Eustahija Arsić (1776-1843) was the first Serbian female writer to have her books printed. She was also the first woman to work with the Matica srpska foundation and eventually become its first female member. She was a proponent of the Age of Enlightenment, and particularly vocal on the topic of women’s right to education. She promoted the endowment of Serbian and Romanian educational and religious institutions, as well as the Matica srpska foundation itself. Her writings are included in The Anthology of Olden Serbian Poetry by M. Leskovac.
Judita Horovic (1787-1857) was the first local female independent merchant in the food industry. Hers is the only female name to be found in the records of governing heads of Jewish families in Novi Sad in 1844. She was the first woman to officially submit a proposal for the opening of a women-centered organization in Novi Sad in 1848.
Marija Trandafil (1816-1883) is considered the greatest philanthropist in Serbian history. Her most famous bequest is the “Orphanage of Marija Trandafil for Serbian Orthodox-Christian Children”. The building is now the home of the Matica srpska foundation and the Library of Matica srpska. In addition to helping the needy, she supported the renovation and renewal of many churches in Novi Sad. She established the self-titled foundation for the financial support of Novi Sad’s high school students.
Milica Stojadinović Srpkinja (1828-1878), nicknamed “the fairy of Vrdnik“, was a poet, author, and translator. She was also the first female war correspondent in the region. Her 1862 piece about the bombing of Belgrade entitled “The Heart and the Barricades” was published in the Hungarian Daily Paper the same year. She worked as an associate of Vuk Karadžić, collecting folk proverbs. She published three collections of poetry and two volumes of her diary called In Fruška gora.
Savka Subotić (1834-1918) was a researcher in the field of traditions concerning the social lives of women. She fought for women’s rights to education, and financial independence, and self-sustainability. After her talk “Woman on the East and the West” at the Science Club in Vienna in 1911, she became the most famous woman of the region. She was the first chairwoman of TheSerbian National Women’s Council, The Circle of Serbian Sisters, and The Collective of Serbian Women from Novi Sad.
Draga Dejanović (1840-1871) was the first woman in the Balkan region to offer a clearly formulated feminist theory, influenced by national ideas on the topic. She presented her theories in public lectures (“A Couple of Words about Serbian Women”, “To Serbian Mothers”) and in an essay “The Emancipation of Serbian Women” published in 1870. For her, feminism wasn’t just a theory, but a way of life. She promoted a new vision of a financially independent and modern-thinking woman.
Draga Gavrilović (1854-1917) was the first female novelist in Serbian literature. Her first published work was called “A Young Woman’s Novel”. She is considered the establisher of the category of “women’s fiction” in Serbia, as well as credited as being one of the first Serbian feminists. Alongside novels, she wrote poetry, short stories, humor columns, and opinion pieces. Her work was published in the most significant journals of her time, such as Javor, Orao, Sadašnjost, Neven, and Starmali.
Milica (1854-1881) and Anka (1855-1923) Ninković were the first Serbian feminists with an education in politics, and thus the first feminists joining the political fight. They developed their feminist views within the framework of the socialist movement. They were associates and writers for all socialist papers, as well as translators. Milica is known for translating “Serbia in the East” by Svetozar Marković (from Serbian to Russian).
Adel Nemešanji (1857-1933) was the first woman to hold the position of principal of the Novi Sad Trade School with a teaching program in Hungarian. In 1891 she founded and became chairmen of the “Maria Dorottya” collective that worked on the betterment of the education women receive as well as the organizing of female teachers.
Milica Tomić (1859-1944) writer, journalist and politician, is one of the most important Serbian feminists. From 1911 to 1914, and then again from 1918 to 1921, she was the editor and publisher of the journal called “Woman”. The journal openly discussed political rights of women, advocating an increase in women’s involvement. She was one of the seven women from Vojvodina who were chosen as representatives in the Great Assembly in 1918, after which women quickly gained the legal right to vote.
Mileva Simić (1859-1946) The biography of Mileva Simić from Novi Sad is a surprisingly rich series of important beginnings connected with the entry of women into public space, during the second half of the 19th century, in the Serbian community of Habsburg Hungary. She belonged to the group of the first educated pedagogues who were particularly responsible for creating young female intelligence. She is the first Serbian female author of two textbooks for girls’ schools. In 1902, for her accomplishments in the field of pedagogy and education, along with her work in the field of literature, King Aleksandar Obrenović Ⅰ decorated her with the “Royal Order of the Serbian Crown’’ (Оrdеn Краljеvа Doma Ⅰ stepena sa krunom). Furthermore, in 1925, King Aleksandar Karađorđević also awarded Mileva with the ‘’Order of Saint Sava’’(”Оrden Svetog Save IV stepena), making her one of the rare women whose work was rewarded by both Serbian ruling dynasties. According to her contemporaries, her most significant work „Serbian Folk Songs“ – a collection of two thousand folk songs made by women from Vojvodina, was the reason for her to be included among the members of the ‘’Literary Council of Matica Srpska’’, the most significant cultural and educational institution among the Serbs. Matica Srpska lost Mileva’s work, however, it was published in 2019, based on a copy found in her family’s heritage. Her literary opus (more than a dozen short stories and novellas as well as translations of literary works from the German language) is being rediscovered, and her „children’s plays“ are once again valued as children’s literature. The discovery of Mileva Simić’s pedagogical and literary experience offers new insights into the struggle for women’s recognition in public space.
Jelica Belović Bernadžikovska (1870–1946) was a pedagogue, teacher, and ethnographer, museologist, writer, journalist, and translator. She is the founder of modern ethnology, a collector of national treasures, and the best-known expert on women’s folk weaving and embroidery among the Southern Slavs. She published books and texts under the pseudonyms: “Ljuba T. Daničić’’, ‘’Hele’’, ‘’Jelica’’, ‘’Jele’’, ‘’Jasna’’, ‘’Teta Jelica’’, and ‘’Mlada Gospoja Ana’’. She was born in Osijek where she finished primary and secondary school. After that, she finished Catholic school in a priory in Đakovo, as well as a Teachers’ school in Zagreb. Furthermore, she studied in Vienna and spoke nine different languages. As a teacher, she worked in Zagreb, Ruma, Sarajevo, Banjaluka, Osijek, Mostar, and Novi Sad. She published articles in the fields of literature, pedagogy, psychology, philosophy, and ethnology in numerous magazines, along with short stories, poems, literary essays, and reviews. Some of her noteworthy works include: “Material for the Technological Dictionary of Women’s Handwork” (Građa zа tеhnološki rečnik ženskog ručnog rada), “Serbian Folk Embroidery and Textile Ornamentation’’ (Srpski narodni vez i tekstilna ornamentika), ‘’Croatian Folk Embroidery’’ (Hrvatski narodni vezovi), “The Development of Textile Ornamentation Among Serbs and Croats (O razvitku tetkstilne ornamentike kod Hrvata i Srba), “Album of Serbian Embroidery” (Album srpskih vezova). Thanks to her work, the almanac “Serbian Women‒ Her life and Work, Her Cultural Development and Her Folk Art Until Today” (1913) was published. It represents a cross-section of the history of the intellectual work of more than fifty Serbian women who were writers, philanthropists, intellectuals, artists, teachers, etc. Jelica Belović Bernadžikovska passed away in 1946 in Novi Sad and was buried at ‘’Uspensko groblje’’, where a memorial plaque was placed in 2021.
Mileva Marić Einstein (1875-1948) was educated in Ruma, Novi Sad, Sremska Mitrovica, Šabac and Zagreb – wherever they would allow women. At the age of 19, she went to Zurich, one of the few European cities where women could study. She first enrolled in medical studies, and then in 1896 she transferred to the State Polytechnic School, to study physics and mathematics. She was the only girl in a group of six students and only the fifth woman to be admitted to the physics and mathematics department at all.
Ljudmila Hurbanova (Stara Pazova, 1878-1969)Slovak playwright, actress, and president of the Central Association of Czechoslovak Women in the Kingdom of Serbs, Croats, and Slovenes. She wrote prose and drama texts, and her most significant engagement was in the theater. In the period from 1903 to 1925 she played, directed, and organized numerous amateur theater plays in Stara Pazova and during which time she was running the theater chronicle of Stara Pazova amateurs (1903-1933), which was only published in Slovak language in 1993 as Kronika divadelného ochotníctva v Starej Pazove v rokoch 1903–1933. (Chronicle of theatrical amateurism in Stara Pazova in the years 1903–1933).
Eržika Mičatekova (Kisač 1872–1951)Slovak writer, translator, activist for women’s rights, and president of the Central Association of Czechoslovak Women in the Kingdom of Serbs, Croats, and Slovenes. She wrote prose, and journalistic texts and translated from Serbian, Slovenian and Russian languages. The series of her texts, which she wrote for the newspaper Živena in the period from 1924–1927 under the title Letters from Yugoslavia, is significant for the history of the women’s movement, in which she informed about social events and the work of the association. For her work in the field of enriching folk culture, especially among women in the Slovak community in Vojvodina, she was awarded the Order of St. Sava V class, which she was decorated by King Aleksandar Karađorđević.
Jelena Kon (1883-1942) was a humanitarian who founded the charity “Crust of Bread” in 1925, as well as a Kindergarten. The organizations were open to the general public, regardless of ethnic or religious affiliation. Thanks to her advocacy, Queen Marija Karađorđević oversaw the building of a new institution, the “Crust of Bread Home”, which still houses a kindergarten today. Jelena Kon was murdered in 1942, during the Novi Sad Raid.
Zuska Medveđova Academic painter Zuska Medveđova was born in a peasant family on October 5, 1897, in Bački Petrovac. She began to show her talent in elementary school, while the general public noticed her for the first time at the exhibition of paintings and handcrafts at the first Slovak festivities in Bački Petrovac, on August 28, 1919. Zuska Medveđova‒” The Self-Taught Peasant Girl ’’ was then presented to the public with her paintings and sculptures. She studied at the school of Professor Ferdinand Engelmüller, the famous landscape painter, at the Royal Academy of Arts and Crafts. She also studied at the Academy of Fine Arts in Prague. She held her first solo exhibition in Petrovac in 1922 in the building where her gallery still exists today. Today, the works of Zuska Medveđova can be found in the Slovak National Gallery in Bratislava, the Bratislava City Gallery, the P.M. Bohunja Gallery in Liptovský Mikuláš, the Njitrjan Gallery, the Slovak National Museum – History Museum in Bratislava, the museum in Martin, Trenčany Museum, Liptovsky Museum, as well as other public and private collections. In 1982, the Bački Petrovac Municipal Assembly awarded Zuska Medveđova the October Award. Zuzka Medveđova passed away in Pezinok (Bratislava) on February 11, 1985. Her artwork in Petrovac is kept by the Zuska Medveđova Gallery, which was opened on July 1, 1989.
Anica Savić Rebac (1892-1953) is one of the most learned women of the mid-20th century Serbia. She left a remarkable legacy of poetry, essays and translated works. She was a member of a group of Belgrade female intellectuals who founded the Yugoslav Organization of University Educated Women in 1927. She was one of the first women to be accepted into the Yugoslav PEN Club.
Ida Sabo (1915 -2016) was a communist, anti-fascist, partisan, member of the Yugoslav People’s Liberation Fight, the president of the Women’s Antifascist Front, and a women’s liberation fighter. She has numerous accolades and awards to her name. After World War II, she remained an active politician.
Ankica Oprešnik (1919–2005), painter and graphic artist. After completing her undergraduate and master’s studies in Belgrade, she transferred her life and work to Novi Sad, where she became part of the artistic milieu of the city. She integrated the influence of famous professors (Ivan Tabaković, Marko Čelebonović, Milo Milunović, Mihajlo Petrov) into the creation of authentic expression within the framework of intimism, poetic realism, and lyrical expressionism. In the years of general affirmation of Yugoslav graphics, she remains an almost lone example of an artist who dedicated herself to research in the field of visual and poetic possibilities of this technique. From 1952 to 1974, Oprešnikova regularly exhibited at the May Graphics and Color Graphics festivals, and for almost four decades she was closely associated with the Graphic Collective. In 1954, she participated in the Yugoslav selection of the Venice Biennale. She is the winner of the award for graphics at the international exhibition in Lugano, as well as numerous other national and international awards. With her painting and graphic preoccupations, she made a significant contribution to the most advanced artistic aspirations of the second half of the 20th century.
Bogdanka Poznanović (1930- 2013) was one of the founders and members of the editorial board of the Youth Tribune and “Polja” magazine. She was also the editor of the Youth Tribune Salon, an art critic, and a professor at the Academy of Arts in Novi Sad. At the Academy, she founded the first Visual Studio for intermedia research in former Yugoslavia. She developed her own artistic practice which was focused on experimental painting and new artistic practice. Moreover, she was also focused on the interdisciplinary approach, new media, art interventions in public spaces, mail art, installations, and video art. She exhibited her art both independently and at many group exhibitions in Yugoslavia and abroad. She held a retrospective exhibition of her works, at the Museo d’Arte Contemporanea Multimediale d’Europa (Domus Jani, 1990) in Verona.
Judita Šalgo (Novi Sad, 1941-1996) writer. She wrote poetry, prose, and essays, and translated from Hungarian and English. She was the program editor at the Youth Forum and later the editor at the Matica Srpska Publishing Centre. The beginning of her work is connected to the Vojvodina’s neo-avant-garde wave, which shook the Novi Sad literary and artistic scene in the 1960s and 1970s. Language research, experiments in text, genre subversion, and hybrid form have remained permanently inscribed in her literary writing style. She has published three poetry collections, a collection of stories and a collection of essays, as well as two novels.
Katalin Ladik (1942)poet, performer, and actress. She appeared on the Yugoslav art scene for the first time as one of the founders of the Subotica avant-garde group Bosch + Bosch. Her multi-genre experimental work includes literature, poetry and prose, phonic poetry, interpretation of experimental sound compositions and radio games, acting, performances, happenings, actions, and mail art. Katalin Ladik’s performances, as an extension of her female identity, can be classified as subversive feminist practices. She has published 20 poetry collections and one novel. She is the winner of the Lennon Ono Grant for Peace and Courage Award for the Arts 2016.
Mene je tokom celokupnog rada, još od slikanja, interesovao samo proces, izlaz iz tradicionalnog i ograničenog prostora, ali pre svega komunikacija na planetarnim koordinatama.
Bogdanka Poznanović
Redefinisanje i kritičko preispitivanje postojeće istorije umetnosti je u internacionalnim okvirima ukazalo na problem neadekvatnog posmatranja, ispitivanja i vrednovanja umetničke prakse umetnica, te se postavlja pitanje na koji način su pojedine važne umetnice u našoj sredini pozicionirane i vidljive u stručnoj i široj javnosti. Dekonstruisanjem ustaljenih znanja, pojava i autoriteta, istoriziranjem marginalnih pojava, otkrivanjem zanemarenih i cenzurisanih umetnica, traganjem za njihovim umetničkim delima, novim vrednovanjem i uključivanjem u istorijske tokove, bavili su se pojedini tekstovi i u Srbiji[1].
Potreba za prikupljanjem višeslojnih informacija o životu i radu Bogdanke Poznanović, posmatranim iz različitih uglova, istovremeno povezanim sa društvenim okruženjem u kojem je stvarala, javila se 2011. godine, kada sam za master tezu izabrala njenu bogatu profesionalnu praksu[2]. U tom momentu, činilo mi se da njen doprinos nije bio dovoljno priznat i uočljiv u stručnoj javnosti u odnosu na istraživanja posvećena njoj savremenoj praksi. Nakon odbrane rada 2012. godine, usledilo je objavljivanje monografije Bogdanka Poznanović: Kontakt art (2015), u izdanju Muzeja savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu, institucije u kojoj sam zaposlena kao kustoskinja. Cilj izdanja je bio sagledavanje umetničke i edukativne profesionalne prakse Bogdanke Poznanović, slikarke, multimedijalne umetnice, kritičarke i profesorke, uočavanje problema prisutnih u afirmaciji i valorizaciji njenog interdisciplinarnog rada, uz ukazivanje na moguće alternative koje bi ga učinile vidljivijim i korisnim za istraživanja i rad drugih umetnica. Ispitivala sam nekoliko važnih segmenata njenog rada, kao što su: umetnička praksa, angažman na Tribini mladih, kritički tekstovi, aktivnosti na Akademiji umetnosti i komunikacija sa drugim umetnicima. Za objavljenu publikaciju sam dobila prestižnu nagradu „Lazar Trifunović” Društva istoričara umetnosti, Katedre za modernu umetnost Filozofskog fakulteta u Beogradu i Kulturnog centra Beograda za najbolji kritički tekst u 2015. godini. Na Konferenciji K.A.T. održanoj u MSUV 2017. godine, predstavila sam segment ovog istraživanja, a za potrebe objavljivanja Zbornika Konferencije obradila sam deo objavljenog teksta.
U više časopisa, kataloga i knjiga pisano je o umetničkoj aktivnosti Bogdanke Poznanović, ali je malo tekstova koji su celi posvećeni njenom radu. Među njima su tekstovi Oskara Daviča (1970) i Balint Sombatija (Balint Szombathy, 1979), te poetsko-vizuelna književna dela Marka Ristića (1973), Slavka Bogdanovića (1975–1983), Vujice Rešina Tucića (1983) i Slavka Matkovića (1985), dugačak intervju u knjizi Vojvođanke 1917–1931: životne priče, urednice Svenke Savić (2001) i monografije Bogdanka i Dejan Poznanović, Miška Šuvakovića (2012) te, već pomenuta, Bogdanka Poznanović: Kontakt art, Sanje Kojić Mladenov (2016). Osim njih, uglavnom preovlađuju istorijski pregledi i antologijski tekstovi posvećeni određenom periodu, umetničkom pravcu, mediju i sl., u kojima se Bogdanka Poznanović samo fragmentarno spominje. Takođe, profesionalni rad autorke pojavljuje se i u izjavama učesnika/ca umetničke scene, njenih saradnika/ca, kao i u dostupnoj dokumentaciji javnih i privatnih organizacija.
Bogdanka Poznanović je rođena u Begeču (1930). Završila je slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu (1956). Bila je jedna od osnivača i članova uredništva Tribine Mladih i časopisa „Polja”, urednica Salona Tribine mladih, likovna kritičarka i profesorka Akademije umetnosti u Novom Sadu, gde je osnovala Vizuelni studio za intermedijalna istraživanja (1979), prvi predmet posvećen novim medijima u eks-Jugoslaviji. Takođe je, zajedno sa suprugom Dejanom Poznanovićem, 1961. osnovala Ateljea DT20 – mesto susreta mnogih lokalnih i inostranih umetnika tokom više od tri decenije. Uporedo sa društvenim angažovanjem razvijala je sopstvenu umetničku praksu, koja je na početku bila okrenuta eksperimentalnom slikarskom izrazu bliskom enformelu i slikarstvu materije, da bi se vremenom usmerila ka novoj umetničkoj praksi, interdisciplinarnom pristupu i novim medijima. Jedna je od prvih umetnika i umetnica kod nas koja se bavila akcijama, umetnošću u javnom prostoru, meil artom, knjigom umetnika, instalacijama i video-umetnošću kao novim, konceptualnim kategorijama. Kao prva iz Vojvodine, bila je stipendistkinja Ministarstva inostranih poslova Italije i boravila po tri meseca (1968/69) u Firenci i Rimu, a zatim bila na tromesečnoj specijalizaciji (1977) u Istorijskom arhivu savremene umetnosti u Veneciji. Predavanja sa video-projekcijama držala je u Ferari (1984) i bila gostujuća profesorka na Univerzitetu za savremenu umetnost (DAMS) u Bolonji (1985). Od 1956. godine izlagala je na velikom broju grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu, a više puta se predstavila i samostalno. Imala je retrospektivnu izložbu u Museo d’Arte Contemporanea Multimediale d’Europa (Domus Jani, 1990) u Veroni. Nagrada za mladu autorku festivala „VideoMedeja” nosi njeno ime od 1996, a 2001. je formiran Legat Bogdanke i Dejana Poznanovića u Centru za nove medije kuda.org. Umrla je u Novom Sadu 2013. godine.
UMETNIČKA PRAKSA
Slikarstvo
Počeci umetničke prakse Bogdanke Poznanović vezani su za grafički dizajn i modernističko slikarstvo, blisko lirskoj apstrakciji, enformelu i slikarstvu materije. O ranim radovima, nastalim od perioda diplomiranja 1956, gotovo da nije pisano, a i malo je njih sačuvano. Crteže i slike je uglavnom poklanjala prijateljima, nije pravila evidenciju o tome, niti razmišljala o mogućnostima prodaje. Nije želela da „zavisi od laičkih otkupnih komisija” (Poznanović u Savić, 2001: 307). Sama pominje da je u početku slikala čudne ptice sa voskom i tuševima kao vinjete koje su „odletele” na sve strane. „Oduševljavaju me ptice jer su slobodne, ne znaju za granice” (Poznanović u Savić, 2001: 308). Za svoje radove dobila je prve nagrade i pohvale stručne javnosti u Beogradu[3].
To je vreme kraja socijalističkog realizma i vreme uspostavljanja novog, socijalističkog modernizma i neoavangardi u umetnosti, period kada je kultura „bila u uzletu, a posebno literatura” (Poznanović u Savić, 2001: 308). Umetnička praksa Bogdanke Poznanović je bila usmerena ka kritici socijalističkog modernizma, koji je u vreme početaka njenog stvaralaštva bio dominantan umetnički pravac. Tokom studija u Beogradu nastaju njeni kontakti sa predratnim avangardistima i posleratnim modernistima u književnosti i umetnosti[4]. Privlačio ju je duh avangarde i alternativna umetnička scena, pogotovo krug beogradskih nadrealista[5]. Redovno je posećivala Kinoteku, gledala filmove Makavejeva i Žike Pavlovića, odlazila u pozorište i na izložbe, među kojima je isticala Lubardinu i Henrija Mura (Henry Moore), kao i susret sa radovima nadrealističko-metafizičke umetnice i pesnikinje Milene Pavlović Barili.
U periodu 1959–1968. nastaje većina njenih slika, u kojima je eksperimentisala sa mnogim materijalima i teksturama. Slike su uglavnom malih i srednjih dimenzija, izvedene kombinovanom tehnikom. Podloge su joj bile kartoni i drvene ploče obojene belom uljanom bojom sa različitim, posebno komponovanim fakturama i mnogim vezivima, na koje je nanosila bronzu i tuševe u boji. Kolorit, koji je blizak drevnim makedonskim i ruskim ikonama, posle 40 godina ostao je nepromenjen, na šta je bila posebno ponosna. Slike su joj lišene figurativnih i predmetnih predstava, izvedene snažnim, brzim gestom, sa naglaskom na bogatstvu slojeva (materije) i procesu rada, ali takođe i primesi lirskog, nadrealnog raspoloženja.
Enformel u slikarstvu pripada istoj duhovnoj klimi u kojoj je nastalo pozorište apsurda, filozofija i književnost postnadrealizma i egzistencijalizma. Javlja se kao izraz pesimističkog posleratnog raspoloženja, osećanja „otuđenosti” i materijalne oskudice, a kod nas nastaje kao kritička reakcija na vladajući posleratni umetnički sistem – socijalistički realizam, povezan sa kritikom socijalističkog birokratizma, površnog esteticizma i lažnog postrevolucionarnog optimizma, koje Bogdanka takođe kritikuje. Kao alternativni, apstraktni umetnički pravac, enformel i slikarstvo materije izazvali su u domaćoj sredini znatna nerazumevanja i otpore. „Nerado sam izlagala u svojoj sredini, jer se moji radovi u to vreme nisu uklapali u vladajuću estetiku” (Poznanović u Savić, 2001: 307)[6].
Prve samostalne i grupne izložbe Bogdanke Poznanović su uglavnom bile prezentovane u umetničkim centrima bivše Jugoslavije i u Italiji. U Novom Sadu prvi put samostalno izlaže nakon toga, u Salonu Tribine mladih (27. aprila 1970), u vreme kada je već interesuju drugačiji načini umetničkog izražavanja i dematerijalna umetnost. Iako izlaže slike, ona samoj izložbi ne pristupa na tradicionalan način. Slike postavlja tako da obrazuje ambijent, a Slobodan Tišma, jedan od članova tek oformljenje novosadske neoavangardne grupe KôD, izložbu otvara nekonvencionalno, „presecanjem lanca”. Za vreme trajanja izložbe okupljala je prijatelje u izložbenom prostoru da zajedno čitaju časopise i puštaju muziku Džona Kejdža (John Cage). Pesnik Oskar Davičo je u katalogu izložbe napisao gotovo postnadrealistički tekst u kojem je uporište za Bogdankino slikarstvo materije pronašao u egzistencionalističkoj filozofiji, nazvaši njene slike metaforom psihički mobil.
Svoju selektivnu produkciju slika Bogdanka je svesno zaustavila i potpuno prekinula 1968. godine, nakon što je zadovoljila sopstvenu potrebu za istraživanjem u ovom mediju. Većinu slika je tokom godina poklonila, a veliki deo ovog opusa je ostao u Veroni po završetku njene velike retrospektivne izložbe (1990). Njene slike su izlagane na mnogim grupnim izložbama kao primer lirske apstrakcije, umetničke prakse enformela i slikarstva materije kod nas, a za Bogdanku je najznačajnije učešće na izložbi „Legat Marka Ristića – nadrealistički zid” u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu (1993–94), zajedno sa delima svetskih začetnika nadrealizma: Ernsta, Masona (Masson) i Taglija (Tanguy). „To je važan podatak koji govori o intelektualnom kontekstu u kome je rad Bogdanke Poznanović bio prepoznat, respektovan, visoko vrednovan” (Ješa Denegri u Savić, 2011: 307).
Akcije, performansi i procesi
Godina 1968. bila je društveno-politički burna u celoj Evropi. To je vreme studentskih demonstracija, hipi pokreta, situacionističkih i konceptualnih aktivnosti u umetnosti. „Moja umetnička delatnost je deo te klime… Napustila sam rad na slici kao fiksnom objektu i okrenula se prostoru, akciji i komunikaciji” (Poznanović u Savić, 2001: 308). Interesovao ju je pokret, mesto i proces, izlaz iz tradicionalnog i ograničenog prostora. Okrenula se javnom prostoru, društveno-umetničkim akcijama, procesima i internacionalnoj komunikaciji kroz multimedijalni pristup, simbiozu vizuelnog, verbalnog i zvučnog.
Kao podsticaj za njena nova umetnička istraživanja pomogla su joj putovanja po bivšoj Jugoslaviji i Italiji. „Bilo je to vreme studentskih pokreta, a Rim je bio stecište omladine i avangardnih umetnika iz celog sveta” (Poznanović u Savić, 2001: 304). Stekla je brojne prijatelje okupljene oko Tribine mladih, Želimira Žilnika, članove grupa KôD i (Ǝ, kao i OHO iz Kranja i Ljubljane, koji su među prvima u bivšoj Jugoslaviji izvodili umetničke akcije, performanse i intervencije u javnom prostoru. „U Novom Sadu se zaista stvarala nova umetnička praksa, ali su bili snažni ideološki otpori, u stvari je bilo vrlo dramatično” (Poznanović u Savić, 2001: 304). Nova iskustva stečena na putovanjima, nova poznanstva, kao i atmosfera unutar lokalne zajednice snažno su uticali na Bogdankin pristup umetnosti i promene u njenom načinu izražavanja.
Ubrzo posle samostalne izložbe slika, Bogdanka Poznanović je, 20. septembra 1970, u Novom Sadu izvela svoju prvu akciju Srce – predmet, u kojoj je pozvala prijatelje da objekat u obliku srca od stiropora nose kroz grad, od Varadinskog mosta do galerije Tribine mladih, sa idejom povorke koja inicira karnevalsku atmosferu. „Bila je to komunikacija sa gradom, ljudi su komentarisali, učestvovali…” (Poznanović u Savić, 2001: 304–305). U galeriju su srce uneli preko bele plahte koja je prekrivala pod, da bi ga postavili na sredini prostora, gde se nalazila četvrtasta ploča sa postavljenim tanjirima, noževima, viljuškama, kašikama i čašama – sve prazno, fiksirano i belo. „Prišla sam, otkačila metronom… bila je potpuna tišina, mi smo bili živi okvir i „čuli” vlastite pulseve… Taj projekat je povezan i sa našim običajima: kad nevesta ulazi u kuću, korača preko belog platna” (Poznanović u Savić, 2001: 305). Prvi izlazak Bogdanke Poznanović u otvoreni prostor grada bio je ujedno i jedna od prvih akcija u javnom prostoru kod nas. Bitan segment rada takođe je i komparacija dva različita ambijenta u kojima je akcija izvedena: otvorenog prostora ulice i intimno pripremljenog galerijskog prostora ispunjenog identitetom žene, predmetima i simbolima kućnih, tradicionalno shvaćenih ženskih aktivnosti (kuhinjski elementi, uloga mlade, srce, bela boja, platno).
Ovaj događaj izazvao je različitu reakciju okoline. Bogdanka kaže: „U „Dnevniku” je objavljeno da je „zaraza počela” akcijom „Srce” Bogdanke Poznanović. Zatim je počela afera na Višoj pedagoškoj školi. Šef odseka je bio poznati „humanista” Jovan Soldatović, a i druge kolege su me optužile da sam, kao profesor, prekršila opštepoznate zakonitosti umetnosti. Naivno sam počela da se branim, uzalud! Najzad sam rekla: „Znate šta, to uopšte nije umetnost!” (Poznanović u Savić, 2001: 305). Suočava se tada prvi put sa otporom, otvorenim neodobravanjem i osudom okoline, što će je pratiti i kasnije. Međutim, njene mlade kolege umetnici su joj pružile podršku, kao i pojedinci sa međunarodne umetničke scene. Fotografije akcije su objavljene u slovenačkoj reviji „Problemi” i u Nemačkoj, u prestižnoj knjizi Klausa Groha (1972). Takođe, stižu joj mnogi pozivi za učestvovanje na internacionalnim izložbama i događajima. „Tokom moje karijere bilo je još bezbroj nesporazuma, ali sam ja zaista verovala u tu vrstu kreativnog rada i dobijala brojne satisfakcije iz drugih jugoslovenskih centara i iz sveta. To me je držalo” (Poznanović u Savić, 2001: 306).
Zatim izvodi još akcija: Kocke – Reke (Cubes-Rivers, 11. novembra 1971), na obali Dunava u Novom Sadu; Reke (Rivers Transmission, 29. juna na Dunavu i 29. jula na obali Ženevskog jezera u Montreu), na izložbi „Montreux espace situation”. Ideja je takođe bila u komunikaciji. „Reke su za mene jako važne, one spajaju, one su kao krvotok!” (Poznanović u Savić, 2001: 305). Ovi koncepti su bliski umetničkoj praksi izmeštanja umetnosti izvan galerija i muzeja u neočekivane prostore i medije koja se javlja od šezdesetih godina 20. veka.
Takođe, svojim akcijama kao što je La consumazione dei complementari (Konzumiranje komplementara) (Tribina mladih od 19 do 19:30 č, 22. decembra 1971) i Signalne vatre – cinepiroarte (1974) – ukazuju na važnost „dematerijalizacije umetnosti”, kako umetnost sedamdesetih definiše Lusi Lipard (Lucy Lippard). Reč je o tome da umetnički objekt ne mora više da bude konzistentni fizički predmet, već se može ispoljiti u raznim trenutnim i prolaznim događajima o kojima nakon završetka radnje ne ostaje gotovo nikakav trag osim vizuelne ili tekstualne dokumentacije. Ova umetnička praksa je podstaknuta kritikom modernističke paradigme, vladajuće umetničke prakse i autoriteta, i kao takva predstavlja nastavak kritičke prakse Bogdanke Poznanović.
Istovremeno, od kraja šezdesetih godina, sa konceptualnom umetnošću dolazi do ključne promene u upotrebi ženskog tela u likovnoj umetnosti. Ono počinje da se koristi ne samo kao nemi objekt već i kao subjekt umetničkog rada u delima žena umetnica koje sada postaju akterke, kao što je to Bogdanka Poznanović. Izbor predmeta i simbola uključenih u njene akcije bio je vrlo promišljen i direktno povezan sa konceptom rada, uključen u kontekst javne i intimne komunikacije, i njenih sličnosti i razlika.
Vizuelna poezija i meil art
Prvi meil art rad Bogdanke Poznanović, Feedback Letter box – informacija – odluka – akcija (1973–1974), istovremeno je i prva velika meil art akcija kod nas, izvedena uz učešće i poštansku komunikaciju 38 umetnika[7] iz zemlje i inostranstva. Akcija je počela kada je Bogdanka na adrese umetnika poslala foto-kopije fotografije svog poštanskog sandučeta sa molbom da joj odgovore tako što će joj poslati crtež ili fotografiju svog sandučeta, kako sama kaže „tog „neuglednog” dela kućnog inventara koji za učesnike interpersonalnih estetskih komunikacija ima posebno značenje” (Poznanović, 1980: 46). Italijanski kritičar Đermano Ćelant (Germano Celant) definisao je meil art kao metamorfozu umetnosti u medije komuniciranja, što znači da je za umetničko delo proglašena komunikacija i slanje poruka posredstvom birokratskog državnog aparata. Za Bogdanku je cilj bio „da upravo interpersonalna komunikacija dođe u prvi plan – razmene, kontakti, učešća, poznanstva i nova upoznavanja (načelno) bez granica u prostoru” (Poznanović u Savić, 2001: 309). Naglašava da je u pitanju najdemokratičniji, alternativni oblik komunikacije, koji se ne povinuje strogo kodifikovanim pravilima i zbog toga doživljava mnoge transformacije. Slavko Bogdanović projekat naziva „globalno selo Bogdanke Poznanović” (Bogdanović, (1975–83) 1997: 104). Bogdanka piše o mobilnosti, dinamičnosti, procesualnosti, fleksibilnosti i socijalnom aspektu meil arta. Takođe, vidljiva je njena kritika vladajućeg birokratskog i institucionalnog sistema, naročito aktuelne muzejsko-galerijske prakse, težnje ka sakralizaciji umetničkih objekata, hijerarhijskog shvatanja i vrednovanja umetničke produkcije. Ističe efemernost materijala, ravnopravnost pošiljaoca i primaoca poruke, i model „mogućeg alternativnog i marginalnog ponašanja” (Zabala u Poznanović, 1980: 45).
Učestvovala je i u sličnim kontakt i meil art projektima svojih internacionalnih kolega. Godinama je bila aktivna u stvaranju internacionalne mreže vizuelnih pesnika, pesnikinja i meilartista. Kod nas i u inostranstvu izlagala je na mnogim značajnim izložbama[8] na kojima je predstavljen meil art[9], a, takođe, polako je ušla u domaće i internacionalne antologije posvećene ovom mediju. Meil art je u našoj sredini bio kritika vladajućeg umetničkog sistema, njegovih institucija i autoriteta, ali takođe i kritika kapitalističkog umetničkog sistema, koji je prihvatao umetnost iz umetničkih centara Severne Amerike i zapadne Evrope, ali ne i sa periferije, kao što je Srbija (Jugoslavija), čega su naši umetnici tada bili svesni. Radovi koji su nastajali bili su internacionalno čitljivi, jer su, za razliku od klasične književnosti, svojim jednostavnim vizuelno-verbalnim jezikom prevazilazili granice nacionalnog. Kao i koncept meil arta, signalizam i vizuelna poezija bili su sredstvo bunta i slobode Bogdanke Poznanović, kao i njena kritika institucionalnog sistema, koji je u to vreme veličao manuelni rad, masivnost i trajnost objekata.
Knjige umetnika
Knjigom umetnika kao medijem izražavanja Bogdanka Poznanović počinje da se bavi od 1973. godine. Tada realizuje svoju prvu knjigu umetnika Stellata, kao transparentni mini-buklet. Realizovaće petnaestak knjiga umetnika do 1980. Neke od njih su: Permutazione dei venti – perturbazione dei venti (1975), Nomination (1975), Respiratory book (1978), Memorial Booklet (1980), Proscribe Booklet (1980), Violent Booklet (1980), Envenomed Booklet (1980), Nutritive Booklet (1980). Nazivi knjiga su uglavnom apstraktni pojmovi (knjiga o nasilju, vetru, disanju, memoriji i sl.) na italijanskom ili engleskom jeziku. U nekima se pojavljuju latinske reči, nazivi vetra, zvezde, rendgenski snimci pluća, snimak rada srca, otisci delova tela, njena umetnička dokumentacija, znakovi pošte (žigovi, datumi, marke, adrese) i sl. Knjige umetnika povezane su praksom meil arta, vizuelnom poezijom, signalizmom i uopše komunikacijom. Transparent book, 1974. sa sazvežđima ukrug ispisanim na latinskom, zahtevala je aktivnog čitaoca koji bi morao da okreće knjigu kako bi pročitao tekst. Tokom okretanja, linije na dlanovima se spajaju sa linijama sazvežđa i stvaraju se spirale. Konceptualno se vizualizuje veza mikroprostor sa makroprostorom, a „planetarne koordinate” sa individualnim, intimnim delovima tela.
Nove tehnologije
Bogdanka Poznanović je jedna od prvih kod nas koja je u savremenoj umetničkoj praksi koristila nove tehnologije. Realizovala je više takvih projekata, među kojima su i: akcija Computer tape & body (22. avgust 1973), u kojoj je projektovala korišćene kompjuterske trake uokvirene u dijareme označene brojevima preko tela 10 učesnika sa idejom dehumanizacije ljudskog tela i pronalaženja novog identiteta u kompjuterskom vremenu; zvučna komunikacija Telefon Art (n. datum), realizovana tako što se u određeno vreme javila telefonom i sa kasete puštala cvrkutanje ptica direktno u III program Radio Beograda, emisiju Vladana Radovanovića; audio-rad Conceptus respiratio (1975), koji je izvela kada je na magnetofonskoj traci snimila disanje različitih ljudi u jednakim vremenskim intervalima, od dva minuta i 45 sekundi i time dokumentovala specifični bio-trag individua sa idejom kako se o životu može svedočiti bez učešća čula vida; Bioelektronska komunikacija (1980), izvedena kao istovremena komukacija Stana Filka (Stano Filko) u Bratislavi i nje u Vizuelnom studiju Akademije umetnosti i Transmisija prostora moga ateljea u tri vremenska intervala (1980), zamišljena kao dijaprojekcija na celim zidnim površinama u prostoru njenog ateljea, kako bi se publika integrisala u njega.
O ovim projektima ima malo podataka i materijalnih tragova, ali, i pored toga, mnogi su postali značajni jer su korišćeni kao polazište za razne eksperimente mladih umetnika upućenih ka novim tehnologijama i internet kulturi. Jedan od uzora je i multimedijalna instalacija Piramida – lavirint (Liber in labyrinthus), koju je izložila 1986. godine u Subotici; u pitanju je ambijentalna celina sastavljena od prostornog objekta: piramide lavirinta i zlatne jabuke postavljene da visi sa plafona kao simbola ’drveta saznanja’. Lavirint je predstavljao svojevrsni put čoveka ka konačnom znanju, a kao njegov krajnji cilj, u središtu je bila smeštena vrednost kao tajna – kapitalne knjige – ’liberi’.
Video art
Video je takođe sredstvo komunikacije, te mu Bogdanka Poznanović pristupa već u prvoj polovini sedamdesetih godina, a aktivnije krajem te decenije. Početak njenog bavljenja videom povezan je sa težnjom umetnice da svoje akcije snimi kamerom i pretvori u dokumentarni umetnički video. Tako nastaju Collage (super 8, kolor, 1973), Ars acquatilis (1974), Stone- Water- Light (super 8, kolor, 1974). Krajem sedamdesetih godina aktivnije se bavi ovim medijem, kao profesorka Akademije umetnosti, na kojoj uvodi u upotrebu AKAI kameru i poseban predmet posvećen novim medijima (1979). Takođe, videu pristupa kao umetnica zainteresovana za eksperimente sa video-slikom i njenim estetsko-komunikacijskim mogućnostima delovanja na posmatrača. Godine 1980. realizuje čitavu seriju eksperimentalnih video-radova: Expansion of Light (5 min.), Pulseimpulse – Electronic Environment (5 min.), Onoric ring (3 min.), Obductio coram (Pokrivanje velom, 3 min.), Vita Lattea (3 min.). Snimila je video-performans sa Katalin Ladik Poemim (1979/1980) i sa Rastkom Čurčićem (1982), kao i dokumentarno-kolažni film kojim je na demonstrativan način prezentovala svoju video-poetiku i predstavila svoju video-dokumentaciju i radove svojih studenata (1982).
Prvo bavljenje videom Bogdanke Poznanović u vezi je sa tretiranjem pokretne slike kao sredstva za dokumentovanje efemeralija, odnosno kratkotrajnih i prolaznih akcija i događaja, odnosno procesualnih umetničkih radova. Uloga beleženja događaja prisutna je i u njenim video-performansima sa Katalin Ladik i Rastkom Čurčićem, ali je sada uloga videa donekle izmenjena. U radu Poemim kamera registruje telesnu aktivnost performerke, ali ima i ulogu publike, a video-snimak postaje krajnji cilj događaja. Odnosno, performans se ne odigrava pred publikom, već zbog kreiranja videa, što predstavlja radikalnu razliku. Fokus kamere je usmeren ka telu i licu umetnice, čime se naglašava govor umetnice „u prvom licu”, karakterističan za feminističku, postavangardnu umetničku praksu. Saradnja sa Katalin Ladik, glumicom i vizuelnom umetnicom, značajna je za Bogdanku, jer se njihovim saučestvovanjem u kreiranju novog ruše granice stereotipnog u našoj sredini. Treća grupa video-radova Bogdanke Poznanović, nastala tokom 1980. godine, okrenuta je istraživanju video-tehnologija zbog postizanja estetskih vrednosti elektronskom slikom. Kameru naziva „elektronskom četkicom” (Poznanović u Savić, 2001: 303) i na taj način interveniše njom, kreirajući svetlosne, tekstualne i aktivističke pokretne slike, bliske sličnim eksperimentima slovenačkih i hrvatskih kolega.
Značaj Bogdankinog pionirskog bavljenja videom kod nas naglašava i potvrđuje nagrada festivala „VideoMedeja” iz Novog Sada, koja nosi ime Bogdanke Poznanović, što je umetnica doživljavala „kao veliko priznanje” (Poznanović u Savić, 2001: 303). Inicijatorka nagrade i njenog naziva je Vera Kopicl, autorka festivala osnovanog 1996. godine sa fokusom na žensko pismo u umetnosti novih medija, sa posebnim usmerenjem na video art istočnoevropske scene.
Angažman na Tribini mladih (urednica)
Bogdanka Poznanović je zajedno sa svojim suprugom Dejanom bila među onim mladim, kreativnim osobama koje su učestvovale u osnivanju i formiranju početne koncepcije Tribine mladih u Novom Sadu. Osnovana 1954. godine, u atmosferi umerene demokratizacije Jugoslavije i u trenutku Titovog odvajanja od Istoka i okretanja ka Zapadu, Tribina mladih postaje mesto okupljanja, promovisanja i afirmacije mlade novosadske neoavangardne scene, internacionalnih ideala i savremene umetničke prakse. Bogdanka sama kaže: „Tribina mladih je prvo sedište savremene umetnosti i kulture u zemlji” (301–302). Svojevrstan „prozor u svet”, kako se često navodi u literaturi. Mnogi umetnici iz Jugoslavije i inostranstva rado su dolazini i gostovali na Tribini mladih[10].
Bogdanka Poznanović je bila saradnica prve redakcije (1954–55), od drugog broja urednica likovne rubrike časopisa „Polja” i urednica Salona (1956–57). Pisala je i objavljivala tekstove o savremenoj umetnosti u časopisu. Aktivno je pratila umetničku scenu, upoznavala, okupljala umetnike, prezentovala njihove radove kroz razgovore, predavanja, tribine, performanse ili izložbe u Salonu Tribine mladih. Uključivala je i već renomirane umetnike i umetnice, često iz drugih sredina, a kroz formu razgovora pokazivala je aktuelne teme iz umetnosti i društva. Od 1970. Bogdanka Poznanović u „Poljima” kao poseban segment uređuje strane posvećene savremenoj umetnosti, a prevodi njenih strana se pojavljuju i u časopisu na mađarskom jeziku „Új Symposion”, takođe u izdanju Tribine mladih. Iste godine veoma je aktivna i u Likovnom salonu Tribine mladih, gde priređuje svoju prvu samostalnu izložbu i izvodi svoje prve akcije.
Tih godina (kraj šezdesetih i početak sedamdesetih) na Tribini mladih deluje desetak mladih umetnika, uglavnom književnika, okupljenih u dve umetničke grupe: Grupu KôD i Grupu (Ǝ. Družili su se još i sa Želimirom Žilnikom, članovima subotičke grupe Bosch + Bosch (Balint Sombati, Slavko Matković i Katalin Ladik), kao i sa Nušom i Srečom Dragan iz Slovenije. Vodio ih je kolektivni duh zajedništva i grupnog rada, te su mnoge zajedničke projekte realizovali kroz sastanke i grupne nastupe. Iako nešto stariji od njih, Bogdanka i Dejan Poznanović su blisko sarađivali sa mnogim članovima ovih grupa. „Veoma je bitno da smo na Tribini stupili u kontakt s Bogdankom i Dejanom Poznanovićem, koji su nas uputili u glavne tokove savremene umetnosti. Od njih smo i čuli za konceptualnu umetnost” (Slobodan Tišma u Nedeljković, 2012). „Bilo je to doba tzv. nove osećajnosti koju su propagirali Herbert Markuze (Herbert Marcuse) i Suzan Sontag (Susan Sontag). U suštini, mi smo bili anarhistička družina koja je uzurpirala jednu državnu kulturnu instituciju kakva je bila Tribina mladih u Novom Sadu. Tu se svakodnevno tokom 24 sata odvijao veoma dinamičan program. Praktično, mi smo tamo živeli, bila je to neka vrsta gradske komune. […] Počeli samo da radimo 1969. na Tribini mladih. Udarne godine su bile 1970. i 1971. Uspeli smo da izdržimo dve-tri godine, dok establišment nije shvatio o čemu se radi. Bili smo veoma otvoreni prema svetu i bili smo u toku tada najaktuelnijih zbivanja u umetnosti” (Tišma u Nedeljković, 2012).
Tribina je većinom bila prihvaćena od strane publike, ali slabije od strane vlasti zbog svojih naprednih, radikalnih umetničkih ideja i usmerenosti ka međunarodnoj umetničkoj sceni. Mnogi koji su bili uključeni u rad Tribine mladih imali su problema. „Bilo je apsurdno što su Miroslav Mandić i Slavko Bogdanović, zbog svojih shvatanja i umetničkog rada, izdržali drastične kazne zatvora (prvi devet, drugi osam meseci). Judita Šalgo, autentičan stvaralac, ostala je zbog delovanja na takvoj Tribini nekoliko godina bez radnog mesta” (Poznanović u Savić, 2001: 308). U to vreme su filmovi Dušana Makavejeva, Želimira Žilnika i Lazara Stojanovića bili zabranjivani. „U stvari, nas nije interesovala politika, nismo imali iluzija o tome da delujemo u tom smislu, mi smo samo hteli da živimo umetnost. Političarima to i nije toliko smetalo – imali su važnija posla – međutim, reakcionarni umetnički sloj nas je mrzeo. Ti umetnici su nas opanjkavali kod političara i policije, a ovi su posle obavili posao, pošto veoma vole da pokažu moć, u fazonu ’samo kaži koga’. I tako su ovi tradicionalisti uspeli da nas, kao opasne konkurente, eliminišu, ili, bar prividno i samo privremeno, eliminišu iz igre. Iako, činjenica je da smo tematizovali politiku u okviru umetničkog medija, a to se u ono vreme nikako nije smelo” (Slobodan Tišma u Nedeljković, 2012).
Kritičkitekstovi
Bogdanka Poznanović preuzima na sebe ulogu likovne kritičarke i urednice, što predstavlja bitan segment njenih društveno-umetničkih aktivnosti na Tribini mladih. Časopis „Polja” počinje da izlazi 1955. godine, a Bogdanka i Dejan sarađuju sa njim od početka. Kao urednica likovne rubrike Bogdanka piše više tekstova o izložbama, pokazujući od početka interesovanje ka praćenju umetničke scene, koja nije samo lokalnog karaktera, kao i novih tema i problema u savremenoj umetničkoj praksi, neafirmisanih u to vreme. Jedan od takvih tekstova (1955) jeste onaj o radu umetnice Mileni Pavlović Barili, u to vreme gotovo nevidljive u našoj sredini. Pojedine tekstove je posvetila svom umetničkom radu i praksi, pruživši neku vrstu pojašnjenja sopstvene strategije i težnje ka sagledavanju svog rada u određenom kontekstu.
Istovremeno je pokrenula informacione projekte realizovane samostalno ili u saradnji sa Dejanom Poznanovićem u različitim časopisima i izdanjima 1970–1975. godine[11], te posebne segmente pod nazivom „Informacije o vizuelnim umetnostima u redakciji Bogdanke Poznanović” ili kao „Atelje DT 20 / b&d poznanović Novi Sad informiše”, kojih je objavila ukupno oko 60. Informacije se sastoje od klasifikovanih, neinterpretativnih informacija koje se prezentuje na jednostavan način, kratkim tekstom i ilustracijom, kao svojevrsni mikroizveštaji o trenutnom stanju u umetnosti u kojima se uočava lični izbor autorke. U pitanju je promena kritike koja je proizvod promena u umetnosti i nove uloge kritičara koju ona sama želi da preuzme. Miško Šuvaković u monografiji piše da se Bogdankin doprinos kritici odigrao na kraju šezdesetih godina, kada je, bliska italijanskoj akritičnoj kritici[12], ona započela da se bavi umrežavanjem informacija o tada savremenoj internacionalnoj umetničkoj sceni i njihovim predstavljanjem u aktuelnoj štampi. Od kritičara se u to vreme više nije očekivalo da analizira, interpretira i vrednuje umetnička dela estetskim kriterijumima, već da on, kao i umetnik, aktivno učestvuje i deluje u kreiranju umetničko-društvenih uslova i savremene scene, kroz model zajedništva kritičara i umetnika, odnosno kritičara koji postaje akter umetničke scene.
Aktivnost na Akademiji umetnosti /Vizuelni studio za intermedijalna istraživanja
Bogdanka Poznanović je ostvarila sve stepene pedagoškog rada: od osnovne škole, gimnazije, više pedagoške škole do zvanja redovne profesorke na Akademiji umetnosti[13]. Veliki značaj dala je iniciranjem osnivanja Vizuelnog studija za intermedijalna istraživanja, Akademije umetnosti u Novom Sadu, 1979. godine, kao prvog takve vrste u bivšoj Jugoslaviji. „Uverena da je neophodno prevazići tradicionalne tehnike, uspela sam, uz otpor mojih kolega, da osnujem Vizuelni studio za intermedijalna istraživanja sa adekvatnim instrumentarijem” (Poznanović u Savić, 2001: 303). Studio je bio primarno okrenut istraživanju i produkciji video-umetnosti i novih medija, organizovan kao prostor za intenzivniji i istraživački kreativni rad studenata u domenu multimedijalne umetničke prakse. Zalaganjem Bogdanke Poznanović, Akademija je nabavila četvrtinčnu AKAI kameru, koja se koristila u nastavnom procesu i za produkcijske potrebe, što je studentima omogućilo prvi susret sa tehnikom kreiranja video-radova, te realizaciju mnogih individualnih i kolektivnih projekata u periodu 1979–1992. „Nastali kao istraživanje novog medija, često su uticali i na opredeljenost sada već bivših studenata karakterišući njihovo samostalno umetničko delovanje i angažovanost kroz formu video arta” (Srebotnjak Prišić, 1999: 152). „Iako je vizuelni studio bio uspešan, stalno sam bila sumnjičena od nekih kolega, pa sam morala da se branim rečima: – Molim vas da shvatite da je video kamera u stvari elektronska četkica!” (Poznanović u Savić, 2001: 303).
Bogdankino delovanje na Akademiji bilo je pionirsko i od konzervativne struje tada prisutne na Akademiji razlikovalo se po svom otvorenom i inovativnom pristupu. Zapravo, ona je prvi profesor novih medija i video-umetnosti na jednoj umetničkoj akademiji ili fakultetu u Jugoslaviji. Miško Šuvaković piše da je za rad Bogdanke Poznanović bitan pojam postpedagogije, koja po Gregori Ulmeru (Gregory L. Ulmer) „ukazuje na dekonstrukciju konvencionalne umetničke i medijske pedagodije ka eksperimentalnom i aktivističkom radu do uspostavljanja pedagogije u eri elektronskih medija” (Šuvaković, 2012: 127). Postpedagogija je na određeni način, kao i akritička kritika, težila promeni međuljudskih odnosa i odnosa moći u jednoj nasleđenoj piramidalnoj strukturi, sada odnosa studenata i profesora. Takođe, smatrala je da bi Akademija trebalo da osim tradicionalnih smerova (slikarstvo, vajarstvo, grafika) otvori i ravnopravno usmerenje za intermedijalne komunikacije, što se kasnije, 2002, i dogodilo. To je bilo veliko iskustvo u radu sa mladima. „Za mene je rad sa studentima bio potpuno izjednačen sa sopstvenim stvaralaštvom” (Poznanović u Savić, 2001: 303).
Za Bogdanku je ideja o videu kao nastavnom sredstvu proistekla iz utopijskog razmišljanja da video kao demokratično, decentrirajuće sredstvo ima moć da izvrši određene promene u društvu. Ideja da je video revolucionarni medij koji će svojom prirodom, autonomnošću, mrežnom distribucijom, mogućnošću kopiranja i montaže – uspeti da preobrazi svet, nasuprot televiziji, koja stvara armiju subjekata potrošačke kulture, bila je prisutna tada u stavovima zapadnih video umetnika i umetnica.
Studentski video-radovi realizovani na Akademiji umetnosti predstavljani su javnosti više puta od 1980. godine, u lokalnoj i međunarodnoj sredini. Predstavljanje video-radova novosadskih studenata u Evropi i Americi je tokom devedesetih godina predstavljalo redak primer internacionalnog prezentovanja lokalne umetničke scene. To su omogućili mnogi kontakti koje je imala Bogdanka Poznanović, njeno lično zalaganje i angažovanje, kao i jednostavna prenosivost samog medija.
Atelje DT20 i komunikacija
Bogdanka je 1961. godine zajedno sa suprugom Dejanom Poznanovićem osnovala Atelje DT20, u prostoru koji su dobili za atelje na adresi Dimitrija Tucovića 20 u Novom Sadu. „To potkrovlje je bilo centar u koji su rado dolazile brojne ličnosti iz svih krajeva zemlje i sveta. Prostor je bio prepun knjiga i časopisa, slika, muzike. U njemu su se kultivisali naši senzibiliteti” (Poznanović u Savić, 2001: 303). Tu se skoro svakog dana okupljala novosadska alternativna umetnička scena, razmenjivale su se informacije sa putovanja, prepričavali događaji, pratili pojedinačni uspesi, a i razgovaralo se o problemima, društvenim, umetničkim i životnim. Moglo bi se reći da je reč o slučaju balansiranja umetnosti i života, odnosno o ideji da je umetnost kao život, a i život kao umetnost. Atelje DT20 je bio mesto na kom je organizovana i prva izložba knjiga umetnika iz Jugoslavije (Knjiga kao mesto istraživanja, Jugoslavija), a odatle su krenule i mnoge meil art pošiljke, planirane akcije Bogdanke Poznanović i projekat koji koristi komunikaciju kao svoju suštinu – Umetnost interpersonalne komunikacije (1974–77). Koncipiran kao fotografski dokument susreta Bogdanke i Dejana sa mnogim njima bliskim ljudima iz sveta umetnosti, taj projekat predstavlja zapis života, odnosno prikaz svakodnevnih situacija koje postaju umetnički objekt kada ih tako definiše umetnica.
Aktivizam Bogdanke Poznanovića nije bio grub i prodoran, već nežan, emancipatorski i prijateljski. Poticao je iz druženja, prijateljstva i razmene ljudskih vrednosti u savremenom svetu, iz sprege umetnosti i života. To je praksa samoorganizovanja umetnika u cilju stvaranja otvorenog i slobodnog prostora za rad i komunikaciju.
Od dela materijala[14] koji je činio Atelje DT20 2001. godine formiran je Legat Bogdanke i Dejana Poznanovića u Centru za nove medije kuda.org. Legat obuhvata građu iz perioda nove umetničke prakse šezdesetih i sedamdesetih godina, iz naše zemlji, regiona i Evrope. Nešto kasnije se javila ideja da se fizički prostor DT20 zadrži kao simbolički važno mesto i nanovo koristi, kroz formiranje „Instituta Neo-avangarde – Legata Bogdanke i Dejana Poznanovića”. Ova inicijativa Centra kuda.org pronašla je partnera u MSUV, ali projekat nije podržan u čitavom nizu pregovora sa gradskim i pokrajinskim strukturama vlasti.
Zaključak
Svojim pristupom umetnosti, Bogdanka Poznanović aktivno je učestvovala u prekidu posleratnog umerenog modernizma i lokalne mitologizacije „zavičajnog pejzaža” u slikarstvu. Pokrenula je pitanja vezana za status slike i uopšte stanja umetničkog objekta, čime je započela jedan, za našu sredinu, radikalan internacionalni govor shvatanja umetničkog rada. Svojim specifičnim izborom materijala i medija u umetničkoj praksi, naglasila je važnost komunikacije kao primarne karakteristike. Ovakvi stavovi Bogdanke Poznanović povezani su sa idejama arte povere, konceptualne umetnosti i uopšte težnje ka dematerijalizaciji umetničkog objekta, ali takođe i sa njenim ličnim rukopisom, u kojem je, tokom njene umetničke prakse, sve prisutnije bio izražen njen identitet i pol. Kako lično može postati političko i kako porodični odnosi, društvena i politička pitanja mogu biti koncepti umetničkih dela, pitanja su koja su bila aktuelna u umetničkoj praksi šezdesetih i sedamdesetih, istovremeno sa drugim talasom feminizma. Pristupi umetnica su bili različiti, ali im je zajedničko bilo to što se u njihovim radovima počeo uočavati lični pečat autorke, akterke, odnosno njen pol i seksualnost su postali istaknuti, a ne više zamaskirani.
Bogdanka Poznanović je tokom svog umetničkog rada bila usmerena ka uspostavljanju planetarne komunikacije, dijalogu sa umetnicima iz inostranstva, kao i kritici tradicionalizma, konzervatizma i zatvorenog društvenog sistema. Svojim radom je istupala kao antifašistkinja, antirasistkinja, kritički nastrojena ka socijalističkom realizmu u umetnosti, kontroli države nad pojedincem i diktaturi socijalizma. Težila je uvođenju novih umetničkih praksi, odbacivanju nametnutih autoriteta i afirmaciji mladih. Istupala je kao osvešćena žena, svesna svog identiteta, ali bez potrebe za njegovim posebnim isticanjem. Kao alternativu promene sistema Bogdanka je još početkom sedamdesetih svojim komunikacijskim i multimedijalnim projektima razvijala sistem mreže i principa ʼtiha voda i breg roniʼ (bliskih feminističkim alternativama).
Jedan od razloga nedovoljne vidljivosti Bogdankinog rada delom leži u samoj prirodi njenog stvaranja, koje je bilo multimedijalno i interdisciplinarno. Kratkotrajnost, efemernost i nestabilnost medija kojima se bavila takođe su publiku i stručnu javnost usmerili na dokumentarni materijal, čime je umanjen pristup informacijama, a tokom vremena oslabljenja komunikativnost, koja je najčešće bila cilj svih njenih projekata. Bez kontakta sa publikom i uključenosti u društvenu stvarnost, umetnička praksa Bogdanke Poznanović postaje isključena i nefunkcionalna, a bez lične podrške i zainteresovanosti savremenika može pasti u zaborav. Zbog toga je bitno da se njena umetnička dela i dalje prezentuju javnosti kroz samostalne i grupne izložbe, video-projekcije, publikacije, predavanja i sl. Takođe, bitno je njen legat učiniti vidljivijim i aktivnijim. U procesu održavanja njenog konstantnog prisustva na savremenoj umetničkoj sceni i javnosti značajnu ulogu moraju imati pojedinci/pojedinke i institucije kulture. Uočene probleme, odnose i rešenja moguće je primeniti u istraživanjima umetničke prakse i drugih umetnica, kako bi se njihov rad afirmisao, institucionalizovao i valorizovao.
Citirana literatura:
Bogdanović, Slavko (1975–83). „Feedback letter-box personal comunication in continue ili globalno selo Bogdanke Poznanovićˮ. u: Bogdanović, Slavko i Miško Šuvaković (1997). Politika tela: izabrani radovi: 1968–1997 / Slavko Bogdanović. Eseji o Slavku Bogdanoviću. Novi Sad: Prometej i Književni novosadski krug K21K, str. 104–106.
Davičo, Oskar (1970). Ono što uzbuđuje mene… (katalog samostalne izložbe), Likovni salon Tribine mladih. Novi Sad, 27. april – 9. maj, str. n.n.
Kojić Mladenov, Sanja (2015). Bogdanka Poznanović: Kontakt Art. Novi Sad: MSUV.
Poznanović, Bogdanka (1978). „Mail Art: šta je to? (Mail Art: What is it?)”. iz kataloga Feedback poštansko sanduče. Zagreb.
Poznanović, Bogdanka (1980). Feedback poštansko sanduče, iz: „Poštanska umetnost / poštanska poezija: Mail Art / Mail Poetry” (temat). Beograd: Delo, br. 2, str. 44–45.
Savić, Svenka (pr.) (2001). Vojvođanke 1917–1931: životne priče. Novi Sad: Futura publikacije, str. 299–312.
Srebotnjak Prišić, Lidija (1999). „Vizuelni studio, Akademija umetnosti, Novi Sad”. u: Video umetnost u Srbiji. Beograd: Centar za savremenu umetnost. str. 150–152.
Szombathy, Balint (1979). „Umetnost Bogdanke Poznanović između 1970–1977. godine”. Beograd: Umetnost, br. 63–64, str. 59–60.
Šuvaković, Miško (2012). Bogdanka i Dejan Poznanović. Zagreb: Institut za istraživanje avangarde, Novi Sad: Muzej savremene umetnosti Vojvodine i Beograd: Orion Art.
[1] „Feministička umetnost”, Dubravka Đurić (1995); „Uvod u feminističke teorije slike”, Branislava Anđelković-Dimitrijević (2002); „Ženski performans: mapiranje identiteta”, Miško Šuvaković (2002); „Dekonstrukcija rodnih stereotipa u video artu”, Vera Kopicl (2005); „Umetnost u Vojvodini u XX veku i problemi rodnih identiteta”, Nikola Dedić (2008); „Rod i umetnost”, Sanja Kojić Mladenov (2011); „Utišani glasovi”, Ivana Inđin (2012); Silvia Dražić, „Stvarni i imaginarni svetovi Judite Šalgo” (2013)…
[2] Mentorka prof. emeritus Svenka Savić, ACIMSI – Centar za rodne studije, Univerzitet u Novom Sadu, „Pristup feminističkoj metodologiji iz perspektive multimedijalne umetnosti: Bogdanka Poznanović” (2012).
[3] Drugu nagradu za sliku na izložbi Mladi – likovno stvaralaštvo, Beograd (1959) i nagradu izložbe Zlatno pero Beograda (1962): Plaketa za najbolju vinjetu.
[4] Među njima ona ističe: svoje profesore Zorana Petrovića i Mila Milunovića (kod kojeg je diplomirala), Vaska Popu, Miju Pavlovića, Borislava Mihajlovića Mihiza, Zorana Mišića, Leonida Šejku, Lazara Trifunovića i kolege Dadu Đurića i Uroša Toškovića.
[5] Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić, Radomir Konstantinović, Aleksandar Vučo i Miroslav Krleža.
[6] Koliko su enformel i slikarstvo materije bili progresivni i kritički usmereni ka vladajućem umetničkom sistemu, potvrđuje osuda ovakvih aktivnosti koja je stigla sa samog vrha države, kroz poznati Titov govor protiv apstraktne umetnosti (januar 1963). U pitanju je presedan u odnosima političke vlasti i savremene umetnosti u istoriji socijalističke Jugoslavije, koji je prouzrokovao medijsko ignorisanje ove umetničke prakse. „Nije se jedno vreme mogla videti nijedna nefigurativna slika, skulptura” (Poznanović u Savić, 2001: 307).
[7] Kao što su: Jozef Bojs (Joseph Boys), Klaus Groh, Laslo Beke (László Beke), Klemente Padin (Clemente Padin), Predrag Šiđanin, Balint Sombati i Miroljub Todorović.
[8] „Lotta Poetica 9” (1972), „Poética Visualis” u Museu de Arte Contemporanea da Universidade u Sao Paolu (1977), „L’arte sperimentale” u Veroni (1977), „Poesia e prosa delle avantguardie 1971–1975” u Museo di Castelvecchio u Veroni (1978), „VerboVokoVizuel” (1980) u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, po konceptu Vladana Radovanovića, sve do izložbe „Vizuelna poezija” (1983) u Gradskoj biblioteci u Subotici, i „Signalizam” u Galerija suvremene umjetnosti u Zagrebu (1974).
[9] Realizuje meil art i signalističke radove, kao što su: Nevidljiva komunikacija – dah (1974), Gde je kome sever? (1978), Respiromessagio (1978), Via Lattea (Mlečni put, 1981), Original Body Prints (1983–1984) i Kontakt Art (1984), kao kolaže sastavljene od otisaka tela umetnice (usne, šake), dokumentacije njenih ranije izvedenih akcija, poštanskog aksesoara (marke, pečati, datumi, nazivi mesta), delova kompjuterske trake, slajdova, fotografskog filma, kardiograma i slično, s kojima kombinuje medije komunikacije, umetničku dokumentaciju i svoje intimno-individualno prisustvo.
[10] Oskar Davičo, Vasko Popa, Dobrica Cesarić, Dušan Matić, Marko Ristić, Miodrag B. Protić, Radomir Konstantinović, Sol Belou, Majkl Kirbi (Michael Kirby), Đetulio Alviani (Getulio Alviani), Mikelanđelo Pistoleto (Michelangelo Pistoletto) i grupa LO ZOO/Zoološki vrt, grupe OHO.
[11] „Polja”, „Index”, „Új Symposion”, „Wow”, „Student”, „Treći program Radio Beograda”, „Ekran”, „Új Symposion”.
[12] Termin 1970. uvodi italijanski kritičar Đermano Ćelant da bi ukazao na potrebe siromašne (arte povera) i konceptualne umetnosti za drugačijim pristupom kritičara.
[13] Predavala je Likovno obrazovanje u OŠ „Ivo Lola Ribar” u Novom Sadu (1959–61), zatim u novosadskoj gimnaziji „Moša Pijade” (1961–65). Na Odseku likovnih umetnosti na Višoj pedagoškoj školi u Novom Sadu počinje da radi 1965. godine. Predavala je Slikanje sa tehnologijom do 1975, a zatim Likovne elemente sa vizuelnim istraživanjima na novoformiranoj Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Za docentkinju je izabrana 1975, vanredna profesorka postaje 1981, a redovna 1986.
[14] U pitanju su: autentične knjige i katalozi, knjige sa ličnim posvetama, pisma, fotografije, negativi, slajdovi, video-trake, SVHS, VHSC i audio-trake, ploče, foto-kopije i originali umetničkih radova.
AlbínaPodhradská sa narodila v roku 1858 v Novom Sade, kde bol jej otec profesorom filológie a filozofie na srbskom gymnáziu. Pôvodom Slovenka, dcéra slovenského dramatika a básnika Jozefa Podhradského (srbská podoba jeho mena je Josif Podgradski), jej meno je významné predovšetkým v kontexte srbskej literatúry (srbská podoba jej mena je: Албина Подградска).
Narodila sa v prvom manželstve Jozefa Podhradského a mala osem súrodencov. Od svojej rodnej matky Juliany: Vladimíra, Platóna a Júliu Oľgu, ako aj Máriu, Milana, Ľudmilu, Paulínu a Emmu.
Podhradská napísala iba jeden dramatický text Chudobná Mileva z Bosny v našej civilizácii v roku 1878, ktorý je významný tým, že ide o najstaršiu známu a zachovanú drámu, napísanú ženou po srbsky. Na obálke jej posmrtne uverejnenej knihy píše: „Zosnula, práve keď sa táto knižočka tlačila 30. marca v 21. roku v Sombore. Rodom Slováčka“. Pod naznačenou cenou v hodnote 25 mincí a štylizovaným krížikom bolo dopísané: „Čistý zisk z tejto knižočky, podľa spisovateľkinho želania, ktoré vyslovila tesne pred smrťou, je určený na to, aby sa na jej hrobe kríž postavil.“
V roku 1864 v Novom Sade skončila základnú školu, následne štyri triedy dievčenskej školy. Do Srbskej učiteľskej školy v Sombore sa zapísala roku 1874 a skončila ju po trojročnom školení 1877. Po zložení učiteľskej skúšky v roku 1878 sa vrátila do Nového Sadu a tu napísala hru Chudobná Mileva… Neskladala štátnu odbornú skúšku a nikdy nebola zamestnaná. V roku 1880 odišla do Somboru, tam aj zomrela 30. marca 1880 a následne bola pochovaná.
V Protokole pokrstených pravoslávnej cirkvi je zapísané, že Albína za slobodna 30. júna 1878 porodila syna Petra, ktorý bol pokrstený 28. júla toho istého roku. Otec dieťaťa je zapísaný ako neznámy, matka a syn mali luteránske vierovyznanie, čo je zaujímavá informácia vzhľadom na to, že jej otec Jozef Podhradský hneď po príchode do Vojvodiny v roku 1964 v monastieri Kovilj prestúpil na pravoslávnu vieru. Peter sa nedožil tretích narodenín, zomrel 16. marca 1880 a o dva týždne neskôr, 18. marca podľa starého cirkevného kalendára (vlastne 30. marca podľa nového) dvadsaťjeden ročná Albína zomrela na týfus. Pochovaná je o dva dni neskôr na Svätom uspenskom všeobecnom cintoríne, ako je zaznamenané v Protokole zomretých pravoslávnej východnej cirkvi.
Podhradskej hra so spevom obsahuje prvky melodrámy, didaktické tendencie a výrazne sentimentálnu intonáciu. Jej vzťah k Srbom je angažovaný a ideologicky zafarbený. Dej hry sa odohráva v srbskom prostredí a protagonistky sú Srbky – matka a dcéra – utečenky z Bosny, ktoré vo Vojvodine hľadali záchranu počas bosniansko-hercegovinského povstania (1875–1878). V hre Podhradská píše o utrpení srbského ľudu a o Slovanoch ako o marginalizovanom národe v Európe. Albína Podhradská si našla inšpiráciu v ľudovej tradícii a piesne, ktoré sú súčasťou skladby, boli napísané v ľudovom duchu:
„Ľudový zbor:
Plač počuť cez Drínu,
aj povzdychy z diaľky,
Plače Bosna cez plač vzlyká.
A po Bosne srbské deti. Kde ste Srbi, bratia milí,
Pomárni nás turecká sila,
Nevidíte smútok Bosny,
A útlaky preveliké. S nami Turek nakladá,
Vstávaj, vstávaj srbské knieža;
Turecká ruka Srbov stíha,
А ty s Dríny vojskou prac. Viete, bratia, čo zármutok je.
Keď siroty nariekajú,
A do cudzej zeme utekajú,
Pomôž nám srbské knieža. Hercegovci hynú sami
Bojujúc snížinami,
V krvi sa každí topí,
Aj keď žijú v Európe.“
(Podhradská, 1880 : 14).
Podgradska okrem odkazu na ľudovú slovesnosť spomína aj chýrečného srbského básnika Branka Radičevića. V dramatickej tvorbe Albíny Podhradskej je badateľný vplyv poetiky jej otca, ktorého všetky hry boli písané vo veršoch. (Holuby a Šulek, (1850), Hora stratenej nádeje, (1865), Švárna Skaličanka čili Ach, tie ludskie jazyky, to sú velké praktiky, (1864), Leposava i njeno gubilište ili Novgorodske komendije (Leposava a jej popravisko alebo novohradské veselohry, 1869), Obrana a sláva našej Tatry (1882), Vyhodený študent pri Skale (1882) a Tragédia Tatry (2009, 2012, 2013, 2014).
Okrem formálnej podobnosti s otcovou poetikou na základe tejto hry vidno, že Podhradská bola zástankyňou slovanskej jednoty. Primárnu autorskú inšpiráciu nachádza v zobrazení marginalizovaného postavenia Slovanov v Európe. Presadzuje zbavenie sa „európskej demoralizácie“. v modernej Európe vidí len nástrahy a má k nej skeptický postoj: „My, Slovania, každému prajeme dobro – nám ho nepraje nik“ (Podhradská, 1880 : 18).
V hre Chudobná Mileva… autorka konfrontuje dvojaké srbské prostredie a mentalitu. Na jednej strane sú bosnianski, a na druhej vojvodinskí Srbi. Prvé prostredie a jeho hodnoty sú podľa nej pozitívnejšie, preto že je konzervatívnejšie a zachováva staré slovanské hodnoty, a druhé mladá autorka pozoruje kriticky, keďže v tom vidí módnosť a vplyv cudzieho myslenia.
Podhradská predstavila obraz multietnického prostredia. Hoci hlavná časť textu je napísaná v srbskom jazyku, v jej dráme sú repliky v maďarskom, slovenskom a rómskom jazyku. Písala o aktuálnych súčasných politických a kultúrnych témach, čo je vzhľadom na jej mladý vek nezvyčajné.
V čase keď Podhradská žila, v Bosne a Hercegovine sa došlo k povstaniu proti Turkom (1875), o rok neskôr Srbsko a Čierna Hora vypovedali vojnu Turecku, neskoršie sa k nim pripojilo Rusko (1877 – 1878). V šesťdesiatych rokoch 19. storočia sa v Rusku rozšírilo panslavistické hnutie. Po Berlínskom kongrese Srbsko a Čierna Hora získali samostatnosť, ale Rakúsko-Uhorsko nedovolilo, aby sa časti Bosny a Hercegoviny pripojili k Srbsku. Podhradská bola rozhorčená, verila, že európske národy nedoprajú Slovanom ani „štipku slobody.“ Presadzovala panslavistické myšlienky a v dráme píše, že bosniansky, hercegovinský, čiernohorský a srbský duch je rovnaký a ich spoločná vlastnosť je pomáhať nešťastným, priať a činiť iným dobro.
Zaujímavý je spôsob, akým sa Albína Pohradská zaoberá identitami skupín, formovanými v interakcii s inými identitami, vychádzajúc z lingvistických, národných a kultúrnych prvkov.
Doktorka Nada Savković ako prvá napísala o Albíne Podhradskej v texte Prvý a jediný dramatický text Albíny Podhradskej.
LITERATÚRA:
SAVKOVIĆ, Nada N.: Prvý a jediný dramatický text Albíny Podhradskej. In: Nový život, 2015, roč. 67, č. 1 – 2. s. 28 – 39.
VALENTOVÁ-BELIĆOVÁ, Zdenka: Obraz Srbov v slovenskej literatúre. Nový Sad, Matica srpska, Archív Vojvodiny, 2022.
The role of women in the political and cultural history of Serbia is still not adequately recognized or visible in public discourse. Women’s roles in Serbian history, their contributions to culture, economic and political development, as well as influence in international relations, are all largely excluded from the dominant public discourses (history, culture, politics, economy). Women are additionally largely excluded from school curricula and the national cultural legacy presented in museums. Furthermore, women are excluded from the spaces we occupy in our everyday lives: naming of streets, squares, schools, awards, institutions, and foundations.
The WomeN’S Museum is a digital collection of data in connection with the lives and works of women who have left a mark on the history of Novi Sad (photography, documentation, texts, artistic work; albums, posters; secondary literature: theoretical and critical texts). It additionally features representations of practical objects, photographs, documents, artifacts, and handiwork which illustrate the everyday lives of women of a particular time period. The museum is historically contextualized by research projects and theoretical texts.
Alongside the historical perspective, the WomeN’S Museum supports and displays contemporary art and writing by women through its Online Gallery and Reading Room. This emphasizes the main goal of the museum: the strengthening of the feminist scene in all its areas, securing a space for women in the history of art, art critique, and critical theory. The bedrock of the museum is created by the combination of this database, publishing efforts, and curated collections and libraries created through other projects of The Alliance of Feminist Organizations (Re)Connection, such as K.A.T (a multimedia platform of contemporary women’s culture, activism and theory). The museum aims to become a stepping stone for further research, education, and promotion of a variety of exhibitions dedicated to the women of the region.
Adel Nemešanji/ NemessányiAdél [1] (1857-1933) je bila pedagoškinja, prva direktorka novosadske Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole i osnivačica novosadskog ogranka Društva za brigu o unapređenju obrazovanja žena – Marija Doroteja (Mária Dorottya)
1. Izvod iz matične knjige rođenih i krštenih Matične kancelarije Crkve evangeličke augzburškog veroispovedanja Vrbicko-Sv. Mikulaške za Adelu Nevenu Nemessányi od 2. oktobra 1871.
2. Uverenje o položenom učiteljskom ispitu Adél Nemessányi izdato u Budimpešti 27. juna 1876. 3. Svedočanstvo o pedagoškom radu Adél Nemessányi (preporuka) izdata u Sekešfehervaru 12. avgusta 1884. U tekstu se daju vrlo pozitivne ocene za sjajno znanje i praktičan rad koji je pokazala, između ostalog stoji da je Adél Nemessányi stekla simpatije učeničkih roditelja i javnosti, da je tri godine sa najboljim uspehom predavala nemački jezik, te da je osnovala Omladinsku biblioteku. 4. Dokument u kome se datiraju i potvrđuju angažovanje i postavljenje Adél Nemessányi za učiteljicu i direktorku Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole u Novom Sadu i to: angažovanje kao učiteljice i direktorke sa platom od 7000 forinti, 200 forinti direktorskog dodatka i 100 forinti godišnje za kiriju/ Sombor, 30. avgust 1884; Dokaz o položenoj zakletvi /Novi Sad, septembar 1884. i Objava da je u sadašnju dužnost (direktorke) uvedena/ Sombor, 5. septembar 1887.
Život i delo Adel Nemešanji, prve žene na mestu direktorke novosadske Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole i osnivačice novosadskog ogranka Društva za brigu o unapređenju obrazovanja žena – Marija Doroteja (Mária Dorottya), tek treba istraživati. Ono što je poznato, dovoljno je da je uvrsti među najznačajnije naše pedagoškinje, po tome što je, shvativši značaj ženskog obrazovanja, a u tom sklopu i strukovno povezivanje pedagoškinja koje rade u ženskim školama u Novom Sadu, pokrenula rad ogranka kulturno-prosvetnog udruženja, Marija Doroteja.
„Rođena je u Liptosentmiklošu[2]. Školovala se u svom rodnom mestu i u Požunu[3], a građansku naobrazbu stekla je u Budimpešti. Godine 1876. primljena je za nastavnika Devojačke građanske škole u Sekešfehervaru[4]. Za direktorku novosadske Devojačke građanske škole imenovana je 1884. Smatrana je za vrlo uspešnu direktorku, jer je škola 1883/84. imala 63 učenice a 1901/2, 221 učenicu.
Martovske proslave[5], koje je organizovala sa svojim učenicama imale su velikog odjeka u društvenom životu Novog Sada. U tim prilikama prikupljana su sredstva u humanitarne svrhe, a samo za 1901. prihod je iznosio oko 3000 kruna. Organizovala je Društvo Marija Doroteja koje je za cilj imalo unapređenje obrazovanja kao i strukovno organizovanje žena nastavnica u novosadskim školama.”[6]
Melhior Erdujhelji u Istoriji Novog Sada (1894; reprint 2002) pominje Adel Nemešanji kao
uspešnu upravnicu. Erdujhelji najpre beleži rezultate koji su u Novom Sadu
postignuti, pošto je Zakonom o javnoj nastavi (1868) uvedena „obavezna i
slobodna nastava“, te na tom tragu 1876/7 otvoren prvi razred Mađarske
kraljevske državne građanske devojačke škole (Erdujhelji 2002: 353, 359). Škola
je 1880. imala četiri razreda, četiri redovne i dve pomoćne učiteljice, 1894.
osam „učiteljskih snaga“ a „upravnica je (bila) Adela Nemešanji“ (Isto, 359). Uspešnost
škole Erdujhelji meri brojem upisanih učenica, pa tako konstatuje da njihov
broj rastao iz godine u godinu, a uspeh je utoliko bio veći ukoliko se u obzir
uzme činjenica da je uporedo radila i Srpska viša devojačka škola, te da su u
školi sa nastavom na mađarskom jeziku „veliki broj pitomica … bile Srpkinje i
Nemice“ (Isto, 360). Razlog uspešnosti škole Erdujhelji je ovako tumačio:
„Kao kod svake škole, tako se i ovde mora na oko uzeti okolnost da ona napreduje i pored drugog takog zavoda, što je dokaz izvrsne uprave“ (Isto, 359).
Pozivajući se na izveštaj senatora Miše Dimitrijevića
od 24. januara 1877, Vasa Stajić u Građi
za kulturnu istoriju Novog Sada (1951) pominje obe novosadske više
devojačke škole kroz činjenice gde se vidi da je (i pored mnogobrojnijeg
nastavnog kadra i očito sadržajnije nastave u Srpskoj devojačkoj školi) za Mađarsku
kraljevsku državnu građansku devojačku školu vladalo veće interesovanje:
„Ima dve više škole: srpska viša devojačka škola i kralj. mađarska državna ženska građanska škola. Srpska treba da ima četiri razreda, a zasad ima samo tri. Mađarska zasad ima samo jedan razred. Srpska ima 4 učitelja i učiteljicu, pomoćnog učitelja za muziku i pevanje i pomoćnu učiteljicu za francuski jezik. Ima 38 učenika. Mađarska ženska škola ima dve učiteljice i 61 učenicu“ (Stajić 1951: 165).
Vredne podatke[7] o položaju pedagoškinja kao i o Adel Nemešanji nalazimo u radu
Atile Nobika (Attila Nóbik) „Feminizacija i profesionalizacija u Ugarskoj
krajem 19. veka. Pedagoškinje u profesionalnom diskursu u pedagoškim časopisima
(1887-1891)“ (Nóbik 2017:1-17). U Ugarskoj se, krajem 19. veka, unutar rastućeg
korpusa pedagoškinja moglo naći tek nekoliko „snažnih žena“ što je
korespondiralo s činjenicom da se u pedagoškim časopisima, osim u Nacionalnom ženskom obrazovanju (Nemzeti Nőnevelés), nije moglo naći
mnogo ženskih glasova (Isto, 8-9). Među izuzecima, koji svedoče da su takvi
ipak postojali, Nobik najpre imenuje Ilonu Štetinu (Ilona Stetina/Gyula Sebestyén)
glavnu urednicu Nacionalnog ženskog
obrazovanja, osnivačicu Udruženja Marija Doroteja i pedagoškinju koja je
1911. postavljena za upravnicu srednje ženske škole, zatim pet najznačajnijih
mađarskih pedagoškinja: Lauru Binder (Laura Binder), Antoninu de Girando
(Antonina DeGirando), Janku Kastner (Janka Kasztner), Adel Nemešanji i Adelu
Švarc (Adél Schwarz) (Isto, 9, 10). Adel Nemešanji izdvaja kao „strastvenu
zagovornicu emancipacije učiteljica“, a zatim i zbog kontraverznih shvatanja o
zaradi pedagoškinja i njihovoj udaji (Isto, 11).
Iz teksta Adel Nemešanji „Još nekoliko reči
povodom obrazovanja učitelja i učiteljica“ saznajemo da je ona, kao iskrena
zagovornica temeljnog obrazovanja i kontinuiranog usavršavanja nastavničkog
kadra, problematizovala neke aspekte organizacije, načine i domete obrazovanja
učitelja, (posebno) učiteljica sa ciljem da ukaže na probleme, pozivajući se na
konkretne slučajeve, te je stoga tražila podizanje obrazovanja učitelja i
učiteljica, „naročito usavršavanje (njihovog) pedagoškog znanja“ (Nemessányi 1892:
29). Važna su i opažanja o radu učiteljica, gde po sopstvenoj tvrdnji, nije napadala
učiteljice, već je prikazala javno mišljenje (koje uključuje i ono od muških
kolega) koje rad učiteljica prihvata sa omalovažavanjem i samo u retkim
slučajevima odaje im priznanje, čak i kad su prave vrednosti u pitanju (Isto,
30). Bila je protiv tvrdnji da kao učiteljice “nismo dovoljno emancipovane zato
da idemo na sastanke muškaraca i da diskutujemo sa onima koje naša ženska
priroda smatra jačima… jer se ta vrsta brušenosti dobija sama od sebe, ni jedna
škola ne može da je pruži”, već je smatrala da i te kako (obrazovna
institucija) treba da pruži i tu vrstu “brušenosti” jer ako to propusti desiće
se da će učiteljice uvek u odnosu na muške kolege izvući deblji kraj (Isto, 31)[8]. Imala je i druge primedbe na kvalitet obrazovanja učiteljica
smatrajući da i pored „naglašenog nadzora one nisu dobro vaspitane jer su u
najvećem broju slučajeva pre velike svetske dame, a ne skromne učiteljice čije
je pozvanje da budu učiteljice naroda“ (Isto, 31)[9]. Ipak, Nemešanji je svedočila da mađarske učiteljice nemaju razloga
da se stide jer mogu da pokažu lep primer rada, ali da se mora težiti podizanju
nivoa obrazovanja učiteljica, tražiti od njih ozbiljnost u daljem usavršavanju
i podsticati težnju da se unaprede stvari kojima služe (Isto, 31).
Nemešanji je branila ideju o nižoj zaradi
za učiteljice u odnosu na učitelje jer je smatrala da „od žena pedagoška
profesija zahteva manje napora, viša zarada bi mogla da ih uvede u raskošan
život, one nemaju toliko društvenih obaveza kao muškarci, lakše im je da steknu
prednost, ukoliko se udaju suprug će takođe imati zaradu, a njihova privremena
zamena suviše će koštati osnivače škole“[10] (Nemessányi prema Nóbik 2017: 10-11). Smatrala je da su za ženu brak
i pedagoški poziv nespojivi, osim u slučaju kada žena nema decu (Isto, 11).
Kontroverza njenog stanovišta oslonjena je sa jedne strane na njenu osvedočenu
borbu za obrazovanje žena na višim školama, a sa druge na lično iskustvo
proisteklo iz položaja žene u muškoj ulozi – direktora[11] vaspitno-obrazovne ustanove koja postoji unutar patrijarhalnog
modela društvene organizacije. Krajem 19. veka problem sa ženom u svetu rada ležao
je u njenom potčinjenom[12] položaju u društvu (u pravnom i običajnom poretku), gde je udaja (pa
i školovanih učiteljica) često značila njihovo povlačenje u privatnu sferu. Takođe,
njen sud je obojen ličnim životnim izborom žene koja je sopstvenu egzistenciju
i položaj u društvu zadobila van braka[13] oslanjajući se, u početnim fazama penjanja na društvenoj lestvici,
na socijalni kapital primarne porodice, a kasnije na sopstveno znanje i
sposobnost.
U oceni dometa aktivističkog rada Adel
Nemešanji moramo krenuti od konteksta u kom se borila za mesto pod suncem u
javnoj sferi, primerom krčeći put ženama koje dolaze. Počev od sredine 19. veka
u Evropi je nacionalni preporod dominantni diskurs, a tek nastali ženski pokreti
snažno su uronjeni u nacionalne kontekste. Žene su se najpre okupile oko
pitanja obrazovanja i socijalnog rada smatrajući se stubovima nacije, gde će
kao u velikoj porodici muškarci i žene sarađivati (Bok 2005: 191, 229). Umesto
saradnje desila se borba na isuviše frontova koje su žene morale da vode za
sopstveno oslobađanje. Bilo je to vreme kada je Helena Lange (Helene Lange)[14]Žutom brošurom (1887)
obračunala za važećim stavom da obrazovanje treba ustrojiti tako da služi da
supruge odagnaju dosadu, Lorenc fon Štajn (Lorenz von Stein)[15] knjigom Žena na polju
nacionalne ekonomije (1874) ženski kućni rad, koji traje 24 časa, nazvao „rad
ljubavi“ i kada su lekari[16] i antropolozi formulisali konstrukt manje vrednosti žena, a
ekonomisti isti pretočili u inferiornost ženskih zarada (Bok 2005: 171, 197, 166).
Svet je krajem 19. veka bio ustrojen po
muškom modelu i prema muškim sposobnostima. Prvi ešalon žena koji je ušao u
javnu sferu, u borbi za sopstvena prava, naučiće da operiše sa više različitih
setova zahteva, trpeće pobede, poraze, često trošeći energiji na dokazivanje nacionalnih
lojalnosti, sporo i teško menjajući sopstvenu svest o vrednosti žene i još
sporije patrijarhalno ustrojstvo sveta. Moramo takođe priznati da se i danas, u
okviru feminističke prakse, suočavamo sa tenzijom izazvanom s jedne strane potrebom
da delamo kao žene, a sa druge strane potrebom da pronađemo identitet koji nije
izrazito određen našim rodom (Snitow 1990: 9-10). Kada danas analiziramo
argumente žena koje su delale unutar rigoroznog patrijarhalnog sistema 19. veka
moramo imati na umu da su one, kada su govorile kao žene, najpre bile u riziku
da budu ignorisane, a neretko i ismejane. Budući drugačije, da bi ih čuli,
morale su da, ili koriste taktike i političke akcije koje koriste muškarci na
istim položajima, ili da govore iz pozicije nemoći žrtvujući pri tom deo znanja
o specifično ženskim iskustvima (Isto, 9-10). Zato se dometi rada prvih
borkinja za ženska prava moraju pažljivo odmeravati. Kad je Adel Nemešanji u
pitanju moramo ceniti ne samo pedagoški rad već i situaciju u kojoj ona ličnim
životnim izborima svedoči feminizam. Pripadala je onom korpusu žena koje su
izborile ekonomsku samostalnost i izvesnu društvenu moć, te su sa te pozicije
bile vidljive u javnom prostoru. Sa pojedinim njihovim, često kontroverznim,
glasovima danas se ne moramo i ne možemo složiti, ali ceneći kontekst iz koja
su ponikli moramo ih poštovati kao jednu stepenicu u borbi za ženska prava.
Iz svega što za sada znamo o Adel Nemešanji
stoji konstatacija da je pedagoški i aktivistički rad Adele Nemešanji važan
segment istorije borbe za profesionalnu afirmaciju žena, što je uz podatak, da
je na mestu upravnice srednje devojačke škole od 1884, svrstava u red
znamenitih žena kulturne istorije srednje i jugoistočne Evrope na prelazu 19. u
20. vek.
O njenom privatnom životu ima malo podataka.
Bila je kći[17] Janoša Nemešanjija (1832-1899), kraljevskog savetnika, nadzornika
mađarskih i slovačkih škola, uglednog člana novosadske evangeličke zajednice,
koji je za zasluge na prosvetnom polju dobio mađarsko plemstvo. Austrijski car
i ugarski kralj Franc Josif I odlikovao je Adel Nemešanji zlatnim krstom 1913, a
o tome izvestio novosadski Ženski svet.
Dom Nemešanjijevih se nalazio u današnjoj novosadskoj ulici Petra Drapšina br.
29.
Adel je umrla u Novom Sadu, sahranjena je
8. marta 1933. u porodičnoj grobnici Nemešanjijevih na ovomesnom
evangeličko-reformatskom delu groblja u Futoškoj ulici. Podaci[18] o grobnici Nemešanjijevih 02/03-011G pokazuju da su tu sahranjeni
Janoš Nemešanji, njegova supruga Petronela rođ. Šefranka (Petronella Šefranka) (1834-1919)
i njihova kći Adel Nemešanji. Danas jedna ulica u novosadskom naselju Veternik
nosi ime Adel Nemešanji.
Izvori
Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888.
Literatura
Bok, Gizela. Žena u istoriji Evrope: od srednjeg veka do danas. Beograd: Klio, 2005.
Ердујхељи, Мелхиор. Историја Новог Сада (репринт). Ветерник: Дијам-М-прес, 2002.
Кркљуш, Љубомирка. „Правни положај жене у Војводини пре Другог светског рата“. Зборник Матице српске за друштвене науке бр. 88. (1990): 94-104.
Nemessányi, Adél. „Még néhány szó a tanító – és tanítónőképzéshez”. Magyar Tanítónőképző sz.1 (1892): 28-33.
Nóbik, Attila. „Feminization and professionalization in Hungary in the late 19th century. Women teachers in professional discourses in educational journals (1887-1891)”. Espacio, Tiempo y Educación, 4(1), 1-17, 2017. doi: http://dx.doi.org/10.14516/ete.2017.004.001.172 (preuteto 28.05.2019) .
Пушкар, Војислав. Боравишта угледних грађана Новог Сада кроз историју. Нови Сад: Прометеј: Општински завод за заштиту споменика културе: Новосадски клуб, 1995.
Snitow, Ann. “ A Gender Diary”. Conflicts in Feminism. ed. Marianne Hirsch and Evelyn Fox Keller, 9-43. New York/ London: Routledge, 1990.
Клицин. Мита, „О браку учитељица и званичница“. Жена – месечни часопис. Уређује Милица Јаше Томић бр.1 (1911): 34-36.
Стајић, Васа. Грађа за културну историју Новог Сада: из магистратске архиве књ. 2. Нови Сад: Матица српска, 1951.
Stojaković, Gordana. „Adel Nemešanji (Nemessányi Adél)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 124-125. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Tények, melyek a 19. század kőzepétől a 20. század kőzepéig meghatározták az Újvidéki, a Vajdasági Magyar nők emancipációjáért vívott küzdeimet“. Vajdasági Magyar Nők élettörténetei. 9-17. ur. Svenka Savić és Veronika Mitro. Újvidék: Futura Publikacije i Ženske studije i istraživanja, 2006.
Stojaković, Gordana i Svetlana Kresoja. „Adel Nemešanji (Nemessányi Adél)“. Ženska imena Novog Sada – Vodič za ljubitelje alternativnih tura. 26-27. Novi Sad: Turistička organizacija Grada Novog Sada, 2014.
Svi prilozi koji su dati uz ovu biografiju su
kopije dokumenata u rukopisu. Preuzeti su i objavljeni uz dozvolu Istorijskog
arhiva Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog
Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888. Isti
se ne mogu preuzimati.
[1] Prema izvodu iz Knjige rođenih iz 1871 (prepis): Adela Nevena
Nemessányi (Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog
kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888). Isti je u prilogu
ove biografije.
[2] Liptószentmiklós/ Liptovský Mikuláš je danas grad u Slovačkoj
(prim. aut.)
[4] Székesfehérvár je grad u
Mađarskoj. Srbi su ga nazivali Stolni Beograd (prim.aut.).
[5] Martovska revolucija u habzburškoj Kraljevini Ugarskoj započela je
15. marta 1848. a bila je deo opštih revolucionarnih tokova koji su u period
1848-1849. potresli Evropu. U mnogonacionalnoj državi, kao što je bila Habzburška
monarhija, revolucionarni pokreti su iznedrili snažne težnje naroda koji su je
činili za samostalnošću, ali i različite hegemonističke težnje prema manjinskim
narodima (prim. aut.).
[6] Osnovne biografske podatke o Adel Nemešanji dobila sam od dr Agneš
Ozer (Ózer Ágnes) istoričarke i muzeološkinje iz Novog Sada, a iste sam
objavila u knjizi Znamenite žene Novog
Sada I (2001) (prim. aut.).
[7] Nobik je ukazao na činjenicu da je Zakon o javnoj nastavi omogućio
jednake uslove i načine školovanja za muškarce i žene, te obavezivao nastavnike
oba pola da se uključuju u rad strukovnih udruženja, što je za posledicu imalo
feminizaciju naročito osnovnoškolske nastave i osnivanje mnogih časopisa o
pedagogiji i za pedagoge. Kako piše Nobik 1890. bilo je 12% žena, a 1900. 20%
njih među pedagozima, a u periodu 1868-1918. osnovano je oko 382 pedagoška
časopisa (Nóbik 2017: 6-7).
[8] “Nem tartom elfogadhatónak azt az észrevételt sem, hogy `még csak
nem vagyunk eléggé emanczipálva ahhoz, hogy férfiak gyűléseire szívesen járjunk
és disputáljunk azokkal, kiket női természetünk erősebbeknek
tart. A csiszoltságnak ezen neme magától jön, azt egyik képző-intézet sem nyújthatja.` Igenis, kell hogy
nyujtsa azt is, mert ha tenni elmulasztja megtörténik az, hogy a tanítónőnek férfi-kollegáival
szemben rövidebbet kell húznia…“ „ Ne mogu da prihvatim ni tu tvrdnju `da nismo
dovoljno emancipovane za to da idemo rado na sastanke muškaraca i da
diskutujemo sa onima koje naša ženska priroda smatra jačima. Ta vrsta
brušenosti dolazi sama od sebe, ni jedna škola ne može je pružiti.` I tekako
treba da pruži i to jer ako to propusti desiće se da će učiteljice uvek, u
odnosu na muške kolege izvlačiti deblji kraj…“ Prevod sa mađarskog na srpski
jezik: Lidija Dmitrijev.
[9]“ Nincs okom tehát visszavonni még most sem azon állítást, hogy a
tanítónők nem képeztetnek ki elég alaposan és elég komolyan választott pályájukra,
s daczára a hangoztatott felügyeletnek, nincsenek jól nevelve, mert legtöbb
esetben sokkal inkább nagyvilági hölgyek, mint egyszerű, szerény tantíónők, kiknek
majdani rendeltetésük n é p n e v e l ő k k é lenni”… Nemam razloga da
povučem stanovište da se učiteljice ne usavršavaju dovoljno temeljno na odabranu
struku i uprkos naglašenog nadzora nisu dobro vaspitane jer su u najviše
slučajeva pre velike svetske dame nego skronme učiteljice čije je pozvanje da
budu u č i t e lj i c e n a r o d a.” Prevod sa mađarskog na srpski jezik:
Lidija Dmitrijev.
[10] “She argued that women teachers’ salary should be lower than men’s
one, because their profession requires less effort, high salary would lead them
to a sumptuous lifestyle, they do not have as many social obligations as men,
it is easier for them to gain perquisite, if they marry their husbands would
also have salary and their temporary replacement would cost too much for the
maintainers of schools” (Nóbik 2017: 10-11). Prevod sa engleskog: Gordana
Stojaković.
[11] U službenoj prepisci kao i na biznis karti Adel Nemešanji se potpisuje
kao direktor, a ne direktorka (prim. aut).
[12] U drugoj polovini 19. veka u Ugarskoj od žene se očekivalo da bude
stub porodice i podrška poslovnom poduhvatu supruga, a ne da gradi sopstvenu
karijeru. To je proizvodilo izvesnu fluktuaciju unutar pedagoškog ženskog
korpusa i u prvi plan podizalo pitanja o opravdanosti i troškovima školovanja
pedagoškinja koje su zbog udaje savim napuštale odabrani poziv. Krajem 19. i
početkom 20. veka na snazi je bila zabrana udaja učiteljica u Donjoj Austriji,
a od 1888. u Hrvatskoj i Slavoniji je važio zakon po kome ako se učiteljica uda
morala je da se odrekne službe. U Ugarskoj je bila dozvoljena udaja učiteljica
ali, onu zaštitu koju je država pružala radnici (Zakon o zaštiti radnica) nije
pružala i ženi “iz srednjeg staleža” jer “preovlađuje mišljenje, da je zvanje za
devojke iz građanskog staleža samo privremena pripomoć, dok se ne udadu”
(Klicin 1911:35). U isto vreme retki ženski glasovi na izvesnim pozicijama moći
u javnoj sferi opstajali su samo ukoliko su bili u saglasju sa dominantnim
patrijarhalnim modelom rada. Proces feminizacije obrazovno-pedagoške delatnosti
u društvu započet krajem 19. veka počeo je da donosi plodove za mase žena u
profesionalnom smislu tek kada su one izborile jednak pravni položaj u odnosu
na muškarce u svim segmentima života i rada (prim.aut.)..
[13] Među podacima Arhive Slovačko-evangeličke crkve u Novom Sadu o
umrlim i sahranjenim vernicima nalaze se i oni o privatnom statusu Adel Nemešanji,
kao što je za žene bilo uobičajeno. Oni pokazuju da se Adel Nemešanji nije
udavala.
[14] Helena Lange (1848-1930), pedagoškinja feministkinja, jedna od
majki osnivačica nemačkog feminističkog pokreta, peticijom koja je kasnije
nazvana Žutom brošurom (Gelben
Broschüre) tražila je reformu
obrazovanja za žensku decu. Osnovala je različite kurseve za obrazovanje žena. Pokrenula
je magazin Žena (Die Frau), najvažnije glasilo feminističkog
pokreta u Nemačkoj. Osnovala je Savez nemačkih udruženja pedagoškinja i
Nacionalni savez ženskih organizacija Nemačke a bila je jedna od osnivačica
Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa (prim.aut.)
[15] Lorenz fon Štajn (1815-1819) je bio nemački ekonomista, sociolog,
univerzitetski profesor koji je u naučni diskurs uveo termin društveni pokret.
Termin je Štajn uveo u nauku na temeljima nejednakosti klasa u značenju
politički pokret zadobijanje socijalnih prava reformskim, a ne revolucionarnim
putem. Knjigu Žena na polju nacionalne
ekonomije (Die Frau
auf dem Gebiet der Nationalökonomie) objavio je u Štutgartu 1875. (prim.aut).
[16] U ulozi lekara u kreiranju i multiplikovanju seksualnog diskursa
gde je žensko telo smatrano za manje vredno i često posmatrano kroz prizmu
patologije što je poslužilo ka osnova za konstrukt rodnih uloga i opravdanje za
potčinjenost žena videti studiju Kingsley Kent, Susan. Sex an suffrage in Britain (1860-1914). New Jersey: Princeton
University Press, 1987.
[17] Prema izvodu iz Knjige rođenih: Adele Nevene Nemessányi iz
1871(prepis). Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog
kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888.
Adel Nemešanji/ NemessányiAdél [1] (1857-1933) je bila pedagoškinja, prva direktorka novosadske Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole i osnivačica novosadskog ogranka Društva za brigu o unapređenju obrazovanja žena – Marija Doroteja (Mária Dorottya)
1. Izvod iz matične knjige rođenih i krštenih Matične kancelarije Crkve evangeličke augzburškog veroispovedanja Vrbicko-Sv. Mikulaške za Adelu Nevenu Nemessányi od 2. oktobra 1871.
2. Uverenje o položenom učiteljskom ispitu Adél Nemessányi izdato u Budimpešti 27. juna 1876. 3. Svedočanstvo o pedagoškom radu Adél Nemessányi (preporuka) izdata u Sekešfehervaru 12. avgusta 1884. U tekstu se daju vrlo pozitivne ocene za sjajno znanje i praktičan rad koji je pokazala, između ostalog stoji da je Adél Nemessányi stekla simpatije učeničkih roditelja i javnosti, da je tri godine sa najboljim uspehom predavala nemački jezik, te da je osnovala Omladinsku biblioteku. 4. Dokument u kome se datiraju i potvrđuju angažovanje i postavljenje Adél Nemessányi za učiteljicu i direktorku Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole u Novom Sadu i to: angažovanje kao učiteljice i direktorke sa platom od 7000 forinti, 200 forinti direktorskog dodatka i 100 forinti godišnje za kiriju/ Sombor, 30. avgust 1884; Dokaz o položenoj zakletvi /Novi Sad, septembar 1884. i Objava da je u sadašnju dužnost (direktorke) uvedena/ Sombor, 5. septembar 1887.
Život i delo Adel Nemešanji, prve žene na mestu direktorke novosadske Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole i osnivačice novosadskog ogranka Društva za brigu o unapređenju obrazovanja žena – Marija Doroteja (Mária Dorottya), tek treba istraživati. Ono što je poznato, dovoljno je da je uvrsti među najznačajnije naše pedagoškinje, po tome što je, shvativši značaj ženskog obrazovanja, a u tom sklopu i strukovno povezivanje pedagoškinja koje rade u ženskim školama u Novom Sadu, pokrenula rad ogranka kulturno-prosvetnog udruženja, Marija Doroteja.
„Rođena je u Liptosentmiklošu[2]. Školovala se u svom rodnom mestu i u Požunu[3], a građansku naobrazbu stekla je u Budimpešti. Godine 1876. primljena je za nastavnika Devojačke građanske škole u Sekešfehervaru[4]. Za direktorku novosadske Devojačke građanske škole imenovana je 1884. Smatrana je za vrlo uspešnu direktorku, jer je škola 1883/84. imala 63 učenice a 1901/2, 221 učenicu.
Martovske proslave[5], koje je organizovala sa svojim učenicama imale su velikog odjeka u društvenom životu Novog Sada. U tim prilikama prikupljana su sredstva u humanitarne svrhe, a samo za 1901. prihod je iznosio oko 3000 kruna. Organizovala je Društvo Marija Doroteja koje je za cilj imalo unapređenje obrazovanja kao i strukovno organizovanje žena nastavnica u novosadskim školama.”[6]
Melhior Erdujhelji u Istoriji Novog Sada (1894; reprint 2002) pominje Adel Nemešanji kao
uspešnu upravnicu. Erdujhelji najpre beleži rezultate koji su u Novom Sadu
postignuti, pošto je Zakonom o javnoj nastavi (1868) uvedena „obavezna i
slobodna nastava“, te na tom tragu 1876/7 otvoren prvi razred Mađarske
kraljevske državne građanske devojačke škole (Erdujhelji 2002: 353, 359). Škola
je 1880. imala četiri razreda, četiri redovne i dve pomoćne učiteljice, 1894.
osam „učiteljskih snaga“ a „upravnica je (bila) Adela Nemešanji“ (Isto, 359). Uspešnost
škole Erdujhelji meri brojem upisanih učenica, pa tako konstatuje da njihov
broj rastao iz godine u godinu, a uspeh je utoliko bio veći ukoliko se u obzir
uzme činjenica da je uporedo radila i Srpska viša devojačka škola, te da su u
školi sa nastavom na mađarskom jeziku „veliki broj pitomica … bile Srpkinje i
Nemice“ (Isto, 360). Razlog uspešnosti škole Erdujhelji je ovako tumačio:
„Kao kod svake škole, tako se i ovde mora na oko uzeti okolnost da ona napreduje i pored drugog takog zavoda, što je dokaz izvrsne uprave“ (Isto, 359).
Pozivajući se na izveštaj senatora Miše Dimitrijevića
od 24. januara 1877, Vasa Stajić u Građi
za kulturnu istoriju Novog Sada (1951) pominje obe novosadske više
devojačke škole kroz činjenice gde se vidi da je (i pored mnogobrojnijeg
nastavnog kadra i očito sadržajnije nastave u Srpskoj devojačkoj školi) za Mađarsku
kraljevsku državnu građansku devojačku školu vladalo veće interesovanje:
„Ima dve više škole: srpska viša devojačka škola i kralj. mađarska državna ženska građanska škola. Srpska treba da ima četiri razreda, a zasad ima samo tri. Mađarska zasad ima samo jedan razred. Srpska ima 4 učitelja i učiteljicu, pomoćnog učitelja za muziku i pevanje i pomoćnu učiteljicu za francuski jezik. Ima 38 učenika. Mađarska ženska škola ima dve učiteljice i 61 učenicu“ (Stajić 1951: 165).
Vredne podatke[7] o položaju pedagoškinja kao i o Adel Nemešanji nalazimo u radu
Atile Nobika (Attila Nóbik) „Feminizacija i profesionalizacija u Ugarskoj
krajem 19. veka. Pedagoškinje u profesionalnom diskursu u pedagoškim časopisima
(1887-1891)“ (Nóbik 2017:1-17). U Ugarskoj se, krajem 19. veka, unutar rastućeg
korpusa pedagoškinja moglo naći tek nekoliko „snažnih žena“ što je
korespondiralo s činjenicom da se u pedagoškim časopisima, osim u Nacionalnom ženskom obrazovanju (Nemzeti Nőnevelés), nije moglo naći
mnogo ženskih glasova (Isto, 8-9). Među izuzecima, koji svedoče da su takvi
ipak postojali, Nobik najpre imenuje Ilonu Štetinu (Ilona Stetina/Gyula Sebestyén)
glavnu urednicu Nacionalnog ženskog
obrazovanja, osnivačicu Udruženja Marija Doroteja i pedagoškinju koja je
1911. postavljena za upravnicu srednje ženske škole, zatim pet najznačajnijih
mađarskih pedagoškinja: Lauru Binder (Laura Binder), Antoninu de Girando
(Antonina DeGirando), Janku Kastner (Janka Kasztner), Adel Nemešanji i Adelu
Švarc (Adél Schwarz) (Isto, 9, 10). Adel Nemešanji izdvaja kao „strastvenu
zagovornicu emancipacije učiteljica“, a zatim i zbog kontraverznih shvatanja o
zaradi pedagoškinja i njihovoj udaji (Isto, 11).
Iz teksta Adel Nemešanji „Još nekoliko reči
povodom obrazovanja učitelja i učiteljica“ saznajemo da je ona, kao iskrena
zagovornica temeljnog obrazovanja i kontinuiranog usavršavanja nastavničkog
kadra, problematizovala neke aspekte organizacije, načine i domete obrazovanja
učitelja, (posebno) učiteljica sa ciljem da ukaže na probleme, pozivajući se na
konkretne slučajeve, te je stoga tražila podizanje obrazovanja učitelja i
učiteljica, „naročito usavršavanje (njihovog) pedagoškog znanja“ (Nemessányi 1892:
29). Važna su i opažanja o radu učiteljica, gde po sopstvenoj tvrdnji, nije napadala
učiteljice, već je prikazala javno mišljenje (koje uključuje i ono od muških
kolega) koje rad učiteljica prihvata sa omalovažavanjem i samo u retkim
slučajevima odaje im priznanje, čak i kad su prave vrednosti u pitanju (Isto,
30). Bila je protiv tvrdnji da kao učiteljice “nismo dovoljno emancipovane zato
da idemo na sastanke muškaraca i da diskutujemo sa onima koje naša ženska
priroda smatra jačima… jer se ta vrsta brušenosti dobija sama od sebe, ni jedna
škola ne može da je pruži”, već je smatrala da i te kako (obrazovna
institucija) treba da pruži i tu vrstu “brušenosti” jer ako to propusti desiće
se da će učiteljice uvek u odnosu na muške kolege izvući deblji kraj (Isto, 31)[8]. Imala je i druge primedbe na kvalitet obrazovanja učiteljica
smatrajući da i pored „naglašenog nadzora one nisu dobro vaspitane jer su u
najvećem broju slučajeva pre velike svetske dame, a ne skromne učiteljice čije
je pozvanje da budu učiteljice naroda“ (Isto, 31)[9]. Ipak, Nemešanji je svedočila da mađarske učiteljice nemaju razloga
da se stide jer mogu da pokažu lep primer rada, ali da se mora težiti podizanju
nivoa obrazovanja učiteljica, tražiti od njih ozbiljnost u daljem usavršavanju
i podsticati težnju da se unaprede stvari kojima služe (Isto, 31).
Nemešanji je branila ideju o nižoj zaradi
za učiteljice u odnosu na učitelje jer je smatrala da „od žena pedagoška
profesija zahteva manje napora, viša zarada bi mogla da ih uvede u raskošan
život, one nemaju toliko društvenih obaveza kao muškarci, lakše im je da steknu
prednost, ukoliko se udaju suprug će takođe imati zaradu, a njihova privremena
zamena suviše će koštati osnivače škole“[10] (Nemessányi prema Nóbik 2017: 10-11). Smatrala je da su za ženu brak
i pedagoški poziv nespojivi, osim u slučaju kada žena nema decu (Isto, 11).
Kontroverza njenog stanovišta oslonjena je sa jedne strane na njenu osvedočenu
borbu za obrazovanje žena na višim školama, a sa druge na lično iskustvo
proisteklo iz položaja žene u muškoj ulozi – direktora[11] vaspitno-obrazovne ustanove koja postoji unutar patrijarhalnog
modela društvene organizacije. Krajem 19. veka problem sa ženom u svetu rada ležao
je u njenom potčinjenom[12] položaju u društvu (u pravnom i običajnom poretku), gde je udaja (pa
i školovanih učiteljica) često značila njihovo povlačenje u privatnu sferu. Takođe,
njen sud je obojen ličnim životnim izborom žene koja je sopstvenu egzistenciju
i položaj u društvu zadobila van braka[13] oslanjajući se, u početnim fazama penjanja na društvenoj lestvici,
na socijalni kapital primarne porodice, a kasnije na sopstveno znanje i
sposobnost.
U oceni dometa aktivističkog rada Adel
Nemešanji moramo krenuti od konteksta u kom se borila za mesto pod suncem u
javnoj sferi, primerom krčeći put ženama koje dolaze. Počev od sredine 19. veka
u Evropi je nacionalni preporod dominantni diskurs, a tek nastali ženski pokreti
snažno su uronjeni u nacionalne kontekste. Žene su se najpre okupile oko
pitanja obrazovanja i socijalnog rada smatrajući se stubovima nacije, gde će
kao u velikoj porodici muškarci i žene sarađivati (Bok 2005: 191, 229). Umesto
saradnje desila se borba na isuviše frontova koje su žene morale da vode za
sopstveno oslobađanje. Bilo je to vreme kada je Helena Lange (Helene Lange)[14]Žutom brošurom (1887)
obračunala za važećim stavom da obrazovanje treba ustrojiti tako da služi da
supruge odagnaju dosadu, Lorenc fon Štajn (Lorenz von Stein)[15] knjigom Žena na polju
nacionalne ekonomije (1874) ženski kućni rad, koji traje 24 časa, nazvao „rad
ljubavi“ i kada su lekari[16] i antropolozi formulisali konstrukt manje vrednosti žena, a
ekonomisti isti pretočili u inferiornost ženskih zarada (Bok 2005: 171, 197, 166).
Svet je krajem 19. veka bio ustrojen po
muškom modelu i prema muškim sposobnostima. Prvi ešalon žena koji je ušao u
javnu sferu, u borbi za sopstvena prava, naučiće da operiše sa više različitih
setova zahteva, trpeće pobede, poraze, često trošeći energiji na dokazivanje nacionalnih
lojalnosti, sporo i teško menjajući sopstvenu svest o vrednosti žene i još
sporije patrijarhalno ustrojstvo sveta. Moramo takođe priznati da se i danas, u
okviru feminističke prakse, suočavamo sa tenzijom izazvanom s jedne strane potrebom
da delamo kao žene, a sa druge strane potrebom da pronađemo identitet koji nije
izrazito određen našim rodom (Snitow 1990: 9-10). Kada danas analiziramo
argumente žena koje su delale unutar rigoroznog patrijarhalnog sistema 19. veka
moramo imati na umu da su one, kada su govorile kao žene, najpre bile u riziku
da budu ignorisane, a neretko i ismejane. Budući drugačije, da bi ih čuli,
morale su da, ili koriste taktike i političke akcije koje koriste muškarci na
istim položajima, ili da govore iz pozicije nemoći žrtvujući pri tom deo znanja
o specifično ženskim iskustvima (Isto, 9-10). Zato se dometi rada prvih
borkinja za ženska prava moraju pažljivo odmeravati. Kad je Adel Nemešanji u
pitanju moramo ceniti ne samo pedagoški rad već i situaciju u kojoj ona ličnim
životnim izborima svedoči feminizam. Pripadala je onom korpusu žena koje su
izborile ekonomsku samostalnost i izvesnu društvenu moć, te su sa te pozicije
bile vidljive u javnom prostoru. Sa pojedinim njihovim, često kontroverznim,
glasovima danas se ne moramo i ne možemo složiti, ali ceneći kontekst iz koja
su ponikli moramo ih poštovati kao jednu stepenicu u borbi za ženska prava.
Iz svega što za sada znamo o Adel Nemešanji
stoji konstatacija da je pedagoški i aktivistički rad Adele Nemešanji važan
segment istorije borbe za profesionalnu afirmaciju žena, što je uz podatak, da
je na mestu upravnice srednje devojačke škole od 1884, svrstava u red
znamenitih žena kulturne istorije srednje i jugoistočne Evrope na prelazu 19. u
20. vek.
O njenom privatnom životu ima malo podataka.
Bila je kći[17] Janoša Nemešanjija (1832-1899), kraljevskog savetnika, nadzornika
mađarskih i slovačkih škola, uglednog člana novosadske evangeličke zajednice,
koji je za zasluge na prosvetnom polju dobio mađarsko plemstvo. Austrijski car
i ugarski kralj Franc Josif I odlikovao je Adel Nemešanji zlatnim krstom 1913, a
o tome izvestio novosadski Ženski svet.
Dom Nemešanjijevih se nalazio u današnjoj novosadskoj ulici Petra Drapšina br.
29.
Adel je umrla u Novom Sadu, sahranjena je
8. marta 1933. u porodičnoj grobnici Nemešanjijevih na ovomesnom
evangeličko-reformatskom delu groblja u Futoškoj ulici. Podaci[18] o grobnici Nemešanjijevih 02/03-011G pokazuju da su tu sahranjeni
Janoš Nemešanji, njegova supruga Petronela rođ. Šefranka (Petronella Šefranka) (1834-1919)
i njihova kći Adel Nemešanji. Danas jedna ulica u novosadskom naselju Veternik
nosi ime Adel Nemešanji.
Izvori
Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888.
Literatura
Bok, Gizela. Žena u istoriji Evrope: od srednjeg veka do danas. Beograd: Klio, 2005.
Ердујхељи, Мелхиор. Историја Новог Сада (репринт). Ветерник: Дијам-М-прес, 2002.
Кркљуш, Љубомирка. „Правни положај жене у Војводини пре Другог светског рата“. Зборник Матице српске за друштвене науке бр. 88. (1990): 94-104.
Nemessányi, Adél. „Még néhány szó a tanító – és tanítónőképzéshez”. Magyar Tanítónőképző sz.1 (1892): 28-33.
Nóbik, Attila. „Feminization and professionalization in Hungary in the late 19th century. Women teachers in professional discourses in educational journals (1887-1891)”. Espacio, Tiempo y Educación, 4(1), 1-17, 2017. doi: http://dx.doi.org/10.14516/ete.2017.004.001.172 (preuteto 28.05.2019) .
Пушкар, Војислав. Боравишта угледних грађана Новог Сада кроз историју. Нови Сад: Прометеј: Општински завод за заштиту споменика културе: Новосадски клуб, 1995.
Snitow, Ann. “ A Gender Diary”. Conflicts in Feminism. ed. Marianne Hirsch and Evelyn Fox Keller, 9-43. New York/ London: Routledge, 1990.
Клицин. Мита, „О браку учитељица и званичница“. Жена – месечни часопис. Уређује Милица Јаше Томић бр.1 (1911): 34-36.
Стајић, Васа. Грађа за културну историју Новог Сада: из магистратске архиве књ. 2. Нови Сад: Матица српска, 1951.
Stojaković, Gordana. „Adel Nemešanji (Nemessányi Adél)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 124-125. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Tények, melyek a 19. század kőzepétől a 20. század kőzepéig meghatározták az Újvidéki, a Vajdasági Magyar nők emancipációjáért vívott küzdeimet“. Vajdasági Magyar Nők élettörténetei. 9-17. ur. Svenka Savić és Veronika Mitro. Újvidék: Futura Publikacije i Ženske studije i istraživanja, 2006.
Stojaković, Gordana i Svetlana Kresoja. „Adel Nemešanji (Nemessányi Adél)“. Ženska imena Novog Sada – Vodič za ljubitelje alternativnih tura. 26-27. Novi Sad: Turistička organizacija Grada Novog Sada, 2014.
Svi prilozi koji su dati uz ovu biografiju su
kopije dokumenata u rukopisu. Preuzeti su i objavljeni uz dozvolu Istorijskog
arhiva Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog
Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888. Isti
se ne mogu preuzimati.
[1] Prema izvodu iz Knjige rođenih iz 1871 (prepis): Adela Nevena Nemessányi (Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888). Isti je u prilogu ove biografije.
[2] Liptószentmiklós/ Liptovský Mikuláš je danas grad u Slovačkoj
(prim. aut.)
[4] Székesfehérvár je grad u
Mađarskoj. Srbi su ga nazivali Stolni Beograd (prim.aut.).
[5] Martovska revolucija u habzburškoj Kraljevini Ugarskoj započela je
15. marta 1848. a bila je deo opštih revolucionarnih tokova koji su u period
1848-1849. potresli Evropu. U mnogonacionalnoj državi, kao što je bila Habzburška
monarhija, revolucionarni pokreti su iznedrili snažne težnje naroda koji su je
činili za samostalnošću, ali i različite hegemonističke težnje prema manjinskim
narodima (prim. aut.).
[6] Osnovne biografske podatke o Adel Nemešanji dobila sam od dr Agneš
Ozer (Ózer Ágnes) istoričarke i muzeološkinje iz Novog Sada, a iste sam
objavila u knjizi Znamenite žene Novog
Sada I (2001) (prim. aut.).
[7] Nobik je ukazao na činjenicu da je Zakon o javnoj nastavi omogućio
jednake uslove i načine školovanja za muškarce i žene, te obavezivao nastavnike
oba pola da se uključuju u rad strukovnih udruženja, što je za posledicu imalo
feminizaciju naročito osnovnoškolske nastave i osnivanje mnogih časopisa o
pedagogiji i za pedagoge. Kako piše Nobik 1890. bilo je 12% žena, a 1900. 20%
njih među pedagozima, a u periodu 1868-1918. osnovano je oko 382 pedagoška
časopisa (Nóbik 2017: 6-7).
[8] “Nem tartom elfogadhatónak azt az észrevételt sem, hogy `még csak
nem vagyunk eléggé emanczipálva ahhoz, hogy férfiak gyűléseire szívesen járjunk
és disputáljunk azokkal, kiket női természetünk erősebbeknek
tart. A csiszoltságnak ezen neme magától jön, azt egyik képző-intézet sem nyújthatja.` Igenis, kell hogy
nyujtsa azt is, mert ha tenni elmulasztja megtörténik az, hogy a tanítónőnek férfi-kollegáival
szemben rövidebbet kell húznia…“ „ Ne mogu da prihvatim ni tu tvrdnju `da nismo
dovoljno emancipovane za to da idemo rado na sastanke muškaraca i da
diskutujemo sa onima koje naša ženska priroda smatra jačima. Ta vrsta
brušenosti dolazi sama od sebe, ni jedna škola ne može je pružiti.` I tekako
treba da pruži i to jer ako to propusti desiće se da će učiteljice uvek, u
odnosu na muške kolege izvlačiti deblji kraj…“ Prevod sa mađarskog na srpski
jezik: Lidija Dmitrijev.
[9]“ Nincs okom tehát visszavonni még most sem azon állítást, hogy a
tanítónők nem képeztetnek ki elég alaposan és elég komolyan választott pályájukra,
s daczára a hangoztatott felügyeletnek, nincsenek jól nevelve, mert legtöbb
esetben sokkal inkább nagyvilági hölgyek, mint egyszerű, szerény tantíónők, kiknek
majdani rendeltetésük n é p n e v e l ő k k é lenni”… Nemam razloga da
povučem stanovište da se učiteljice ne usavršavaju dovoljno temeljno na odabranu
struku i uprkos naglašenog nadzora nisu dobro vaspitane jer su u najviše
slučajeva pre velike svetske dame nego skronme učiteljice čije je pozvanje da
budu u č i t e lj i c e n a r o d a.” Prevod sa mađarskog na srpski jezik:
Lidija Dmitrijev.
[10] “She argued that women teachers’ salary should be lower than men’s
one, because their profession requires less effort, high salary would lead them
to a sumptuous lifestyle, they do not have as many social obligations as men,
it is easier for them to gain perquisite, if they marry their husbands would
also have salary and their temporary replacement would cost too much for the
maintainers of schools” (Nóbik 2017: 10-11). Prevod sa engleskog: Gordana
Stojaković.
[11] U službenoj prepisci kao i na biznis karti Adel Nemešanji se potpisuje
kao direktor, a ne direktorka (prim. aut).
[12] U drugoj polovini 19. veka u Ugarskoj od žene se očekivalo da bude
stub porodice i podrška poslovnom poduhvatu supruga, a ne da gradi sopstvenu
karijeru. To je proizvodilo izvesnu fluktuaciju unutar pedagoškog ženskog
korpusa i u prvi plan podizalo pitanja o opravdanosti i troškovima školovanja
pedagoškinja koje su zbog udaje savim napuštale odabrani poziv. Krajem 19. i
početkom 20. veka na snazi je bila zabrana udaja učiteljica u Donjoj Austriji,
a od 1888. u Hrvatskoj i Slavoniji je važio zakon po kome ako se učiteljica uda
morala je da se odrekne službe. U Ugarskoj je bila dozvoljena udaja učiteljica
ali, onu zaštitu koju je država pružala radnici (Zakon o zaštiti radnica) nije
pružala i ženi “iz srednjeg staleža” jer “preovlađuje mišljenje, da je zvanje za
devojke iz građanskog staleža samo privremena pripomoć, dok se ne udadu”
(Klicin 1911:35). U isto vreme retki ženski glasovi na izvesnim pozicijama moći
u javnoj sferi opstajali su samo ukoliko su bili u saglasju sa dominantnim
patrijarhalnim modelom rada. Proces feminizacije obrazovno-pedagoške delatnosti
u društvu započet krajem 19. veka počeo je da donosi plodove za mase žena u
profesionalnom smislu tek kada su one izborile jednak pravni položaj u odnosu
na muškarce u svim segmentima života i rada (prim.aut.)..
[13] Među podacima Arhive Slovačko-evangeličke crkve u Novom Sadu o
umrlim i sahranjenim vernicima nalaze se i oni o privatnom statusu Adel Nemešanji,
kao što je za žene bilo uobičajeno. Oni pokazuju da se Adel Nemešanji nije
udavala.
[14] Helena Lange (1848-1930), pedagoškinja feministkinja, jedna od
majki osnivačica nemačkog feminističkog pokreta, peticijom koja je kasnije
nazvana Žutom brošurom (Gelben
Broschüre) tražila je reformu
obrazovanja za žensku decu. Osnovala je različite kurseve za obrazovanje žena. Pokrenula
je magazin Žena (Die Frau), najvažnije glasilo feminističkog
pokreta u Nemačkoj. Osnovala je Savez nemačkih udruženja pedagoškinja i
Nacionalni savez ženskih organizacija Nemačke a bila je jedna od osnivačica
Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa (prim.aut.)
[15] Lorenz fon Štajn (1815-1819) je bio nemački ekonomista, sociolog,
univerzitetski profesor koji je u naučni diskurs uveo termin društveni pokret.
Termin je Štajn uveo u nauku na temeljima nejednakosti klasa u značenju
politički pokret zadobijanje socijalnih prava reformskim, a ne revolucionarnim
putem. Knjigu Žena na polju nacionalne
ekonomije (Die Frau
auf dem Gebiet der Nationalökonomie) objavio je u Štutgartu 1875. (prim.aut).
[16] U ulozi lekara u kreiranju i multiplikovanju seksualnog diskursa
gde je žensko telo smatrano za manje vredno i često posmatrano kroz prizmu
patologije što je poslužilo ka osnova za konstrukt rodnih uloga i opravdanje za
potčinjenost žena videti studiju Kingsley Kent, Susan. Sex an suffrage in Britain (1860-1914). New Jersey: Princeton
University Press, 1987.
[17] Prema izvodu iz Knjige rođenih: Adele Nevene Nemessányi iz
1871(prepis). Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog
kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888.
NEVERNIKE JE UJUTRO probudio zvuk sirena koje su zavijale ispuštajući stravične zvuk. Do tada su ih slušali jednom mesečno, svake srede, kada su u njihovom gradu vežbali opštu sigurnost građana. Istrčavali su na ulice sluđeni i bunovni, u pižamama i šlafrocima, gledajući suznih očiju u suncem obasjano nebo, ne verujući onom što vide, ne znajući šta da rade i kuda da idu. Mnogi su krenuli prema podrumima a mnogi se vratiše u svoje kuće i stanove razočarani jer su sirene utihnule, samo se glas spikera sa TV ekrana orio ulicama i mešao sa žamorom radoznale, uplašene gomile.
Gospođa Mitić je napravila ručak na brzinu, smatrajući da se srpska jela dugo kuvaju, te ne mora baš sa njima započeti bračnu sreću. Uključila je televizor da čuje šta se dogodilo. Ništa nije razumela, ali je videla svoju omiljenu spikerku kako muca. Tako zabrinuta zaboravila je da zaprži čorbu, a umesto srpskog jela napravila je kinesko. Doktor Mitić se vratio izuzetno nervozan s posla i zatekao je kako pije. Obradovao se i ohrabrio, nalivši sebi duplu votku, sav srećan što ga žena u svemu podržava. Proslavljao jc tu činjenicu do večeri, ne okusivši ni zalogaja, a ceo kineski ručak završio je u stomaku nove mlade i zadao joj grdne nevolje. Oni koji su ceo dan čučali po podrumima, sedeći ili leškareći na starim madracima i dušecima, obradovali su izgladnele buve. One se još uvek nisu lepile i grickale, zbog novog začina u ljudskoj krvi kojeg je doktor Mitić kasnije spominjao kao adrenalin.
Vili Gregec se pitao o čemu će pisali pisci koji su poslednjih godina posmatrali nebo iz prikrajka, pričajući da su bolešću i kostoboljom osujećeni u svojim poštenim, umetničkim namerama.
Krunica Etinski je šetala po gradu usred urlika sirena i uživala na suncu koje je sijalo i grejalo joj obraze.
Uživala je u njegovoj blagotvornoj toploti, ne razmišljajući o novim pegama. Njen šiljati nos štrčao je visoko ka nebu, trudeći se da namiriše kišu, osipajući se svakog minuta novim flekama.
Velike količine vodene pare sa zemlje i asfalta zamaglile su nebo a avionic odleteli u svoje baze neobavljena posla. Nisu izbacili ni jednu bombu do večeri.
Krunica se vratila kući i zatekla gospodina Etinskog potpuno treznog. Kada je zamolio da mu skuva kafu, koju je ispio na dušak, doživela je šok. Nije ništa popio do večeri, izrazivši želju, kao pred streljanje, da sutradan pojede burek za ručak. Tužni su bili oni koji su tada imali rođendan, jer ga se niko nije setio. Nigdc nije bilo nikakvog slavlja, sve je bilo pusto i tiho a strah ogrnut velom noći šunjao se ulicama.
Za samo jednu noć oterao je sve klošare, prosjake, pijance I pse lutalice u haustore, šupe i podrume. Grad je bio prazan i u potpunom mraku. Nigde nije zasijala ni sijalica, ni žižak, ni kandilo, niko nije promolio ni nos na prozoru. Hrabri su drhtali, vireći među roletnama, a kukavice sedele po podrumima.
Psi nisu izlazili na pišanje.
Cezar je zabrinui čučao u predsoblju, ne želeći ni za živu glavu da se makne od vrata. Krunica je pokušala da ga izvede napolje, ali je on preteći režao i držao se zubima za dovratak.
Iskoristio je dozvolu da piški u saksiju cveća na terasi. Deca su se potukla za večerom, sporeći se oko toga da li je počeo rat ili vojnici vežbaju. Krunicu je nazvao ljubavnik, koji se hitno vratio s puta.
— Halo, znaš li šta se događa!?
— Ne znam.
— Bombarduju nas!
— Zašto nas?
— Čula si!
— Nisam.
— Nisi gledala TV?
— Ne.
— Onda ništa ne znaš!
— Ne znam.
— Moraš znati!
— Jesam li znala do sada?
— Jesi!
— Od loga se oscćam loše.
— Nema nam pomoći!
— Nema — reče ona i spusli slušalicu.
Nema nam pomoći! Ne može sc više ovako — reče Krunica,
jureći po mraku, trčkarajući iz jedne prostorije u drugu, udarajući glavom, nogama i rukama u zidove, dovratke i prozore, kao zarobljena muva u praznoj flaši. Nigde nije bilo izlaza a ogroman strah rastao je neverovatnom brzinom, hvatajući sve živo u svoju zamku, da se i sama smrt prepala i pobegla na drugi kraj sveta. Da je bilo ko poželeo u tom trenutku da umre, ne bi mogao ni prirodnom ni neprirodnom smrću. Otvorio se bezdan nad gradom i pretio da proguta bedne ostatke života a ljude zauvek ostavi da lebde u izmišljenoj priči, kao sićušna bića planktona u beskrajno dubokoj vodi. Ta nemoćna bića plutala su nošena hladnom strujom, iščekujući ogromna usta da ih progutaju. Bezdan je rastao I razvijao se neverovatnom brzinom, lebdeo nad Krunicinom glavom, osetila ga je po hladnoći koja je nadirala i padala joj na ramena a tle pod nogama tonulo je i nestajalo u praznini.
Beše mračno i hladno na dnu okeana. Pri najmanjem tračku svetlosti čovek može videti bilo šta, a u totalnom mraku samo ono što želi, pomisli Krunica, te pruži ruku i napipa šiljati predmet, koji se dao naslutiti u tami. Zamahnu velikim makazama, škljocajući sečivom, i poče da seče svoju kratku kosu, bacajući male pramenove oko sebe. Onda odbaulja u kupatilo, nasapuna glavu i napipa brijač gospodina Elinskog na polici iznad ogledala. Vrelina čelične oštrice oprlji joj prste a toplota sopstvene krvi zagreja za trenutak sleđcnc dlanove. Ona podiže brijač iznad glave i spusli sjajno sečivo na nasapunano teme, stružući po lobanji sve dok njena obrijana glava nije zasijala u mraku kao bilijarska kugla obasjana suncem. U ogledalu vide svoje lice kako se osmehujc. Sva sreća, pomisli Krunica, moja glava svetli umraku!
Cezar je i dalje sedeo u predsoblju i povremeno cvileo. Nije obraćao pažnju na izmenjen lik svoje gazdarice, samo je podigao njušku kad je njena glava zasvetlela u prolazu. Ona pri sopstvenoj svetlosti načini nekoliko koraka, uđe u svoju sobu i širom otvori prozor.
Dah proleća i miris napupelog lišća, kojeg je u toku dana ugrejalo sunce, grunuše u sobu i svaki kutak. Zvuk treperenja limenih krovova, koji su drhtali od nailazećih aviona, pomešan s mirisom proleća, uspavao ju je zajedno sa grmljavinom eksplozija koja je dopirala izdaleka.
Pred jutro ju je probudio užasan tresak, od kojeg su popadala sva stakla na prozorima. Skočila je sa kreveta i sa celom porodicom, uključujući Cezara, našla se u predsoblju. Za trenutak se zamislila i naredila oblačenje.
Marko je predložio da siđu na ulicu. Nešto se pokrenulo u Krunicinoj obrijanoj glavi i reklo joj: nikako. Onda je nastala pometnja na vratimaa Cezar se upiškio. Upiškio se i gospodin Etinski, ali to niko nije primetio. Otišao jc u sobu da se presvuče i provirio kroz prozor. Ogromna usijana kugla letela je pravo na njega. Nije mu bilo prvi put da je vidi, u poslednje vreme mu se svašta priviđalo. Zato nije ni beknuo kad je tresnulo još jače. Više nije bilo dileme, moralo se napolje. Svitalo je. Na ulicu su izašli svi koji su umeli i mogli da hodaju, preskačući gomile razbijenog stakla i ostataka cigle i maltera. Gospodin Etinski se pitao čije roletne leže po ulici, ne shvatajući da na njegovim prozorima nema nijedne. Krunica je prepoznala svoju, na travnjaku ispred zgrade.
Kad je uplašena gomila izbila na ozidani kej reke, ukazao se sasvim neočekivan i nov prizor. Na stotinak metara od njihove kuće ležala je, delimično u vodi, konstrukcija gvozdenog mosta, koju je nepoznata, ogromna neman htela da proguta, a onda, ipak, posle žvakanja, odlučila da ispljune.
Kroz mrežu mlevene gvožđurije, u debelim mlazevima, tekla je bistra voda. Sunce se rodilo i tog jutra, obećavajući topao dan. Niko nije slutio da su kiše prestale i da suvi i bezvodni dani behu na pomolu.
(odlomak preuzet iz romana Ljiljane Jokić Kaspar YU file: kripto-roman o maloj sreći, Dereta, Beograd 2000)
SUTRA ĆE BITI bolje, pomisli Rita, spuštajući poklopac klavira, zamišljajući svoj sutrašnji dan i sebe uvek u istoj pozi,kako ukočenih leđa i vrata završava nešto što se ne da završiti, što počinje niotkuda, a tu je i postoji samo zato da nam olakša život na ovom svetu i uputi nas u večnost, spašavajući naše mizerne duše od smrti.
— To je ono što svi žele, reče gospođa Frida Petrović, njena mati, zureći u ekran malog televizora. Da nisi bila tako tvrdoglava, mogla si se ti brčkati u ovom bazenu na Floridi umesto nje, izgovori poluglasno. Vidi kako se prolepšala, više nije debela.
— Nije.
— Čitala sam u novinama, ima tri pasoša, ne znam tačno kojih država.
— Zato je i otišla odavde.
— Postala je počasni građanin Kanade. Peva za naše emigrante tamo preko…
— Neka peva.
— Mogla si i ti da pevaš. Imaš lep glas. Ti nećeš.
— Da pevam?
— Ne nego da me slušaš! Što nisi uzela onaj posao u muzičkoj školi?
— Da učim decu da pevaju i sviraju? Neću.
— Moramo od nečega da živimo Rita!
— Imaj strpljenja, dok ne završim ono što sam započela.
— Kako su joj lepa deca! Bože koliko ta žena ima sreće u životu! Toliko je srećna da ne verujem da će ikada umreti.
Ne, sigurna sam da joj se to nikada neće desiti. Pogledaj, kakva divna kuća!
— Iznajmljena je.
— Što ti ne iznajmiš bilo šta, kad si tako pametna?
— Mogla bih ako neko plati ono što radim.
— Ali neće! Zašto nisi otišla u sinagogu da vidiš šta Singer nudi? Šta fali muziciranju tamo ?
— Neću da sviram tuđu muziku.
— Ništa nećeš da uradiš.
— Davno sam odlučila, neću da se vraćam na početak.
Svako može da nauči da svira. Muzika se uči, ali ona velika se pronalazi, reče Rita.
— Ja sam naučila generacije da sviraju. Naučila sam i tebe. Hleb sam ti dala u ruke a ti samo fantaziraš. Misliš kako će se neko danas umilostiviti i prihvatiti tvoju muziku!? Sve što je bilo zaboravljeno je, sada se traži nešto novo, drugačije i zanimljivo…
— A to je? Ne misliš valjda na ono đubre koje nude na televiziji? Uostalom, baš me briga šta ko očekuje. Ja radim svoj posao i radiću ga dok budem imala snage. Više od toga ne očekuj.
— Ko zna koliko će sve ovo trajati. Mogla bi da sviraš na koncertima, to se plaća. Šta će im tvoja muzika, ako ni sa ovom ne znaju šta će. Ko će da sluša tvoje eksperimente?
— Ja sam slušala i još uvek slušam tebe! Gde su nijanse ljudske krvi o kojima si mi pričala? Gde je to što je u samo nebo zapisano?
— Platno neba je odavno ispisano i ne treba mu ništa dodavati. Bog je neke obeležio svojom iskrom i ne dopušta da se oni izgube u mraku. Uostalom, sama odlučuješ o svom životu. Ko ti bilo šta brani?
— Ne odlučujem! Odlučuju svi osim mene! Vidiš da je sve propalo.
— Koješta! Propali su oni koji više ne veruju ni u šta. I ti više ne veruješ !
— Tvoja domaća psihoterapija nema nikakvog smisla, mama. Na mene više ne deluje.
— A šta deluje? To što sediš u kući i komponuješ. Kome?
Rita nije odgovorila.
— Zato sve i propada. I sve to nizašta! Znam, sve se promenilo.
Pa šta? Nema više ni Golde Meir, pa Jevreji nisu propali. To je bila žena ipo! A tebi niko nije kriv, što ne umeš da se snađeš. Patiš zbog sopstvene gluposti i naivnosti, govorila je svako bogovetno veče gospođa Frida Petrović, zureći u nečiji tuđ život na ekranu malog televizora.
Rita više ne postavlja pitanja. Ona misli da zna sve odgovore i sada, dok sedi ispred televizora ukočenog vrata i onda kada svira sebi ili komšiji koji se smeška kao lud na brašno uvek kad je sretne. Sigurno voli muziku, zaključila je.
Dolazi zima, nekako će je preživeti. I ovu koja upravo stiže. Sve iole dobro u njenom životu potrošilo se, samo beda zime traje i vraća se po isteku svake godine da naplati svoje dugove a Rita živi i čeka da živi neki drugi, novi, život. Život je trajao i morao se potrošiti jer je sve na ovom svetu moguće istanjiti, pohabati, uništiti. Rita je potrošila samo deo i veruje da još uvek ima nečeg osim borbe za goli opstanak. Ako nema, onda mora biti nade u iskupljenju za proćerdano.
U prvom hladnom zimskom danu, obučena u novi second hand kaput, osećajući sneg u vazduhu, zaputila se uzanim, vijugavim ulicama ka Podbari i na prvom ćošku gledajući u niske prizemne kućice i osvetljene prozore, izgubila strpljenje. Odlučila je da kod gimnazije preseče put i izađe u Pašićevu. Iz nekadašnje pekare Dva goluba zamirisa joj u sećanju svež hleb i ona pogleda u izlog očekujući da vidi dverumene cipovke naslikane na staklu. Umesto naslikanog hleba, dočeka je hladan odsjaj iza koga se krilo mnoštvo šarenih flašica, kutijica, doza, raznobojnih sprejova i kutija stranih cigareta. Kroz otvorena vrata zapahnu je težak, ustajao miris duvana. Beše to dvadeseta trafika u istoj ulici na razdaljini od svega stotinak metara a iz svake je kao po pravilu virila, čučnuta iza tezge, crnokosa devojka. Vlasnici malih trafika u starom delu grada imali su isti ukus u izboru prodavačica.
Na nekadašnjoj autobuskoj stanici behu parkirana samo četiri prepuna kontejnera. Čopor mršavih mačaka, slepljene i zamašćene retke dlake, frktao je razvlačeći otpatke, otimajući se oko nekog privlačnog zalogaja. Rita u polumraku čkiljavih uličnih sijalica spazi dve, kako se nadvlače tegleći zubima nešto nalik na parče konopca. Mačke umeju da se igraju, za razliku od pasa kojima su uvek potrebni ljudi, pomisli, setivši se svojih koji su najčešće očekivali da ih ona zabavi. Kad god bi ih ostavljala same ili bi napravili neku štetu ili se pobili. Zastala je za trenutak i gledala kako mačke žvaću i sporo gutaju konopac dok se razdaljina između njih smanjivala. Kada su im se njuške sasvim približile, nisu prestajale da žvaću niti htele da prepuste onoj drugoj poslednji zalogaj. Ipak, jedna beše brža i zari zube u gubicu manje proždrljive. Uz grozne zvuke mačijeg urlika Rita zaobiđe kontejnere i krvav trag bačenih svinjskih creva na asfaltu.
Iza ugla pred njom iskrsnu mračna raskrsnica stvorena za dilemu levo ili desno a koju je kao dete zamišljala u liku žene koja širi ruke i pokazuje joj pravac. I ako je tako zamišljala uputstvo gde i kuda ići, bila je uvek zbunjena u strahu da ne promaši svoj cilj i izgubi se na putu do kuće. Kao devojčica često je imala dilemu koja je leva a koja desna ruka zamišljene žene. Iz njenih rukava širile su se dve duge vijugave ulice,Temerinska i Kisačka. Neverovatno slične a toliko različite zbog razlike među ljudima koji su živeli u niskim kućicama kitnjastih fasada. Te dve ulice slične kao bliznakinje, držale su se za ruke i za Ritu bile nerazdvojne drugarice koje iz predgrađa kreću u centar grada na svoj prvi sastanak.
U Kisačkoj je nekada boravio Albert Ajnštajn ludi Marićev zet, šetajući u kratkim pantalonama sa svojom ženom Milevom, a u Temerinskoj beše najveća pijaca u gradu. Na toj pijaci na glavnom trgu davno, pre više od tri veka obavljala su se javna pogubljenja. Novi Sad je tada imao i svog ličnog dželata. Čak ga je ponekad i drugim gradovima pozajmljivao.
Pozajmljeni dželat šetao bi od grada do grada obavljajući revnosno svoj posao, terajući pravdi mak na konac u velikom, poslednjem carstvu Evrope. Možda je zbog te i takve pravde Novi Sad doživeo strašnu kaznu i u vreme Mađarske revolucije bio spaljen do temelja. Od tada je obnavljan i popravljan bezbroj puta. Posle 1848, na grb slobodnog carskog grada sleteo je golub a sto godina kasnije nestao. Neki tvrde da su ga videli u prirodnjačkom muzeju na Petrovaradinskoj tvrđavi kao običnu, prepariranu, strugotinom ispunjenu pticu.
Tamo možda još uvek, čami u polutami, dok ga jedu vlaga zidova tvrđave, insekti i pomrčina. Danas, posle pedeset godina, od goluba je ostala samo nejasna, mutna slika. Pijaca beše davno preseljena a geniji Milena i Ajnštajn mrtvi.
Devojčica Rita imala je još jedan znak kojim je određivala pravac kretanja do svog cilja. Na ulasku u Temerinsku ulicu naišla bi na malu prodavnicu galanterije u čijem izlogu je bila jasno ispisana reč Salajka. Salajka je bio putokaz da će uistinu stići kući.
Uoči nastupajuće zime, kasno popodne stigla je do prodavnice i uočila da je postavljen nov izlog od belog aluminijuma. Na ulazu, iznad samih vrata, velikim slovima pisalo je:
Prodavnica Bosna via. Pored reči via beše nacrtana krupna, zelena, četvorolisna detelina. Pretrpan izlog beše osvetljen neonskim svetlom i prepun neobične staklarije. Rita se strese od osećanja nailazeće zime, okrenu na peti i vrati putem kojim je dolazila.
(odlomci iz romana Ćelavi psi, Narodna knjiga — Alfa, Beograd 1998)
Hányszor, de hányszor hallottam ezt kicsi koromban az apám szájából!
Anyám persze a védelmébe vett.
– Sándor! Hogy beszélhetsz így a mi kicsikénkről? A mi Egyetlenünkről!
– Ugyan! Erről a ványadt kis sápkóros idegen rondaságról beszélsz? – s elegánsan lepöccentette a hamut soha elfogyni nem látszó cigarettájáról.
Eleinte nem is fájt. Nem éreztem a súlyát.
Apám ritka szép emberpéldány volt. Délceg termet, egy színésznek is díszére váló férfias arc, hullámos szőke haj, villogó, kifejező, olykor színüket váltó, különös zöld szempár, szabályos, ragyogó fogsor, lenyűgöző modor.
Bámultam az eszét, az erélyét.
Csenevész, későn érő kislány voltam. Hosszú, szőke copfokkal, amelyekbe anyám nagy szeretettel, gyengéden nem is két, hanem sokszor három masnit is belefont, beletűzött. Kettőt a varkocsaim végére, egyet pedig a halántékom közelébe. Majomszeretettel csüggött rajtam.
Na, csak ez hiányzott az apámnak!
-Mi ez a cigányos cicoma? Nem bohóc ez a gyerek!
És kitépte hajamból a masnikat.
-Meg ne lássam rajta még egyszer ezeket a rongyokat!
Anyám pisszenni sem mert, de amikor kettesben voltunk, simogatott, becézett, a masnikat pedig közös megegyezéssel Zsuzsi babám kóchajába illesztettük.
Akkor kezdtem el esténként „sodorni”. Először csak a varkocsaim fonadékait. Addig kapargattam hüvelykujjammal egy-egy „fonadékpikkelyüket”, amíg percegni nem kezdtek. Ez valahogy megnyugtatott.
Ritkán kaptam ajándékot, de első kerékpáromat elég gyorsan meghozta a Jézuska. Mint később megtudtam, anyám először, kezdetnek, egy háromkerekűre szavazott, de apám letorkolta.
-Nem olyan taknyos már, hogy ilyen óvódásoknak való vackerájokkal szégyenkezzen.
Megkínlódtam a nagy böhöm férfikerékpárral. Először csak a nyereg alatt bujtattam át a lábam. Még örültem is az első sikereknek (anyám persze féltett, sajnált), de apám nem sokáig tűrte. Felhördült.
-Mit vacakolsz? Az én lányom ne űzzön csúfot ebből az elit sportból. Rajta! Vesd át a lábad!
Hányszor, de hányszor eldőltem, elestem!
Anyám rohant volna felsegíteni, letörölgetni térdemről, felkaristolt combomról a port, a homokot és a vért, de nem engedte.
-Kisasszony! Tán csak nem vagy cukorból? Ebcsont beforr. Tessék visszaülni!
Néha a csillagokat láttam, de nem mertem ellenkezni. Meg akartam felelni.
Soká tudtam csak úrrá lenni azon a félelmetesen nagy, tekintélyt parancsoló kerékpáron. Amelyet le kellett győznöm. Amelyet, sokszor úgy éreztem, magamhoz kell idomítanom, mint egy lovat. Néhány esésemkor a máz is lejött róla. Akkor kaptam az első pofont. Később a másodikat. Volt, hogy rúgást is. Anyám odarohant, könyörgött:
-Sanyi, ne! Kérlek! Hiszen nem akarta!
Akkor ő is kapott. Apámnak könnyen eljárt a keze. Az a szép, finom ujjú, ovális körmű, elegáns jegygyűrűs kézfeje, ami nekem is úgy imponált. Szerettem volna, ha az enyém is olyan lesz.
-A nyavalyás kétbalkezese!
Aznap este már a fülem mellett is sodorgattam a hajamat.
Aztán lassan-lassan belejöttem. Beletörtek. Beletörtem magamat.
Szép távokat tudtam már megtenni.
Apám vérszemet kapott. Komolyabban kezdett edzeni velem.
-Ha már nem tudtál egy épkézláb fiút kipottyantani, akkor legalább ez a vakarcs mutassa meg, mit tud.
Szavai felélesztették a kíváncsiságomat és az önbizalmamat. Nekifeszültem. Egyre jobban igyekeztem.
És vártam az elismerést, a dicséretet.
Hiába. Egy jó szava nem volt hozzám.
Akkor sem, amikor második lettem egy diákbajnokságon. Sugárzó arccal vártam. Mit is? Legalább egy simogatást. Vagy legalább egy vállveregetést.
Anyám otthon lekváros linzerrel várt.
Apa félrelökte a tálat.
-Mi ez a cécó itt? Na, ne röhögtess már meg! Most essem hasra egy vacak második helytől?
Odaszaladtam hozzá, átöleltem.
-Apa! A tornatanárom egy ötöst ígért ezért! Nekem! Először!
Ellökött magától.
-Mert sarlatán. Fogalma sincs se a sportszellemről, se a pedagógiáról.
Elvörösödve kotródtam el. A linzert sem ettem meg, pedig imádom.
Anya sírt. Tehetetlenségében a kezét tördelte.
Apa napokig rám sem nézett. Így büntetett.
Ha szóltam hozzá, elnézett fölöttem. Levegőnek nézett.
Egyre keményebb edzések következtek. Néha úgy éreztem, a szívem szakad ki a helyéből a megerőltetéstől.
Amikor izzadtan, csapzottan, holtfáradtan hazaértünk, rácsimpaszkodtam. Meg akartam puszilni.
-Apa! Édesapa! Ugye, most jó voltam? Ugye, most jobban teljesítettem?
Egyre feljebb emelte a fejét, nem engedte, hogy elérjem az arcát. Egyre feljebb és feljebb. Amikor pipiskedve valahol a csupasz nyaka közepéhez értem, megrázkódott. Mint a kutya, amikor le akarja rázni magáról az ellenséget. Vagy kirázni bundájából a rázúdult vizet.
-Ugyan, hagyj már békén! Ha éppen tudni akarod, ez még egy nagy… egy nagy – Semmi! Hogy finom legyek, hölgyeim – s itt a reménykedve, esdeklőn figyelő anyára pillantott – Ez bizony egy nagy – Kutyagumi!
Elhatároztam, hogy csak azért is – mindenáron – megszerzem a szeretetét. Harcolni fogok érte!
Hát csak edzettünk és edzettünk.
Közben apámat a munkahelyén valami bántalom érhette. Mellőzés, vagy egyéb. Nem beszélt róla, de egyre zaklatottabb lett, egyre türelmetlenebb. Sokat veszekedett anyámmal, mindenbe belekötött, kritizált, ha volt rá oka, ha nem. Egyre többet hangoskodott, kiabált. Ha anyám magyarázkodni próbált – ütött.
Ez megdöbbentett. Bűntudat fogott el. Magamra vettem. Úgy éreztem, én azzal járultam hozzá a helyzet elmérgesedéséhez, méghozzá azzal, hogy – apám szakszerű és lelkiismeretes dresszúrája ellenére – még mindig nem értem el komolyabb sikereket.
Apám viszont mintha az én fokozottabb tempójú edzéseimmel akart volna valamit kompenzálni.
Valamit. De mit? Kicsi voltam, éretlen, nem értettem hozzá. Anya sem segített. Lehet, hogy ő sem tudta? Vagy csak nem akart vele terhelni?
Apa, stopperórával a kezében egyre csak hajtott, csak hajtott.
Ha nem úgy sikerült valami, ahogyan elképzelte – megütött. Olyankor valósággal eltorzult az arca. Az a szép, ovális, markáns férfiarca, amelyért rajongtam.
Elképedtem.
Én lehetek az oka! Csakis én. Az én tehetetlenségem, lustaságom, tehetségtelenségem.
Még jobban rákapcsoltam. Már semmi sem volt számomra olyan fontos, mint az – eredmény. Az, hogy Neki megfeleljek.
Hajszoltuk egymást. Ő engem, s én magamat.
Néha egészen kifordult önmagából. Üvöltött, csapkodott, ütött.
Már csupa görcs voltam az erőlködéstől, és csupa kék-zöld folt a testem. Az ütésektől.
Amikor végre megszereztem az első serlegemet, azt hittem, nyugvópontra értünk. Ragyogtam ott a dobogón, és egyre az ő tekintetét kerestem.
Anya örömében sírt, tapsolt és integetett, de apa ezúttal is feszült volt és elveszett. Hamar sarkon fordult, és hazament.
Nem értettem. Otthon bezárkózott a szobájába és hallottuk, hogy tombol odabent.
Anya magyarázatot próbált keresni. Mindkettőnk számára.
-Tudod, lehet, hogy az baja, hogy nem Ő ért el személyes sikert. Valaha ő szeretett volna bajnok lenni, de baleset érte, s meglehet, hogy ezt a te sikeredet ő most személyes kudarcként éli meg. Nem tudom, kislányom… Nem tudom, nem értem. S a munkahelyén is valami zűr támadt. Nem beszél róla, de rettentő ideges mostanában.
Akkoriban esténként már sokat sírtam. Átöleltem, gyűrögettem a párnámat, és belezokogtam. Hangtalanul. Megtanultam hangtalanul sírni. Édes istenem, hol tévedtem? Mit kellene csinálnom, hogy minden jó legyen?
Némi kényszerszünet után az edzéseim folytatódtak, de apám hangulata nem változott. Úgy viselkedett velem, mint egy brigadéros. Egyre durvább és elutasítóbb lett – de már nem ütött meg! Akkor sem, ha hibáztam. Ez szöget ütött a fejembe. Viszont eszembe jutott, hogy amikor legutóbb dobogóra álltam – illetve közvetlenül előtte – undorodó arckifejezéssel egy dobozt nyomott, szinte erőszakkal, a kezembe.
-Mielőtt fölmászol Oda, ezt kend magadra az öltözőben! Követelem. Megértetted? Utána dobd el. Azonnal. A szemetes-kosár legaljára.
Csodálkozva mártottam bele ujjamat a dobozba. Kenekedni kezdtem, s láss csodát: a krémes por valamelyest elhalványította – legalábbis egy rövid időre – a kék-zöld ütésnyomokat a nyakamon, s a karomon. „Tehát szégyelled magadat mások előtt!” állapítottam meg akkor keserűen.
Azontúl soha nem ütött meg. Csak semmibe vett. Dirigált és üvöltözött velem, ennyi. De azt már megszoktam. Talán már hiányzott is volna, ha nem teszi. Annyira megszokottá vált… Az edzés részévé lett! Ha-ha…
Viszont amikor egy dobogósnak remélt és nagyon várt sikerem elmaradt, más történt. Valami egészen, egészen más! Valami SZÖRNYŰ!
Hazaérve először is kulcsra zárta a bejárati ajtót, majd dühtől tajtékozva azt követelte anyától, hogy vetkőzzön le. Meztelenre.
Hitetlenkedve néztünk össze anyámmal.
-Térdelj le ide elébem, és kérj tőlem bocsánatot! – tajtékozta.
-De miért, Sanyi, az Istenért!? Miért?
-Letérdelni!
Úgy szaggatta le anyámról a ruhákat, mint egy őrült.
-Azért, amiért egy ilyen semmirekellő buta, buta, tehetségtelen kétballábas kis hülyét szültél nekem! – ordította apám szinte önkívületben és közben ütötte, rúgta, haját tépdeste az anyámnak. Az én szép, imádott édesanyámnak!
Odarohantam, sikoltozva szét akartam őket választani, de csak félrelökött. Ő volt az erősebb.
-Idenézz, te senkiházi!- vicsorgott rám. – Valahányszor ilyen szégyent hozol rám, ezen a szukán töltöm ki a mérgem. Hát úgy igyekezz!
Azt hittem, hogy itt a világ vége. Hogy minden összeomlott. Anyám azonban, amikor Ő diadalmasan, akár egy győztes hadvezér, elvonult, megalázva, összeverve, vérezve is megpróbált csitítani. Még ő csitított! Istenem!
-Nyugodj meg, kincsem. Ne sírj. Ne sírj most, kérlek! Hátha lenyugszik. Hátha elmúlik a roham. Figyelj rám!
S mialatt megtépetten öltözködni próbált:
-Próbáljuk meg eltitkolni. Próbáljuk meg. Mások elől. Előttem csak a te boldogulásod, előmeneteled lebeg. Érted? Hallasz engem? Most ne bőgj. Sikeresnek akarlak tudni! Ez a fontos. NEKEM most ez a fontos. Csak ez.
Nem tudott meggyőzni, de elhatároztam, a kedvéért egy ideig még folytatom. Aznap este sodrás közben már tépdestem is a hajamat.
Az edzéseken rá sem tudtam nézni apámra, kérdéseire nem válaszoltam, a tanácsait, utasításait viszont betartottam. Meg kell hagyni, hasznos tanácsokat adott.
Mégis. Csak rám kellett néznie. Láthatta, hogy gyűlölöm, hogy utálom.
Folytak az edzések. Keményen. Esőben, szélben, rekkenő hőségben. Szinte egymás ellen. Néha már szinte vért izzadtam, de fogcsikorgatva is betartottam az utasításait.
Ő nem győzte cérnával.
Még verseny előtt ismét elővette anyámat. Követelte, hogy – előttem – ismét vetkőzzön meztelenre, s ezúttal egy – már ki tudja, honnan beszerzett korbáccsal – újra leszámolásra készülődött. Egész testében remegett. Ajka cserepes volt, mintha belső láz gyötörné.
Anyám, akár egy robot, már vetkőzni kezdett, amikor megragadtam a karját. Erősen szorítottam és sehová sem nézve kirohantam vele a házunkból. Meg sem álltam vele a szomszédig. Ő, szegény, megnyomorított, beidomított, agyongyötört, megalázott rabszolga lélek persze közben igyekezett volna kitépni magát a markomból és talán visszamenni, de nem engedtem. Vasmarokkal szorítottam. Én voltam az erősebb. Jól megedzettek.
Apám hiába rohant szűkölve, tajtékozva, átkozódva utánunk.
Már nem apám szeretetéért harcolok. Hanem ellene. Az emberi szabadságért. És az igazságért.
Kratka biografija i bibliografija Rože Jodal
Roža Jodal (rođena Varga) rodila se 1. oktobra 1939. godine u selu Sečanj, u Banatu. Osmogodišnju školu i višu gimnaziju završila je u Vršcu, gde je živela sa roditeljima od svoje prve godine. Višu pedagošku školu u Novom Sadu (odsek mađarski i nemački jezik) završila je 1961. godine, a na Filozofskom fakultetu (katedra za mađarski jezik i književnost), isto u Novom Sadu, diplomirala je 1970. godine. Između 1960. i 1980. godine bila je novinar i urednik književne rubrike u dečjem listu na mađarskom jeziku „ Jo Pajtaš ” (Jó Pajtás), a od 1980. godine do 1994. godine bila je dramaturg u petojezičnom Govorno umetničkom programu Radio Novog Sada. Od 1994. godine je penzioner.
Piše prozu: novele, priče za decu, romane za decu i za odrasle, radio bajke, radio drame i monodrame za odrasle, parodije, književne i pozorišne kritike.
Objavljene knjige: Gömblakók {Stanovnici kugle} (roman, Forum, 1988); Jégvirágerdőben {U šumi ledenih cveća} (priče za decu, Forum, 1993); Mindenfáj Jánoska panaszai {Pritužbe Cmizdrečeg Jovančeta} (roman za decu, Forum, 1999) ; A csokinyuszi három kívánsága {Tri želje čokoladne zeke} (priče za decu, Forum, 2002) ; Stigma {Štigma} (zbirka novela, Forum, 2005); Figyellek, világ! {Svete, ja te posmatram!} – podnaslov: Hadaró Jutka – (roman za adolescente, Forum, 2007), dobitnik književne stipendije „Benedek Elek”; Kosssssava {Košššššava} (zbirka novela, Forum, 2010), Az éjszaka megérintése (Dodir noći) (izbor novela, Forum, 2019).
Književne nagrade: Prva nagrada za radio-igru za decu Az A/5-ös épület titka (1969), prva nagrada za reportažu Testvériségről – egységről (1969), prva nagrada za novelu „Für Elise” poco a poco ritenuto (1971), prva nagrada za novelu Álmomban Versecen jártam (1996), treća nagrada za dramu Vízben (2004), Književna nagrada Janoš Herceg za trajno životno delo (Herceg János Irodalmi Díj – Életműdíj, életműve elismeréséül, Zombor, 2019), Szirmai Károly Irodalmi Díj (Književna Nagrada Sirmai Karolj) Az éjszaka megérintése című novelláskötetéért, mint az utóbbi két év legjobb novelláskötetéért, 2019), Magyar Életfa Díj (Mađarsko Drvo Života), 2022.
Njene novele, priče za decu, radio-igre, parodije, odlomci romana itd. objavljene su u raznim antologijama na mađarskom i na srpskom jeziku, i u listovima izdatih na mađarskom, srpskom, rusinskom i rumunskom jeziku u Jugoslaviji, Srbiji, Mađarskoj i Rumuniji.
Njene radio-drame za odrasle, radio-igre za decu i monodrame izvođene su na mađarskom, srpskom, slovačkom, rumunskom, rusinskom i makedonskom jeziku.
Ona je ćerka književnice Eržebet Berček (Börcsök Erzsébet), i majka književnika Kalmana Jodala (Jódal Kálmán), dobitnika književne nagrade „Šinko Ervin” (1994) i književne nagrade „Karolj Sirmai” (2010).
Sada živi i radi u Novom Sadu. Adresa joj je: 21000 Novi Sad, Braće Lučić 8. Telefon: (021) 6-372-068. E-mail: jodal@eunet.rs i rozsika.jodal@gmail.com.
Novela je objavljena u Előretolt Helyőrség u januaru 2022.
– Moje govno! Moje malo govance!
Кoliko puta, ali bezbroj puta sam ovo čula iz očevih usta kada sam bila mala!
Moja majka je naravno, uzela da me brani.
– Šandore! Кako možeš tako da pričaš o našoj maloj? O našoj jedinici!
– Ma nemoj! O ovom kosturu, anemičnom gaboru govoriš? – i elegantno otresao pepeo sa cigare koja kao da nikad nije sagorela.
U početku to nije ni bolelo. Nisam osetila težinu.
Moj otac je bio retko lep egzemplar muškarca. Atletska lepota, lice muževno koje bi čak i glumca ulepšalo, talasasta plava kosa, žive izražajne zelene oči koje ponekad menjaju boju, pravilni sjajni zubi, zadivljujući maniri.
Divila sam se njegovom umu, njegovim vrlinama.
Bila sam tanušna, kasno sazrela devojčica. Sa dugim, plavim kikama, u koje je moja majka nežno ne dve, već često tri mašne uplela i pričvrstila šnalom. Dve na kraju mojih pletenica i jednu blizu slepočnice. Posesivnom ljubavlju bila je vezana za mene.
Upravo to je nedostajalo mom ocu!
– Кakav je ovo vašarski kič? Ovo nije klovn već dete!
I iščupao mi je mašnu iz kose.
– Ne želim više da je vidim u ovim krpama!
Moja majka nije smela da pisne, ali kada bi ostale nasamo mazila me i tepala mi, a mašne smo po zajedničkom dogovoru vezale u kosu moje lutke Žužike.
Onda sam počela da „uvrćem“ kosu. S večeri isprva sam slapove mojih kika, koje su sijale kao krljušt, dotle palcem gladila, dok nisu počele da daju zvuk. To me nekako umirilo. Retko sam dobijala poklon, ali prvi bicikl je vrlo brzo došao za Božić. Kasnije sam saznala da je mama u početku bila najpre za tricikl, ali ju je tata ućutkao.
– Nije više balavica da bi se blamirala bezvezarijama za zabavište.
Bila sam agonizovana velikim, nezgrapnim, muškim biciklom. Isprva sam samo uplela noge ispod sedla. U početku sam bila obradovana prvim uspesima (majka se naravno plašila, sažaljevala me je), ali otac nije izdržao. Prasnuo je.
– Šta zezaš? Moja kćerka neće da se sprda sa ovim elitnim sportom. Na bicikl! Opkorači!
Koliko puta, ali koliko puta sam tresnula, pala!
Majka je pritrčala u pomoć, obrisala sa kolena, bedara prašinu, pesak i krv, ali on nije odustajao.
– Gospođice! Pa nisi valjda od šećera! Ma nije ti ništa. Izvoli sesti!
Ponekad sam videla zvezde, ali nisam smela da se protivim. Htela sam da se uklopim. Dugo mi je trebalo samo da savladam užasno velik, nemilosrdan bicikl. Koji sam morala da pobedim. Često sam osećala da moram da ga ukrotim kao konja. Prilikom pada glazura bi se sa njega okrnjila. Tada sam dobila prvi šamar. Kasnije i drugi. Beše i šutiranja takođe. Majka bi doletela moleći:
– Šanji, ne! Molim te! Nije htela!
Tada bi i ona dobila. Otac je lako delio šamare. Ti lepo oblikovani prsti, ovalni nokti, elegantna šaka sa burmom i mene je impresionirala. Htela sam da i moja bude ista.
– Prokleta trapavica!
Te večeti sam već kosu uvijala i pored uha. Posle sam polako ušla u štos. Naterali su me da uđem u štos. Naterala sam sebe.
Već sam lepu udaljenost mogla savladati.
Ocu su zacaklile oči. Ozbiljnije je počeo da me trenira.
– Kad već nisi znala da izbaciš nekog normalnog dečaka, onda bar ovaj slabić neka pokaže šta zna.
Njegove reči su u meni probudile znatiželju i samopouzdanje. Krenula sam sa elanom. Sve više sam se trudila.
I čekala sam priznanje i pohvalu.
Uzalud. Ni jednu lepu reč nisam dobila. Ni onda kad sam bila druga na takmičenju učenika. Čekala sam ozarena lica. A šta to? Bar da me jednom pomazi, ili bar da me potapše po ramenima.
Majka je čekala kod kuće sa lincerima sa džemom.
Otac je odgurnuo činiju.
– Šta je ovo ovde, trandebal? Nemojte me zasmejavati! Hoćeš da padnem na kolena zbog bezveznog drugog mesta?
Pritrčala sam, zagrlila ga.
– Tata, moj profesor fizičkog mi je obećao peticu za ovo. Meni! Najzad!
Odgurnuo me je.
– Zato što je šarlatan. On nema pojma ni o sportskom duhu ni o pedagogiji.
Pocrvenela sam i povukla se pokunjeno. Nisam pojela lincere, iako ih obožavam.
Mama je plakala. Nemoćno je kršila ruke.
Otac danima nije hteo da me pogleda. Tako me je kažnjavao.
Ako bi mu se obratila, skrenuo je pogled. Za njega sam bila vazduh.
Sledili su sve teži i teži treninzi. Ponekad sam osećala da srce hoće da mi iskoči iz grudi od napora.
Kad smo znojavi stigli kući, iznureni, mrtvi umorni, zagrlila sam ga. Htela sam da ga poljubim.
– Tata! Tatice! Sada sam bila dobra, zar ne? Sad sam bolje uradila, zar ne?
Sve više i više je podizao glavu, nije pustio da doprem do njegovog lica. Kad sam na vrhovima prstiju stigla negde do sredine njegovog vrata, on se stresao kao pas kad hoće da sa sebe strese neprijatelja. Ili da strese vodu iz krzna.
– Ma ostavi me na miru! Ako baš želiš da znaš, to je još jedno veliko… jedno veliko govno! Da ne budem grub moje dame – i tada je bacio pogled na majku koja je nadajući se u išekivanju slušala. – To je veliko … ništa!
Odlučila sam da ću iz inata – po svaku cenu – da zadobijem njegovu ljubav. Boriću se za to!
Stalno smo trenirali.
U međuvremenu otac je doživeo neku povredu na poslu. Bio je odbačen ili nešto drugo. Nije pričao o tome, ali je postajao sve uznimereniji i nestrpljiviji. Mnogo se svađao sa majkom, uvek je imao neku zamerku, s razlogom ili bez. Sve više je galamio, drao se. Ako bi majka pokušala da se opravda, udarao je.
To me je šokiralo. Osećala sam se krivom. Sebi sam to prebacivla. Imala sam osećaj da sam doprinela pogoršanju situacije, posebno zato što – uprkos očevom profesionalnom i upornom dresiranju – još nisam imala uspeh.
Činilo se da je otac želeo da nešto nadoknadi.
Nešto. Ali šta? Mala sam bila, nezrela, nisam razumela. Ni majka nije pomogla. Možda nije ni ona znala? Ili nije htela da me opterećuje?
Otac me je, sa štopericom u ruci, sve više forsirao.
Ako nešto nije ispalo kako je zamislio udario me je. Tada mu je lice bukvalno bilo izobličeno. To lepo ovalno, markantno muško lice koje sam obožavala.
Bila sam zgranuta.
Verovala sam da sam ja razlog. Samo ja. Moja nesposobnost, lenjost, moja netalentovanost.
Još više sam navalila. Ništa mi nije bilo važnije od – rezultata. Da ga zaslužim.
Ganjali smo se. On mene, a ja sebe.
Ponekad je sasvim skrenuo. Drao se, mlatarao, udarao.
Već sam bila puna grčeva od napora, a telo mi je bilo puno plavo-zelenih masnica. Od udaraca.
Kada sam konačno osvojila svoj prvi pehar, pomislila sam da ćemo predahnuti. Sijala sam tamo na postolju i stalno tražila njegov pogled.
Majka je od radosti plakala, tapšala i mahala, ali otac je ponovo bio napet i odsutan. Ubrzo je skrenuo iza ugla i otišao kući.
Nisam razumela. Kod kuće se zaključao u svoju sobu, a čule smo kako unutra besni.
Mama je pokušala da nađe objašnjenje. Za nas obe.
– Znaš možda ga muči to što on lično nije postigao uspeh. Nekada je želeo da bude šampion, ali je imao udes i možda tvoj uspeh on sada doživljava kao lični neuspeh. Ne znam kćeri … Ne znam, ne razumem. A i na poslu ima problema. Ne govori o tome, ali je u poslednje vreme užasno nervozan.
U to vreme sam već s večeri puno plakala. Zagrlila sam svoj jastuk, zgužvala ga i jecala u njega. Nečujno. Naučila sam da nečujno plačem. Dragi Bože, gde sam pogrešila? Šta treba da učinim da sve bude dobro?
Posle neke prisilne pauze moji treninzi su nastavljeni, ali očevo raspoloženje se nije promenilo. Postupao je sa mnom kao da je brigadir. Postajao je sve grublji i odbojniji, ali više nije udarao. Ni onda kada sam pogrešila. To me je nateralo na razmišljanje.
Prisetila sam se da kad sam na postolju stajala – odnosno neposredno pre toga – sa gađenjem, skoro na silu pritisnuo je kutiju u moju ruku.
– Pre nego što se popneš Tamo, namaži ovo u svlačionici! Naređujem. Da li si razumela? Zatim ga baci. Odmah. Na dno smeća.
Sa čuđenjem sam umočila prste u kutiju. Počela sam da razmazujem i gle čuda: kremasta masa je nekako učinila – da na kratko izblede – plavo-zelene masnice na vratu i rukama.
-Ti se dakle stidiš pred drugima“ – razočarano sam tad zaključila.
Posle toga nikad nije udario. Samo je ignorisao. Komandovao je i drao se na mene i to je to. Ali na to sam bila navikla. Možda bi mi nedostajalo da to nije radio. Postalo je to uobičajeno kao deo treninga. Haha…
Međutim, kad je izostao dugo očekivani uspeh na podijumu desilo se nešto drugo. Nešto potpuno drugačije. Nešto UŽASNO!
Kad je došao kući, prvo je zaključao ulazna vrata, a onda je besno zapenio da se moja majka svuče. Do gole kože.
U neverici smo se sgledale.
– Klekni ove ispred mene i izvini mi se – penio je.
– Ali zašto Šanji zaboga? Zašto?
– Na kolena!
Strgao je odeću sa majke kao ludak.
– Zato što si mi rodila jednu ovakvu bezvrednu, glupu, tupu, nesposobnu hodajuću budalu – drao se otac van sebe, pesničeći, udarajući, čupajući majci kosu. Mojoj prelepoj obožavanoj majčici!
Dotrčala sam, vrišteći da ih razdvojim, ali me je lako odgurnuo. Bio je jači.
– Gledaj ovamo ti ništarijo! – režao je na mene. – Svaki put kad me osramotiš, na ovoj kučki ću iskaliti svoj bes. Pa ti vidi!
Pomislila sam da je kraj sveta. Kako se sve srušilo. Majka je međutim, kad se on trijumfalno, kao pobednički vojskovođa povukao, ponižena, pretučena i krvava pokušala da me uteši. Čak je ona mene tešila. Bože moj!
– Smiri se, zlato moje. Ne plači. Ne plači više, molim te! Možda će se smiriti. Možda će ga proći. Slušaj me!
I dok se tako polomljena oblačila:
– Hajde mi ovo da sakrijemo. Probajmo. Pred drugima. Ja samo mislim na tvoju sreću i napredak. Razumeš? Čuješ li me? Sad ne cmizdri. Želim da te smatram uspešnom! To je važno. MENI je sada to važno. Samo to.
Nije mogla da me ubedi, ali odlučila sam da zbog nje tako još neko vreme nastavim.
Tog dana uveče sam kidala kosu dok sam je uvrtala.
Na oca, na treninzima nisam mogla ni da pogledam, na pitanja nisam odgovarala, njegovih saveta i uputstava sam se pak, pridržavala. Istini za volju davao mi je korisne savete.
Ipak, samo je trebalo da me pogleda. Mogao je da vidi da ga mrzim, ne podnosim.
Treninzi su tekli. Žestoko. Po kiši, vetru i pasjoj vrućini. Skoro kao da smo bili neprijatelji. Ponekad sam se znojila do krvi, ali sam se držala njegovih uputstava i škrgutala zubima.
On više nije imao strpljenja.
Pre trke ponovo je upotrebio moju majku. Tražio je da se, predamnom, skine do gola, ali ovog puta – ko zna odakle je nabavio bič – te se spremao na obračun. Celo telo joj se treslo. Njegove usne su bile ispucale jer ga je tresla unutrašnja groznica.
Majka je počela da se svlači kao robot, kad sam je snažno zgrabila za ruku. Čvrsto sam je stisnula i bez razmišljanja sa njom izjurila iz kuće. Vukla sam je sve do suseda. Ona je sirota, ojađena, pripitomljena, surovo mučena, ponižena ropska duša u međuvremenu pokušala da se oslobodi mog stiska i možda da se vrati, ali nisam dozvolila. Stisnula sam je gvozdenom šakom. Bila sam jača. Dobro su me istrenirali.
Otac je uzalud jurio, proklinjao, cvileo, psovao za nama.
Ne borim se više za očevu ljubav. Nego protiv ugnjetavanja. Za slobodu ljudi. I za istinu.
Preveli: Tamaš Fišer i Gordana Stojaković
Kratka biografija i bibliografija Rože Jodal
Roža Jodal (rođena Varga) rodila se 1. oktobra 1939. godine u selu Sečanj, u Banatu. Osmogodišnju školu i višu gimnaziju završila je u Vršcu, gde je živela sa roditeljima od svoje prve godine. Višu pedagošku školu u Novom Sadu (odsek mađarski i nemački jezik) završila je 1961. godine, a na Filozofskom fakultetu (katedra za mađarski jezik i književnost), isto u Novom Sadu, diplomirala je 1970. godine. Između 1960. i 1980. godine bila je novinar i urednik književne rubrike u dečjem listu na mađarskom jeziku „ Jo Pajtaš ” (Jó Pajtás), a od 1980. godine do 1994. godine bila je dramaturg u petojezičnom Govorno umetničkom programu Radio Novog Sada. Od 1994. godine je penzioner.
Piše prozu: novele, priče za decu, romane za decu i za odrasle, radio bajke, radio drame i monodrame za odrasle, parodije, književne i pozorišne kritike.
Objavljene knjige: Gömblakók {Stanovnici kugle} (roman, Forum, 1988); Jégvirágerdőben {U šumi ledenih cveća} (priče za decu, Forum, 1993); Mindenfáj Jánoska panaszai {Pritužbe Cmizdrečeg Jovančeta} (roman za decu, Forum, 1999) ; A csokinyuszi három kívánsága {Tri želje čokoladne zeke} (priče za decu, Forum, 2002) ; Stigma {Štigma} (zbirka novela, Forum, 2005); Figyellek, világ! {Svete, ja te posmatram!} – podnaslov: Hadaró Jutka – (roman za adolescente, Forum, 2007), dobitnik književne stipendije „Benedek Elek”; Kosssssava {Košššššava} (zbirka novela, Forum, 2010), Az éjszaka megérintése (Dodir noći) (izbor novela, Forum, 2019).
Književne nagrade: Prva nagrada za radio-igru za decu Az A/5-ös épület titka (1969), prva nagrada za reportažu Testvériségről – egységről (1969), prva nagrada za novelu „Für Elise” poco a poco ritenuto (1971), prva nagrada za novelu Álmomban Versecen jártam (1996), treća nagrada za dramu Vízben (2004), Književna nagrada Janoš Herceg za trajno životno delo (Herceg János Irodalmi Díj – Életműdíj, életműve elismeréséül, Zombor, 2019), Szirmai Károly Irodalmi Díj (Književna Nagrada Sirmai Karolj) Az éjszaka megérintése című novelláskötetéért, mint az utóbbi két év legjobb novelláskötetéért, 2019), Magyar Életfa Díj (Mađarsko Drvo Života), 2022.
Njene novele, priče za decu, radio-igre, parodije, odlomci romana itd. objavljene su u raznim antologijama na mađarskom i na srpskom jeziku, i u listovima izdatih na mađarskom, srpskom, rusinskom i rumunskom jeziku u Jugoslaviji, Srbiji, Mađarskoj i Rumuniji.
Njene radio-drame za odrasle, radio-igre za decu i monodrame izvođene su na mađarskom, srpskom, slovačkom, rumunskom, rusinskom i makedonskom jeziku.
Ona je ćerka književnice Eržebet Berček (Börcsök Erzsébet), i majka književnika Kalmana Jodala (Jódal Kálmán), dobitnika književne nagrade „Šinko Ervin” (1994) i književne nagrade „Karolj Sirmai” (2010).
Sada živi i radi u Novom Sadu. Adresa joj je: 21000 Novi Sad, Braće Lučić 8. Telefon: (021) 6-372-068. E-mail: jodal@eunet.rs i rozsika.jodal@gmail.com.
