Darija Dragojlović
Teško da danas možemo izdvojiti šta je to savremena ženska umetnička scena u Novom Sadu ili uopšte u Srbiji. Kada pogledamo umetničke prakse umetnica na početku ili relativno mladih profesionalnih karijera, često se susrećemo sa nemogućnošću da uopšte njihove radove vidimo uživo u galerijskim prostorima, muzejima, ali i centrima poput Novog Sada ili Beograda. Obično radovi nastaju za određene kustosirane izložbe, rezidencije, često van zemlje, pa pri analizi radova, kustosi/kinje i kritičari/ke (ukoliko i dalje postoje) često imaju inspektorske ili arhivatorske pristupe kako bi došli do informacija. Iz tog razloga se ne bih vezivala za oformljene umetničke prakse, već za pristupe koje umetnice stvaraju i za slične narative koje tim pristupima grade.
Hajde da tezu postavimo tako da su tema umetnice koje kreću od svojih najintiminijih prostora (stvarnih ili fiktivnih). Neka to bude soba. Soba umetnice koja preispituje svoje sećanje, proživljeno ili neproživljeno detinjstvo, umetnice koja traži odgovore na to da li danas živi u posledicama individualne i kolektivne prošlosti.
Kako se svakodnevno susrećemo sa veštim i neveštim upoređivanjem sa drugim vremenima: devedesetim, dvehiljaditim, domaćim i stranim političkim borbama, studentskim prostestima, pitanjima da li protesti prave pomake, da li su pomaci bili nakon šezdeset osme godine, pa nakon petog oktobra, na koji način se istorija ponavlja i kako nove generacije vide budućnost,
korisno je da se vratimo na polemike koje uočavaju umetnice i da shvatimo kako vide prošlost.
Soba za retraumatizaciju poseduje: tepih, zid i televizor
Tepih (Proživljeno detinjstvo)
Danica Bićanić
Odnos prema detinjstvu teško da može biti objektivan.
Ako razmišljamo o ranom detinjstvu često imamo i sindrom „lažnog pamćenja“ pa neretko pričamo o situacijama u kojima nismo bili prisutni, ali su kreirane na osnovu priča koje su nam prepričavane tokom života.
“Tatina radionica proteže se od terase, preko dnevne sobe, do kupatila. Svaku noć, do jutra, sa terase se čuje zvuk mašine koja brusi metalne cevi Zastave 9 i 7.62 mm, CZ-a, Berete i drugih modela. Tata korača od terase do kupatila gazeći po tepihu u dnevnoj sobi. Sitni metalni opiljci ostaju iza njega, padaju na tepih. Ujutru, kada završi sa noćnim, pre nego što ode na dnevni posao, sruči se na tepih u dnevnoj sobi. Pre nego što pođem u školu, zbog toga što imam najsitnije prste i najbolji vid, moj zadatak je da pripremim čistu pincetu i izvadim metalne opiljke koji su se u međuvremenu njemu i ostalim ukućanima zaboli u kožu. Opiljaka ima raznih, krupnih, svetlucavih, vijugavih… Mogu da budu toliko sitni da je gotovo nemoguće videti ih golim okom. Koliki god bili, kada se uvuku u kožu izazivaju neopisiv bol. Neki se i ne mogu izvaditi, pa onda čekamo da ih koža s vremenom sama odbaci. Tako je i sa tepihom u dnevnoj sobi. Nemoguće je očistiti ga, uvek se pojavi po koji zalutali metalni opiljak koji pronađe put do nečije kože. (Sećanja ili snovi iz 1994. ili neke druge godine.)”[1]
Danica Bićanić, multidisciplinarna novosadska umetnica koja je tokom devedesetih godina bila devojčica, iz svoje sobe izlaže tepih. Ovaj tepih nije od klasičnog materijala, nepogodan je za gaženje, a šara na tepihu je nestandardnog karaktera za razliku od onih koje obično tepisi poseduju. Ovaj tepih se, iako odaje utisak neuko izimitiranog dizajna nekog drugog tepiha, staloženo i promišljeno gradio. Predstavlja sabiranje osećanja umetnice o tome kakav je njen odnos prema tati, prema predmetu koji je tata dekorisao, ukućanima, vremenu i domu, obavezi koju je svaki dan obavljala i poslu kojim je njen tata zarađivao.
Zbog čega je ovaj rad retraumatizovan čin?
Ako uzmemo u obzir značenje termina retraumetizacija često ćemo naići na pojašnjenje da je to situacija u kojoj reaktivišemo simptome traume zbog nekog događaja tokom života ili je pak interakcija sa novonastalom situacijom koje žrtvu podsećaju na prethodno traumatsko iskustvo.
Ako je pre trideset godina Bićanićeva skupljala opiljke sa tepiha jer joj je zadatak bio da ih ukloni kako ne bi naneli bol i opasnost njoj i ukućanima, ova umetnica u svojoj sadašnjosti opet „gradi“ tepih nekim novim metalnim opiljcima od drugih predmeta, ali je u ovom slučaju to čin rekonstrukcije jednog perioda njenog detinjstva. U jednom segmentu rada „Tepih iz dnevne sobe“, suptilno se nalazi fotografija umetničinog performansa „Briga ide preko reke“. Performans je prvi put izveden 2018. godine, ali je zapravo performativna radnja koju umetnica izvodi i dalje.
„Briga ide preko reke“ je performans koji predstavlja suočavanje umetnice sa odgovornošću, materijalizovanje svesti o svojim postupcima ili „brigama“ koje nosi sa sobom. Kao i za performans u kojem Danica Bićanić nosi džak „pun briga“, tako i za ovaj tepih, možemo reći da je ujedno teret i olakšanje. Tepih je zaista postojao u Daničinoj dnevnoj sobi tokom devedesetih, i za nju i za ostale ukućane je bio baza, kao i za mnoge domove. Umetnica Danica Bićanić počinje da gradi novi tepih koji je po uzoru na prvobitni, ali kojim prikazuje i svoju mentalnu svest u doba detinjstva, za koju joj je potrebna retraumatizacija. Svakodnevnica jedne devojčice devedesetih, tema koje su se mogle čuti u njenoj „bazi“, oružje koje je za nju i njenu porodicu predstavljalo normalnost, ali i za mnoge druge porodice koje i danas nose sa sobom „brige“ iz devedesetih.
Zid
(Neproživljeno iskustvo)
Andreja Kargačin
Šta sve možemo reći jednom zidu? U Nemačkoj, gde je značenje zida duboko ukorenjeno u istorijsko i političko shvatanje jedne države, u svojoj sobi?
Andreja Kargačin, multidisciplinarna umetnica rođena u poslednjoj godini devedesetih, stoji ispred zida 2 dana, odnosno 8 sati i piše (na) zidu svoje strahove.
Ovo je zid njene sobe (naziv performansa je nem. ParanoiaRaum, odnosno soba paranoje), ipak, u realnosti, ovo je zid Futgraben e. v., današnjeg kulturnog centra, ali i zgrade od kulturnog i istorijskog značaja koja je pre pada Berlinskog zida bila fabrika delova za putnička i teretna vozila, a gde je realizovana izložba i umetnička rezidencija u izdanju umetničke platforme Import/Export.
Andreja Kargačin prepričava (na) zidu istorijske događaje koji se tiču devedesetih u Jugoslaviji, polufiktivne jer ih nije doživela, život svog pra – strica,Đoke Stojičića, diplomate i ministra kulture tokom Miloševićeve vladavine, bombardovanje i ekonomske tranzicije u Srbiji tokom i nakon rata. Takođe izlaže porodična dokumenta pra – strica, i porodične fotografije svojih roditelja, dok uz sve to, dodaje tekst nastao uz asistenciju AI-a kojim pokušava da objasni sebi sve ove događaje kao da je u uzrastu od pet godina. Da li umetnica iz Srbije može nešto da kaže zidu u Berlinu ili zidu svoje sobe ispunjene raznim strahovima, nastalim kao trauma usled političkih i društvenih događaja.
Televizor
simulakrumi stvarnosti koja se desila (ili nije)
U sobi pored gorepomenutog zida su i televizori starije generacije na kojima se puštaju dva video rada. Jedan rad je video arhiva iz Andrejinog detinjstva na kome ona i njen mlađi brat gledaju koncert Rodžera Votersa u Berlinu, nakon pada Berlinskog zida i naizmenično pevaju pesme koje prepoznaju, poput igre karaoke. Drugi rad je snimak video igre Among us (fiktivno mesto igre je u svemiru, dok igrači strateški ratuju, podeljeni u dve ili više grupa) koju je Andreja Kargačin igrala na nemačkom serveru, a tokom koje se dopisivala sa chat GPT-em u Berlinu.
Dok umetnica Andreja Kargačin na televizorima izlaže naizgled dva nepovezana video snimka, ipak, kada se pristupi analitičnije sadržajima, poveznice mogu biti očigledne.
U oba slučaja imamo dečiju igru koja se zasniva na stvarnom događaju, i fikciji predstavljenoj u formi video igre. Na ovaj način ekranizacija stvarnih i nestvarnih događaja postaje ravnopravna.
Činjenica je da sadržaji koje možemo videti putem ekrana, manjih ili većih, polako postaju upitni, da li su realni ili imaginarni, kao što je i činjenica da u Andrejinom radu ne možemo prepoznati koji su delovi tekstova koje je kreiralo AI, a koji umetnica.
Ono što je karakteristično za rad Andreje Kargačin, ali i mlađih multidisciplinarnih umetnica čiji se radovi najmanje sreću u Srbiji, jeste hibridnost, višejezičnost i globalno razumevanje narativa. Isto tako i tehnološka konfuzija koju je najpre generacija Zosetila tokom najranijeg perioda života. Televizor koji se suptilno nalazi pored gorepomenutog zida predstavlja još jedan simulakrum događaja, koji umetnica pokušava da stavi u isti kontekst sa zidom, kao i da nađe poveznicu sa tim kako je vreme pre njenog rođenja uslovilo njenu današnjicu, ali i šta u njenoj današnjici uslovljava svest o budućnosti.
Individualne ili kolektivne traume su neminovne. Zbog toga je važno da povremeno počnemo od svojih „soba“, kako bismo ih osvestili. Bile dečije ili ne, to jesu narativi koji najbolje propituju kako vidimo sadašnjost i budućnost, ili pak, kao u ovom primeru, daju neke nove umetničke prakse kao vid odgonetanja ili isceljenja.
[1] Danica Bićanić, deo teksta za rad Tepih iz dnevne sobe, 2024. godine, na Bijenalu umetnosti u Pančevu, kustoskinja izložbe Sonja Jankov