитет“. 233–234. Енциклопедија Новог Сада 16. ур. Душан Попов. Нови Сад: Новосадски клуб/ „Прометеј“.
И. Н. Г (Неофитовић-Грубјешић , Иванка. 1999. „Матица напредних жена“. 167–168. Енциклопедија Новог Сада 14. ур. Душан Попов. Нови Сад: Новосадски клуб/ „Прометеј“.
Стојаковић, Гордана, ур. 2001. Знамените жене Новог Сада I. Нови Сад: Футура публикације.
Стојаковић, Гордана. 2011. „Women`s World (1886-1914): Serbian Women`s Laboratory as an Entrance into the Public Sphere“. 21–58. Serbian Studies: Journal of the North American Society for Serbian Studies 25 ( No 1). ed. Ljubica D. Popovich and Lilien F. Robinson (at al.). Bloomington: Slavica Publisher, Indiana University.
Stojaković, Gordana. 2012. Rodna perspektiva u novinama Antifašističkog fronta žena (1945–1953). Novi Sad: Zavod za ravnopravnost polova.
Стојаковић, Гордана. 2018. Савка Суботић (1834–1918) – Жена која није ништа прећутала. Нови Сад: Академска књига.
Новински чланци
Јаша Томић, „Жена и питање рата у радикалском програму“, Застава 6. фебруар 1919.
„Коло Напредног Женскиња – Објава“, Застава, Просвета, 8. март 1919.
Ј. Остојић, „Шта хоћемо са поучним течајевима“, Застава 18, 20. и 21. март 1919.
„Коло Напредног Женскиња у Новом Саду“, Застава, Вести, 23. фебруар 1919.
„Просвета – Коло Напредног Женскиња“, Застава, Објава, 8. март 1919.
„Забавно-поучно сéло Посестриме“, Застава, Вести, 13. март 1919.
„Забавно-поучно сéло Посестриме“, Застава, Вести, 28. март 1919.
„Забавно-поучно сéло Посестриме“, Застава, Вести, 10. април 1919.
„Забавно-поучно сéло Посестриме“, Застава, Вести, 11. април 1919.
„Забавно-поучно сéло Посестриме“, Застава, Вести, 3. мај 1919.
„Забавно-поучно сéло Посестриме“, Застава, Вести, 11. мај 1919.
„Забавно-поучно сéло Посестриме“, Застава, Вести, 31. мај 1919.
„Коло Напредног Женскиња у Новом Саду“, Застава, Вести, 3. јун 1919.
С. Торњански, „Стање наших учитеља“, Застава, 24. јун 1919.
*Рад није обогаћен прилозима (изводи из записника, писма, извештај о раду, спискови женских организација и сарадника…) јер нисам добила дозволу Председништва Матице српске/ Рукописног одељења Матице српске да их објавим. Образложење је да архивску грађу могу да објавим у монографској публикацији или у часопису, али не и у раду на интернету
[1] У тексту који следи – Коло (прим. аут.).
[2] Знаци навода означавају да је транскрипција назива организације дат према документима који се цитирају (прим. аут.).
[4] У тексту који следи – „Посестрима“ (прим. аут.).
[5] Имовина женских задруга Српкиња у Аустроугарској Босни и Херцеговини у новцу и имовини 1910. је износила 927.514,47 круна или 185.502,89 америчких долара (Стојаковић према Варађанин 2018: 57).
[6] Јулка Радовановић је демонстрирала лидерство над Задругом, оптужујући Варађанина да је „закинуо Задругу“ након чега је он понудио оставку. Спор је превазиђен, али је остао као сведочанство о ауторитету лидерке организације и о реалном положају „перовође“ Варађанина (Stojaković 2011:31–32).
[7] „Српско-американски дом“ за ратну сирочад у Сремској Каменици у дворцу Марцибањи-Карачоњи основала је 1919. Даринка Грујић. Новцем Џона Фротингема дворац је откупљен 1929. и основана је фондација која је носила његово име. У тој институцији која је постојала до 1930. радила је и Домаћичка школа (Stojaković 2001: 171–172).
[9] О задатку Кола напредног женскиња Застава је извештавала: „(…) Задатак друштва је да отргне нашу жену из друштвене пасивности, да је упути у јавном друштвеном раду, и обавести о њеним правима и дужностима у држави да би тако постала активна и корисна грађанка (…)“ (Застава,23. фебруар 1919).
[10] Књижицу Коло Напредног Женскиња, Организација – Устав – Програм, коју можете погледати овде, добила сам од госпође Иванке Неофитовић-Грубјешић, кћерке госпође Дафине Неофитовић, председнице Кола од 1928. до гашења организације (прим.аут.). https://zenskimuzejns.org.rs/wp-content/uploads/2020/12/kolo-naprednog-zenskinja_compressed.pdf
[11] Јелена Остојић (рођена Поповић) завршила је Руски институт на Цетињу, говорила је руски и француски језик, водила неколико женских интерната, а удајом за проф. др Тихомира Остојића, једно време секретара Матице српске, постала део грађанског, угледног новосадског круга (прим. аут.).
[14] Олга Вилић је на Скупштини „Посестриме“ одржане 1. марта 1921. изабрана за потпредседницу (Застава,1. март 1921).
[15] Ради се о размирицама и нетрпељивостима које су постојале у политичком и друштвеном животу српске заједнице пре I светског рата, а које су се осећале и у новој држави Краљевини СХС. (прим. аут.).
[16] Текст о Поселу Српкиња и „Посестрими“ објављен је под насловом „Разне белешке“ (прим. аут).
[17] Власти социјалистичке Југославије национализовале су имовину ових институција (фондове, готовину, имања и некретнине), те су уз прећуткивање њиховог наслеђа допринеле да ни једна женска организација основана деведесетих година прошлог века и касније није могла да користи макар и делић баштине настале у корист женске агенде.Устави ових организација су предвиђали шта ће се десити са имовимом уколико дође до укидања организације, те се највећи број њих одлучио да то буду Матица српска или Српска православна црквена општина. Неизвесно је колико је имовине српских женских организација у реституцији током 2000-тих затражено од стране бенефицијара (прим. аут).
[18] Круне су још биле у оптицају у крајевима који су били део Хабзбуршке монархије (прим. аут.).
[19] Плата учитеља је 1919. била до 250 круна (Торњански Застава, 24. јун 1919).
[20] Ова одлука се није показала новчано исплатива, јер је Матица српска тридесетих година дошла у финансијску кризу (РОМС 10. 985. Дописи).
[21] На Пленарној седници се расправљало о положају жена и деце. У политичком коментару „Женско право гласа“ Бранко Ролер је о томе написао: „(…) жене саме управљају тим покретом и без мушке помоћи хоће да дођу до резултата и извојују себи победу. Мушки, ма колико да су индиферентни према овом покрету праве и правиће сметње једино из своје сујете и егоизма. Посматрајући њихов рад дошао сам до уверења да то није пуко мајмунисање неких претераних фантасата (напр. кад пуше или носе палици или цилиндер), да оне не извршују само једну формалност, него да их је све искупио један исти осећај, осећај дужности и љубави, помоћи не само једна другој у невољи, него пружити помоћ читавом народу. Рад је овога савеза у толико идеалнији и заслужује нарочиту пажњу и похвалу, што је несебичан, некористољубив.“ (Ролер Застава, 23. април1921).
[22] Течај од 5 часова др Милан Секулић (Застава, 8. март 1919).
[23] Течај од 2 часа – др Тихомир Остојић (Застава, 8. март 1919).
[24] О материнству течај од 3 часа – др Лаза Марковић (Застава, 8. март 1919).
[25] „Расна хигијена и брак“ течај од три часа – др Владан Јојкић (Застава, 8. март 1919).
[26] “Заштита раднице“ течај од 3 часа – Васа Кнежевић (Застава, 8. март 1919).
[27] Ради се о Српском учитељском конвикту, данас Средњошколском дому у Николајевској улици (прим. аут.).
[28] Др Тихомир Остојић је говорио на тему „Идеал жене у нашој народној поезији“, одржано је предавање са дискусијом на тему „Васпитање у породици“ и на крају године социолог Федор Накић је одржао предавање на тему „Зашто је социјално васпитање тако важно за жену“ (Застава,23. март, 5. мај и 22. децембар 1920).
[29] Олга Крно је била једна од лидерки Централног савеза чехословачких жена у Краљевини СХС. На месту председнице Кола напредног женскиња је била од септембра 1920, а затим је од фебруара 1921. све до краја октобра 1922. била прва председница Матице напредних жена када ју је због одсутности мењала Анђелка Јовановић, која ју је у септембру 1923. и формално наследила на месту председнице (прим. аут.).
[30] Брачни пар Јелена и Тихомир Остојић су напустили Нови Сад јер је он постављен за професора Филозофског факултета у Скопљу (прим. аут).
[31] Аница Савић (касније Савић-Ребац) је активно учествовала у подизању капацитета Кола све док није отишла у Београд, а затим у Скопље. Чак и тада је одржавала везу са организацијом (РОМС М. 7. 217).
[32] Зора Стефановић је била чланица више женских организација у Новом Саду, председница Задруге и чланица Управног одбора Народног женског савеза Краљевине СХС (прим. аут).
[33] Милица Стајић, (супруга Васе Стајић) била је у првим годинама рада Кола чланица Управног одбора организације. Њено ангажовање показује да су женске организације (а не само „Посестрима“) користиле породичне везе да лакше и корисније организују или реализују поједине активности. Такође, њен рад показује да је женски покрет имао континуитет и после II светског рата. Она је била председница Градског одбора АФЖ-а Новог Сада те се не може избећи поређење проверених начина рада из грађанског покрета и оних примењених у АФЖ-у, мада та веза никада нигде није гласно констатована (прим. аут).
[34] У Дневнику МНЖ види се да је Скупштина Кола одржана 21. јануара 1921. а да је Извод из записника Просветног одсека Матице српске којим се потврђује пријем Матице напредних жена у окриље овог ентитета примљен 8. фебруара 1921. (РОМС М. 7. 215). Народни женски савез Краљевине СХС и Женски покрет обевештени су о промени имена и статуса организације почетком марта 1921. (РОМС М. 7. 215).
[35] „У смислу Устава Матице Српске члан 21. и 22. Просветни одсек са радошћу узима на знање овај закључак и оснивање прве локалне Матице посебног карактера са којом ће у најприснијем споразуму неговати заједницу рада у корист просвећивања нашег друштва“ (Извод из записника II седнице Просветног одсека Матице српске, 3. фебруар 1921, без сигнатуре). Председавао је др Веселин Ђисаловић, а чланови су били: Дака Поповић, Аркадије Варађанин, Душан Тошић, Милан Петровић, Васа Стајић и Петроније Сланкаменац (Исто).
[36] Чланови оснивачи Матице српске су постале госпође: Олга Крно, Катица Михајловић, Фаника Мајснер, Дафина Сремчевић, Милица Стајић, Мила Поповић, Зорка Лазић, Зора Стефановић, Мара А. Крстић, Миланка М. Панић, Катинка С. Дражић и госпођице: Анкица Дамјановић, Невена Михајловић, Невена Грбић, Марта Хирт, Катица Кошутић, Анкица Ђукић, Јулка Ћурчић, „уз већ одабране“ Милеву Симић и Аницу Савић (Застава 3. фебруар 1921).
[37] Проблем је настао јер у Уставу Матице српске није предвиђена специјална, већ само локална Матица (прим. аут.).
[38] Извод из Записника Главне Скупштине Матице српске на којој се МНЖ „прима у начелу за специјалну секцију“ Матице српске (М. 7.227, М. 10.985. Записник III редовне одборске седнице МНЖ одржане 14. октобра 1922).
[39] У Застави није објављена тема предавања, а и у Дневнику МНЖ тема предавања недостаје (РОМС М. 7.215)
[40] Челници Матице српска су отварање Јавне читаонице у Матичиној Библиотеци, почетком октобра 1922. сматрали „правим скромним уводом у Народни универзитет“ (Застава, 14. децембар 1922). Из списка новосадских удружења активних тридесетих година 20. века постоји адреса Новосадског народног универзитета на адреси Савеза културних друштава, а на челу обе је био Светислав Баница (РОМС 10. 985. Адресар организација у Новом Саду).
[41] Писмо је из 1933. Потписи молиоца су нечитки, а у писму се тражи да се одговор шаље на адресу „др Матиа Видоевић – Дубровник“ (РОМС М. 10.985. Дописи).
[42] Вероватно се ради о професору Београдског унивезитета, историчару, археологу и класичном филологу др Николи Вулићу. Повезаност са др Вулићем је нејасна у делу који се односи на преговоре о премештању Народног универзитета у Нови Сад (РОМС М. 10.985. Записник IV редовне одборске седнице МНЖ одржане 23. октобра 1923). Нејасно је ко води преговоре, представници Матице српске или чланице МНЖ и да ли је сличан програм постојао у Београду? (прим. аут.)
[43] Чланице Управног одбора организације (прим.аут).
[44] Зора Каснар-Караџић није хтела са држи предавање јер је било само 47 присутних слушалаца. Ово је био повод за спор МНЖ и Друштва за просвећивање жене и заштиту њених права (РОМС М. 7. 221 и М. 7. 218 ).
[46] Нисам нашла најаву у Застави, а предавање је забележено у Записнику III редовне одборске седнице МНЖ одржане 14. октобра 1922 (РОМС М. 10.985).
[47] Радило се о економским, социјалним, културним и историјским темама ( Записник VI редовне одборске седнице МНЖ одржане 3.октобра 1924).
[48] Сéло је одржано 27. априла 1921. Гостовао гуслар Петар Перуновић (РОМС М. 7.215. Дневник МНЖ).
[49] РОМС М. 10.985. Записник IV редовне одборске седнице МНЖ одржане 21. октобра 1922.
[50] Исте године Милица Томић лидерка „Посестриме“ проживљавала је тешке тренутке због болести, а затим и смрти супруга, што се одразило и на активност организације. У марту 1922. на Главној скупштини „Посестриме“ Олга Вилић је постала председница „Посестриме“, а Милица Томић није била ни међу изабраним одборкињама. У октобру 1922. Застава је донела вест да ће „Посестрима“ тужити дужнике часописа „Жена“ (Застава 12. октобар 1922).
[51] Средином 1924. предложена је идеја да се у сарадњи са „Женским Савезом“ оснује „Заштита палих жена и девојака“ по угледу на ону која постоји у Београду (РОМС М. 10.985. Записник Редовне главне Скупштине МНЖ одржане 13. јуна 1924).
[52] Транскрипција преузета из Заставе (прим. аут.).
Милева Симић: „Велики Орао – Илустровани српски народни календар за просту годину 1900.“ Нови Сад: Српске књижаре и штампарије Браће М. Поповић. стр. 48.
Истраживање о животу и раду новосадске педагошкиње и књижевнице Милеве Симић кроз реконструкцију библиографије и ново читање њених текстова (књиге, чланци, песаме, преводи, драмски текстови, дечје глуме и говори), али и кроз анализу њене обимне аутобиографике[1], документује важну етапу на путу женског ослобођења на прелазу 19. у 20. век. За реконтрукцију биографије Милеве Симић од велике важности је била анализа књижевничине рукописне заоставштине јер илуструје многе ситуације и односе унутар владајуће културне елите крајем 19. и током првих деценија 20. века и документује положај жене – ауторке и њену борбу за јавним признањем. Њена аутобиографика, објављени радови као и оцене њеног педагошког и књижевног ангажмана, коју су дали како савременици, тако и потоњи истраживачи, је сведочанство о уласку педагошкиња, преводитељица, књижевница, ауторки уџбеника и општеобразовних дела у културни простор крајем 19. и почетком 20. века и о томе колико је тај процес био делом и конфликт између интелектуалне слободе, индивидулних способности жена, те породичних веза, патријархалног или неког другог арбитирања у вези са вредновањима њихових дела.
Живот и прикљученија
У књизи која представља опште полазиште женске историје код нас „Српкиња – њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас“[2] (Сарајево, 1913) налази се биографија Милеве Симић, из пера Аракадија Варађанина[3], која се уз мање измене преноси до савременог доба – од „Енциклопедије Новог Сада“ (Нови Сад, 2005) до „Kњиженства – академске платформе за проучавање књижевности, рода и културе.“ Она је ту забележена као школована педагошкиња, прва Српкиња ауторка школских уџбеника, књижевница и преводилац. Аркадије Варађанин, њен вишедеценијски колега, пишући биографију, приметио је да је Милева Симић посредством рођачких веза припадала кругу најугледнијих[4] новосадских породица. Он је ову чињеницу ставио у контекст борбе за колективна права Срба у Хабзбуршкој монархији тврдећи да је Милева Симић „најживље пратила политички развој нашег целокупног народа“ и била „обавештена више но ма која данашња Српкиња о свима фазама нашег политичког и автономног равоја, нарочито у крајевима Аустро-Угарске монархије…“ (А. В. 1913: 69).
Породица је за Милеву Симић била најзначајнији извор снаге, љубави, сазнања, окрепљења, трпљења и пожртвовања. Рођена је 2/15[5]. фебруара 1859. у Новом Саду у породици академског сликара Павла Симића[6] и Јелисавете Јовшић – кћери новосадског адвоката и једно време градоначелника Новог Сада, Григорија Јовшића. Поред Милеве, Павле и Јелисавета Симић су имали Ану, Јована, Душана и Марију. Део сећања, на детињство и живот породице у Новом Саду Милева Симић је забележила у текстовима: „У сликарској радионици“ (1886), „Пургер Мата“ (1900), „Зашто је Пургер Мата остао нежења“ (1900) , „Из мојих Божићних успомена“ (1903) и др.
У аутобиографијама (РОМС М. 6.313 и М 12.895), као и у биографији коју је писао Варађанин посебно су издвојене околности под којима је Милева Симић као дванаестогодишњакиња успела да и поред формалних препрека (неодговарајућа доб), упише Учитељску школу у Сомбору, уз помоћ управитеља и катихете те школе у то доба сарадника Милевиног тече, др Ђорђа Натошевића.[7] После свршене Учитељске школе у Сомбору (1874), Милева Симић је као петнаестогодишњакиња ангажована у новосадској Српској вишој девојачкој школи, где је као наставница, провела три деценије. Из серије писама Милану Шевићу писаних од 1921. до 1926. сазнајемо да је реактивирана 1921, те да је као наставница Државне женске грађанске школе поново пензионисана 1924. Такође сазнајемо да се борила са административним проблемима у вези са одређивањем пензије и да је на крају одустала, уз опаску да јој је у животу много тога закинуто не само износ од 60 динара годишње.
Захваљујући Варађанину знамо да је као запослена шеснаестогодишњакиња, после очеве смрти преузела бригу о мајци, браћи и сестри. Она ће све до смрти остати глава породице Симић, преузевши тако мушку улогу њеног очувања, старајући се предано о успомени на оца, Павла Симића. Прве одлуке у вези са породичним приликама и неприликама сведоче да је 1888. уз помоћ Чика Стеве Поповића[8] организовала у Пешти сахрану брата, Јована Симића. Чак је уредила да се мајци писмима прво наговести, а затим и саопшти страшна вест. Породичне послове Симићевих водила је у корист сестре Марије и деце покојног брата Душана.
Приватна преписка открива да је породични живот готово сасвим делила са породицом сестре Марије удате за новосадског адвоката Симу Ћирића. Присност и повезаност коју је осећала према сестри Марији, удатој Ћирић, пренела се савим и на њену продицу, а у тој симбиози Милева Симић није имала улогу неудате, усамљене тетке, већ особе од ауторитета[9] чија се реч поштовала. Захваљујући Милеви породица Ћирић је на многе начине неговала успомену на Павла Симића укључујући и породичну славу Симићевих.
У писмима и дописницама упућеним Милану Шевићу могу се наћи забелешке о болестима и лечењу у породици, а неколико се односило на Милеву Симић. Још је 1897. њено здравствено стање захтевало озбиљно лечење у иностранству због неуролошких проблема – повремене одузетости ногу и утрнутости руку. Захтев за пензију (1906) сама је поднела због, како је написала, „јаке живчане болести“ која ју је „пре неколико година об’рвала,“ те јој је „очни вид у великој мери ослабио“ (Аноним 1906: 153).
Савременици су Милеву Симић, у приватном и професионалном животу, видели као узор-жену, једну од првих школованих педагошкиња које ће у јавни простор ући као неудате, економски самосталне жене, за ондашње патријархално друштво нови идентитети којима је, како је то објаснио Ђорђе Натошевић, била намењена улога тихе и често непризнате научне подршке очевима, браћи и сопственом народу. Тај део очекиване друштвене улоге Милева Симић је испунила. Из приватне преписке сазнајемо да су многа знања и сећања на знамените људе и догађаје у Новом Саду и Војводини сачувана захваљујући њој, али нису уписани као њен допринос очувању културне баштине већ као део интелектуалне својине Милана Шевића[10], у много мањем обиму и Васе Стајића („Новосадске биографије“, 1940).
Из сећања о приватном животу и породици које је преточила у кратке приче као и из приватне преписке видимо Милеву Симић као стамено и сигурно кормило и сидро које одлучно и мудро (уз помоћ одабраних породичних пријатеља и рођака) води мале и велике породичне послове, али истовремено видимо интелигентну, образовану, за друштвена и културна дешавања заинтересовану особу која ни у старости не губи духовитост, веселост и таленат за музику, особито песму. Њен дар за посматрање људи и догађаја биће преточен у књижевне текстове, а њена веселост, отвореност и заинтересованост за свет у ком живи донеће јој наклоност многих угледника војвођанске српске заједнице друге половине 19. и почетка 20. века.
Педагошкиња
Јелка Лујановић, колегиница Милеве Симић, наставница Српске више девојачке школе у Новом Саду: „Велики Орао – Илустровани српски народни календар за просту годину 1901.“ Нови Сад: Српске књижаре и штампарије Браће М. Поповић. стр. 88.
Милева Симић је више од три деценије била наставница, најпре Српске више девојачке школе у Новом Саду (предавала је домаћинство и педагогију, ручни рад, поуке о здрављу, цртање, гимнастику и немачки језик), а неколико година после I светског рата и Државне женске грађанске школе у истом граду, ауторка уџбеника за девојачке школе „Кућарство“ (1892, 1921. и 1926) и „Педагогија“ (1894), више објављених радова о васпитању женске деце и стручних и корисних педагошко-општеобразовних текстова намењених младим мајкама и свом женском свету.
Као педагошкиња дубоко и искрено везана за своје ученице – генерације девојака које ће стасати у младу женску интелигенцију, она се кроз прозоришне игре за децу (дечје глуме) ухватила у коштац са оним особинама и емоцијама које би могле да умање њихов развој и оствареност у свим сферама живота и рада. Дечје глуме Милеве Симић биле су инспирисане и посвећене њеним ученицама, а Милан Шевић их је уврстио у дечју књижевност. Особеност драмских текстова за децу Милеве Симић је да се ради о затвореном женском свету у коме постоји један или два одрасла женска лика (мајка, тетка, рођака, слушкиња) и група девојчица које носе радњу и одсуство мушких ликова. Место радње дечјих глума је породични[11] амбијент у коме је мајка, према тадашњем схватању друштвеног уређења, најважнији дететов васпитач[12]. Истовремено, радња дечјих глума подразумева и рођачку, комшијску, кумовску, школску групу девојчица које искушавају односе моћи, пријатељства и непријатељства унутар породичних и друштвених вредности. „Другарице“ (1886), „Полаженик“ (1891), „Добровољни прилози“ (1893, 1921), „Црно на бело“ (1922), „Гордана“ (1922)“Сиротица“ (1922) су објављени као посебна издања и извођене по многим местима у простору ширем од савремене Војводине, „Ускршњи дан“ и „Какав је ко онако му било“ објављени су у часопису „Невен“ 1906, „Вредноћа“ у часопису „Споменак“ 1907, док су у рукопису остале дечје глуме „Тринајсто свечарство“ и „У лажи је плитко дно“.
Ипак о њој као педагошкињи, једној од изузетних изниклих на тлу Новог Сада и Војводине, данас постоји мутна представа обојена конзервативним бојама, донета без сагледавања њеног целокупног дела, без упоређења са ставовима њених савременица педагошкиња немачког и мађарског културног круга у Хабзбуршкој монархији (Адел Немешањи[13], Лина Моргенштерн[14], Луиз Ото Петерс[15], Хеленом Ланге[16] и др) као и контекста у коме је током деценија настајало, где је најважнији агенс био њен мањински положај. Многе савременице Милеве Симић, песникиње, књижевнице, педагошкиње мањинских заједница у Аустроугарској, биле су ангажоване на плану женског образовања, оснивања и руковођења првим женским организацијама које су, како је Гизела Бок добро приметила, биле део покрета за националну афирмацију (Бок 2005: 191). Женски покрети у Европи крајем 19. и почетком 20. века „деловали су и реаговали у свом националном контексту, поготово у фазама националне демократизације,“ Јеврејке су у оквиру Јеврејског женског савеза (осн. 1904), „поредиле еманципацију жена са еманципацијом Јевреја,“ а „аустријски, чешки, мађарски“ и српски женски покрети у Аустроугарској били су тесно испреплетани са питањем народности“ (Бок 2005: 191-192).
Позиција са које је о образовању женске деце говорила Милева Симић је била са једне стане мањинска, а са друге резултат балансирања између потребе за побољшањем статуса мањинских жена у мултиетничком друштву и снажних (рекла бих одлучујућих)[17] традиционалних представа о њиховој улози у друштву. Положај наставнице Српске више девојачке школе у Новом Саду само је усложњавао њене ставове о модалитетима еманципације жена, јер она није могла да говори само као интелектуалка средњоевропског културног круга школована на немачким узорима, већ и као особа одговорна, не само за образовање и васпитање поверене женске деце, већ и за очување националног идентитета, што је био један од разлога за оснивање српских виших девојачких школа. Њени критички ставови у вези са избором многих српских грађанских породица да кћери шаљу у немачке и мађарске школе били су подржавани од многих српских интелектуалаца и интелектуалки с краја 19. и почетком 20. века који су их истицали као значајне у борби за национални идентитет и истовремено оцењујући да Милева Симић „никад није била шовинистичког расположења“ (Милутиновић 1938: 4). Њени ставови о потреби промене женске ситуације темељили су се на оправданој потреби жена „за самоиздржавањем, за самосталношћу“. Томе је претходила ситуација да су „појединедржаве“ омогућавале женама „полажење средњих школа и свеучилишта“ а као исход донете су „реформе у грађанским и редовним школама и домаћем васпитању“ кроз креирање новог знања које се тражило „од васпитачица и мајки које су још увек важиле за најзначајније васпитачице своје деце, нарочито женске“ (РОМС М. 12.899).
Животна прича Милеве Симић репрезентује део грађанског женског искуства насталог у другој половини 19. века и почетке женског ослобођења код Срба, које су Новосађанке и Војвођанке увеле у националну историју. Ради се о узбудљивој хроници која садржи искуство борбе за више женско образовање, искушења која на личном и друштвеном плану прате економску самосталност жена, те борбу првих педагошкиња – књижевница за признање у јавном простору. Кроз њено животно искуство сусрећемо се са многим важним почецима на плану женске еманципације друге половине 19. века које је она као девојчица, као запослена тинејџерка, затим самостална, неудата жена, те на крају као пензионисана педагошкиња морала да направи и без остатка проживи.
Књижевница*
Преводилачки рад Милеве Симић био је важан део њеног списатељског идентитета. Она је важила за „одличног познаваоца немачког језика“ (Милутиновић 1938: 4). Хајнеови и Гетеови стихови су били велика инспирација те су, према забелешци Јована Грчића[18] објављени следећи њени преводи: „три Хајнеове песмице (двадесет друга и тридесет пета из кола „Lyrische Intermezzo“ и једна из низа „Die Heimкehr,“ једна Гетеова (двадесет девета између првих му песама) и једна Сафирова (из кола „Wilde Rosen“)“ (ROMS M. 10. 396).
Каменко Јовановић, издавач првог превода и првих издања уџбеника Милеве Симић: „Велики Орао – Илустровани српски народни календар за просту годину 1897.“ Нови Сад: Српске књижаре и штампарије Браће М. Поповић. стр. 38.
Њен први потписани и уговором капитализовани[19] преводилачки подухват је био превод са немачког језика књиге Хенрика Чокеа „Ноћ у очи Нове године“[20](1886). Повезаност личног и општег интересовања у одабиру текстова које је превела показују приповетке „Мађарска грофица“ „Павла Хајза“[21] („Јавор“, 1879), „Себичњак из начела“ Леополда фон Сахер-Мазоха[22] („Јавор“ 1881), „Госпођа Тикетова“ „Лудвика Бовића[23]“ („Јавор“, 1882), „Грофица Репеијева“ Мора Јокаиа[24] („Јавор“, 1886) и новела „Доживео“, где није наведен аутор („Јавор“ 1880). Преводи Милеве Симић показују да се, сем у случају новеле „Доживео!…“ одлучила за изузетне песнике и савремене европске прозаисте који су се афирмисали унутар тада владајуће струје у књижевности која се кретала од романтизма ка реализму.
Милева Симић није написала роман нити јој је објављена збирка књижевних радова, већ је преко четрдесет прича, приповедака и новела расуто у новинама и књижевним часописима од осамдесетих година 19. века до четрдесетих година 20. века. Судећи према објављеним радовима чини се да је кратка форма књижевног текста био избор који као да је природно извирао из њеног сензибилитета. Кратке приче „У сликарској радионици“ (1886), „Божитњи[25] дан“ (1894), „Све на Божић (1895), „Мајстор Миша“ (1899), „Пургер Мата“ (1900), „Ускрс“ (1901), „Зашто је Пургер Мата остао нежења“ (1901), „На Бадњи-дан“ (1902), „Из мојих Божићних успомена“ (1903) и др. говоре и о томе да су књижевне минијатуре Милеве Симић биле мајсторско писмо ауторке, те да је њен књижевни израз и на редукованом простору дневних новина достизао жељену поруку, језичку култивисаност и осећајност.
Кратке књижевне форме као особеност књижевног израза Милеве Симић илуструје и садржај „Женског света“ где је током 1892. и 1893. објављено пет њених кратких новела/приповедака: “ „Споменица,“ „Пепељуга,“ „На Нову годину,“ „Маћеха,“ и „Да га изненади.“ Амбициознији књижевни рад Милеве Симић налазимо у „Стражилову“ где су јој у периоду 1885-1887. у више наставака, на ударним местима објављене четири приповетке: „Успомена“, „Под образином“, „Враголанка“ и „Олга.“ Љубавна чежња, први сусрети, потрага за непознатом девојком која при првом сусрету код момка буди одлуку о женидби, затим проводаџисање, љубавна писма и забаве, изневерана љубав због мираза и породичне части, сав тај сентиментални колоплет уздаха и стрепњи, љубавних напетости у њеним приповеткама не излазе из оквира патријархалне пристојности оног времена.
Из писма које је написала Милану Шевићу сазнајемо да су њени текстови били тражени[26]. Тако она сведочи да јој је „у оно доба[27]“ Јован Грчић за „Србобран“ тражио „приповетку са моралном тенденцијом,“ те је она послала текст под насловом „Свекрва“ који се тада Грчићу „јако допао“ (РОМС 25.927). Како су Мађари, током Првог светског рата, запленили рукописе, као и штампарију Милева Симић је на основу концепта који је сачувала, изнова написала „Свекрву“. Четрнаест година касније Јован Грчић је приповетку објавио у Календару „Драгомиље“ (1928).
Књижевне јунакиње Милеве Симић немају ништа против брака у начелу, оне желе љубав, да угоде мужу, да узајамним поштовањем изграде складан однос у коме се знају традиционалне мушко-женске улоге као у приповеткама „Сањарије“ (у рукопису), „Да га изненади“ (1893) и „Његов психијатар“ (1937). Но, ако се у браку деси квар, што је најчешће произилазило из мушке доминације у јавној и приватној сфери, жена у приповеткама Милеве Симић тек тад улази у борбу са недаћама, прекидајући позицију вечне пратиље и подршке мужу и бори се трпљењем, уздањем у сопствене снаге, у божију помоћ и као у приповеткама „Нада“ (1884), „Олга“ (1887), „Све на Божић“ (1895), „Слава во вишних Богу“ (1907) и „Све за њу“ (1930), – личним радом стиче егзистенцију.
Женски ликови Милеве Симић поникли су на темељима пожељних женских улога негованих на патријархалној традицији војвођанског српског друштва током 19. века. Из тог супстрата ликови и поруке које је обликовала кретали су у многим правцима кроз животно могуће судбине жена, те често и кроз наглашен однос међу женама (сестра, свекрва, пријатељица, маћеха, супраница, мајка заблуделог сина, загонетна странкиња и интернатске девојке), као у приповеткама „Успомена“ (1885) „Враголанка“ и „Под образином“ (1886), „Олга“ (1887), „Вера“ (1892), „Маћеха“ (1893), „Све на Божић“ (1895), „На Бадњи дан“ (1902), „О Божићу заједно“ (1910), “Свекрва“ (1928) „Три дана“ (1936), „Његов психијатар“ (1937) и у драми „Сестре“ (у рукопису).
До почетка Првог светског рата женски ликови Милеве Симић су документ о женској ситуацији где је брак судбина жене и где су усуди који је сналазе производ патријархалног друштвеног уговора. У периоду после Првог светског рата женски ликови које је креирала припадају првим генерацијама образованих девојака чији су хоризонти знања и животних могућности шири. Оне и даље жуде за љубављу и не одбијају брак, али сада постављају услове за брачни живот („Свекрва“ ), улазе у паралелне везе („Сестре,“ у рукопису), траже развод због љубави према другом мушкарцу („Три дана“). Истовремено ту су и нови типови мушкараца који признају потребе и осећање жена, а ово је нарочито наглашено кроз судбину мужа који се убија („Три дана“) и оног који покушава да прашта („Сестре“).
Њена контемплација живота у којој је суштина потрага за срећом (где су мушко-женски односи суштинско питање) изнедрила је драму женског постојања, друштвеним поретком стешњену између жудње и немоћи. И можда би савремена критика могла да замери да су њене приповетке и новеле бледе, фељтонистички креиране фабуле оскудног општег значења, али она је на светло дана изнела говор жена, њихову судбину и жудње на начин који је био разумљив грађанској читалачкој публици, оног војвођанског грађанског духа од кога и данас зазире множина која га тумачи као опасност, испразност и варку.
Њене приповетке и новеле настајале су у ери романтизма и реализма, на подлози оног војвођанског мултилингвалног европски орјентисаног света који је у српску књижевност увео Јаков Игњатовић. Деценију после завршетка Првог светског рата естетика се променила. Грађански свет Војводине често рокајне атмосфере, изникао у оквирима Хабзбуршке монархије, у српској књижевности тако видљив у 19. веку, у новој држави је, као тема у књижевности, постао периферност.
Још су савременицифолклористички рад Милеве Симић, предузет на трагу оног који су установиле Милица Стојадиновић Српкиња, затим Савка Суботић, сматрали значајним. Обилазећи Срем, Банат, нарочито Бачку током три деценије она је сакупила задивљујући број народних песама које су жене стварале. Ове песме, у народу познате као „ројтанске“ јер су китњасте попут ројти, ауторка је као збирку „Српске народне женске песме“ предала Матици српској 1910, да би две године касније на предлог Тихомира Остојића, написала „Предговор“ и додала још пет стотина песама тако да је њен рад на крају садржао укупно две хиљаде песама. После позитивне рецензије књига је требала да буде издата у едицији „Књиге матице српске“, али не само да се то није десило, већ је у Рукописном одељењу Матице српске дело изгубљено[28]. Књижевни одбор Матице српске је књижевницу 1940. препоручио Књижевном савету за чланицу, образлажући тај предлог и значајем збирке која је тада још лежала у рукопису.
Искуство Милеве Симић на велика врата у нашу књижевност уводи жене које су зарађивале пишући и то на неколико планова: превођењем, објављивањем прича, приповетки и новела у периодици, објављивањем дечјих глума, у послу са уџбеницима, а забележено је да је на конкурсу Матице српске за „Ретка срећу – Шаљиву игру у једном чину“[29] добила 200 круна. Почетком 20. века одабрана дела Милеве Симић била су понуђена публици унутар обимног каталога књига које су у периоду 1896-1907. нудиле Српске књижаре и штампарије Браће М. Поповић, а у периоду 1909-1911, Књижаре и штампарије Учитељског деоничарског друштва „Натошевић.“ Избор[30] објављених радова Милеве Симић налазио се на истом месту као и понуда књижевних радова Марка Цара, Јакова Игњатовића, Јаше Томића, Драгутина Илијћа и др.
Посебан осврт заслужује вишедеценијски ангажман Милеве Симић у послу са уџбеницима. До 1914. њени уџбеници су више деценија коришћени у српским вишим девојачким школама, а „Кућарство“ и у Пучким школама (Опетницама) у Хрватској. У Краљевини СХС / Југославији штампана су два издања „Кућарства“ (1921, 1926), а после упорне борбе за четврто издање Милева Симић је изгубила битку коју је водила са новим актерима у бизнису одобравања и штампања уџбеника (уз велику зараду), који се сасвим преселио у Београд.
Благодарност и заборав
Милева Симић је за педагошку и књижевну делатност била одликована признањима[31] обе српске владарске породице, али и благодарношћу и поштовањем новосадске и војвођанске јавности. Новосадска културна јавност ће 1938, у години када је обележаван њен осамдесети рођендан, организовати обележавање овог јубилеја и то према пракси која је постојала у таквим приликама у време славне традиције Српске Атине. Догађај је организовала „Матица напредних жена,“ а о животу и раду јубиларке говорили су Јован Грчић и Мита Ђорђевић, њен дугогодишњи сарадници на пољу књижевности и просвете и Коста Н. Милутиновић, историчар, тада гимназијски професор у Новом Саду. Обележавање осамдесетогодишњице од рођења књижевнице дошло је у време када је гро њених пријатеља, сарадника и сарадница сишло са животне сцене, у време стварања нове државе на рушевинама Аустроугарске, у време заласка традиција Српске Атине која је унутар Српства током 19. века предњачила на плану образовања, културе и привреде. Био је то истовремено и омаж оном времену у коме су Срби у Војводини изнедрили изузетан низ научника, књижевника, политичара, уметника и државника, али и један број жена међу којима Еустахију Арсић, Савку Суботић, Милицу Стојадиновић Српкињу, Нану Натошевић, Драгу Дејановић, Милицу и Анку Нинковић, Милку Гргурову, Милеву Симић уписаних у памћење српског народа.
Војвођанска културна јавност тога доба умела је да препозна значај непосредног педагошког рада Милеве Симић, јер је генерацијама девојака преносила знања из многобројних предмета које је предавала, али и важност њеног прегалаштва на плану националног васпитања, а против похађања немачких и мађарских школа и института. Часописи и дневни листови тога доба доносили су поучне чланке о васпитању и образовању женске деце које је наменила оним младим мајкама и девојкама које нису могле да похађају више женске школе. Уз уџбенике које је написала и живу публицистичку активност на плану женског васпитања и образовања војвођанска и новосадска културна јавност сматрала је педагошку активност Милеве Симић импресивном.
Њено животно искуство је такође и сведочанство припадности мањинском народу и грчевитој борби за очување језика, вере, обичаја, политичког субјективитета, борби за економски и културни развој. Мањински положај и напори за очување идентитета у 19. и почетком 20. века су били константа коју су сви народи у Војводини искусили у једном периоду историје, а то искуство на овом тлу спада у кључна идентитетска знања.
Постојеће перцепције књижевног дела Милеве Симић показују да је она често оцењивана у оквиру колектива генерације жена (Драга Гавриловић, Даница Бандић, Милка Гргурова) које су, освојивши економску самосталност, ушле у књижевни простор са намером да и ту изборе признања. Домете њеног књижевног опуса критика је оцењивала према недефинисаном корпусу текстова, јер још увек не постоји сасвим реконструисана библиографија њених књижевних радова. Према ономе што је тек одгонетнуто у њеним текстовима сусрећемо свет оне Војводине у којој су се у српским породицама понекад мешале и немачке и мађарске речи, пратила немачка кухиња са мађарским утицајима, стицало знање из немачких извора и узора, путовало у бање на лечење и у куповину у Карлове Вари, Беч, Будимпешту и Грац. Тај свет ће постати стран за нове издаваче и ширу публику када се 1918. тежиште политичког и културног живота премести у Београд. У тематици грађанске Војводине читалачка публика у новој држави, Краљевини СХС неће се препознавати.
На тај слој културолошког неповерења насталог после Првог светског рата према грађанском, богатом наслеђу Војводине, зидале су се наслаге идеолошки мотивисаног затомљавања историје жена после Другог светског рата. Овај зид подржава и савремена феминистичка литература одбијајући да разуме дела наших претходница у контексту европских токова у којима су настала, оцењујући их исључиво савременим назорима, одбијајући да их сагледа без одмеравања са сличним и истим ставовима њихових европских и локалних савременица друге вере и језика.
Истраживање о животу и раду Милеве Симић открива део непознате историје жена, женске књижевности и историје Новог Сада испричане из женског угла, аутентично и једнако вредно као и историје које се баве ратовима, политичким догађајима или привредним и културним развојем. Разлика је и у томе што се у причи о Милеви Симић открива свет жена који нема друштвену ни политичку моћ, али говори моћно о простору у коме траје живот, осећају се трагови историје и наслеђа и трпе неправде актуелних друштвених прилика. Кроз Милеву Симић говоре наше претходнице, генерације жена којима дугујемо признање за све победе и поразе на путу женског ослобођења.
Gospodi Braći Jovanović u Pančevu. Ovim Vam ustupam svoje delo „Pedagogija“ za učenice viših devojačkih škola; što ga je Školski Savet pod br. 180/185 iz 1894. za školsku upotrebu odobrio u Vašu potpunu i neograničenu svojinu i to pod ovim uslovima: 1) U ime otkupa imate mi jednom za svagda fr. 150 (stopedeset) f. a. kr. platiti; 2) Кad knjiga iz štampe izađe, imate mi vratiti rukopis i priposlati besplatno jedan primerak od knjige, da sve to Školskom Savetu dostavim, kako bi on knjigu svima školskim vlastima preporučio; 3) Vi možete knjigu štampati kad god i koliko god puta hoćete; 4) Ako biste zaželeli, da ja ma koje novo izdanje izmenim prema potrebi nauke ili prema zahtevu škol. vlasti, ja sam dužna da to učinim za šest nedelja, od dana, kad Vašu želju primim, a Vi mi imate onda dati na izradu za to, koja odgovara prostoru novoizmerenom, računajući štampani tabak po 30 for. (trideset for.) a. kr. Razume se da ću ja samo ona mesta ili partije menjati, koja eventualnu izmenu zatrebaju, ne pak čitavo ili ti većinu dela. 5) Ako ne bi ja, ma iz kog razloga mogla, da Vam u roku od šest nedelja tu promenu izradim, imate pravo, da se na drugog književnika za tu potrebu obratite; 6) Da bih mogla nekim književnicima podariti moje delo, imate mi besplatno ustupiti deset primeraka od dela, kad ono izađe.
Ovaj ugovor potpisujem svojeručno Mileva Simića učitelj. viš. dev. škole u N. Sadu 1894 11/X
(ROMS 17.097)Кnjižari Braće Jovanović u Pančevu. Novi Sad 20/IV 1883.
Potvrđujem da sam Vama prodala svoj rukopis, prevod dela Henrika Čokea „Noć u oči Nove godine“ za petnaest forinata i dvadeset primeraka te knjige, pod uslovom, da delo Vaše neograničeno vlasništvo postane, a novac meni pošaljete, čim ovo pismo primite. Кnjige pak, poslaćete mi, kad delo iz štampe izađe.
Mileva Simića učitelj. viš. dev. šk.
(ROMS 17.094)
Pisma – ugovori koje je Mileva Simić sklopila sa vlasnicima „Кnjižare Braće Jovanović“ u Pančevu za prevod knjige „Noć uoči Nove godine“ (1883) i udžbenik „Pedagogija“ (1894) se čuvaju u Rukopisnom odeljenju Matice srpske, a objavljena su ovde na osnovu pismene dozvole Predsedništva Matice srpske, te se sa sajta ŽeNSkog muzeja ne mogu preuzimati.
Цитирани извори и литература:
Рукописно одељење Матице српске (РОМС):
М. 6.313 Милева Симић „Аутобиографија“. Нови Сад, без датума.
М. 12.895 Милева Симић „Аутобиографија“. Нови Сад, без датума.
М. 10.396 Јован Грчић „Милева Симић – у поводу њене осамдесетогодишњице.“ Нови Сад, 1938.
М. 12. 899 Милева Симић. Без наслова и датума (о женском питању).
М.12. 901 Милева Симић. Без наслова и датума (о предностима запошљавања жена у трговинама).
М. 13. 986 Милан Шевић „Нови Сад и Новосађани.“
25.927 Милева Симић – Милану Шевићу. Нови Сад, 6.04.1928.
25.963 Милева Симић – Милану Шевићу. Нови Сад, 9.09.1927.
А.В. (Нови Сад) (Аркадије Варађанин). 1913. „Милева Симићева“ у: Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас. 67-69. Сарајево: Добротворна задруга Српкиња у Иригу.
Аноним. „Двадесетогодишња прослава српске више девојачке школе у Новом Саду.“ Женски свет бр. 7 (1899): 100-101.
Bok, Gizela. 2005. Žena u istoriji Evrope – Od srednjeg veka do danas. Beograd: Klio.
Кеј, Елен. 1929. „Разумно домаће васпитање.“ 66-67. Велико орао – Илустровани српски народни календар за просту 1929. Нови Сад: Учитељско деоничарско друштво „Натошевић.“
Милутиновић К. Н. “Милева Симић – Поводом осамдесетогодишњице од рођења.“ Дан: 2/15. фебруар 1938: 4; 3/16.02. 1938: 4
Nóbik, Attila. “Feminization and professionalization in Hungary in the late 19th century. Women teachers in professional discourses in educational journals (1887-1891)”. Espacio, Tiempo y Educación, 4(1), 1-17, 2017. doi: http://dx.doi.org/10.14516/ete.2017.004.001.172 (preuteto 28.05.2019) .
Попов, Душан. 2005. „Симић Милева.“ Енциклопедија Новог Сада 25. 41-42. ур. Душан Попов. Нови Сад: Новосадски клуб / Градска библиотека Нови Сад.
Симић, Милева. 1874. О васпитању – говорила Милева Симић учитељица приликом отварања више девојачке школе у Новом Саду. Нови Сад: Српска народна задружна штампарија.
Smith, H.W. 1934. „Васпитајте матере.“ 68-69. Велики орао – Велики илустровани календар за просту 1934. Нови Сад: Учитељско деоничарско друштво „Натошевић: С. Ђисаловић.
Стојаковић, Гордана. 2005. Дискурсне особине приватне преписке о књизи „Српкиња њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас (1909-1924)“ – специјалистички рад. Нови Сад: Универзитет у Новом Саду. АЦИМСИ- Центар за родне студије.
Stojaković, Gordana 2005а. Na Konkursu Matice srpske ‘Kakva valja da je Srpkinja u kući i društvu’ – nagradu dobio muškarac. Mapiranje mizoginije u Srbiji: Diskursi i prakse (II tom) 117-139.ur. Marina Blagojević. Beograd: AŽIN.
Шевић, Милан. 2000. „Симић Милева.“ Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка IV књига (С-Ш). 131. ур. Станоје Станојевић. Фототипско издање. Сремски Карловци/ Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.
*Биографија Милеве Симић, која следи, урађена према информацијама и коментарима из књиге Гордане Стојаковић „Милева Симић (1859-1946) – Прича о једном новосадском веку“ (у рукопису)“.
[1] Унутар аутобиографике Милеве Симић доминирају писма писана у периоду од 1883. до 1938, сачувана у рукописној заоставштини Милана Шевића, где је она у позицији оног који пише (прим. аут.).
[2]“Српкиња – њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас“ је темељна књига о историји жена јужно и северно од Саве и Дунава. Уредиле су је српске књижевнице на челу са Јелицом Беловић-Бернаџиковски уз помоћ Аркадија Варађанина и Стевана Радића (прим. аут.).
[3] Аркадије Варађанин (1844-1922), педагог, књижевни критичар, управитељ „Српске Више Девојачке Школе“ у Новом Саду постао је по њеном оснивању 1874. Био је члан Управног одбора и Kњижевног одбора Матице српске и члан управе „Српског Народног Позоришта“. Један је од оснивача „Добротворна Задруга Српкиња Новосаткиња“ (1880). Од оснивања задруге био је њен секретар. Поред тога, био је уредник „Женског света“ и „Летописа Матице српске“ (прим. аут.).
[4] Ради се о кругу интелектуалаца који се окупљао око Ђорђа Натошевића и породице Јовшић где је једно време припадао и сам Светозар Милетић, који је код Григорија Јовшића, Милевиног деде био писар („патвариста“). Милевина тетка Нана Натошевић је била једна од оснивачица Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња и добротворка Српске више девојачке школе. Из писама које је писала рођаку и пријатељу, узданици у пословима са издавачима и уредницима, Милану Шевићу јасно је да је добро познавала Ј. Ј. Змаја, Илију Огњановића Абуказема (који је једно време био и њен лекар), Чика Стеву Поповића, Јована Грчића, Миту Калића, Исидору Секулић (која је била њена ученица) и др, а оставила је сећања на Лазу Костића, Јована Клаића и др. (прим.аут).
[5] Милева Симић и њени биографи А. Варађанин и Милан Шевић као и њени савременици држали су да је рођена на Сретење, 2. фебруара, јер су време рачунали по Јулијанском календару. У савременим биографијама може наћи и 15. фебруар као дан рођења што значи да се поштује Грегоријански календар. У овом случају водила сам се идејом да напишем оба датума као што су многи савременици Милеве Симић чинили датирајући догађаје (при.аут.).
[6] Павле Симић (1818-1876) је био академски сликар, представник аустријског назаренског сликарства (прим. аут)
[7] Др Ђорђе Натошевић (1821-1887), лекар, надзорник српских народних школа у Угарској, педагог и педагошки писц, оснивач учитељских школа у Новом Саду, Панчеву, Пакрацу и Карловцу, оснивач „Школског листа,“ био је једна од најугледнијих личности унутар српске заједнице у Угарској у 19. веку. Супруга Ђорђа Натошевића је била Дафина (Нана) Натошевић, рођена Јовшић кћи новосадског адвоката и градоначелника Новог Сада, Григорија Јовшића, чија је друга кћи Јелисавета била мајка Милеве Симић (прим.аут).
[8] Стеван В. Поповић (познат и као „Чика Стева“) (1844-1918), је био познати културни радник и издавач (прим. аут.).
[9] Пишући о припреми славе, која је највише женски посао, она себе изузима из те уморне групе жена („женскадије“) и са поносом констатује да број гостију показује како је углед куће Симић очуван. Уз то Маријин муж, адвокат Сима Ћирић био је подршка Милеви Симић у њеним пословима, који су очито сматрани важним (прим. аут.).
[10] Милан Шевић (1866-1934) је докторирао у Лајпцигу темом „Dositheus Obradović, ein serbicherAufklärer des 18 Jahrhunderts“ а затим радио као професор у гимназијама у Пожаревцу, Крагујевцу, Београду и Нишу те „као хонорарни као професор Университета“ у Београду (Шевић 2000: 986). У Рукописном одељењу Матице српске, постоји рукопис Милана Шевића (М. 13. 986) „Нови Сад и Новосађани“ где је и обрађивач назначио да је неке податке писала Милева Симић (прим. аут.).
[11] „… Породица је позорница лепог и примерног рада и говора … храм и гај сваке људске честитости и врлине и што породица у томе учини, учињено је, а што она промаши, тешко се икад надокнади (Симић 1874: 11-12). Овај став је био доминатан и у Европи почетком 20. века који из пера Елен Кеј преноси штампа на српском језику: „Најјачи ‘конструктивни’ моменат код васпитања једног човека је одлучан, миран поредак у кући, њен мир и њена лепота“ (Кеј 1929: 66).
[12] „… Дужност жене као матере у васпитању деце је најсветија ствар… (Симић 1874: 11). Ово је транспонован став славног немачког педагога Фридриха Фребла (1782-1852) да „добро државе више зависи од матере него од политичара и државника“ (Smith, H.W. 1934: 68).
[13] Nemessányi Adél (1857-1933) је била Милевине савременице и директорке Мађарске краљевске државне грађанске девојачке школе у Новом Саду. С једне стране била је прва жена на месту директорке државне грађанске девојачке школе на мађарском језику у Новом Саду, заговорница струковног повезивања педагошкиња које раде у женским школама и оснивачица новосадског огранка Друштва Марија Доротеја (Мária Dorottya), а са друге је бранила нижу зараду учитељица у односу на учитеље и став да су брак и педагошки позив за жене неспојиви, осим ако немају децу (Nóbik 2017: 10-11;
[14] Lina Morgenstern (1830-1909) је била немачка списатељица, боркиња за мир и феминисткиња (прим. аут.).
[15] Louise Otto Peters (1819-1895) је била немачка феминисткиња, књижевница и публицисткиња (прим. аут.).
[16] Helene Lange (1848-1930) је била педагошкиња и феминисткиња, политичарка, једна од најзначајнијих личности међународног женског покрета (прим. аут).
*Библиографија Милеве Симић биће објављена у књизи Г. Стојаковић „Милева Симић (1859-1946) – Прича о једном новосадском веку“ (у рукопису).
[18] Јован Грчић (1855 -1941) је био гимназијски био професор класичне филологије, немачког, мађарског језика и музике у Новом Саду, књижевник, позоришни и књижевни критичар, једно време уредник часописа „Стажилово“, „Јавор“, „Календара Загребачке добротворне задруге Српкиња“, члан Књижевног и Редакцијског одбора „Летописа Матице српске“, председник Друштва за Српско народно позориште (прим. аут.).
[19] За превод је Милева Симић добила 15 форинти. А за упоређење нека послужи податак да је годишња плата учитеља била 500 форинти (прим. аут.).
[20] У време када је превод Милеве Симић објављен већ је постојао превод Стевана Павловића на српски језик издат у Београду 1852. (прим. аут.)
[21] Немачки књижевник Паул Хајзе (Paul Johann Ludwig von Heyse, 1830-1914) био је врло популаран и превођен на српски језик крајем 19. века. Он је добитник Нобелове награде за књижевност 1910. У листовима и часописима на српском језику који су доносили преводе његових текстова наводи се као „Павле Хајз“ (прим. аут).
[22] Леополд фон Сахер-Мазох (Leopold von Sacher-Masoch, 1836-1895), је аустријски књижевник по коме је осећање задовољства код физичког бола и понижења добило име- мазохизам. Сахер-Мазох је био популарни писац историјских романа, чије се кратке приче у преводу на српски могу наћи у часописима и новинама (као што је „Браник“) крајем 19. века (прим. аут)..
[23] У 19. веку је било уобичајено да се и имена аутора транскрибују, без навођења оригинала, те је нисам нашла податак о аутору новеле (прим. аут.).
[24] Јокаи Мор (Мавро) (Мóр Јóкаи, 1825-1904) је био славни мађарски племић и писац чија су дела у 19. веку поређена са Дикенсовим. Био је често превођен на српски језик. (прим. аут.).
[25] „Божитњи“ је овде дат према оригиналном наслову (прим. аут).
[26] Зна се и да је читалачка публика тражила да напише још нешто о јунаку приповетке „Пургер Мата“, па је тако настала нова под насловом „Зашто је Пургер Мата остао нежења“ (прим. аут.).
[28] Збирка Милеве Симић објављена је 2019, а уредница Марија Клеут је записала да је препис рукописа сачувала породица Јовановић, али не и изгубљени „Додатак“ и „Коментар“ на које се Милева Симић позива у „Предговору“ (прим. аут.).
[29] „Ретка срећа“ је као награђени рад штампана 1900, а Милева Симић је за друго издање штампано оквиру „Збора Позоришних Дела“ 1932/1933. тражила и добила 100 динара (прим. аут).
[30] Године 1911. понуђена су следећа дела: „Добровољни прилози“, „Ретка срећа“, „Главнија правила о васпитању деце“ и „Кућарство“ („Велики орао за просту 1911“ стр. 52).
[31] Краљ Александар Обреновић I је 1902. одликовао Милеву Симић је Орденом Краљева Дома I степена с круном и то „за заслуге на педагошко-просветном пољу и за рад на пољу књижевности“, а краљ Александар Карађорђевић Орденом Светог Саве IV степена, 1925. (РОМС 25.963).
U ovom radu sam rekonstrukcijom i dekonstrukcijom tekstualnih i vizuelnih poruka u odabranoj štampi Antifašističkog fronta žena (AFŽ) želela da ukažem na segment zaboravljenog nasleđa žena u socijalizmu – na borbu za skidanje zara i feredže. Za analizu sam odabrala sve članke iz lista „Zora“ Antifašističkog fronta žena Srbije i lista „Žena danas,“ Antifašističkog fronta žena Jugoslavije koji su govorili o ženama pod zarom i feredžom i borbi protiv pokrivanja žena na Kosovu i Metohiji.
Analiza štampe u funkciji naučnih zaključaka jedan je od ustaljenih metoda rekonstrukcije prošlosti, a u ovom radu sam, posredstvom analize diskursa, želela da ukažem na fenomen prenošenja ideoloških i političkih stavova u vezi sa promenom položaja i uloge žena u socijalističkoj Jugoslaviji. Oslanjala sam se i na rezultate višedecenijskog istraživanja o Antifašističkom frontu žena Jugoslavije, Srbije i Vojvodine, koje sam pretočila u mnoge radove među kojima je za ovo istraživanje najznačajniji Rodna perspektiva u novinama Antifašističkog fronta žena (1945-1953), gde sam istražila kako je ideološki plan emancipacije žena usvajan i kako su AFŽ listovi prema zadatoj političkoj matrici prezentovali stvarnost na makro (politički život) i mikro planu (svakodnevni život) i u isto vreme kreirali nove ženske uloge. Proces emancipacije žena je do 1953. bio uronjen u sistem AFŽ-a koji je poput hranjive i sigurne podloge oslobađao sapetu energiju i znanje žena za njihov masovni ulazak u javnu sferu i osvajanje aktivnih ženskih uloga (radnica, zadrugarka, udarnica, sportistkinja, naučnica, politički aktivna žena..) na način da su žene ženama bile najveći i najznačajniji oslonci unutar opštih i intimnih stvari. Vremenski period kojim sam se bavila omeđen je donošenjem Rezolucije o skidanju feredže (1947) i Zakona o zabrani nošenja zara i feredže (1951) u Narodnoj Republici Srbiji, a u fokusu istraživanja je transformacija položaja žena muslimanske veroispovesti na Kosovu i Metohiji među kojima su Albanke bile u dominantnoj većini. U tekstu je, kroz citiranje odabranih članaka i dokumenata, u izvornom obliku preneto imenovanje nacionalnih manjina koje je u tom periodu bilo na snazi kao što su „muslimanke i muslimani Novog Pazara“ ili „Šiptarke“, a koje danas znamo kao Bošnjake i Bošnjakinje i Albanke.
Ključne reči: Antifašistički front žena (AFŽ), AFŽ štampa, Albanke, emancipacija žena, feredže, Federativna Narodna Republika Jugoslavija, Kosovo i Metohija, muslimanke, Šiptarke, zar
Antifašistički front žena Jugoslavije (1942-1953) – škola socijalizma
U istoriji ženskog aktivizma na prostoru koji je zauzimala socijalistička Jugoslavija Antifašistički front žena Jugoslavije (AFŽ) (1942-1953) ima istaknuto mesto. Bila je to najmasovnija jugoslovenska, ženska organizacija koja je okupljala žene različitih generacija, nacija, obrazovanja, ekonomskog, društvenog i kulturnog statusa u antifašističkoj borbi, borbi za mir, izgradnju socijalizma i emancipaciju žena. To je bila i politička organizacija žena koje su, Ustavom Federativne Narodne Republike Jugoslavije 1946. izborile zakonsku jednakost u odnosu na muškarce u svim segmentima života i rada, te po prvi put na ovim prostorima našle u ulozi masovnog političkog subjekta, kao ciljna i interesna grupa koja se suočavala sa „gubicima i dobicima“ (MacKinnon prema Stojaković 2012: 51). AFŽ nije bila samostalna organizacija već deo Narodnog fronta[1] i „najpogodnija organizaciona forma preko koje Partija vrši svoj masovni politički rad među ženama, stvarajući od njih svesne graditeljke socijalizma, pridavajući naročito veliku brigu izgradnji onih ustanova koje će ženu kao majku i domaćicu rasteretiti i dati joj stvarnu mogućnost da koristi sva svoja prava…“ (Tomšič, Partija je pokazala ženama… 1948: 3). Kako je liderka organizacije Vida Tošič zaključila na poslednjem kongresu organizacije 1953. bila je to “… škola desetina i stotina hiljada žena koje su tu u AFŽ-u u svojoj organizaciji naučile da politički žive … organizacija koja je oslanjajući se na težnje i sopstvene snage žena samih, povele odlučujuću borbu protiv zaostalosti, nepismenosti, sujeverja i predrasuda… škola koja je pomogla bržem razbijanjem okova prošlosti… uključivanja žene u redove graditelja socijalizma…“ (Tomšič, Mesto i uloga… 1953: 10).
Izgradnja socijalizma je zahtevala stvaranje novog čoveka/ žene na način da se, kako je konstatovao V. I. Lenjin, najniži slojevi podignu do „istorijskog stvaralaštva“ gde će se u novim društveno-političkim uslovima pobedom proletarijata nad kapitalizmom i posebnom brigom o porodici i deci, te aktivnim učešćem žena, izgraditi društvo koje će moći da brine o svim potrebama svih građana (Tomšič. Partija je pokazala ženama… 1948: 3; Tomšič, Uloga žene… 1952:1). Žene su bile pozvane da preuzmu odgovornost za izgradnju i obnovu zemlje kako na planu političkog života, tako i na privrednom planu, jer je socijalistička doktrina, pored zakonske regulative ženske situacije, prepoznala učešće žena u društvenoj proizvodnji i ekonomsku samostalnost žena kao temeljne uslove njihove nezavisnosti. Pri tom je socijalističko društvo težilo da zakonskim, finansijskim sredstvima, kao i osnivanjem odgovarajućih institucija štiti i unapređuje položaj majki i dece.
U suštini najteža promena unutar socijalističke transformacije društva odnosila se na menjanje stavova muškaraca i žena u vezi sa mnogim pitanjima društvenog razvoja uključujući položaj žene i porodične odnose. Obrazovana, politički aktivna i ekonomski nezavisna žena je bila poželjna ženska uloga i cilj projekta emancipacije žena, a njeno ispunjenje podrazumevalo je i transformaciju porodice, bračnih odnosa i vaspitanja dece. AFŽ je pripremao mase žena za aktivne ženske uloge, mada nikad nisu bile zanemarene uloge iz ekonomije nege i brige. Rad se odvijao kroz mnogobrojne sekcije i aktive, a najmasovniji su bili oni koji su odgovarali potrebama žena u svakodnevnom životu. U tom kontekstu AFŽ štampa je bila vrlo važan kanal prenošenja političkih poruka, promocije aktivnih ženskih uloga, reprezentovanja stvarnosti i njenog kreiranja. Redovne aktivnosti seoskih, gradskih, opštinskih, rejonskih i zadružnih organizacija AFŽ je bilo čitanje AFŽ štampe tokom čitalačkih časova kada su se poruke usvajale ne samo prostim čitanjem političkih tekstova, vesti, izveštaja, reportaža, već i kroz razradu nejasnih ili manje jasnih stavova i teza, za šta su bile zadužene rukovotkinje čitalačkih časova. Sistem AFŽ štampe je bio dobro organizovan. Krovna organizacija, AFŽ Jugoslavije izdavala je list Žena danas, u svim republikama su štampana republička glasila AFŽ-a, a u Srbiji je AFŽ Srbije izdavao list Zora, dok je Pokrajinski odbor AFŽ-a Vojvodine izdavao Glas žena na srpskom, Dolgozó Nő na mađarskom, Femeia nouă na rumunskom jeziku. Na Kosmetu je štampan „Bilten šiptarskih žena[2]“ (Alargić 1948: 39).
Plan emancipacije žena, kao deo transformacije društva u socijalističko, odvijao se uslovima nejednake privredne i kulturne razvijenosti, te razlike između seoskih i gradskih sredina unutar republika socijalističke Jugoslavije. Bilo je i područja gde su patrijarhalne norme povezane sa verskim tradicijama bile odlučujuće sile u kreiranju društvenih odnosa. Ipak, od organizacija AFŽ-a u svakoj sredini se zahtevalo da, u odnosu na ideološki plan KPJ i prioritete koji su bili određeni, nađe odgovarajuću formu rada sa ženama i pokaže rezultat. Do 1950. i uvođenja samoupravljanja prioritetni zadaci su se odnosili na sledeće aktivnosti: obrazovanje žena (opismenjavanje, upoznavanje sa ženskim pravima, higijena, reproduktivno zdravlje, nega dece, edukacija za nova zanimanja, nova znanja u domačinstvu, poljoprivredi, stočarstvu, povrtarstvu i voćarstvu…), zatim politička edukacija i uključivanje žena u organizacije Narodnog fronta, u zadruge i organe upravljanja u zadrugama, te uključivanje žena u privredu i u ekonomiju nege i brige (održavanje domova za decu bez roditelja, organizacija i održanje jaslica, dečih obdaništa i briga za sve ranjive kategorije društva). Planirajući procese decentralizacije i samoupravljanja KPJ[3] se, počev od 1950. odlučila za ukidanje AFŽ-a. Kako je liderka organizacije Vida Tomšič zaključila „… u izvjesnoj mjeri, ako se to može kazati za cijelu zemlju, jedan od naših zadataka prilično izvršili… u izvjesnom smislu u nekim djelovima naše zemlje a naročito u gradovima, već postigli da je žena ravnopravna“ (Tomšič, Kako treba raditi… 1950: 1). U tom kontekstu politički edukovane aktivistkinje AFŽ-a trebalo da se uključe u rad organizacija Narodnog fronta i KPJ, a motivisane volonterke nastave rad u gradskim organizacijama AFŽ-a u gradovima gde će se brinuti o položaju majki i dece. Ipak, ostavljena je mogućnost da se u zaostalim sredinama organizacije AFŽ-a bave konkretnim problemima u vezi sa ženskim situacijama i to na osnovu direktiva KPJ i Narodnog fronta. I tada je bilo je jasno da proces transformacije ženske situacije nije doneo podjednake rezultate u svim delovima socijalističke Jugoslavije, i da „ima nacionalnih manjima, žena pod feredžom koje još neće da idu zajedno sa muškarcima“ (Isto, 1-2). Uprkos volji članstva i pored značajnih rezultata koje su organizacije AFŽ-a imale u socijalističkoj transformaciji društva doneta je politička odluka o ikidanju AFŽ-a. Nije bilo govora o eventualnoj promeni načina rada organizacije, već je njenim gašešenjem ženama nametnuto organizovanja drugih ženskih, pretežno humanitarnih organizacija koje bi se povezale u Savez ženskih društava.
AFŽ Kosovko-metohijske oblasti
Neda Božinović je u knjizi „Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX“ veku zabeležila sledeće podatke o osnivanju organizacija AFŽ-a na Kosmetu:
… Posle kapitulacije Italije na Kosovo su se iz italijanskih zatvora vratile pohapšene aktivistkinje, pa se rad na organizovanju ženskih vaspitnih grupa i analfabetskih tečajeva, u kojima je angažovano i nekoliko Albanki, znatno proširio. U Peći je gradski odbor AFŽ formiran krajem 1943. godine, a u drugim gradovima gradski i sreski odbori formirani su tokom 1944. godine uglavnom posle oslobođenja pojedinih gradova (Božinović 1996: 145).
Zadaci AFŽ-a na Kosmetu bili su, kao i u drugim delovima socijalističke Jugoslavije da se pronađu one forme rada među ženama koje će im „jasno predočiti povezanost njihovih života sa sa razvojem čitave zajednice,“ ali i borba protiv „ropske“ situacije vidljive u svakodnevnom životu žene (Tomšič 1948: 9-10). Zato su analfabetski tečajevi, čitalački časovi, predavanja o higijeni, pravilnom negovanju dece i vođenju domaćinstva bili dugoročni ciljevi. Situacija u konkretnoj sredini je bila polazište za plan aktivnosti organizacija AFŽ-a, a na Kosmetu je nepismenost žena bila alarmantna situacija jer je 1948. bilo 78,4%, 1953. 72,1 % nepismenih žena (Božinović 1996: 238). U 1948. među 167.260 nepismenih bilo je 106.000 žena a kroz analfabetske kurseve prošlo je „37.00 žena od toga 27.000 Šiptarki“ (Simić 1948: 84). Problem je je bilo i to što nije bilo „pismenih žena Šiptarki“, pa su pomoć pozvani „muškarci Šiptari“ i „pioniri Šiptari“ (Isto, 84). Mada je 1948. organizovano 1.297 čitalačkih grupa nije bilo posebnih „za žene Šiptarke na kojima bi se obrađivao materijal prema njihovom kulturnom nivou“ (Simić 1948: 84). Politički rad sa ženama, koji je takođe bio jedan od važnih ciljeva AFŽ-a, na Drugom kongresu organizacije ocenjen je kao „najslabiji tamo gde je najpotrebniji: na selu o čemu svedoči nepostojanje odbora AFŽ u nekim rumunskim, mađarskim selima, među Šiptarkama na Kosmetu kao i u nekim selima ostale Srbije“ (Alargić 1948: 44). Da bi se odgovorilo tom izazovu u okviru glavnih odbora AFŽ-a Srbije, Makedonije i Crne Gore bile su osnovane komisije za rad sa nacionalnim manjinama „naročito muslimankama[4]“ („Rad naše organizacije u periodu od Drugog do Trećeg kongresa“ 1950: 12).
Prema nacionalnom sastavu članstva AFŽ-a Kosovsko-metohijske oblasti Srpkinje i Crnogorke su bile većina, a u manjini su bile „Šiptarke iako one čine 75% svih žena na Kosmetu“ (Simić 1948: 82). Zato se tokom 1948. na konferencijama „govori na šiptarskom jeziku“… organizuju „grupe agitatora Šiptarki“… u rukovodstva mesnih, sreskih i Oblasnog odbora „izabrano je dve trećine Šiptarki“ (Isto, 83). U reportaži „Na zajedničkom radu“ zabeležen je rad organizacije AFŽ-a u selu Kruševcu u Srezu pećkom gde su u početku bile aktivne samo Crnogorke „koje su sve pismene,“ a kasnije su se preko aktiva za mlekarstvo, povrtarstvo porodilje i dr. u rad uključile i „Šiptarke“ koje su „vekovima zapostavljane, sputavane starim običajima odvojene od svakodnevnog života“ (K.P. 1949:7). AFŽ je takođe imao zadatak da im pomogne da se „bore sa svojom okolinom koja je njihovo opismenjavanje primala sa negodovanjem“ (Isto, 7).
… U radu seoskog odbora AFŽ najpre su učestvovale samo Crnogorke jer su Šiptarke, vekovima zapostavljane i sputavane starim običajima, bile odvojene od ovakvog života. Nenaviknute da izlaze iz kuće i stidljive, one su retko učestvovale u zajedničkom radu… (Isto, 7).
Za obnovu i izgradnju zemlje bilo je potrebno angažovati i žensku radnu snagu zato je AFŽ imao zadatak da uključi žene u narodnu privredu i tako doprinese izvršenju ciljeva koje je nosio Petogodišnji plan[5]. Plan AFŽ-a za aktivaciju žena u okviru opštih napora za realizaciju Petogodišnjeg plana intenziviran je počev od 1947. Otpori sredine su bili veliki tako da je Oblasni komitet KP Kosovsko-metohijske oblasti naložio svim nižim odborima da se osnuju aktivi za narodnu radinost i da bi se žene u patrijarhalnim sredinama kroz tradicionalne ženske zanate lakše uključivale u privredu (Vlahović 1948: 14). U AFŽ štampi je objavljena reportaža o uspešnom kolektivu žena za izradu prizrenskog platna, štofa, veza i pletiva u Prizrenu koji je osmislila i organizovala Vera Arsić, jedna od mesnih liderki AFŽ-a i sekretar Rejonskog komiteta KPJ u kome su zajedno radile „Srpkinje, Šiptarke, Crnogorke“ (B.S. 1951:16). Rad ove organizacije, pomognut od lokalne organizacije Narodnog fronta, kretao se prema prioritetnim ciljevima razvoja, pa je pletara prešla u proizvodnu zadrugu, zatim u državno preduzeće sa stalnim radnicama, službenicima i nekoliko stotina kooperantkinja koje su radile od kuće.
Organizacije AFŽ-a imale su zadatak da kroz sekcije i aktive organizuju stalnu pomoć majkama, deci i trudnim ženama, kao i da pomažu radnoj ženi, naročito tamo gde nema obdaništa i jaslica. Ispostavilo se da su organizacije AFŽ-a na Kosmetu rad sa ženama pretežno organizovale kroz čitalačke grupe i konferencije, što su bile forme obrazovnog i političkog rada, a da je izostao rad na planu zaštite majke i deteta koji bi rezultirao predavanjima o higijeni, ženskom zdravlju, nezi dece, osnivanjem jaslica, dečjih obdaništa, propagiranjem porođaja u porodilištima i dr. Savetovanje frontovskih i AFŽ odbora Kosovsko-metohijske oblasti u vezi rezultatima rada sa ženama krajem 1950. završeno je zaključkom da postoje „ogromne potrebe za rad sa ženama na osnovnim pitanjima zdravlja, nege dece, podizanja domaćinstva i higijene uopšte…“ (S.T. 1950:4). Bilo je jasno da AFŽ Kosovsko-metohijske oblasti nije mogao da pruži odgovarajući odgovor na mnoge probleme u svakodnevnom životu žena i da je bilo potrebno organizovati akciju u kojoj će, pokazaće se kasnije, učestvovati članstvo iz Beograda, Vojvodine i Slovenije.
U prvim godinama stvaranja socijalističke države zar i feredža su bili obeležja „odvojenosti žene od društva“ njene zatvorenosti unutar porodice gde je ona bila „stvar kojom je gospodario muž“ njene obespravljenosti, neznanja što je, između ostalog, za posledicu imalo najveću smrtnosti dece u muslimanskim porodicama (Lazarević 1951: 4). Zbog toga je među aktivnostima AFŽ-a na Kosmetu skidanje zara i feredže bila konstantna tema. Mnoge žene uključene u rad AFŽ-a u početku su nosile zar i feredžu. Jedna od njih bila je i Đejljan Školjori, odbornica Sreskog odbora AFŽ-a Sreza pećkog koja je 1946. javno na svečanoj konferenciji AFŽ-a povodom Prvog maja „zbacila sa sebe feredžu“ i tako postala „prva Šiptarka koja je progovorila pred muškarcima slobodno i ravnopravno“ (Pešić 1948: 20). Javno i kolektivno slidanje zara i feredže najčešće se dešavalo na sreskim i gradskim konferencija AFŽ-a, ali i na kongresima AFŽ-a Jugoslavije. Taj, često kolektivni čin se smatrao progresivnim nastojanjima u borbi „protiv zaostalosti i neznanja“ i važan iskorak ka „novom životu“ („Naš Drugi kongres“ 1948: 5).
Foto 1. i 2: Feredže i bez pokrivanja lica Žena danas 81. (mart 1951: naslovna i unutrašnja strana)
U AFŽ štampi su zabeležena iskustva žena koje su skinule zar i feredžu, takođe i njihova svakodnevica unutar patrijarhalne prakse koju su prekinule, a koja je propisivala da žene „dane provode u kući u tamnim odajama za žene, daleko od sunca i životne radosti“ (D.S 1951: 6). Sudeći prema natpisima u AFŽ štampi intenzitet osećanja koja su pratile promene u životu žena za akterke promena je često značilo novo rođenje ili transformaciju u percepciji sopstva koja je ponekad bila uvod u pozitivnu promenu unutar društvene hijerarhije.
Foto 3: „Oslobođene ferdže Šiptarke sa Kosmeta prisustvuju II Kongresu.“ Zora 29. (januar 1948: korice).
Pokazalo se da će se, tokom AFŽ perioda, zar i feredža najpre posmatrati u okviru nastojanja da se unapredi opšti kulturni i obrazovni nivo žena, a da će se uspešnosti te akcije jasno videti u broju žena koje su prihvatile da skinu feredže i zar. Politički aspekt poduhvata je takođe bio važan, jer su žene pod patrijarhalnom i verskom paskom bile nejasan politički subjekt, te je bilo nužno da se „pasivne mase žena koje još žive u mraku“ kroz aktivnosti AFŽ-a mobilišu, „odgoje u duhu socijalizma“ i uključe u „organe narodne vlasti“ („Rad naše organizacije u periodu od Drugog do Trećeg kongresa“ 1950: 8). Od 1947. zar i feredža se percipiraju i kao smetnja za uključivanje u priredni život zemlje, da bi 1951. njihovo skidanje potvrđeno kroz veliku akciju zdravstvenog prosvećivanja na Kosovu i Metohiji koja je usledila odmah po donošenju Zakona o zabrani nošenja zara i feredže.
Foto 4: Delegatkinje iz različitih krajeva Jugoslavije na II Kongresu AFŽ-a Jugoslavije. Zora 29 (januar 1948: korice).
Foto: 5: Desanka Maksimović, članica Glavnog odbora AFŽ-a Jugoslavije u razgovoru sa delegatkinjama Glavnog odbora AFŽ-a Srbije. Zora 57. (maj 1950: unutrašnja strana korica).
Rezolucija o skidanju feredže (1947)
Agitacija za skidanje zara i feredže, jedna od važnih aktivnosti AFŽ-a snažno je bila povezana sa „borbom protiv zaostalosti i neznanja,“ uključivanja žena u politički život zemlje, a bilo je i nastojanja da se spoji sa ulaskom žena u privredu („Naš Drugi kongres“ 1948: 5). Oblasni komitet KPJ Kosovsko-metohijske oblasti izdao proglas kojim je pozvao na skidanje feredže označivši je kao „smetnju za izvršenje Plana“ („Iz Proglasa Šiptarskog oblasnog komiteta Kosova i Metohije“ 1947: 6). Ženska radna snaga je bila preko potrebna za izvršenje ciljeva Plana tako da je bilo i predloga da se osnivaju preduzeća „u kojima će raditi žene pod feredžom“ ili „posebna odjeljenja za njih,“ jer se pokazalo da kada su u fabrikama „mnogo lakše skidaju feredžu i uključuju se u opći život zemlje“ („Rad naše organizacije u periodu od Drugog do Trećeg kongresa“ 1950: 13).
Foto 6: „Iz Proglasa Šiptarskog oblasnog komiteta Kosova i Metohije“. Zora 23. (juli 1964: 6).
Među podacima koji su dokumentovali uspehe organizacija AFŽ-a na Kosmetu može se naći i onaj, ponovljen u više izveštaja, da se među muslimanskim ženama širio pokret za skidanje zara i feredže i da je 1947. na Kosmetu „30.000 Šiptarki“ skinulo feredže što je liderka AFŽ-a Srbije Judita Alargić videla kao „prvi uslov za njihovo prosvećivanje“ (Alargić 1948: 37). Podatak o broju žena bez zara i feredže je na Drugom kongresu AFŽ Jugoslavije iznela Bija Vokši „predsednica Oblasnog odbora AFŽ“ koja je još rekla:
… Naša organizacija uz pomoć Fronta ulaže velike napore po pitanju skidanja feredže. Da bi što bolje uspele, održavale smo sastanke sa drugaricama koje su ranije skinule feredžu, sa majkama palih boraca Šiptara, po plemenima tj. po fisovima. Tako smo uspele da u prošloj godini zbace ferdežu oko 30.000 Šiptarki“ („Žene Kosova i Metohije u borbi protiv zaostalosti“ Zora 1948: 18).
Za socijalističku vlast intenzitet akcija za skidanje zara i feredže, ne samo na Kosmetu, očito nije bio zadovoljavajući jer se u AFŽ štampi može naći i ovakav sud:
… Akcija skidanja feredže, koju je tada, uglavnom, vodila organizacija AFŽ, ne tražići često podrške od NF[6] i drugih masovnih organizacija, bila je kampanjska, imala je više manifestacioni karakter bez prethodnih priprema i političkog rada sa muslimankama, bez povezivanja ove akcije sa njenim prosvjetnim i privrednim značajem, zbog toga je postepeno opadala… („Izveštaj Izvršnog odbora Centralnog odbora Antifašističkog fronta žena Jugoslavije Trećem kongresu AFŽ Jugoslavije“ 1950: 3).
Kongresi AFŽ-a u 1947. su bila ona mesta gde su „muslimanke sa Kosmeta tražile da Vlada NR Srbije donese zakon o zabrani nošenja feredže“ („Izveštaj Izvršnog odbora Centralnog odbora Antifašističkog fronta žena Jugoslavije Trećem kongresu AFŽ Jugoslavije“ 1950: 3). I u drugim krajevima Jugoslavije „gdje ima muslimanskog življa“ pokrenute su inicijative koje su podržale donošenje takvog zakona (Isto, 3). Procena političkog vrha da agitacije, konferencije, predavanja AFŽ-a i Narodnog fronta na Kosovu i Metohiju nisu dali zadovoljavajući rezultat uslovila je pojavu predloga da se zakonskim putem slome snažni otpori prema promeni društvenog položaja žena čiji su manifestacioni znaci bili skidanje zara i feredže. Kontekst u kome se dešavala ova borba moći između snaga novog socijalističkog društva i onog snažno uronjenog u patrijarhalno nasleđe, nepomirljivih stavova pretočenih u nepisane zakone, bio je omeđen uvođenjem Petogodišnjeg plana, organizovanjem seljačkih i radnih zadruga, obnovom i izgradnjom zemlje, zbrinjavanjem ugroženih kategorija stanovništva… te se socijalistički blok 1947. odlučio za donošenje Rezolucije o skidanju feredže:
Narodna skupština Narodne Republike Srbije pozdravlja inicijativu žena muslimanki za skidanje feredže i konstatuje da je sprečavanje skidanja feredže napad na ličnu slobodu građana i na jednakost i ravnopravnost žena, te zbog toga kažnjivo kao povreda Ustavom zagarantovanih prava („Šiptarke se bore protiv zastarelih običaja“ 1947: 4)
U obrazloženju odluke o donošenju Rezolucije o skidanju feredže najpre se podseća da su „zar i feredža velika kočnica u radu“ koja pokrivene žene „odvaja od ostalih žena“ i da je borba koju mnoge žene vode da skinu zar i feredžu borba protiv poslednjih ostataka „starih običaja i shvatanja“ (Isto, 4). Ipak, Vlada NR Srbije nije mogla zakonski da reguliše zar i feredžu „jer nisu izvršene potrebne pripreme,“ ali je ponudila „moralnu podršku muslimankama“ sa Kosova i Metohije kroz Rezoluciju koju je usvojila Narodna skupština NR Srbije (Isto, 4). I tada je bilo jasno da će i uz najveću pomoć Narodnog fronta, sindikata i AFŽ-a manji broj žena uspeti da iskorači iz tradicionalnih normi koje su regulisale život žena, te da je potrebno pažnju usmeriti na one društvene strukture koje imaju moć da utiču na promene u svakodnenom životu. Agitacija unutar masovnih organizacija bila je zatim usmerena i prema muškarcima svih društvenih statusa, poglavarima muslimanskih zajednica i trajala je više godina. Korišćeni su poznati načini delovanja u javnom prostoru – razgovori sa radnicima velikih kolektiva, kao što je bio slučaj u Fabrici cigala u Prištini kada je „preko polovine prisutnih učestvovalo u diskusiji povodom nošenja zara i feredže a svi su popisali molbu“ kojom zahtevaju Zakon o zabrani nošenja zara i feredže „koji za Kosovo i Metohiju znači istorijsku prekretnicu“ (D.S. 1951: 6). Razgovarano je sa očevima, muževima i braćom pokrivenih žena kada su se mogla čuti i mišljenja da „otkrivene žene ruše društvo“ ili „naša vera naređuje da žena bude pokrivena“ (Isto, 6).
Mnoge konferencije sindikata, organizacija Narodnog fronta i AFŽ-a u fokus su stavile razgovore o pokrivenim ženama. Peticije članstva masovih organizacija, radnika mnogih važnih kolektiva sa zahtevom zabrane zara i feredže bile su permanentne pojave. Tako je povodom peticije „2.500 muslimana i muslimanki Novog Pazara“ kojom je tražena zakonska zabrana za zar i feredžu u Novom Pazaru održana konferencija hodža na kojoj je govoro i „predsednik vakufskog povereništva Murat-efendija Sukić“ („2500 muslimana i muslimanki Novog Pazara traže donošenje zakona o skidanju zara i feredže“ 1950: 8). U rezoluciji kojom se traži skidanje zara i ferdže, koju su potpisale sve prisutne hodže, stoji i ovo:
… Od oslobođenja do sada Narodni front je uz našu pomoć u ovom pogledu postigao dosta uspeha. Zar i feredžu skinulo je preko 800 muslimanki koje danas aktivno učestvuju u izgradnji socijalizma.“… (Isto, 8).
Reis ul ulema islamske verske zajednice u FNRJ Hadži Ibrahim efendija Fejić je povodom tog „bolnog pitanja“ dao izjavu gde kaže da ravnopravnost žena „još ne može da dođe do punog izražaja jer joj smeta zar i feredža“ („Zar i ferdža koče napredak muslimanki“ 1950:5). Iz njegove izjave, ali i iz tekstova u AFŽ štampi jasno je da je pripremu za donošenje zakona pratila masovna mobilizacija frontovskih, omladinskih, sindikalnih i AFŽ organizacija u korist zabrane zara i ferdže i da je Reis ul ulema Ibrahim efendija Fejić na kraju konstatovao da je „narod rekao svoju reč,“ te da i on deli to mišljenje (isto, 5).
Foto 7: Reis ul ulema muslimanske verske zajednice FNRJ daje izjavu novinarima. Žena danas 81. (1951: naslovna i unutrašnja strana).
Foto 8: Izjava Reis ul uleme islamske verske zajednice Hadži Ibrahima efendije Fejića Zora 61. (septembar 1950): 5.
Bio je to period kada je AFŽ štampa slavila ideju o ravnopravnosti žene koje su skinula ferdže kao i junakinje koje su istu prihvatile i živele. Među tekstovima u funkciji pozitivnih primera nove ženske situacije bila je i biografija, sa fotografijom, Safete Nimani[7], omladinke, jednog od „osnivača jednog od najboljih pionirskih listova u FNRJ“ koju je „omladina Kosmeta kandidovala za zamenika poslaničkog kandidata“ pred izbore za Narodnu skupštinu (Đorđević 1950: 4). Tu[8] su i Ađija Velija, „nosilac odličja Narodnog fronta“ i Didara Đorđević, „sekretar AFŽ-a Sreza gorskog“ čija se postignuća slave uz uspehe koje je socijalistička vlast postigla u Kosovsko-metohijskoj oblasti, a među kojima su navedeni sledeći:„U Kosovsko- metohijskoj oblasti pre rata nije bilo ni jedne šiptarske škole, danas rade 453 osnovne škole, 29 nižih i tri više gimnazije.. .narodna pozorišta na šiptarskom jeziku… narodni univerziteti… niz umetničkih i folklornih društava, porastao je broj biblioteka, čitaonica bioskopa i drugih kulturnih ustanova koje omogućuju najširim masama sela i grada da obogate svoje znanje i podignu svoj kulturni nivo…( Zora 57.1950: 24).
Foto 9: Didara i Ađija Zora 57. (maj 1950: unutrašnja strana korica).
Nisu samo liderke AFŽ-a na višim funkcijama bile u nizu junakinja čije su priče bile primeri kako treba raditi, boriti se, živetu. Zadrugarka Alija Ređa „je javno na zadružnoj konferenciji zdrerala zar“, zadrugarke Seljačke radne zadruge „Spas“ u Prizrenu „jednodušno su odlučile da ne nose feredžu,“ a zatim se priključile tečaju za nepismene, što je ocenjeno kao posledica skidanja zara i ferdže (Z.K. 1950: 4).
Iskustvo Hafize Gusinjac, sekretara Sreske organizacije AFŽ-a Sreza štavičkog govori i o tome kako je bilo teško doneti odluku da, kao aktivistkinja AFŽ-a i KPJ izađe u javni prostor, skine zar i feredžu i o tome kako je taj čin bio primljen u njenom selu Delimeđa. Još pre rata Hafiza je posle završena tri razreda osnovne škole i muslimanske verske škole znala da piše i čita. Preokret u njen život donele su 1944. partizanke iz „Pekinog[9] korpusa“ a njihova hrabrost inspirisala ju je da i sama iskorači u nepoznato (Stefanović 1950: 13). Okupila je žene iz sela, organizovala akciju opismenjavanja, pomagala partizanske borce i za svoj rad 1945. dobila priznanje – učlanjenje u KPJ. Svo to vreme Hafiza je bila pod feredžom: na predizbornim mitinzima, na kursevima za aktivistkinje i na aktivnostima AFŽ-a. O tom vremenu je svedočila:
… Muku su imali drugovi sa mnom, dok su me ubedili u to da treba da skinem feredžu… A Kada sam kod sebe to rasčistila onda sam mnogo agitovala za skidanje feredže i na taj način razbijala ona verska učenja, da je greh skinuti feredžu… a 1946. god. kada sam ja skinula feredžu, cela moja rodbina je kukala, kao da sam umrla. Kad sam odlazila na konferencije žene muslimanke skupljale su se da me vide kao da sam neko čudo…“ (Isto, 13).
Fotografija na kojoj je Rukije Đena iz Kosovske Mitrovice sa čitavom porodicom najplastičnije govori u prilog promeni ženske situacije u svakodnevnom životu, moćnije nego prateći tekst u kome se kaže da je ona jedna od najboljih aktivistkinja AFŽ-a, koja je među prvima skinula ferdžu, opismenila se i nije propuštala da učestvuje u aktivnostima Narodnog fronta. Ona je uz to bila majka devetoro dece, a devetom, tek rođenom detetu, trebajo je da kum[10] bude Tito. Na fotografiji Rukije ima centralnu poziciju, njena odrasla kćer nema zar i feredžu, tu su i dva odrasla sina i što je veoma retko suprug koji nije zauzimao dominantnu poziciju, već prisustvom ostavlja utisak da podržava izbore svoje supruge.
Foto 10: Rukije Đena. Zora 55. (mart 1950: 17)
Skidanje zara i feredže je shvaćeno i kao jedan od važnih ciljeva u životu socijalističke države pa je poput mnogih imao i pesnički doprinos kroz „Poemu o devojci koja je skinula feredžu“ Mire Alečković u kojoj jedna strofa glasi:
… Snovi, širite vrata
da uđe devojka svaka
u ruhu radnice mlade,
bez koprene na licu,
s koprenom sunčanog zlata,
ostvareni snovi
otvorite vrata!
(Alečković 1950; 5)
Zakon protiv nošenja za zara i feredže (1951)
Tokom agitacije za skidanje zara i feredže razgovori i rasprave u vezi sa tom temom, posredno i neposredno, ušle su u svaku kuću u kojoj su živele pokrivene žena na Kosovu i Metohiji. Bilo je žene iz muslimanskih porodica koje su pre donošenja Zakona o zabrani nošenja zara i feredže išle otkrivena lica, a koje su doživljavale neprijatnosti u svojim porodicama i u sredinama gde su živele, kao što pokazuje iskustvo Haše Šašivari iz Đakovice:
… Zgradu AFŽ-a napustila je povorka žena i pošla prema trgu. Na čelu povorke išla je Haša Šašivari bez feredže i ropske crne odore. Za njom su išle još dvadeset njenih drugarica, dvadeset bivših bula, dvadeset žena koje su kročile u novi život. Sjatila se sva varoš oko njih. Bilo je to čudo neviđeno. Posmatrači su počeli da ih ismejavaju. Sledila su i drska dobacivanja, pa čak i pretnje. Ali hrabre žene nisu ustuknule. Završio se miting. Haša se prvi put vratila kući bez feredže. Dočekao ju je opšti prezir. Kolebljivi muž nije mogao da izdrži prekore i zajedanja meštana. Pobegao je iz varoši. ‘Zbog tebe ne mogou da izađem u čaršiju od bruke!’ govorio je Haši. No ova nije popuštala. I najzad, pobedila je svojom upornošću… (Pavlekić 1951: 20).
U mnogim porodicama su se neposredno pre i posle donošenja Zakona o zabrani nošenja zara i feredže odvijale drame kao što je bio slučaj u porodičnoj zadruzi Ćatovića u kojoj je, u selu Trnava u blizini Novog Pazara, živela Šerifa sa mužem Zaimom. Šerifa je već mesecima „skretala razgovor na skidanje zara mereći otpor na koji bi naišla,“ a među oponentima je bila i „stara Ćatovićka,“ a „onog dana kad u selo stiže vest koja je naterala stare muslimane da namršte izborana čela… stari Ćatović zamišljeno sede na tronožac i poluglasno psovaše. – Zar protiv vere? Protiv običaja praotaca? Leže na sećiju pun ljutine koju više pojača Zaimom glas – Evo, stari, izađe zakon o skidanju zara! – E moja ga neće skinuti. Pre bih je evo ovim rukama zadavio … – Mislim da ćeš joj ga baš ti skinuti, jer sa Zakonom brate nema šale.. – dočeka Zaim… Stari Ćatović … je ušao u kuću i okupljenim ukućanima, nemoćno šireći ruke rekao – Moja hanuma neće skinuti feredžu pre nego što sve ostale skinu. A ti Zaime, radi sa Šerifom kako hoćeš… “ (Z.K. 1951: 5).
Foto 11: „Na čitalačkom času, u biblioteci zadružnog doma Šerifa Ćatović, nekoliko dana posle skidanja feredže.“ Zora 67. (mart 1951: 5).
„Projekat za skidanje zara i feredže“ intenziviran tokom 1950. mnogobrojnim sastancima, konferencijama, mitinzima, dobio je zakonski okvir u januaru 1951. kada je Narodna skupština NR Srbije donela Zakon o zabrani nošenja zara i feredže („Svanuo je i njima dan“ 1951: 5). Obrazloženje je dala Mitra Mitrović, ministarka-predsednica Saveta za prosvetu, nauku i kulturu u Vladi NR Srbije. Za Mitrović je pokrivanje žena na Kosmetu bilo „nazadni ostatak feudalno-kapitalističke prošlosti… Jer u nekim krajevima Kosmeta može se lako pratiti kako je bogati sloj iz gradova nametnuo (feredžu) iz čisto političkih pobuda… da bi što duže održali radne i siromašne ljude u neprosvećenosti, zatucanosti i strahu od kršenja verskih propisa,“ te je socijalističkoj vlasti ostalo da reši problem „u interesu prava i jednakosti šiptarskih i muslimanskih žena, u interesu političkog i kulturnog razvitka šiptarskog naroda“ i izgradnje socijalizma (Isto, 5). Za Mitrović je bilo važno rešiti nepravdu, prema pokrivenim i od sveta odvojenim ženama, koja je opstajala uprkos Ustavu FNRJ i pratećim zakonima kojima su se ukidale sve privilegije po rođenju ili nasledstvu. Takođe, odbila je prigovore koji nisu išli direktno protiv zabrane zara i feredže, već posredno kroz teze o preranom rešavanju problema zbog „zaostalosti šiptarskih i muslimanskih masa, naročito žena“ (Isto, 5). Smatrala je da se kasni, jer je počev od 12. godine muslimanskim devojčicama bilo uskraćeno sunce, vazduh, sužen vidik „do neverovatno uskih razmera,“ a prema podacima o zdravstvenom stanju na Kosmetu, ugroženo i zdravlje, kao i zdravlje i napredak naroda budući da o porodici brine neobrazovana majka uronjena u okoštale običaje (Isto, 5).
Foto 12: „Zbacila je zar i feredžu i uključila se u proizvodnju“. Zora 74. (oktobar 1951: 4).
Foto 13: „Iz Zakona o zabrani nošenja zara i feredže“ Zora 66. (februar 1951: 4).
Zakon o zabrani nošenja zara i ferdže zabranjivao je i blaže kažnjavao novčanom i zatvorskom kaznom ženu koja pokriva lice i onoga ko od ukućana to traži. Teža kazna koja je uključivala i zatvor sa prinudnim radom bila je predviđena za one koji silom, pretnjom, ucenom ili zloupotrebom verskih osećanja, predrasuda i zaostalosti vrše pritisak ili propagandu u korist nošenja zara i ferdže. Zakon je odgovorio na različite pozicije moći koji su svi akteri u vezi sa novom ženskom situacijom, čiji je pojavni oblik skidanje zara i ferdže, imali. Najblaža je bila predviđena za žene koje nose zar i ferdžu i one koji u okviru porodice to zahtevaju[11],a teža za one aktere koji fizičkim, psihičkim nasiljem ili „zloupotrebljavajući verska osećanja“ demonstriraju moć nad ženama („Iz Zakona o zabrani nošenja zara i ferdže“ 1951: 4 ).
Foto 14: Žene Junika bez feredže Zora 68. (april 1951: 8).
Sprovođenje Zakona o zabran nošenja zara i feredže su pratile i dve sinhrone akcije. Prva je bila organizovano izmeštanje žena iz kućnog okruženja kroz ekskurzije, a druga boravak jednog broja žena u domaćinstvima žena u Vojvodini. Organizacije narodnog fronta i AFŽ-a bile su odgovorne za uspešnost akcije koje su imale za cilj da se ženama sa Kosova i Metohije i Makedonije, koje su tek skinule zar i feredže, na licu mesta demonstriraju način života žena u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani i Opatiji („Prvi put po našoj zemlji 1951: 11). Vojvođanski itinerer je bio namenjen ženama u zadrugama na Kosovu i Metohiji, a cilj je bio da one ostanu „desetak dana u vojvođanskim kućama, da se tu nauče boljem, kulturnijem životu“ (Vidaković 1951: 4). Radilo se o ženama čija je „lica prekrivao zar“ do pre nekoliko meseci, a koje su zbacivši ga krenule u „novi život“ i „po nova znanja“ (Isto, 4). Vojvođanke su im pokazale kako spremaju jela, kolače i zimnicu, kako „spremaju svoje kuće i domove i kako im je sve čisto, lepo i uredno.., a nisu propustile da im pokažu jaslice, obdaništa, dečje domove, bioskope, zadruge i fabrike“ u kojima rade (Isto, 4). Primeri svakodnevnog života vojvođanskih žena koji se bitno razlikovao od onog kosovsko-metohijskog trebalo je da bude uzor i podstrek za nove iskorake na planu emancipacije žena koje tek što su skinule zar i feredžu.
Foto 15: „Vojvođanke su srdačno dočekale goste iz Kosovsko-metohijske oblasti.“ Zora 74. (oktobar 1951: 4)
Dva meseca posle donošenja Zakona o zabrani nošenja zara i feredže u okviru akcije „Borba za asanaciju naselja“ u martu 1951. u sela i domove stanovnika Šarplaninskog, Đakovačkog i Sitničkog sreza počele su da ulaze ekipe Ministarstva zdravlja NR Srbije („Iskusne domaćice pomozite ženama Kosova i Metohije Zora 1951: 21). Akcija je trajala mesec i po dana, u selima i domovima gde su žene tek skinule feredže, a cilj je bio borba protiv „primitivnog načina života“, protiv loših navika i velike smrtnosti dece, „protiv vašljivosti i pegavca“ prvo putem edukacije filmovima, „živom rečju,“ a zatim i „praktičnim sprovođenjem“ kroz demonstaraciju uništenja vaški, lečenja šuge, čišćenja bunara, zidanje šporeta, podizanja higijenskih nužnika, krećenja kuća, izmeštanja stoke iz prostora gde živi porodica itd. („Akcija zdravstvenog prosvećivanja na Kosmetu“ 1951: 8). Radilo je stotinak ljudi različitih struka podeljenih u 33 grupe, a njima su na terenu pomoć pružili predstavnici „Partije, narodne vlasti, članice AFŽ-a, učitelji“ („Ekipe na delu“ 1951: 6-7). Rad su započinjali u školama „pregledom odela i kose učenika i šišanjem dečaka koji imaju vaši u kosi,“ a zatim se ulazilo u domaćinstva gde su ženama pokazali kako se iskuvava veš, koristi pegla, objasne prednosti iznošenje posteljine i odeće na sunce, a sve uz praktičnu demonstraciju prethodno datih saveta, uključujući i one u vezi sa ličnom higijenom, uređenjem domaćinstva i okućnice (Isto, 6-7).
Akcija zdravstvenog prosvećivanja u Kosovsko-metohijskog oblasti
Akcija zdravstvenog prosvećivanja koju je inicirao Centralni odbor AFŽ-a Jugoslavije, a realizovao Glavni odbor AFŽ-a Srbije i Centralni i Glavni odbor Crvenog krsta Jugoslavije proširivši je i na Pećki i Zvečanski srez započela je u aprilu 1951. i trajala je šest meseci. Cilj je bio zdravstveno prosvećivanje žena sa posebnim osvrtom na ličnu higijenu, negu i lečenje dece, kulturu ishrane, uređenje doma i okućnice kroz predavanja, seminare, kurseve i praktičan rad. Radne grupe AFŽ-a sačinjavale su „aktivistkinje AFŽ-a, babice ili sestre nudilje, iskusne domaćice i drugarice koje znaju šiptarski jezik“ („Iskusne domaćice pomozite ženama Kosova i Metohije,“ 21). Ekipe su bile sastavljenje od stručnjaka i volonterki pretežno iz Beograda i Vojvodine kao „drugarica tumača šiptarskog jezika“ jer je akcija „zdravstvenog prosvećivanja naroda (bila) namenjena uglavnom ženama Šiptarkama“ (Slijepčević 1951: 8; „Iz akcije zdravstvenog prosvećivanja“ 1951, 6). Zbog nedostatka zdravstvenih radnika na Kosovu i Metohiji, u rad na terenu bile su uključene i zdravstvene ekipe iz Slovenije kao i „jedan broj iskusnih domaćica“, pretežno iz Vojvodine koje su i pre ove akcije dolazile na Kosmet i agitovale za skidanje zara i feredže („Iskusne domaćice pomozite ženama Kosova i Metohije,“, 21).
Foto 16: „Bolničarke iz Ljubljane koje su učestvovale u asanaciji Kosmeta:“ Zobec Franija, Lumbar Paula, Brem Heda, Bahovec Vida i Ponepšek Tonija. Žena danas 82. (1951: 8).
Foto 17: Smilja Vašnić, vaspitačica „iz banatskog sela Vološinova,“ dobrovoljka u AFŽ timu, imala je ozbiljnu nameru da ostane na Kosmetu i radi u dečjim jaslicama. Zena danas 83. (1951: 7).
Ekipe su u selima ostajale mesec dana, svakodnevno obilazile domaćinstva i prema potrebama sa ženama praktično radile sve one poslove koji su u vezi sa negovanjem dece, higjenom domaćinstva, uređenjem okućnice: suzbijanje belih vaši i vaši, povijanje dece, spremanje hrane za decu, sejanje brašna, pranje i iskuvavanje veša, peglanje, pravilna ishrana, krečenje domaćinstva, sejanje povrća, spremanje zimnice, sušenje lekovitog bilja i sl.
AFŽ štampa je izveštavala o akcijama pomoći ženama i njihovim porodicama na Kosovu i Metohiji i to kroz reportaže dokumentovane mnogim fotografijama. U tekstu „Kako su Planjani[12] dočekali zdravstvenu ekipu“ saznajemo da su se i pre dolaska zdravstvenih ekipa selo spremalo i uređivalo „da se ne sramote pred stranim ljudima“ (Zora 1951: 8).
U školi je najpre bio prikazan film o izazivačima zaraznih bolesti, načinu prenošenja klica, prevenciji i lečenju bolesti. Kasnije je prikazan i „umetnički film u boji“, „Čudotvorni mač,“ što je za stanovnike sela bio prvorazredni događaj (Isto, 8). Članovi zdravstvene ekipe su u školi pregledali decu i pažljivo postupali prema dečacima i devojčicama koji su imali vaške: dečake koji su to dozvolili su ošišali, a devojčicama glave namazale petrolejom i iščešljale. Žene su pozvane na konferenciju AFŽ-a gde su članice zdravstvenih ekipa objasnile šta to one rade i zašto, te su uz to morale da pobiju glasine koje su kružile selom „da će (zdravstvena) ekipa ošišati žene, da će sunce progoreti posteljinu i odeću ako se zrači, da je štetno po zdravlje davati deci da piju i jedu nekakve trave…“ (Isto, 8).
Foto 18: „One već znaju kako prati rublje.“ Žena danas 83. (1951: 6).
Foto 19: „One uče kako treba hraniti dete.“ Žena danas 86. (1951: 4)
Foto 20: One uče kako sejati brašno. Žena danas 86. (1951: 4).
Foto 21: One uče kako glačati rublje. Žena danas 86. (1951: 4).
Zadatak članica zdravstvenih ekipa je bio vrlo delikata. „Nasmejane mlade devojke svesne svoje velike uloge“ ulazile su u domaćinstva gde su žene tek skinule feredže u nameri da u neposrednom kontaktu „uzdrmaju navike… i verovanja da je staro najbolje“ („Počela je borba“ 1951: 6). U domaćinstvima su bili i muškarci koji su se još uvek za sve pitali a bilo ih je, kao selu Koriša „koji nisu hteli ništa da pomognu“ (Isto, 6).
… Isticao se upornošću Ibrahim Muka. Čim je ekipa došla u selo skrenuta mu je pažnjada mora da poruši nehigijenski viseći klozet koji se izliva u rečicu koja protiče kroz seloi da mesto toga sazida higijenski klozet. Izgovarajući se nekim hitnim i važnim poslom Ibrahim se prvog dana izgubio iz sela. Vratio se kasno u noć. Sledećeg dana opet je otišao ‘važnim poslom’. Bilo je očigledno da izbegava. Ali, našao se neko ko je i njega nadmudrio. Bila je to sama njegova žena. Pozvala je članove ekipe, posavetovala se s njima, počela da ruši stari klozet i da kopa jamu za novi. Oko podne jama je bila već do polovine iskopana… Nad rekom nije više bilo stare viseće naprave. Nekoliko metara dalje već je stajala mala, čisto okrečena kućica – novi klozet (Isto, 6).
Događaj koji je opisan u Ženi danas svedoči da je narodna vlast preko organizacija KPJ i Narodnog fronta izvršila temeljnu pripremu za dolazak zdravstvenih ekipa, te muškarci nisu opstruirali njihov rad na način da ugroze projekat. Fokus velike akcije na Kosovu i Metohiji je bio usmeren na porodice gde su žene tek skinule feredže ali, još nisu izgubile naviku da se kriju od stranih osoba niti naviku da za postupke traže odobrenje muškaraca. Međutim, žene su se okupljale oko korisnih, opipljiv ciljeva lako primenjljivih u svakodnevnom životu, naročito oko onih koje znače boljitak za njihovu decu. Tako se u AFŽ štampi može pročitati o uspešno sprovedenom komplikovanom porođaju Đulše Kadrijine, savetima za ishranu rahitičnog deteta Naze i Selmana Bajrama, borbi protiv velikog kašlja kod dece u porodici Zize Himove i prevenciji te bolesti, naročito protiv običaja da se dete od rođenja do treće godine drži u kolevkama – kalupima.
… Duge su između 65-70 santimetara, široke od 35-40 sm. Njihov oblik sasvim potseća na korito izdubljeno od debla drveta. Dete, umotano u neko ćebe ili ovčiju kožu, stavi se u kolevku, pokrije, pa se onda preko pokrivača uveže tkanicama ili gajtanima pletenim od vune. Tkanice su ukrašene zubima od vuka, rogovima jelena, raznim kamenčićimai amajlijama koje, prema verovanju, čuvaju dete od uroka i zlih očiju. Da bi dete bolje spavalo, kažu žene, najbolje ga je nekom maramom ili platnom pokritipo glavi. Ovako ‘upakovano’ dete ne može da se miče ni da se normalno razvija. Zato nije čudo što je mortalitet dece u ovim krajevima prilično visok. Skoro sva deca su zakržlja, boluju od raznih bolesti, a tome je delimično uzrok i ovaj način povijanja… („Počela je borba“ 1951: 7-8).
Foto 22: „Deca Kosmeta neće spavati u ovakvim kolevkama.“ Žena danas 83. (1951: 6).
Prema svedočenjima članica AFŽ-a najteže je bilo realizovati rušenje starih, nehigijenskih klozeta i podići nove. Istovremeno žene su bile najzainteresovanjije za pomoć i savete u vezi sa trudnoćom, porođajem i prevencijom ginekoloških oboljenja. Nije bilo neobično da je nekim ženama umrlo trinaestoro ili četrnaestoro dece, te se to čak smatralo suđenom situacijom ili da se zbog rane udaje devojčice „nedorasle za udaju odmah razbole“ i ne mogu da rađaju. („Akcija se nastavlja“, 8; „U srećan čas dođoste“, 4). U Srezu pećkom ekipa AFŽ-a koja je imala zadatak da pomogne „naročito Šiptarkama“ uprkos teškoćama postigla je „velike rezultate:“
… U 48 sela obrađeno je 1820 kuća od toga potpuno – oko 450 domova. Članice ekipe – stručno medicinsko osoblje, izvršile su 705 pregleda trudnica i obolelih žena, održale su 38 savetovanja sa 1000 žena. Osnovano je 28 aktiva za negu dece, trudnica i aktiva za podizanjehigijene žena, kuće itd. („Iz akcije zdravstvenog prosvećivanja“ 1951, 6).
Ipak, kod sumiranja rezultata akcije zdravstvenog prosvećivanja na Kosovu i Metohiji, uz sve pohvale aktivistkinjama iz Beograda i Vojvodine koje su presudno doprinele da se postavljeni ciljevi ostvare, konstatovano je da se „teška zaostalost šiptarskih devojaka koje su zbog raznih predrasuda i običaja lišene mogućnosti da se u njihove živote unesu najosnovniji higijenski uslovi i navike, predstavlja problem s kojim se treba posebno pozvabaviti“ („Priznanje najboljim aktivistkinjama – O ekipama na Kosmetu“ 1951, 3). Zato su na Glavnom odboru AFŽ-a Srbije razmatrani dalji koraci u pravcu „kulturno-prosvetnog uzdizanja žena Kosova i Metohije“ te je, da bi se nastavio rad, osnovano „Društvo za prosvećivanje žena Kosovsko-metohijske oblasti“ („Društvo za prosvećivanje žena Kosovsko – metohijske oblasti“ 1952, 11). Članstvo su činile žene koje su tokom akcije prosvećivanja stekle uvid u probleme sa kojima su se susretale žene na Kosovu i Metohiji. Istovremeno slične akcije pokrenute su i u drugim delovima socijalističke Jugoslavije gde je bilo sličnih potreba kao što su Bujanovački, Vranjski, Zlatarski, Mileševski i Pribojski srezovi u NR Srbiji, ali i u Crnoj gori i Bosni i Hercegovini.
AFŽ štampa je i dalje u fokusu imala prilike na Kosovu i Metohiji, ali sada kroz prikaze konkretnih postignuća na planu poboljšanja uslova života i rada žena kao što su vesti i izveštaji o osnivanju, radu ili o problemima u radu savetovališta za trudnice, porodilišta u Prištini, Srbici i Lipljanu, te zaštiti trudnih zadrugarki u Srbici. Upozoravajući na nedostatke rada saveta ili povereništva za zdravlje pri organizacijama Narodnog fronta, aktivistkinje AFŽ-a na terenu javno su prozivale nadležnu vlast da iste rešava (M. Đ. 1951: 8).
Posebna pažnja posvećena je obrazovanju ženske dece u zaostalim karajevima (u koje je spadala i Kosovsko-metohijska oblast), koja su u socijalističkoj Jugoslaviji školovanjem dobila šansu da izađu iz patrijarhalne uslovljenosti, okamenjenih normi i kodeksa ponašanja te ugovorenih brakova kao oblika egzistencije. Netom opismenjene žene koje su skinule zar i ferdžu i iskoračile u javnu sferu kroz aktivizam u organizacijama AFŽ-a i Narodnog fronta mogle su da napreduju unutar društvene strukture moći, što se i dešavalo. One su svojim odlukama i delima osvojile novi prostor slobode za svoje kćeri i unuke koje su, kroz kvalifikovanje za mnoga zanimanja mogle da započnu potpuno novi život u gradovima širom socijalističke Jugoslavije.
Transformacija položaja žena kroz projekat emancipacije u socijalističkoj Jugoslaviji bio je jedan od uslova opšteg društvenog razvoja koji nije mogao da ostavi ni jednu društvenu grupu van tog procesa. Na Kosovu i Metohiji je taj proces bio težak, a odvijao u više ravni: od ideološke i političke pripreme, koja je u obzir uzimala sve društvene aktere i njihovu moć, preko finansijske i druge pomoći za stanovništvo Kosmeta, pa do neposrednog ulaska u privatni prostor u kom su živele žene pod zarom i feredžom. Ideološki plan socijalističke Jugoslavije sledio je poznatu premisu da ne može biti socijalizma bez oslobađanja žena od patrijarhalne supremacije muškaraca unutar porodice i braka, bez njenog uključivanja u društvenu prozvodnju, njene ekonomske samostalnosti i zaštite položaja majke i deteta. Nepismene žene pokrivene zarom i feredžom getoizirane nepisanim zakonima u ograničeni prostor privatnog dvorišta bile su tvorevina onog oblika kapitalističkog patrijarhata koji se nije smeo tolerisati. Njihovo oslobođenje naslaga tradicije i nepisanih zakona unutar patrijarhalne zadruge bilo je mnogo dublje od pitanja zara i feredže. Bila je to borba za oslobađanje ogromnih naslaga radne, kreativne, stručne, političke, aktivističke energije žena koje su do tada bile ograničene na rađanje i ekonomiju nege i brige. Skidanje zara i feredže je bio pojavni oblik kojim je (uz opismenjavanje) transformacija i započela. Socijalistička Jugoslavija je u ovu borbu uključila sve resurse: političke, zakonske, finansijske i društvene kako bi osigurala uspeh projekta. Doprinos mnogobrojnih volonterki, pretežno iz Republike Srbije – članica AFŽ-a, u okviru emanciptatorskog projekta na Kosovu i Metohiji biće u istoriji socijalističke Jugoslavije zabeležen kao još jedan doprinos AFŽ-a opštem društvenom napretku zemlje.
Literatura
„2500 muslimana i muslimanki Novog Pazara traže donošenje zakona o skidanju zara i feredže.“ Zora 61. (septembar 1950), 8.
„Akcija zdravstvenog prosvećivanja na Kosmetu.“ Žena danas 82. (1951), 8.
Alargić, Judita. „ Antifašistićki front žena Srbije u izgradnji zemlje – Referat Judite Alargić, pretsednice AFŽ Srbije.“ Drugi kongres žena Srbije 25-49. Beograd: Glavni odbor AFŽ Srbije, 1948.
Alečković, Mira. „Poema o devojci koja je skinula feredžu. Odlomak – Dani razigrani“ Zora 61. (septembar 1950), 5
Božinović, Neda. Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku. Beograd: Devedesetčetvrta, 1996.
„Društvo za prosvećivanje žena Kosovsko – metohijske oblasti.“ Zora 78. (februar 1952), 11.
M. Đ. „Iz Kosovsko-metohijske oblasti – Pišu nam.“ Zora 73. (septembar 1951), 8.
Đorđević, M. „Kandidati za Narodnu skupštinu.“ Zora 55. (mart 1950), 4-5
Đorđević, M. „U srećan čas dođoste – Ekipa Centralnog odbora AFŽ na Kosmetu.“ Žena danas 86 (1951), 4.
„Ekipe na delu.“ Žena danas 83. (1951): 6-7.
„Izvještaj Izvršnog odbora Centralnog odbora Antifašističkog fronta žena Jugoslavije Trećem kongresu AFŽ Jugoslavije“. Zagreb: Centralni odbor AFŽ-a Jugoslavije. 1950. 1-7.
„Iskusne domaćice pomozite ženama Kosova i Metohije- U borbi protiv vekovne zaostalosti.“ Zora 67. (mart 1951), 21
„Iz Proglasa Šiptarskog oblasnog komiteta Kosova i Metohije.“ Zora 23. (juli 1947), 6.
„Iz Zakona o zabrani nošenja zara i ferdže.“ Zora 66. (februar 1951), 4.
„Kandidati za Narodnu skupštinu.“ Zora 55. (mart 1950), 4-5.
„Priznanje najboljim aktivistkinjama – O ekipama na Kosmetu.“ Žena danas 83-84. (1951), 3.
„Prvi put po našoj zemlji.“ Zora 68. (april 1951), 11.
„Rad naše organizacije u periodu od Drugog do Trećeg kongresa.“ Zagreb: Centralni odbor Antifašističkog fronta Jugoslavije, 1950. 8-19.
B. S. „Bila je do nedavno pletara.“ Zora 71. (juli 1951), 16.
D. S „Donesen je Zakon o zabrani nošenja zara i ferdže.“ Zora 65. (januar 1951), 6.
Simić, Tankosava. „Otkrivanje Šiptarki treba povezati sa daljim radom na njihovom uzdizanju“ – Iz reči Tankosave Simić, člana Oblasnog odbora AFŽ.“ Drugi kongres žena Srbije 82-84. Beograd: Glavni odbor AFŽ Srbije, 1948.
Slijepčević, Mileva. „Akcija se nastavlja.“ Zora 70. (jun 1951), 8.
Stojaković, Gordana.. „Razgovor – Sasvim lična priča.“ Neda – jedna biografija, ur. Gordana Stojaković, 27-63. Novi Sad: Futura publikacije, 2002.
Stojaković, Gordana. Rodna perspektiva u novinama Antifašističkog fronta žena (1945-1953). Novi Sad: Zavod za ravnopravnost polova, 2012.
Stojaković, Gordana. “Vida Tomšič – Zašto je ukinut AFŽ” u: JUGOSLAVIJA: ZAŠTO I KAKO?: zašto i kako se baviti Jugoslavijom, da li su nam potrebne (post) jugoslovenske studije i zašto?149–174.ur. Ildiko Erdei, Branislav Dimitrijević i Tatomir Toroman. Beograd: Muzej Jugoslavije, 2019.
„Svanuo je i njima dan.“ Zora 66. (februar 1951), 5.
„Šiptarke se bore protiv zastarelih običaja.“ Zora 20. (april 1947), 4.
S.T. „Šta su pokazala savetovanja aktivistkinja u našoj Republici.“ Zora 64. (decembar 1950), 4.
Tomić, Ljubomirka. „Kako da pomognemo analfabetskim tečajevima u radu.“Zora 17. (januar 1947), 10.
Tomšič, Vida. „Partija je pokazala ženama pravilan put njihove borbe – Iz diskusije drugarice Vide Tomšič na Petom Kongresu KPJ.“ Zora 36-37. (avgust-septembar 1948), 1-3.
Tomšič, Vida. „Dečja nedelja.“ Glas žena 9. (septembar 1949), 1-2.
Tomšič, Vida. „Povodom 8. marta – Uloga žena u socijalističkoj izgrdnji. Predsednica Antifašističkog fronta žena Jugoslavije i član CK KPJ drugarica Vida Tomšič održala je 7. marta preko Radio Ljubljane ovaj govo.r“ Ženadanas 93. (mart 1952), 1-7.
Tomšič, Vida. „Kako treba raditi u našoj organizaciji.“ Glas žena 9. (septembar 1950): 1-3.
Tomšič, Vida. “Mesto i uloga ženskih organizacija u današnjoj etapi razvitka socijalističkih društvenih odnosa – Referat na IV kongresu AFŽ-a Jugoslavije.“ Žena danas 112. (oktobar 1953), 6-12.
Vidaković, Dobrinka. „Stekle su mnoga nova znanja – Žene Kosova i Metohije u poseti Vojvodini.“ Zora 74. (oktobar 1951), 4.
Vlahović, Zora. „Domaća radinost – jedna od formi za aktivaciju žena Kosmeta.“ Zora 38. (oktobar 1948), 14.
„Zar i feredža koče napredak muslimanki – Izjava Reis ul Uleme islamske verske zajednice u FNRJ.“ Zora 61. (septembar 1950), 5.
„Žene Kosova i Metohije u borbi protiv zaostalosti.“ Zora 29. (januar 1948), 1
[1] Političkim životom u socijalističkoj Jugoslaviji rukovodio je centralistički postavljen sistem organa Komunističke partije Jugoslavije ( KPJ/ Partija) na čijem čelu je do 1948. bio Centralni komitet KPJ, a u republikama centralni komiteti republika, te Pokrajinski komitet Vojvodine i Oblasni komitet Kosmeta (Petranović 1981: 419). Srtuktura Narodnog fronta, te „jedinstvene opštenarodne političke organizacije… sa jako naglašene agitaciono-propagandnim funkcijama“ preko koga je KPJ imala osnovu polugu političke vlasti, imao je istovetnu hijerarhijsku strukturu i masovne organizacije kao što je AFŽ kao osnovne poluge vlasti (Isto, 422-423).
[2] U Biblioteci Matice srpske u Novom Sadu nisam pronašla ovaj list. Ovde postoji mnoštvo listova na albanskom jeziku, naročito onih izdatih posle 1974. Najstariji list na albanskom jeziku, koji se može u ovoj biblioteci može naći izdat je 1954 (prim. aut.).
[3] Od 1952. KPJ se transformisala u Savez Komunista Jugoslavije (prim. aut.).
[4] Među ženama muslimanske veroispovesti najbrojnije su bile Albanke (ili kako se tada govorilo – Šiptarke), koje su činile tri četvrtine svih žena na Kosovu i Metohiji, a bilo je i Turkinja i Romkinja, mada se njihove konkretne situacije, sem u jednom slučaju, ne predstavljaju u reportažama i ličnim pričama u AFŽ štampi koju sam analizirala. U tekstu Ljubomirke Tomić „Kako da pomognemo analfabetskim tečajevima u radu“ objavljena je fotografija Đulferije Rame „Ciganke iz Prištine“ koja je naučila da čita i piše (Tomić 1947: 10).
[5] Prvi Petogodišnji plan (1947-1951) bio je deo planske privrede kojim se ubrzala obnova i industrijalizacija socijalističke Jugoslavije (prim.aut).
[7] Biografija Safete Nimani je 1951. dopunjena podacima koji 1950. nisu bili dati, a to su: da je je učiteljica, „od 1943. borac u Kosovsko-metohijskom odredu“ i da je „član Biroa Oblasnog komuteta omladine“ („Poslanički kandidati“ 1951: 2).
[8] Tekst bez naslova sa fotografijama Ađije Velije i Didare Đorđević i uspesima koje je socijalistička vlast postigla na Kosovu i Metohiji objavljen je na unutrašnjoj strani zadnje korice lista Zora 57. (maj 1950: 24) (prim.aut.).
[9] Peko Dapčević, proslavljeni komandant Drugog udarnog korpusa Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije (prim. aut.).
[10] U prvim godinama stvaranja socijalističke Jugoslavije briga za natalitet i o deci ili o maci i detetu, kako je glasila kovanica, bila je „stvar čitave države radnog naroda“ kroz budžetske izdatke za decu koje su u 1948. bili 65% veći nego u 1947, zatim kroz mrežu institucija i organizacija koje su se bavile potrebama, negom i vaspitanjem dece (Tomšič 1949):1-2. Jedna od mera koja je podsticala natalitet je bila i kumstvo koje je Tito prihvatao kod rođenja devetog, živo rođenog deteta.
Adel Nemešanji/ NemessányiAdél [1] (1857-1933) je bila pedagoškinja, prva direktorka novosadske Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole i osnivačica novosadskog ogranka Društva za brigu o unapređenju obrazovanja žena – Marija Doroteja (Mária Dorottya)
1. Izvod iz matične knjige rođenih i krštenih Matične kancelarije Crkve evangeličke augzburškog veroispovedanja Vrbicko-Sv. Mikulaške za Adelu Nevenu Nemessányi od 2. oktobra 1871.
2. Uverenje o položenom učiteljskom ispitu Adél Nemessányi izdato u Budimpešti 27. juna 1876. 3. Svedočanstvo o pedagoškom radu Adél Nemessányi (preporuka) izdata u Sekešfehervaru 12. avgusta 1884. U tekstu se daju vrlo pozitivne ocene za sjajno znanje i praktičan rad koji je pokazala, između ostalog stoji da je Adél Nemessányi stekla simpatije učeničkih roditelja i javnosti, da je tri godine sa najboljim uspehom predavala nemački jezik, te da je osnovala Omladinsku biblioteku. 4. Dokument u kome se datiraju i potvrđuju angažovanje i postavljenje Adél Nemessányi za učiteljicu i direktorku Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole u Novom Sadu i to: angažovanje kao učiteljice i direktorke sa platom od 7000 forinti, 200 forinti direktorskog dodatka i 100 forinti godišnje za kiriju/ Sombor, 30. avgust 1884; Dokaz o položenoj zakletvi /Novi Sad, septembar 1884. i Objava da je u sadašnju dužnost (direktorke) uvedena/ Sombor, 5. septembar 1887.
Život i delo Adel Nemešanji, prve žene na mestu direktorke novosadske Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole i osnivačice novosadskog ogranka Društva za brigu o unapređenju obrazovanja žena – Marija Doroteja (Mária Dorottya), tek treba istraživati. Ono što je poznato, dovoljno je da je uvrsti među najznačajnije naše pedagoškinje, po tome što je, shvativši značaj ženskog obrazovanja, a u tom sklopu i strukovno povezivanje pedagoškinja koje rade u ženskim školama u Novom Sadu, pokrenula rad ogranka kulturno-prosvetnog udruženja, Marija Doroteja.
„Rođena je u Liptosentmiklošu[2]. Školovala se u svom rodnom mestu i u Požunu[3], a građansku naobrazbu stekla je u Budimpešti. Godine 1876. primljena je za nastavnika Devojačke građanske škole u Sekešfehervaru[4]. Za direktorku novosadske Devojačke građanske škole imenovana je 1884. Smatrana je za vrlo uspešnu direktorku, jer je škola 1883/84. imala 63 učenice a 1901/2, 221 učenicu.
Martovske proslave[5], koje je organizovala sa svojim učenicama imale su velikog odjeka u društvenom životu Novog Sada. U tim prilikama prikupljana su sredstva u humanitarne svrhe, a samo za 1901. prihod je iznosio oko 3000 kruna. Organizovala je Društvo Marija Doroteja koje je za cilj imalo unapređenje obrazovanja kao i strukovno organizovanje žena nastavnica u novosadskim školama.”[6]
Melhior Erdujhelji u Istoriji Novog Sada (1894; reprint 2002) pominje Adel Nemešanji kao
uspešnu upravnicu. Erdujhelji najpre beleži rezultate koji su u Novom Sadu
postignuti, pošto je Zakonom o javnoj nastavi (1868) uvedena „obavezna i
slobodna nastava“, te na tom tragu 1876/7 otvoren prvi razred Mađarske
kraljevske državne građanske devojačke škole (Erdujhelji 2002: 353, 359). Škola
je 1880. imala četiri razreda, četiri redovne i dve pomoćne učiteljice, 1894.
osam „učiteljskih snaga“ a „upravnica je (bila) Adela Nemešanji“ (Isto, 359). Uspešnost
škole Erdujhelji meri brojem upisanih učenica, pa tako konstatuje da njihov
broj rastao iz godine u godinu, a uspeh je utoliko bio veći ukoliko se u obzir
uzme činjenica da je uporedo radila i Srpska viša devojačka škola, te da su u
školi sa nastavom na mađarskom jeziku „veliki broj pitomica … bile Srpkinje i
Nemice“ (Isto, 360). Razlog uspešnosti škole Erdujhelji je ovako tumačio:
„Kao kod svake škole, tako se i ovde mora na oko uzeti okolnost da ona napreduje i pored drugog takog zavoda, što je dokaz izvrsne uprave“ (Isto, 359).
Pozivajući se na izveštaj senatora Miše Dimitrijevića
od 24. januara 1877, Vasa Stajić u Građi
za kulturnu istoriju Novog Sada (1951) pominje obe novosadske više
devojačke škole kroz činjenice gde se vidi da je (i pored mnogobrojnijeg
nastavnog kadra i očito sadržajnije nastave u Srpskoj devojačkoj školi) za Mađarsku
kraljevsku državnu građansku devojačku školu vladalo veće interesovanje:
„Ima dve više škole: srpska viša devojačka škola i kralj. mađarska državna ženska građanska škola. Srpska treba da ima četiri razreda, a zasad ima samo tri. Mađarska zasad ima samo jedan razred. Srpska ima 4 učitelja i učiteljicu, pomoćnog učitelja za muziku i pevanje i pomoćnu učiteljicu za francuski jezik. Ima 38 učenika. Mađarska ženska škola ima dve učiteljice i 61 učenicu“ (Stajić 1951: 165).
Vredne podatke[7] o položaju pedagoškinja kao i o Adel Nemešanji nalazimo u radu
Atile Nobika (Attila Nóbik) „Feminizacija i profesionalizacija u Ugarskoj
krajem 19. veka. Pedagoškinje u profesionalnom diskursu u pedagoškim časopisima
(1887-1891)“ (Nóbik 2017:1-17). U Ugarskoj se, krajem 19. veka, unutar rastućeg
korpusa pedagoškinja moglo naći tek nekoliko „snažnih žena“ što je
korespondiralo s činjenicom da se u pedagoškim časopisima, osim u Nacionalnom ženskom obrazovanju (Nemzeti Nőnevelés), nije moglo naći
mnogo ženskih glasova (Isto, 8-9). Među izuzecima, koji svedoče da su takvi
ipak postojali, Nobik najpre imenuje Ilonu Štetinu (Ilona Stetina/Gyula Sebestyén)
glavnu urednicu Nacionalnog ženskog
obrazovanja, osnivačicu Udruženja Marija Doroteja i pedagoškinju koja je
1911. postavljena za upravnicu srednje ženske škole, zatim pet najznačajnijih
mađarskih pedagoškinja: Lauru Binder (Laura Binder), Antoninu de Girando
(Antonina DeGirando), Janku Kastner (Janka Kasztner), Adel Nemešanji i Adelu
Švarc (Adél Schwarz) (Isto, 9, 10). Adel Nemešanji izdvaja kao „strastvenu
zagovornicu emancipacije učiteljica“, a zatim i zbog kontraverznih shvatanja o
zaradi pedagoškinja i njihovoj udaji (Isto, 11).
Iz teksta Adel Nemešanji „Još nekoliko reči
povodom obrazovanja učitelja i učiteljica“ saznajemo da je ona, kao iskrena
zagovornica temeljnog obrazovanja i kontinuiranog usavršavanja nastavničkog
kadra, problematizovala neke aspekte organizacije, načine i domete obrazovanja
učitelja, (posebno) učiteljica sa ciljem da ukaže na probleme, pozivajući se na
konkretne slučajeve, te je stoga tražila podizanje obrazovanja učitelja i
učiteljica, „naročito usavršavanje (njihovog) pedagoškog znanja“ (Nemessányi 1892:
29). Važna su i opažanja o radu učiteljica, gde po sopstvenoj tvrdnji, nije napadala
učiteljice, već je prikazala javno mišljenje (koje uključuje i ono od muških
kolega) koje rad učiteljica prihvata sa omalovažavanjem i samo u retkim
slučajevima odaje im priznanje, čak i kad su prave vrednosti u pitanju (Isto,
30). Bila je protiv tvrdnji da kao učiteljice “nismo dovoljno emancipovane zato
da idemo na sastanke muškaraca i da diskutujemo sa onima koje naša ženska
priroda smatra jačima… jer se ta vrsta brušenosti dobija sama od sebe, ni jedna
škola ne može da je pruži”, već je smatrala da i te kako (obrazovna
institucija) treba da pruži i tu vrstu “brušenosti” jer ako to propusti desiće
se da će učiteljice uvek u odnosu na muške kolege izvući deblji kraj (Isto, 31)[8]. Imala je i druge primedbe na kvalitet obrazovanja učiteljica
smatrajući da i pored „naglašenog nadzora one nisu dobro vaspitane jer su u
najvećem broju slučajeva pre velike svetske dame, a ne skromne učiteljice čije
je pozvanje da budu učiteljice naroda“ (Isto, 31)[9]. Ipak, Nemešanji je svedočila da mađarske učiteljice nemaju razloga
da se stide jer mogu da pokažu lep primer rada, ali da se mora težiti podizanju
nivoa obrazovanja učiteljica, tražiti od njih ozbiljnost u daljem usavršavanju
i podsticati težnju da se unaprede stvari kojima služe (Isto, 31).
Nemešanji je branila ideju o nižoj zaradi
za učiteljice u odnosu na učitelje jer je smatrala da „od žena pedagoška
profesija zahteva manje napora, viša zarada bi mogla da ih uvede u raskošan
život, one nemaju toliko društvenih obaveza kao muškarci, lakše im je da steknu
prednost, ukoliko se udaju suprug će takođe imati zaradu, a njihova privremena
zamena suviše će koštati osnivače škole“[10] (Nemessányi prema Nóbik 2017: 10-11). Smatrala je da su za ženu brak
i pedagoški poziv nespojivi, osim u slučaju kada žena nema decu (Isto, 11).
Kontroverza njenog stanovišta oslonjena je sa jedne strane na njenu osvedočenu
borbu za obrazovanje žena na višim školama, a sa druge na lično iskustvo
proisteklo iz položaja žene u muškoj ulozi – direktora[11] vaspitno-obrazovne ustanove koja postoji unutar patrijarhalnog
modela društvene organizacije. Krajem 19. veka problem sa ženom u svetu rada ležao
je u njenom potčinjenom[12] položaju u društvu (u pravnom i običajnom poretku), gde je udaja (pa
i školovanih učiteljica) često značila njihovo povlačenje u privatnu sferu. Takođe,
njen sud je obojen ličnim životnim izborom žene koja je sopstvenu egzistenciju
i položaj u društvu zadobila van braka[13] oslanjajući se, u početnim fazama penjanja na društvenoj lestvici,
na socijalni kapital primarne porodice, a kasnije na sopstveno znanje i
sposobnost.
U oceni dometa aktivističkog rada Adel
Nemešanji moramo krenuti od konteksta u kom se borila za mesto pod suncem u
javnoj sferi, primerom krčeći put ženama koje dolaze. Počev od sredine 19. veka
u Evropi je nacionalni preporod dominantni diskurs, a tek nastali ženski pokreti
snažno su uronjeni u nacionalne kontekste. Žene su se najpre okupile oko
pitanja obrazovanja i socijalnog rada smatrajući se stubovima nacije, gde će
kao u velikoj porodici muškarci i žene sarađivati (Bok 2005: 191, 229). Umesto
saradnje desila se borba na isuviše frontova koje su žene morale da vode za
sopstveno oslobađanje. Bilo je to vreme kada je Helena Lange (Helene Lange)[14]Žutom brošurom (1887)
obračunala za važećim stavom da obrazovanje treba ustrojiti tako da služi da
supruge odagnaju dosadu, Lorenc fon Štajn (Lorenz von Stein)[15] knjigom Žena na polju
nacionalne ekonomije (1874) ženski kućni rad, koji traje 24 časa, nazvao „rad
ljubavi“ i kada su lekari[16] i antropolozi formulisali konstrukt manje vrednosti žena, a
ekonomisti isti pretočili u inferiornost ženskih zarada (Bok 2005: 171, 197, 166).
Svet je krajem 19. veka bio ustrojen po
muškom modelu i prema muškim sposobnostima. Prvi ešalon žena koji je ušao u
javnu sferu, u borbi za sopstvena prava, naučiće da operiše sa više različitih
setova zahteva, trpeće pobede, poraze, često trošeći energiji na dokazivanje nacionalnih
lojalnosti, sporo i teško menjajući sopstvenu svest o vrednosti žene i još
sporije patrijarhalno ustrojstvo sveta. Moramo takođe priznati da se i danas, u
okviru feminističke prakse, suočavamo sa tenzijom izazvanom s jedne strane potrebom
da delamo kao žene, a sa druge strane potrebom da pronađemo identitet koji nije
izrazito određen našim rodom (Snitow 1990: 9-10). Kada danas analiziramo
argumente žena koje su delale unutar rigoroznog patrijarhalnog sistema 19. veka
moramo imati na umu da su one, kada su govorile kao žene, najpre bile u riziku
da budu ignorisane, a neretko i ismejane. Budući drugačije, da bi ih čuli,
morale su da, ili koriste taktike i političke akcije koje koriste muškarci na
istim položajima, ili da govore iz pozicije nemoći žrtvujući pri tom deo znanja
o specifično ženskim iskustvima (Isto, 9-10). Zato se dometi rada prvih
borkinja za ženska prava moraju pažljivo odmeravati. Kad je Adel Nemešanji u
pitanju moramo ceniti ne samo pedagoški rad već i situaciju u kojoj ona ličnim
životnim izborima svedoči feminizam. Pripadala je onom korpusu žena koje su
izborile ekonomsku samostalnost i izvesnu društvenu moć, te su sa te pozicije
bile vidljive u javnom prostoru. Sa pojedinim njihovim, često kontroverznim,
glasovima danas se ne moramo i ne možemo složiti, ali ceneći kontekst iz koja
su ponikli moramo ih poštovati kao jednu stepenicu u borbi za ženska prava.
Iz svega što za sada znamo o Adel Nemešanji
stoji konstatacija da je pedagoški i aktivistički rad Adele Nemešanji važan
segment istorije borbe za profesionalnu afirmaciju žena, što je uz podatak, da
je na mestu upravnice srednje devojačke škole od 1884, svrstava u red
znamenitih žena kulturne istorije srednje i jugoistočne Evrope na prelazu 19. u
20. vek.
O njenom privatnom životu ima malo podataka.
Bila je kći[17] Janoša Nemešanjija (1832-1899), kraljevskog savetnika, nadzornika
mađarskih i slovačkih škola, uglednog člana novosadske evangeličke zajednice,
koji je za zasluge na prosvetnom polju dobio mađarsko plemstvo. Austrijski car
i ugarski kralj Franc Josif I odlikovao je Adel Nemešanji zlatnim krstom 1913, a
o tome izvestio novosadski Ženski svet.
Dom Nemešanjijevih se nalazio u današnjoj novosadskoj ulici Petra Drapšina br.
29.
Adel je umrla u Novom Sadu, sahranjena je
8. marta 1933. u porodičnoj grobnici Nemešanjijevih na ovomesnom
evangeličko-reformatskom delu groblja u Futoškoj ulici. Podaci[18] o grobnici Nemešanjijevih 02/03-011G pokazuju da su tu sahranjeni
Janoš Nemešanji, njegova supruga Petronela rođ. Šefranka (Petronella Šefranka) (1834-1919)
i njihova kći Adel Nemešanji. Danas jedna ulica u novosadskom naselju Veternik
nosi ime Adel Nemešanji.
Izvori
Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888.
Literatura
Bok, Gizela. Žena u istoriji Evrope: od srednjeg veka do danas. Beograd: Klio, 2005.
Ердујхељи, Мелхиор. Историја Новог Сада (репринт). Ветерник: Дијам-М-прес, 2002.
Кркљуш, Љубомирка. „Правни положај жене у Војводини пре Другог светског рата“. Зборник Матице српске за друштвене науке бр. 88. (1990): 94-104.
Nemessányi, Adél. „Még néhány szó a tanító – és tanítónőképzéshez”. Magyar Tanítónőképző sz.1 (1892): 28-33.
Nóbik, Attila. „Feminization and professionalization in Hungary in the late 19th century. Women teachers in professional discourses in educational journals (1887-1891)”. Espacio, Tiempo y Educación, 4(1), 1-17, 2017. doi: http://dx.doi.org/10.14516/ete.2017.004.001.172 (preuteto 28.05.2019) .
Пушкар, Војислав. Боравишта угледних грађана Новог Сада кроз историју. Нови Сад: Прометеј: Општински завод за заштиту споменика културе: Новосадски клуб, 1995.
Snitow, Ann. “ A Gender Diary”. Conflicts in Feminism. ed. Marianne Hirsch and Evelyn Fox Keller, 9-43. New York/ London: Routledge, 1990.
Клицин. Мита, „О браку учитељица и званичница“. Жена – месечни часопис. Уређује Милица Јаше Томић бр.1 (1911): 34-36.
Стајић, Васа. Грађа за културну историју Новог Сада: из магистратске архиве књ. 2. Нови Сад: Матица српска, 1951.
Stojaković, Gordana. „Adel Nemešanji (Nemessányi Adél)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 124-125. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Tények, melyek a 19. század kőzepétől a 20. század kőzepéig meghatározták az Újvidéki, a Vajdasági Magyar nők emancipációjáért vívott küzdeimet“. Vajdasági Magyar Nők élettörténetei. 9-17. ur. Svenka Savić és Veronika Mitro. Újvidék: Futura Publikacije i Ženske studije i istraživanja, 2006.
Stojaković, Gordana i Svetlana Kresoja. „Adel Nemešanji (Nemessányi Adél)“. Ženska imena Novog Sada – Vodič za ljubitelje alternativnih tura. 26-27. Novi Sad: Turistička organizacija Grada Novog Sada, 2014.
Svi prilozi koji su dati uz ovu biografiju su
kopije dokumenata u rukopisu. Preuzeti su i objavljeni uz dozvolu Istorijskog
arhiva Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog
Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888. Isti
se ne mogu preuzimati.
[1] Prema izvodu iz Knjige rođenih iz 1871 (prepis): Adela Nevena Nemessányi (Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888). Isti je u prilogu ove biografije.
[2] Liptószentmiklós/ Liptovský Mikuláš je danas grad u Slovačkoj
(prim. aut.)
[4] Székesfehérvár je grad u
Mađarskoj. Srbi su ga nazivali Stolni Beograd (prim.aut.).
[5] Martovska revolucija u habzburškoj Kraljevini Ugarskoj započela je
15. marta 1848. a bila je deo opštih revolucionarnih tokova koji su u period
1848-1849. potresli Evropu. U mnogonacionalnoj državi, kao što je bila Habzburška
monarhija, revolucionarni pokreti su iznedrili snažne težnje naroda koji su je
činili za samostalnošću, ali i različite hegemonističke težnje prema manjinskim
narodima (prim. aut.).
[6] Osnovne biografske podatke o Adel Nemešanji dobila sam od dr Agneš
Ozer (Ózer Ágnes) istoričarke i muzeološkinje iz Novog Sada, a iste sam
objavila u knjizi Znamenite žene Novog
Sada I (2001) (prim. aut.).
[7] Nobik je ukazao na činjenicu da je Zakon o javnoj nastavi omogućio
jednake uslove i načine školovanja za muškarce i žene, te obavezivao nastavnike
oba pola da se uključuju u rad strukovnih udruženja, što je za posledicu imalo
feminizaciju naročito osnovnoškolske nastave i osnivanje mnogih časopisa o
pedagogiji i za pedagoge. Kako piše Nobik 1890. bilo je 12% žena, a 1900. 20%
njih među pedagozima, a u periodu 1868-1918. osnovano je oko 382 pedagoška
časopisa (Nóbik 2017: 6-7).
[8] “Nem tartom elfogadhatónak azt az észrevételt sem, hogy `még csak
nem vagyunk eléggé emanczipálva ahhoz, hogy férfiak gyűléseire szívesen járjunk
és disputáljunk azokkal, kiket női természetünk erősebbeknek
tart. A csiszoltságnak ezen neme magától jön, azt egyik képző-intézet sem nyújthatja.` Igenis, kell hogy
nyujtsa azt is, mert ha tenni elmulasztja megtörténik az, hogy a tanítónőnek férfi-kollegáival
szemben rövidebbet kell húznia…“ „ Ne mogu da prihvatim ni tu tvrdnju `da nismo
dovoljno emancipovane za to da idemo rado na sastanke muškaraca i da
diskutujemo sa onima koje naša ženska priroda smatra jačima. Ta vrsta
brušenosti dolazi sama od sebe, ni jedna škola ne može je pružiti.` I tekako
treba da pruži i to jer ako to propusti desiće se da će učiteljice uvek, u
odnosu na muške kolege izvlačiti deblji kraj…“ Prevod sa mađarskog na srpski
jezik: Lidija Dmitrijev.
[9]“ Nincs okom tehát visszavonni még most sem azon állítást, hogy a
tanítónők nem képeztetnek ki elég alaposan és elég komolyan választott pályájukra,
s daczára a hangoztatott felügyeletnek, nincsenek jól nevelve, mert legtöbb
esetben sokkal inkább nagyvilági hölgyek, mint egyszerű, szerény tantíónők, kiknek
majdani rendeltetésük n é p n e v e l ő k k é lenni”… Nemam razloga da
povučem stanovište da se učiteljice ne usavršavaju dovoljno temeljno na odabranu
struku i uprkos naglašenog nadzora nisu dobro vaspitane jer su u najviše
slučajeva pre velike svetske dame nego skronme učiteljice čije je pozvanje da
budu u č i t e lj i c e n a r o d a.” Prevod sa mađarskog na srpski jezik:
Lidija Dmitrijev.
[10] “She argued that women teachers’ salary should be lower than men’s
one, because their profession requires less effort, high salary would lead them
to a sumptuous lifestyle, they do not have as many social obligations as men,
it is easier for them to gain perquisite, if they marry their husbands would
also have salary and their temporary replacement would cost too much for the
maintainers of schools” (Nóbik 2017: 10-11). Prevod sa engleskog: Gordana
Stojaković.
[11] U službenoj prepisci kao i na biznis karti Adel Nemešanji se potpisuje
kao direktor, a ne direktorka (prim. aut).
[12] U drugoj polovini 19. veka u Ugarskoj od žene se očekivalo da bude
stub porodice i podrška poslovnom poduhvatu supruga, a ne da gradi sopstvenu
karijeru. To je proizvodilo izvesnu fluktuaciju unutar pedagoškog ženskog
korpusa i u prvi plan podizalo pitanja o opravdanosti i troškovima školovanja
pedagoškinja koje su zbog udaje savim napuštale odabrani poziv. Krajem 19. i
početkom 20. veka na snazi je bila zabrana udaja učiteljica u Donjoj Austriji,
a od 1888. u Hrvatskoj i Slavoniji je važio zakon po kome ako se učiteljica uda
morala je da se odrekne službe. U Ugarskoj je bila dozvoljena udaja učiteljica
ali, onu zaštitu koju je država pružala radnici (Zakon o zaštiti radnica) nije
pružala i ženi “iz srednjeg staleža” jer “preovlađuje mišljenje, da je zvanje za
devojke iz građanskog staleža samo privremena pripomoć, dok se ne udadu”
(Klicin 1911:35). U isto vreme retki ženski glasovi na izvesnim pozicijama moći
u javnoj sferi opstajali su samo ukoliko su bili u saglasju sa dominantnim
patrijarhalnim modelom rada. Proces feminizacije obrazovno-pedagoške delatnosti
u društvu započet krajem 19. veka počeo je da donosi plodove za mase žena u
profesionalnom smislu tek kada su one izborile jednak pravni položaj u odnosu
na muškarce u svim segmentima života i rada (prim.aut.)..
[13] Među podacima Arhive Slovačko-evangeličke crkve u Novom Sadu o
umrlim i sahranjenim vernicima nalaze se i oni o privatnom statusu Adel Nemešanji,
kao što je za žene bilo uobičajeno. Oni pokazuju da se Adel Nemešanji nije
udavala.
[14] Helena Lange (1848-1930), pedagoškinja feministkinja, jedna od
majki osnivačica nemačkog feminističkog pokreta, peticijom koja je kasnije
nazvana Žutom brošurom (Gelben
Broschüre) tražila je reformu
obrazovanja za žensku decu. Osnovala je različite kurseve za obrazovanje žena. Pokrenula
je magazin Žena (Die Frau), najvažnije glasilo feminističkog
pokreta u Nemačkoj. Osnovala je Savez nemačkih udruženja pedagoškinja i
Nacionalni savez ženskih organizacija Nemačke a bila je jedna od osnivačica
Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa (prim.aut.)
[15] Lorenz fon Štajn (1815-1819) je bio nemački ekonomista, sociolog,
univerzitetski profesor koji je u naučni diskurs uveo termin društveni pokret.
Termin je Štajn uveo u nauku na temeljima nejednakosti klasa u značenju
politički pokret zadobijanje socijalnih prava reformskim, a ne revolucionarnim
putem. Knjigu Žena na polju nacionalne
ekonomije (Die Frau
auf dem Gebiet der Nationalökonomie) objavio je u Štutgartu 1875. (prim.aut).
[16] U ulozi lekara u kreiranju i multiplikovanju seksualnog diskursa
gde je žensko telo smatrano za manje vredno i često posmatrano kroz prizmu
patologije što je poslužilo ka osnova za konstrukt rodnih uloga i opravdanje za
potčinjenost žena videti studiju Kingsley Kent, Susan. Sex an suffrage in Britain (1860-1914). New Jersey: Princeton
University Press, 1987.
[17] Prema izvodu iz Knjige rođenih: Adele Nevene Nemessányi iz
1871(prepis). Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog
kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888.
Adel Nemešanji/ NemessányiAdél [1] (1857-1933) je bila pedagoškinja, prva direktorka novosadske Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole i osnivačica novosadskog ogranka Društva za brigu o unapređenju obrazovanja žena – Marija Doroteja (Mária Dorottya)
1. Izvod iz matične knjige rođenih i krštenih Matične kancelarije Crkve evangeličke augzburškog veroispovedanja Vrbicko-Sv. Mikulaške za Adelu Nevenu Nemessányi od 2. oktobra 1871.
2. Uverenje o položenom učiteljskom ispitu Adél Nemessányi izdato u Budimpešti 27. juna 1876. 3. Svedočanstvo o pedagoškom radu Adél Nemessányi (preporuka) izdata u Sekešfehervaru 12. avgusta 1884. U tekstu se daju vrlo pozitivne ocene za sjajno znanje i praktičan rad koji je pokazala, između ostalog stoji da je Adél Nemessányi stekla simpatije učeničkih roditelja i javnosti, da je tri godine sa najboljim uspehom predavala nemački jezik, te da je osnovala Omladinsku biblioteku. 4. Dokument u kome se datiraju i potvrđuju angažovanje i postavljenje Adél Nemessányi za učiteljicu i direktorku Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole u Novom Sadu i to: angažovanje kao učiteljice i direktorke sa platom od 7000 forinti, 200 forinti direktorskog dodatka i 100 forinti godišnje za kiriju/ Sombor, 30. avgust 1884; Dokaz o položenoj zakletvi /Novi Sad, septembar 1884. i Objava da je u sadašnju dužnost (direktorke) uvedena/ Sombor, 5. septembar 1887.
Život i delo Adel Nemešanji, prve žene na mestu direktorke novosadske Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole i osnivačice novosadskog ogranka Društva za brigu o unapređenju obrazovanja žena – Marija Doroteja (Mária Dorottya), tek treba istraživati. Ono što je poznato, dovoljno je da je uvrsti među najznačajnije naše pedagoškinje, po tome što je, shvativši značaj ženskog obrazovanja, a u tom sklopu i strukovno povezivanje pedagoškinja koje rade u ženskim školama u Novom Sadu, pokrenula rad ogranka kulturno-prosvetnog udruženja, Marija Doroteja.
„Rođena je u Liptosentmiklošu[2]. Školovala se u svom rodnom mestu i u Požunu[3], a građansku naobrazbu stekla je u Budimpešti. Godine 1876. primljena je za nastavnika Devojačke građanske škole u Sekešfehervaru[4]. Za direktorku novosadske Devojačke građanske škole imenovana je 1884. Smatrana je za vrlo uspešnu direktorku, jer je škola 1883/84. imala 63 učenice a 1901/2, 221 učenicu.
Martovske proslave[5], koje je organizovala sa svojim učenicama imale su velikog odjeka u društvenom životu Novog Sada. U tim prilikama prikupljana su sredstva u humanitarne svrhe, a samo za 1901. prihod je iznosio oko 3000 kruna. Organizovala je Društvo Marija Doroteja koje je za cilj imalo unapređenje obrazovanja kao i strukovno organizovanje žena nastavnica u novosadskim školama.”[6]
Melhior Erdujhelji u Istoriji Novog Sada (1894; reprint 2002) pominje Adel Nemešanji kao
uspešnu upravnicu. Erdujhelji najpre beleži rezultate koji su u Novom Sadu
postignuti, pošto je Zakonom o javnoj nastavi (1868) uvedena „obavezna i
slobodna nastava“, te na tom tragu 1876/7 otvoren prvi razred Mađarske
kraljevske državne građanske devojačke škole (Erdujhelji 2002: 353, 359). Škola
je 1880. imala četiri razreda, četiri redovne i dve pomoćne učiteljice, 1894.
osam „učiteljskih snaga“ a „upravnica je (bila) Adela Nemešanji“ (Isto, 359). Uspešnost
škole Erdujhelji meri brojem upisanih učenica, pa tako konstatuje da njihov
broj rastao iz godine u godinu, a uspeh je utoliko bio veći ukoliko se u obzir
uzme činjenica da je uporedo radila i Srpska viša devojačka škola, te da su u
školi sa nastavom na mađarskom jeziku „veliki broj pitomica … bile Srpkinje i
Nemice“ (Isto, 360). Razlog uspešnosti škole Erdujhelji je ovako tumačio:
„Kao kod svake škole, tako se i ovde mora na oko uzeti okolnost da ona napreduje i pored drugog takog zavoda, što je dokaz izvrsne uprave“ (Isto, 359).
Pozivajući se na izveštaj senatora Miše Dimitrijevića
od 24. januara 1877, Vasa Stajić u Građi
za kulturnu istoriju Novog Sada (1951) pominje obe novosadske više
devojačke škole kroz činjenice gde se vidi da je (i pored mnogobrojnijeg
nastavnog kadra i očito sadržajnije nastave u Srpskoj devojačkoj školi) za Mađarsku
kraljevsku državnu građansku devojačku školu vladalo veće interesovanje:
„Ima dve više škole: srpska viša devojačka škola i kralj. mađarska državna ženska građanska škola. Srpska treba da ima četiri razreda, a zasad ima samo tri. Mađarska zasad ima samo jedan razred. Srpska ima 4 učitelja i učiteljicu, pomoćnog učitelja za muziku i pevanje i pomoćnu učiteljicu za francuski jezik. Ima 38 učenika. Mađarska ženska škola ima dve učiteljice i 61 učenicu“ (Stajić 1951: 165).
Vredne podatke[7] o položaju pedagoškinja kao i o Adel Nemešanji nalazimo u radu
Atile Nobika (Attila Nóbik) „Feminizacija i profesionalizacija u Ugarskoj
krajem 19. veka. Pedagoškinje u profesionalnom diskursu u pedagoškim časopisima
(1887-1891)“ (Nóbik 2017:1-17). U Ugarskoj se, krajem 19. veka, unutar rastućeg
korpusa pedagoškinja moglo naći tek nekoliko „snažnih žena“ što je
korespondiralo s činjenicom da se u pedagoškim časopisima, osim u Nacionalnom ženskom obrazovanju (Nemzeti Nőnevelés), nije moglo naći
mnogo ženskih glasova (Isto, 8-9). Među izuzecima, koji svedoče da su takvi
ipak postojali, Nobik najpre imenuje Ilonu Štetinu (Ilona Stetina/Gyula Sebestyén)
glavnu urednicu Nacionalnog ženskog
obrazovanja, osnivačicu Udruženja Marija Doroteja i pedagoškinju koja je
1911. postavljena za upravnicu srednje ženske škole, zatim pet najznačajnijih
mađarskih pedagoškinja: Lauru Binder (Laura Binder), Antoninu de Girando
(Antonina DeGirando), Janku Kastner (Janka Kasztner), Adel Nemešanji i Adelu
Švarc (Adél Schwarz) (Isto, 9, 10). Adel Nemešanji izdvaja kao „strastvenu
zagovornicu emancipacije učiteljica“, a zatim i zbog kontraverznih shvatanja o
zaradi pedagoškinja i njihovoj udaji (Isto, 11).
Iz teksta Adel Nemešanji „Još nekoliko reči
povodom obrazovanja učitelja i učiteljica“ saznajemo da je ona, kao iskrena
zagovornica temeljnog obrazovanja i kontinuiranog usavršavanja nastavničkog
kadra, problematizovala neke aspekte organizacije, načine i domete obrazovanja
učitelja, (posebno) učiteljica sa ciljem da ukaže na probleme, pozivajući se na
konkretne slučajeve, te je stoga tražila podizanje obrazovanja učitelja i
učiteljica, „naročito usavršavanje (njihovog) pedagoškog znanja“ (Nemessányi 1892:
29). Važna su i opažanja o radu učiteljica, gde po sopstvenoj tvrdnji, nije napadala
učiteljice, već je prikazala javno mišljenje (koje uključuje i ono od muških
kolega) koje rad učiteljica prihvata sa omalovažavanjem i samo u retkim
slučajevima odaje im priznanje, čak i kad su prave vrednosti u pitanju (Isto,
30). Bila je protiv tvrdnji da kao učiteljice “nismo dovoljno emancipovane zato
da idemo na sastanke muškaraca i da diskutujemo sa onima koje naša ženska
priroda smatra jačima… jer se ta vrsta brušenosti dobija sama od sebe, ni jedna
škola ne može da je pruži”, već je smatrala da i te kako (obrazovna
institucija) treba da pruži i tu vrstu “brušenosti” jer ako to propusti desiće
se da će učiteljice uvek u odnosu na muške kolege izvući deblji kraj (Isto, 31)[8]. Imala je i druge primedbe na kvalitet obrazovanja učiteljica
smatrajući da i pored „naglašenog nadzora one nisu dobro vaspitane jer su u
najvećem broju slučajeva pre velike svetske dame, a ne skromne učiteljice čije
je pozvanje da budu učiteljice naroda“ (Isto, 31)[9]. Ipak, Nemešanji je svedočila da mađarske učiteljice nemaju razloga
da se stide jer mogu da pokažu lep primer rada, ali da se mora težiti podizanju
nivoa obrazovanja učiteljica, tražiti od njih ozbiljnost u daljem usavršavanju
i podsticati težnju da se unaprede stvari kojima služe (Isto, 31).
Nemešanji je branila ideju o nižoj zaradi
za učiteljice u odnosu na učitelje jer je smatrala da „od žena pedagoška
profesija zahteva manje napora, viša zarada bi mogla da ih uvede u raskošan
život, one nemaju toliko društvenih obaveza kao muškarci, lakše im je da steknu
prednost, ukoliko se udaju suprug će takođe imati zaradu, a njihova privremena
zamena suviše će koštati osnivače škole“[10] (Nemessányi prema Nóbik 2017: 10-11). Smatrala je da su za ženu brak
i pedagoški poziv nespojivi, osim u slučaju kada žena nema decu (Isto, 11).
Kontroverza njenog stanovišta oslonjena je sa jedne strane na njenu osvedočenu
borbu za obrazovanje žena na višim školama, a sa druge na lično iskustvo
proisteklo iz položaja žene u muškoj ulozi – direktora[11] vaspitno-obrazovne ustanove koja postoji unutar patrijarhalnog
modela društvene organizacije. Krajem 19. veka problem sa ženom u svetu rada ležao
je u njenom potčinjenom[12] položaju u društvu (u pravnom i običajnom poretku), gde je udaja (pa
i školovanih učiteljica) često značila njihovo povlačenje u privatnu sferu. Takođe,
njen sud je obojen ličnim životnim izborom žene koja je sopstvenu egzistenciju
i položaj u društvu zadobila van braka[13] oslanjajući se, u početnim fazama penjanja na društvenoj lestvici,
na socijalni kapital primarne porodice, a kasnije na sopstveno znanje i
sposobnost.
U oceni dometa aktivističkog rada Adel
Nemešanji moramo krenuti od konteksta u kom se borila za mesto pod suncem u
javnoj sferi, primerom krčeći put ženama koje dolaze. Počev od sredine 19. veka
u Evropi je nacionalni preporod dominantni diskurs, a tek nastali ženski pokreti
snažno su uronjeni u nacionalne kontekste. Žene su se najpre okupile oko
pitanja obrazovanja i socijalnog rada smatrajući se stubovima nacije, gde će
kao u velikoj porodici muškarci i žene sarađivati (Bok 2005: 191, 229). Umesto
saradnje desila se borba na isuviše frontova koje su žene morale da vode za
sopstveno oslobađanje. Bilo je to vreme kada je Helena Lange (Helene Lange)[14]Žutom brošurom (1887)
obračunala za važećim stavom da obrazovanje treba ustrojiti tako da služi da
supruge odagnaju dosadu, Lorenc fon Štajn (Lorenz von Stein)[15] knjigom Žena na polju
nacionalne ekonomije (1874) ženski kućni rad, koji traje 24 časa, nazvao „rad
ljubavi“ i kada su lekari[16] i antropolozi formulisali konstrukt manje vrednosti žena, a
ekonomisti isti pretočili u inferiornost ženskih zarada (Bok 2005: 171, 197, 166).
Svet je krajem 19. veka bio ustrojen po
muškom modelu i prema muškim sposobnostima. Prvi ešalon žena koji je ušao u
javnu sferu, u borbi za sopstvena prava, naučiće da operiše sa više različitih
setova zahteva, trpeće pobede, poraze, često trošeći energiji na dokazivanje nacionalnih
lojalnosti, sporo i teško menjajući sopstvenu svest o vrednosti žene i još
sporije patrijarhalno ustrojstvo sveta. Moramo takođe priznati da se i danas, u
okviru feminističke prakse, suočavamo sa tenzijom izazvanom s jedne strane potrebom
da delamo kao žene, a sa druge strane potrebom da pronađemo identitet koji nije
izrazito određen našim rodom (Snitow 1990: 9-10). Kada danas analiziramo
argumente žena koje su delale unutar rigoroznog patrijarhalnog sistema 19. veka
moramo imati na umu da su one, kada su govorile kao žene, najpre bile u riziku
da budu ignorisane, a neretko i ismejane. Budući drugačije, da bi ih čuli,
morale su da, ili koriste taktike i političke akcije koje koriste muškarci na
istim položajima, ili da govore iz pozicije nemoći žrtvujući pri tom deo znanja
o specifično ženskim iskustvima (Isto, 9-10). Zato se dometi rada prvih
borkinja za ženska prava moraju pažljivo odmeravati. Kad je Adel Nemešanji u
pitanju moramo ceniti ne samo pedagoški rad već i situaciju u kojoj ona ličnim
životnim izborima svedoči feminizam. Pripadala je onom korpusu žena koje su
izborile ekonomsku samostalnost i izvesnu društvenu moć, te su sa te pozicije
bile vidljive u javnom prostoru. Sa pojedinim njihovim, često kontroverznim,
glasovima danas se ne moramo i ne možemo složiti, ali ceneći kontekst iz koja
su ponikli moramo ih poštovati kao jednu stepenicu u borbi za ženska prava.
Iz svega što za sada znamo o Adel Nemešanji
stoji konstatacija da je pedagoški i aktivistički rad Adele Nemešanji važan
segment istorije borbe za profesionalnu afirmaciju žena, što je uz podatak, da
je na mestu upravnice srednje devojačke škole od 1884, svrstava u red
znamenitih žena kulturne istorije srednje i jugoistočne Evrope na prelazu 19. u
20. vek.
O njenom privatnom životu ima malo podataka.
Bila je kći[17] Janoša Nemešanjija (1832-1899), kraljevskog savetnika, nadzornika
mađarskih i slovačkih škola, uglednog člana novosadske evangeličke zajednice,
koji je za zasluge na prosvetnom polju dobio mađarsko plemstvo. Austrijski car
i ugarski kralj Franc Josif I odlikovao je Adel Nemešanji zlatnim krstom 1913, a
o tome izvestio novosadski Ženski svet.
Dom Nemešanjijevih se nalazio u današnjoj novosadskoj ulici Petra Drapšina br.
29.
Adel je umrla u Novom Sadu, sahranjena je
8. marta 1933. u porodičnoj grobnici Nemešanjijevih na ovomesnom
evangeličko-reformatskom delu groblja u Futoškoj ulici. Podaci[18] o grobnici Nemešanjijevih 02/03-011G pokazuju da su tu sahranjeni
Janoš Nemešanji, njegova supruga Petronela rođ. Šefranka (Petronella Šefranka) (1834-1919)
i njihova kći Adel Nemešanji. Danas jedna ulica u novosadskom naselju Veternik
nosi ime Adel Nemešanji.
Izvori
Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888.
Literatura
Bok, Gizela. Žena u istoriji Evrope: od srednjeg veka do danas. Beograd: Klio, 2005.
Ердујхељи, Мелхиор. Историја Новог Сада (репринт). Ветерник: Дијам-М-прес, 2002.
Кркљуш, Љубомирка. „Правни положај жене у Војводини пре Другог светског рата“. Зборник Матице српске за друштвене науке бр. 88. (1990): 94-104.
Nemessányi, Adél. „Még néhány szó a tanító – és tanítónőképzéshez”. Magyar Tanítónőképző sz.1 (1892): 28-33.
Nóbik, Attila. „Feminization and professionalization in Hungary in the late 19th century. Women teachers in professional discourses in educational journals (1887-1891)”. Espacio, Tiempo y Educación, 4(1), 1-17, 2017. doi: http://dx.doi.org/10.14516/ete.2017.004.001.172 (preuteto 28.05.2019) .
Пушкар, Војислав. Боравишта угледних грађана Новог Сада кроз историју. Нови Сад: Прометеј: Општински завод за заштиту споменика културе: Новосадски клуб, 1995.
Snitow, Ann. “ A Gender Diary”. Conflicts in Feminism. ed. Marianne Hirsch and Evelyn Fox Keller, 9-43. New York/ London: Routledge, 1990.
Клицин. Мита, „О браку учитељица и званичница“. Жена – месечни часопис. Уређује Милица Јаше Томић бр.1 (1911): 34-36.
Стајић, Васа. Грађа за културну историју Новог Сада: из магистратске архиве књ. 2. Нови Сад: Матица српска, 1951.
Stojaković, Gordana. „Adel Nemešanji (Nemessányi Adél)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 124-125. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Tények, melyek a 19. század kőzepétől a 20. század kőzepéig meghatározták az Újvidéki, a Vajdasági Magyar nők emancipációjáért vívott küzdeimet“. Vajdasági Magyar Nők élettörténetei. 9-17. ur. Svenka Savić és Veronika Mitro. Újvidék: Futura Publikacije i Ženske studije i istraživanja, 2006.
Stojaković, Gordana i Svetlana Kresoja. „Adel Nemešanji (Nemessányi Adél)“. Ženska imena Novog Sada – Vodič za ljubitelje alternativnih tura. 26-27. Novi Sad: Turistička organizacija Grada Novog Sada, 2014.
Svi prilozi koji su dati uz ovu biografiju su
kopije dokumenata u rukopisu. Preuzeti su i objavljeni uz dozvolu Istorijskog
arhiva Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog
Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888. Isti
se ne mogu preuzimati.
[1] Prema izvodu iz Knjige rođenih iz 1871 (prepis): Adela Nevena
Nemessányi (Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog
kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888). Isti je u prilogu
ove biografije.
[2] Liptószentmiklós/ Liptovský Mikuláš je danas grad u Slovačkoj
(prim. aut.)
[4] Székesfehérvár je grad u
Mađarskoj. Srbi su ga nazivali Stolni Beograd (prim.aut.).
[5] Martovska revolucija u habzburškoj Kraljevini Ugarskoj započela je
15. marta 1848. a bila je deo opštih revolucionarnih tokova koji su u period
1848-1849. potresli Evropu. U mnogonacionalnoj državi, kao što je bila Habzburška
monarhija, revolucionarni pokreti su iznedrili snažne težnje naroda koji su je
činili za samostalnošću, ali i različite hegemonističke težnje prema manjinskim
narodima (prim. aut.).
[6] Osnovne biografske podatke o Adel Nemešanji dobila sam od dr Agneš
Ozer (Ózer Ágnes) istoričarke i muzeološkinje iz Novog Sada, a iste sam
objavila u knjizi Znamenite žene Novog
Sada I (2001) (prim. aut.).
[7] Nobik je ukazao na činjenicu da je Zakon o javnoj nastavi omogućio
jednake uslove i načine školovanja za muškarce i žene, te obavezivao nastavnike
oba pola da se uključuju u rad strukovnih udruženja, što je za posledicu imalo
feminizaciju naročito osnovnoškolske nastave i osnivanje mnogih časopisa o
pedagogiji i za pedagoge. Kako piše Nobik 1890. bilo je 12% žena, a 1900. 20%
njih među pedagozima, a u periodu 1868-1918. osnovano je oko 382 pedagoška
časopisa (Nóbik 2017: 6-7).
[8] “Nem tartom elfogadhatónak azt az észrevételt sem, hogy `még csak
nem vagyunk eléggé emanczipálva ahhoz, hogy férfiak gyűléseire szívesen járjunk
és disputáljunk azokkal, kiket női természetünk erősebbeknek
tart. A csiszoltságnak ezen neme magától jön, azt egyik képző-intézet sem nyújthatja.` Igenis, kell hogy
nyujtsa azt is, mert ha tenni elmulasztja megtörténik az, hogy a tanítónőnek férfi-kollegáival
szemben rövidebbet kell húznia…“ „ Ne mogu da prihvatim ni tu tvrdnju `da nismo
dovoljno emancipovane za to da idemo rado na sastanke muškaraca i da
diskutujemo sa onima koje naša ženska priroda smatra jačima. Ta vrsta
brušenosti dolazi sama od sebe, ni jedna škola ne može je pružiti.` I tekako
treba da pruži i to jer ako to propusti desiće se da će učiteljice uvek, u
odnosu na muške kolege izvlačiti deblji kraj…“ Prevod sa mađarskog na srpski
jezik: Lidija Dmitrijev.
[9]“ Nincs okom tehát visszavonni még most sem azon állítást, hogy a
tanítónők nem képeztetnek ki elég alaposan és elég komolyan választott pályájukra,
s daczára a hangoztatott felügyeletnek, nincsenek jól nevelve, mert legtöbb
esetben sokkal inkább nagyvilági hölgyek, mint egyszerű, szerény tantíónők, kiknek
majdani rendeltetésük n é p n e v e l ő k k é lenni”… Nemam razloga da
povučem stanovište da se učiteljice ne usavršavaju dovoljno temeljno na odabranu
struku i uprkos naglašenog nadzora nisu dobro vaspitane jer su u najviše
slučajeva pre velike svetske dame nego skronme učiteljice čije je pozvanje da
budu u č i t e lj i c e n a r o d a.” Prevod sa mađarskog na srpski jezik:
Lidija Dmitrijev.
[10] “She argued that women teachers’ salary should be lower than men’s
one, because their profession requires less effort, high salary would lead them
to a sumptuous lifestyle, they do not have as many social obligations as men,
it is easier for them to gain perquisite, if they marry their husbands would
also have salary and their temporary replacement would cost too much for the
maintainers of schools” (Nóbik 2017: 10-11). Prevod sa engleskog: Gordana
Stojaković.
[11] U službenoj prepisci kao i na biznis karti Adel Nemešanji se potpisuje
kao direktor, a ne direktorka (prim. aut).
[12] U drugoj polovini 19. veka u Ugarskoj od žene se očekivalo da bude
stub porodice i podrška poslovnom poduhvatu supruga, a ne da gradi sopstvenu
karijeru. To je proizvodilo izvesnu fluktuaciju unutar pedagoškog ženskog
korpusa i u prvi plan podizalo pitanja o opravdanosti i troškovima školovanja
pedagoškinja koje su zbog udaje savim napuštale odabrani poziv. Krajem 19. i
početkom 20. veka na snazi je bila zabrana udaja učiteljica u Donjoj Austriji,
a od 1888. u Hrvatskoj i Slavoniji je važio zakon po kome ako se učiteljica uda
morala je da se odrekne službe. U Ugarskoj je bila dozvoljena udaja učiteljica
ali, onu zaštitu koju je država pružala radnici (Zakon o zaštiti radnica) nije
pružala i ženi “iz srednjeg staleža” jer “preovlađuje mišljenje, da je zvanje za
devojke iz građanskog staleža samo privremena pripomoć, dok se ne udadu”
(Klicin 1911:35). U isto vreme retki ženski glasovi na izvesnim pozicijama moći
u javnoj sferi opstajali su samo ukoliko su bili u saglasju sa dominantnim
patrijarhalnim modelom rada. Proces feminizacije obrazovno-pedagoške delatnosti
u društvu započet krajem 19. veka počeo je da donosi plodove za mase žena u
profesionalnom smislu tek kada su one izborile jednak pravni položaj u odnosu
na muškarce u svim segmentima života i rada (prim.aut.)..
[13] Među podacima Arhive Slovačko-evangeličke crkve u Novom Sadu o
umrlim i sahranjenim vernicima nalaze se i oni o privatnom statusu Adel Nemešanji,
kao što je za žene bilo uobičajeno. Oni pokazuju da se Adel Nemešanji nije
udavala.
[14] Helena Lange (1848-1930), pedagoškinja feministkinja, jedna od
majki osnivačica nemačkog feminističkog pokreta, peticijom koja je kasnije
nazvana Žutom brošurom (Gelben
Broschüre) tražila je reformu
obrazovanja za žensku decu. Osnovala je različite kurseve za obrazovanje žena. Pokrenula
je magazin Žena (Die Frau), najvažnije glasilo feminističkog
pokreta u Nemačkoj. Osnovala je Savez nemačkih udruženja pedagoškinja i
Nacionalni savez ženskih organizacija Nemačke a bila je jedna od osnivačica
Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa (prim.aut.)
[15] Lorenz fon Štajn (1815-1819) je bio nemački ekonomista, sociolog,
univerzitetski profesor koji je u naučni diskurs uveo termin društveni pokret.
Termin je Štajn uveo u nauku na temeljima nejednakosti klasa u značenju
politički pokret zadobijanje socijalnih prava reformskim, a ne revolucionarnim
putem. Knjigu Žena na polju nacionalne
ekonomije (Die Frau
auf dem Gebiet der Nationalökonomie) objavio je u Štutgartu 1875. (prim.aut).
[16] U ulozi lekara u kreiranju i multiplikovanju seksualnog diskursa
gde je žensko telo smatrano za manje vredno i često posmatrano kroz prizmu
patologije što je poslužilo ka osnova za konstrukt rodnih uloga i opravdanje za
potčinjenost žena videti studiju Kingsley Kent, Susan. Sex an suffrage in Britain (1860-1914). New Jersey: Princeton
University Press, 1987.
[17] Prema izvodu iz Knjige rođenih: Adele Nevene Nemessányi iz
1871(prepis). Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog
kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888.
Ustavom Federativne Narodne Republike Jugoslavije (1946) bio je zakonski utemeljen ravnopravni položaj žena i muškaraca u svim područjima života i rada, s tim što je ženama priznata posebna zaštita u radnom odnosu i što se država obavezala da „naročito štiti interese matere i dijeteta“ (Mimica 1946: 1). Bio je to zakonski temelj na kome je zidan socijalistički model emancipacije žena koji je podrazumevao uključivanje žena u društveno-politički i privredni život zemlje, ali i državnu i društvenu brigu o deci, izgradnju institucija društvenog standarda, te odgovarajuću zakonsku i ekonomsku potporu čitavom ovom sistemu. Bio je to i težak proces promena shvatanja o novim ženskim ulogama kako u društvu, tako i u porodici. Antifašistički front žena Jugoslavije (1942-1953), kao najmasovnija organizacija žena je imao izuzetnu ulogu u emancipatorskom procesu, a AFŽ štampa i čitalački časovi su bili najznačajniji kanali prenošenja poruka i kreiranja novih i poželjnih uloga namenjenih ženama.
Dometi socijalističkog modela emancipacije žena bili su sa jedne strane uslovljeni različitim kulturnim, verskim i ekonomskim obrascima unutar republika socijalističke Jugoslavije, a sa druge promenom ideološke matrice koja je do 1950. podržavala aktivne ženske uloge (zaposlena, politički i društveno aktivna žena), da bi uvođenjem samoupravljanja napravljen zaokret ka ekonomiji nege i brige (Stojaković 2012: 38-49; 67-71; 75-77; 82-83). Masovni izlazak žene u javni prostor u prvim godinama socijalističke Jugoslavije, naročito u privredu, proizveo je preispitivanje patrijarhalnih odnosa posebno onih koje su zadirali u lična prva žena i njenu ulogu u porodici. Pokazalo se da žena nije samo ekonomski i politički entitet već da je „njena funkcija radnice značajna koliko i reproduktivna sposobnost“ (de Beauvoir 982: 82).
Materinstvo i dobrobit deteta bili su u fokusu AFŽ-a tokom čitavog perioda rada organizacije, a sekcije „Majka i dete“ najprihvaćenije u socijalističkoj Jugoslaviji. Zdravlje žena, trudnoća, porođaj, negovanje i vaspitanje dece bile su teme mnogih savetovanja, kampanja, seminara, ali i neposrednog obaveštavanja žena u savetovalištima za trudnice, vanbolničkim i bolničkim porodilištima, zdravstvenim ustanovama, dečjim obdaništima i jaslicama. Sve aktivnosti je prenosila AFŽ štampa i to ne samo kao događaje, već i kao pouku o zdravlju žena i dece, negovanju i vaspitanju dece.
Među temama u AFŽ štampi retko se mogu naći i one u vezi sa abortusima. O tome u okviru vojvođanskog AFŽ-a, (koji sam istraživala) nisam pronašla egzatne podatke, već povremene osvrte u AFŽ štampi koji pokazuju da su posledice kriminalnih abortusa bile zabrinjavajuće. To je razlog što ću se u ovom radu baviti odabranim porukama i napisima o majčinstvu i abortusima u AFŽ štampi na srpskom jeziku. Takođe, osloniću se na udaljeno pamćenje akterki[1], koje ne mogu imenovati, u vezi sa molbama za abortus koje su bile adesovane na odgovarajuće komisije pri bolnicama, te na sećanju prof. Lidije Dmitrijev na rad dr Radojke Prudan (1923-2014), prve ginekološkinje u Prizrenu. Cilj je da metodom analize diskursa novinskih tekstova u „Glasu žena“ i „Ženi danas“ u vezi sa abortusom kao i sećanjima koje sam navela dam doprinos rekonstrukciji ideološkog, zakonskog i aktivističkog plana kojim je socijalistička vlast pokušala da odgovori na potrebe majčinstva i probleme koje je nosio kriminalni abortus (hronične bolesti, i smrt žene). Posebnu pažnju sam obratila na tekstove dr Nade Micić-Pakvor, članice Pokrajinskog odbora AFŽ-a Vojvodine i direktorki Uprave za zaštitu dece GIONSAR Vojvodine, kao najznačajnije u vezi sa o poželjnim ženskim ulogama u domenu reprodukcije (prokreacije) i materinstva, koji su tokom AFŽ perioda bili deo dominantnog diskursa.
Abortus nije bio tema AFŽ štampe u meri u kojoj je bio u svakodnevnom životu
Materinstvo[2] je u AFŽ periodu socijalističke Jugoslavije shvaćeno kao „najuzvišeniji poziv žene“, „dužnost“, dok je namerni pobačaj, viđen i kao „ubistvo deteta“ koje „ne sme ni jednoj majci da ostane na duši i savesti“ (Micić-Pakvor 1949: 19).
Žena danas 82 (1951): 11
Osim u slučaju kad predstavlja opasnost za život i zdravlje žene abortus je unutar AFŽ perioda bio zakonom zabranjen. Zakonski su bile gonjene osobe ili osoba koja je abortus izvršila i pomogla ženi, uz njen pristanak ili ne, da se abortus izvrši, a ne žena nad kojom je izvršen abortus (Stojaković 2012: 74). Da bi se smanjio broj kriminalnih abortusa i posledice koje su ga pratile socijalistička vlast je pored medicinskih indikacija u opravdane razloge ubrajala i izvesne socijalne indikacije.
Materinska uloga je institucionalizovana unutar koncepta „socijalističke zaštite porodice“ gde su „brak i porodica a posebno sva maloletna deca stavljena pod naročitu zaštitu države“ (Sapundžić 1949: 8). Sa jedne strane, ova uloga je bila oslonjena na sistem društvene i materijalne[3] podrške majkama i deci kroz mrežu savetovališta za trudne žene i decu, porodilišta, dojilišta, dečije vrtiće, mlečne kuhinje, a sa druge na sistem potpore i posebnih prava u svetu rada za trudne žene i majke dojilje. I pored toga što sistem institucija društvenog standarda nije bio razvijen[4] smatralo se da je tako strukturirani i institucionalizovani društveni kontekst pružao široke mogućnosti da žena „očuva trudnoću, rodi i othrani svoje dete“ (Micić-Pakvor 1949: 19). Najvažniji instituti zaštite materinstva i porodice su bili: porodiljsko odsustvo, skraćenje radnog vremena, odsustvo radi dojenja u toku radnog vremena, bolovanje radi nege bolesnog deteta, jednokratna pomoć za rođenje deteta i dečji dodatak[5], umanjeni radni staž, umanjenje godina starosti za sticanje prava na porodičnu penziju, dostupna i besplatna zdravstvena zaštita, mreža ustanova društvenog standarda.
Članstvo AFŽ-a je preko AFŽ štampe, čitalačkih časova i uvođenjem stalnih pravnih saveta u vezi sa ženskim pravima bilo redovno obaveštavano o pravima i državnoj podršci zaposlenim ženama, majkama i deci. Tu su bili i aktivi AFŽ-a, okupljeni za rešavanje određenih problema ili situacija među kojima su u Vojvodini bili i oni za pomoć porodiljama, gde se jedan broj žena angažovao da kuva ručak, da paze stariju decu da idu redovno u školu, za pranje veša i sl. Članice AFŽ-a su propagirale porađanje u porodilištima, a negde su i osnivale vanbolnička porodilišta (Stojaković 2012:81). Program AFŽ-a kroz aktive, predavanja i savetovanja žena o svim temama koje se tiču reprodukcije bili su važan deo aktivističkog plana u borbi protiv abortusa. Socijalistička vlast se nije odlučila da kažnjava ženu zbog kriminalnih abortusa već se obrazovanjem žena i društvenom brigom o ženama i deci borila protiv mnogih oblika zaostalih stvatanja, siromaštva i nehigijene.
Ipak, abortusi, čedomorstva i napuštanja vanbračne dece nisu bile retkost, ali se o tome nije izveštavalo. Neda Božinović je svedočila je je „u Vojvodini bilo manje abortusa, ali više čedomorstava“ (Stojaković 2002: 36-37). O smrtnosti žena na porođajima, pobačajima i uzrocima ovih pojava u Vojvodini odabrane podatke je dala dr Nada Micić-Pakvor u članku „Prvi i najvažniji zadatak AFŽ-a biće rad na zaštiti majke i deteta“ (1950). Tako saznajemo da se u 1949. u Vojvodini „porađa prosečno oko 40.000 žena“, a manje od polovine je prošlo kroz savetovališta za trudnice (Micić-Pakvor 1950: 1). Na porođaju[6] je 1948. umrlo 8, a 1949. 5 porodilja na 1000 porođaja, najviše od eklampsije i to trudnih žena 44,50% u 1948. i 71,40% u 1949, te porodilja u bolnicama 1948. 78,26% a 1949. 50% (Isto, 1). Na osnovu ovih podataka dr Nada Micić-Pakvor je zaključila da je „smrtnost porodilja u bolničkim porodilištima bila vrlo visoka“, da nije bilo dovoljno savetovališta[7] za trudnice, a ona koja su postojala „nisu sva izvršila svoje zadatke“. kao i da je patronažnom službom babica obuhvaćeno samo oko četvrtine trudnih žena (Isto, 1). U jednom drugom ćlanku dr Nada Micić-Pakvor je dala podatak da „u Vojvodini umire pet puta više porodilja nego što je to dozvoljeno prema internacionalnom ključu“ (Micić-Pakvor 1950: 17). Postoje i pozitivni primeri rešavanja problema posredstvom prosvećivanja žena. Tako je smanjena visoka smrtnost dece u kolonističkim naseljima u Srezu pančevačkom jer su se žene porađale krišom u štalama u nehigijenskim uslovima (Stojaković 2012: 73-74).
Izveštaj o pobačajima u Vojvodini dr Nada Micić-Pakvor je započela konstatacijom da postoje „oskudni podaci“ o tom fenomenu koji ipak „ilustruju koliko je zlo rašireno“ (Micić-Pakvor 1950: 1). Podaci iz savetovališta za trudne žene su pokazali da od preko 17. 000 pregledanih trudnica 12, 19% je bilo bolesno, a da je među njima zabeleženo 1,43% pobačaja. Podatak je ilustracija dozvoljenih abortusa. Broj abortusa koji su se dešavali van medicinskih institucija ilustrovan je preko podataka o bolestima za koje se zna ili se pretpostavlja da su posledica kriminalnih abortusa. U vojvođanskim bolnicama statistika bolesnih pokazuje da je u 1949. „najviše bilo ginekoloških oboljenja to jest oboljenja ženskih polnih organa (9,7%) što se može smatrati dobrim delom i posledicama pobačaja“ (Isto, 1). U bolnici u Subotici „broj pobačaja koji dolaze u bolnicu radi ukazivanja pomoći iz godine u godinu raste“; „u bolnici u Somboru ima vrlo mnogo pobačaja“ (Isto, 1).
Učestalo rađanje bilo je poželjno, podsticano i slavljeno kroz instituciju Titovog kumstva koje je svakom devetom detetu darovano kao čast porodici. Trudna žena, majka i dete su bili delovi jedinstvene celine, društveno afirmativnog trojstva koje je moglo imati još jedno pozitivno lice u slučaju da su trudnice i majke bile radnice, zadrugarke tj. žene u svetu rada. Opozicija i negacija društveno poželjne celine trudnica – majka – dete bili su abortus i smrt ili kako je to dr Micić-Pakvor zaključila: „U borbu proviv smrtnosti dece spada i borba protiv pobačaja ne samo zbog izgubljene dece, nego i zbog neplodnosti žena koje usled pobačaja postaju nesposobne za trudnoću.“ ( Isto, 1).
Razmere stradanja stanovništva Jugoslavije tokom II svetskog rata su bile strašne, nestale su čitave generacije pa je u tom kontekstu potreba za mladim naraštajima, graditeljima novog društva, doprinela da se u prvim godinama socijalističke Jugoslavije žene nađu u isrpljućem kolu udarništva i majčinstva.
„Molim gornji naslov“
Sasvim je razumljivo da su molbe za sručni prekid trudnoće upućene odgovarajućim komisijama pri gradskim bolnicama bile strukturirane prema Uredbi o postupku za vršenje dozvoljenog pobačaja koja je definisala uslove koje je žena morala da ispuni. Bili su to zahtevi u formi molbe napisani na papiru, rukom, mastilom ili olovkom, ponekad otkucani na pisaćoj mašini koji su obično započinjali kovanicom „Molim gornji naslov“ a završavali se obaveznim pozdravom „Smrt fašizmu sloboda narodu“ ili S.F. S.N. Molbe su 1957. bile taksirane sa 30. dinara.
Među medicinskim razlozima za odobrenje prekida trudnoće su bili određenje do koje nedelje trudnoće se može izvršiti abortus kao i hronične i akutne bolesti koje su mogle ugroziti zdravlje i život žene. Među socijalne kriterijume, koji su takođe uzimani u obzir, ubrajale su se prilike u kojima su žene živele kao što su siromaštvo, broj dece, stanovanje i porodične prilike. Za odluku su ključni bili medicinski argumenti.
Često rađanje dece, iscrpljenost organizma i nedostatak mleka kod prethodnih trudnoća bio je jedan od razloga koje su mnoge žene navodile kao razlog za prekid trudnoće. U posmatranom periodu često rađanje kod jednog broja žena dovodilo je do slabosti organizma obično praćenog i nedostatkom[8] mleka, te umiranjem deca zbog nemogućnosti da se obezbedi odgovarajuća zamena za majčino mleko. O posledicama učestalog rađanja je na poslednjem Kongresu AFŽ-a svedočila dr Maša Živanović, lekarka iz Sarajeva i predratna liderka Ženskog pokreta iz Sarajeva. Ona je smatrala da od tako strašnog napora rađanja više od desetoro dece, od kojih mnoga umru, žena otupi. Zato je zahtevalala da, budući da se AFŽ ukidao, druge ženske organizacije sistematski rade na terenu, sa ženama kako bi se ova situacija iskorenila. Zalagala se da se iz škola izbaci domaćinstvo i uvedu higijena i biologija, naročito onaj deo koji se bavi funkcijama ljudskog organizma. Tražila je da se u školske programe uvede i seksualno prosvećivanje omladine (Živanović 1953: 20-21).
Nedostatak majčinog mleka nadomeštan je tradicionalnim rešenjima (razređeno kravlje mleko, formula sa brašnom ili grizom). A kako je svedočila dr Nada Micić-Pakvor, posledica nedostatka majčinog mleka ili ranog prekidanja dojenja, te „nestručnog prihranjivanja“ odojčadi bila je „velika smrtnost dece u prvoj godini života“ (Micić-Pakvor 1950: 1).
Jedan od ključnih podataka koji se uzimao u obzir kod odlučivanja o pobačaju bio je broj živorođene dece. U AFŽ štampi su dokumentovane priče majki višedetnih porodica kao što je to bilo u slučaju Rukije Đena iz Kosovske Mitrovice (Jovanović 1950: 17). Ona je bila primer poželjnog majčinstva, jer je pored devetoro dece koje je vaspitavala „u duhu jugoslovenskog patriotizma“ bila aktivistkinja AFŽ-a koja je „prva skinula feredžu“ (Isto, 17). Ali, mnoge žene, uključujući i moje sagovornice, imale su snažno uverenje da su rodivši dvoje – troje dece odužile dug društvu i zahtevima za abortus zahtevale oslobođenje iz neprestanog kruga rađanja. Među ženama koje su zahtevala abortus bilo je i prvoborkinja koje su se izborile za politička prava žena, ali ne i za pravo da odlučuju o sopstvenom telu.
Žena danas 112 (1953):20
Među okolnostima koje su uticale na odluku žena da zatraže prekid trudnoće bile su i one u vezi sa nemogućnostima za negovanje i vaspitanje dece koje su sa jedne strane bile u vezi sa siromaštvom jednog broja molilja, a sa druge, sa nepostojanjem institucija društvenog standarda. Siromaštvo je postojalo, kao i oskudica u stambenom prostoru, opremi za decu, sredstvima za higijenu i sl. Postojale su i očite razlike u razvijenosti republika, pojedinih regiona unutar republika, između grada i sela koje su se direktno ispoljile u načinu života žena. Ova razlika se mogla videti u AFŽ štampi.
Unutrašnja strana korica Žene danas
Patrijarhalni model života koji je vekovima držao ženu u potčinjenom položaju nije se mogao ukinuti dekretom, te su se žene sagibale pod teretom domaćih poslova koji su i dalje bili u njihovoj nadležnosti, čak i kad su u drugom stanju. U takvim uslovima, ukoliko socijalističke vlasti ne bi uzele u obzir socijalne kriterijume za abortus, žene bi se odlučivale za kriminalne pobačaje sa posledicama koje su na kraju postajale društveni problemi (smrt žene i nezbrinuta deca ili hronične bolesti žene).
Izlazak žena u svet rada nije bio praćen odgovarajućom izgradnjom institucija društvenog standarda, naročito u tzv. „pasivnim krajevima“[9], niti se porodica transformisala u meri da je došlo do ravnomernije podele poslova među muškarcima i ženama, što je dovelo do višestruke opterećenosti zaposlenih i društveno aktivnih žena. Dr Bosiljka Milošević, ginekološkinja, profesorka Beogradskog univerziteta i članica Centralnog odbora AFŽ-a Jugoslavije, analizirala je radnu sposobnost žena u novim okolnostima i pokazala da je broj samotrovanja organizma žena zbog trudnoće (gesteza) bio dva puta veći kod zaposlenih žena nego kod domaćica, takođe i broj prevremenih porođaja, vanmateričnih trudnoća, nedonesene dece (Stojaković 2020: 104).
Jedan broj zaposlenih žena, među kojima ubrajam i zadrugarke (članice zemljoradničkih zadruga), suočavala se sa nepostojanjem jaslica i obdaništa što je dovodilo do situacije da se privatno angažuju žene za čuvanje dece. Dešavalo se da su to bile nestručne osobe te su se mnoge majke u toj situaciji pitale šta je majčinstvo ako nisu bile u mogućnosti da, zbog udarničkog posla u fabrikama, na njivama i kod kuće, provode vreme sa sopstvenom decom. Bračne nesuglasice su takođe bile među razlozima za prekid trudnoće. Posebno je bio osetljiv položaj domaćica koje su bile tzv. izdržavana lica. I tada je kao i sada bilo situacija napuštanja žene i dece, alkoholizma i dr.
Iz mnogih ženskih životnih priča u vremenu AFŽ-a mogu se čitati napetosti unutar ženskih uloga: domaćica, supruga, prvoborkinja[10], zaposlena žena i majka i žena koja ne želi više da rađa. Ovu napetost ilustruje i moguća situacija da prvoborkinja zahteva oslobođenje od nametnutog obrasca rađanja i otvoreno brani svoje ratom i rađanjem iscrpljeno telo. Ipak, kontrola rađanja u periodu posleratnog funkcionisanja AFŽ-a bila je uređena zakonom protiv abortusa, ali i birokratskim tumačenjem kroz medicinsku arbitražu zahteva za abortus. Neposredno odlučivanje bilo je prepušteno lekarima koji nisu morali biti deo socijalističkog ešalona za izgradnju boljeg i pravednijeg društva.
U isto vreme, bilo je lekarki koje su se bavile istraživanjima fenomena reprodukcije (prokreacije) i materinstva. Pored prof. dr Bosiljke Milošević tu je bila i dr Radojka Prudan, Novosađanka koja je na lični zahtev radila u Prizrenu i Prištini kao ginekološkinja. Ona je studije medicine započela u Pečuju, a završila u Zagrebu. Lekarski staž je obavila u Prizrenu. Specijalizirala je ginekologiju i akušerstvo u Zagrebu, a zatim radila kao specijalista u Prizrenu i Prištini u periodu od 1955-1960. Izvesno je da se dr Prudan 1960. vratila u Novi Sad gde je radila u struci u Kliničkoj bolnici, ali je vrlo brzo radi stručnog usavršavanja boravila u Zagrebu, Ljubljani, Konstanci i Berlinu. Zatim je usledio i boravak u Alžiru gde je bila angažovana na projektu planiranja porodice. Čini se da profesionalni put dr Prudan od bolnice u Prizrenu, zatim tokom godina usavršavanja i delanja u zemlji i inostranstvu, vodio ka kruni njenog rada – doktorskoj tezi „Učestalost i uzroci neučestvovanja žena u reprodukciji u bračnim i vanbračnim zajednicama nekih nacionalnosti Socijalističke Autonomne pokrajine Vojvodine“(1979). U tom radu, u delu koji se bavi nedonesenom trudnoćom (vanmaterična trudnoća, spontani i namerni pobačaj) možemo pročitati sledeće: „ … U Vojvodini od 1964. broj pobačaja premašuje porođaje, a taj odnos se kreće 1 porođaj: 1,5 namernih pobačaja…. (Prudan 1979:156). Takođe, pozivajući se i na prethodna istraživanja zaklučila je da postoji „povezanost uzroka steriliteta i namernih pobačaja naročito za prvi poslratni period (1945-1960), pre liberalizacije abortusa“ (Isto, 157).
Načelno rešavanje ženskog pitanja uvođenjem zakonskim normi i seta pratećih zakona koje to potvrđuju, te institucija društvenog standarda koji u fokus stavljaju poseban položaj žene, posebno zaposlene žene, nije rešio mnoge protivrečnosti i napetosti u društvu već je sve zaustavljeno na nivou „diskretno modernizovane patrijarhalnosti“ (Papić 2012:69). Raskorak između ideala socijalističke kulture i njene prakse bio je još drastičniji u seoskim sredinama i u onim oblastima socijalističke Jugoslavije gde su tradicionalizam, sujeverje i patrijarhalni autoriteti bili snažno ukorenjeni. Nesklad između, sa jedne strane propisanog, te narativa poželjnog položaja žena, i sa druge strane realne ženske situacije, osim velike regionalne različitosti, imao je jednu opštevažeću neprincipijelnost, a ta je da je država određivala meru ženske slobode a ona je bila na najnižoj tački u odnosu na reproduktivna prava žena.
Micić-Pakvor, Nada. „O pobačajima.“ Glas žena 11 (1949): 19.
Micić-Pakvor, Nada. „Prvi i najvažniji zadatak AFŽ-a biće rad na zaštiti majke i deteta.“ Glas žena 10 (1950): 1-2.
Micić-Pakvor, Nada. „O smrtnosti porodilja“. Glas žena 11 (1950): 17-18.
Mimica, Blaženka. „Ravnopravnost žena u Ustavu Federativne Narodne Republike Jugoslavije.“ Žena danas 38-39 (1946): 1-3.
Mršević, Zorica ur. (1999) Rečnik osnovnih feminističkih pojmova. Beograd: IP „Žarko Albulj“.
Papić, Žarana (2012) „Emancipacija u granicama tradicionalne svijesti“ u: Žarana Papić. Tekstovi 1977-2002. 67-70. ur. Adriana Zaharijević, Zorica Ivanović i Daša Duhaček. Beograd: Fakultet političkih nauka, Centar za studije roda i politike/ Rekonstrukcija Ženski fond/ Žene u crnom.
Popov, Dušan (2003) „Prudan dr Radojka“ u: Enciklopedija Novog Sada 22. ur. Dušan Popov. 169. Novi Sad: Novosadski klub / Dnevnik.
Prudan, Radojka (1979) Učestalost i uzroci neučestvovanja žena u reprodukciji u bračnim i vanbračnim zajednicama nekih nacionalnosti Socijalističke Autonomne pokrajine Vojvodine – doktorska disertacija. Novi Sad: Medicinski fakultet.
Rudik, Sara (2001)„Misliti kao majka“ u: O rađanju. 36-39. Beograd: AŽIN
Sapundžić, Mira. „Socijalistička zaštita porodice.“ Glas žena 12 (1949): 8-10.
Stojaković, Gordana (ur.) 2002. Neda – jedna biografija. Novi Sad: Futura publikacije.
Stojaković, Gordana (2012). Rodna perspektiva u novinama Antifašističkog fronta žena (1945-1953). Novi Sad: Zavod za ravnopravnost polova.
Stojaković, Gordana (2020) Antifašistički front Vojvodine1942-1953 https://zenskimuzejns.org.rs/2020/09/28/antifasisticki-front-zena-vojvodine-1942-1953/
Tadić, Ruža. „O dečjoj nedelji“. Glas žena septembar (1949): 3-5.
Vilenica, Ana (2013) „Postajanje majkom: Od neoliberalnog režima materinstva ka radiklanoj političkoj subjektivizaciji“ u: Postajanje majkom u vreme neoliberalnog kapitalizma. ur. Ana Vilenica. 9-31. Beograd: uz)bu))na))).
Višić, Tanja (2013) „Nacionalne populacione politike i konstrukcije materinstva u post-socijalističkoj Srbiji“ u: Postajanje majkom u vreme neoliberalnog kapitalizma. ur. Ana Vilenica. 91-130. Beograd: uz)bu))na))).
[1] Radi se o ženama iz mog okruženja dobrog pamćenja o vremenu njihove mladosti (prim. aut).
[2]O materinstvu, definiciji i značenjima postoji konstantna rasprava u feminističkoj literature. U Rečniku osnovnih feminističkih pojmova materinstvo je defisano kao “praksa rađanja dece” (Mršević ur. 1999: 79), Karol Smart je u univerzalnoj poziciji materinstva napravila razliku između majčinstva i materinstva (Smart prema Višić 2013: 94), Sara Rudik piše o praksi materinstva kroz tri zahteva „očuvati život, podsticati rast i podići prihvatljivu decu“ (Rudik 2001: 36) dok Adrijen Rič razlikuje „iskustvo“ materinstva od „institucija“ materinstva“ (Mršević ur. 1999; 81), gde instituciju materinstva vidi kao agens patrijarhalnog sistema (Vilenica 2013: 9).
[3] Kao ilustracija ove tvrdnje neka posluži činjenica da je socijalistička Jugoslavija u 1948. izdvojila oko 6 milijardi dinara za dečju zaštitu ili 65% više nego 1947. (Stojaković 2012: 137).
[4] Koliko su zaista institucije društvenog standarda bile podrška zaposlenim majkama pokazju podaci iz referata Ruže Tadić, predsednice Pokrajinskog odbora AFŽ-a Vojvodine: „U staroj Jugoslaviji bilo je svega dvoje jasala, 1948 godine imamo 99 jaslica sa 2.625 kreveta. U Vojvodini danas imamo 10 jaslica. Savetovališta za odojčad i malu decu bilo je 1939 godine 90, a u 1948 godini 397. U Vojvodini imamo 58 savetovališta. Mlečnih kuhinja u 1939 godini bilo je 3 a danas samo u Vojvodini 4… Stalnih dečjih vrtića u zemlji imamo 248 sa 12.246 dece, a u Vojvodini 31. U našoj pokrajini u periodu od prošle dečje nedelje do sada otvoreno je 7 dečjih jasala, 5 dečjih vrtića, 58 savetovališta za odojčad, 19 mlečnih restorana… (Stojaković 2012: 137). Tadić je ovde nedostatak institucija društvenog standarda ublažila koristeći poređenje sa situacijom u Kraljevini Jugoslaviji.
[5] Država je 1949. za opremanje novorođenčeta plaćala 2000 dinara jednokratno i 600 dinara mesečno tokom tri meseca za pojačanu ishranu majke dojilje. Uredbom o dečijim dodacima 1949, za svako dete u zavisnosti od prihoda porodice isplaćivano je od 170 do 500 dinara mesečno. Porodicama sa više dece od rođenja trećeg deteta isplaćivala se jednokratna pomoć za svako novorođeno živo dete po 1000 dinara tako da se kod rođenja desetog deteta isplaćuje 10.000 dinara (Stojaković 2012: 137-138).
[6] U citiranom tekstu dr Nade Micić-Pakvor podaci su dati na način da više skrivaju nego što otkrivaju. Recimo na početku teksta su dati podaci o porođajima da bi na sasvim drugom mestu dat podatak „da je u bolničkim i vanbolničkim porodilištima u godini 1949 obavljeno 25% od svih porođaja. Podatke o smrtnosti trudnica i porodilja imamo samo iz porodilišta, a to je svega 25% porodilja“ (Micić-Pakvor 1950: 2). Uz ovo se vezuje podatak smrtnosti porodilja od eklampsije u bolnicama (1948. 78,26% i 1949. 50%) bez da se zna koliko je bila smrtnost porodilja u bolnicama osim konstatacije da je „smrtnost porodilja u bolničkim porodilištima bila vrlo visoka“ (Isto, 1).
[7] Ovde treba dodati činjenicu da se eklampsija određenom terapijom i ishranom kod mnogih žena mogla sprečiti, pod uslovom da su bile pod nadzorom medicinskih radnika u savetovalištima za trudnice, što znači da je zdravstvena zaštita trudnih žena zakazala (prim. aut).
[8] Jedno od tek rođene dece koje majka nije mogla da doji sam bila i ja. Dok je moja majka ostala u bolnici posle porođaja, sasvim izgubivši mleko, brigu o meni u januaru 1957. preuzela je moja baka Mara. Kako nisam podnosila nikakve tada dostupne „formule“ – zamene za mleko moja baka me uzela u naručje i plačući krenula od žene do žene za koje je znala da doje svoje bebe sa molbom da me nahrane. To je tokom zime 1957. prihvatila da radi učiteljica Vanja Kovačević bez ikakve nadoknade, u skladu sa tada važećom nesebičnom osetljivošću u odnosu na nevolje drugih, često nepoznatih ljudi (prim. aut).
[9] „Pasivni krajevi“ je kovanica koja se koristila za nerazvijene tj. siromašne regione socijalističke Jugoslavije (prim. aut.).
[10] Aktivna učesnica Narodnooslobodilačke borbe od 1941. (prim. aut.).
