Zuska Medveđova

Zuzka Medveďová (1897-1985)

Значајан јубилеј – 125 година од рођења Зуске Медвеђове

Маст. Ана Сеч-Пинћир

Жена, која је научила Петровчане да воле ликовну уметност

,,Ја, академска сликарка Зуска Медвеђова из Петровца, цело своје дело, које сам створила испод високог бачванског неба и тако чудесно дивних облака који се гомилају над жетвеним њивама мог Подгорја и завичаја, а које је сада животом и радом заокружено, поклањам својим драгим земљацима, Петровчанима и сународницима у Југославији. Стварала сам га са великом љубављу и одрицањем, а њиховоj љубави им га завештавам. Нека га воле оноликом љубављу каквом сам ја волела њих.“

Зуска је непрестано чезнула за својим родним крајем, редовно долазила у Петровац, у кућу својих родитеља, а пред крај живота је пожелела да своје дело остави у аманет суграђанима. Дана 19. новембра 1984. Зуску је у Братислави посетила делегација у саставу: Ондреј Дудаш, Мирослав Пуцовски и професор Павел Мучаји са супругом Ксенијом. У присуству државне нотарке направљена је измена у тестаменту, тако да сва уметничка дела постану део Галерије ,,Зуска Медвеђова“, која би требало да се отвори у будућности.^[1] Уметнички тестамент написао је Павел Мучаји, а Зуска Медвеђова га је са радошћу прихватила. Овај тестамент је исписан на мермерној плочи при улазу у Галерију ,,Зуска Медвеђова“. На овај начин су дела Зуске Медвеђове нашлa своје место међу људима. ,,Словаци у Југославији су их волели. Она је научила Петровчане да воле ликовну уметност.“^[2]

Живот академске сликарке Зуске Медвеђове

Академска сликарка Зуска Медвеђова се родила пре 125 година, 5. октобра 1897. у Бачком Петровцу, у земљорадничкој породици. Зуска је при рођењу обдарена талентом, а уз помоћ учитеља и подржавалаца је умела да га унапређује и усмерава на прави пут. Још као ученица основне школе посветила се цртању у разреду учитеља Михала Келембергера, које јој је полазило за руком више него осталој деци. Након завршене основне школе се, поред кућних послова и радова на њиви, посвећивала и своме хобију, настављајући са цртањем и сликањем. По препоруци и уз подршку учитеља и нашег првог академског сликара, Карола Милослава Лехотског, Зуска је одлучила да направи први корак у ликовном образовању, наравно, уз дозволу родитеља. Почетком прошлог века није баш било уобичајено да девојка из сеоске средине крене на студије, те је због тога Зускиним учитељима требало доста времена да убеде њене родитеље да то дозволе. У периоду од 1920. до 1922. године школовала се код професора Фердинанда Енгелмилера у Прагу, који је у својој препоруци за пријем на академију у Берлину написао следеће: ,,Зуска Медвеђова из Југославије студирала је 1920, 1921. и 1922, као државна стипендисткиња у уметничкој школи професора Енгелмилера, била је вредна и редовно је похађала школу.“^[3] У овој уметничкој школи највише се посвећивала и усавршавала у цртању и сликању пејзажа, портрета и акта.^[4]

Зускино уметничко школовање је започело њеним доласком у Праг. Према подацима Павела Мучајија, Зуска и породица др Гуче су допутовали у Праг 16. јануара 1921.^[5] Како аутор каже, после три дана је већ била у школи, код професора Енгенмилера, а његова супруга јој је пронашла прикладан смештај са дивним погледом на град. У школи је све пратила са усхићењем и брзо упијала нове информације, редовно обавештавајући сво-
ју родбину о животу у Прагу. Добијала је новац од породице, скромно га трошећи. Кореспонденција са домовином и родитељима је била развијена и захваљујући познанствима и господом трговцима из Петровца, који су редовно долазили у Праг, доносећи јој писма из завичаја.

Године 1922. Зуска је покушала да се домогне школовања у Берлину, при чему јој је професор Фердинанд Енгелмилер писао препоруку. Овај покушај јој није пошао за руком због недовољног познавања немачког језика, те је због недостатка услова за живот и образовање у Прагу Зуска морала да се врати кући.^[6] Ипак, није дуго боравила у завичају, па се већ у школској 1922/23. години обрела на Уметничком факултету Универзитета Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, Академије за уметност и уметничку индустрију (Art fakultet Sveučilišta Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Akademije za umjetnost i umjetni obrt). У Загребу се школовала код професора Томислава Кризмана, др Шеное, професора Хоекера, професора доктора Ковачевича, као и код професора Валдеса Рудолфа. На студијама је испољила свој уметнички таленат, одговорно испуњавала обавезе, полажући испите са одличним успехом.^[7]

Коначно, 1923. године, примљена је на Академију ликовне уметности у Прагу^[8], а материјално је подржана стипендијом Министарства школства и народне просвете, коју је добијала у периоду од 1924. до 1929. године. Стипендија је била у висини од
400  круна, сваког првог дана у месецу, у ректорату, од 1. септембра до 30. јуна текуће школске године. Стипендију је стекла управо захваљујући помоћи учитеља Јулијуса Кубањија, будући да је он писао писма амбасади и на разне друге адресе, са молбом и препоруком да Зуски буде додељена стипендија. Један од помињаних услова да јој се додели стипендија био је да се, након успешно завршене академије, запосли у гимназији као професорка цртања.^[9] Зуска је током студирања савесно извршавала своје обавезе у разреду професора Јозефа Лоукоте, сликара приврженог академизму и појавама из грађанског живота.^[10] Следеће две године провела је код професора Јакуба Обровског, код кога је могла да усаврши свој најдражи тематски круг: портретно сликарство и жанр-сцене из народног живота. Од 1927. године, разред је преузео цртач и графичар Макс Швабински. Студије је завршила 1928. године, а након апсолвирања једну почасну годину је боравила на академији код професора Швабинског (1929).

Након студија

Иако по темпераменту смерна и тиха, Зуска се, ипак, полако укључивала у друштвене токове, показујући велико интересовање за културна збивања у свом окружењу. Томе су највише допринели њени професори са породицама, који су живели веома динамичним друштвеним животом, позивајући је у своја домаћинства у свакој пригодној ситуацији: на излете по околини Прага, на изложбе, концерте, у музеје, позоришта или на дружење у ресторан.^[11] Сви су се дивили њеној смелости, коју су уочавали у чињеници што је напустила свој дом, породицу и средину, како би похађала студије сликарства. То је представљало значајан корак и пример еманципације жена у 20. столећу, у доба у коме се само мали број жена одважио да начини извесне кораке. Зуска је једна од њих, јер је одлучила да следи свој сан и тако прекорачи праг свога дома и средине коју је познавала.

Још током студија ушла је у високе прашке кругове, што јој је помогло да стекне добре услове за додатну зараду и обезбеђивање додатних материјалних средстава. Тако се, на пример, 1928. године, на позив председника Масарика, обрела у Топољчјанкима, да би насликала његов портрет, као и портрет његове ћерке Алисе. У периоду од 1928. до 1929. године често је посећивала Банску Бистрицу, са циљем портретисања адвоката Фабрија и дружења са његовом супругом, публицисткињом и преводиоцем Бланком, пореклом из Југославије.

Године 1929. боравила је у Прагу јер је сликала портрете чланова породице Рупелд. У Братислави је сликала портрет породице Жуфа. И поред сликања већ започетих потрета, тражила је нови посао. У Коритњици у Словачкој боравила је током 1930. и 1931. године, одакле је породици слала новац. Године 1932. била је у Падини и у Врбасу, где је насликала слику баште докторове супруге, да би 1934. године у Вршцу радила за професора доктора Игњата Бокуру. У периоду од 1934. до 1935. сликала је у Тренчину следеће: портрет Јанка Земана, евангелистичког свештеника, политичара и културног радника; Игора Пијетра, директора Татрабанке; цртеж за 17. пук; портрет Виктора де ла Руе, директора, који представља један од првих портрета у Тренчину. Године 1935. сликала је у Ружoмбероку и Коритњици призоре који су представљени на уљима на платну и налазе се у Галерији ,,Зуска Медвеђова“.^[12]

После завршених студија Зуска се, додуше, вратила у Петровац, али је већи део године проводила у тадашњој Чехословачкој. То закључујемо по кореспонденцији на којој се налазе адресе њеног становања, чије називе наводимо у оригиналу: U brata Řeporyje (1932), V zátiší 25, Praha VII 8 (1937), Bárthoriova 30, Praha XII (1938). Овако је говорила за часопис ,,Живена“: ,,Иначе сада углавном станујем у Петровцу. Ништа ме ни овде не омета да не бих могла да радим, посебно када обрађујем овдашње теме. Али након одређеног времена, човеку је потребно да освежи своја чула и дух, и тада ме привлаче шуме, море, те нестанем одавде.“^[13] Тридесетих година 20. века, Медвеђова је отворила атеље у Прагу.^[14]

Како сазнајемо читајући њена писма и следећи њене путеве, 1936. године радила је у Тренчину, Пријевидзи и Прагу, одакле је слала новац породици. Године 1936., послала је сестри Марији Спеваковој 7100 динара за куповину винограда.^[15] Те исте године сликала је и портрет др Милана Хоџе.

Године 1937. и 1938. често је боравила у хотелу ,,Сршењ“ у Ружомбероку. Имала је доста посла, тако да је у том периоду родитељима слала помоћ сваког месеца, што се уочава у финансијским извештајима.

Године 1938. добила је поруџбину од Словачког народног дома у Кисачу за израду дипломе за потребе овог дома. Те исте године израдила је мноштво цртежа за уџбенике и предлог омота. Такође и 36 цртежа пером за календар, које је послала у домовину из Прага по Андреју Сирацком. У Праг су јој слали и поруџбину за слику окружног начелника др Едварда Галванка (Тренчин).

Занимљивост међу документима у Зускиној заоставштини су, на пример, рачуни из разних предузећа. Током студија, као и касније, материјал и све сликарске потрепштине, Зуска је куповала у Прагу, у продавници Јарослава Новотног, у Фоховој улици 45. О томе сведоче рачуни, које је сачувала, а који се налазе у фонду.

Зуска је по карактеру била срдачна, смерна, благодарна. Веома је бринула о својим родитељима и зато им је, по завршетку студија, финансијски помагала. Редовно им је слала новац, колико је могла, и то за дрва, угаљ^[16], а такође им је, приликом доласка кући, доносила одећу, обућу из ,,Бате“, врпце за народну ношњу. Главна одлика њене личности била је, изгледа, та, да није умела да се љути на људе, да их презире и памти по злу. Све је знала да им у тренутку опрости, како наводи Павел Мучаји у својој књизи о Зускином животу.^[17]

Зуска је била изузетно образована, све ју је занимало, а нарочито уметност, историја, археологија, сатира. Била је информисана и широких видика. Читала је штампу за жене, књижевне и друштвене новине и часописе, пратила најактуелније изложбе у Прагу и његовој околини, као и у Бечу. О томе нам сведочи документациона заоставштина, у ко-
јој се налази мноштво позивница за изложбе, каталози изложби, новина и часописа. Већ од 1922. године, постала је чланица Словачког друштва ,,Ђетван“, у које је одлазила да позајмљује књиге за читање. У одређеном периоду је потпомагала часопис ,,Живена“, јер се и лично познавала са ауторкама прилога и културним радницама. Читала је ,,Slovenské pohľady“, ,,Elán“, часопис за културу и уметност, ,,Kvitek“, ,,Trn“, ,,Vesnu“, ,,Letem Světem“, ,,České slovo“ и друго. Финансијски је подржавала делатност Матице словачке у Југославији, што је видљиво из записа благајника Ивана Груњика из 1934. године.

У време студија у Прагу, те и касније током целог живота, дописивала се са напредним Словакињама, и то са ћерком Јана Чајака, госпођом Гучовом, госпођом Мичатковом, госпођом Олгом Бабилоновом и другима. Ти пријатељски односи су били дугорочни и обогаћивали су је. Такође се радо сусретала и дружила са породицама Гарај и Мучаји. Код породице Гарај је одлазила на море у Дубровник, а породицу Мучаји је посећивала у Петровцу.

Изложбена делатност

Шира јавност ју је као уметницу која обећава први пут запазила током Народне скупштине, односно првих Словачких народних свечаности у Петровцу, 28. августа 1919, на изложби слика и ручних радова, коју је заједно са петровачким женама организовао први академски сликар из редова војвођанских Словака, Карол Милослав Лехотски (1879–1929).^[18]

Прва прилика да представи своје радове изван Петровца указала јој се током лета 1920. године, приликом организовања ,,Радишине изложбе народне уметности у Загребу“.^[19] На овој изложби народних везова из целе Југославије презентовани су словачки везови из Петровца, а заједно са њима и радови Зуске Медвеђове, и то уља на платну (,,Словачка соба“). Радове је, затим, преузела Штефанија Мичаткова, приредивши од њих изложбу и у Новом Саду.

Зуска је имала своју прву самосталну изложбу у родном Петровцу током четвртих Словачких народних свечаности, од 3. до 4. септембра 1922. године, у згради тадашње Државне школе (гимназије) у Широкој улици. У тој згради се данас налази њена галерија. На овој изложби је заиста имала шта да прикаже, те је изложила 95 радова, од којих је било 45 уља на платну.

Године 1924, током Словачких народних свечаности у Петровцу, Зуска је поново излагала, али већ као апсолвенткиња прве године академије. Изложба је уприличена у просторијама гимназије.^[20] Зускини радови су били смештени у једну учионицу, заједно са штампаним сликама из деоничарског друштва ,,Kњихтлачјарењ“ (,,Штампарија књига“) из Петровца.

Након завршетка студија и повратка кући, започела је њена изложбена делатност у Петровцу и околини. Приликом прославе 10-те годишњице од оснивања Друштва чехословачких жена у Југославији, Зуска је имала изложбу у основној школи у Кисачу, 31. маја 1931. године. Те исте године, током Словачких народних свечаности у Петровцу, такође је приредила изложбу, на којој је у двема просторијама изложила 120 различитих слика. Део изложбе представљала су уља на платну словачке народне ношње, која је насликала за Словачки музеј у Мартину. Сем тога, изложила је и своје најновије радове, и то пејзаже из Сплита, с обале Јадранскога мора.^[21] У овом периоду сликарка је имала и изложбе у Ковачици и Куцури, где је изложила двадесет слика, на којима су приказане народне ношње, жетва, цвеће и мртва природа.

Изложбена делатност Зуске Медвеђове није била усредсређена искључиво на југословенску средину, већ је сликарка паралелно излагала и у Чехословачкој, на колективним изложбама, или самостално. Тако је 1933. године излагала у Бојницама, такође у Пријевидзи, где је представљено 19 слика. Те исте године имала је изложбу у Новом Саду, а за потребе ове изложбе је позајмљивала рамове за слике. Судећи према попису изложена су 32 Зускина рада, међу којима су била ,,Словачка соба“, ,,Јоргован“, ,,Бегоније“, ,,Грожђе“, ,,Портрет госпође Мичаткове“ и ,,Портрет др Б. Миладиновића“.^[22]

Године 1934, Друштво словенских жена из Тренчина организовало је изложбу Зускиних слика у великој дворани хотела ,,Татра“. Изложба је имала два циља: презентацију стваралаштва сликарке Словакиње и неговање блиских односа са братском Југославијом, како је писало у ондашњој штампи. На изложби је узела реч председница друштва, госпођа Мичаткова, која је говорила о Зускином уметничком стваралаштву, тежњи за уметничким образовањем и о њеном животу. Осим ње, говорили су и др Е. Галванек, Јан Земан и Ондреј Марсина. Посетиоци су са одушевљењем погледали 40 слика, и то пејзаже, мртву природу, етнографске мотиве и портрете (платно висине 2м породице Жуфа, као и портрете чланова породица Рупелд, Земан, Фабри). Интересовање је побудила биста краља Александра Ујединитеља (данас немамо податке где се она налази).^[23] Целокупни утисак је био да је сликарка показала свој маестрални таленат, те да је изложба представљала изузетни културни догађај у Тренчину.

У Прагу је 1937. године излагала заједно са словачким уметницима. Од 1940. године, у Братислави је редовно учествовала на колективним изложбама 1947, 1948. и 1952. године. Године 1942. постала је чланица Блока словачких уметника, касније чланица друштва ,,Бохуњ“, а после оснивања Савеза словачких ликовних уметника и његова чланица. На Конкурсу за израду историјског циклуса, освојила је прву награду, те је убрзо примљена у Савез ликовних уметника Чехословачке.^[24] У периоду од 1942. до 1943. сликала је комплексне историјске композиције из живота старих Словена, и то ,,Крст кнеза Прибина“ (1942) и ,,Смрт Светог Методија“ (1943).^[25]

Године 1956. припремљена је изложба у Пјешћањима, којој је, како Зуска наводи у писму, требало да присуствује председник Тито, али не располажемо податком да ли се ова изложба и реализовала.

Поводом обележавања сликаркиног седамдесетог рођендана, 15. октобра 1967. године, у Народном музеју у Петровцу, у организацији ,,Културне јесени“, уприличена је изложба под називом ,,Избор радова“. На изложби су представљена 42 рада, уља на платну, пастела и студија портрета, такође неколико цртежа, илустрација и фотографија. Остала њена дела заинтересовани су могли да погледају у сталној поставци галерије у родној кући Зуске Медвеђове, како је и наведено у каталогу изложбе.^[26] Поводом овог значајног догађаја Зуска је поклонила своје слике музеју, Дому културе и Скупштини општине. Одбор ,,Културне јесени“ одлучио је да награди Зуску за уметничка стремљења материјалном сумом у износу од 150 хиљада динара. У одлуци су навели да је Зуска ову награду добила ,,за висока уметничка достигнућа и уметнички приказ нашег народа.“^[27] Одлуку су потписали председник одбора Јан Шимо и благајник Андреј Привратски.

Године 1972, поводом Зускиног 75. рођендана, 22. октобра, у Народном музеју у Петровцу, отворена је ,,Ретроспективна изложба слика“. Изложени су радови са студија, портрети, пејзажи, цвеће и мртва природа, као и слике са етнографском тематиком.^[28] Посетиоци су могли да погледају и слике у њеној родној кући, у Улици генерала Шћефањика 20, у Петровцу.

Поводом Зускиног 80. рођендана, 1977. године, Словачка редакција Телевизије Нови Сад снимила је о њој филм, а истовремено је у Петровцу посетиоцима омогућен приступ њеној изложби.^[29]

Признања

Значајно признање Медвеђова је добила 1942. године од Министарства школства, за слике са тематиком из словачке историје.

Године 1982. Скупштина општине Бачки Петровац доделила јој је Октобарску награду за њено уметничко дело.

Уметничка заоставштина

Документациона и уметничка заoставштина Зуске Медвеђове се у највећој мери налази у Галерији ,,Зуска Медвеђова“ у Бачком Петровцу. Дела Зуске Медвеђове се данас налазе и у Словачкој народној галерији у Братислави, Галерији Града Братислава, Галерији П.М.Бохуња у Липтовском Микулашу, Њитрјанској галерији, Словачком народном музеју – Историјском музеју у Братислави и у музеју у Мартину, Тренчјанском музеју. Липтовском музеју, као и у осталим јавним и приватним збиркама.

Монографије о Зуски Медвеђовој

Према констатацијама до којих смо дошли путем разговора са колегама из Србије, као и посредством анализе литературе, можемо да закључимо да Зуску Медвеђову шира јавност не познаје довољно, или не познаје уопште. Захваљујући досадашњим истраживањима откривамо да је ондашња штампа писала о Зуски Медвеђовој као о жени, успешној уметници, о њеним изложбама… Колико знамо, у стручној литератури се њена личност не спомиње, а ако се и помиње, онда је то само спорадично. Стога се поставља питање: Зашто? Зашто смо тако брзо заборавили ову значајну уметницу, жену која је студирала по европским градовима, живела и радила у двема државама? Поводом тога бисмо могли да дискутујемо у различитим правцима.

О животу и делу Зуске Медвеђове су израђене две монографије, које су доказ да је сликарка у великој мери прекорачила оквире свог доњоземског битисања. Године 1997. објављена је монографија под називом ,,Зуска Медвеђова – ликовно дело“ аутора Јана Кишгеција и Владимира Валенћика. Изашла је као прва свеска у Едицији Атеље, издаваштва Култура из Бачког Петровца, ISBN 86-7103-142-x.

Следећа монографија изашла је под називом ,,Реминисценције на прву словачку академску сликарку Зуску Медвеђову“, коју је иницирала и финансијски подржала Нађа Михерова-Жуфова.

Наредна стручна обрада уметничког дела Зуске Медвеђове налази се у зборнику ,,Ликовна уметност Словака у Југославији“, који је изашао поводом стоте годишњице од рођења академске сликарке, такође у зборнику са Ликовног саветовања ,,30 година Галерије Зуска Медвеђова“ у издању Музеја војвођанских Словака, и појединачно у зборницима са међународних конференција у Надлаку, које организује Културно и научно друштво ,,Иван Краско“ и Демократски савез Словака и Чеха у Румунији. Прилози о Зуски Медвеђовој изашли су и у другим непоменутим публикацијама из пера познаваоца живота и дела Зуске Медвеђове Владимира Валенћика и писца Павела Мучајија. Спорадично проналазимо чланке о Медвеђовој у часопису за књижевност и уметност ,,Нови живот“, и то из 60-их и 70-их година прошлог века.

Од 1972. године Зуска Медвеђова се дружила са Хеленом Велицком, која је била њен духовни и физички ослонац, и која се бринула о Зуски до своје смрти. Зуска је сваке недеље одлазила код породице Велицки на ручак, тамо се често одмарала, док су се они старали о њој. Хелена јој је свакодневно доносила храну у атеље и прала њену постељину и рубље. У бригу о Зуски био је укључен и Хеленин супруг Рудолф Велицки, који је обављао сваку њену кореспонденцију, јер је био званично опуномоћен да уређује ове ствари. Брачни пар Велицки су све то обављаo без икакве накнаде, несебично, на тај начин помажући својој пријатељици у невољи. Велика Зускина подршка била је и Еленка Стреблова, рођена Медвеђова, ћерка брата Зуске Медвеђове, која је живела у Рудном поред Прага. У писму Велицког од 29.01.1985, између осталог, пише: ,,једино она се са својим љубазним мужем непрекидно интересује за њен живот, често телефонира… више пута су обоје дошли по њу колима и одвезли је код себе у Праг.“ Под старе дане, када се налазила у сложеној здравственој ситуацији, Зуски је помагао господин Велицки са др Каролом Шишком, који су предузели све кораке, како би добила најбољу лекарску негу у свакој болничкој установи. Зуску Медвеђову су лечили у санаторијуму у Красној Хорки, на геријатријском одељењу у Лехницама, Бискупицама, и у Психијатријском заводу у Пезинку. Године живота и дијабетес узрок су одласка наше велике и скромне уметнице.

Најближа родбина – Елена Стреблова, рођена Медвеђова, нећака, Милан Медвеђ, синовац, Шћефан Зорњан, синовац, Павел Спевак, синовац, и породица Рудолфа Велицког, у обавештењу о Зускиној смрти су написали: ,,Зуска Медвеђова, академска сликарка из школе професора Макса Швабинског на Академији ликовне уметности у Прагу, која ради у Братислави од 1940. године, портретисткиња наших истакнутих прегалаца, чланица Савеза словачких ликовних уметника – отишла је из овоземаљског живота у блажену Вечност спокојно, предата вољи Свемогућег 11. фебруара 1985, остављајући за собом непролазну, блиставу успомену.“ Растанак је био у братиславском крематоријуму, 19. фебруара 1985.

По жељи саме Зуске Медвеђове да буде сахрањена на петровачком гробљу, урна са пепелом донета је у Петровац. Донели су је чланови делегације бачкопетровачке општине, који су присуствовали сахрани у Братислави. Растанак са академском сликарком у њеном Петровцу почео је комеморацијом у свечаној сали Образовног центра ,,Јан Колар“, 20. фебруара 1985. На овом скупу о животу и богатом уметничком делу Зуске Медвеђове, говорио је наш књижевник и поштовалац њеног дела, Паљо Сабо Бохуш.^[30] У недељу, 3. марта, урна је била доступна јавности (на дан погреба, у Малој сали Дома културе). Поред ње се смењивала почасна стража ученика и радника из јавне службе и културе. Погребна церемонија се одржавала на дворишту Дома културе. Урна Зуске Медвеђове је, по личној жељи преминуле, затим положена у заједничку гробницу њених родитеља, у старом делу петровачког гробља. На погребном растанку певао је хор и певачка друштва, док је последња реч припала проф. Павелу Мучајију, др Самуелу Человском, др Андреју Ферки и Мартину Јонашу, сликару наиве.^[31]

Зуска Медвеђова је тестаментом оставила Петровчанима своју уметничку заоставштину. Овај дар је смештен у депоу галерије, при чему су раније били обављени одређени пописи, које, нажалост немамо у диспозицији. Последњи исцрпни попис из 2020. године и обрађивање предмета из збирке, сведоче нам о тачном броју Зускиних дела. Списак садржи детаљне информације о појединим делима: назив, сликарску технику, димензије, присуство одн. разврставање сигнатуре, датирање, опис дела, фотографију. У депоу се налази укупно 708 радова, од тог броја 414 уља на платну и цртежа, скица, студија у различитим техникама (темпера, оловка, туш, угаљ), а такође и две кутије Зускиних докумената, ђачких свезака, различитих рачуна, бележака, исечака из новина и кореспонденције. Овај материјал је складиштен у депоу и представља важан документ о животу Зуске Медвеђове и  тадашњој друштвеној ситуацији.

Уметничка и документациона заоставштина, која се налази у Галерији ,,Зуска Медвеђова“, само делимично нам помаже при упознавању сликаркиног личног живота. Стручњаке из области уметности вероватно ће занимати изванредна жена Зуска Медвеђова, те ће допринети будућем проучавању њеног живота и дела. У документацији је могуће пратити Зускин живот тридесетих година прошлог века. Од тог периода, па чак до њене смрти, у фонду се, нажалост, не налазе никакви предмети. Верујемо да ће се у будућности открити документи, који ће нам помоћи да надаље обрађујемо и проучавамо живот Зуске Медвеђове. У фонду музеја се налази њен сликарски коферчић са бојама и четкицама, сталак за слике и палета, али лични предмети, који би нам приближили њен живот, нису, нажалост, сачувани.

Уместо закључка ћемо се замислити над Зускиним речима: ,,…и у овим тешким економским временима не би требало да буде словачке породице, која нема слика словачких сликара. Немати у домаћинству слику нашег сликара представља културолошку срамоту и веома тужно и постиђујуће сведочанство.“^[32]

Литература

• Viera Bartková, ,,Medzi tradíciou a modernou: aktuálne výzvy výskumu diela Zuzky Medveďovej (1897 – 1985)”, Medzi ornamentom a umeleckým gestom, Výtvarné umenie a hudba dolnozemských Slovákov, Vydavateľstvo Ivan Krasko, Nadlak 2020, 111–120.
• Јасна Јованов, ,,Средња Европа у Бачком Петровцу – Зузана Медвеђова” Из женског угла, каталог изложбе, Нови Сад 2022, 56–61.
• Ľuboš Kačírek, ,,Bratislavské výtvarné stopy Zuzky Medveďovej (1897–1985)”, Medzi ornamentom a umeleckým gestom, Výtvarné umenie a hudba dolnozemských Slovákov, Vydavateľstvo Ivan
• Krasko, Nadlak 2020, 100–110.
• Ján Kišgeci, Vladimír Valentík, Zuzka Medveďová, Výtvarné dielo, Edícia Ateliér, Kultúra, Báčsky Petrovec 1997
• Tea Ritting Šiško, ,,Muzealizacija narodne umjetnosti – povodom 100-te obljetnice Etnografskog muzeja”, Etnografski muzej, Zagreb 2019, 31, https://hrcak.srce.hr/file/333094 (19.07.2022).
• Vladimír Valentík, ,,Výtvarná púť Zuzky Medveďovej”, Z dejín výtvarného umenia vojvodinských Slovákov, Príručka pre učiteľov výtvarnej kultúry na slovenských základných a stredných školách v Srbsku, Národno-
• stná rada slovenskej národnostnej menšiny v Srbsku, Nový Sad 2007, 46–61.
• Vladimír Valentík, ,,Národopisné prvky vo výtvarnej tvorbe K. M. Lehotského, Zuzky Medveďovej
• a súčasných slevenských akademických maliarov v Srbsku”, Národopisné aspekty v kultúre dolnozemských Slovákov, Vydavateľstvo Ivan Krasko, Nadlak 2017, 180–187.
• Vladimír Valentík, „Umelecké osobnosti a výtvarný život v Petrovci“, Petrovec 1745-1995, Báčsky Petrovec 1995, 453–478.
• Pavel Mučaji, Povolaná zo spomienok, Slovenské vydavateľské centrum, Báčsky Petrovec, Hlas ľudu, Nový Sad 2011.
• Војислав Мартинов, „Војвођански Словаци у Краљевини Југославији“, Иза гора и долина – Три века Словака у Војводини, Музеј Војводине, Нови Сад 2017, 147–165.
• Michal Babinka, „Zuzka Medveďová – naša i svoja“, Nový život, roč. XXIV, č. 5, 1972, 193–194.
• Marian Váross, „Maliarske dielo Zuzky Medveďovej k jej sedemdesiatke“, Nový život, roč. XIX, č. 3-4, 1967, 193–194.
• Jaroslav Šimovič, „Niektoré úvahy o výtv. činnosti dolnozem. Slovákov“, Nový život, roč. XII, č. 2-3, 1960, 143–146.
• Ľudovít Medvecký, Jubileum Zuzky Medveďovej, Výtvarný život, číslo 9, roč. XII, Slov. fond výtvarného umenia, Bratislava 1967, 423.

ИЗВОРИ

• Prvá slovenská maliarka pochádza z Báčky (akademická maliarka Zuzka Medveďová o sebe), Živena, roč. XXIV. č. 6-7, 1934, 164.
• „SLOVENKA“ o našej rodáčke, akademickej maliarke Zuzke Medveďovej, Rozhľady, roč. VII, č. 1, 1958, 20.
• V. Mikič, U Zuzky Medveďovej, 1939.
• Skvelý priebeh Slovenských národných slávností, Národná Jednota, Petrovec 5. augusta, roč. XII. č. 62, 1931, 1.
• J. Z. Výstava obrazov slov. akad. maliarky Z. Medveďovej v Trenčíne, Národná Jednota, 1. decembra, roč. XV. č. 48, 1934, 2.
• J. Z. Výstavka obrazov slov. akad. maliarky Zuzky Medveďovej v Trenčíne, Živena, roč. XXIV, č. 12, 1934, 310–311.
• Михаило Бабинка, Од сеоске девојке до значајног уметника, Дневник, год XV, број 3510, Нови Сад, недеља 4. март, 1956.
• Anna Dudášová, Z radov živých odišla umelkyňa bytostne naša, Hlas ľudu, 23. februára 1985, 11.
• Anna Dudášová, Vyslúžila si pomník, ale ten pravý, Hlas ľudu, 9. marca 1985, 15.
• Pavel Mučaji, Maliarka umrela – ožíva dielo, Obzory, Hlas ľudu, roč. II, č. 2, 23. februara 1985, 1–2.
• Katalóg obrazov, Retrospektívna výstava obrazov akademickej maliarky Zuzky Medveďovej, 22. októbra 1972, Národné múzeum v Petrovci.
• Múzeum vojvodinských Slovákov, archívny fond.

---

^[1] Подаци из писма Рудолфа Велицког, правног заступника Зуске Медвеђове, Братислава, 29.01.1985.

^[2] P. Mučaji, Povolaná zo spomienok, стр. 68.

^[3] Податак из документационе заоставштине. У приступачној литератури се наводи да је Зуска стигла у Праг 1921. године. Нажалост, овај податак за сада не можемо да потврдимо. Такође, немамо документ о томе да ли је била државна стипендисткиња на овом школовању.

^[4] У фонду се налазе цртежи из овог периода, првенствено цртежи људских тела, скице, студије лица и друго. Избор поменутих цртежа урадио је Владимир Валенћик, а јавности их је представио 1992. године, приликом Словачких народних свечаности, у Галерији ,,Зуска Медвеђова“ у Бачком Петровцу. Назив изложбе је био ,,Непозната а позната Зуска“, при чему су један део изложбе чинила јавности већ позната уља на платну.

^[5] P. Mučaji: Povolaná zo spomienok, стр. 15.

^[6] J. Kišgeci, V. Valentík, Zuzka Medveďová, стр. 22.

^[7] Подаци из документационе заоставштине.

^[8] Потврда ректората Академије ликовне уметности у Прагу, издата 24. септембра 1923.

^[9] Писмо ректората Академије ликовне уметности у Прагу.

^[10] Ј. Јованов, ,,Средња Европа у Бачком Петровцу – Зузана Медвеђова”, стр. 57.

^[11] P. Mučaji, Povolaná zo spomienok, стр. 32

^[12] Подаци о овим радовима су из документационе заоставштине, захваљујући којој пратимо Зускин живот.

^[13] Прва словачка сликарка је пореклом из Бачке (академска сликарка Зуска Медвеђова о себи), Živena, roč. XXIV. č. 6-7, 1934, стр. 164.

^[14] V. Mikič, U Zuzky Medveďovej, 1939. Страница из ондашње штампе у документима Зуске Медвеђове.

^[15] Писмо из фебруара 1936. године.

^[16] Писмо из Прага, дец, 1929.

^[17] P. Mučaji, Povolaná zo spomienok, стр. 53.

^[18] V. Valentík, ,,Výtvarná púť Zuzky Medveďovej”, стр. 46.

^[19] Хрватски часопис ,,Радиша“ организовао је 1920. и 1921. године манифестацију Загребачки збор, одн. Велесајам на Савском путу, са изложбом ручних радова, у циљу пропагирања народне уметности и ручних радова. Изложба је одржана у Уметничком павиљону, а организаторка изложбе је била културна радница Женка Франгеш. Женка Франгеш је била једна од оснивачица Женског удружења за заштиту и пропагирање хрватског народног заната и уметности у Загребу, 1913. године.

^[20] J. Kišgeci, V. Valentík, Zuzka Medveďová, стр. 23.

^[21] Skvelý priebeh Slovenských národných slávnosti, Národná jednota, Petrovec 5. augusta, roč. XII. č. 62, 1931, стр. 1.

^[22] Податак из документационе заоставштине.

^[23] J. Z. Výstava obrazov slov. akad. maliarky Z. Medveďovej v Trenčíne. Národná Jednota, 1. decembra, roč. XV. č. 48, 1934, стр. 2: J. Z. : Výstavka obrazov slov. akad. maliarky Zuzky Medveďovej v Trenčíne, Živena, roč. 24, č. 12, 1934, стр. 310 – 311.

^[24] Михаило Бабинка: Од сеоске девојке до значајног уметника, Дневник, год. XV, бр. 3510, Нови Сад, недеља, 4. март 1956.

^[25] Ľ. Medvecký, Jubileum Zuzky Medveďovej, Výtvarný život, číslo 9, roč. 12, Slov. fond výtvarného umenia, Bratislava 1967,  стр. 423

^[26] Каталог изложбе слика поводом животног јубилеја Зуске Медвеђове, Културна јесен, 1967, Бачки Петровац.

^[27] Писмо из 11. октобра 1967.

^[28] Katalóg obrazov, Retrospektívna výstava obrazov akademickej maliarky Zuzky Medveďovej, 22. októbra 1972, Národné múzeum v Petrovci (Каталог изложбе).

^[29] V. Valentík, ,,Výtvarná púť Zuzky Medveďovej”, стр. 52.

^[30] A. Dudášová, Z radov živých odišla umelkyňa bytostne naša, Hlas ľudu, 23. februára 1985, стр. 11.

^[31] A. Dudášová, Vyslúžila si pomník, ale ten pravý, Hlas ľudu, 9. marca 1985, стр. 15.

^[32] Prvá slovenská maliarka pochádza z Báčky (akademická maliarka Zuzka Medveďová o sebe), Živena, roč. XXIV. č. 6-7, 1934, стр. 164