„Az első szabadkai és becskereki feministák“ dr Ferenca Nemeta objavljen je u listu Hét Nap od 29. septembra 2021.
Originalni tekst, dostupan na web adresi https://hetnap.rs/cikk/Az-elso-szabadkai-es-becskereki-feministak-37231.html kao i prevod na srpski jezik koji sledi objavljeni su uz saglasnost gospođe Tot Livie glavne urednice lista Hét Nap i autora teksta dr Ferenca Nemeta.
Neposredno pred I svetski rat u našoj zemlji je zaživeo feminizam
Početkom 20. veka feminističke trendove i strujanja širile su, u udruženja organizovane dame u južnim krajevima[1], tačnije ugarske feministkinje, istaknute ličnosti ovog pokreta. Serija provincijskih predavanja Vilme Gliklih (Glücklich Vilma, 1872-1927) ostavila su trag. Na ovom rezultatu u gradovima regiona samosvesne dame, organizovane u udruženja, počele su da prave korake protiv nepovoljnog položaja žena.U Bačkoj, prvo u Subotici nalazimo emancipacijske ideje, u Banatu pak, u Velikom Bečkereku (Zrenjaninu).
Napisao: dr Ferenc Nemet (Dr. Németh Ferenc)
Melanija Vamberi je pisala kako je pre, takođe i tokom, I svetskog rata „Feminističko udruženje pokrenulo moćnu kampanju u korist ženskog prava glasa, a u ovom stremljenju oko hiljadu seoskih i gradskih žena su pomogle udruženju.“ Vilma Gliklih, feministkinja, nastavnica, urednica, i mirovna aktivistkinja je bez odmora pohodila provinciju, držala predavanja po selima, provincijskim gradovima, ali nikad bez velikodušne čete saborkinja. Ona je naime bila osnivačica Feminističkog udruženja (Ugarske), osnovanog u Budimpešti 1904, kasnije liderka organizacije i zagovornica ravnopravnosti žena i prava deteta. Sa istim ciljem je sa saradnicama radila u provinciji takođe, te je preko predavanja širila feminističke ideje, budila žensku samosvest, ohrabrivala ih za ostvarivanje njihovih prava.
Lenke Kraus, subotička direktorka banke u suknji
Novine „Szabadkai Hírlap“ („Subotičke vesti“) su 21. januara 1914. oglasile kako će sledećeg dana popodne u Subotičkom liceju Vilma Gliklih držati feminističko predavanje, a očekuje se da se čuju ideje koje su „još uvek samo gostujuće“ u Subotici. Stoga će posetioci sigurno „ugledati hrabru borkinju ženskog pokreta koja na pijedestalu želi da vidi, jedno pored drugog, radnu ženu i radnog muškarca“. Novinar lista je istakao da ona svoje ideje crpi „iz hrabrog i istinitijeg sveta i zato se mole Subotičanke da iste sa ljubavlju i sestrinskom naklonošću prihvate“. U najavi događaja u listu „Bácsmegyei Napló“ („Novine Bačkog okruga“) je objavljena zanimljiva činjenica da Vilma Gliklih nije samo jedna od osnivačica i liderka od osnivanja Feminističkog udruženja Ugarske, nego i prva žena koja je pohađala i završila Filozofski fakultet Univerziteta u Budimpešti i kao nastavnica fizike i matematike radila u budimpeštanskoj Građanskoj školi. Po saznanjima iz tadašnje štampe zaista je subotičko predavanje, iz razumljivih razloga, izazvalo veliko interesovanje. List „Bácskai Hírlap“ („Bački vesnik“) detaljno je izvestio o predavanju održanom 22. januara. Ispostavilo se da je Vilma Gliklih vozom stigla u Suboticu sa poznatom feministkinjom i koleginicom, Adel Špadi (Spády Adél), a njih su na stanici dočekali dr Ferenc Vojnić (dr. Vojnich Ferenc), glavni gradski beležnik i Ištvan Los (Loósz István). U pozitivnoj kritici njenog načina predavanja zabeleženo je da „Vilma Gliklih svoje istine jasno i vanserijski pametno iznosi, te razumljivim primerima podržava. U tom predavanju ona je predstavila feministički koncept i još neke ideale koji su tako vredni da ne mogu biti precenjeni. Ostvarenje tih ideala donosi dobit ne samo ženama već, bez izuzetka, svim članovima društva. Sa nepobitno ubediljivim primerima pokazala je koliko su u sociološkom, kulturološkom i svakom drugom pogledu naprednija ona društva koja su omogućila ženi pravo glasa“.
Nastup Vilme Gliklih je bio „osvajanje feminizma“ u Subotici. Izazvala je interesovanje subotičkih dama i zato nije slučajno što je posle predavanja u gostionici „Bárány“ (Jagnje), održan sastanak na kom su zainteresovani raspravljali o narednim koracima kako bi se Subotica pridružila feminističkom pokretu. Društvo je nedugo potom i osnovano, a za predsednicu je izabrana Lenke Kraus (kasnije dr Révés Gusztávné)[2], direktorka Subotičkog društva kase uzajamne pomoći. O njoj je u listu „Tolnai Világlapja“ („Tolnai svetski list“), zabeleženo „da je ona prva žena u državi koja vodi novčani zavod.“ List „A Maguarország“ („Mađarska“) ju je opisao kao „direktora banke u suknji,“ a po izgledu kao sasvim običnu, skromnu damu, da bi 14. februara 1914. tu bio objavljen jedan obiman, interesantan intervju sa „prvom ugarskom direktorskom banke.“ Tokom razgovora Lenke Kraus je između ostalog rekla: „Istina je da sam se prvo sa mnogo, mnogo neprijatelja susretala, ali već sada je u redu, nesmetano ide sve. Sad već smelo mogu reći da su mi, ne samo direktorski kadar i moji saradnici, već i javnost dali poverenje“. Pod njenim vođstvom, tokom I svetskog rata Subotičko feminističko udruženje je bilo veoma aktivno. Posebno se zalagala za žensko pravo glasa. Krajem februara 1918. na poziv subotičkih feministkinja supruga Oskara Sirmaia (Szirmay Oszkárné) je držala predavanje o „aktuelnim zadacima ženskog pokreta.“ Veče je otvorila Lenke Kraus koja je u vezi sa ostvarenjem prava glasa predala zahtev u kojem „organizacija traži od lokalnih poslanika, barona Šandora Vojnića (Vojnich Sándor) i dr Janoša Janige (dr. Janiga János) da u parlamentu podrže žensko aktivno i pasivno pravo glasa.“
Njen kasniji životni usud i karijeru (kao i tragičan kraj) ovako je decenijama kasnije zabeležio u Jerusalimu njen stariji brat Dežo Kemenj (Kemény Dezső): „kad je Bačka pripojena sadašnjoj Jugoslaviji ime institucije je postalo Centralna banka, a supruga dr Gustava Revesa (Lenke Kraus) je bila direktorka sve do 1944. kada je (Vojvodina) bila pod kontrolom Mađarske, a tada je ona zajedno sa njih 600.000 deportovana.“ To je morala biti baš ta Lenke Kraus o kojoj je pisala Žuža Turi (Thury Zsuzsa) prisećajući se zverstava nad Jevrejima u romanu „Bečki autoput:“ „Tu Lenke Kraus su sa tolikim njenim sapatnicima progonili po bečkom autoputu.“ Nikad se nije vratila.
Suruga načelnika Torontalske županije dr Lajoša Delimanića (dr. Dellimanich Lajosné) – feministkinja Torontala
Jedan ili dva meseca kasnije, u martu 1914. gostovanje Vilme Gliklih u Velikom Bečkereku (Zrenjaninu) bilo je slično onom u Subotici, jer je takođe rezultiralo osnivanjem mesnog feminističkog udruženja. I pre dolaska Vilme Gliklih, početkom marta 1914, samosvesne dame izvršile su pripreme za formiranje Velikobečkerečkog feminističkog udruženja. U ovom je posebno revnosna bila supruga Adolfa Frojnda (Freund Adolfné) koja je 4. marta 1914. sazvala pripremni feministički sastanak.
Vilma Gliklih je 7. marta 1914. u 11h pre podne izašla pred velikobečkerečku publiku u velikoj sali hotela „Kruna“ („Korona“). List „Torontál“ („Torontal“) je o uspešnom gostovanju izvestio: „Govornica je savršenim predavačkim sposobnostima opisala razvoj ženskog pitanja i položaj žene u prošlosti i sadašnjosti, te ulogu žene u porodici i javnoj sferi. Objasnila je potrebu da se ženama dá prilika da imaju glas u javnom životu, jer samo na taj način mogu da pomognu u rešavanju porodičnih problema koji su njima povereni. Govorila je o tome kako je muškarac indiferentan u mnogim javnim pitanjima, te da u vezi sa ovim samo žene zaista imaju sposobnost za rešavanje problema. […] Publika je gromkim aplauzom odala priznanje na tom predavanju liderki ugarskog feminističkog pokreta koja je u svakom slučaju ponudila jedno nadahnuto uživanje u nedeljno pre podne za koje organizatori samo priznanje zaslužuju.“
Vima Gliklih je posle predavanja otvorila osnivački sastanak Velikobečkerečkog feminističkog udruženja na kojem su odabrali privremenu predsednicu, suprugu Adolfa Frojnda (Freund Adolfné), a mesto sekretara je povereno Adolfu Senešu (Szenes Adolf). Velikobečkerečki ogranak je ubrzo osnovan. Mesne feministkinje su vođstvo posle predale supruzi dr Lajoša Delimanića (dr Dellimanich Lajosné), načelnika Torontalskog okruga. Ona je, između ostalog, zapamćena po dobrotvorstvu i po tome što je 1906. bila predsednica Odbora za podizanje spomenika Erneu Kišu (Kiss Ernő), tom aradskom mučeniku.
O daljem radu društva dnevna štampa je za vreme I svetskog rata je ovo pisala: „… od početka rata plodonosna delatnost društva fokusirala se na dobrotvorstvo. Posebno podršci majkama i deci tokom rata i pokušaju da u ovome zadobije podršku javnosti.“
Prevod i prilagođavanje:
Tamaš Fišer i Gordana Stojaković
Zahvaljujemo dr Agneš Kartag-Odri koja nam je ukazala na tekst dr Ferenca Nemeta.
[1] Ovde se misli na savremenu Vojvodinu tada u sastavu habzburške Kraljevine Ugarske (prim. prev.).
[2] Udate žene u ugarskom društvu su u javnom prostoru bile imenovane titulom i imenom supruga gde je sufiks né označavao da se radi o supruzi. Posle udaje Lenke Kraus je bila dr. Révés Gusztávné – gospođa dr Reves Gustava (prim.prev.).