Музеј Војводине се још једном изложбом уврстио у програмске концепте Европске престонице културе. Овога пута под програмски лук Хероине сместила се изложба коју је осмислио Савез феминистичких организација „(Ре)конекција“, а која је за тему имала одевни предмет, посматран из великог спектра различитих значењских углова везаних за слободу жене и женска права. Тако је настала изложба Марама као културни означитељ у сарадњи Женског музеја из Фирта у Немачкој (Frauen in der Einen Welt/Museum Frauen Kultur Regional-International), Музеја Војводине и ЖеНСког музеја из Новог Сада, подржана и од стране Гете института у Београду. Изложба представља различите могућности читања симболичких значења које мараме и начини њиховог ношења генеришу.
Концепт изложбе сачиниле су Силвиа Дражић и Вера Копицл, ауторке су Габи Франгер (Gaby Fragner), Елисабет Бала (Elisabeth Bala), Тијана Јаковљевић Шевић, Катарина Радисављевић, док су дизајн изложбе осмислиле Тијана Поповић Пјешчић и Мила Поповић, које су такође дале допринос фотографијама својих модних решења. Изложба се могла погледати у периоду од 18. маја до 30. јуна 2022.
Представљен је овде велики број марама које су се из разних делова света стекле у Женском музеју из Фирта, затим радови у форми документарних филмова и фотографије, те предмети из фонда Музеја Војводине, односно мараме свих народа, као и елементи који су пратили везивање марама у Војводини, где је фокус био на истицању сличности, а не разлика. Приказана је културна разноврсност у европском, ваневропском и локалном контексту, у свакодневном животу жена из историјске перспективе, као и антрополошке, социолошке и политичке аспекте који се могу ишчитати у марами као културном коду.
„Кроз различите садржаје ауторке изложбе пропитивале су стереотипна приписивања, разграничења, страхове и проблематизацију важних друштвених питања као што су идентификација, границе, миграције и ретрадиционализација, нови конзервативизам, култура постхуманизма.“
Изабране радове из савремене уметничке праксе потписују уметнице Тања Остојић, Персефони Миртсоу (Persefoni Myrtsou), Машад Афсар (Mashad Afshar). Ауторке промишљају и реинтерпретирају традиционалне женске улоге у субверзивном феминистичком читању актуелних друштвених феномена. Рад Тање Остојић Integration Impossible (2005) у форми перформанса, пропитује стваран и декларативни однос европске заједнице према мигрантима. Ношењем бурке са маскирним узорком по улицама Манчестера и црвене, тзв. „терористичке маске“, те високих потпетица и кратке црвене хаљине под бурком, уметница је желела да укаже на апстрактну слику, стереотипе и демонизацију имиграната и рат против тероризма које производе медији. Персефони Миртсоу изводи перформанс 2021. у којем облачи на себе комплетан бакин текстилни мираз, преиспитујући идеју припреме за удају и подвргавајући пародији невестински изглед, који подразумева вишеслојну ношњу за обред венчања. Две фотомонтаже Проклети печат Машад Афсар (Mashad Afshar), иранске уметнице у егзилу, приказују жену у одећи „чаршав“ иза које су верски или класични рукописи. Текстови су преузети из суре ан-Ниса из Курана, која дефинише социјална и законска права жена у исламским земљама, као и из илустрованих књига Alfiyah и Shalfiyah, познатих као персијска Кама Сутра, које приказују положаје тела током полног односа. Без обзира на различите заповести и историјске епохе, овим сликама је заједничка представа да је располагање женским телом увек контролисано и регулисано.
На изложби се могао видети и филм Undercovered (2017) Нејрe Латић Хулусић и Сабринe Беговић Ћорић. Након терористичких напада на Њујорк 2001. године хиџаб постаje контроверзан одевни предмет широм света. Воде се жестоке расправе о томе да ли муслиманке треба да носе вео у јавности. Истовремено, младе жене у посткомунистичкој, послератној Босни и Херцеговини све више пригрљују хиџаб као симбол верске слободе и својих уверења, а понекад и као чин отпора капиталистичкој слици о томе како би женска слобода требало да изгледа.
Партиципативни део изложбе односио се на емитовање фотографија сакупљених током припремање изложбе из приватних фондова ауторки али и других жена, које показују различите стилове и облике марама у размаку од једног века. Такође су се могле видети и фотографије жена са марамама из разних делова света, уз записе, кратке извештаје о мотивима и ономе што је условило одлуку да се марама изабере као свакодневни сапутник, као и обичаје који су били поштовани у различитим деловима света као што су Франконија (Немачка), Чад, Панама, Буркина Фасо, Анадолија, Нигерија, Казахстан, Херманштат, Такиле, Гватемала, Тунис, Курдистан.
Угњетавање женских права и достојанства није само део прошлости, већ се увек изнова појављује у старим и новим облицима. Апсурд и бруталност примене прописа облачења илуструје инцидент који се догодио на плажи у Ници 2016. године. Полицајци су натерали жену да скине буркини, купаћи костим за цело тело, који такође покрива главу и врат. Жене у Ирану, с друге стране, „чувари јавног морала“ приморавају да покривају главу и врат. А када се боре за своје право на самоопредељење, бивају подвргнуте најтежој тортури и затварању, што показује случај адвокатице за људска права Насрин Соутудех, који је документован на овој изложби. Иранска адвокатица за људска права Насрин Сотоудех је мучена и осуђена на дугу затворску казну јер је на суду бранила жене које нису носиле мараму. Ово је само један од низа примера који у последњих неколико година запљускују јавност и медије, а који се могао ишчитати на изложби као прилично језгровит и недвосмислен пример потискивања и тортуре над идентитетима и изборима, односно слободи и правима.
Изложбу су пратиле бројне радионице, пројекције документарних филмова и панели који тематизују културу ношења мараме кроз различите историјске, друштвене и политичке визуре и као сегмент свакодневних рутина.
Радионица Око главе: Дискурси једног комада платна, која је одржана у Културној станици „Свилара“, тематизовала је друштвени, политички и културни контекст ношења марама и других оглавља, суочавајући учеснике са друштвеним положајем жена које носе мараме, као и са предрасудама, неједнакостима, а често и дискриминацијама са којима се суочавају. У „Свилари“ је такође одржана радионица Марама у функцији одевних предмета различите намене под водством Тијане Поповић Пјешчић, Миле Поповић и Драгане Дубљевић, која је за циљ имала упознавање са техникама бојења и штампе на текстилу. У Парку присаједињења (између две зграде Музеја Воојводине) одржана је радионица Црвена марама Северине Простран, у реализацији Дечијег културног центра, која се бавила црвеном марамом као идеолошким симболом, чиме се оживело сећање на пионирску мараму као саставни део одрастања у периоду социјализма у СФРЈ. Одржана је трибина Опресија или еманципација и пројекција документарног филма Гледање у калдрму. Филм је разматрао ситуацију жена у тадашњем санџачком друштву, када је 1951. године у Југославији донет Закон о забрани ношења зара и фереџе. У ширем смислу, филм је заснован на свести о потреби стварања историје жена у Санџаку, како би се њихова прича у стварној историји града учинила видљивом, односно како би се историја могла сагледати, ревалуирати и допунити из другог, женског угла, тј. из испосвести обичних муслиманских жена.
Каталог је такође неизоставни део сваке изложбе, па се и овде појављује као пратилац. Бројна поглавља помало остављају утисак колажа, многа су могла бити интегрисана у јединствени текст, тако да би форма била на неки начин компактнија. Пуно материјала са изложбе, као што су фотографије са записима, а наравно и фотографије уметница, нашлo је овде своје место, док су нека поглавља остала непотписана, а нека преузета из других извора: Вера Копицл, Силвиа Дражић, Марама као културни означитељ; Тања Остојић, Интеграција немогућа 2005; Елизабет Бала, Габи Франгер, Тијана Јаковљевић Шевић, Око главе / Различити дискурси мараме као културног означитеља; Моја марама (изјаве 12 жена од 1985. до данас); Културе ношења марама (Франконија, Чад, Панама, Буркина Фасо, Анадолија, Нигерија, Казахстан, Херманштат, Такиле, Гватемала, Тунис, Курдистан, од 1985. до данас); Текстилне технике (поднаслови: Отисни платно, офарбај платно – „калико“ штампа; Штампање дрвеним модлама; Мајстор Сарафетин из Истанбула; Мајстор Хасан из Истанбула); Женска уметност; Вез за франконијску ношњу; Марама у моди; Покрити – не покрити; Завршно разматрање – Концепт изложбе ʽОко главе /Нови Сад 2022ʼ; Персефони Мyртсоу, Невеста, крпена неман; Катарина Радисављевић, Мала прича о идентитету жене у традиционалном друштву – покривање главе код жена на војвођанском селу; Тања Остојић, Протестне мараме против повлачења Турске из Истанбулске конвенције; Откривање / Under the Cover 2017; Тијана и Мила Поповић, Марама – модни израз или средство визуелне комуникације; Гледање у калдрму; Гордана Стојаковић, Поруке о зару и фереџи у АФЖ штампи на српском језику (1947–1951): Случај Космет.
Приказ објављен у Раду Музеја Војводине 64, 172–174.
Трагови феминизма у документарној и уметничкој фотографији
Вера Копицл
Čitaj mi. Trajanje 42 minuta
Наслов Скривена светлост инспирисан је именом, односно лажним идентитетом, под којим су Дору Мар (Теодора Марковић) Пабло Пикасо (Pablo Picasso), Пол Елијар (Paul Éluard) и Жак Лакан (Jacques Marie-Émile Lacan) сместили на одељење психијатрије –биографском чињеницом у контексту приватног/јавног која индикативно открива однос према женској уметности уопште и свакако заједничку судбину маргинализације уметница и медија фотографије у пољу уметности и културе у ширем значењу. Парадоксално, овај инцидент дешава се баш у периоду када надреализам покреће идеје о прихватању Другог, о индивидуализму, када развија поетику уметничке фотографије и другачијег представљања женског тела.
Историчари и теоретичари уметности већ дуго постављају питање постојања женског писма и фотографије као уметничке форме и њихове легитимности у пољу уметности. Та проблематика се усложњава, или боље речено развија, тако да данас не говоримо само о женском писму него и о феминистичкој уметности, гинокритици, квир теорији. У том смислу је и само женско писмо ново у односу на доминантни наратив и своју маргиналну позицију користи као простор слободе за деконструкцију канона нелинеарном формом, меким границама жанрова, темама другог искуства…
Говорећи о техничкој репродукцији уметности, Валтер Бењамин (Walter Benjamin) однос према фотографији продубљује у суштинску промену самог карактера уметности опаском да се: „… и раније трошило много узалудне проницљивости на решавање питања да ли је фотографија уметност – а да се претходно није питало: да ли се с проналаском фотографије није изменио целокупан карактер уметности?”[1]
Поред ове заједничке теме освајања простора уметности, занимљиво је пратити и неку врсту еманципаторске интеракције, нарочито имајући у виду неке незаобилазне ставове који се цитирају у свим историјама фотографије, попут оног Бодлеровог (Charles Baudelaire) да фотографија мора да се врати својој правој дужности која је у томе да буде „слушкиња наукама и уметности, веома понизна слушкиња“.[2] Ова тема у савременој култури остаје и даље у пољу активног разматрања попут Гројсових теза о позицији фотографије као уметничке документације, питања њене уметничке димензије, преузимања улоге музеја у савременој култури.[3]
Фотографија од самог свог настанка постаје подручје израза блиско женском уметничком и политичком језику, а као занат један је од првих облика економске еманципације жена. Савремене теоретичарке техно-културе и сајберфеминизма[4] наглашавају неку врсту савезништва између жена и машина кроз узимање оруђа у своје руке да би се новим кодирањем променио преовлађујући наратив. С друге стране, фотографија је као неканонизована уметничка форма приступачнија уметницама, а као једноставно техничко умеће постаје основ за рад првих предузетница. После модних отварају се и други фотографски атељеи које воде жене, а неке женске организације, па и наша Задруга Српкиња Новосаткиња, стипендирају школовање у најпознатијим студијима у Европи, као што је атеље „Елвира“ у Минхену којег су такође основале жене. Њихове стипендисткиње попут Катинке Стакић у својим пословним огласима наглашавају ту чињеницу:
„Млада српкиња Катинка Стакићева преузела је као питомица Новосадске женске задруге фотографски атеље”[5]
Катинка Стакић је неколико година добијала стипендију Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња за школовање прво у Српској вишој девојачкој школи у Новом Саду, потом у Минхену, па затим за време шегртовања код најбољег новосадског фотографа Јосифа Сингера. Отварање њеног атељеа огласили су најзначајније политичке новине Застава и новосадски женски часопис Женски свет, уз шта свакако треба нагласити чињеницу да је Милица Томић, једна од значајнијих феминисткиња с краја 19. и почетка 20. века, од Милетићевог хапшења 1879. утицала на уређивачку политику Заставе а потом и основала свој женски часопис Жена(1911–922). И да је у оба та издања, између осталог, објављивала текстове о раду женских организација и рекламе предузетница.
Збирка фотографија и Документација Спомен-збирке Павла Бељанског има посебан значај за проучавање ове врло важне феминистичке теме управо зато што су ти радови из приватних архива и са ауром аутентичности подесни за истраживање унутар њих видљивих односа приватног и јавног, скривених и нескривених политичких значења, активизма ауторки, аспеката поетике и стратегија женског писма, као и значаја ове форме за еманципацију у простору креирања, али и деконструкције друштвених стереотипа. Посебно је важно истаћи да Збирка и Документација садрже фотографије неких од наших најзначајњих уметница као што су Надежда Петровић, Зора Петровић, Љубица Цуца Сокић, Видосава Ковачевић, Лепосава Бела Павловић, Лиза Крижанић и Милица Зорић, које нам омогућавају сагледавање не само њиховог личног живота него и друштвеног контекста и њиховог утицаја на развој еманципаторских процеса, начине освајања простора уметности и позиције уметнице у историји културе.
Поред контекстуалних теорија које неминовно одређују свако уметничко дело, у историји женске културе препознајемо континуитет тема с којима се ауторке суочавају на специфичне начине сродних уметничких стратегија као што су политике тела, гранична подручја уметничких жанрова, теме рата из женског угла, друга /другачија сагледавања са елементима женског писма. Кроз све ове аспекте фотографску колекцију Спомен-збирке можемо поредити с делима концептуалних уметница, ауторкама авангардне и неоавангарде трансмедијске уметности и постмодернистичке цитатности новог миленијума, да бисмо откривали нивое на којима дела ранијих епоха кореспондирају с делима савремених новосадских уметница попут Каталин Ладик, Милице Мрђе, Јелене Владушић, Зорице Чолић, Монике Сигети, Бојане Кнежевић.
Лично је политичко, и обрнуто
Надежда Петровић је једина уметница из ове збирке која је фотографију користила у свим њеним технолошким могућностима и изразима, од документа до уметничке форме. На њен рад у овом медију видно је утицао боравак у Немачкој, и то баш у периоду кад фотографија битно утиче на стилске формације импресионизма, надреализма, фовизма, дакле оних уметничких праваца чији су утицаји видљиви и у Надеждиној ауторској поетици. Свој први фотоапарат, Кодаков модел за жене, она купује у Минхену, граду у којем је студирала сликарство и стецишту жена фотографкиња окупљених око атељеа „Елвира“. Такав избор апарата можда и није био случајан, будући да управо Кодакова производна и маркетингшка стратегија показује колико формат фотографије одговара женском сензибилитету и колико је та компанија још тада водила рачуна о женској популацији као важном фактору тржишта.
За ову студију изабрала сам и фотографије које на другачији начин осветљавају историјске чињенице, или их ненадано разоткривају. Једна од таквих је групна фотографија (сл.1) Породица Петровић, Зорић и Милетић[6] која поред тога што је важна због представљања породичних веза сликарке Надежде Петровић са Милицом Томић, указује и на могуће међусобне утицаје у смеру феминистичког и левичарског активизма. Ова фотографија свакако покреће истраживање Надеждиних феминистичких стратегија, од учешћа у раду и оснивању женских организација, борбе против културног империјализма, па све до залагања за пуну економску равноправност жена. С друге стране, неки историчари уметности њен активизам сагледавају кроз призму личних интереса, што управо потврђује свест о томе колико политика одређује све аспекте живота и колико је тешко увидети границу међусобног утицаја личног и политичког.
Сл. 1 Породице Петровић, Зорић и Милетић (с лева на десно): Зора Петровић, Јаша Томић, Инг. Светозар Зорић, др Славко Милетић, Анђа Петровић, Јела Петровић. Седе: Милица Томић, Милева Петровић, Мицика Милетић, Мита Петровић. Напред: Милан Милетић, Растко Петровић, Светозар Милетић и Драга Петровић (Београд, 1910) снимила вероватно Надежда Петровић, Милош Колар
Из садашње перспективе можемо уочити (дис)континуитет активистичких стратегија, промишљања и поетика уметница суочених с друштвеним стереотипима, маргинализацијом, насилном идентификацијом, притиском неолибералног капитализма и новог конзервативизма, управо кроз медиј фотографије користе женско искуство и тело као инструмент своје побуне.
Клер Рејмонд (Claire Raymond ) овај континуитет бављења различитим формама отпора уметница назива естетизацијом политике[7]. Такође је важна елаборација ове теоретичарке и педагошкиње[8] о проблему одређења уметности као феминистичке, при чему она свој став пре свега заснива у дијалогу с тезом Валтера Бењамина о постојању естетике фашистичке уметности – ако постоји поетика и естетика тлачитеља онда мора да постоји и естетика потлачених. Уосталом, и Сузан Зонтаг (Susan Sontag) је променила свој став о амбивалетној уметности Лени Рифенштал (Leni Riefenstahl) и естетику фашизма препознавала у неочекиваним контекстима савремене културе[9]. Дакле, однос уметности и политике је двосмеран: и као побуна и као пут прихватања политичких идеологија кроз естетизацију политике.
Надежда је већ поменуту фотографију породица Петровић, Милетић и Зорић снимила 1910. године, у време када је Милица Томић покренула отварање Женске читаонице „Посестрима“ у Новом Саду. И сама Надежда Петровић је, попут своје блиске рођаке, годинама учествовала у раду женских организација и промовисању еманципаторских идеја. Свакако је најзначајније њено деловање у оквиру Кола српских сестара, као и при оснивању Лиге за национална права потлачених жена и „Одбора Српкиња“. У њеној породичној кући одржан је оснивачки састанак Кола српских сестара (28. 8. 1903), а у програму и деловању овог удружења важне ставке биле су оснивање интерната за питомице, економско осамостаљивање жена, као и организовање течајева за описмењавање и културу живљења.
Говор Надежде Петровић пред неколико хиљада жена у сали Коларца обележиће почетак њеног јавног активизма: „То је био говор какав ниједна жена пре ње није могла ни да замисли у јавном простору и на културно-политичкој сцени српског буржoаског друштва. После тог наступа све је било другачије: то је био знак њеног одлучног позиционирања у сферу јавног живота и смелог изласка из куле од слоноваче о којој су волели да говоре неки уметници с краја 19. века. После тог упечатљивог јавног наступа, у коме се могу препознати и корени познате феминистичке идеје која гласи – лично је политичко, Надежда Петровић ће се посветити активизму“.[10]
Често се цитира њена реченица: „Одбацих оне које су мислиле мозговима својих мужева“[11] али и допис који је упутила Министарству просвете. Од министра просвете тражила је исту плату за исти посао, врло вешто користећи аргументацију у којој очекиване ставове власти „непостојање законске основе“ обрће у чињеницу да „не постоје законске немогућности“.[12] Две године пре настанка овде већ двапут помињане породичне фотографије Надежда Петровић као представница Кола српских сестара учествује на Свеславенском конгресу жена у Прагу.
Она и Милица Томић повезују се у још једној важној теми односа личног и политичког, указујући на утицај друштвених елита и културног империјализма у примерима и питањима из свакодневног живота, као што је одевање[13] – третирајући моду као средство невербалне комуникације у време великих идентитетских питања – националних, социјалних, родних. Данас бисмо то дефинисале термином политике тела кроз стратегије перформативности[14] и Бојсових(Joseph Beuys) социјалних скулптура које представљају идеју о проширеном пољу парципативне уметности [15] са елементима свакодневног живота, па и начином одевања и коришћењем тканина у својим уметничким радовима. Обе ове поставке, теоријска и уметничка, стварају моделе промишљања о начинима промене света кроз деловање уметности.
Један од видова борбе против аустроугарског културног империјализма, Надежда Петровић је исказала фотографишући се у хаљини с косовским везом (сл. 2) и костиму од платна тканог у Лесковцу (сл.3) као свој лични ангажман уметнице, уз организовање протестног митинга жена и позива на бојкот аустроугарске робе. У овој одредници гардеробе као наметнутог конструкта очигледно је преплитање личног, колективног, националног и феминистичког идентитета. У студији „Идентитет(и)“ Никола Ивановић констатује очигледно деловање идеолошких матрица кроз овај наметнути конструкт: „…у условима драстичних социјалних разлика, те припадајућих система вредности, не чуди да је начин на који се види (женско) облачење у јавности био крупно идеолошко питање. Пре свега треба имати на уму да је у домену традиционалног, патријархалног третмана рода женско тело интерпретирано као „мајка нације“ управо зато што начин његовог представљања никако не може бити сведен на ефемерну дневну естетику.“[16]
Сл. 3. Надежда Петровић у Призрену, 10. 4. 1913.
Сл. 2. Надежда Петровић у хаљини с косовским везом, 1908.
О стратегијама контроле друштвених елита кроз модне трендове писала је Милица Томић у тексту „Како се облачимо“,[17] дајући примере великих историјских догађаја који су утицали на питање (не)слободе одевања као презентовање ослобођене личности, или обрнуто, као демонстрирање моћи.
Токови модернизма између два рата такође се очитују кроз конструкт облачења видљив у промени слике жене и слике о жени[18], и мада ће овај наратив бити обележен само као његова спољна манифестација он постаје важно средство борбе за родну равноправност.
У новосадском часопису Жена већ почетком 20. века појављују се вести и коментари о праву „женскиња“ да носи панталоне, дајући пример Саре Бернар (Sarah Bernhardt) и њених „улога у панталонама“[19] уз духовите опасаке да панталоне нису нужно потврда снаге и ауторитета. Жена у мушком оделу, цигарете и други родни означитељи постају симболи у новој слици еманципације која „пркоси традиционалним улогама активним узимањем задовољства уместо пасивним примањем“ [20]
У фотографској хроници Лизе Крижанић видимо ту линију еманципације на фотографијама ње у возачком комбинезону (1931) или како вози аутомобил (1931): али фотографија на којој је она са Пјером Крижанићем и Десанком Максимовић је посебно важна да покаже да то нису само формалне манифестације него трагови једног дубљег културалног процеса. Та фотографија је снимљена 1925/26. у Паризу, само годину дана пре него што ће Десанка Максимовић постати чланица Женске странке, познате по врло радикалним стратегијама борбе за женска права,[21] и може да имплицира размишљање о блиским идејним левичарским и феминистичким ставовима ове две уметнице. Десанка Максимовић остала је једна од ретких Лизиних пријатељица и после Другог светског рата, пратећи њену судбину жене уметнице у сенци мужа, успешног карикатуристе којем је помагала у писању пратећих текстова, док она сама није имала прилику да јавно представи своје сликарство, али је свакако једна од најпознатијих „кћери мрака“[22] (сл. 4).
Портрети су посебно занимљиви, јер и када су случајно настајали или били део административне документације, откривали су трагове тог фукоовског надзирућег дискурса, као и став модела према њему. Довољно је хронолошки сложити портрете Лизе Крижанић и Зоре Петровић пре и после Другог светског рата и пратити промене естетизације политике, нарочито оне које доноси социјализам у новој слици жене креиране под утицајем феминистичких политика АФЖ-а ( сл.5 и 6).
Сл. 5. Лиза Крижанић пред Други светски рат
Сл. 6. Лиза Крижанић пред Други светски рат
У савременој уметничкој пракси јасно су идентификовани и обележени утицаји различитих облика моћи у новој поетици „свесног тела“, што само показује да се теме и стратегије женског писма нису промениле, без обзира на временску дистанцу од једног века. Тако на фотографији Рад или уживање (2019) Зорице Чолић,[23] у којем она истражује везе између политике и уметности (сл. 7), поред тела уметнице са маском за очи (за грејање или хлађење) исписани су појмови: „УМЕТНОСТ (капитал), нови простори/ нови објекти/ нови односи/ нове темпоралности, ТЕЛО (капитал), УМ (капитал), лутајући фактори/ недостатак фондова/ моћ тржишта/ популарност порекла/ рода“ као означитељи који дефинишу не само њено тело него и њу као биће.[24]
Моника Сигети[25] истражујући границе тела у виртуелном свету у стејтменту свог рада IMMERSION (2019) (сл. 8) образлаже како своје огољено тело претвара у представу флуидне форме која пролази кроз различите културне обрасце: „често сопствено тело користим као медијум, или полазну тачку за рад са другим медијем….бавим се само-трансформацијом физичког тела у флуидну форму“.[26]
Сл. 7. Зорица Чолић, „Рад или уживање“, штампа на застави, у: I. Todorović, Isekle smo kablove – izložbа medijske umetnosti iz ženske perspektive [katalog], SFO (Re)konekcija, MSUV, Нови Сад 2019.Сл. 8. Моника Сигети, „IMMERSION“, штампа на застави, у: I. Todorović, Isekle smo kablove – izložbа medijske umetnosti iz ženske perspektive [katalog], SFO (Re)konekcija, MSUV, Нови Сад 2019.
Дакле, исту ону тезу о исписивању идеолошких матрица на телу и кроз политике тела, коју су већ анализирале и стратешки примењивале Надежда Петровић и Милица Томић, можемо да ишчитавамо на фотографијама и других уметница из њихових приватних збирки као и кроз уметничке фотографије савремених женских новомедијских пракси. Стратегије свесног тела и перформативности у деконструкцији наметнутих друштвених прототипова кроз исте медије који их конструишу постаје најважније поетичко одређење женског писма у визуелним и извођачким уметностима.
Рат: Женске теме у мушком жанру
Однос према самим фотографкињама у рату је као и њихов медијски говор другачији, ако имамо у виду општу представу о рату као традиционално мушкој теми или посебном уметничком жанру. Улазећи у овај простор мушких улога жена са фотоапаратом прелази границу друштвено прихватљиве позиције, поставља себе у одређен однос према свету непознатом њеном искуству, што најављује и другачију репрезентацију теме. Већина најпознатијих ратних фотографкиња истиче потребу другачије перспективе у којој доминира став да без идентификације са жртвама нема објективизације, док истовремено ухваћено искуство туђе женској природи ствара и другачију етику виђења.[27]
Рад Надежде Петровић у медију фотографије показује већину стратегија матрице женског писма у светлу новог искуства. Јасна Јованов у каталогу изложбе „Надежда Петровић: с обе стране објектива“ истиче потискивање овакве перцепције Надеждине уметничке биографије пред сликом националне хероине „Такође, овој свестраној уметници одузета је још једна значајна улога у српској култури – титула пионира женске фотографије, а посебно прве жене која је прекорачила границу између полова.„[28]
Сама ауторка је истицала колико јој је било важно да понесе свој фото-апарат на ратиште: и фотографија са штафелајем испред Везировог моста потврђује да је за њу била од исте важности уметничка мисија колико и рад у војним болницама. То показује и чињеница да су у њеној заоставштини пронађене 24 фотографске плоче које је снимила као болничарка[29]. У новинарским извештајима „Из болнице у болницу“ Милица Томић за свој часопис и календар Жена, 1912. године, пише врло надахнуто о раду Надежде Петровић као болничарке, и то у контексту који је феминисткињама био јако важан: да покажу националну солидарност али и све своје потенцијале и знања када преузимају већи део традиционално мушких послова. И поред постојања оваквог и сличних записа фотографија ће бити медиј кроз који ће се у највећој мери градити улога Надежде Петровић као хероине.
Данас саме ауторске ратне фотографије Надежде Петровић, из перспективе савремене културе, не посматрамо само као документ. Оне све више постају важне за историју развоја уметничке фотографије и препознавање женског писма у овом медију. Као што већина савремених фотографкиња углавном показује празне опустошене просторе, без војника и ратних сукоба, углавном не у херојском кључу и великим темама, тако су и Надеждине фотографије огољених пејзажа и празних градских улица Призрена током 1913. године одраз емотивних слика дехуманизованог света опустошеног ратом (сл. 9). Сличан однос који би могао да буде одредница женског писма ишчитавамо и у делима њених савременица књижевница, као што је опис изгорелих домова у причи „Две ватре“ сликарке и књижевнице Анђелије Лазаревић.[30]
У истој граматици стварања овог другачијег наратива ратних тема, новосадска уметница Јелена Владушић својим циклусом фотографија „СМБ територија” (2010) представља празне војничке касарне (сл. 10) кao „морфологију неудомљености“ на почетку новог миленијума.
Сл. 9. Пејзаж из Призрена током Другог балканског рата, 1913.
С друге стране, о деловању Милице Зорић у илегалном покрету КП, њеном заточеништву у логорима, активизму у оквиру АФЖ-а и уређивању женског часописа Нова Жена постоје биографски записи,[31] али у Документацији Спомен-збирке Павла Бељанског нема фотографија које би о томе сведочиле.
Сл. 10. Јелена Владушић, СМБ територија, 2020.
Право на образовање и уметност
И на фотографијама других уметница, код којих немамо експлицитне документе еманципаторских деловања, можемо уочити одређене карактеристике феминистичких ставова у контекстима које су бирале за своје представљање – као што су школе и различити простори образовања, атељеи, присуство у јавном простору. Ипак, и код њих је већином уочљиво одсуство стереотипних женских улога или су те улоге битно измењене, скоро перформативне.
Први женски покрети и организације бавили су се правом жена на образовање тако да су свака могућност школовања, свака девојачка школа и образована жана која је могла да се бави својом професијом значилe огроман корак на путу еманципације. У личној документацији свих ових уметница присутне су фотографије које бележе управо тај школски, један од сигурно најважнијих периода њихових живота. Могућност избора образовања значила је аутоматски и суочавање са стереотипном сликом жене: „педагошки преступ”[32] у самим образовним институцијама, прелазак границе у сфери уметности као доминантно мушком простору и одређен, углавном неповољан, егзистенцијални статус. То је у сваком могућем смислу значило супротстављање стереотипној слици жене у патријархалном и конзервативном друштву, зато таква њихова настојања и дела, чак и ако нису себе виделе као феминисткиње, самим својим догађањем, чином, улазе у историју освајања женских права и по цену жртвовања приватног живота. Занимљиво је на који су начин, сагласно таквом циљу, деконструисани и приватни и јавни „простори женскости“, како их назива Гризелда Полок (Griselda Pollock), а Симона Чупић идентификује као тему у српском сликарству 1900–1941.[33] Једна од стратегија описмењавања одвијала се кроз „пожељне активности“ као што је вез преко шаблона слова на тзв. почетницама у једној од идеализованих улога жене у патријархалном друштву, а други тежи начин био је освајање јавних простора и видљивост преко женских читаоница у којима су се одвијали различити облици неформалног образовања. Свакако се у сличним или различитим примерима исте врсте ангажмана може препознати свест да су то простори „доживљеног осећаја за друштвени положај, смештеност, покретљивост и видљивост“[34] и да се као такви могу деконструисати.
Посебно ограничавајући фактор биле су институционалне и друштвене, казне за изневеравање патријархалног модела које су доживотно утицале на све аспекте егзистенције образованих жена, а не само у професионалном и економском смислу. Била је нпр. општепрехваћена и законска и обичајна пракса да се учитељице осуђују на целибат и да често буду жртве различитих облика насиља.
У Збирци и Документацији Спомен-збирке документоване су различите фазе и форме образовања, од средњошколског, преко академског до неформалних облика у атељеима најзначајнијих сликара или унутар уметничких покрета и група. На фотографијама уметничке генерације Надежде Петровић на минхенској академији можемо да видимо само четири студенткиње, једва уочљиве, а на другим су снимљене издвојене из групе, вероватно да би истакле своју изузетну позицију (сл. 11). Лиза Крижанић је такође оставила два типа фотографија – заједничку у учионици, где се једва препознаје њено женско присуство, и другачију – где се она истиче у првом плану, у кругу мање групе од шест изузетних матураната од којих су четири девојке (сл. 12).
Сл. 12. Шесторо ослобођених усмених испита на матури у Скопљу, 1923.
Сл. 11. Надежда Петровић у друштву студенткиња испред Ажбеовог атељеа у Минхену, 1899.
Прекретницу у образовању Лизе Крижанић чини одлазак у Париз због усавршавања француског језика али ту почиње своје сликарско образовање на Високој школи лепих уметности код Андре Лота, истовремено слушајући на Сорбони предавања из естетике и историје уметности.
Уз фотографије Видосаве Ковачевић стоји и опширан запис о њеном образовању: од открића сликарског талента у дванаестој години, похађања Уметничко-занатске школе, истицања чињенице да је била једна од најталентованијих ученица Марка Мурата, похађања приватне школе Роси, Академије Жилијен (Académie Julian) и Академије лепих уметности у Паризу. У овом навођењу импресивних институција налази се и Виша женска школа у Београду, с напоменом да се у њој добија највише образовање у Србији. Наравно, прилици за овакво образовање Видосава Ковачевић могла је да захвали и свом друштвеном и економском статусу ћерке академика и министра, што ју је на одређен начин и спутавало, као нпр. да се прикључи уметничком покрету барбизонаца који је негирао академизам у сликарству јасно исказујући протест због изневерених нада постреволуционарне генерације у социјалне промене. Међутим, Видосава Ковачевић преузима спољне манифестације поменутих активистичких феномена, као што је сликање на отвореном (plein-air)(сл. 13) , управо тако стварајући ефекат видљивости уметнице у јавном простору као основ за еманципаторска тумачења.
Сл. 13. Видосава Ковачевић и Ана Маринковић сликају у пленеру
Фотографије из периода школовања Зоре Петровић (сл. 14) такође су одраз историјских и друштвених превирања. На једној фотографији насталој у Будимпешти 1916. видимо само студенткиње, да би се на фотографији из Уметничке школе 1920. она представила са својим колегама, што на неки начин открива и карактер односа Зоре Петровић према сопственом образовању, оличен у њеној трогодишњој борби да после завршене Више женске школе у Панчеву, Више пучке школе (Реалке) у Новој Градишки и панчевачке Државне грађанске девојачке школе коначно настави усавршавање свог талента у уметничкој школи и на Академији.
Сл. 14. Зора Петровић током студија у Будимпешти, 1916.
Мада је била полазница Женске сликарске школе Академије лепих уметности у Будимпешти, често је крадом пратила предавања својих колега, нарочито о техникама сликања женских актова. Ако се подсетимо фотографија Надежде Петровић и Видосаве Ковачевић лакше ћемо избећи грешку везивања ових чињеница за чисто еманципаторске процесе и обратити пажњу на датирање фотографија. Дакле, фотографија студенткиња уметничке академије из 1916. у Будимпешти не показује само опште стање у образовним институцијама услед масовне мобилизације у току Првог светског рата, него и можда још занимљивије питање како је у таквој свеопштој катаклизми образовање било могуће. Као што Марта Ђармати наводи у тексту каталога изложбе Пештански ђаци[35], у граду није било већих сукоба па се рад академаца, одређен датим окoлностима, одвијао у алтернативним просторима, пошто су просторије Високе школе биле претворене у ратну болницу. Али сам наставни процес никада није прекинут. Поменута фотографија приказује рад студенткиња Женске сликарске школе Академије лепих уметности у Будимпешти на отвореном простору, поред Музеја пољопривреде. Она је у исто време документ који показује да се и поред деценијске борбе за право жена на образовање оно још увек одвијало у строго контролисаним условима, да је зависило од одобрења патрона породице, као што указује и на посебну врсту „сестринства” и открива могућност ишчитавања и другачијег контекста. Поред геополитичке усмерености војвођанске културе према Пешти важно је осветлити међусобну сарадњу и јаке везе феминистичких покрета пре Првог светског рата. Између осталог, занимљиво је поменути како су новосадске боркиње за женска права 1913. године организовале дочек, јавни наступ и поделу прогласа „Феминист“ најзначајнијој мађарској феминисткињи Рожики Швимер (Rosika Schwimmer), док је она упутила званични позив Српкињама за учешће на Међународном конгресу за женско право гласа.
Утицај уметница на моделе образовања довео је до међусобног прожимања педагошких и уметничких пракси. Надежда Петровић је још 1912. године основала сликарску школу. Зора Петровић је организовала једну врсту неформалног уметничког образовања за девојке, а једна од њених најпознатијих ученица била је Љубица Сокић.
Фотографија Љубице Сокић са њене изложбе у Уметничкој школи (сл.15) представља континуитет рада већине сликарки у институцијама образовања. Биле су то прво школе цртања, потом више девојачке школе, да би тек после Другог светског рата постале професорке на академијама уметности.
Сл. 15. Љубица Сокић са изложбе током похађања III године у Уметничкој школи, 1933.
Упечатљиве трагове свог педагошког рада оставила је Богданка Познановић[36] покренувши седамдесетих година прошлог века на Академији уметности у Новом Саду први Одсек за нове медије који је донео не само промене у академском образовању него и утицај на креирање нове провокативне уметничке сцене ван институционалних оквира. (сл. 16)[37]
Сл. 16. Богданка Познановић, уметничка акција Срце – предмет, акција, перформанс, инсталација, јавни простор и Трибина младих, Нови Сад, 20. септембар 1970.
Милица Мрђа деведететих година прошлог века ствара врло занимљив облик неформалног образовања кроз деловање Перформативне групе за продукцију нове стварности „EX NIHILO“ (сл. 17). Са ученицима различитих средњошколских опредељења она прави изложбе и изводи акције, перформансе, креативна читања, а ликовни критичари виде овај специфичан педагошки рад као последње трагове авангардног експеримента.
Сл. 17. Milica Mrđa Kuzmanov, „Ex nihilo ili altruistički projekat duše, Projeka®t, 6, Prometej, Novi Sad, 1995, 89-93.
Изаћи из „сопствене собе”
Слика жене уметнице у јавном простору са штафелајем, некада и без њене свесне намере, у другачијем друштвеном контексту изазивалa је другачију врсту перцепције жене која прелази границе стереотипних улога, границу приватног/јавног, улази у простор уметности и ствара визију модерне, образоване, храбре, еманциповане жене. Она то свакако јесте била, само што то није увек био узрок јавног представљања. Некада је то, као код Видосаве Ковачевић, била демонстрација припадања одређеном уметничком покрету, некада сплет околности као када Надежда Петровић поставља штафелај на ратном бојишту, али је важност радног простора за уметнице одувек имала много сложеније аспекте од пуке радионице. У делима неких уметница, као што је Зора Петровић, атеље је био изразито важан мотив и представљао “место апсолутне сигурности и пукотина у коју је могла да излије све потиснуто“[38]. Јасмина Чубрило истиче да су атељерске теме у сликарству Зоре Петровић биле њен први избор, не само као „сопствена соба“ него и симболички простор проблематизације односа моћи и позиције уметнице у јавном простору културе.[39]
Увек је то у свим сферама, од образовања до уметности, била борба за јавни простор и видљивост. Као што је улазак у институције образовања, макар то биле девојачке школе, значио одвајање од породичног круга и приватних учитеља, па је тако уметницама атеље симболички обележавао њихову видљиву присутност у сфери уметности. Почетком 20. века уметничке школе и атељеи представљају велике и важне еманципаторске промене у општој атмосфери модернизације и отуда велики број фотографија ових уметница, између осталог, може бити драгоцен материјал за културолошка и историјска истраживања рада Надежде Петровић у Минхену (сл. 18) и Паризу (сл. 19) или за перцепцију друштвеног вредновања уметности Зоре Петровић (сл. 20) и Љубице Сокић (сл. 21) додељивањем радног простора на Коларцу.
Сл. 18. Надежда Петровић у атељеу у Минхену, 1902
Сл. 19. Надеждин атеље у Паризу (1910–1911)
Сл. 20. Зора Петровић, 1958.
Сл. 21. Љубица Цуца Сокић у атељеу на Коларцу
Значај атељеа који превазилази своју функционалну димензију уметничке радионице и постаје знак припадања уметничкој елити, проблематизује се седамдесетих година прошлог века када концептуалне уметнице своју уметност креирају ван атељеа, дефинишући своју позицију маргинализоване културе кроз уметнички чин у којем су саме присутне.
Оно што је такође индикативно је да у личним фотографским архивама скоро да нема фотографија са изложби, осим једне фотографије Надеждине изложбе у Минхену (сл. 22), изложбе Љубице Сокић у Уметничкој школи у Београду, фотографије Лизе Крижанић са Милом Милуновићем и Пеђом Милосављевићем испред заједничког рада мозаика на платоу Југословенског драмског поузоришта (сл. 23) и фотографијe Милице Зорић, за коју нисам сигурна да ли је настала на изложби или у атељеу (сл. 24). То не значи да нису имале изложбе, али свакако говори о односу музеја и галерија према женском стваралаштву видљивом кроз заступљеност њихових дела у музејским колекцијама. Јелена Огњановић у тексту „Уmetnice u muzejima: razmišljanje o ženskom umetničkom nasleđu“ даје анализу заступљености дела визуелних уметница у новосадским музејима и констатује да поред малог броја њихових радова стоји и чињеница да је већина слика донација самих ауторки.[40]
Ове чињенице и искази не показују само актуелност теме, уочавање континуитета односа према женској култури: оне постају део уметничких радова и чин побуне. Концептуалне уметнице прве кроз уметнички чин јасно артикулишу питање сопствене позиције, не само у друштвеном него и простору уметности.
Сл. 22. Изложба у Минхену, 1902; фото: Надежда Петровић
Сл. 23. Мило Милуновић, Лиза Крижанић и Пеђа Милосављевић пред мозаиком који су заједно радили, 1948.
Сл. 24. Милица Зорић испред таписерије, 1961.
И у савременој култури уметнице попут Зорице Чолић још увек се питају: „Може ли уметница стварати, изводити, излагати у условима неолибералног капитализма, под теретом свог пола и притисцима хиперактивности и хиперпродуктивности… Постоје ли праксе оклевања, опирања, суздржаности или невољности у свакодневном животу или уметности које би пружиле ефикасан отпор доминантној култури?“[41]
Однос уметница и инстиуција компликује се на још једној равни проузрокованој новим уметничким праксама извођачких уметности, у форматима који су преовлађујући избор уметница. Перформанс, акције, инсталације, трансмедијска уметност као углавном неакадемске и ванинстиуционалне уметничке форме, ипак својим културним вредностима захтевају траг у историји уметности, а једини могући начин за то је бележење кроз уметничку документацију која тако фотографији придаје функцију музеја у савременој култури,[42] чинећи ову уметност доступну критичком увиду, валоризацији и што је најважније – трајније присуство на уметничкој сцени.
Уметничка фотографија и фотографија као продужени медиј
„Тиме је разлика између уметничке и неуметничке фотографије замењена разликом између музејског и немузејског контекста – према томе изостаје старо питање: како би фотографија требало да изгледа да би била прихваћена као уметничка?”
Б. Гројс
Временом, и сама фотографија, као и женско писмо, добија уметничко утемељење, углавном кроз дискурс другачијег и субверзију утврђеног канона. По Гројсу (Boris Groys), фотографија је крајем 20. века водећа уметничка форма која све чешће у галеријама и музејима замењује традиционалну слику.[43]
Фотографија на још један начин улази у поље уметности добијајући важну улогу документовања извођачких уметности и уз ранију улогу предлошка сликарским делима сада постаје пратећи елемент нових уметничких пракси, њихов продужени медиј или хибридна форма.
Фотографија омогућава мобилност и самосталност у продукцији ове врсте уметничких радова и зато постаје такође један од формативних избора женске културе. Отуд ауторке, тамо где је компликован улаз у велике продукцијске системе који подразумевају и различите врсте моћи, преузимају мале формате као што су перформанс, видео-арт и фотографија. Женско писмо у овим уметничким формама добија своје утемељење, што се често види у самим називима дела[44], као што су радови Каталин Ладик[45]Ја сам јавна жена, Моћ жене и други. И у феминистичкој теорији перформанс и видео-арт представљају се као женски континент и постају основа за нове теорије о свесном телу, „телима која нешто значе”[46] политикама тела. Један од најпровокативнијих перформанса седамдесетих година 20. века, који показује значај ових тема у поетици концептуалних уметница, био је антистриптиз Каталин Ладик Blackshave Poem (1978) (сл. 25). У свом раду Спуштање Будимпеште низ реку Дунав (1988) Каталин Ладик и сам фотоапарат уводи као мотив у своје уметничко дело (сл. 26).
Сл. 25. Каталин Ладик, Blackshave Poem, перформанс, Нови Сад 1978.Сл. 26. Каталин Ладик, Спуштање Будимпеште низ реку Дунав, Нови Сад 1988.
Међутим, у случајевима када је уметница уједно и креаторка и актерка сопственог дела поставља се питање ауторства фотографије ако је она у функцији документовања, а нарочито када се перципира као уметничка фотографија. Гројсова теза вероватно је најближа разрешењу ових односа. По њему фотографија која није стварана с намером да буде уметничко дело јесте документ или уметничка документација изведеног дела.
Истим питањем можемо се бавити у анализи фотографија Надежде Петровић у којима препознајемо све ове различите стратегије коришћења фотографије: од документарне, у функцији предлошка за сликарско дело до уметничке форме. Када је у питању Надежда Петровић, Гројсову тезу о уметничкој фотографији најочигледније препознајемо у стилизованим фотографијама њених сестара. На фотографијиАнђа под јабуком (1907/8) (сл. 30)[47], попут идеализованих женских портрета са античким и средњевековним реминисценцијама енглеских фотографкиња с краја 19. века Клементине Хауард (Clementine Howard) и Џулије Маргот Камерон (Julia Margaret Cameron),[48] користећи традицонални костим, став модела и експеримент са светлом Надежда успева да естетизацијом лично преведе у универзално значењско поље преко архетипова садржаних у имену модела и симболу објекта за који се везује. Митска слика жене и поигравање с националним и субалтерним идентитетским означитељима теме су присутне и у савременој уметности, али на много провокативнији и експлицитнији начин. Док код Надежде Петровић препознајемо да она женски архетип представља као упориште за национални идентитет између балканизма и европског империјализма, на фотографијама савремене уметнице Бојане Кнежевић[49] из циклуса A Queen of Montenegro (2018) (сл. 31)[50] тај однос је пародиран међусобним прожимањима националног и родног идентитетског парадокса кроз мотив породичних/ племанских родослова у којима су изостављени женски потомци. На тој фотографији уметница, с пешкиром на глави као неком врстом покривке за косу, у положају типичном за држање виолине држи гусле које су забрањене за жене, доводећи тако ову перформативну игру с патријархалним националним симболима на сам руб кемпа.
Сл. 27. Надежда Петровић, Анђа под јабуком, Београд, 1907/8.
Сл. 28. Бојана Kнежевић, A Queen of Montenegro, Аудио- визуелна инсталација/перформанс (2018)
Све ове дилеме, провокације, питања о идентитету, позицији уметнице у одређеном културном канону и природи медија фотографије очигледно остају отворено поље промишљања (де)конструкције родних стереотипа, а фотографија све моћније средство представљања њиховог суочавања.
Зато је важно пратити токове и појаве као што су:
– да је Барбара Кругер (Barbara Kruger), која се бави фото-монтажом и колажирањем фотографије и текста, прва феминистичка уметница која је добила награду Венецијанског бијенала исте 2005. године када су, такође први пут радове бирале кустоскиње;
– изложбу фотографија Надежде Петровић у Спомен-збирци Павла Бељанског 2013;
– да је изложба Who’s Afraid of Female Photographers? (Ко се боји фотографкиња?) 2015. у Musée d’Orsay i Musée de l’Orangerie у Паризу представила 165 фотографкиња, од којих велики број непознат културној јавности;
– постављање велике ретроспективне изложбе Доре Мар у Паризу, Лондону и Лос Анђелесу 2019–2021;
– ретроспективна изложба Горанке Матић у Музеју у МСУБ, 2021.
Живот и дело значајних фотографкиња као тема у другим уметностима, од филма до књижевности, такође је културолошки све важније. Кроз документарне биографије, мемоаре – или чак као јунакиње уметничких дела – оне проговарају провокативним гласом попут Доре Мар у роману Славенке Дракулић Дора и минотаур, кад каже: „Камера ми је пружала осјећај сигурности и ужитка. Или можда моћи. Ужитка у моћи, зашто не?”[51]
Литература:
Batler, Džudit, Tela koja nešto znače. O diskurzivnim granicama „pola”, Fabrika knjiga, Beograd 2001.
Benjаmin, Valter, Еseji, „Umetničko delo u veku svoje tehničke reprodukcije“, у: Еseji, Nolit, Beograd 1974, 114–153.
Benjamin, Valter, O fotografiji i umetnosti, Kulturni centar Beograda, Beograd 2006.
Bodler, Šarl, „Moderna publika i fotografija [Iz Salona 1859]“, у: Valter Benjamin, O fotografiji i umetnosti, Kulturni centar Beograda, Beograd 2006, 172.
Drakulić, Slavenka, Dora i Minotaur, Fraktura, Zagreb 2015.
Dražić, Silvija i Vera Kopicl, Teorijski diskursi savremene ženske kulture, Pokrajinski zavod za ravnopravnost polova, Novi Sad 2019.
Ђармати, Марта, Каталог Пештански ђаци: Петар Добровић, Зора Петровић, Иван Радовић и Иван Табаковић [каталог], СЗПБ, Нови Сад 2020.
Ивановић, Никола, Идентитет(и), Галерија Матице српске, Нови Сад 2021.
Jovanov, Jasna, Nadežda Petrović: s obe strane objektiva, SZPB, Novi Sad 2013.
Јовановић, Вера, ЛизаКрижанић: сећањаиписма, Alfa Graf, Нови Сад 2005.
Јовановић, Вера, ЛиковникругПавлаБељанског, Тиски цвет, Нови Сад 2010.
Kojić Mladenov, Sanja, „Bogdanka Poznanović: Intermedijska komunikacija“, у: Teorijski diskursi savremene ženske kulture, Pokrajinski zavod za ravnopravnost polova, Novi Sad 2019.
Максимовић, Десанка, Тражим помиловање, Женска читанка, Академска књига, Нови Сад 2013.
Marqurd, Одо, Der Hang zum Gesamtkunstwerk. Uberlegungen im Anschuss an
Hegels Schellingkritik Aus: Szeemann Harald: Der Hang zum Gesamtkunstwerk, Sauerlander Verlag, Frankfurt am Main, 1983.
„Мафија на нишану“, документарни филм, Редитељ: Ким Лонђиното (Kim Longinotto), глумци: Летиција Батаља (Letizia Battaglia), продукција САД/Ирска 2019.
Mитровић, Милунка, Лиза Марић Крижанић: лепота и осећајност, https://doi.org/10.18485/knjiz.2017.7.7.11 Дом културе УДК: 75.071.1:929 Марић-Крижанић Л. Косјерић.
Noklin, Linda, „Zašto nema velikih umjetnica“, у: Feministička likovna kritika i teorija likovnih umjetnosti, Centar za ženske studije, Zagreb 1999.
Научни скуп посвећен Надежди Петровић (1873–1915), (ур. Јованов, Јасна), Зборник радова, СЗПБ, Нови Сад 2016.
Орловић Чобанов, Милица, Таписерије Милице Зорић: између наслеђа и модернизма [каталог], Спомен-збирка Павла Бељанског, Нови Сад 2019.
Поповић, Радован, ПричаоСретенуМарићу, Библиотека Матице српске, Нови Сад 1996.
Polok, Grizelda, „Modernost i prostori ženskosti“, у: Feministička likovna kritika i teorija likovnih umetnosti, Centar za ženske studije, Zagreb, 1999.
Raymond, Claire, Women Photographers and Feminist Aesthetics, Routledge, London, New York 2017.
Rosenblum, Naomi, A World History of Photography, Abberville Press Publishers, New York, London 2007.
Sontag, Susan, Eseji o fotografiji, Radionica SIC, Beograd 1982.
Тодић, Миланка, Историја Српске фотографије 1939–1996, Просвета, Београд 1993.
Todić, Milanka, Fotografija i slika, Cicero, Beograd 2001.
Todorović, Isidora, Isekle smo kablove [katalog], SFO (Re)konekcija, Novi Sad 2019.
Томић, Милица, „Како се облачимо“, у: Жена, Нови Сад 1911.
Haraway, J. Donna, Simians, Cyborgs, and Women, The Reinvention of Nature, Routledge, New York 1991.
Текст објављен у каталогу „Хероине Спомен-збирке Павла Бељанског“, стр.71–100, Спомен-збирка Павла Бељанског, Нови Сад, 2022. године
[1] V. Benjmin, „Umetničko delo u veku svoje tehničke reprodukcije“, у: Eseji, Nolit, Beograd 1974, 114–153.
[2] Š. Bodler, „Moderna publika i fotografija [Iz Salona 1859]“, у:Valter Benjamin, O fotografiji i umetnosti, Kulturni centar Beograda, Beograd 2006, 172.
[3] B. Grojs, „Učiniti stvari vidljivima / strategije suvremene umjetnosti”, Muzej suvremene umjetnosti, Zagreb 2006, 42.
[4] D. J. Haraway, Simians, Cyborgs, and Women, The Reinvention of Nature, Routledge, New York 1991.
[5] Рекламни oглас објављен 1909. у новосадском Женском свету, 10, 233. и Застави, Нови Сад, 6. октобар 1909.
[6] Фотографија Надежде Петровић снимљена 1910. у Београду. Поред феминистичког деловања Милице Томић ту су и њен отац Светозар Милетић који је износио на Сабору захтеве женских организација, предавао декларације о женским правима као и Јаша Томић, сарадник часописа Жена,чија се странка залагала за женско право гласа.
[7] C. Raymond, Women Photographers and Feminist Aesthetics, Routledge, London&New York 2017.
[8] Клер Рејмон предаје курс о женама фотографкињама на Женским студијама у САД-а.
[9] S. Sontag, Bolest kao metafora, Rad, Beograd 1983, 85–117.
[10] M. Todić, „Voz, novooslobođeni krajevi i umetnički projekat Nadežde Petrović“, NaučniskupposvećenNadeždiPetrović (1873–1915), Zbornik radova SZPB, Novi Sad 2016.
[11] Говор Надежде Петровић на оснивачком састанку Кола српских сестара, Београд, 28. 8. 1903.
[12] Р. Бојовић, „Надеждина писма – Писма са одличним поштовањем Надежде Петровић“, едиција Наслеђа, св. 8, Уметничка галерија „Надежда Петровић“, Чачак, 2015. N. Petrović, Nepoznato pismo poznate umetnice; доступно на: http://www.avantartmagazin.com/nepoznato-pismo-poznate-umetnice/
„Од 1. септембра 1893. постављена сам на основу својих квалификација за наставницу цртања Више женске школе са платом 1.000 динара, а 8. јануара 1894. са платом од 1.500 динара. С овом платом служим већ 16 година, не добијајући повишицу иако је Указом Његовог величанства краља од 29. јуна 1905. г. Виша женска школа подигнута на ступањ средње школе – Женску гимназију са четири виша гимназијска разреда, на којој сам од тога доба радила савесно и исправно по програму мушке гимназије. Како је указом од 29. јуна 1905. Женска гимназија отворена на основу закона о средњим школама, а од септембра ове године и одвојена, те ми је част замолити Господина министра да ме изволи на основу члана 64. закона о Средњим школама, по коме као квалификовани наставник вештина имам испуњене све услове (учитељски испит, стручни испит, приватну академију уметности у Мнихену и 16 година службе без повишице и права на пензију), да ме по истоме закону, а по члану 75 закона о Средњим школама постави за учитеља цртања прве класе са платом од 2.500 динара годишње, утолико пре што за ово не постоје законске немогућности и што моје колеге у мушким Средњим школама који имају исте квалификације, или чак и са мање квалификација и мањим бројем година службе, имају веће плате.“
[13] Н. Ивановић, Идентитет(и), Галерија Матице српске, Нови Сад 2021, 83.
[14]Dž. Batler, Telakojaneštoznače/odiskurzivnimgranicama „pola”, Fabrika knjiga, Beograd 2001.
[15] Odo Marqurd, Der Hang zum Gesamtkunstwerk. Uberlegungen im Anschuss an
Hegels Schellingkritik Aus: Szeemann Harald: Der Hang zum Gesamtkunstwerk, Sauerlander Verlag, Frankfurt am Main, 1983.
[22] „кћери мрака“ појам који се односи на уметнице чија каријера је остала у сенци успешних очева и браће.
M. Mитровић, Лиза Марић Крижанић: лепота и осећајност, https://doi.org/10.18485/knjiz.2017.7.7.11 Дом културе УДК: 75.071.1:929 Марић-Крижанић Л. Косјерић.
[23] Уметнички дискурс Зорице Чолић заснован је на пресецању личног и политичког, уз темељно испитивање стабилних друштвених категорија. Инсталације и интервенције које она креира често изазивају публику да се суочи са узнемирујућим темама, као што су аномалије и разочаравајуће наслеђе капитализма и резултујућа питања депресије и анксиозности; доступно на: http://zoricacolic.com.
[24] Z. Čolić, Рад или уживање, фотографија штампана на застави, у: I. Todorović, „Isekle smo kablove“, SFO (Re)konekcija, Novi Sad 2019.
[25]Перформативна пракса Монике Сигети обухвата различите медије од цртежа до фотографије, посебно се ослањајући на монтажу у стварању новог наративног поретка; доступно на: www.monikasigeti.com; www.instagram.com/monikasigeti
[27] Америчка фотографкиња Линзи Адарио (Lynsey Addario) у свом ратном опусу нарочито фокусира жене као жртве ратних сукоба у Афганистану, Либији, Ираку, Индији, Израелу а италијанска фотографкиња Летиција Батаља (Letizia Battaglia), позната по праћењу мафијашког рата у Палерму и борби за права жена, истиче посебност своје позиције жене са фото-апаратом која тако провокативно видљиво прелази границу своје стереотипне женске улоге у још увек чврстим традиционалним оквирима.
Документарни филм Мафија на нишану, Редитељ: Ким Лонђиното (Kim Longinotto), глумци: Летиција Батаља (Letizia Battaglia), продукција САД/Ирска 2019.
[28] J. Jovanov, NadeždaPetrović: sobestraneobjektiva[katalog], SZPB, Novi Sad 2013, 8.
[29] R. Bojović, „Nadežda i Petrovići u muzejskim zbirkama Čačka“, у: Naučni skup posvećen Nadeždi Petrović (1873–1915), Zbornik radova, SZPB, Novi Sad 2016, 131.
[30] А. Лазаревић, Говор ствари, Службени гласник, Београд 2011.
[31] М. Орловић Чобанов, Таписерије Милице Зорић: традиција и мит као инспирација [каталог], СЗПБ, Нови Сад 2019.
[32] Термин „педагошки преступ“ преузет је из драме Виде Огњеновић, Милава Ајнштајн, Стубови културе, Београд 1998.
[33]С. Чупић, Теме и идеје модерног/ српско сликарство 1900—1941, Галерија Матице српске, Нови Сад 2017.
[34] G. Polok, „Modernost i prostori ženskosti“, у: Feministička likovna kritika i teorija likovnih umetnosti, Centar za ženske studije, Zagreb 1999, 172.
[35]М. Ђармати, Пештански ђаци: Петар Добровић, Зора Петровић, Иван Радовић и Иван Табаковић[каталог], СЗПБ, Нови Сад 2020.
[36] Богданка Познановић основала је Визуелни студио за интермедијална истраживања на Академији уметности у Новом Саду, а њена прва асистенткиња била је Марина Абрамовић. Своју уметничку праксу је развијала од експерименталног сликарског израза према интердисциплинарном приступу и новим медијима;
S. Kojić Mladenov, BogdankaPoznanović: Intermedijskakomunikacija, zbornik Teorijskidiskursisavremeneženskekulture, Pokrajinski zavod za ravnopravnost polova, Novi Sad 2019, 38–58.
[37] Уметничка акција Срце – предмет, 20. септембар 1970, акција, перформанс, инсталација, јавни простор и Трибина младих, Нови Сад.
[39] J. Čubrilo, Zora Petrović,TOPY, Beograd, 2011, стр.16
[40] J. Ognjanović, „Umetnice u muzejima: razmišljanje o ženskom umetničkom nasleđu“, у: Teorijskidiskursisavremene ženskekulture, Pokrajinski zavod za ravnopravnost polova, Novi Sad 2019, 205–214.
[41] I. Todorović, Iseklesmokablove – izložbа medijske umetnosti iz ženske perspektive [katalog], SFO (Re)konekcija, MSUV, Novi Sad 2019.
[42] B. Grojs, Učinitistvarividljivim/ strategijesuvremeneumjetnosti, Muzej suvremene umjetnosti, Zagreb 2006.
[44] M. Šuvaković, Moć žene: KatalinLadik: retrospektiva 1962-2010 [katalog], MSUV, Novi Sad 2010; N. Milenković, MilicaMrđa:Umetnostjeono štojeizraznervi! [katalog], MSUV, Novi Sad 2016.
Велики број историчара се слаже да се 19. век не може стриктно ограничити годинама његовог формалног почетка и краја. Зато се често користи термин дуги деветнаести век који за завршетак овог столећа узима крај Првог светског рата. Када је реч о нашој локaлној историји, овакво виђење наведеног временског периода посебно је значајно с обзиром на чињеницу да је 1918. године Војводина ушла у састав друге државе, што је за последицу имало велике друштвене, политичке, економске и друге промене. Сви ови процеси рефлектоваће се и на рад женских организација на нашем простору.
Током прве деценије 20. века у Новом Саду рад настављају женске задруге основане у претходном периоду. Свака конфесија имала је своју организацију овог типа, па су тако овде деловале Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња, Прва женска задруга (окупљала је припаднице католичке вероисповести), Јеврејска задруга, а од 1903. и организација Табита, која је окупљала Новосађанке евангелистичке вероисповести. Заједнички именитељ свих наведених друштава био је доминантно хуманитарни рад усмерен на различите категорије социјално и економски угроженог становништва. На њиховом челу биле су и даље припаднице такозване грађанске елите, а сам начин функционисања организација није се битно мењао у односу на крај 19. века.
Крајем 19. и почетком 20. века у Новом Саду стасава генерација младих жена чије су мајке биле међу оснивачицама и предводницама горе поменутих женских организација. Тако можемо говорити о другој генерацији припадница грађанског друштва, које су одрастале у нешто другачијем друштвеном амбијенту. Овде се пре свега мисли на повољније услове када је реч о женском образовању. За разлику од њихових мајки чије се формално школовање завршавало четворогодишњом основном школом, сада је постојала могућност продужетка образовања. Са тим циљем основане су Српска виша девојачка школа и Мађарска краљевска државна грађанска девојачка школа, а крајем 19. века девојкама коначно постаје доступно и гимназијско образовање. Неке од ученица Српске више девојачке школе наставиће са универзитетским школовањем, попут Владиславе Полит, Анице Савић Ребац, Данице Јовановић, Милеве Марић Ајнштајн и Исидоре Секулић. Многе ученице су се опредељивале за наставaк школовања за учитељски позив, након чега су радиле као учитељице у основним и девојачким школама у Војводини и Србији. Поред помака у сфери образовања, ова генерација Новосађанки имала је прилику да рано стекне искуство у јавном појављивању и промовисању. Иако се радило претежно о музичким или драмским наступима и учешћу у хуманитарним забавама, овакве праксе и вештине допринеће развоју једног новог женског грађанског животног стила. Са стеченим образовањем, социјалним и културним капиталом, ове младе жене ће током првих деценија 20. века преузети вођство у већ постојећим, али и покренути рад нових женских организација у Новом Саду. У томе су имале подршку како родитеља, тако и, у каснијим животним фазама, својих супруга. Ово је важно напоменути, јер је подршка породице како у образовању, тако и јавном раду и деловању жена била од пресудног значаја, посебно у првим деценијама 20. века.
Поред већ поменутих женских задруга, у Новом Саду до почетка Другог светског рата бележимо рад и ових организација: Женска читаоница Посестрима (1910), Коло напредних женскиња (1919), Синдикално удружење забавиља и учитељица у Новом Саду (1921), Централни савез Чехословачких жена у Краљевини СХС са седиштем у Новом Саду (1921), Матица напредних жена (1922), Књегиња Зорка – културно-хумано друштво, пододбор у Новом Саду (1925), Кора хлеба и дечје обданиште (1925), Женско музичко удружење (1927) и Коло српских сестара – Одбор у Новом Саду (1929).
У даљем тексту биће представљен рад неких од наведених друштава.
Добротворна здруга Српкиња Новосаткиња
У првој деценији 20. века Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња наставља свој каритативни рад усмерен на различите угрожене категорије становништва. По избијању Првог светског рата, на иницијативу Аркадија Варађанина, дугогодишњег секретара Задруге, чланице покрећу рад привремене болнице у Новом Саду. Болница је била смештена у згради Учитељског конвикта (данас Средњошколски дом у Николајевској улици), па је међу становништвом називана “конвикт шпитаљ” (Шекарић и Шекарић, 2019, 227, 228). За потребе болнице чланице Добротворне задруге су у кратком року прикупиле новчана и материјална средства, попут постељине, медицинског и санитетског материјала и лекова. Болницом је најпре управљао др Миладин Величковић Свињарев, а затим др Лаза Марковић, да би током рата она прешла у надлежност војно-санитетске власти. Чланице Добротворне задруге су помагале лекарима, неговале болеснике, припремале оброке у болничкој кухињи, као и рубље и потребан санитетски материјал. Током трајања рата у овој болници боравило је око 10000 рањеника и болесника, а посебно је била цењена међу рањеним Србима из Угарске. Оснивањем болнице Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња је успела да омогући свој опстанак током ратних година, за разлику од дугих српских друштава и штампаних гласила чији је рад био обустављен. У таквим околностима болница је била преко потребно место окупљања и размене информација за новосадске Србе.
Сл. 1. Чланице Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња у привременој болници (Музеј града Новог Сада)
Након завршетка Првог светског рата, Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња почиње да делује у другачијим друштвено-политичким условима у односу на оне из времена оснивања. Како наводи Васа Стајић, политичко уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у Југославију из темеља је изменило прилике под којима је деловала Добротворна задруга. Задаци везани за очување српске народности замењени су промоцијом идеје југословенства, али и решавањем „специјалних женских задатака“ (Женски покрет…1933, 204). Хуманитарни рад је и даље чинио окосницу рада чланица, али се све више ставља акценат на јавну промоцију и ширу препознатљивост њиховог деловања. На чело Задруге 1921. године долази предузимљива Зора Стефановић, која је још као млада девојка стекла искуство у вођењу девојачких удружења (више видети у: Јовановић Гудурић, Ивана. 2022. Заоставштина Зоре Вучетић – пример изградње женског грађанског идентитета у другој половини 19. века. Годишњак Музеја града Новог Сада, 17/2021: 119 – 140).
Сл. 2 Чланице управе Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, 30-е године 20. века (Музеј града Новог Сада)
Великим залагањем Зоре Стефановић Добротворна задруга је 1921. године основала Женску занатску школу у Новом Саду. Школа је од оснивања била саставни део државног образовног система. Састојала се од нижег, трогодишњег и вишег двогодишњег курса. У властитој радионици, која је била опремљена Сингер машинама за шивење, ученице су израђивале одећу, рубље и постељину по поруџбини. Трошкове рада школе сносили су Град Нови Сад и државно Министарство трговине, индустрије и занатства. У Добротворној задрузи постојао је и посебан фонд за помагање сиромашних ученица ове школе, који је од 1933. спојен са Фондом Савке Суботић, уз образложење да оба фонда имају исти циљ. Због великог броја ученица, Добротворна задруга је планирала да на месту свог дома изгради модерну троспратну зграду. Тим поводом се Зора Стефановић обратила Градском поглаварству Новог Сада, тражећи финансијска средства за овај подухват. Град је позитивно одговорио на њихову молбу и донео одлуку да им се за зидање друштвеног дома додели 100.000 динара у четири годишње рате (ИАНС Ф. 150, 16620-1940). Избијање Другог светског рат спречило је реализацију овог подухвата.
Сл. 3 Оглас за Женску стручну школу у Новом Саду, 1921.
Сл. 3 Оглас за Женску стручну школу у Новом Саду, 1921.
Предузимљивост Зоре Стефановић огледала се и покретању продавнице назване Пазар народних рукотворина, такође у надлежности Добротворне задруге. У радњи су се продавале и изнајмљивале ношње из свих крајева Југославије, као и друге рукотворине са народним мотивима (ИАНС Ф. 259, 36931-1942). На тај начин Добротворна задруга је наставила своју вишедеценијску мисију коју је започела Савка Суботић, а која је подразумевала промоцију народне уметности и женског ручног рада, али која је истовремено пружала женама могућност да остваре одређени материјални доходак. Током треће деценије 20. века Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња постаје чланица следећих савеза: Народног Женског Савеза Српкиња Хрватица и Словенкиња (1920), Савеза културних друштава у Новом Саду (1928) и Југословенског женског савеза (1930). На конгресу Народног женског савеза на Бледу 1926. године, у присуству Lady Eeghen председнице Интернационалног савеза женских удружења, Зора Стефановић је, на енглеском језику, представила рад женских организација у Војводини. Значајне јубилеје, као што су 40 и 50 година рада, обележиле су организацијом окупљања женских националних организација у Новом Саду, као и објављивањем публикације Женски покрет у Војводини, коју је приредио Васа Стајић 1933. године.
Сл. 4 Чланице Народног женског савеза Српкиња Хрватица и Словенкиња приликом боравка у Новом Саду, око 1920. (Музеј града Новог Сада)
У овом периоду Добротворна задруга је у свом раду имала подршку краљице Марије Карађорђевић и епископа бачког Иринеја Ћирића. Зора Стефановић као председница је у два наврата била у прилици да упозна краљицу са радом организације и то 1926. и 1937. године (Дан 1937).
Сл. 5 Програм Чајанке Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, 1933. (Музеј града Новог Сада)Сл. 6 Позив на LIII редовну годишњу скупштину Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, 1938. (Музеј града Новог Сада)
Рад Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња окончан је након Другог светског рата. Део имовине Добротворне задруге преузима АФЖ. Према наводима Богдана Шекарића, Музеј Матице српске је 1946. године од АФЖ-а преузео неколико комплета народних ношњи који су били претходно у власништву Задруге. Ови вредни предмети данас су део фонда Етнолошког одељења Музеја Војводине (Шекарић 2016, 263).
Женска читаоница Посестрима
Српска читаоница у Новом Саду, основана још 1845. године, донела је 1905. године одлуку да и жене могу постати редовни и пуноправни чланови овог друштва. Ипак било је потребно да прође још пет година да би у Новом Саду започела са радом прва женска читаоница.
Женска читаоница „Посестрима“ основана je 1910. године захваљујући иницијативи и великом залагању Милице Томић. О неформалним женским окупљањима која су претходила Читаоници пише сама Милица у првом броју часописа Жена који такође покренула и уређивала. Као посебно важан тренутак у предисторији удружења она наводи акцију прикупљања потписа жена против мађаризације српских школа. Том приликом успеле су да прикупе 30000 потписа Српкиња из Новог Сада и других места на простору Угарске (Томић1911, 20). Ова акција показала је женску друштвену снагу, али и потребу за формалним оснивањем организације која ће у средиште свог деловања ставити образовање и социјалну ангажованост жена. Управо је то била разлика у односу на постојеће женске организације чији је рад почетком 20. века и даље био усмерен превасходно на хуманитарну помоћ угроженим категоријама становништва. Друга важна дистинкција у односу на раније формирана женска удружења било је инсистирање Милице Томић на обједињавању припадница различитих сталежа и занимања. Тако она између осталог каже: „Код нас се састају ратарске жене на бунару, занатлијске за себе, а такозване госпође опет за себе, те су једна другој стране“ (Исто, 25).
Прву управу Женске читаонице чиниле су Милица Томић, председница, Љубица Јерковић, потпредседница, Евица Павковић, перовођа и Вукосава Алексијевић, књижничарка.
Основни циљ Читаонице био је образовни и просветитељски рад намењен женама без обзира на њихово порекло, старосну доб и сталешку припадност. Чланице су се окупљале у Читаоници једном недељно.
„Биле смо сложне и у томе да тај дан треба да је недеља, и то недеља поподне, јер смо хтеле да у то друштво обухватимо и наше најсиромашније слојеве. Водиле смо рачуна и о томе, да у тој нашој читаоници треба да буде и читање на глас, јер много наше старије женскиње не зна читати(…) А ми смо хтеле да и њих уведемо у наш круг“ (Томић 1911, 21).
Након јавног читања књига, следио је разговор о прочитаном, а затим и о другим темама за којим је постојало интересовање. Чланицама су такође биле на располагању и новине и књижевни листови. Већ током прве године постојања, Читаоница је, највише путем поклона, прикупила за свој фонд преко 300 примерака књига. Састанци су се одржавали у сали црквене општине, а како наводи Томић били су посећенији током зиме, док се лети број присутних смањивао због пољопривредних радова (Томић 1911, 24). Број чланица 1911. године био је близу две стотине. Милица Томић је заговарала идеју да се овакве читаонице оснивају и по другим местима на простору Војводине. По њеним речима то би био почетак „културног рада на преображају наше жене“ уз поновно наглашавање на зближавању жена без обзира на сталеж, занимање или старосну доб (Исто, 25).
Сл. 7. Део чланица Женске читаонице „Посестрима“, 1911. (преузето из часописа Жена, бр. 2)
Поред окупљања у читаоници, чланице су годишње организовале сéла, посебне програме забавно-поучне садржине намењене широј јавности. Овакви догађаји су се одржавали седам до осам пута годишње, а садржали су музички део у којем су наступала локална музичка удружења, драмски наступ и поучно предавање. Средства прикупљена на сéлима чланице су донирале Српској вишој девојачкој школи у Новом Саду.
Већ 1911. године чланице оснивају и своје добротворно друштво, такође названо Посестрима, а које је за циљ имало помоћ старим и болесним чланицама друштва, као и другим угроженим суграђанима. Tоком српско-турског и српско-бугарског рата прикупљале су помоћ за српске рањенике. Касније су у оквиру свог добротворног друштва основале и огранак за помоћ породиљама (Селихар 2015, 152).
Сл. 8 Чланице управе Женске читаонице „Посестрима“ (Музеј града Новог Сада)
Након прекида рада током Првог светског рата, Женска читаоница „Посестрима“ наставља са својим деловањем. Недељни састанци су се одржавали у просторијама Женске грађанске школе, а чланице поново приређују забавно – поучна сéла. Од 1922. године Женску читаоницу је на месту председнице предводила Олга Вилић, а међу сталним чланицама најуже управе биле су учитељица Сидонија Гајин и Десанка Ракић. Две године раније Читаоница је постала чланица Народног женског савеза Краљевине СХС.
У новинским извештајима са сéла која је Женска читаоница организовала у овом периоду наилазимо и на коментар да су на њима мање него раније присутне девојке из ратарских породица. Неименовани новинар закључује:
„Вредна председница „Посестриме“ гђа Олга Вилић развила је до сада много делатности, те је с правом надати да ће радо прихватити овај предлог и проширити рад овог заиста кориснога друштва и међу нашим ратаркама као што је то некада чинила и гђа Милица Томић (Застава 1922.)
Сл. 9 Чланице ”Посестриме”, око 1930. (Музеј града Новог Сада)Сл. 10 Чланице ”Посестриме” приликом полагања венца на споменик Светозару Милетићу у Новом Саду, 1939. (Музеј града Новог Сада)
Рад Женске читаонице „Посестрима“ престаје са почетком Другог светског рата.
Коло напредних женскиња
Коло напредних женскиња основано је у Новом Саду 1919. године. Организација је замишљена у форми женског клуба који би се првенствено бавио образовањем и едукацијом самих чланица и то из различитих области друштвеног деловања. Приликом оснивачке скупштине Смиља Петровић, једна од оснивачица, изнела је укратко циљеве организације следећим речима:
„Задатак друштва је: да отргне нашу жену из друштвене пасивности, да је упути у јавном друштвеном раду, и обавести о њеним правима и дужностима у држави, да би тако постала активна и корисна грађанка“ (Застава 1919 а).
Другачији наратив Кола у односу на девојачка и женска удружења са краја 19. века, али и другачији поглед на потребе и концепт женског образовања очитује се у критичком ставу који је у статуту организације изнела председница Јелена Остојић. Она о дотадашњем друштвеном моделу образовања и васпитања девојака између осталог каже:
„Бојати се да не буде и даље највиши идеал: да се уче страни језици, да се мало свира на гласовиру, да се приме лепи манири и да се изоштри око за најмодернији крој. Кад то све постигне, треба девојка још да се уда, и онда је испуњен највиши идеал“ (Коло напоредних женскиња…1919).
Управу Кола су чиниле још и Зорка С. Лазић, потпредседница, госпођица Јелка Павловић, пословођа, госпођица Ванда Стратимировић, благајкиња, госпођица Нада Павловић, књижњичарка, а одборкиње су биле госпође Зора Стефановић, Вукица Алексијевић, Смиља Петровић и госпођица Кристина Велић (Застава 1919 а).
Само неколико дана након оснивачког састанка у организацији Кола одржано је и прво предавање. На тему Право и дужност жене, говорио је др М. Ђ. Поповић (Застава 1919 а). Следеће предавање одржао је др Владан Јојкић, а на тему „О проблемима светске политике I – Британска империја“ (Застава 1919 б).
На самом крају 1921. године у организацији Кола предавање у дворани Матице српске одржао је социолог из Београда Федор Никић. Тема његовог предавања била је социјално васпитање жена. Том приликом говорила је и Катица Богдановић, наставница Београдске женске гимназије, о Социјалном течају за жене, одржаном у Београду (Застава 1920 а). Исте године чланице Кола су покренуле школу српског језика за несрбе.
О веома добром позиционирању и препознатљивости Кола у ширем друштвеном окружењу говори чињеница да је оно наведено међу грађанским организацијама чије је чланство позвало Соколско друштво на општи протест против одлуке о припајању делова Словеније и Далмације Италији. Међу јавно позваним удружењима биле су три српске женске организације – Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња, Женска читаоница „Посестрима“ и Коло напредних женскиња (Застава 1921).
Новине Застава пренеле су 8. фебруара 1921. године вест да је Коло напредних женскиња постало Матица напредних жена као прва локална посебна Матица, а у складу са новим уставом Матице српске. На овај корак Матица се одлучила у циљу сједињавања просветих активности обе организације (Застава 1921 б). Прерастањем Кола у Матицу напредних жена дошло је до веома важног искорака у раду Матице српске. Жене по први пут добијају право на статус члана – оснивача у најстаријој српској културној институцији. До тада су оне имале право само на статус члана – помагача, а и ту могућност је користио мали број жена.
Матица напредних жена
Матица напредних жена након оснивања наставља мисију Кола напредних женскиња. Поред већ поменутог Федора Никића који је одржао ”цео течај о феминизму”, Матица српска извештава да су на ову тему 1921. године предавања одржали и Васа Стајић, Јованка Миљак из Сарајева, Савета Милојевић из Београда и професор Балубџић (Застава 1922 б). Током 1922. године организују серију такозваних конференцијa које су и даље имале циљ упознавања шире јавности са женским покретом. У овом циклусу предавање под називом „Женски покрет код нас и на страни“ одржала је Зорка Каснар-Караџић, a уследило је и предавање на тему ”Социјалне кризе и феминизма” (М. Главина). До краја ове године Матица напредних жена уписала је 80 нових чланица.
Сл. 11 Чланска карта Матице напредних жена, 1924. (Музеј града Новог Сада)
Рад Матице напредних жена током друге половине треће и читаву четврту деценију 20. века обележиће деловање Народног универзитета. Ову установу Матица је основала са циљем интензивирања свог просветног рада. Предавања организована у оквиру Народног универзитета била су заиста бројна, а теме су биле из различитих области као што су „литерална, историјска, социјално-медицинска и социјално-економска“ (Застава 1925). Програми Народног универзитета били су намењени најширој јавности.
Сл. 12 и 13 Позивнице на предавања у организацији Народног универзитета, 1932, 1934. (Музеј града Новог Сада)
Са циљем обележавања важних датума и јубилеја Матица напредних жена организовала је и пригодне свечане академије. Тако је 1923. посебним програмом који је обухватао свечану академију и позоришну представу обележила деведесет година од рођења песника Јована Јовановића Змаја (Застава 1923). Године 1931. приредиле су свечану академију посвећену сећању на песникињу Милицу Стојадиновић Српкињу.
Сл. 14 Позив на свечану академију у спомен Милице Стојадиновић Српкиње, 1931. (Музеј града Новог Сада)
Током интензивног рада дугог две деценије Матица Напредних жена је остварила значајне резултате на пољу образовања и просвећивања народа. Често у неизвесној финансијској ситуацији, уз велике напоре управе и чланица успевале су да за предаваче ангажују еминентне стручњаке и различитих области. Организацију су предводиле Олга Крно, Катица Главина, Дара Суботић, а од 1928. године на месту председнице била је Вида Француз Увалић.
Кора хлеба и дечје обданиште
Екуменско друштво Кора хлеба и дечје обданиште је основано 1925. године од стране неколико представника новосадског грађанства, а на иницијативу Јелене Кон. Циљ организације је на почетку била подела бесплатног хлеба најсиромашнијим суграђанима. Међу члановима оснивачима, посебно заслужним за успешан рад друштва, наводе се: Дора Дунђерски, Јелена Кон, Јосип Јулије Кон, Штефанија Штесл, Милица Моч, Ђорђе Вајферт, Ерна Бауер, Зелма Брезовски, Марија Вајс, Ема Ашенбренер, Душан Кенигштетлер, Вида Марковић, Ева Штолц.
Већ 1926. године друштво се профилише у женску наднационалну организацију чији је рад био превасходно усмерен на заштиту мајки и деце. Први значајан подухват у овом правцу било је отварање дечјег обданишта за децу из сиромашних породица. За простор је одабран део зграде Дома народног здравља (данас објекат Дома здравља Нови Сад на Булевару Михајла Пупина). Новосадске новине Застава у извештају из 1927. године пренеле су да је обданиште опремљено трпезаријом у којој деца добијају три оброка, собом за игру, спаваоницом, купатилом са тушевима и топлом водом, као и да све просторије имају централно грејање. У кухињи обданишта храну су добијали и сиромашни ученици новосадских школа (Застава 1927). Број деце који је боравио у обданишту је био у сталном порасту, па је 1929. године достигао њих преко 60.
Чланице Коре хлеба настављају да раде на систематској бризи о деци, па тако 1930. године покрећу рад млечне кухиње у којој су припремани млеко и млечне смесе за одојчад. Стручан приступ у овом сегменту рада огледао се у чињеници да су млечне смесе припремане за свако дете понаособ и то према упутству лекара. Кухиња је била опремљена и најсавременијим уређајем за стерилизацију.
Сл. 15 Плакат за програм Дечије поподне у организацији Коре хлеба и дечјег обданишта, 1928. (Музеј града Новог Сада)
Поред свакодневних активности у обданишту, чланице друштва су сваке године посебним поклонима даривале децу православне и католичке вероисповести за божићне празнике. Друштво је од септембра 1930. године деловало под покровитељством краљице Марије Карађорђевић, која је 1937. године и лично обишла просторије обданишта ове организације (Правда 1937).
Сл. 16 Тисканица са меморандумом друштва Кора хлеба и дечје обданиште, 1932. (Музеј града Новог Сада)
Од 1933. године друштво је поседовало своју зграду, за чију изградњу су добили средства из Фонда Његовог Величанства Краља. Објекат, који се налази у данашњој улици Соње Маринковић, пројектовао је у стилу модерне архитекта Ђорђе Табаковић. Изнад улаза у зграду налази се скулптура ”Мајка са дететом”, рад вајара Михаља Корна, која јасно упућује на основну намену објекта, као и организације која је у њему била смештана. Од 1937. године поред постојећег обданишта, млечне кухиње, ђачке трпезарије, саветовалишта за мајке, у овом објекту је покренут и рад посебног одељка за одојчад. Због свега наведеног не чуди чињеница да је новинар листа Правда приликом посете дому организације Кора хлеба и дечје обданиште, закључио да се ради о најмодернијој и најактивнијој социјалној установи приватне иницијативе на нашим просторима (Правда 1938).
Чланице друштва Кора хлеба и дечје обданиште предвођене Јеленом Кон, често су у сврху прикупљања новчаних средстава за свој хуманитарни рад приређивале концерте познатих музичких извођача и ансамбала. Тако су у Новом Саду током 20-их година 20. века, између осталих, наступали: чланица бечке опере Вера Шварц, коју је на клавиру пратио Иван Брезовшек, диригент београдске опере, пијаниста Мор Росентал, виолинисти Бронислав Хуберман и Ваша Пшиход, Ансамбл Донских Козака, као и Бечко позориште комичара.
Сл. 17 Плакат за концерт Донских козака у организацији друштва Кора хлеба и дечје обданиште, 1929. (Музеј града Новог Сада)
Женско музичко удружење
У међуратном периоду створени су услови за оснивање једног специфичног женског друштва. Ради се о Женском музичком друштву које 1927. године основала Вида Вулко Варађанин. Нови Сад је до тада већ имао веома развијену традицију музичких друштава и хорова, који су, као и већина раније осниваних грађанских организација, деловали на националној основи. Вида Вулко Варађанин је била угледна грађанка и пијанисткиња, која је своју пасионирану љубав према музици често повезивала са хуманитарним радом (била је истакнута чланица Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња и предводница организације Црвеног крста у Новом Саду). Велику подршку и помоћ у оснивању Женског музичког друштва пружили су јој Милице Моч, такође пијанисткиња и педагошкиња и Светолик Пашћан, познати композитор и хоровође. Ово је било прво удружење оваквог типа на југословенским просторима. Чланице су примане у три секције – инструменталну, солистичку и хорску која је била најактивнија.
Сл. 18 Чланице Женског музичког удружења, 1928. (Музеј града Новог Сада)
Године 1930. Женско музичко удружење освојило је прво место на Првој утакмици јужнословенских певачких друштава, одржаној у Београду, у организацији Југословенског певачког савеза. Као првопласиранима, додељен им је трофеј у облику златне лире – дар краља Александра Карађорђевића. У новинском извештају са доделе трофеја наведено је и следеће:
”… Председница удружења Вида Вулко Варађанин је истакла улогу жене у нашем јавном животу, констатујући да жене све више узимају учешћа у њему и да је Женско музичко удружење, које је основано пре три године, један од тих резултата културних стремљења наших жена” (Време 1930).
Сл. 19. Чланице Женског музичког удружења са трофејом освојеним на Првој утакмици јужнословенских певачких друштава, 1930. (Музеј града Новог Сада)
Чланице Женског музичког удружења реализовале су две значајне турнеје. Прва је одржана 1932. године по градовима тадашње Чехословачке, а друга почетком 1934. и обухватала је концерте у Београду, Загребу, Љубљани и Марибору. На обе турнеје чланице су изводиле свој већ препознатљив репертоар који су чинила захтевна хорска дела савремених југословенских композитора и уметничке обраде народних песама. О турнејама је писала и тадашња штампа. Лист Нови Сад, од 10. марта 1934. године, преноси неколико критика београдске и загребачке штампе. У њима се посебно наглашава специфичан репертоар хора, који чине песме „модернистичке текстовне и музичке концепције“, базиран на југословенским ауторима. Позитивно су оцењени техника, музикалност, интонација и ритмика. Речи хвале упућене су оснивачу и диригенту Светолику Пашћану Којанову. За разлику од београдског концерта, где је по речима извештача сала била готово празна, дворана Глазбеног завода у Загребу била је пуна отмене концертне публике (Нови Сад 1934). У Марибору су Женско музичко удружење дочекале представнице свих женских и певачких друштава. Као посебно пријатан дочек и боравак ипак су издвојиле онај у Загребу где су их дочекале представнице Југословенског женског савеза у Загребу.
Током постојања дугог више од једне деценије, ово удружење приредило је бројне концерте пре свега савремене, али и духовне хорске музике. Јединствени женски хор радо је учествовао у догађајима којe су у Новом Саду и околини приређивала друга музичка и културна друштва.
Сл. 20 Програм концерта Женског музичког удружења одржаног у Вуковару, 1930. (Музеј града Новог Сада)Сл. 21 Позивница за концерт модерне музике у извођењу чланица Женског музичког удружења, 1931. (Музеј града Новог Сада)
Примери сарадње женских организација у Новом Саду у међуратном периоду
Као пример сарадње српских женских организација навешћемо једну заједничку хуманитарну акцију. На Ђурђевдан 1920. године чланице Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, Женске читаонице Посестрима и Кола напредних женскиња, организовале су хуманитарну продају цвећа, а са циљем прикупљања средстава у корист радионица које су водили и у којима су радили инвалиди (Застава 1920 б).
Великим залагањем Виде Вулко Варађанин, организација Црвеног крста у Новом Саду је 1927. године покренула рад прве Народне кухиње. У рад кухиње укључиле су се чланице неколико новосадских женских организација – Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, Римокатоличке женске лиге, Јеврејске женске задруге, испоставе удружења „Кнегиња Зорка“, удружења „Посестрима“, уз стално присуство чланица Месног одбора Црвеног крста. Представнице наведених организација су се према недељном распореду смењивале у просторијама Народне кухиње, где су помагале око припреме и поделе хране најсиромашнијим суграђанима.
Литература и извори:
Време. 1930. „Предаја златне лире Њ. В. Краља новосадском женском певачком удружењу, прваку Југословенског певачког савеза”, 3. фебруар.
Дан. 1937. „На путу за Румунију Њ. В. Краљица Марија задржала се јуче са Њ. В. Краљевићем Андрејом у Н. Саду”, 5. мај.
Женски покрет у Војводини. 1933. Нови Сад: Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња.
Застава: орган радикалне странке. 1919 а. „Коло Напредних Женскиња у Новом Саду”, 23. фебруар.
Застава: орган радикалне странке. 1919. б „Коло Напредних Женскиња”, 28. март.
Застава: орган радикалне странке. 1920. а „Из Матице Српске”, 31. децембар.
Застава: орган радикалне странке. 1920. б „ Цветни дан у Новом Саду”, 6. мај.
Застава: орган радикалне странке. 1921. „Позив на велики народни збор”, 3. април.
Застава: орган радикалне странке. 1921. б „Из Матице Српске”, 8. фебруар.
Застава: орган радикалне странке. 1922. а „Са забаве Посестриме”, 13. октобар.
Застава: орган радикалне странке. 1922. б „Матица српска у години 1921 – 1922”, 22. јануар.
Застава: орган радикалне странке. 1923. „Јован Јовановић Змај”, 5. децембар.
Застава: орган радикалне странке. 1925. ”Извештај о раду Матице напредних жена”, 14. октобар.
Застава: орган радикалне странке. 1927. „Дечје обданиште у Н. Саду”, 24. април.
Коло напоредних женскиња, организација, устав, програм. 1919. Нови Сад: Књижарница Св. Ф. Огњановића.
Нови Сад. 1934. 10. март.
Правда. 1937. ”Њ. В. Краљица са Краљевићем Андрејом посетила је данас Нови Сад и обишла хумана друштва и Државну болницу”, 1. јун.
Правда. 1938. ”За четрнаест година друштво Кора хлеба и дечје обданиште постигло узорне резултате на хуманом и социјалном пољу”, 6. март.
Селихар, Карла. 2015. „Српске читаонице у Војводини до 1918. године.“ Докторска дисертација. Филолошки факултет Универзитета у Београду.
Томић, Милица. 1911. „Женска читаоница“. Жена, месечни часопис за жене, год. 1, бр. 1. Нови Сад.
Шекарић, Богдан. 2016. Формирање првих српских етнографских збирки у Војводини у периоду 1847 – 1941. Годишњак Музеја града Новог Сада, 16/2016, 262 – 268.
Шекарић, Богдан и Јелена Шекарић. 2019. „Болница Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња“. У Зборник радова Деветог конгреса историчара медицине, 800 година српске медицине, ур. Зоран Вацић, 221–233. Београд: Српско лекарско друштво.
„Ma nemoj to da pišeš, to je dosadno! Piši šta želiš!“- uzvratio je Vladimir Kopicl, tokom priprema za konferenciju Neoavangarda – glas iz vremena, na moju jadikovku o zasićenosti teorijom a posebno nelagodnošću da pišem o nečemu o čemu sam već pisala, ma koliko menjala uglove i pristupe. Ali lako je njemu. Ja nemam njegova autentična, ponekad sočna sećanja. Tek poneku sliku neukog i zakasnelog gosta. I konačno ja sam sakundarac, tačnije sekundarka, koja se hrani tuđim rečima. A sad nastojim da pobegnem od svojih rečenica koje su se u tom posredovanju već izbrusile.
Zato sam se odlučila za jednu više light priču o ženama neoavangardistkinjama. Tim pre što su muškarci tu i mogu da govore za sebe. Doduše sa jednim jakim naslovom. Na šta naslov, preuzet od dvojca Delez/ Gatari želi da uputi. Da li sam time pridala svojoj temi preveliku težinu. Rekla bih sada, nedostaje mu znak pitanja.
Tragajući povodom Kafke za obeležjima manjinske književnosti Delez/ Gatari pišu: „Služiti se višejezičnošću u sopstvenom jeziku, koristiti ga na manjinski ili intenzivan način, suprostaviti potlačeni karakter tog jezika njegovom tlačiteljskom karakteru, pronaći zonejezičkog trećeg sveta kroz koje jezik izmiče itd“. Ili pregnantnije „biti stranac u sopstvenom jeziku“ otvara prostor deteritorizacije“. To stranstvovanje Kafki je obezbedila njegova paralelna pripadnost jevrejskoj kulturi i tradiciji, ali jevrejstvo ovde nije shvaćeno niti teorijski funkcionalizovano u svojoj etničkoj ili religijskoj konceptualizaciji, nego kao epistemološki, etički, estetski položaj, kao dvostrukost, kao pozicija tuđosti u vlastitom svetu.
Judita Šalgo i Katalin Ladik, dve su od tri žene koje su učestvovale u talasanju neoavagarde u Novom Sadu. Pesnikinje, performerke, Katalin Ladik je i glumica. Čuvena po svojim jedinstvenim izvođenjima foničke poezije. Šalgo je urednica na Tribini mladih u slavnim godinama NUP-a Od 80tih piše prozu, eseje. Ladik je 2007. objavila svoj prvi roman, ove godine preveden i kod nas. Nastavak se očekuje. Obe su rođene u ratnim godinama, Judita 1941, Katalin 1942. Obe su odrastale u vreme izgradnje „novog socijalističkog društva”. Obe vaspitavane za socijalizam. Docnije članice Partije.
Gde možemo detektovati ta mesta stranstvovanja u slučaju Judita Šalgo i Katalin Ladik
1. Da li je to višak identiteta? Kod Šalgo on funkcioniše kao mesto iz koga se generiše razlika, jedan prostor pražnjenja, rekla bih „ni tamo ni ovde“. Kod Katalin Ladik, pre je to prostor zgušnjavanja, moglo bi se reći i tamo i ovde.
Judita Šalgo je bila Jevrejka. Ova rečenica istovremeno kazuje i malo i mnogo. Malo, jer ni Šalgo poput velikog broja evropskih asimilovanih, sekularnih Jevreja nije odrasla u jevrejskoj tradiciji, nije upražnjavala verske obrede, niti je govorila nekim od jevrejskih jezika. Mnogo, jer je cezura u istoriji 20. veka koju je proizvelo tragično događanje holokausta upravo ponovo dozvalo jevrejstvo u njima. Proganjani su i svirepo ubijani ne zbog svojih uverenja i dela, nego naprosto zbog onoga što jesu, pa makar to što jesu (Jevreji) za njih same, do tada uopšte nije bilo od presudne važnosti. To je uslovilo sasvim specifičnu percepciju vlastitog jevrejskog identiteta, ne retku kod pisaca koji su se suočili sa teškoćama književne medijacije ili uopšte narativizacije iskustva holokausta, bilo kao ličnog sećanja, bilo kao postmemorije (Federman, Kertes, Konrad, Kiš, Levi…). Šalgo svoj jevrejski identitet propituje pre svega u esejima, najpre u onom pod nazivom „Moj jevrejski identitet“. Ona piše da se „Zbog prirode evropskog (srednjoevropskog) jevrejstva“, kao i zbog vlastite sudbine, njen jevrejski identitet „iskazuje se više kao praznina nego punoća, više kao sumnja nego izvesnost, više kao odsustvo nego kao prisustvo“. Njen otac, sestra, šira porodica, prekrojena demografija domova i gradova deo su tog odsustva. Budući sabran od gubitaka, jevrejski identitet Judite Šalgo iskazuje se pre svega kao prazno mesto.
Tu leži osnov nomadskog, neudomljenog karaktera književnih likova Judite Šalgo. Ona to naziva lebdenjem. Lebde Vera, Aleksandar i Bojan u Tragu kočenja, lebde Berta Papenhajm, Leopold i Oskar Rot, Nenad Mitrov, Dina Levin, Flora Gutman… u romanu Put u Birobidžan. Prestupnički status nomadizma upisan je u njihov uvek već pozajmljen identitet. Istovremeno to je i model njenog vlastitog životnog i spisateljskog pozicioniranja. Šalgo je to nazvala „opreznim identitetom“. „Moj nacionalni identitet manifestuje se odsustvom nedvosimslenih odrednica: ja jesam i nisam to što se od mene očekuje, i jesam i nisam kod svoje kuće…
U svom Dnevniku izgnanstva napisanom1988. kad je raspad već započeo Judita piše „U našem jeziku, a koliko znam, i u drugim evropskim jezicima, ne postoji reč za čoveka koji je svoj na svome, neiseljen, neproteran… U jeziku postoji samo izgnanik, neizgnanika nema… Ali izgnanik neće postati neizgnanik, čak ni ako ponovo stekne državu i dom. Uz izgnanika jedino još ranjenik nikad više neće biti ono što je bio: neranjenik. Izgnanstvo i rane ne zaceljuju.“
No i pored toga što je zbog „moralno-političke nepodobnosti „ISključuju iz partije, IZbacuju sa posla, IZbegavaju na ulici, Izokreću činjenice, Ispituju i cinkare… I pored toga što je shvatila kako je „Isterivanje rezultat bezuspešnog Uterivanja“,Šalgo se nije se spakovala i otišla. Njen nomadizam postao je unutrašnji „apstinirani nomadizam“ u kojem je sačuvala i negovala svoj prestupnički stav, svoju neposlušnost. Upravo u tom prostoru ona postaje nomad, imigrant i ciganin u sopstvenom jeziku.
Katalin Ladik je Mađarica, rođena u Novom Sadu u radničkoj porodici. Osnovnu školu završila je na mađarskom jeziku, ostalo školovanje bilo je na srpskom. Odrasla i školovana u korpusu jugoslovenske kulture. Govori, čita i piše na mađarskom i srpskom jeziku. Umetnost je promenila njenu socijalnu stratifikaciju.
Ladik u jednom intervjuu kaže: „U Jugoslaviji su me prihvatali sa interesovanjem i cenili u prevodu, ionako su prihvatali i poeziju na mađarskom. Što znači da bi se manjinska umetnost mogla izraziti.
Kada sam sedamdesetih nastupala u inostranstvu, bio sam neka vrsta konzula jugoslovenske umetnosti. U inostranstvu nisu mogli da shvate da ja predstavljam Jugoslaviju poezijom na mađarskom – kako je to moguće, nisu razumeli kako to da se ja kao Mađarica osećam kao Jugoslovenka, nisu razumeli moje patriotsko osećanje, da je Jugoslavija moja domovina.“
Katalin Ladik se nije osećala nepripadajućom. Štaviše. Upravo u tom društvu koje je, barem deklarativno i politički podržavalo dvojezične ili višejezične kulturne prakse kao potvrdu nadilaženja etničkih i nacionalnih razlika i konflikta, ona nalazi svoje pravo mesto.
A ipak, ona je otišla. Sa umiranjem Jugoslavije, umrla je i njena domovina. Devedesetih godina prošlog veka, tokom jugoslovenskih ratova ona se seli u Mađarsku kao i ne mali broj mađarskih umetnika iz Vojvodine. Ipak, prema rečima Katalin Ladik, ona ovde ne nalazi izgubljeni dom. Mađarska umetnička sredina tog vremena je konzervativna i ima malo razumevanja za njenu umetničku praksu.
To pokazuje poroznost njenog položaja. U kratkoj autobiografskoj povesti Nepismena Agota Kristof piše kako je u emigraciji, novi jezik, francuski, bio neprijateljski jezik jer je ubijao njen maternji. Za Katalin Ladik nijedan od dva jezika kojima se služi nije neprijateljski. Vezana je za jedan udvojeni svet, jedan dvojezik, kao redak cvet koji je mogao da nikne samo na tom tlu, samo u tom dvojstvu, između ili sadejstvu dve kulture i dva jezika.
2. Na drugom mestu, pitamo se da li je jezik taj koji otvara prostor stranstvovanja
Maternji jezik Judite Šalgo bio je mađarski, ipak ona je sva svoja dela napisala na srpskom. Tek ponegde, zaostala je poneka mađarska reč.
U porodici Judite Šalgo kao i u svim asimilovanim jevrejskin porodicama u Evropi govorili su jezik sredine u kojoj su živeli. Šira porodica živela je, po Juditinim sećanjima, u različitim vojvođanskim mestima i ona kao svoj maternji jezik navodi mađarski. S druge strane, već u ovoj tvrdnji, postoje igra, nesigurnost, jer kad govori o majci i maternjem jeziku, Šalgo ima na umu dvostruku referencu: majku i adoptiranu majku.
Mađarski je bio jezik njene porodice ali i tragične ratne epizode u kojoj gubi oca i dva puta menja majku. To je bio jezik neprijatelja, jezik straha i skrivanja, ali i jezik prijatelja, jezik spasenja. Njena pomajka kod koje provela godine rata, koja ju je zaštitila i spasla bila je Mađarica. Srpski je bio jezik kojim je drugi put progovorila kad je 1947. pošla u školu i on je postao jezik socijalizacije i jezik njenog spisateljskog samopotvrđivanja. Dva jezika čuvaju u sebi dva iskustva sveta i ponekad su posve neprevodivi.
S druge strane, prema rečima same Šalgo, iz „jezičkog nepripadanja”, iz činjenice da jezik nije upis prirodnog identiteta, proistekla je njena prijemčivost za jezičke i konceptualističke prakse neoavangarde: „Borba sa jezikom i svetom – kroz jezik – postala je način života”. Judita Šalgo uvek iznova „osvaja jezik kao što se osvaja tvrđava”, osvaja ga ali i pomalo ruši, preziđuje i preuređuje za sebe
Judita piše: „Zapažena je okolnost da se pisci neukorenjeni u tlu – pisci bez domovine, pisci u raznim vrstama dijaspore – čvrsto ukorenjuju u jeziku, makar to i ne bio jezik njihovog naroda ili njihov maternji jezik.”
Ipak, uvek sačuvana distanca, jedan mali ali nesavladivi odmak deli autorku od oba jezika. Vlastitost prvog, mađarskog je istorijska: „moj mali dečji rečnik maternjih reči prazni se kao buđelar”. Drugi nikad neće savladati onu malu nijansu tuđosti koja od svake reči može načiniti predmet razmišljanja, putokaz u nekom sasvim neočekivanom pravcu.
U kratkom eseju „Zašto sam apolitična?“ Judita Šalgo, prepuštajući odgovor na pitanje postavljeno u naslovu samovolji jezika koji nenadgledan („dovoljno je malo nebudnosti“), pravi pravopisni prekršaj, pa pitanje: „A političnost?“, u isti mah razume kao odgovor: „Apolitičnost“ koju razvija do bepolitičnog, cepolitičnog ili čak enpoličnog. Šalgo dalje zaključuje da jezik odlučuje o tome šta treba a šta ne treba da znamo i prevodeći egzistencijalnu upitanost „A ja? A svet” u pevljivo ili magijsko „Aja, asvet“, otvara u njemu jaz koji remeti konvencionalne modele čitanja i razumevanja. Štaviše, završnom rečenicom: „Jezik kojim govorim dovoljno je lukav da bi prikrio ko sam, ali i dovoljno političan da bi me uputio kakva treba da budem.“ Šalgo u to remetilačko pogrešno razumevanje smešta subverzivni potencijal proizvodnje drugog, kao mesta kritike i promene. Da li je to treperenje intenziteta?
Katalin Ladik svoju poeziju piše na mađarskom. Doduše ponekad je sama prevodi na srpski.
U jednom intervjuu ona kaže: „Nisam bila ograničena u stvaralaštvu i pisanju, kao ni u objavljivanju. Moje jedino ograničenje je bilo u jeziku. Jeziku koji nije razumljiv svima.“
Ali ona prekoračuje i tu granicu. Ladik: „Shvatila sam da jedino performans može da prodre u druge kulture bez prevoda. Mislim da takav direktan odnos ima prednost nad elitnom poezijom i preovladava komunikacijsku prazninu koju elitna poezija ne može da prevaziđe. Shvatila sam da su eksperiment sa glasom i gestovima jedini mostovi koji mogu kulturu neposredno prikazati, a da me u tome ne ometaju jezičke barijere i problemi prevoda. Osnova moje poezije su mađarski jezik i mađarska kultura u Evropi. Koristila sam osnovu mađarskog i srpskog za svoje performanse, ali jezik nije bio od centralnog značaja, nego moje izvođenje. Zato su to ljudi u Evropi i mogli razumeti.“
U pesničkim performasima Ladik svoj nastup temelji na proširenju pojma poezije, transgresirajući, sasvim u duhu neoavangardnih poetika, granice žanra, povezujujući poeziju, zvuk i vizualnost. U njenim nastupima ta se transgresija odvija u dva pravca. Jedan se tiče glasa i muzike. U performansima učestvuju narodni instrumenti, magnetofon, kasnije teremin. Katalin Ladik povezuje tradicije balkanskog i mađarskog folklora i delujući izvan jezika nastupa nadnacionalno. Folklor nije tu da bi zagovarao nacionalnu tradiciju, već, naprotiv, da bi bio neposredna veza internacionalnog prepoznavanja što je bilo značajno za multietničku celinu kakva je Vojvodina i s druge strane korespondiralo je sa internacionalizmom avangarde.
S druge strane, njen glas dekonstruiše semantičke slojeve jezika, prizivajući ono mitsko, šamansko, magijsko, rekla bih čak arhaično, pagansko, iskonsko. Publika percipira umetnički čin kroz telo i gest i glas a sam sadržaj gubi na značaju.
Delez/Gatari pišu da je Kafka čisto intenzivnu upotrebu suprostavio simboličkoj i značenjskoj, dopirući do potpunog i neoblikovanog izraza, da je došlo do izdvajanja jezika u neku vrstu stranog jezika, da se radilo o njegovoj deteritorijalizaciji, i još više o tome „da se [jezik] gurne ka njegovoj vlastitoj granici, kako bi se otkrilo ono što je izvan njega – tišina ili glazba.“
Zar ove rečenice neće važiti i za Katalin Ladik?
3. I kao treće dolazimo do toga da su Judita Šalgo i Katalin Ladik bile žene, umetnice koje su propitivale vlastito mesto u dominantno muškom svetu umetnosti.
Situacija je delikatna.To su šezdesete i sedamdeste godine prošlog veka. Vreme socijalističko. Ravnopravnost zakonski zagarantovana. Žesnko pitanje rešeno. Ali „ključevi ravnopravnosti“ otključavaju pre svega nacionalno i klasno, delujući na liniji opštedruštvene i političke ravnopravnosti. Stoga izvan javne, pre svega političke sfere, u domenu privatnog ostaje sačuvan tradicionalni patrijarhalni model ženskosti.
Ali to je i vreme kada se žene budе u muškom svetu umetnosti. Umetnice, doduše, još ne istupaju sa eksplicitno političkih platformi, feminizam, feministička teorija još nisu došli do reči. Ali tematizuje se specifično žensko iskustvo, uloga žene u porodici i društvu, ženske rutine, žensko telo i seksualnost.
Transgresija žanra u pesničkim performansima Katalin Ladik ide u dva pravca: jedan se tiče glasa i muzike, drugi se tiče TELA koje se i samo pojavljuje kao instrument umetnosti.
Mada teorijski neartikulisano, u performansima Katalin Ladik preklapaju se lično i političko. Ona ne teoretiše, ona deluje, prkosi.
Sama živi patrijarhalnu matricu, posao u banci, brak, dete, domaćinstvo, ali istovremeno kroz umetnost emancipuje sebe kao performativni subjekt. Žensko telo, štaviše erotizovano žensko telo, postaje saučesnik umetničkog čina.
Katalin Ladik: „Nije to bio feministički vapaj. Ja sam samo unela lično iskustvo, iskustvo žene koja je doživela poniženja kroz svakodnevni život. Bila sam u jednom zatvorenom mikrosvetu: radio, kuća, porodica, i ja sam svoj glas pustila kroz poeziju i performanse. Pronašle su me žene Zagreba, Beograda… i stavile na svoju zastavu. Bila je to borba sa konzervativizmom, sa strahom i stidom: Bih, a ne smem! Volela bih, ali…“
Koristeći objekte iz svakodnevnog života Ladik demonstrira dnevne ženske rutine i tako balansirajući između privatnog i javnog, ispituje i dekonstruiše položaj žene u aktuelnom društvenom ustrojstvu,
„U jesen 1979. godine, u Novom Sadu, u holu zgrade Tribine mladih počela je da raste neka tvorevina kružnog oblika. Ova krhka, od štapa i kanapa sastavljena konstrukcija dobila je od plakata, afiša, zidnih oglasa sačinjen papirni omotač i sve je to podsećalo na neko daleko ostrvo idiličnog doma, na ptičje gnezdo, doboš, pećinu i tome sličnu alegoriju, gde čovek može da se sakrije od sveta. Tamo je, iznutra, u središtu bila Ona, kao domaćica koja robuje i nestaje u dušegupki svakodnevice. U ovaj, dobošu sličan zatvor, unela je rekvizite svoga doma: električni rešo, knjige, jaja, dvopek, ulje, baštensku ležaljku, haljine, kvarc-lampu, pisaću mašinu, radio-aparat… i onu misterioznu stvar. Bar smo mi tako mislili.
Štampa je pompezno najavila performans pod nazivom Vrišteća rupa.“
Jedan od čuvenih performansa koji parodira dominantne narative i muški pogled kao mesto konstituisanja ženskosti jeste Blackshave ili tkz. antistriptiz budući da je tokom izvođenja došlo do svlačenja pred publikom ali u konačnom, iščekivanom ishodu performerka je ostala obučena u crnu rolku i pantalone preko kojih je bio obučen čipkasti, beli, ženski donji veš. Potom je namazala penu za brijanje ispod pazuha i na bradu i simulirala brijanje.
Performans Katalin Ladik bio je subverzivan ne samo u odnosu na dominantnu kulturnu matricu nego i okviru novih umetničkih praksi koje su se i same konstituisale kao pretežno maskulini diskurs. On je nedvosmisleno predstavljao govor drugog ili druge.
S druge strane, performativni nastupi Katalin Ladik nalaze recepciju u popularnoj i medijskoj kulturi koja je čini jugoslovenski vidljivom. To je narušilo ili čak profanisalo njen umetnički dignitet i umetničku praksu i u konačnom ishodu rezultiralo zvaničnom odbacivanjem, zapravo njenim isključivanjem iz partije.
Ona je tu kaznu doživela kao tešku i neprimerenu, ali ne i kao onu koja bi je pokolebala u njenim umetničkim aspiracijama: „Pitala sam gde se to u Statutu Partije piše da ja smem razgolititi dušu, ali ne i telo. Rekli su da nigde ne piše, ali da se podrazumijeva. Ja sam se ponovo skidala, i opet ću ako to bude potrebno, jer mislim da je opravdano. I u životu sam igrala ponižavajuće uloge, a da nisam mogla birati. Ovo barem mogu izabrati.“
U tekstovima Judite Šalgo ne postoji otvoreno, koherentno tematizovanje socijalnog ili političkog statusa žena u jugoslovenskom kontekstu. Ne samo da bi se u društvu koje se deklariše kao socijalističko, to moglo razumeti kao contradictio in adiecto, nego bi takva otvorena tematizacija bila bi nespojiva s početnom, avangardnom vokacijom autorke. Nova umetnička praksa nije bila politička u smislu zagovaranja specifičnih društvenih ili političkih ciljeva nego se ticala pre svega „politike” same umetnosti, „kritički diskurs koji je proizvodila odnosio se isključivo na sistem umetnosti”. S druge strane, ženski identitet i strategije identifikacije, žensko iskustvo i ženska epistemologija, seksualnost, telo, mogućnosti transgresija, neosporno su teme kojima se Judita Šalgo bavi. Iako one postaju prevalentne i eksplicitnije tek u romanu Put u Birobidžan, njihovo tiho prisustvo može se detektovati i u poeziji i u drugim proznim delima. Upravo konstituisanje umetnice, propitivanje, zadobijanje i prihvatanje vlastite autorske pozicije karakteriše prozni rukopis Judite Šalgo. U Tragu kočenja, autorska pozicija gradi se nizom autopoetičkih intervencija i metatekstualnih gestova. Priče pisane po tuđim naslovima relativizuju i redefinišu kôd autorstva i originalnosti, svesno i programski ga deleći s nekim drugim. Put u Birobidžan otvara se čitanju ponajpre kao parodijsko-utopijska ženska potraga za identitetom. Unutar jedne postmoderne naracije koja uspostavlja reference prema istoriji, psihoanalizi, fragmentima naučnog diskursa i mitovima i teorijama zavere, ženski identitet otkriva se kao mesto subverzije opšteprihvaćenih vrednosti naše kulture i kao potencijalni prostor njihove transgresije.
[1] Tekst je pročitan na konferencuji „Neoavangarda – glas iz vremena“održanoj aavgusta 2022 u Novom Sadu u organizaciji Izdavačke kuće „Futura publikacije“
Vatrogastvo je profesija koja ističe najviše moralne vrednosti, smelost i pribranost pred opasnostima ali i spremnost da se u spasavanju života drugih rizikuje sopstveni život. Za vatrogasno zanimanje koje se sastoji od kompleksa znanja i praktičnih veština, potrebna je edukacija i uvežbavanje, ali zbog izloženosti opasnostima i težine rukovanja opremom, neophodna je fizička spremnost i snaga. To su faktori koji su uticali na to da se ova profesija dugo smatrala isključivo muškim zanimanjem.
Izostanak žena iz aktivnog članstva dobrovoljnih vatrogasnih društava, prvih pola veka od njihovih osnivanja (krajem 19. veka), kao i njihovo mnogo kasnije povremeno masovno ali realno malobrojno učešće, dovode do potvrđivanja stereotipa da žene uglavnom nisu sposobne da se bave fizički napornim veštinama zaštite od požara i da učestvuju u strogom hijerarhijom uređenim organizacijama. Dug put civilizacije od prvih „vatrogasaca“ – rimskih noćnih redara (koje je početkom I veka naše ere imperator Avgust ustanovio kao vojnike tehničare zadužene za borbu protiv požara), do formiranja dobrovoljnih vatrogasnih udruženja sedamdesetih godina 19. veka i profesionalnih vatrogasnih brigada početkom 20. veka u Vojvodini, a zatim do savremenog doba, protezao se duž vekovnog razvoja vatrogasne tehnike. Izgradnja i raspoloživost vatrogasne opreme uticala je na stvaranje uslova za nastanak vatrogasnih organizacija, kao i na njihov razvoj (Nedeljković Angelovska 2022).
Od svih društvenih dobrovoljnih udruženja, vatrogasna su se isticala svojim specifičnim funkcijama i negovanjem visokih moralnih vrednosti. Organizacija dobrovoljnih vatrogasnih društava je bila zasnovana na potrebi blagovremenog i efikasnog delovanja a zbog izuzetno teških zadataka u odbrani stanovništva i materijalnih dobara od požara i drugih stihija, u njima je bila neophodna stroga disciplina. Po ugledu na vojnu organizaciju u vatrogasna društva su od samog početka ustanovljeni vojni činovi, funkcije i nazivi. Samo zanimanje vatrogasca zahtevalo je izuzetnu snagu i fizičku izdržljivost (Gal, 1972, 43). Vatrogasna oprema je bila veoma teška a čin gašenja požara i druge aktivnosti u suzbijanju posledica elementarnih nepogoda, bili su izuzetno naporni. Zbog toga je u njima bila izrazita hijerarhija, neophodna za uvežbavanje discipline, snage i veštine kao i redosleda precizno utvrđenih dužnosti u hitnim situacijama (Недељковић Ангеловска 2022, 7).
Iako se oduvek težilo pojednostaljivanju vatrogasne opreme zbog brzine delovanja, ona je iz dana u dan sve kompleksnija, dok se sredstva za gašenje usavršavaju. Ove okolnosti pružaju mogućnost ženama da rukuju sa lakšom i pokretljivijom opremom koja zahteva više znanja i spretnosti, a manje fizičke snage nego što je to nekada bio slučaj (Nedeljković Angelovska 2022). Ulazak žena u odrađene profesije je bio olakšan i političkom i normativnom podrškom u socijalističkom državnom sistemu Jugoslavije ali i realnom potrebom za školovanom radnom snagom u periodu ubrzane industrijalizacije (Blagojević, 1991:122).
Normativno regulisanje ravnopravnosti žena nesumnjivo predstavlja polaznu osnovu za mogućnost izjednačavanja položaja žena sa položajem muškaraca. Pored toga, izmenjena opštedruštvena klima kao i obrasci porodičnog života, posle Drugog svetskog rata, uslovljavaju i njihovu novu ulogu. Jedna od najznačajnih tekovina 20. veka, po ovom pitanju, smatra se prekid obrazovne diskriminacije žena i stvaranje mogućnosti za njihovo bavljenje i onim profesijama koje su ranije bile iskljucivo „muške“. Sa druge strane, Marina Blagojević ukazuje da upravo političko navođenje ravnopravnosti žena u socijalističkim zemljama implicira pitanje njene stvarne društvene funkcije (Blagojević, 1991:53).
Struktura polnih uloga u dobrovoljnim vatrogasnim društvima se menjala uz promene koje su zahvatale kulturu i društvo. Polne uloge su vremenom prestale da budu određene patrijahalnim pravilima već su posledica razvoja nauke i tehnike kao i novih političkih, društvenih i obrazovnih okolnosti, a samim tim i slobodnijeg individualnog izbora. Pored toga, visoko obrazovanje i državno uređenje je otvorilo mogućnost da profesionalno uspešne žene steknu politički i društveni položaj i u (doskora) isključivo muškim profesijama. (Nedeljković Angelovska 2022).Pored emancipacije i idologije jednakosti koje su obeležile drugu polovinu 20. veka i odražavale se na pitanja ženskog udela u „muškim“ poslovima, učešće žena u vatrogasnim organizacijama bilo je ponekad više deklarativno nego stvarno. Nastojanje da se što više utiče na omasovljenje društava, u novonastalim uslovima, kada je bolje organizovan priliv sredstava za održavanje ovakvih organizacija, kao i za bogat društveni i kulturni život koji se oko njih odvijao, stvorili su uslove za veće uključivanje žena. Pored, doduše malog broja žena, od sedamdesetih godina 20. veka, među članovima društava su i deca (pionirke i pioniri) i omladina (juniorke i juniori), što će kasnije značajno uticati na njihovu polnu strukturu (Nedeljković Angelovska2022).
O izuzetnosti Ljubice Krnjaić u vatrogasnoj profesiji mogla bi da govori i analiza polne strukture članstva na primeru dobrovoljnog vatrogasnog društva Novog Sada, čiji je član. Izvor za protokolarnu ali ipak malobrojnu prisutnost ženskih članova predstavljaju tabloi sa fotografijama članova, uređivani povodom značajnih jubileja Društva. Žene se prvi put pojavljuju na tablou iz 1962. godine, dve pored 67 članova. Na tablou iz 1972. godine ima 125 članova i 5 članica. Na tablou iz 1982. godine je 94 članova i 13 članica. Na tablou iz 1992. godine je 74 članova i 8 članica (Nedeljković Angelovska 2022).
Drugi, pisani izvori navode da je Dobrovoljno vatrogasno društvo Novi Sad 1963. godine imalo ukupno 152 člana od kojih je bilo 80 aktivnih u čijem sastavu su bila „3 ženska vatrogasca“; 1971. godine društvo broji 125 aktivnih članova od kojih je 12 žena (Gal, 1972: 152– 153).
Dijapazon ženskog učešća u radu profesionalnih i dobrovoljnih vatrogasnih udruženja, od ceremonijalnog, preko fiktivnog i stvarnog, do rukovodećih položaja, rezultat je specifičnih uslova zadatih društvenim uređenjem, kulturnim uticajima koji su se menjali pod diskontinuitetom državnog i nacionalnog ustrojstva, kao i kompleksom uticaja industrijalizacije, urbanizacije i ženske emancipacije (Nedeljković Angelovska 2022).
DETINJSTVO
Ljubica je rođena je 13. avgusta 1956. godine kao najmlađe šesto dete u porodici Stoje (rođene Ilibašić) i Ljubana Krnjaića, u selu Kepčije, nadomak Dvora na Uni, u južnom delu Banije, nedaleko od ušća rečice Žirovnice u Unu (Hrvatska). Dve starije sestre umrle su pre njenog rođenja. Majka je umrla pred rat 1990. godine, otac koji je izbegao iz područja zahvaćenog ratom1995. godine u Novi Sad, umro je 2004. godine.
Detenjstvo je Ljubica provela u kući u kojoj se rodila. Priseća se da je do njenog polaska u školu kuća bila osvetljavana petrolejskom lampom. Zajedno sa članovima porodice učestvovala je u poljoprivrednim radovima: primpremama sena za sušenje, kopanju kukuruza, žetvi pšenice, skupljanju šljiva, pripremama ketena (lana) i konoplje za tkalačku pređu. U jesen, kada sazri kukuruz, sa svojim ukućanima je „šopala“ (kljukala) guske, gurajući im u kljun zrna kukuruza, držeći ih na krilu. Volela je da neguje ždrebad i mlade životinje. Pored živine, gajili su konje, krave, ovce i svinje. Na Spasovdan kada se šiša ždrebad, Ljubica je u uzrastu od 10 godina prvi put ošišala svoje ždrebe. Ponosna je na svoje veštine veza, štrikanja, heklanja i pripremanja hrane koje je stekla u svom detinjstvu. Između ostalog, ističe se u pravljenju „banijske“ kobasice.
Ljubica Krnjaić, Kepčije,1962.Ljubica sa ždrebetom, Kepčije,1966.
JUGOSLOVENKA
Ljubica je iz „idiličnog“ seoskog okruženja uronila u svet „kolektivizma“ i „bratstva i jedinstva“ socijalističke Jugoslavije u vreme svesrdne državne podrške radničkoj klasi, besplatnog školovanja, omladinskih radnih akcija. Kretajući se duž staze okružene mogućnostima, nalazila je svoj put ka obrazovanju i ekonomskoj samostalnosti, kao i vatrogasnom pozivu, koji će u velikoj meri označiti njen život.
Za vreme četvrte godine hemijsko-tehnološke tehničke škole i prve godine studija Poljoprivrednog fakulteta stanovala je u ženskom srednješkolskom domu u Nikolajevskoj ulici u Novom Sadu. Pored toga, nakon prelaska na Višu tehničku školu, stanovala je u studentskim domovima: „23 oktobar“, „Slobodan Bajić“ i „Veljko Vlahović“. Za vreme studija je povremeno radila kao portir u studentskom domu, trenirala džudo, bavila se atletikom, skijanjem, planinarenjem, streljaštvom i drugim sportovima. Učestvovala je u omladinskim radnim akcijama koje su bile popularne u „radničkim“ porodicama u vreme njene mladosti. Ponosna je na priznanje „Udarnik“ koje je stekla na radnoj akciji Sarajevo 83 (1983) – u okviru pripreme za Svetsku zimsku olimpijadu 1984. godine.
Po završetku studija Više tehničke škole u Novom Sadu 1984. godine bila je zaposlena kao referent zaštite od požara i referent zaštite na radu u 4 preduzeća: od 1985. godine u poljoprivrednoj radnoj organizaciji „15 Oktobar“ u Kulpinu i u livnici „27. Mart“, od 1987. godine GIK „1 Maj“ Bačka Topola, od 1988. godine u društvenom preduzeću „Niva“ do 1996. godine. Zvanje Viši vatrogasni oficir I klase stekla je 1994. godine. Završila je Visoku tehničku školu strukovnih studija 2006. godine u Novom Sadu. Svojim profesionalnim angažovanjem postala je član kao i predsednik industrijskih vatrogasnih organizacija („27. Mart“ i „Niva“) u okviru Vatrogasnog saveza Novog Sada, koji je poveo na put društvenog aktivizma u institucijama dobrovoljnog vatrogastva.
Za sebe kaže da je Jugoslovenka. Ima kritički stav prema politici savremenog društva ali smatra da je socijalistički poredak Jugoslavije bio najhumaniji poredak. Potvrdu za to nalazi u svom ličnom primeru:pružio joj je mogućnost da razvija svoje talente, da se obrazuje i iskaže svoj maksimum, da se osamostali i uživa u životu ispunjenom ushićenjem sticanja i širenja znanja i zadovljstava u druženju sa velikom brojem prijatelja.Smatra da su socijalzam i vrednosti koje su isticane i negovane u Jugoslaviji u kojoj je stasavala, uticali na formiranje njenog karaktera i njenog života. Društvene vrednosti kao što su solidarnost, drugarstvo, zajedništvo i saosećanje, činile su važan činilac tadašnjeg poretka kaoi profesije vatrogasca koju je izabrala za svoj životni poziv. Pored poštovanja duboko ukorenjenih tekovina revolucionarnih promenakoje je doneo socijalizami humanizamJugoslavije,Ljubica je ostala verna i poštovanju tradicije, svoje porodice i svojih korena. Zajedno sa sestramaje obnovila porodičnu kuću u selu Kepčije u opštini Dvorna Uni. Njena kuća je mesto gdeprijatelji dolaze radi zajedničkih moba ali i odmora u zdravom okruženju i njenom srdačnom gostoprimstvu. Slavi Svetog Jovana i sebe smatra velikim „svečarom“. Sama priprema trpezu i danima joj je kuća ispunjena brojnim prijateljima.
VATROGASNI SAVEZINOVOG SADA I VOJVODINE
Za Ljubicu je bilo od velike važnosti što su dobrovoljna vatrogasna udruženja odražavala ideju o negovanju sveopštih vrlina i obrazaca društveno poželjnog ponašanja, čiji je bila član od 1985. godine a zatim sekretar Vatrogasnog seveza grada Novog Sadaod 1996. do 2018. godine i predsednik Vatrogasnog saveza Vojvodine od 2017. do 2018. godine.Za vreme njenog mandata na čelu Vatrogasnog saveza Vojvodine organizovan je I VATROGASNI KONGRES u Novom Sadu (2018), do tada najveći vatrogasni stručni skup u Srbiji, na kom su učestvovali predstavnici 10 država Evrope. Sa željom da podrži inicijativnosti veću samostalnost mladih ljudi u vatrogasnim organizacijama, Ljubica je zajedno sa svojim bliskim saradnicima osnovala Nacionalnu omladinsku vatrogasnu organizaciju NOVO(2017).
Prihvatanjem najviših položaja u dobrovoljnim vatrogasnim organizacijamaLjubicin život je obeležen aktivnim učešćem u socijalnom životu lokalne zajednice ali i šire, van njenih granica, saradnjom sa vatrogasnim organizacijama Jugoslavije a zatim Republike Srbije, kao i učešćem na takmičenjima i izvan lokalnih, državnih i regionalnih granica. Ova vatrogasna udruženja su imala vaspitnu i motivišuću ulogu za sve generacije članova koji su u svakodnvnoj upućenosti na zajednicu, prilikom edukacije ali i slobodnog vremena, stičući znanja i veštine i družeći se, gradili dobre međuljudske odnose, osećanje bliskosti i poverenje u solidarnost i zajedništvo, ali i poverenje u bezbednost koju garantuje društvena i državna organizacija (Nedeljković Angelovska 2022).
Predsedništvo DVD Futog sa gostima na Godišnjoj skupštini, Futog, 2003.Mladen Šišarica i Ljubica Krnjaić na realizaciji projekta
„Budi dobrovoljni vatrogasac“ u organizaciji „NOVO“, Budisava, 2018.
U svrhu motivacije dece i mladih učenika (predškolskog uzrasta, osnovnih i srednjih škola)Ljubica je bila autor više projekata edukacije koji su obišli gotovo sve osnovne i srednje škole Novog Sadai inspirisali nekoliko generacija studenata zaštite od požara, koji su nastavili ovu misiju. Osmislila je i dizajnirala, uz pomoć svojih saradnika, prateće edukutivne i interaktivne društvene igre, puzle, plakate i flajere. Pored toga, bila je dizajner takmičarskih medalja, plaketa i zahvalnica Vatrogasnog saveza grada Novog Sada. Baveći se fotografijom, sito-štampom i pripremom za štampu često je sama izrađivala vizuelni i drugi program koji je pratio manifestacije ili bio u svrhu popularizacije dobrovoljnog vatrogastva.Zajedno sa svojim saradnicima osmislila je takmičarske i edukativne programe koji se uz redovne vatrogasne manifestacije održavaju svake godine: kviz „Mali vatrogasac“ i Memorijal – takmičenje posvećeno zaslužnom vatrogascu „Radivoj Savin Rada“.
Predavanje u školi „Vasa Stajić“, Novi Sad, 2013.Ljubicasa vatrogasnim podmlatkom
u Vatrogasnom domu,Futog, 2014.
Lena i Aleksej Jurić sa njihovom Bubom
na izložbi u DVD Petrovaradin,2018.
Ljubica Krnjaić savatrogasnim podmlatkom – učesnicima regionalnog vatrogasnog kampa DVD Blagaj, Konjic, 2018.Ekipa DVD „Dr Laza Кostić“ – učenici OŠ „Кosta Trifković“ iz Novog Sada, na VIII Memorijalu „Radivoj Savin-Rada“ osvojeno II mesto u vežbi „Кo brže-ko više“, Rumenka, 2017.Medalja „Memorijal Radivoj Savin – Rada“.2014. Fotografija Feđa Kiselički.
STRUČNI SAVETNIK I ANALITIČAR
Ljubica je zadovoljna što joj je znanje omogućilo da se bavi ovom humanom profesiojom i bude od pomoći mnogima u rizičnim situacijama. U susretu sa posledicama nesrećnih događaja požara, poplava i drugih nepogoda izazvanih prirodom ali i ljudskim faktorom, obuzimaju je, kako sama kaže, osećanja tuge i nemoći, ali i rešenosti da ukaže na uzroke koji su mogli da se izbegnu pravovremenom edukacijom i ličnom odgovornošću. Ona se kao vatrogaskinja sretala a danas se kao sudski veštak sreće sa mnogim teškim i tragičnim situacijama, kada su u požaru bile povređene njene kolege vatrogasci i stradali ljudi. Više nijedirektno uključenau aktivnu borbu sa vatrenom stihijom i drugim rizicima po živote i materijalna dobra, već svoje znanje i iskustvo koristi prilikom sudskog veštačenja uzroka požara. Pored toga, bavi se analizom propisa i zakona koji se tiču zaštite od požara i kritikom postojećeg stanja kao i podsećanjem na neophodnost celishodne brige o bezbednosti i pravovremenoj edukacijiu vremenima krize kojima je naše društvo izloženo.Svoje stavove i saznanja izlaže u medijima i objavljuje u stručnim časopisima. Autor je tekstova i predavanja kojima je više puta skretala pažnju na opasnosti od upotrebe pesticida i na važnost očuvanja životne sredine. Dugi niz godina je bila kolumnista stručnog časopisa „Zaštita plus“ kao i autor priručnika i publikacija iz oblasti zaštite od požara. Bila je osnivač i preduzetnica Agencije za konsaltig i menađment u oblasti životne sredune, zaštite od požara i bezbednosti i zdravlja na radu „ Golub“. Inicirala je i realizovala praktičnu obuku studenata Visoke tehničke škole strukovnih studija i Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, na studijskim programima zaštite od požara i upravljanja rizicima od katastrofalnih događaja. Deo svog stručnog rada posvetila je osobama sa invaliditetom u vanrednim situacijama, čitavim nizom predavanja, praktičnih uputstava i predloga, kao i pokretanjemi realizacijom projekta ugradnje dimnih detektora u stanoveosoba sa invaliditetom (u saradnji sa Gradskom upravom za socijalnu i dečiju zaštitu Novog Sada).Ljubica ističe važnost prilogođavanja sistema dojave požara osobama sa invaliditetom i naročito težak položaj gluvih, nagluvihi nemih osoba izloženih opasnostima od požara i drugih rizika. Zbog toga je bila predlagač uvođenja sistema dojave požara putem SMS poruke, posebno namenjeno za ove osobe, ali na žalost,taj projekat još uvek nije realizovan.
Gostovanje na Radio Novi Sad, 2012.
UDRUŽENJE ZA EKOLOGIJU I ZAŠTITU OD DEJSTVA VATRE „ECOFIRE“
Svoju potrebu da podrži razmenu znanja i novih dostignuća u oblasti preventivne bezbednosti i zaštite ljudi i materijalnih dobara radi ublažavanja posledica različitih katastrofa, ali i očuvanja biodiveriteta,Ljubica je realizovala, zajedno sa svojim istomišljenicima, osnivanjem „Prvog udruženja za ekologiju i zaštitu od dejstva vatreEcoFire“. Od 9. decembra 2006. godine od kada je osnovano ovo udruženje, Ljubica je na njegovom čelu kao predsednik i autor njegovog vizuelnog identiteta. Svake godine (od 2007) održava se stručna tribina „Neguj granu na kojoj sediš“ kao i druge aktivnosti edukativnog i zabavnog karaktera. Uobičejeno je da aktivnosti vezane za tribinu traju nekoliko dana i da okupljaju stručnjake iz različitih oblasti nauke, umetnosti i kulture, sa akcentom na očuvanju životne sredine, mentalnog i fizičkog zdravlja ljudi. Kao i u društvenim organizacijama dobrovoljnog vatrogastva, deo tribina se sastoji od opuštanja uz druženja, zabavu i zajednički ručak.
III Tribina „EcoFire“,Novi Sad, 2010.V Tribina „EcoFire“, Novi Sad, 2011.
ZAŠTITA KULTURNOG NASLEĐA
Ljubica Krnjaić je svojim poklonima i stručnom saradnjom učestvovala u dopunjavanju zbirke vatrogastva Odeljenja za etnologiju Muzeja grada Novog Sada. Njena usresređenost na kulturno nasleđe vatrogastva bilo je iz razumevanja značaja ove humane profesije koja je imala svoje važno mesto u istoriji grada, kao i sa namerom da rehabilituje pomalo zaboravljene organizacije dobrovoljnog vatrogastva. Sa željom da motiviše mlade naraštaje novosađana da se priključe ovim institucijama,sarađivala je sa Muzejem grada Novog Sadau kome je izložbama promovisan rad vatrogasnih udruženja,organizujućisa muzejskim kustosom i edukatorima interaktivne radionicie za decu.
Ljubicina uloga u očuvanju kulturnog nasleđa ogleda se i u iniciranju muzejskih izložbi koje govore o različitim segmentima dobrovoljnog vatrogastva. Bila je dragocen saradnik Muzeja grada Novog Sada u realizacijiizložbi: „125 godina dobrovoljnog vatrogasnog društva „Dr Laza Kostić“ 1997. godine, „Futoški vatrogasci 140 godina dobrovoljnog vatrogasnog društva u Futogu“, 2014. godine. Zajedno sa kustoskinjom Muzeja radila je na izradi publikacije: „150 godina Dobrovljnog vatrogasnog društva »Dr Laza Kosti滓2022. godine.
Dragoslav Durkalić – predsednik DVD „Dr Laza Кostić“, Ljubica Кrnjaić – sekretar VSG Novi Sad, Ilija Stakić – komandant štaba VSG Novi Sad, Muzej grada Novog Sada,1997.Pavao Sić – predsednik DVD Petrovaradin, Ljubica Krnjaić – sekretar VSG Novi Sad, Desimir Janković – predsednik VSG Novi Sad,na proslavi dana Muzeja grada Novog Sada, 2010.Polaganje venca na spomenik Laze Kostića sa predstavnicima DVD „Dr Laza Kostić“. Novi Sad, 2011.
DOBROVOLJNE VATROGASNE ORGANIZACIJE U 21. VEKU
Velike promene na polju dobrovoljnih vatrogasnih organizacija odigravale su se početkom 21. veka. Iako nose odlike dugog trajanjadobrovoljna vatrogasna udruženja menjaju svoju ulogu pod uticajem promena koje su zahvatale kulturu i društvo, usled razvoja nauke i tehnike kao i političkih, društvenih i obrazovnih reformi. I u ovako izmenjenim okolnostima Ljubica Krnjaić je isticala i danas ističe veliki značaj koja ova društva imaju u edukaciji i uvežbavanju stanovništva u kriznim danima velikih požara, bombardovanja i ratova, poplava ali i u svakodnevnom priskakanju u pomoć onima koje je zbog elemenetarnih nepogoda zadesila nevolja. Govoreći o tome da su dobrovoljna vatrogasna društva i vatrogasni savezi, do pre nekoliko decenija imali mnogo značajniju ulogu u razvoju i unapređenju zaštite od požara, kao i u otklanjanju posledica elementarnih nepogoda i drugih nesreća, Ljubica je navela:
„U mnogim naseljenim mestima dobrovoljni vatrogasci su jedina vatrogasna snaga, jer su mnoga udaljena čak 20 i više kilometaraod sedišta nadležne vatrogasno-spasilačke jedinice. Zbog toga je postojanje dobrovoljnih vatrogasnih društava u samom mestu značajno za pravovremeno efikasno delovanje u slučajevima požara i drugih nesreća. Težnja vatrogasnih saveza i dobrovoljnih vatrogasaca danas jeste da se boljom materijalnom i tehničkim opremljenšću, usavršavanjem kadrova i masovnijim uključivanjem građana, doprinese većoj bezbednosti od požara i spremnijem odgovoru na prirodne i druge nesreće. Razumljivo je što se članovi dobrovoljnih vatrogasnih društava sa ponosom sećaju «slavnih» dana, i što danas sa gorčinom govore o njegovoj, možda nepravedno, umanjenoj slavi, ali preventiva zaštita injihov rad na obuci mladih kadrova su veliki podvizi, gde se herojstvo i solidarnost ne ogleda samo u neposrednom sukobu čoveka sa vatrom, već u sve većem obimu „nevidljivog” sprečavanja da do požara dođe.“
Naše društvo danas je društvo rizika. Svakodnevni rizici od posledica različitih katastrofa uvećani su modernizajcijom, naučnim i tehnološkim razvojem. Ovo je posebno stanje stvarnosti koje karakteriše nepoverenje u bezbednost, kaoi slutnja o uništenju i katastrofikoji samo što se nisu desili. Rizici se pomoću imaginacije, uz pomoć nauke, politike, javnog mnjenja, kao i književne, publicističke i filmske produkcije, opisuju i na taj način približavaju čoveku. Ovo stanje krize je karateristično za društva u tranziciji kao što je već decenijama Srpsko društvo ali i za čitav svet u vreme ratova koji sa sobom donose pretnje za čovečanstvo. Zbog toga Ljubica Krnjaić naglašava važnost razvijanja sistema preventivne zaštite isnavdevanje savremenom opremom dobrovoljnih društava u cilju postizanja veće bezbednosti ibržeg reagovanja u vanrednim situacijama, kao i značaj široke i pravovremene edukacije građanstva.
PRIZNANJA
Zbog značajnih uspeha u unapređivanju i razvoju zaštite od požara, Ljubica Krnjaić je dobitnik brojnih povelja, plaketa, spomen-obeležja, znački i zahvalnica dobovoljnih vatrogasnih udruženja i saveza, kao i drugih društvenh udruženja i državnih organizacija, od kojih se izdvajaju Zlatna plaketa Vatrogasnog saveza Vojvodine (2011),Zlatna plaketa Vatrogasnog saveza grada Novog Sada (1999), (čiji dizajnje delo Ljubice Krnjaić), kao i Povelja Organizacije rezerevnih vojnih starešina grada Novog Sada (2019).
Ljubici je veoma drago priznanje festivala „Baby exit“ VELIKA PETICA koja joj je dodeljena „KAO SIMBOL ŽELJE DA SVETOM VLADA DRUGARSTVO KOJE JE TEMELJ PONOSNE PROFESIJE VATROGASCA“ (2010) u Novom Sadu.
Ljubica Krnjaić je odlikovana Znakom priznanja II stepena Vatrogasnog saveza Srbije (1990) i Znakom priznanja I stepena Vatrogasnog saveza Srbije (1996) za požrtvovan rad i naročite zasluge na unapređenju vatrogastva.
Zlatna plaketa VS Vojvodine dodeljena Ljubici Krnjaić, 2011.Fotografija Feđa Kiselički.
ZAKLJUČNO RAZMATRANJE
Ljubica Krnjaić je posvetila veći deo svog života radu na edukaciji iz oblasti zaštite od požara i drugih rizika po bezbednost ljudi i materijalnih dobara, kao i na afirmaciji vatrogastva kao humanog poziva.Pored svog profesionalnog poziva inženjera zaštite životne sredine – zaštite od požara,bila je aktivan član novosadskog dobrovoljnog vatrogasnog društva „Dr laza Kostić“,predsednik Vatrogasnog saveza Vojvodine,dugogodišnji sekretar Vatrogasnog saveza grada Novog Sada i osnivač Agencije za konstalting i menađment. Danas je Viši vatrogasni oficir I klaseu penziji i dalje član novosadskog dobrovoljnog vatrogasnog društva „Dr laza Kostić“,predsednik Udruženja „EkoFire“, sudski veštak za oblast – uzroci požara, eksplozija i havarija, edukatori autor stručnih publikacija, tekstova i predavanja.
Ljubica je izašla na javnu scenu svojom predanošću i personalnošću, često prisutna u medijima zbog stručnosti i posvećenosti humanim idealima zaštite i bezbednosti. Postala je prepoznatljiva „ikona“ novosadskog vatrogastva i živa legenda, čija sama pojava negira biološku uslovljenost male prisutnosti žena u vatrogastvu kao „muškoj“ profesiji, ukazujući na značaj ličnog izbora i obrazovanja (Nedeljković Angelovska 2022). Poznata je podoslednoj posvećenosti brizi o preventivnoj zaštiti i bezbednosti u vanrednim situacijama kao i prijateljskoj podršci gotovo svima koji su dotakli njen život. Ljubica Krnjaić je vatrogasni aktivista, pokretač i inspirator, koja samim svojim životom življenim u skaldu sa najvišim moralnim vrednostima učestvuje u humanom razvoju svoje zajednice a samim tim čovečanstva i sveta i njegovog daljeg toka.
LITERATURA:
Недељковић Ангеловска, Весна. 2014. ФУТОШКИ ВАТРОГАСЦИ, 140 годинаДобровољног ватрогасног друштва Футог. Нови Сад: Музеј града Новог Сада, Ватрогасни савез града Новог Сада.
Недељковић Ангеловска, Весна. 2022. 150 годинаДобровољно ватрогасно друштво Новог Сада„Др Лаза Костић“. Нови Сад: Добровољно ватрогасно друштво Новог Сада„Др Лаза Костић“.
Blagojević, Marina. 1991. Žene izvan kruga. Beograd: Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta.
Gal, Đerđ. 1972.100 godina vatrogastva Novog Sada. Novi Sad: Dobrovoljno vatrogasno društvo,
Nedeljković Angelovska, Vesna. 2022. Položaj žena u društvenim organizacijama dobrovoljnog vatrogastva u Novom Sadu. WomeN’S Museum.https://zenskimuzejns.org.rs/citaonica/ (preuzeto 13. septembar 2023)
Општи развој друштва, нарочито индустријализација и урбанизација, у 18. и 19. веку, као и развој школства, доводе до стварања нових друштвених слојева, нових елита, са јасно израженим националним ставовима. То је време у коме се оснивају партијска, али и грађанска удружења идеолошког карактера која окупљају истомишљенике и људе са заједничким интересима. То је време у коме своја удружења формирају и жене које су свој елитни статус стицале на два начина; један је рођењем или удајом, а други се базирао на образовању. Реч је о релативно малом броју жена које су уживале велики углед у својим срединама. Разлози њиховог окупљања су двојаки. Једни се односе на еманципацију жене у друштву и њен бољи социјални статус, а други на хуманитарни рад и потребу да допринесу својим ангажовањем бољитку заједнице. Са тим циљевима оснивају се грађанске организације чији основни задаци ће бити решавање неких од друштвено политичких проблема којима се државна власт не бави или не бави довољно.
Истовремено са формирањем женских друштава у Европи и свету, формирају се и удружења на просторима где Срби живе. Разлога за оснивање хуманитарних удружења жена било је много. Један од основних, почетком 20. века, биле су недаће српског народа. Страдање у јужним српским областима, Македонији и Старој Србији, нагнало је Српкиње да се окупе око идеје сакупљања помоћи српском народу који је под терором Отоманске власти.
Сл. 1 Лого Кола српских сестара из 1903. године
Група интелектуалаца, предвођена Надеждом Петровић, Делфом и Иваном Ивановићем, Браниславом Нушићем и другима, тражећи начин како да се помогне српским страдалницима под турском управом, дошли су на идеју о оснивању удружења које би окупило жене у Београду, а и шире, са циљем прикупљања и дистрибуције помоћи сиромашном и угрошеном становништву. Сам назив „Коло српских сестара“ (у даљем тексту: Коло или КСС) одредио је Бранислав Нушић, а на основу два предлога Ивана Ивановића: „Друштво српских сестара“ и/или „Коло Српкиња“. Рад на оснивању и конституисању КСС привукао је пажњу великог броја жена које су подржале ту идеју. Преко 50 оснивачица било је укључено у организацију прве Скупштине. Оснивачки скуп је одржан на Велику Госпојину 15/28. августа 1903. година на Коларцу. Скупило се преко 3000 људи, од којих највише жена. Изабрано је прво руководство, а за прву председницу именована је Савка Суботић.
Савка Суботић (Нови Сад, 23.10.1834. – Земун, 25.11.1918.) је рођена и највећи део живота провела у Новом Саду. Потиче из чувене трговачке породице Полит, од оца Јована и мајке Јулијане рођ. Десанчић. Била је удата за политичара и књижевника Јована Суботића са којим је имала осморо деце.
Рад Савке Суботић се може посматрати са различитих становишта; етнолошког, уметничког, социолошког, филозофског или хуманитарног. За њу се може рећи да је цео живот била друштвени активиста јер је радила на еманципацији жене у српском друштву. Bорбу за бољи статус жене у породици и друштву водила је на различите начине. Један од њих био је и стварање женских друштава. Прво удружење, „Одбор госпођа“ основала је у Загребу 1865. године, а „Прву женску задругу“ 1867. године у Новом Саду. Основни задатак ове задруге био је помагање сиромашних девојака да се школују за учитељице. Из Задруге ће се издвојити Српкиње у засебан „Женски одбор“ из ког ће 1880. године бити формирана „Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња“. Циљеви Задруге дефинисани су речима … да бедне и невољне помаже, гладне нахрани, жедне напоји, наге заодене, болне подиже, мртве погребе, неуке обучи и на пут рада и заслуга упути, како би својим знањем и умењем, вредноћом и разбором водили у зрелијим годинама частан и поштен живот. Задруге се оснивају и у другим насељима на простору Аустроугарске, Србије, па и у САД-ма. За непуних 40 година основано је преко 120 задруга Српкиња.
Сл. 2 Савка Суботић (1834–1918), прва председница Кола српских сестара
Због свог рада, познатог не само домаћој интелигенцији него и у светским круговима, бирана је за председницу Српског народног женског савеза, али и за прву председницу Кола српских сестара. Ту функцију обављала је у периоду август 1903 – јесен 1905.
Коло је изузетно добро прихваћено од стране београдских жена, а чланство у њему је представљало и ствар друштвеног престижа. Истовремено, жена је радом у Колу постајала активни учесник у друштвеном развоју Србије и добијала могућност јавне афирмације. Треба нагласити да је то време у коме се на оснивање и рад женских удружења није гледало благонаклоно. Тако је и Коло често наилазило на подсмех и омаловажавање, чак и у тадашњим штампаним медијима.
Сл. 3 Нацрт повеље Кола српских сестара, рад Уроша Предића
Активности Кола, као културно-просветног, доброчинског, духовног и патриотско-хуманитарног друштва, биле су морално и материјално потпомагање Срба у неослобођеним и новоослобођеним крајевима; прикупљање финансијских средстава и усмеравање онима којима је помоћ потребна, као и рад на образовању, нарочито женске деце. У првим годинама КСС се бавило прикупљањем прилога у новцу, роби (жито, храна, огрев, одећа, обућа, постељина), санитетском материјалу, лековима. За сирочад са ратом захваћених простора обезбеђивана су склоништа. Организовани су течајеви за обуку мисионарки и болничарки. Поред прикупљања материјалне помоћи КСС је настојало, својим активностима, сачувати и духовну страну српства. Зато су редовно палиле свеће и обављале помен за погинуле у ратовима. Свој рад желеле су приближити широј јавности, па су издавале годишњи календар „Вардар“ у коме су, поред верског календара и редовних извештаја о раду одбора Кола, објављивале текстове и фотографије родољубивог и историјског садржаја. Коло је, према потреби, подизало болнице, стационаре, чајџинице, домове за инвалиде или сирочад, занатске школе, интернате, па и универзитете. Врло често штићеници Кола биле су и особе несрпске националности.
Рад овог Кола инспирисао је жене и у другим крајевима да се удруже и оснују своје одборе. Крајем 20-их година 20. века Главни одбор Кола срспких сестара са седиштем у Београду бројао је преко 100 одбора. Многа од њих налазила су се ван Србије, у Словенији, Хрватској, Македонији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, али и ван тадашње Краљевине СХС, односно Југославије, у САД-а. Једно од њих било је и Коло српских сестара – Одбор у Новом Саду.
Оснивање Кола српских сестара – Одбор у Новом Саду
Ширење мреже одбора Кола српских сестара најспорије се одвијао у Војводини. Разлози су двојаки. Постојање већ бројних женских удружења која су се бавила хуманитарним радом, попут Добротворних задруга Српкиња. Други разлози леже у чињеници да је Војводина, до 1918. године била у саставу Аустроугарског царства у коме су живеле бројне етничке заједнице.
Релативно касно, тек 30. маја 1929. године основано је Коло српских сестара – Одбор у Новом Саду. Аргументи за овакву ситуацију налазе се у чињеници да је Нови Сад, деценијама уназад, имао удружења која су се са великим успехом, поред осталог, бавила и доброчинитељским радом. Пре свега то су Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња, Прва женска задруга, Хумано друштво „Кора хлеба и дечје обданиште“, Орфелинат, Задруга „Добротвор“, Девојачко удружење за изображење у српском духу, Удружење „Посестриме“, Коло српских девојака, Црвени крст, као и бројна просветно културна друштва.
Сл. 4 Печат и меморандум Кола српских сестара – Одбор у Новом Саду
Удружење под називом Коло српских девојака постојало у Новом Саду још крајем 19. и почетком 20. века, а његове чланице биле су ћерке познатих интелектуалца и виђенијих Новосађана: Зора (Илија) Вучетић, Анђелија (Александар) Сандић, Јелисавета (Стеван) Барако, Милка (Михајло) Полит, Јелена (Коста) Чавић, Невена (Димитрије) Јовановић, Даница (Милан) Јовановић, Емилија (Александар) Адамовић, Даринка (Коста) Милутиновић. Ово Коло је било подмладак Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња.
Коло је приређивало базаре са игранкама и музичке догађаје хуманитарног карактера на којима су наступале чланице. Тако је у њиховој организацији 1901. године одржан концерт са игранком, а у корист Српског народног позоришта, а затим и Девојачко вече са игранком чији је приход био намењен издржавању српских основних школа у Будимској епархији.
По узору на централно Коло у Београду и новосадско је оснивало своје пододборе. Пододбор у Степановићеву формиран је 1936. године, а две године касније (1938) и у Сиригу. Новосадско Коло је све време пружало материјалну и новчану помоћ овим пододборима. Да би привукли пажњу млађих популација Коло је 1936. године основало Подмладак Кола српских сестара.
Сл. 5 Чланице Кола српских сестара у Новом Саду, фото: Градска библиотека у Новом Саду (Завичајна библиотека)
Од 1939. године рођење пресвете Богородице –Мала Госпојина која се празнује 08/21. септембра прославља се не само као слава КСС у Београду, него и Одбора у Новом Саду. Кума славе 1939. и 1940. била је Љубица Рајх Поповић.
Основни задаци Кола
Једно од геслова рада КСС уопштено било је бољитак општег добра. Рад како Главног одбора Кола српских сестара са седиштем у Београду, тако и свих одбора био је регулисан „Правилима Кола српских сестара“ и „Упутством“. У првим Правилима Друштва из 1903. године јасно су дефинисани разлози за оснивање: У доброј жељи да приме и понесу сваки део дужности према своме народу, удружују се све сестре српкиње под именом Коло српских сестара…, као и циљеви: …морално и материјално помагање своје браће и сестара из потлачених крајева српских, који су услед сталних нередовних прилика у тим крајевима на сестринску помоћ упућени, као и подржавање и потпомагање сваке тежње за ослобођењем српства“.
Сл. 6a Правила о раду Кола српских сестара из 1921.Сл. 6б Упутство за рад Кола из 1928, вл. Библиотека Матице српске
Чланство у Колу је добровољно, а представља и част. Бити члан значи чинити добро другима.
Новосадски одбор КСС настао у Краљевини СХС, односно Југославији, поред хуманитарног, просветног и културног рада, имао је задатак да ради на буђењу родољубља и националне свести Југословена и међусобном духовном зближавању свих јужнословенских народа. Вођене таквим циљевима чланице су сакупљале помоћ за сиромашну децу, за исхрану новосадске сиротиње, болесницима обезбеђивале повратнe карте након лечења, брзу помоћ давале бедницима, припремале забаве, игранке, чајанке, организовале бројна предавања и помене, учествовале у обележавању важних историјских догађаја…
Сл. 7 Чланице Кола у Новом Саду са председницом Емилијом Софић, око 1930. године, фото: Народна библиотека Србије
Органи и чланство Кола
Чланство у Колу је искључиво на добровољној бази, а може бити редовно, као утемељачи, почасно и добротворно. Редовне чланице учествују у раду Кола и дужне су плаћати месечну или годишњу чланарину. Статус утемељача се добијао уплаћивањем одређене суме новца, а добротвора завештањем веће финансијске донације. Почасне чланове је именовала Скупштина КСС, а на основу изузетног доприноса општем интересу српског народа или заслуга у раду Кола.
Главни орган рада КСС била је Скупштина. Од управљачких органа Коло је именовало управни и надзорни одбор. Управни одбор је бројао шест чланова: председницу, две потпредседнице, два секретара и благајницу. Надзорни одбор чинила су три до четири члана од којих је једна била председница. Поред ових органа постојала је и одборничка група која је бројала 25–38 чланица. Према потреби Коло је именовало саветне чланове.
Почасни председник Скупштине КСС од његовог оснивања (1929) био је Његово Високопреосвештенство Господин Епископ бачки др Иринеј Ћирић, а од 1934. ту част је прихватио Његова Светост Патријарх српски Господин Варнава. Почасне председнице, по својој функцији, биле су супруге банова који су столовали у Новом Саду: Љубица Дуњић, супруга Радосава Дуњића (1930), Станка-Стана Матић, супруга Светомира Матића (1930–1931), Цајка Николић, супруга Милана Николића (193–1933), Маргита Пауновић, супруга Светислава Пауновића (1935–1936) и Олга Радивојевић, супруга Јована Радивојевића (1939–1940). Само чланство именованих госпођа говори о угледу који је Коло имало код новосадске елите. Почасне чланице, на основу својих заслуга у раду Кола, биле су Емилија Софић (1862–1955), Јованка Петровић (1911–1973) и Ружа Јевтић. Јелисавета-Јелена Клицин је била почасна чланица Кола.
Својим добровољним прилозима посебно су се истакли лично Краљ Александар I Карађорђевић Ујединитељ и др Михајло Пупин. Поред њих треба истаћи доброчинства Стевана Бороте, Мите Клицина, Јованке Милошевић, Вукосаве Радовановић и Александра Секулића. Због тога су именовани за почасне добротворе.
За 14 година постојања и 12 година активног рада (у период 1941–1943 Коло није било активно) Колом су председавале три Новосаткиње. Прва председница била је Емилија Софић која је ту функцију најдуже обављала, од 1929. до 1938. године. Исту функцију, пре формирања Кола обављала је у Друштву кнегиње Зорке за Бачку област. У периоду 1938–1941. Колом је руководила Јелисавета Суботин, док се у документима за време Другог светског рата као заступник Кола наводи Даринка-Дара Мандић-Могин. Изузетно важну улогу секретара Кола обављале су Олга Геровац, Олга Диклић, Лепосава-Лепа Матијашевић, Гизела Повољни, Меланија Кун, Вида Вуковић и Наталија Поповић.
Сл. 8Почасна председница Кола, Емилија Софић (1862–1955), око 1930 (извор: часопис Нови Сад)
За само годину дана постојања (1930) Коло је имало око 300 чланица, а за све време постојања у раду Кола је учествовало преко 400 Новосаткиња. За то време у раду Одбору Кола активно је било 88 одборкиња. Иако у самом називу Кола стоји предзнак „српски‟ многе чланице су биле несрпске националности (види: Списак чланица Кола српских сестара 1929–1943).
За свој рад председница и потпредседница КСС у Новом Саду су добиле одликовање Св. Саве V степена од Краља Александра I Ујединитеља. Уручено им је 1931. године приликом Краљевог доласка у Нови Сад на свечано освећење Дома Трговачке омладине.
Првих година од оснивања Коло је користило простор у Ул. Ђуре Јакшића 16. Склапањем споразума о сарадњи са Соколским удружењем коришћен је простор Народног дома (Соколски дом). Крајем четврте деценије Коло је поседовало своје просторије у Улици Марка Миљанова 12. Поред просторија за редован рад Коло је често, своје активности одржавало у хотелу „Слобода“, Официрском дому, Народном дому, Згради Бановине…
О раду Кола, поред часописа „Вардар“ чији издавач је Коло српских сестара – Главни одбор у Београду, редовно су извештавали новосадски часописи „Новосадске новине‟, „Дан‟, и „Југословенски дневник‟, као и београдски листови „Време‟ и „Правда‟.
smart
Сл. 9 Часопис Вардар
Финансирање Кола
За реализацију планова које су чланице Кола стављале себи у задатак била су неопходна финансијска и материјална средства. Финансијска средства стицале су путем донација, новчаних помоћи, добровољних прилога, продајом својих роба и услуга. Донатори су били државне власти, приватна и државна предузећа, црква, акционарска друштва, занатлијске радње, али и физичка лица. КСС се често за финансирање обраћала тадашњем властима, на различитим нивоима и углавном добијала помоћ и подршку. Чинили су то Градско поглаварство, власти на нивоу Дунавске бановине, али и Краљевска влада, па и Краљ лично. Од државних функционера међу дародавце су уписани Драгиша Цветковић, председник Краљевске владе, Стеван Ћирић, министар просвете, Милан Недић, министар војске и морнарице, Августа Стојадиновић, супруга бившег председника Владе.
Од институционалних субјеката добротворство су показале банке (Краљевска, Трговачка, Југословенска и Аграрна банка), осигуравајућа друштва, Електрична централа, Црквена општина. Од фабрика, редовни донатори били су грађевинар Аврамовић, индустријалац Драгутин Ристић, власник млина Вилим Шулц, Творнице шећера у Врбасу и Црвенки, али и новосадски трговци и занатлије. Дрво за огрев годинама је Коло добијало од дрваре Крајачевић и Страјин чије супруге су биле чланице Кола. Списак физичких лица која су, својим улозима, помагала рад Кола је предугачак, те га нећемо износити.
Сл. 10 Молба Кола Грaдском поглаварству из 1935, вл. Историјски архив града Новог Сада
Да би обезбедиле средства за хуманитарни рад Кола, чланице су организовале различите активности. Када су у питању финансијска средства стечена радом чланица, то су, поред редовних годишњих чланарина, и приходи стечени организацијом игранки, чајанки, концерата, забава, приредби… На овим културним дешавањима сакупљани су и добровољни прилози. Чајанке су се одржавале заједно са игранком. Називане су „Бела чајанка“. Одржаване су у хотелу „Слобода“ (касније Дом ЈНА, Трг Слободе 5), Официрском дому (Дунавски кеј). За госте је припреман квалитетан уметнички програм уз суделовање бројних тадашњих естрадних уметника. КСС је организовало дочек Нове године 1933. године са програмом, забавом и дечјом игранком, чији приход је био намењен у добротворне сврхе. Нарочито су популарне биле Свесловенске забаве.
smartСл. 11 Позивница Кола српских сестара у Новом Саду на чајанку са игранком, 1930, вл. Рукописно одељење Матице српске
Допуну буџета чланице Кола су вршиле и продајом адекватних значака, часописа „Вардар“, сакупљањем прилога на улици.
Обичај продавања ђурђевданског цветка на Ђурђевдан, који је увела још Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња, КСС је преузело 1938. године, са одобрењем Задруге.
Део прихода била је и камата на средства која би Колу претекла, те су их улагали код банака или су куповале акције код Аграрне банке.
Прилози су сакупљени на бази утемељача, али и на име покојника. Међу утемељачима наводе се Милан Инђић и Божидар Петровић. Утемељачки улог су могли положити и чланови породице или пријатељи на име покојника. Тако је за Јулију Киш Адамов прилог дала њена унука Јулија Будимска, за Душана Поповића, инспектора Банске управе, уплату су извршили његови пријатељи Риста и супруга Шајин-Милетић, тадашњи управник државне болнице у Новом Саду. Милета Николића, сина бана Милана Николића, у утемељиваче је уписао Ђока Дунђерски. У име Александра Секулића прилог је дала мајка Јелисавета Секулић. Имена уписаних су стављана на читуљу и помињани су на парастосу које је Коло организовало сваке године.
Када су материјални прилози у питању могу се груписати у покретне и непокретне. Од покретних то је различита роба: одећа, обућа, храна, слаткиши за децу, огрев… Добар део одеће се припремао у оквиру Кола, тако што су саме сестре на мобама плеле, кројиле и шиле.
Од непокретне имовине, у Извештају из 1935. године наводи се поседовање земљишта чија вредност је процењена на 59.818. динара, за коју се зна да је купљена од Града. Оно што се не зна јесте порекло објеката које је Коло поседовало 1942/43 године у улици Марка Миљанова.
Aктивности Кола
Основне активности централног Кола српских сестара које је основано у Београду дефинисане су Правилима и Упутствима којих су се морали придржавати сви новоосновани одбори, па и новосадски.
Од свог формирања Коло српских сестара – Одбор у Новом Саду је радило на више фронтова. Његове чланице бавиле су се различитим активностима хуманитарног, културног, просветног, васпитног, па и образовног садржаја. Свакако да је најзначајнији био и остао доброчинитељски рад.
Иако Коло већ у називу има реч „српски“, оно је било опредељено на пружање помоћи не само Србима, него и невољницима других националности. Рад на пружању како новчане, тако и материјалне помоћи, може се сагледавати са више аспеката; као помоћ избеглицама, помоћ деци, школама и ђацима, помоћ сиротињи, помоћ болеснима, помоћ старијим особама, помоћ пострадалима у временским непогодама, помоћ црквама и добровољачким удружењима. Неретко су то чиниле и изван територије тадашње Краљевине Југославије. Један део њихове активности био је усмерен на праћење друштвених и културно историјских догађања и манифестација.
Немогуће је навести сва племенита дела која је Коло, за дванаест година активног рада учинило. Да би се стекао дојам о том раду навешћемо неке од њих. Међу првима милост Кола су осетили избегли Срби са тада окупираних територија Истре и Далмације. За католички Божић, оденуле су зимским оделом и обућом 12-оро деце истарских избеглица. Истовремено пружана је помоћ руским избеглицама, удовицама и сирочади руских ратника, као и емигрантима из Бугарске.
Помоћ деци и ђацима се очитавала у пружању једнократних финансијских помоћи, стипендирању, материјалном награђивању, као и финансирању изградње и рада појединих школа. Помаган је рад основних школа и гимназија попут Николајевске и О.Ш. „Светозар Милетић“, Женске гимназије, Државне грађанске школе, Мушке гимназије, Учитељске школе. Обичај је био и да се одређеном броју деце из основних школа обезбеди одећа за Божић. Тако је 1930. оденуто и слаткишима награђено 20-оро деце из школе „С. Милетић“, 1934. године 40-оро ученика Змај Јовине школе, а 1938. године обучено је и слаткишима даривано 35-оро деце из школе „С. Милетић“. Овај пут на Материце. Исте године обрадовано је и 10-оро деце у добровољачком насељу Сириг.
Више штићеника је примало редовне месечне стипендије, а добри ђаци су награђивани углавном на Видовдан. За поједине девојке Коло је припремало и девојачку спрему – штафир. Традиционално су, на Лазареву суботу, организоване дечје забаве са националним програмом, али и послужењем. Тог дана посећивано је и Дечје село.
Чланице Кола су биле ангажоване у кухињи градског одбора за социјално старање, као и градској кухињи на Салајци. Одржавале су 6-недељни хигијенски течај за прву помоћ који су завршиле неке од чланица КСС. Особама са слабијим материјалним статусом додељиване су једнократне финансијске накнаде.
Бригу о болеснима слабијег имовног статуса, показивале су редовним посећивањем болница и обезбеђивањем новца за путне карте и повратак болесних кући. Помагале су рад Црвеног крста донацијом постеља, душека и постељине, а новчане прилоге сакупљале за Лигу против туберкулозе.
Редовна месечна примања Коло је обезбеђивало сиромашним старицама, удовицама и самохраним мајкама. Старију популацију, смештену у убошки дом у Петроварадину редовно су посећивале и даривале на верске празнике: Велику суботу, Божић или Духове. Новчану помоћ пружале су и учитељицама са недовољним примањима.
Ни пострадали у временским непогодама (поплаве, суше, пожари, земљотреси) нису били заобиђени. Прилоге су сакупљале и слале за унесрећене у Скопљу (1929/30), поплављене у Француској и пострадале у Чешкој.
Добровољним прилозима доприносиле су изградњи и раду цркава и подизању споменика. Тако је Коло донирало прилоге за Светосавску цркву у Београду, цркве у Брадињи, Сиоковцу, Гушевцу, Лапљем Селу (Косово), руској цркви у Берлину, цркви у добровољачкој колонији у Хоргошу, Љубљанској православној цркви, цркви у Самодражу и др. Поред учешћа у градњи верских објеката, своју хуманост показале су и помажући рад верских институција попут Српске православне црквене општине у Сиригу и Чапљини.
Бројни споменици подигнути су захваљујући и учешћу КСС. Неки од њих су Споменик Доброславу Добри Јовановићу у Брчком (1932), Споменик Краљу Александру I Ујединитељу и Краљу Петру I у Бачкој Паланци, Споменик Краљу Александру I у Врњцима, Спомен костурница херојима на Куманову.
Помагале су и рад других одбора КСС (Одбори у Скопљу, Вишеграду, Тополи, Призрену, Вршцу), и редовно посећивале изложбе и активности других одбора. За Базар изложбу британског Црвеног крста и формирање Фонда Флорене Најтингал, Коло је поклонило неколико вредних ручних радова. Потпомагале су и тесно сарађивале са Соколским удружењем. Једно време користиле су просторије Соколског дома за своје седнице, за чување својих ручних радова и народних одела. Ни прекршиоци закона нису заборављени. Сакупљале су књиге које су поклањале затворским установама.
Културно просветни рад је организован кроз бројне приредбе, игранке, предавања, изложбе, помоћ уметницима, обележавање и праћење важних историјских датума, едукативне курсеве… На сваком од њих обављано је прикупљање добровољних прилога или наплата улазница.
Од оснивања (1929), у сарадњи са Јадранском стражом, сваког четвртка, одржаване су чајанке. На чајанкама се, поред уметничког програма, често бирала најлепша млада жена и најлепша девојка у Новом Саду. Коло је учествовало активно и у избору за Мис Југославије. Од 1938. увеле су забаву Весело вече и дочек Нове године.
Свесловенске забаве, сматрајући их националном манифестацијом Словенства и једним од начина очувања народне баштине и обичаја, одржаване су по узору на Свесловенске балове Главног одбора у Београду. На забаве су долазили, поред Срба, Хрвати, Словенци, Руси, Чеси, Словаци, Пољаци, Руси, Лужички Срби. Обичај је био да сви буду одевени у народна одела. Програм је укључивао и ревије народних костима. Често су забаве имале своје покровитеље. Забележено је да су то биле бановица Каја Матковић и супруга команданта места Љубица Николајевић (1935). Покровитељке 1937. године биле су бановица Маргита Пауновић и супруга армијског генерала Катарина Стојановић, а одржан је у просторијама Народног дома. У програму су учествовали знаменити уметници попут Маге Магазиновић са њеним ученицима, песникиње и учитељице Цвете Бингулац која је на бини изводила српску свадбу или композитора и музичара Светолика Пашћана Којанова.
Сл. 12 Бал Кола српских сестара у Новом Саду, 1940. у Народном дому (извор: часопис Време)
Само Коло је имало лепу колекцију народних ношњи које је и издавало за различите потребе и на тај начин стицало приходе. О вредности и лепоти тих костима сведочи и чињеница да су, у Годишњим извештајима, били наведени као покретна имовина. Да би набавиле што већи број оригиналних српских ношњи чланице Кола су сарађивале са Одбором за пропаганду женских народних рукотворина, те преко њих проналазиле старе ношње и откупљивале их за Коло.
Својим прилозима Коло је омогућавало изградњу и рад многих културно просветних институција: Народног позоришта, Омладинског друштва Карађорђе, Чика Јовиног фонда за сироту децу, Трговачког удружења, Црвеног крста, новосадског Привредника, Дома војвођанских студената у Београду, Певачког друштва „Ратар“ у Крстуру, Задужбине Вука Караџића, Истарског друштва „Орјен“, Хрватског просветног клуба, Удружења Руса. Уметнике и књижевнике су помагале откупом или штампањем њихових дела. Омогућиле су штампање збирке новела Димитрија-Мите Клицина „Успомена на славне дане – једва дочекане“ (1939).
Коло је активно учествовало у раду других хуманитарних, културних и просветних удружења, попут Главног одбора КСС у Београду, Југословенског женског савеза, Југословенске Уније за заштиту деце, Народне одбране Црвени крст, Југословенско-бугарске лиге, Соколског друштва, Јадранске страже, Женског покрета, Савеза културних друштава. Статус Потпомажућег члана имале су код „Пријатеља ликовне уметности“.
Да би биле информисане о дешавањима на другим просторима где Срби живе биле су претплаћене на бројне часописе попут охридског Мисионара, Гласника (Југословенског женског савеза), Жена и свет, Чување здравља, Народне игре…
Ниједно значајније дешавање у граду није могло протећи, а да чланице Кола нису биле присутне као организатори, суорганизатори или посетиоци. Једнако важно је било обележити државне и верске празнике, као и дочекати госте из других градова или држава. Њихово присуство је било забележено на концерту Крагујевачке женске задруге, на 60-годишњици Задруге Срба занатлија, на дочеку учесника слета, на именовању банова, дочеку Краљевске владе, на доласку сестара из Сплита или Здружених жена Вардарске Бановине.
Водиле су рачуна о важним датумима из историје; Дан мира, Дан уласка српске војске у Нови Сад, рођендан Краља.
Посебна почаст одавана је Дану мира (11. новембар) одржавањем помена у цркви, посећивањем и освећивањем гробова палих бораца, организовањем свечане академије са пригодним предавањем.
Сваке године организована су тематска предавања, а предавачи су били важне јавне и верске личности попут Јелице Беловић Бернаџиковске (1930), др Добриле Симић (1931), Епископа бачког др Иринеја Ћирића (1932, 1934), др Николе Мрвоша (1935), проф. Милисава Савулца, директора Женске учитељске школе В. Младеновића (1938), директора Друге мушке гимназије Светислава Марића (1940). Овим обележавањима присуствовали су представници војне и цивилне власти и бројно грађанство.
Дан уласка српске војске у Нови Сад (09. новембар) након победе у Првом светском рату обележаван је свечано, а тим поводом, 1938. године предавање је одржао Игњат Павлас, председник Савеза културних друштава.
Датуми и догађаји везани за владајућу краљевску породицу Карађорђевић (рођендани, помени, годишњице и дочекивања) обележавани су присуством на богослужењу, полагањем венца на споменику Краљу Петру Великом Ослободиоцу на Опленцу, присуством на прослави 10-годишњице владавине Њ. В. Краља Александра I, као и сваком доласку Краља у Нови Сад. Присуство чланица Кола је било приметно и на комеморацији и сахрани Краља Александра I Ујединитеља.
Чување успомене на знамените Новосађане, чланице Кола су чиниле обилажењем споменика на које су постављале цвеће и палиле свеће, попут Савке Суботић, чика Јове Змаја и др.
Да би рад Кола био целисходнији било је неопходно обезбедити прикладан простор. Због тога су, од самог оснивања, чланице КСС износиле идеју о градњи дома. На Скупштини КСС која је одржана у згради Дунавске бановине 1935. године одлучено је да се крене са градњом таквог објекта. Претходно је Коло од Града купило земљиште на Булевару Краљице Марије на коме је требао бити саграђен дом. Један од повода за градњу дома био је реализација програма „Заштите девојака“ намењен збрињавању сиромашних и незаштићених девојака. У дому је планирано одржавање домаћичких течајева, ћилимарске школе, смештај конвикта, али и организовање просветног, хуманог и социјалног рада. Такође и формирање ђачке трпезе.
Чланице Кола су увеле обичај и да кумују на крштењу деце из Дома за матере и одојчад.
У периоду пред Други светски рат, којим је добар део Европе већ био захваћен, Коло се припремало правећи топлу одећу за будуће отаџбинске браниоце, обучавајући чланице на курсевима за болничарке, али и ажурирајући, у име „Уније за заштиту деце“, спискове корисника помоћи, и изналажење решења за њихово евентуално збрињавање у случају рата, правиле пописе жена које могу бити ангажоване у одбрани земље у случају рата.
Чланице Кола су биле изузетно уважаване од стране друштва. За своје активности имале су специјалне попусте у саобраћајном превозу. Потврда о чланству били су значка КСС или потврда. Највећи број чланица биле су учитељице и наставнице. Њихово ангажовање у раду Кола сматрало се оправданим и на то се гледало благонаклоно. Слична ситуација је била и са другим запосленим женама.
Сл. 13 Извештаји о раду Кола у периоду 1930–1940, вл. Библиотека Матице српске
Престанак рада Кола
Према сведочењу тадашње председнице Кола, Даринке Мандић-Могин, рад Кола је престао ратним дејствима 1941. године. Формално, Коло је престало са радом 22.07.1943. године Одлуком мађарских власти број: 196.063/1943.VII.b. Имовина расформираног Кола, истом одлуком, донирана је Новосадској грчко-источној (православној) цркви. Од имовине наводи се земљиште заведено у катастарским књигама као 4.777 A.I. 1-2. (плац преко пута Соколског дома); и кућа са двориштем на бројевима 4815/14. и 4817/10. Уз кућу дат је и сав ентеријер. Површина некретнина износила је 344 кв. хвата. Кућа се налазила у улици Марка Миљанова 12 (Lórántffy Zsuzsanna utca, 1941–1944). Списи о препису имовине Кола српских сестара на име Српске православне цркве налазе се у Историјском архиву Града Новог Сада.
Рад Кола у Новом Саду, од почетка рата, 06.04.1941. остаје неистражен из више разлога. Документација о раду Кола уништена је у току рата, али и у периоду након рата. Наиме, мађарске власти нису благонаклоно гледале на удружења са српским предзнаком. Због тога су неке од чланица Кола и страдале већ у Рацији 1942. године. То је био разлог да остале чланице униште највећи део архиве КСС. Ништа боља ситуација није била ни након завршетка рата. Комунистичке власти су задржале одлуке о забрани рада националних и женских удружења, а њихову имовину су конфисковале. Разлог је био идеолошке природе. Рад су несметано наставила само Кола која су постојала у дијаспори.
Коло српских сестара Епархије бачке у Новом Саду – обнова рада
Почетком деведесетих година 20. века, ратна атмосфера надвила се над територијом тадашње СФР Југославије. Српски народ је поново био угрожен на многим просторима. Нажалост, поново се указала потреба за различитим хуманитарним деловањима каква је чинило Коло српских сестара за време свога постојања (1929–1941). То је иницирало обнову његовог рада. Оснивачка Скупштина Кола српских сестара – добротворног удружења при Епархији бачкој одржана је 04.03.1991. године у Алмашком светосавском дому, са геслом да се прикључе … све сестре које желе чинити дела милосрђа и бити на услузи свом народу у хуманитарним акцијама. Иницијатори су били Миланка Радоњић – Ћурчић и прота Мирко Тишма, уз благослов Његовог Преосвештенства Владике бачког Г. др Иринеја Буловића.
Сл. 14 Плакат и позив на оснивачку Скупштину за обнову рада Кола у Новом Саду, 1991.
Задаци су им били исти: помоћ подручјима која су ратом захваћена, пре свега у Хрватској и Босни и Херцеговини. Прикупљање и достава одеће, обуће, хране, санитетског материјала, лекова и друго српском народу на ратом захваћеним подручјима. Коло је активно и када је у питању помоћ рањеницима у новосадским болницама и стационарима, као и избеглим лицима која су уточиште пронашла у Новом Саду и околини. Због постојања великог броја деце без једног или оба родитеља и потребе за њиховим скрбништвом основан је Фонд ратне сирочади (1992). За многобројне незбринуте Коло је основало кухињу и организовало лекарске прегледе за социјално угрожене.
Сл. 15 Одлука о оснивању Кола српских сестара у Новом Саду 1991.
Активност Кола није се сводила само на помагање становништва угроженог ратним дејствима. Помоћ су пружале домовима старих, школама, деци ометеној у развоју. У оквиру Кола основана је и секција „Треће чедо“ која је новчано и материјално даривала породице са троје деце. Такође, сваке године награђују прворођену бебу на Српску нову годину, помажу изградњу цркава, посећују и освештавају гробове знаменитих Новосађана.
На културно просветном пољу су покренуле ликовно песничку манифестацију „Светосавље и наше доба“, Ликовну колонију, Видовдански концерт… Окренуте су и очувању православних обичаја и традиције.
За свој рад Коло је награђено са Граматом Српске православне цркве (1992) и Октобарском наградом Града Новог Сада (2015).
Кроз рад Кола, у периоду 1991-2023, прошло је око 300 чланица, а фунцију председнице обављале су: Миланка Радоњић (1948), Савка Гојковић (1933-2020), Милена Гавриловић (1925), Миљана Кузмановић Костић (1958), Славојка Тодоров (1949), Светлана Прокић (1961) и Мирјана Шећеров Шуљманац (1949). Од 2018. Коло је члан Сабора Кола српских сестара Републике Србије.
Сл. 16 Чланице Кола српских сестара Епархије бачке, Годишња скупштина, 1998.
Закључак
Коло српских сестара је формирано 1903. године као женско друштво патриотски оријентисано, чији рад је, за све време постојања, за разлику од многих других женских друштава, у први план истицало хуманитарни и рад на националном идентитету и изградњи најпре српске државе у прве две деценије 20. века, па до идеје о југословенском суживоту након стварања Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије. Борба за женска права није била у опсегу њиховог ангажовања. У периоду између два светска рата то је најбројнија и најбоље организована грађанска женска организација.
Да би рад Кола српских сестара био доступан на што већем простору и да би се одвијао брже и ефикасније, оснивани су одбори на свим територијама где су Срби живели. Један од њих основан је и у Новом Саду 1929. године. Иако је његово постојање везано, највећим делом, за мирнодопски период (до 1941) ипак је недаћа, сиромаштва и беде било на претек. За такве КСС је било мирна лука и зрачак светлости. У њему су невољници могли бар делимично да ублаже своју беду.
Сестрaма у Колу није мањкало мотивације јер су радећи на хуманом пољу радиле за опште добро српског народа. Тај рад се сводио на помагање породица без домова и огњишта, помоћ деци без родитеља, немоћним и старијим особама.
Културно просветни рад Кола огледао се у помагању књижевника и уметника, откупу књижевних дела и давању прилога уметницима. Посећивале су сва важна предавања, изложбе и приредбе културно просветног садржаја. Коло је настојало и да делује стимулативно. Стога је добре ђаке стипендирало или награђивало поклонима и новчано.
У то име слава и хвала чланицама Кола српских сестара – Одбор у Новом Саду, које је било активно пуних 12 година. За то време њихов плодан рад био је српском народу, али и шире, на понос, корист и дику.
Литература
Н.Н. Женски свет – Лист Добротворних задруга Српкиња, бр. 9, Нови Сад 1903.
Правила Кола српских сестара, Електрична штампарија Тодора К. Наумовића, Београд 1903.
Вардар : календар, Издање : Друштво „Кола српских сестара“, Београд 1906–1940.
Аркадије Варађанин, Споменица двадесетпетогодишњег рада Добротворне Задруге Српкиња Новосаткиња, Штампарија српске књижаре браће М. Поповића, Нови Сад 1906.
Правила Кола српских сестара, Електрична штампарија Тодора К. Наумовића, Београд 1921.
Упутство, Коло српских сестара, Штампарија „Св. Сава“, Београд 1928.
Н.Н, Коло Српских Сестара у Новом Саду, Нови Сад, бр. 42, Нови Сад 1930.
Време, Београд 1929–1940.
Правда, бр. 10527, Београд 1934.
Алманах хуманитарних друштава, Београд 1940.
Јованка Кецман, Жене Југославије у народном покрету и женским организацијама 1918–1941, Народна књига, Институт за савремену историју, Београд 1978.
Зорка Поповић, Моје сестре у Колу српских сестара Епархије бачке – кратке биографије, Нови Сад 1995.
Милица Растовић, Историјат Кола српских сестара, Нови Сад 1995.
Коло српских сестара Епархије бачке – Нови Сад 1991. г. – 2001. г., Нови Сад 2001, 2.
Савић, Јелена, Коло српских сестара – Одговор елите на српско питање, Годишњак Етнографског музеја у Београду, Београд 73/2009.
Грујовић, Вучко, Коло српских сестара, Чачак 2013.
Коло српских сестара Епархије бачке Новог Сада – Наших 25 година, Нови Сад 2016.
Коло српских сестара Епархије бачке Нови Сад 1991–2021., Нови Сад 2022.
Документа и извори:
– Позив и програм за концерт са игранком који организује Коло српских девојака, вл: Музеј Града Новог Сада, КИ- 3166/3.
– Позивница Кола српских сестара у Новом Саду на чајанку са игранком, 1930, ознака: M. 14720, вл. Рукописно одељење Матице српске.
– Извештај о раду Кола српских сестара у Новом Саду у 1929–30. год, Нови Сад 1930.
– Извештај о раду Кола српских сестара у Новом Саду у 1930–31. год, Библиотека Матице српске П III 17218.
– Извештај о раду Кола српских сестара у Новом Саду у 1934-1935. год, Историјски архив Града Новог Сада.
– Молба Кола српских сестара Краљевској банској управи Дунавске бановине за субвенцију за зидање дома, 03.06.1933, вл. Историјски архив Града Новог Сада, Ф 126 IV 33217/933.
– Молба Кола српских сестара – Одбор у Новом Саду Градском савету Нови Сад од 12.07.1935, Историјски архив Града Новог Сада, F 150 63299-35.
– Молба Кола српских сестара Градском поглаварству за субвенције за свој рад, Историјски архив Града Новог Сада, ИД: 149953; фонд: 150; год: 1935; фасц: 63299, арх. бр: 867.
– Извештај са Главне скупштине Кола српских сестара у Новом Саду од 02.05.1935. године. Вл. Историјски архив Града Новог Сада, Ф 126 II 30266/1935.
– Извештај о раду Кола српских сестара у Новом Саду у 1937–1938. год, Библиотека Матице српске, бр. 138855.
– Извештај о раду Кола српских сестара у Новом Саду у 1939–1940. год, Библиотека Матице српске, бр. П III 17218.
– Списи о преносу имовине Кола српских сестара у Новом Саду, 1943, вл. Историјски архив Града Новог Сада, ИД:165937.
– Одлука о расформирању Кола српских сестара у Новом Саду од 26. јула 1943, Историјски архив Града Новог Сада, F 150 29327-43.
– Годишњи извештај 1993–94. год. Коло српских сестара Епархије бачке Нови Сад, 1994, вл. Библиотека Матице српске инв. бр. 1121148.
Олга Радивојевић, супруга бана Јована Радивојевића (1939-1940)
Јованка Петровић (1911–1973)
Ружа Јевтић
Чланови Управног и Надзорног одбора КСС
Емилија Софић (1862-1955), председница УО Кола (1929–1938) и почасна председница Кола
Јелисавета др Ст. Суботин, председница УО Кола (1938–1941)
Даринка-Дара Мандић-Могин, председница Кола
Јелисавета-Јелена Клицин (1875–1933), подпредседница УО Кола и почасна чланица Кола
Славка-Слава Ковачевић, потпредседница УО Кола
Аница Ракић (1883–1941), потпредседница УО Кола, председница НО Кола, чланица Одбора Кола
Олга Бугарски (1888-1963), подпредседница УО Кола
Лепосава Петковић, подпреседница УО Кола, чланица Одбора Кола
Јулка Мицић, подпреседница УО Кола
Мира Јаковљевић, подпреседница УО Кола
Евица Стефановић (1882–1944), потпредседница УО Кола и чланица Одбора Кола
Лепосава-Лепа Матијашевић, секретар УО Кола
Гизела-Гиза Повољни (1899–1965), секретар УО Кола и члан Одбора Кола
Меланија Кун (1891–1967), секретар УО Кола и члан Одбора Кола
Олга Диклић (1865–1954), секретар УО Кола, члан НО Кола
Бранка Ковачевић Бојовић, секретар Кола
Олга Геровац, секретар УО Кола
Вида Вуковић (1902–1971), секретар УО Кола
Наталија Поповић (1911-1980), секретар УО Кола, чланица Одбора и потпредседница Кола
Маргита (Маргарета) Пшеничник (1890–1930), чланица УО Кола
Ангелина-Анђелија Страјин (1895–1966), чланица УО Кола, чланица Одбора Кола
Зора Гркинић, благајница УО Кола
Добрила Брашован Увалић (1888–1961), благајник УО Кола
Катица Антоновић, благајница УО Кола и чланица Одбора Кола
Јулијана Вучерић, председница НО Кола
Добрила Моротвански, председница НО Кола и чланица Одбора Кола
Јелена Марковић-Финас (1863–1939), чланица НО Кола
Марија Маца (1894–1968), чланица НО Кола и чланица Одбора Кола
Љубица Рајх-Поповић, чланица НО Кола
Даринка-Дара Стојковић (1875–1938), благајница Кола, чланица НО Кола,
Вера инг. Тошић(1892–1972), чланица НО Кола
Јелисавета-Савета Шикопарија (1897–1968), чланица НО Кола и чланица Одбора Кола
Сида Кадић, чланица НО Кола и чланица Одбора Кола
Олга Обрадовић, чланица НО Кола
Чланови Одбора КСС:
Анка Аврамовић (1894–1967)
Лела Барловац
Иванка Бељански
Марија Богосављевић
Ружа Бојкић
Јулка Борота (1887–1962)
Станислава Бошковић
Зора Гавриловић
Зора Давидовић(1892–1982)
Драга Дебељак
Бланка Деђански (1891–1981)
Вукосава Дера
Наталија- Ната Драгомировић
Боса Дринчић,
Даница или Драгица Живадиновић
Вида Живановић
Даница Иватовић
Љубица Игњатовић(1884–1967)
Тинка Инђић
Јованка Илић
Олга Јанкелић
Смиљана-Смиља Јанкулов (1885–1954)
Бранка Јанчикић
Зора Јелачић
Ивана Јовановић
Љубица Јовановић
М. Јовановић-Микић
Катица Капамаџија (1892–1970)
Санда Ковачевић
Јелена Конрођ. Шпицер (1883–1942)
Радмила-Рада Костић
Даринка-Дара Крајачевић (1892–1970)
Вукосава-Вукица Лазић
Олга Маргетић
Стојанка Марјановић
Агница Марковић
Вида Марковић
Мара Мацедонић (1896–1970)
Душица Милетић
Милица Милошев
Олга Мирилов (1882–1958)
Софија Михајловић (1869–1944)
Бојана Михалџић
Славка-Славна Ненадовић
Ружа Орлић, чланица Одбора Кола
Т. Павловић
Ерна Пауловић
Кића Пејовић
Милосава Петковић
Вида Петровић
Зора Петровић
Тинка Петровић,
Маргита Писничник
Ирина Плавшић (1881–1945)
Беба Поповић
Мила Поповић
Мајица Радивојевић
Љубица Савић (1???–1940)
Љубица Сазданић рођ. Димовић (1899–1942)
Јелена-Јела Секулић
Мор др Силаши
Добрила др Симић
Радмила др Худак Симеоновић
Зора Стефановић
Даница Стопић
Н. Страјин
Данка Суботић
Катица Сувајџић (1894–1967)
Стевка Сувајџић (1912–1950)
ЈованкаТаталовић
МилицаТатарски (1900–1992)
Анђелија (Анђелка) Тодоровић (1896–1943)
Вида Тотовић
ЈеленаТрајановић
Богданка Хрговић
Милица Шикопарија
Остале чланице КСС
Тинка Аврамовић
Даница Адамовић
Марија др Адамовић
Вукосава-Вукица Ајваз (1893–1956)
Ксенија Ајваз
Мара Акшамовић
Славка Аларгић (1901–1954)
Вера Алексић (1898–1968)
Милена Андрић (1890–1973)
Анђелка Анокић
Катица Антонијевић
Милена Арсенијевић
Супруга дра Милорада Арсенијевић
Катица Атанацковић рођ. Ђокић (1885–1942)
Ана Барта (1896–1951)
Славка Бастајић
Ирина Белајчић
Мила Белегешањин
Јелена Белеслин
Марија-Мара Белеслин (1906–1986)
Ђурђинка-Ђурђина Белић (1899–1962)
Вера Бењак (1903–1981)
Марија Бибић (1888–1972)
Зорка Билиц
Цвета Бингулац (1874–1950)
Даница Бичански (1878–1949)
Милена Богдановић
Олгица Богдановић
Радмила Бојић
Катарина-Катица Бокшан (1888–1942)
Косана-Косара Бокшан (1886–1942)
Јелка-Јела др Борота (1906–1989)
Јованка Борота
Олга Бошњаковић
Смиља Бошњаковић
Десанка Бранчић (1903–1971)
Кристина Браовић
Јованка Брил
Босиљка Бубањ
Јулија Будимска
Радмила др Буљик (1???-1930 ili 1931)
Катица Бургхарт
Даница Вајнфелд
Вера Васјута
Катица др Веселиновић (1892–1980)
Олга Вилић
Зорка Влалукин (1882–1965)
Софија Влалукин (1907–1979)
Теодора Воркапић (1895–1955)
Анкица Вранић
Цица Враћевић
Ружа Вујаклија
Анкица Вујић (1881–1973)
Катица Вујић (1885–1969)
Љубица Вујић
Лепосава Вуковић (1910–1963)
Нада Вукотић
Ана Вучетић(1900–1984)
Даница Вучковић
Зора Вучковић
Јелисавета др Вучковић (1906-1990)
Магда Гавриловић
Зорица Галетић
Ленка Гашпарини
Видосава А. Грбић
Зорка Грбић (1895–1971)
Олга Грковић (1885–1941)
Мици Грос
Јулија Дамјанов (1876–1944)
Грозда Дејановић
Олга Димилд
Зорка Димитријевић
Марија Динчић (1921–1974)
Супруга Јосифа Домби
Мара Дорнштетер
Жанета Драговић
Марија Драговић
Габриела Дулић
Катарина Дунђеров
Вера Дунђерски (1879–1951)
Дора др Дунђерски
Елза Дунђерски (1878–1955)
Олга Дунђерски
Боса Ђаковић
Лепосава Ђеровић
Софија Ђисаловић (1883–1962)
МараЂитков (1904–1992)
МараЂукић
МараЂурић
Дренка Ердељан
Јованка Живић
Дана Живковић
Милица Жикић
Невена Жикић
Љубица Завишић (1894–1948)
Маргита Заплетан
Аглаја Зечевић (1897–1944)
Мила Зотовић
Рава Зрнић
Олга Иванчевић (1906–1994)
Анђелка Ивезић
Даринка Ивковић (1865–1936)
Марина Ивковић
Мила Ивковић
Радослав Илијћ (1894–1980)
Јелица Илић
Невена Илић
Ксенија Искруљев (1899–1970)
Мица Јаковљевић
Олга др Јаковљевић
Вукосава Јакшић
Марија Јанковић (1868–1942)
Олга Јанковић
Бранка Јанчекић
Јелисавета Јанчић
Илинка Јапунџић
Смиља Јапунџић
Јелена др Јевремовић
Милена Јегдић (1900–1972)
Зорка Јелешић
Олга Јелинак
Олга Јеремић
Ружа Јеремић
Мара Јовановић (1???–193?)
Олга Јовановић
Марија Јорговић
Невена Јорговић
Мара Јоцић
Зорка Калуђерски (1881-1960)
Мара Карловарис
Анђелка Катурић
Вида Каћански (1918–1942)
Љубица Каћански
Фрида Каурински
Станислава Кентеров
Аранка Керекеш (1893–1959)
Христина-Кристина Кириловић (18741957)
Марија Кирић
Дара Кобалд
Зорка Ковачевић
Александра Коларски (1900–1970)
Јелисавета Коларски (1890–1957)
Удовица И. Кољари
Марија Коњевић
Олга Короди
Даница-Дана Костић (1876–1953)
Олга П. Костић
Катица Крајачевић
Милена Лазачев
Милица Лалић
Ила Лампел
Хермина Лампел
Јелисавета др Лацковић
Пава др Лемаић
Мара Ловрековић
Фани Лустиг
Мара Максимовић (1900–1956)
Персида Малин Перица (1899-1968)
Катица Манојловић
Вукосава Маргетић (1897–1974)
Илинка Марковић
Савета Марцикић (1886–1971)
Марија Матејка
Даринка-Дара др Матић (1869–1951)
Мира Матић
Смиљка Матић
Зорка Микетић (1900-1966)
Ружа Микин
Олга др Милетић
Емина Милић
Зорка Миличев
Зоранка-Зорка Миливојев (1902–1975)
Милева Милованов (1858–1949)
Гордана Милошев
Јелена Милунов (1908–1982)
Мила Миросављевић (1882–1961)
Зора Михајловић
Нада др Мицић Паквор
Вукосава Мишић-Бичански (1872–1940)
Зорка-Зорадр Могa (1910–2006)
Милица др Моч (1893–1983)
Матилда Мудрински (1880–1966)
Катица Мургашки
Милена Мургашки
Софија Мургашки (1888–1949)
Иванка Нађвински (1896–1972)
Злата Настић (1894–1981)
Мара Настић
Анка Недић, (1886–1934)
Гизела Павловић Неше
Вида Николић (1903–1957)
Драгица Николић
Живка Николић (1895–1976)
Јулка Николић
Персида Николић (1889–1940)
Невена Нишевић
Зора Новаковић (1889–1956)
Нада Обрадовић
Јелена др Орешковић
Савета Орешковић (1894–1956)
Даница Пајинов
Здравка Пауловић
Ерна др Пауловица
Јелка Первас
Ирма Песинг
Јулка Петковић (1886–1937)
Амалија Петровић (1898–1974)
Бујимка Петровић
Нада Петровић
Радмила Петровић
Јованка Пецић (1892–1955)
Мара Плесничар
Ангелина Попов
Олгадр Попов
Александра др Поповић (1890-1964)
Анастасија Поповић (1894–1975)
Десанка Поповић
Љубица Поповић
Меланка Поповић
Мила Даке Поповић
Мира Поповић
Невена Поповић
Мила Поповицки
Нада Прекајска
Вида Прешић
Катица Продановић
Славка Прокић
Исидора Пушић (1899–1977)
Ирина Пшеничник (1???-1937 или 8?)
Олга Радовић (1???-193?)
Љубица Радивојевић (1906–1983)
Марија Радивојевић (1905–1974)
Сида Радованов
Вера др Рајковић
Аница Ракић (1883–1941)
Мара Ралетић (1898–1955)
Марија Ралетић (1879–1970)
Нада Релић
Елза Ристић
Иванка Савић
Зорка Сакетић (1891–1968)
Јелисавета Секулић (1869-1953)
Анселма-Селма Секулић (1866–1966)
Милева Сенћанин (1886–1978)
Загорка Сенчанин
Јулка Сивчев (1907–1992)
Милева Симић (1858–1946)
Емилија Софић
Славка Спорић
Ранка Сретеновић
Ангелина Станојевић
Софија Станојевић (1887–1958)
Милица Стојановић
Јулка Стојков
Радмила Суботић
Јелена Тајбнер
Ракила Танурџић (1891–1937)
Зора Тапавица
АнђелкаТеодоровић
Мара Теодоровић (1908–1989)
Перса Теодоровић
Милка Тепавац
Мара Тешић
Спасенија Тошић
Десанка Ћулум (1900–1982)
Адела Фелдман рођ. Ајсман (1896–1942)
Вера Филиповић (1898–1972)
Александра Фишер
Пирошка Форгач
Вида Француз (1875–1963)
Магда Хајом
Санда др Хаџи
Ангелина Хес (1900–1965)
Ида Хуберт рођ. Заборовски (?-1942)
? др Чаковац
Бојана Чирх
Нада Шијаков (1913–1990)
Зора Шилић (1888–1965)
Зорка Шилић (1897–1963)
Милица Шилић
Персида Шилић (1912–1999)
Клара Шлангер
Оскар Шосбергер
Селма Шпицер
Јелена Шрам
Вера Штефановић
Љубица Штрасер
Маргарита Штула
Почасни чланови добротвори:
Витешки краљ Александар I Карађорђевић Ујединитељ
Стеван Борота
Мита Клицин (1869–1943)
Јованка Милошевић
Михајло др Пупин (1854–1935)
Вукосава Радовановић (1901–1980)
Александар Секулић
Саветни чланови:
Милорад др Арсенијевић (1898–1975)
Радослав др Илијћ (1894–1980)
Павле Инђић
Мираш др Кићевић
Јефта др Поповић
Јован др Поповић
Утемељачи:
Милан Инђић
Јулија Киш Адамов, коју је уписала и прилог дана њена унука Јулија Будимска
Миле Николић
Божидар Петровић
Душан Поповић, инспектор Банске управе, кога су његови пријатељи Риста и његова супруга Шајин-Милетић, управник државне болнице у Новом Саду, уписали за утемељача.
Миле Николић, син бана М. Николића, кога је за утемељача уписао Ђока Дунђерски
Александар Секулић, кога је уписала и у његово име прилог дала мајка Јелисавета Секулић.
Молба:Обраћамо се свим читатељкама овог текста, да уколико имају било какву информацију о наведеним чланицама Кола у периоду између два светска рата, препознају некога на фотографијама или примете да је неко име изостављено, а знају да су им преткиње биле сестре у Колу, контактирају ЖеНСки музеј ради размене информација.Сваки документ, свака фотографија и сваки предмет везан за рад Кола у овом периоду представља драгоценост за даље изучавање деловања ове женске организације. Захваљујемо унапред.
[1]Списак начињен на основу прегледа бројне грађе: Извештаји о раду Кола српскихсестара 1929-1940; Вардар –календар 1929–1941; https://novosadskaracija.com/spisak-zrtava-racije/
Ovaj tekst pišem kao pesnikinja i teoretičarka poezije. On će se odnositi na savremene rekonfiguracije polja poetske proizvodnje, recepcije i diseminacije. Budući da već godinama pratim tri poetske scene, američku, hrvatsku i srpsku, one će biti u središtu pažnje, uz reference na specifične prakse i u drugim postjugoslovenskim kulturama.
Savremeni globalni trenutak poezije je generisao uzbudljivu kulturalnu proizvodnju i vidljivost poezije u javnoj sferi. Što mu je prethodilo? Odgovor na ovo pitanje započeću konstatacijom da je poezija kao lirika bila definisana kao polje neokaljano diskursima društvenosti. Smatralo se da je to područje iskazivanja radikalnog subjektivnog stava. Još je Hegel pisao da je pesma „subjektivni i lični izraz pesnika [sic]“, dok je u 20. stoleću Harold Bloom pisao da je subjektivnost jedini predmet poezije i da se ona izražava glasom, tj. subjektom pesme ili lirskim ja (Perloff 1987: 156–162; Đurić 2001: 30).U temelju produkcije lirske pesme je stav da je lirika bastion transcendencije i da izražava univerzalne emocije. Posebnim načinom korišćenja jezika lirika se odvaja od istorijskih rasprava, a lirski subjekt je postavljen izvan istorije (Đurić 2009: 321). Ovde je, naravno, reč o temeljnim principima lirske paradigme.
Od 80-ih godina 20. stoleća, kontekstualistički i istoricistički metodi proučavanja književnosti, koji tokom 90-ih pa sve do skoro postaju globalno hegemoni, sasvim marginalizuju poeziju kao područje koje nam nema što reći o društvenoj konstrukciji subjekta, identiteta, klase, rase itd., te se u središte studija književnosti postavlja proučavanje proze (eventualno i drame). Govorimo o krajnjoj marginalizaciji poezije u doba Teorije (Virk 2007; Đurić 2010b). Već sa štampanom kulturom poezija se povukla iz javne i ušla u privatnu sferu. Određena je sledećom scenom: usamljeni pesnik (retko pesnikinja) kontemplirajući piše pesme, a čitatelji/čitateljke usamljeni čitaju u sebi i kontempliraju o univerzalnim porukama pesnika. U američkoj poeziji 90-ih su se godina prošlog stoleća vodile rasprave o tome da li je povlačenje poezije, njene proizvodnje i recepcije na američke univerzitete pokazatelj njene nemoći i udaljenosti od publike, tj. javne sfere (stanovište uglednog konzervativnog pesnika i kritičara Dane Gioie) ili je univerzitet idealno mesto za nastanak i rasprave o poeziji (stanovište koje je zastupala ugledna kritičarka i istoričarka eksperimentalne poezije Marjorie Perloff). U kontekstu tih rasprava jezički pesnik Bob Pelerman je svoju knjigu o jezičkoj poeziji iz 1996. naslovio Marginalizacija poezije. I zaista, po mom sopstvenom iskustvu, sve do skoro baviti se poezijom izvan studija nacionalne književnosti, delovalo je kao deprimirajuća delatnost koja nikoga ne zanima.
Nakon 2010. dogodio se globalni zaokret ka poeziji: poezija je ponovo postala značajni žanr i ušla je u javnu sferu. Ovo ima neposredne veze sa agresivnim neoliberalnim imperativom za osvajanjem i kolonizacijom uvek novih neosvojenih područja kulturalne proizvodnje. Istovremeno, sve što je u prethodnim periodima bilo emancipatorski i ekskluzivno u samoj, naglasiću i to, eksperimentalnoj pesničkoj praksi (da navedem samo nekoliko aspekata: rušenje žanrovskih granica i izvođenje poezije u performance poetry), sada je inkorporirano u dominantni tok i postalo je nužni uslov same globalne produkcije i diseminacije savremene poezije. Poezija više ne ovisi o štampanoj kulturi. Zahvaljujući razvoju novih tehnologija tokom čitavog 20. stoleća došlo je do fenomena sekundarne usmenosti, usmenosti posredovane medijima (radio, magnetofoni, televizija, a danas i internet) (Ong 1971), te se početkom 90-ih u SAD razvija čitava kultura usmenog izvođenja poezije na slemovima i festivalima otvorenog mikrofona (open mike) (Đurić 2002:152–153), koja će ubrzo postati globalni fenomen. Znatno kasnije će društvene mreže i njihove platforme omogućiti široku diseminaciju poezije. Poezija se javlja tekstualno u virtuelnom prostoru, ali i u brojnim video klipovima u kojima je autorke i autori izvode, ili na audio snimcima čitanja poezije.
Paradoks savremene digitalne medijske kulture koja omogućava kakofoniju heterogenih glasova u novonastalom opinion society ukinulo je globalnu i lokalnu javnu sferu, generisanjem post-truth society. Sve se može izreći i ništa od izrečenog nema konkretni politički učinak, stalno prisustvo i smena kontradiktornih stavova i uverenja uvek nanovo raslojava društva doprinoseći zbunjenosti, koja omogućava lagodnu manipulaciju. Zato je nastala potreba za generisanjem nove javne sfere angažovane poezije, koja je sa ekopoetikom postala najznačajniji globalni pesnički trend u kontekstu potpune marginalizacije i komercijalizacije književnosti, kao i u kontekstu ozbiljnog urušavanja svih nivoa obrazovanja posebno visokog.[2]
Sada ću se osvrnuti na to kako je došlo do promene pesničke paradigme u hrvatskoj pesničkoj kulturi u novim globalnim političko-medijskim uslovima proizvodnje života. U prethodnim periodima poezija je u Hrvatskoj pisana u dominantnoj paradigmi poezije iskustva jezika. To je značilo da, ma koje postupke pesnikinje i pesnici koristili, iskustvo jezika je oblikovalo poeziju. Poezija je uvek bila tretirana sa pažnjom usmerenom na jezički izričaj, na rafiniranost i kompleksnost jezičkog tkanja upregnutog u stroju generisanja pesme. Sada je zahvaljujući popularizaciji poezije i njenom ulasku u javnu sferu, stvarnosna poezija postala dominantna paradigma.[3] Već je Krešimir Bagić (2007) pišući o naraštaju 90-ih uveo pojam stvarnosne poezije, koja se distancira od paradigme iskustva jezika i bavi se svakodnevicom uvodeći pripovedni manir (Đurić 2013:145). Nju je na najbolji način izrazila poezija Tatjane Gromače, ali to nije bio istorijski trenutak kada je ta vrsta poezije u hrvatskoj kulturi mogla postati dominantnom. Za paradigmu stvarnosne poezije se u svojoj antologiji zalagao Damir Šodan (2010). Šodan je imao potrebu da se suprotstavi hegemoniji (da li reći i tiraniji) pesničke paradigme iskustva jezika, ali kontraverza koju je ona izazvala[4] imala je uporište u činjenici što je Šodan u predgovoru opisao stvarnosnu poeziju, ali izbor pesama autora/autorki je bio previše heterogen i ubedljivom većinom realizovan u paradigmi iskustva jezika.
Naredne decenije omogućiće promenu pesničke paradigme. Stvarnosno pesništvo u Hrvatskoj bilo je moguće tek usred specifičnih savremenih političkih, ekonomskih, medijskih i poetičkih globalno-lokalnih dinamika i hegemonija. Neoliberalno uništavanje demokratije, apsolutna privatizacija svega i uništavanje javnih dobara u kontekstu za sada nezadrživo nadirućeg populizma, redefinisalo je i transformisalo je pojam države i pojam nacionalne kulture. Ono što danas nazivamo „nacionalnom kulturom“ u širokom spektru ima dvostruku funkciju: homogenizacije nacije u vidu konstrukcije „neupitne transistorijske nacionalne tradicije“, i s druge strane, ona postaje roba u globalnoj turističkoj ponudi, koja se pokušava prodati i u doba pandemije. Područje različitih umetnosti, posebno književne proizvodnje, više nije značajno polje izvođenja nacionalnog identiteta već to postaju drugi segmenti kulture pre svega sport kao masovna medijska moblizacijska sfera. Poezija, kako se do skoro govorilo, kao polje najmanje ukaljano ekonomijama profita, postavljena je kao područje sa najvećim transformacionim potencijalom (u prethodnom periodu bile su to nova drama i dokumentarna drama). Potreba da poezija bude otelovljenje javnog emancipatorskog diskursa koji svi mogu razumeti postavila je i novu komunikacijsku normu pesničke proizvodnje.
Poezija kao emancipatorski javni diskurs i sredstvo političke borbe već je bila uspostavljena u SAD-u u antiratnoji feminističkoj poeziji 60-ih i 70-ih godina 20. stoleća, ali i u okviru borbe za rasna i druga manjinska prava. U feminističkom pokretu poezija je postajala komunalna i bila je u funkciji podizanja svesti, kritike patrijarhata, rasizma, seksizma i homofobije. Ovaj imperativ se sada reaktuelizuje i realizuje u uslovima globalne spektakularizacije poezije vidljive u novoj medijskoj javnoj sferi, kada poezija počinje funkcionisati kao emancipatorski feministički i/ili antikapitalistički diskurs koji prepoznaje rodna i klasna ugnjetavanja i protestuje protiv njih. Ova javna sfera postaje neka vrsta rezervata ili u drugom retoričkom registru kontrajavnost, u kojoj manje ili više intelektualna emancipatorska klasa može iskazati svoj protest i javno izricati kritiku društva. Jezik tu mora biti komunikativan, mora komunicirati sa širokom publikom. Istovremeno, poezija počinje delovati po principu sistema zvezda[5]: jedan manji broj autorki se izdvajaju kao ’najbolje’ i ’najuspešnije’. U hrvatskoj kulturi to je sigurno Monika Herceg, u bosansko-hercegovačkom možda po sopstvenom priznanju iz naše skorašnje prepiske, Adisa Bašić, a u srpskoj možda, ali na sasvim drugačiji način, Ana Ristović, po svom statusu u srpskoj, ali i regionalnim pesničkim kulturama pa i šire. Pesnička zvezda je po definiciji mlada, lepa i uspešna žena. Mimo zvezda koje su u prvom planu književne i medijske kulture, niz autorki učestvuju u javnoj areni književnih večeri, festivala i razgovora na nacionalnom nivou ali i širom sveta. U tom smislu bilo je zanimljivo ovog leta (2021) preko društvenih mreža pratiti književne, a posebno pesničke festivale širom Hrvatske na kojima su pesnikinje (i pesnici) iz Hrvatske, iz regije i iz sveta nastupale i razgovarale. Da pomenem samo neke: Goranovo proljeće, Stih u regiji, Festival svjetske književnosti, Vrisak, Booksa u parku, itd, ili zanimljivu seriju razgovora u okviru Art radionice Lazareti u Dubrovniku. Svi oni su deo regionalne i transnacionalne mreže festivala. Knjige i dalje imaju svoje mesto u ovoj novoj konstalaciji, one su materijali sa kojima se nastupa, predmeti koji se eventualno kupuju i razmenjuju, a sami događaji imaju društvenu funkciju novog mesta socijalizacije i društvenih interakcija ali i makar simboličnu ekonomsku funkciju materijalne podrške autorkama i autorima. Kritika, sada prilično svedena, u funkciji je proizvodnje „pesničke medijske persone“ kao uostalom i nagrade i književni časopisi, književne i dnevne novine ili lifestyle magazini. Istovremeno, nije slučajno što su najistaknutije nove pesnikinje koje u njoj deluju svoju književnu reputaciju uspostavile kao prozaistkinje poput Olje Savičević Ivančević, ili se pored poezije bave i prozom poput bosanskohercegovačke autorke Tanje Stupar Trifunović, ili dramom poput Marije Dejanović.
Ovaj istorijski trenutak govori i o globalnim ’tektonskim’ promenama književnih žanrova i njihovim hibridizacijama sa drugim umetnostima. Mislim pre svega na razliku između poezije i proze koja se sad na različite načine u mnogim književnim delima dovodi u pitanje ili briše. Značajan je trend pisanja pesničkih romana ili romana u stihovima. Kao specifičnu realizaciju tog trenda mogu navesti srpsku pesnikinju Anu Seferović, koja živi u Velikoj Britaniji i njen dugi spev Materina (Arhipelag 2018). Monika Herceg piše i drame, a zanimljiva je njena saradnja sa rediteljem Ivicom Buljanom na projektu postavljanja na scenu stihova savremenih hrvatskih pesnikinja u performansu „Ne čitaš žene“ (2021).
Poezija iskustva jezika je u hrvatskoj poeziji bila utemeljena na modernističkoj paradigmi (o antologijama hrvatske književnosti videti: Đurić 2011b), koja je insistirala na kompleksnosti jezičkog umeća, jer je poezija definisana kao umetnost reči. Ona je bila muškocentrična, jer su pesnici i kritičari centrirani kao najznačajniji proizvođači estetske vrednosti i izricanja estetskih sudova. Ustvrdila bih da je nova paradigma ženskocentrična, bar kad je u pitanju pesnička produkcija, ako to još nije slučaj i u kritici. Retka kritičarka koja se bavila ženskom poezijom je hrvatska pesnikinja i kritičarka, Darija Žilić. Ona je u knjizi Pisati mlijekom (AltaGama 2008) intenzivno pisala o ženskoj poeziji iz ginokritičarske perspektive u vremenu kada se feminističke teoretičarke i kritičarke u hrvatskoj, ali i šire u postjugoslovenskoj regiji uopšte nisu zanimale za poeziju. Treba pomenuti i knjigu Kidipin glas ili hrvatsko žensko pjesništvo (2016), Sanjina Sorela, pesnika i naučnika. Ova istorizacija ženske poezije od renesanse do danas ostala je u Hrvatskoj prećutana. Dok se autorke ranijih socijalističkih i postsocijalističkih generacija nisu, koliko mi je poznato, izjašnjavale kao feminističke pesnikinje, danas, posebno u Hrvatskoj, ali i u neki drugim delovima postjugoslovenskog kulturnog prostora, nastao je trend feminističke poezije. Ovaj fenomen je u neposrednoj vezi sa četvrtim talasom feminizma i globalnim kontekstom urušavanja demokratije, usponom desnice i snažnim nastojanjem da se ukinu ženska prava.[6] Nova, ili bolje reći savremena feministička poezija korespondira sa anglosaksonskim pokretom #MeToo, u kojem su pesnikinje različitih poetičkih usmerenja pisale poeziju u znak podrške ovom pokretu (Critichley i Burnett 2018).
Pitanje u kom trenutku i zašto autorke ispunjavaju jedan prostor kojim su ranije dominirali autori, ostaviću po strani, mada je implicirano ovim tekstom. Zanima me status autorke u kulturalnoj proizvodnji poezije. Od 60-ih godina 20. stoleća u SAD-u i u Zapadnoj Evropi nastaju feministički pokreti drugog talasa, ono što će se retrospektivno nazvati feminističkim pesničkim pokretom (Whitehead 1996 i Đurić 2020). Za ovaj fenomen, posebno u Americi, presudan je bio nastanak separatističke ženske kulture u kojoj feministkinje stvaraju žensku i feminističku kulturu. To je bio period borbe u kojoj je prioritet bio iskazivanje cenzurisanog ženskog iskustva koje u narednom koraku postepeno i mukotrpno može u poeziji i drugim umetnostima steći status univerzalnosti. Feministička borba za prava žena da njihova produkcija bude prepoznata kao estetski vredna i univerzalna i ne nužno generisana muškocentričnim procedurama i normama omogućila je da pesnikinje i književnice polako sve više osvajaju nacionalne književne scene u ovom delu sveta znatnije od sredine 90-ih. Ovaj proces bio je potpomognut pojavom ženskih studija, ženskih časopisa (u Zagrebu Treća i Kruh i ruže, u Beogradu Beogradu Feminističke sveske,[7]Ženske studije i ProFemina) i feminističke, posebno ginokritičarske teorije (knjiga Biljane Dojčinović Ginokritika: Rod i proučavanje književnosti koju su pisale žene,1993). Ali u dominantnom toku su književnice sa izvesnim renomeom uglavnom izbegavale se izjašnjavati kao feministkinje, čak i u periodu od početka 90-ih kada je feminizam ušao na velika vrata političkog antiratnog aktivizma. Kao što sam već objasnila „pjesništvo [je] kao umjetnost konstruirano nasuprot feminizmu kao ideologiji“ (Đurić 2013: 148). Kako su to feministička istraživanja davno pokazala, polje umetničke proizvodnje, uključujući i poeziju, konstruisano je kao polje izražavanja muškog subjekta koji je diskurzivno ali i ezgistencijalno, proizveden kao univerzalan. Poezija je konstruisana kao temeljno antifeministička, i šire antiženska, jer su pojmovi žena i Pesnik (šire Umetnik) bili međusobno isključivi. Kao posledica uverenja da je estetika autonomna i izvan ideologije, mnoge autorke će biti svesne značaja feminizma i feminističke kritike, ali će istovremeno izraziti bojazan od njegovog negativnog učinka na estetsko dostignuće i status u nacionalnom kanonu. To su na sebi svojstven način izrazile makedonska književnica Lidija Dimkovska (Đurić i Nikčević-Batričević 2019) i crnogorska Jelena Nelević Martinović (Stefanović, 2021). Isti strah je iskazan i u podnaslovu ProFemine: „časopis za žensku književnost i kulturu“. Zato Dimkovska u svojoj kompleksnoj poeziji izgrađuje osebujni univerzalistički simbolički prostor.
Ako se sada osvrnem na srpsku pesničku kulturu (videti i tekst Đurić 2016), u njoj je tokom 70-ih dominantna bila beogradska urbana narativna poezija, za koju se može reći da je specifična vrsta poetskog realizma realiziranog u uslovima jugoslovenskog socijalizma. Uspostavljeni naziv za ovu vrstu poezije je kritička ili verstička poezija (Đurić 2011a:163). Ova hegemona pesnička formacija je u potpunosti potisla vojvođanski tekstualni eksperiment (o vojvođanskom tekstualnom eksperimentu videti: Šuvaković 1995, koji je i uveo ovaj termin). Od 80-ih godina 20. stoleća do kraja 90-ih petrifikovaće se specifični postmoderni retrogradni stil, koji će delovanjem časopisa ProFemina (i novosadskog TRANSkataloga) biti doveden u pitanje uspostavljanjem modernističke i postmodernistike književne proizvodnje (postmodernističke u smislu okrenutosti savremenosti a ne prošlosti) u mikro prostoru časopisa. Zahvaljujući delovanju dve pesnikinje, Radmile Lazić, čija su polazišta u beogradskoj narativnoj pesničkoj školi 70-ih i Dubravke Đurić, koja je proizašla iz konteksta poznih konceptulističkih tekstualnih produkcija, ženska pesnička kultura je dobila zamah. U tom kontekstu nastala je Ažinova škola poezije i teorije, zasnovana na eksperimentalnim pesničkim tekstualnim i interpretativnim[8] praksama (Đurić, 2021). Ažin je doveo do poremećaja u dominantnom pesničkog diskursu srpske kulture, kada smo 2004. nastupile u javnom prostorusa antologijom Diskurzivna tela poezije. U drugoj fazi našeg rada uspostavljena je antilirska pesnička paradigma. To se poklopilo sa uspostavljanjem demokratske vlasti i prodorom savremenih globalnih tendencija, u formi koju sam nazvala tranzicijskom narativnom poezijom i pod taj pojam podvela poeziju beogradskih pesnikinja različitih generacija: Radmile Lazić, Danice Vukićević, Marije Knežević, Ane Ristović i Milene Marković (Đurić 2011a:177). Dominacija pesnikinja u ovoj struji je i tada bila očita.
Ažin je učinio proboj ka eksperimentalnim pesničkim formama, a ta tendencija se u nekim drugim postsocijalističkim kulturama (slovenačkoj i poljskoj) dogodila početkom 90-ih (reč je o snažnom uticaju njujorške škole). Zahvaljujući Ažinu nakon 2004. u srpskoj pesničkoj kulturi, posebno u novoj generaciji pesnika i pesnikinja rođenoj od kraja 70-ih do početka 80-ih, znatan je uticaj eksperimentalnih formi u rasponu od njujorške škole do jezičke poezije.[9] Ovaj impuls je trajao izvesno vreme, ali se hegemoni novi neoliberalni (u smislu vremenskog okvira) realizam ponovo uspostavio kao dominatna forma pesničke produkcije. Nagovestila ga je Antologija srpske urbane poezije Radmile Lazić iz 2009, u koju su uvrštene autorke i autori različitih generacija i poetičkih ishodišta.[10] Antologičarka ju je pozicionirala između antologije Tihomira Brajovića Reči i senke (1997), u kojoj je muški kao univerzalni nacionalni pesnički dominatni tok generacije rođene oko 1960. pokazan kao onaj koji temeljno nasleđuje srpski socijalistički modernizam prve i druge generacije pesnika (od kojih je tokom 90-ih posebno bio uticajan Ivan V. Lalić), i Ažinove antologije Diskurzivna tela poezije (2004). Ali, za antologiju R. Lazić konstitutivan je izrazito polemički odnos sa Ažinovom antologijom u novim geopolitičkim i geopoetičkim uslovima, premošćenje vremenskog jaza i nadovezivanje na beogradsku muškocentričnu urbanu pesničku školu, čijim se temeljima ova antologičarka vratila tokom uredničkog rada u ProFemini.
Za Radmilu Lazić kao predstavnicu dominantnog modernističkog urbanog toka, najveći je problem bio preterana intelektualizacija polja poezije koju je sprovela Ažinova škola. Zato ona ponovo uspostavlja dihotomije aktuelne tokom 70-ih i početkom 80-ih godina prošlog stoleća: modernizam vs. tradicija (otelovljena pre svega u uticaju epske narodne poezije), modernizam vs. pesnički eksperiment. Upravo je Ažinov pesnički eksperiment svojom radikalnošću omogućio ovakvo pozicioniranje u novom vremenu u lokalnoj pesničkoj kulturi. U predgovoru i pogovoru Lazić vodi eksplicitnu i implicitnu polemiku sa stavovima Dubravke Đurić, a značajno je ukazati na njihove intenzivne interakcije tokom zajedničkog rada na ProFemini, kao i kasnije tokom izrade antologije ženske poezije Mačke ne idu u raj (2000) R. Lazić. Antologija urbane poezije R. Lazić je najavila ponovo uspostavljanje hegemonije narativnog modusa, oporavljenog i podstaknutog globalnim ulaskom poezije u domen popularne kulture, zahtevom da se poezija mora masovnije čitati. Možda je tu najindikativnija poezija Radmile Petrović.
Bez potpunog uvida u produkciju postjugoslovenskih pesničkih kultura, rekla bih da su u ovom trenutku u najvećoj meri dva opusa proizašla iz pesničkog eksperimenta: slovenačke pesnikinje, kompozitorke, performerke i teoretičarke Nine Dragičević i autorke ovog teksta, takođe performerke i teoretičarke. Mada su generacijski, formativno i na druge načine sasvim različite, ove autorke u svojoj poetskoj tekstualnoj praksi inkorporiraju ranije eksperimente. U knjizi Ljubav reče greva (2019) Dragičević unosi fragmente iz različitih aktuelnih diskurzivnih polja, aktivira različite književne i neknjiževne žanrove, posebno vodeći računa o zvukovnom ali i vizuelnom generisanju značenja, kako bi izvela društvenu kritiku patrijarhata, homofobije, prekarnosti u kulturi, itd. Dubravka Đurić u rukopisu Beleške o biopolitici (eksperiment iz geobiopolietike, nastao između 2018. i 2021.: prvi deo objavljen je u zagrebačkoj Temi, 2021 (1-2-3):152–168), inkorporira fragmente iz različitih diskurzivnih polja, mešajući žanrovske postupke poezije, proze, teorije i drame, uz primenu olsonovske vizuelne estetike stranice papira razvijene u američkoj feminističkoj i ažinovskoj eksperimentalnoj praksi. Knjiga je zamišljena kao kritika neoliberalizma i biopolitike koja se svakodnevno u savremenim društvima sprovodi na najbezobzirniji način.
Na kraju bih istakla nekoliko autorki, čiji mi se rad čini tipičnim u ovom istorijskom trenutku. Hrvatska pesnikinja Ana Brnardić od početka je prepoznata kao značajni pesnički glas. Njena rana poezija odlikovala se osećajem za suptilnu vezu zvuka i značenja, plela je mreže neuhvatljivih asocijacija, a oniričnost je bila ugrađena u njenu očuđujuću lirsku narativnost. Pesnička putanja koju je Brnardić prešla govori o promeni paradigme u hrvatskoj poeziji. Po njenim sopstvenim rečima, u prvoj fazi pisanja imala je predrasudu prema komunikativnoj poeziji, što znači da je pisala u ozračju lirske paradigme iskustva jezika. Sada je zanima „otvorenija komunikacija sa čitateljem“, a ne više potraga za „hermetičnim ključem svijeta“ (Herceg 2020). Iz ove perspektive značajna postaje činjenica da je Brnardić od strane izdavača bila urednica Šodanove antologije. Hrvatska pesnikinja Darija Žilić od prve zbirke poezije Grudi i jagode do najnovijih razrađuje specifičnu žensku estetiku – bavi se konstrukcijom reprezentacija ženskosti i ženske žudnje, udaljujući se od ili približavajući se paradigmi poezije iskustva jezika. Novopazarska pesnikinja Nadija Rebronja ima zanimljivo decentrirano mesto u postjugoslovenskim pesničkim kulturama. Određujući sopstvenu ultrakosmopolitsku poziciju, ona uvek naglašava kompleksnu mešanost svih kultura, pa i balkanskih, u različitim sinhronim i dijahronim tačkama. Zato objašnjava „ja sam pokušala da iz te kompleksnosti i susreta kultura (susreta koji je često sudar) izvučem ono utopijsko, a to je umjetnost“ (Musić 2014). Crnogorska pesnikinja, amerikanistkinja, Marija Krivokapić na suptilan način barata lokalnom epskom tradicijom i mestom žene u njoj, ali tu tradiciju u svakodnevnom iskustvu tretira kroz prizmu globalnog modela, američke starosedelačke pesničke tradicije kojom se kao naučnica bavi. Njena poezija nije realizovana kao nostalgija za prošlošću, već autorka pokazuje njene tragove u savremenosti, sa emancipatorskom intencijom. Srpska pesnikinja Danica Vukićević u novijoj poeziji na aktuelan i najneposredniji način hibridizuje lirsko interpolacijom lirizovanih teorijskih stavova. Ova u svetu snažna tendencija kod D. Vukićević se u najjasnijem vidu realizuje i vidi u njenom poetskom eseju “Parole; podni mozaik” (Vukićević, 2021). Poezija Ivane Maksić se artikuliše kao eksplicitno levičarska, protesna i antikapitalistička, što je još jedan značajan transnacionalni pesnički trend. Budući da je prevodila afroameričku protesnu poeziju, neke od njenih strategija je inkorporirala u svoj rad. Sličnu poziciju danas ima i Maja Solar (Lazičić, 2021). Transnacionalni trenutak pesničke proizvodnje nalaže da pomenem još dve autorke, Biljanu D. Obradović i Anu Božičević. Srpsko-američka pesnikinja Biljana D. Obradović u svojoj se poeziji pisanoj na američkom engleskom bavi traumatičnom konstrukcijom hibridnog identiteta. Svojim prevodilačkim aktivnostima ona posreduje između američke i srpske pesničke kulture. Ana Božičević je hrvatsko-američka pesnikinja čija se knjiga u prevodu na hrvatski jezik pojavila ovog leta (2021) i u prisustvu autorke je promovisana.
Kratka rasprava o feminizmu, ženskom autorstvu i identifikacijama
Pitanje odnosa pesnikinja i drugih umetnica prema feminizmu je složeno i ne može se pojednostavljeno objasniti. Umetnost je od početka, kako sam to objasnila u knjizi Poezija teorija rod, „strukturirana kao polje izražavanja emocija“ (Đurić 2009:132). U javnoj sferi emocionalnost je povezivana sa konstrukcijom ženskosti, a umetnost je oblikovana kao emocionalno prikazivanje unutrašnjeg života ljudi. Umetnik je, u romantičarskom kodu, inspirisani genije i genijalnost ga je izdvajala u odnosu na obične muškarce koji moraju biti racionalni i neemocionalni. Umetnik je izuzetni muškarac kojem je dozvoljeno javno da razvija ’ženstvene kvalitete’ kako bi proizveo umetnička dela vrhunskog kvaliteta. Smatralo se da žene po ’prirodi stvari’ nemaju genijalnost koja omogućava stvaranje transistorijske umetničke vrednosti. Kako su žene postepeno ulazile u područje umetničke proizvodnje, umetnici, među kojima su i pesnici, u modernističkim i još više avangardnim formacijama postavili su imperativ da se pesnik mora uzdići iznad ličnog doživljaja i emocija. U anglosaksonskom svetu najznačajniji zastupnici ovoga stava bili su T.S. Eliot i Ezra Pound. Sve što je u poeziji bilo vezano za osećajnost izjednačavano je sa ženstvenošću i mekuštvom (što se pre svega odnosilo na poeziju simbolizma, koja im je prethodila) i uz gnušanje je odbacivano. Drugim rečima, modernizam i avangarda su poeziju maskulinizirali.
Prvi talas feminizma je svojim intervencijama omogućio jednom broju žena osvajanje pesničkog prostora, ali ni u poeziji modernizma žene se nisu na isti način odnosile prema feminizmu i ženama. Gertrude Stein se nije smatrala ženom već genijem, dok je H.D.[11] izgrađivala žensku poetiku revidirajući muške mitove (Đurić 2009). Do većeg prodora umetnica i pesnikinja došlo je zahvaljujući drugom talasu feminizma od 60-ih godina 20. stoleća. Da bi se umetnice i pesnikinje otvoreno deklarisale kao feministkinje potreban je bio snažan i masovni feministički pokret u kojem su umetnice i pesnikinje zauzimale značajno mesto. U raspravama o američkom feminističkom pokretu govori se o tome da je poezija odigrala najznačajniju funkciju kao javni feministički diskurs u procesu podizanja svesti žena. Pa ni tada se sve umetnice, čak i one koje su pripadale pokretnu nisu uvek samodefinisale kao feminističke umetnice. Zašto?
Muški subjekt koji se izražava konstruisan je kao neutralan i univerzalan. Zato je poezija kao muškocentrični diskurs izjednačavana sa univerzalnim (muškim) iskazom, koji se nije doživljavao kao muški (u smislu patrikularnosti i obeleženosti rodom). Nasuprot tome, ženski glas u poeziji shvatan je partikularnim, te kao takav nije mogao izraziti univerzalno ljudsko iskustvo. Ulazeći u polje muške-kao-univerzalne produkcije žene su se morale prilagoditi ako su želele da ih priznaju. S druge strane, feminizam je od 60-ih omogućio ženama prostore u kojima su mogle stvarati, a feministička kritika je, kako je to američka feministička istoričarka umetnosti Lucy R. Lippard 1976. pisala, morala uspostaviti nove kriterijume vrednovanja, morala je univerzalizovati ono što se zvalo „ženskim iskustvom“[12] (Đurić 2021: 78–79). To je ujedno značilo politizaciju ženskog iskustva.
Muškocentrična pesnička kultura je bila konstruisana kao polje čiste transistorijske estetske vrednosti dok je feministička umetnost posmatrana kao partikularna i ideološka: „žensko iskustvo“ posebno izrečeno sa eksplicitno feminističke pozicije nije i nikada ne može biti univerzalno, jer ne govori u ime svih ljudi. Ono je partikularno u funkciji feminizma kao ideologije što znači da je izvanestetsko. Zato su se autorke većinom izjašnjavale kao pesnici: pojam podrazumeva vrednosni, a to znači ideološki stav da je u pitanju akter koji proizvodi univerzalnu estetsku vrednost, a ne pesnikinje: autorke koje nikad ne mogu proizvesti univerzalnu estetsku vrednost i zato se nikada nisu mogle kandidirati za ulazak u nacionalni pesnički kanon. Ali ovde je jasno da je estetika uvek ideologija i politika, jer umetnička vrednost nikada nije dana po sebi, već je uvek društveno proizvedena s određenim ciljem i u korist određene grupe (roda, klase, rase, itd.) (Pollock 1999; Đurić 2009).Uloge su već unapred raspoređene i dodeljene. Da bi to izbegle, pesnikinje se često ne izjašnjavaju kao feministkinje. One su izbegavale i odrednicu pesnikinja koja je označavala ženu koja bezuspešno pokušava se baviti umetnošću, sve dok transnacionalnim feminističkim intervencijama u savremenim rodnim politikama jezika taj termin nije izgubio negativne konotacije i postao je neutralan.[13]
Pa ipak, feministička kritika je pesnikinjama omogućila prodor u polje poezije, omogućivši da „žensko iskustvo“ pod određenim uslovima (uslovima pripadanja određenoj književnoj formaciji) stekne status univerzalnosti. Može se reći da su autorke koje se u svom radu bave „ženskim temama“ internalizovale feminističke stavove, jer ih više ni one ni dominantna kultura ne smatraju apriorno ideološkim i partikularnim. Tu dolazimo do ključnih postavki Rachel Blau duPlessis: 1)“[p]isanje nije rodno neutralno mesto”; 2 ) iskazi poput „Nisam feministička pesnikinja. Ja sam jednostavno pesnik“, ili „Nisam pesnikinja, ja sam jednostavno pesnik“ (…) „ma kako jasno izražavali opiranje, dejstvuju upravo unutar kulturalnog terena koji je otvorilo rodno-obeleženo mišljenje – to jest feminizam” (DuPlessis 2006:55).(Kolektivni intervju sa savremenim pesnikinjama i jednim pesnikom iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Srbije i Severne Makedonije u Trećoj 1/2021pokazuje čitav raspon različitih poetičkih pozicija o kojima sam ovde govorila).
Du Plessis predlaže razlikovanje feminističke produkcije i feminističke recepcije. Ako se bavimo feminističkom produkcijom, postavljamo pitanje da li je autorka feministička pesnikinja. Ali, praksa feminističke recepcije je po duPlessis značajnija jer:
Žene imaju na raspolaganju mnogo različitih ideologija koje im pomažu da artikulišu glas i vokaciju kao spisateljice i sigurno mnoštvo ideologija i praksi koje ometaju to polaganje prava na glas i vokaciju. Spisateljice mogu steći moć ili možda kulturalnu moć odvajanjem od ‘grupe’ Žena i/ili bilo koje ‘etikete’ koja se pripisuje toj grupi, od ‘ženstvenog’ do ‘feminističkog’. Ovo se može (optužujuće) shvatiti kao poricanje ili, neutralnije, kao situaciona strategija. Osoba se može povezati sa i inspirisati i malom grupom umetnica i sa njima intelektualno povezati ali ne i sa Ženama ili feminizmom uopšte (DuPlessis 2006: 52).
Zato se u praksi koju naziva feminizmom recepcije ne postavlja pitanje koje su specifične “forme, stilovi, strategije, teme ženskije, ženstvenije, muške, maskuline, gej, straight, queer na nivou produkcije” (duPlessis 2009: 65). Feminizam recepcije obraća pažnju na rod, u pitanju je materijalistička recepcija koja se bavi “društvenom lokacijom ne samo umetnica već i žanrova, diskursa, slika, tekstualnosti, ideologija, zajednica I kritike” (duPlessis 2009: 65). A ovo nas vodi ka ključnom pitanju, zašto još uvek nema odgovarajuće feminističke naučne kritike poezije.
Kratka naknadna napomena
Važno je na kraju napomenuti da velike pesničke kulture u kojima postoje različite međusobno suprotstavljene snažne pesničke scene sa antagonističkim ideologijama se po konfiguraciji razlikuju od manjih nacionalnih scena koje nisu u stanju generisati više paralelnih poetskih svetova. Ovaj tekst je izveden iz moje pozicije autorke koja se bavi eksperimentalnom američkom poezijom.Ona je izvedena iz premise materijalističkih postformalističkih teorija jezičkih pesnika, na koje se nadovezuje i duPlessis (Đurić 2009: 320–328).
U terminologiji Marjorie Perloff, zanima me poezija Poundove tradicije (Perloff 1987). Uticajni američki kritičar Hugh Kenner je 1971. godine napisao knjigu pod naslovom The Pound Era, dok je 1977. Harold Bloom pisao o Stevensovoj eri (Perloff 1987:1–27). Konstrukcija američke poezije modernizma ako se u njeno središte postavi Pound ili Stevens, podrazumeva sasvim oprečne kanonske pesničke postupke i ideologije, kao i autore (i autorke).
Jezički pesnici su u središte postavili Gertrude Stein, smatrajući je radikalnijom od svih radikalnih anglo-modernista, od Pounda, Eliota i Joycea. Feministkinje su pisale o muškom i ženskom modernizmu, dok su neke autorke i autori iznosili tezu da Stein dovodi u pitanje ovu rodno uspostavljenu dihotomiju (Đurić 2009:159–188). Ali ni feministička pesnička produkcija nije bila jedinstvena. Ona se od 70-ih godina naovamo kretala između suprotstavljenih feminističkih poetskih ideologija, s jedne strane dominantnog feminističkog toka, koji reprezentuje Adrienne Rich i feminističkog eksperimenta koji otelovljuje DuPlessis. Rich je smatrala da pesnički eksperiment nije značajan za feminizam, dok je duPlessis postavila pitanje „[d]a li je žena sinonim za ’naivne teorije reprezentacije’“. Dok se Rich zalagala za reviziju muških mitova u ženskoj poeziji, duPlessis se, u skladu sa feminističkim poststrukturalističkim i eksperimentalnim pesničkim praksama, zalagala za revoluciju [u poetskom jeziku] (referenca na Juliju Kristevu je očita) (Đurić 2020:303–304). Budući da su feminističke pesnikinje dominantnog toka u skladu sa ginokritičarskim zahtevom stvarale žensku pesničku tradiciju, one su iz nje sasvim isključile radikalne modernistkinje. Kao odgovor na ovo isključivanje feministička eksperimentalna pesnikinja Kathleen Frazer je 1983. osnovala časopis HOW(ever) koji je okupio eksperimentalistkinje sa kojima je radila na konstrukciji kanona eksperimentalnih spisateljica. Ono što želim reći je da je u američkoj pesničkoj kulturi literatura o poeziji nepregledna i da se zahvaljujući novim teorijskim okvirima kao i poetičko-ideološkom pozicioniranošću interpretatorke, ovo polje uvek nanovo na drugi način interpretira i uvek nanovo na svetlost dana se iznose zaboravljene autorke i autore iz prethodnih epoha, kao i marginalizovane savremene autorke/autori. Da su moja poetičko-teorijska polazišta bila drugačija, i ova interpretacija bi bila sasvim drugačija.
Literatura
Bagić, Krešimir. 2007. „Pjesnički naraštaj devedesetih”. Reč 61(7):157–168.
Critchlet, Emily i Burnett, Elizabeth-Jane. 2018. „#MeToo: A Poetry Collective”. Chicago Review. https://www.chicagoreview.org/metoo/(13.09.2021).
Dojčinović-Nešić, Biljana.1993. Ginokritika i književnost koju su pisale žene. Beograd:
Književno društvo „Sveti Sava“.
Dragičević, Nina. 2019. Ljubav reče greva. Zbirka Lambda. Ljubljana: Založba ŠKUC.
DuPlessis, Rachel Blau. 2006. Blue Studio: Poetry and Its Cultural Work. Tuscaloosa: The University of Alabama Press.
Đurić, Dubravka. 2021. „Feministička avangarda i feminisansa u američkoj poeziji i vizuelnim umetnostima”.Bulletin of the Institute of Ethnography. 2.Lada Stevanović i Miroslava Lukić Krstanović (ur.) Feminističke procedure u društvu i kulturi (tema broja). Str.274–287.
Đurić, Dubravka. 2020. „(Trans)nationalism and American Feminist Exerimental Writing”. U: A.
Izgarjan, D. Đurić, S. Halupka-Rešetar (ur.) Aspects of Transnationality in American Literature and American Language. Novi Sad: Filozofski fakultet. Str. 299–313.
Đurić, Dubravka i Nikčević-Batričević, Aleksandra. 2019. „Demarginalization and
Destination(s) of Post-Yugoslav Literary Canon”. Neohelicon (46): 575–590.
Đurić, Dubravka. 2016. „Subjekt koji piše i subjekt koji se konstruiše u srpskoj ženskoj
Ong, Walter J.1990. Rherotic, Romance, and Technology: Studies in the Interaction of Expression and Culture. Itaca: Cornell University Press.
Perelman, Bob. 1996. The Marginalization of Poetry: Langauge Writing and Literary History.
New Jersey: Princeton University Press.
Perloff, Marjorie. 1987. The Dance of the Intellect: Studies in the Poetry of the Pound Tradition. London: Cambridge University Press.
Pollock, Griselda. 1999. Differencing the Canon: Feminist Desire and the Writing of Art’s History. London: Routledge.
Stefanović, Lena Ruth. 2021. “Dekonstrukcija patrijarhata u poeziji savremenih crnogorskih i drugih južnoslovenskih pjesnikinja srednje i mlađe generacije”. Treća 1/2021: 26–36.
Šodan, Damir. 2010. „Što je stvarno stvarnosna poezija”. U: Damir Šodan (ur.) Drugom
stranom: Antologija suvremene hrvatske ’stvarnosne’ poezije. Zagreb: Naklada Ljevak. str. 7–25.
Šuvaković, Miško.1995. Grupa KÔD, Grupa ($ i Grupa ($-KÔD: Retrospektiva. Novi Sad:
Galerija savremene likovne umetnosti.
Virk, Tomo. 2007. Primerjalna književnost na prelomu tisočljetja: Kritični pregled. Ljubljana: Založba ZRC, ZRC SAZU.
Whitehead, Kim. 1996. The Feminist Poetry Movement. Jackson: University Press of Mississippi.
(Napomena: Ovo je neznatno promenjena verzija teksta objavljenog kao uvodnik u zagrebačkom časopisu Treća br. 1, vol. XXIII, 2021, posećenom feminističkoj poeziji, str. 7–17).
[1] Zahvaljujem Nataši Govedić na pomnom čitanju teksta.
[2]Simptomatična je za medijsku reprezentaciju ovog problema TV serija The Chair, žanrovski definisana kao hibrid komedije i drame. Ona pokazuje kako neoliberalni poredak pred univerzitete postavlja zahteve za komercijalizacijom i finansijskom samoodrživošću. Ali, što je još značajnije, pokazuje profesore i profesorke kao pomalo senilne koji ne žele u penziju, žive od stare slave i ne žele se prilagoditi novim neobliberalnim uslovima. Mlađi, ili zabavljaju studente kako bi ih privukli, ili su zaokupljeni svojom genijalnošću u potrazi za seksualnim zadovoljstvima, nastava ih ne zanima, ili su to sredovečne žene koje su jurile za karijerom te u srednjem dobu usvajaju decu i neuspešno ih odgajaju, umesto da su se bavile zasnivanjem porodice.
[3] Svesna sam da je ovo možda pojednostavljivanje prave situacije odnosno kompleksnosti pesničke proizvodnje.Pomnije proučavanje bi pokazalao iznijansiraniju i složeniju sliku, ali mene zanimaju dominante pesničke proizvodnje koje se smenjuju u vremenu.
[4] Na festivalu Stih u regiji 2011. na kojem sam učestvovala, organizovan je okrugli sto povodom ove antologije na kojem su svi učesnici/učesnice izneli primedbe na račun Šodanove antologije.
[6] Ovde treba pomenuti distopijsku TV seriju The Handmaind’s Tale, koja se na simptomatičan način bavi upravo tom temom i ukazati na to kako su se u hrvatskoj kulturi reference na tu seriju iskoristile u borbi protiv ukidanja ženskih prava 2017. Mada je taj protesni gest izazvao polemike za i protiv, ovde me zanima ukazati na to kako su u savremenoj kulturi polje kulturalne proizvodnje i borbe za i protiv emancipacije usko povezane s medijskim reprezentacijama i umetničkim performativnim gestama i njihovim upotrebama u konkretnim borbama.
[7]Uz napomenu da je stav uredništva ProFemine, uključujući i mene, bio negativan prema naturalističkoj feminističkoj, lezbejskoj i crnoj poeziji koja je u Feminističkim sveskama prevođena. Moj stav prema toj vrsti poezije se promenio tokom rada na doktorskoj tezi o američkoj eksperimentalnoj feminističkoj poeziji. O prevodima feminističke poezije u Feminističkim sveskama govorila sam 2020. u okviru istraživanja „Američka poezija u polju jugoslovenskih i postjugoslovenskih pesničkih kultura“ izvedenim u CZKD-u. Videti: https://www.upsdownshighslows.com/sr/study/poezija/.
[8] Deo ovog projekta bile su vežbe u artikulisanju glasa pri čitanju poezije po uzoru na avangardne, neoavangardne i postavangardne prakse. Radile smo sa glasovnim mogućnostima izvođenja poezije. Pesme su čitane na feminističkim proslavama 8. marta i u javnim prostorima poput Kulturnog centra Beograda.
[9] Analiza časopisa Agon pokazala bi zaokret od uticaja beogradske škole prema eksperimentalnijim formama, čiji je podsticaj neopozivo bila Ažinova škola (videti u celini Agon br. 6, kao i moj tekst, Đurić 2010a).
[10] Važno je napomenuti da je izašlo nekoliko prikaza koji su negativno ocenili ovu antologiju jer je pо njihovoj oceni izbor pesnika i pesnikinja u njoj sasvim reduktivan.
[11] Američka modernistička imažistička pesnikinja Hilda Doolittle, poznata kao H.D.
[12] Pojam stavljam pod znake navoda jer, na čemu insistira za mene značajna američka feministička teoretičarka i eksperimentalna pesnikinja, Rachel Blau DuPlessis, „’iskustvo’ nikada nije zabeleženo u pisanju – ono je pisanjem konstruisano (izabrano, pribavljeno, transponirano, izumljeno, prošireno, prisvojeno)” (DuPlessis, 2006: 59).
[13] U tom smislu je politički ‘zanimljiv’ apriorno i neupitno negativan stav srpske političke i lingvističke elite prema upotrebi imenica ženskog roda u jeziku.
Tekst je objavljen kao uvodnik u časopisu Treća br. 1, vol. XXIII, posvećenom feminističkoj poeziji, str. 7–17, Zagreb, 2021.
Простим набрајањем женских организација Српкиња у Новом Саду (активних пре стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и основаних са стварањем нове државе), често изостаје осврт на појаву да су у невеликом женском активистичком корпусу истовремено опстајале и оне са готово идентичним програмом и циљевима. Да ли се узроци овог феномена могу наћи у потреби за лидерством изузетних жена које су неслагања унутар женског покрета преточиле у нове активистичке ентитете (што је познато и у савременом феминистичком свету), можда о потреби које је наметао друштвено-политички контекст, или о више симултаних узрока? Овај недовољно познати сегмент историје женског покрета биће предмет истраживања у коме ћу покушати да осветлим феномен динамике женског активизма у новосадским приликама друге деценије 20. века. У фокусу ће бити рад Кола напредног женскиња[1] (осн. 1919, од 1921. Матица напредних жена) у првим годинама деловања (1919–1921) у односу на рад „Добротворне Задруге Српкиња Новосаткиња“[2] (осн. 1880)[3] и Женске читаонице „Посестрима“[4] (осн. 1910). Такође, намера ми је да појасним чињеницу да је Народни универзитет у Новом Саду, настао на трагу напора чланица Кола (затим Матице напредних жена) за самообразовањем, али и образовањем грађанства. Зато ћу активности Матице напредних жена анализирати у периоду 1922–1923, а поједине искораке ка установљењу нових садржаја и током 1924. и 1925.
Извесно је да је у посматраном периоду дошло до великих друштвених и политичких промена, не само кроз стварање нове државе – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, већ и на плану економије, демографије и др. У таквим околностима наново су се испитивали односи унутар друштвених структура, нарочито положај жена. У неким послератним европским државама женско право гласа је постало политичка реалност, те су се унутар нове државе, Краљевине СХС већ почетком 1919. почеле груписати женске активистичке снаге за борбу за женска лична, породична и политичка права на начин да се превазиђу национални оквири.
Истовремено, пред женама српске новосадске заједнице био је озбиљан задатак да, како је то објаснила Јелена Остојић, лидерка Кола напредног женскиња, најпре изађу из сталешких (класних), рођачких, суседских оквира и напусте одлучивање према личним везама и симпатијама. Важни и далекосежни циљеви захтевали су одлучно деловање, те су млади, женски активистички изданци програмским активностима настојали да придобију чланство и изборе видљивост у јавном простору. У таквим околностима, унутар женске активистичке сцене, бар у јавности није било сукоба, али би понекад избила извесна компетитивна напетост између организација. Да бих истражила ову појаву поред темељних докумената организација, чији рад истражујем, фокусираћу се и на објаве и извештаје у дневном новосадском листу Застава простору где су се активности издвојених женских организација саопштавали, као и на архивске изворе нарочито у вези са чланством и финансијама одабраних организација. Истраживање треба да покаже да ли се оснивајући Коло група образованих Новосађанки, следећи поделу унутар српског политичког живота, бременитог личним везама и нетрпељивостима, нашла на трагу истог циља који је већ спроводила „Посестрима“, те да ли је догађај променио однос чланица организације према Задрузи?
Теме и динамика
Многи почетни напори за побољшање положаја жена у друштву везани су за женске задруге, сестринска предузећа Српкиња у Хабзбуршкој монархији. Ове организације основане су седамдесетих и осамдесетих година 19. века у време националне демократизације, а биле су повезани са националним питањем. Делујући унутар националног оквира женске задруге су реализовале идеју о специфичној женској мисији у друштву која тежи да га културно и материјално реформише. Систем задружних организација подразумевао је сабирање женских активистичких потенцијала и капитализовање финансијских средстава (у новцу и имовини)[5] да би се хуманитарни и образовни циљеви организације, као и рад на плану еманципације жена, остварили. У том друштвеном контексту новосадска Задруга је имала посебно место, јер су се капитализованом имовином (даровани поседи и новац), чланарином, добровољним прилозима, организацијом сéла, чајанки, изложби… издржавала женска радничка школа, дечије обданиште, школовале девојчице, стипендирала млада женска интелигенција и основао месечник Женски свет (1886–1914) – ризница података о женском активизму, те платформа за повезивање и координацију активности и промовисање женских литерарних радова. Задруга у Новом Саду је била својеврсна школа уласка жена у јавну сферу, заједница ослоњена на подржаване женске улоге у друштву у којима су се током времена развиле идеје о борби за лична, породична и политичка права жена. Готово све чланице женских организација насталих у српској заједници почетком 20. века у Новом Саду биле су у неком периоду активно, или као приложнице, укључене у рад ове организације. Може се рећи да је организација била исходиште генерације жена које ће се почетком 20. века организовати у односу на циљеве, а не према националној или верској припадности. Међу мајке оснивачице Задруге треба уврстити Нану Натошевић и Јулку Радовановић[6] али истовремено уочити чињеницу да је према угарском закону „перовођа“ (секретар) женске организације морао бити мушкарац што је утицало на многе ауторе који су секретарство Аркадија Варађанина преводили у позицију оснивача организације.
У периоду 1919–1921. Задруга је била угледна и стамена организација која је у јавном простору била видљива преко чајанки „у корист своје благајне“ (Застава, 27. новембар 1919, 9. и 29. децембар 1921), „народних забава са игранком“ (Застава,25. јануар 1920), изложбе женских ручних радова (Застава, 3. јун 1921) где се улаз наплаћивао, али и „јавних предавања“ где је приступ био слободан (Застава,19. март, 24. новембар и 22. децембар 1921). У посматраном периоду предавачи су били угледници који су могли да окупе публику свих политичких и идеолошких начела: др Иван Ђаја, др Милан Петровић и професор Васа Стајић.
И пре окончања I светског рата Задруга није задовољавала потребе нове жене, оне која се школовала за тада друштвено прихватљива занимања, а затим и оне која је већ учествовалa у политичким активностима. У тај празан простор прва је ступила Милица Томић која је са истомишљеницама 1905. основала Посело Српкиња, да би организација 1910. преименована у Женску читаоницу „Посестрима.“ Организација је имала за циљ образовање и самообразовање жена (формирање библиотеке и оснивање школе за чланице које су неписмене), бригу за чланство кроз заједнички фонд, али активистички рад (борба за одржање српских виших девојачких школа које су остале без потпоре Српског црквено-народног сабора и политичка борба кроз сакупљање потписа против Апоњијевог закона тј. помађаривања народних школа).
Милица Томић је била на трагу оних напора које је пропагирала и реализовала у вези са домаћом радиношћу Савка Суботић, а то је да се треба активистички обраћати женама из занатлијских и ратарских породица. Задруга се овом најбројнијем сегменту друштва обраћала кроз традиционални хуманитарни рад. Новина коју су увеле оснивачице „Посестриме“ допринела да је део женских активисткиња кренуо ка новој позицији (унутар женског активизма) усмереној ка женама различитих сталежа (класа), на начин да се кроз допринос сваке чланице афирмише сестринство на националној основи и успоставе нови кораци ка еманципацији. Овај план је покренут пре I светског рата унутар оне политичке агенде коју је од 1907. заступала Српска народна радикална странка у Војводини, а то је женско право гласа и законодавство које женама даје иста права и обавезе као и мушкарцима у грађанском и кривичном законодавству (Ј. Томић Застава, 6. фебруар 1919).
По завршетку I светског рата на челу „Посестриме“ је била Милица Томић, а потпредседница Олга Вилић (Застава,1. март 1921). У јавном простору удружење је било видљиво преко „забавно-поучних сéла“ чија је садржина била делом преузета из искуства Задруге (поучни говор о некој актуелној теми, а затим песма и игра) уз новине као што је јавно читање, али и афирмација локалних музичких организација и група („Ратарско певачко друштво“, „тамбурашки збор трговачке омладине“, фолклорна група деце из Салајке, „ученице Каменичког Орфелината“[7] и др), док је гро предавача, у оквиру поучног дела припадало кругу сарадника часописа Жена (Застава, 13. март, 28. март, 10. април, 11. април, 3. мај и 31. мај 1919; 27. март, 31. март и 1. мај 1920; 10. март, 18. март и 7. октобар 1921). За „Посестриму“ је везана и нова форма повезивања чланица, а то су целодневни излети (Застава,27. мај 1921). Од септембра 1921. организација је најавила редовне недељне „састанке школе“ – модел образовања неписмених жена који ће установљењем руководитељки аналфабетских течајева преузети Антифашистички фронт жена Југославије (Застава, 24. септембар 1921; Stojaković 2012). Слава „Посестриме“, Ваведење Богородице, је била прилика да се после службе у цркви и резања славског колача после подне организује сéло (Застава, 4. децембар 1921). Такође, „Посестрима“ је преко лета најављивала рад у другим срединама кроз оснивање сличних друштава као што је Српско женско, просветно-привредно друштво „Посестрима“ у Вуковару, основано 1920. које је у свом саставу имало Српску женску читаоницу „Посестрима“ са респектабилном библиотеком.
Дилеме и напетости
До почетка I светског рата у јавном простору су се о „Посестрими“ могле чути и оцене које су признавале важност просветног и хуманитарног рада организације, али истовремено откривале дилеме потенцијалног чланства у вези са политичком оријентацијом лидерки и симпатизера организације који су били окупљени око часописа Жена и повезани са војвођанским радикалима. Још је Јелица Беловић-Бернаџиковска о часопису Жена Милице Томић у књизи Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас написала да је то „лист само једне политичке странке“ где су окупљене „само жене овог политичког програма уз своје мужеве“ (Беловић-Бернаџиковска 1913:15). Ова повезаност је била несумњива не само зато што је Милица Томић била spiritus movens оба женска ентитета[8] већ и због помоћи који је интелектуални круг око Милице и Јаше Томићa пружао пре свега часопису, а онда и „Посестрими“.
По окончању I светског рата лидерке „Посестриме“ су претендовале на већу подршку жена нарочито због политичких околности, у којима је и Милица Томић са шест других жена допринела присаједињењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији. Један од сарадника Жене и „Посестриме“, др Миладин Свињарев је у једном од поучних сéла „Посестриме“ агитовао у њену корист „истичући важност и значај“ организације „како у друштвеном погледу“ јер „је скупила у једно сестринско коло све женскиње без разлике њихова политичког убеђења, тако и у здравственом погледу као чуварица народног здравља, неговања, отхрањивања и васпитања подмлатка, узданице народног нам живота“ (Застава, 10. април 1919).
Неоспорно је да је „Посестрима“ „поучно-забавним сéлима много допринела народном просвећивању“, али није успела сасвим да заинтересује гро женске грађанске елите (Застава, 31. мај 1919). Коло напредног женскиња ће 1919. наново покренути женске редове и то понуђеним концептом који је напустио сестринство у оквиру једне нације и као циљ увео позицију активне и корисне грађанке[9]. Као прво издање Кола штампана је књижица Коло Напредног Женскиња, Организација – Устав – Програм[10] у коjoj су дате информације, како будућем чланству, тако и јавности о циљевима, устројству и начину рада организације, али и о односу према Задрузи и „Посестрими“.
У књижици је у уводу дат говор Јелене Остојић[11], прве председнице Кола, под насловом „Организујмо се“ у коме доминирају суморне слике друштвених прилика у Новом Саду у погледу односа према женској деци и женама. У наставку је понуђен одговор у виду три активистичка плана деловања: феминистички (политичка права за жене, законска једнакост мушкараца и жена, демократизација друштва, побољшање положаја радница и законска заштита трудних жена и материнства и др.); просветни(поучна предавања, организација аналфабетских течајева, реформа женских школа према новим потребама које намеће ново доба, просвећивање жена на селу, заштита мајки и деце на селу и др.) и социјални (пристојна склоништа за убоге, оснивање школа за раднице, законско обезбеђење радника у старости, болести или несрећи, организација посредовања у запошљавању и др.). Као средства и начини рада чланству су понуђени: самообразовање, поучни течајеви, јавно читање, предавања, библиотека и читаоница.
Као и „Посестрима“ и Коло је оснивачким актом установило правило да активно чланство припада женама, а мушкарци могу бити подршка, а у Колу и „спољашњи чланови“ који не гласају нити могу бити у управи организације ( „Коло Напредног Женскиња, Организација – Устав – Програм“, 14). Да би се избегле недоумице у јавности у вези са разликама и сличностима активистичких агенди „Посестриме“ и Кола, као однос Кола према Задрузи, као најстаријој и најугледнијој женској институцији, у одељку „Коло и Добротворна Задруга“ стоји следеће:
„(…) Имамо истина једно женско удружење: Добротворну Задругу, која постоји већ скоро 40 година, али њен рад није управљен њеним члановима, нити се она бави питањем о жени (…) Сматрамо да је потребно да се створи потпуно чиста ситуација, да не би нико ништа сумњао, да се не би ни с које стране увукло неповерење, или можда, чак омраза“ („Коло Напредног Женскиња, Организација – Устав – Програм“, 4, 24).
Надаље се каже да је програм Задруге окренут ка друштву у целини и да поред настојања чланица Задруге да прошире програм у складу са потребама новог времена Задруга „не би могла никад обухватити и програм нашег Кола“ (Исто, 24). Коло је пак, „више тип клуба“, „удружење за самообразовање“ окренуто ка чланству са циљем да „формира раднице за наш јавни живот“ (Исто, 24, 25). Чланице Кола су хтеле пропаганду за коју „треба више покретљивости ширине и слободе“, а то је најефикасније чинити у организацији – клубу, а не унутар традиционалне форме каква је Задруга (Исто, 25). На крају лидерке Кола су поручиле:
„Стога је боље да свако удружење иде својим путем (…) нема сумње да ће се оба кад затреба наћи у заједници. Сматрале смо за дужност да учинимо ову изјаву да бисмо умириле некоје чланове Добротворне Задруге“ (Исто, 25).
У вези са односом према „Посестрими“ гледиште је било другачије:
„Пала је овде реч и о томе да се наше Коло споји с друштвом Посестримом. Између ова два друштва стоји нешто другачије. Видеће се из нашег Устава да рад којим се бави Посестрима спада у дужности чланова Кола. Само мислим да због такога рада није потребно стапање ова два друштва него кооперација. Како би се та кооперација извела о томе се може говорити тек онда кад до таке[12] кооперације дође“ (Исто, 26).
Ове реченице уписане у темељни документ Кола сведоче о поштовању чланица нове организације према Задрузи, из које је већина и потекла, а многе су и даље задржале чланство у тој најстаријој женској организацији новосадских Српкиња. Ставови о „Посестрими“ говоре о резервисаности и евентуалној сарадњи две женске организације са истим циљевима. Начин на који је лидерка Кола, Јелена Остојић, увела организацију у јавни простор, дефинишући однос према „Посестрими“, произашао је из друштвено-политичког миљеа и упућује на опаску Јелице Беловић-Бернаџиковси о утицају политичких неслога на женски активизам у српској заједници.
Коло је на Конститутивној скупштини окупило 83 чланице, а до краја 1919. (према плаћеној чланарини) било је 155 чланица, 1921 – 80 чланица (Исто, 28; РОМС М. 10.985. Чланице МНЖ[13] 1919–1921). Међу лидеркама Кола су биле и сараднице часописа Жена Вукица Алексијевић и Зорка Лазић, а чланица је била и Олга Вилић[14] (РОМС 10. 985. Чланице МНЖ 1919–1921). „Посестрима“ је 1919. „имала 300 чланица које су помагале сваку добротворну и културну ствар“ што значи да је у невеликој новосадској српској заједници маса жена била укључена у рад више женских организације, а да су извесне напетости[15], проистекле из политичких размирица и личних нетрпељивости ималe одјек у делу женске интелектуалне елите (Жена[16] бр 10. 1919: 619).
Чињеница да је гро жена на различите начине у исто време подржавао рад више женских организација и сазнање да ће постављене циљеве достићи заједничком борбом, произвела је, у периоду који посматрам, одсуство сукоба у јавности и један манир учтиве солидарности. Најпластичнији јавни пример ове ситуације је прослава Ваведења, славе „Посестриме“ где су биле присутне и (на телима управљања одабране) представнице Задруге и Кола (Застава, 8. децембар 1919).
Други ограничавајући фактор везан за женски активизам и одсуство јавних сукоба је новац, без кога нема активности. У време настанка Задруге жене су економску самосталност стицале браком, те је гро добротворки, које су имање и новац завештале организацији или основале фондацију, био у статусу удовице. Завештане суме новца би се капитализовале до суме потребне да се фондација уведе у живот, а самим тим и да се обезбеди њено трајање[17]. „Посестрима“ је могла да рачуна на чланарину, прилоге институција и појединаца, ипак недовољне за фондације или институције какве је имала Задруга. Рад „Посестриме“ новчано су подржавали појединци (мушкарци и жене), али и институције као што је „Српска Задружна Банка, Српска православна црквена општина, Централни Кредитни Завод“ (Застава,10. јун 1920). Лидерке „Посестриме“ су уложиле 6000 круна[18] са 7% камате у тада расписани Државни инвестициони зајам што је поред економског био и политички чин подршке активностима нове државе (Застава, 21. и 22. септембра 1921). Коло је оснивачким актом предвидело годишњу чланарину, која се у периоду 1919–1921. кретала од 12[19] до 30 круна, а 1919. и износ од 5 круна за „књижницу“ Кола, (РОМС М. 10. 985. Чланице МНЖ и Благајна МНЖ). Када је Коло почетком 1921. прешло у окриље Матице српске као Матица напредних жена оснивачким актом организација се одрекла капитализовања новца рачунајући на потпору[20] Матице српске.
Задруга, „Посестрима“ и Коло (од фебруара 1921. Матица напредних жена) су биле чланице Народног женског савеза Краљевине СХС (Савез). Када је Савез одржао своју прву пленарну седницу[21] у Новом Саду 17–19. априла 1921, Задруга је преузела организацију догађаја који су захтевали новчане издатке, као што су свечана представа у позоришту и заједничка вечера за коју су домаће учеснице могле купити карте код председнице Задруге (Застава, 13. април 1921). На свечаној вечери су говориле: Зора Стефановић (Задруга и Матица напредних жена) и Олга Вилић („Посестрима“), Даница Христић (председница Савеза), Злата Ковачевић-Лопашић (Загреб), Олга Керниц-Пелеш (Загреб) и Јованка Шиљак (Сарајево) (Застава,22. април 1921). Задруга је јавно захвалила свима који су помогли да се догађај организује у доброј традицији Српске Атине, те да исти гошћама остане у најлепшем сећању (Застава,28. април 1921).
Нова динамика и нове напетости
Потрага за знањем и самообразовањем жена за чланице и симпатизерке Кола започела је почетком фебруара 1919. покретањем „поучних течајева“ чији је циљ и контекст, у коме се овај амбициозни план дешавао, образложила председница Кола, Јелена Остојић „при отварању“ првог предавања, а пренела Застава у неколико наставака (Ј. Остојић Застава, 18, 20. и 21. март 1919). У подужем експозеу дат је приказ неадекватног школовања генерација жена и истовремено предности које су баштиниле генерације мушкараца кроз стицање знања, кроз путовања и контакте са различитим стручњацима, што је утицало да разумеју друштвене промене, да се удружују и утичу на своје окружење без обзира да ли су интелектуалци или занатлије. Жене су пак, друштвеним устројством остављене без знања и у ситуацијама испразног таворења или погубног диринчења, карактеристичног за сиромашне слојеве. Генерације жена које нису имале среће да дочекају отварање женских гимназија, а то је било гро чланица Кола, нису биле спремне да чекају скрштених руку нове нараштаје образованих жена, већ су организацијом поучних течајева намеравале да крену ка позицији нове друштвене интересне групе. То показују и три тематска блока предавања. У прва два течаја, према најавама, требало је да се расправља о феминизму[22] (историјски преглед, женско право гласа и утицај женских бирача на друштвене промене у државама где је исто уведено) и о Програму[23] Кола. У трећем и четвртом течају тема је била материнство[24], брак[25] и положај жена у односу на те категорије, а пети течај бавио се тешким положајем радница,[26] нарочито фабричких радница. Чланице Кола нису плаћале течајеве, као ни спољашњи чланови (мушкарци), док је остала публика плаћала 15 круна за све течајеве (Застава, 8. март 1919). Први циклус течајева завршен je крајем маја 1919. На предавањима је било просечно „90 слушалаца“, највише 130, а представница Кола је закључила да се ради о највећем успеху „што је постигнут у Новом Саду у јавним предавањима“ (Застава, 3. јун 1919). Истовремено формирана је библиотека са читаоницом најпре у „Конвикту“[27], а неколико месеци касније у писарници „Више Девојачке Школе“ (Застава, 9. јул и 26. децембар 1919).
Поруке које су се слале са забавно-поучних сéла „Посестриме“ биле су подстакнуте пријемом првих течајева Кола код публике. Забавом и поуком, како је писало у најави за једно такво сéло „Посестриме“, требало је „да покажемо да имамо и ми смисла за науку, за оно што је лепо и племенито и да и нама лежи на срцу просвета“ (Застава, 13. март 1919). Чак су се и тематски поучна предавања или беседе на сéлу „Посестриме“ чинили као одговор на течајеве Кола јер је, готово у исто време, Мита Ђорђевић говорио о васпитању, а др Арсен Милутиновић о правном положају жене (Застава, 3. мај 1919). Разлика је била томе што је програм „Посестриме“ био прилагођен и ратаркама и занатлијкама, док је Коло окупљало грађански и образовани слој жена и исту такву публику. Намера лидерки Кола, која ће доћи до пуне реализације у годинама које следе, била је да за предаваче ангажују најзначајније интелектуалце, претежно универзитетске професоре, најчешће из Београда, затим и из Загреба и Љубљане, док су Задруга и „Посестрима“, уз понеки изузетак, ангажовале интелектуалне прваке Српске Атине.
Извесне напетости које су постојале током 1919. и 1920. између Кола и „Посестриме“ могу се пратити кроз извештаје о раду обе организације у Застави где се преко броја присутне публике ценила успешност активности обе организације. Тако су из „Посестриме“ обавештавали јавност да намеравају да ангажују највећи простор у Новом Саду како би примили све заинтересоване. Тиме су поручивали да је публика масовношћу показивала где је центар дешавања.
Застава, 28. март 1919.
„Посестрима“ је забавно-поучним сéлима остваривала приходе, па је тако било и са врло успешном „Ђурђевском“ приредбом где је „цена прве три ложе била 150 круна, остале по 100 круна“ док су се седишта наплаћивала од од 6 до 25 круна (Застава, 1. мај 1920). Приход је био намењен библиотеци друштва.
Док је „Посестрима“ током 1920. своје активности реализовала у континуитету, лидерке Кола су организовале неколико предавања ангажујући домаће снаге, махом спољне[28] чланове (Застава,23. март, 5. мај и 22. децембар 1920). Овај застој се одразио на пад броја чланица током 1920. На Скупштини одржаној у октобру 1920. Олга Крно[29] је на лидерској позицији наследила Јелену Остојић[30], која је због породичних прилика напустила Нови Сад. Заменица председнице је била Зорка Лазић, а међу чланицама Управног одбора су биле и Аница Савић[31], Зора Стефановић[32] и Милица Стајић[33] (Застава, 7. октобар 1920).
Почетком 1921[34] на ванредној Скупштини Кола донешен је нови Устав организације која од тада постаје Матица напредних жена. Такође, донета је и одлука да се затражи да организација буде примљена у састав Матице српске. Позитивна одлука Просветног одсека Матице српске, која је затим уследила, означила је нову етапу у животу организације. Матица напредних жена постала је тако „прва локална Матица посебног карактера“[35] у саставу Матице српске, тачније њеног Просветног одсека. Промена односа Матице српске према женској половини друштва кореспондирала је са промовисањем нових просветних циљеве најстарије културне институције код Срба. То је омогућило да, на иницијативу Кола, започне „уписивање наших жена у Матицу српску“, али не као „помагача“ – да фондовима, претплатом или као публика подржавају Матичин рад, већ сада у статусу „чланова оснивача“[36] (Застава,3. фебруар 1921).
Нови Устав Кола донео је новине, најпре да се од фебруара 1921. организација зове Матица напредних жена. Нови темељни документ новоустановљене организације идентичан је са претходним у делу који се односи на циљеве и начина рада организације. Разлика је у висини чланарине, која је за оне сиромашног стања и до 16 година – симболична и у обавези коју организација има да преко свог Управног одбора шаље извештаје о раду и план за следећу годину Просветном Одсеку Матице српске, те да истовремено најави какву помоћ очекује. Уставом Матице напредних жена предвиђено је да се неће капитализовати приходи од чланарине, оснивачких, добротворних прихода и улазница, већ ће четвртину прихода трошити за своје активности, а трећину давати Матици српској. У случају престанка рада Матице напредних жена архива, књиге и новац биће предати Матици српској.
Чланице Матице напредних жена нису биле задовољне како су саме констатовале „неодређеним положајем“[37] унутар Матице српске, те су пред Скупштину организације одржане у септембру 1922. изнеле дилему „да ли да се коначно прикључе Женском покрету у Београду као њихова секција или Матици српској као њена специјална секција“ (РОМС М. 10. 985. Записник Главне редовне скупштине МНЖ у Новом Саду одржане 24. септембра 1922).
Допис са захтевом за измену Устава Матице српске послат је Просветном Одсеку, а одговор је био да се молба прихвата и да се „ова ствар доставља заједничкој седници Управног Одбора и Књижевног Одељења да тражи поправке[38] и измене у Уставу Матице српске“ (М. 7.227, М. 10.985. Записник III редовне одборске седнице МНЖ одржане 14. октобра 1922). Матица напредних жена је 1923. постала секција Књижевног одељења Матице српске.
У јавном простору 1921. Матица напредних жена је била видљива преко предавања која су држали: социолог из Београда Федор Накић – серија предавања о положају и улози жене у српском друштву некад и сад, о жени и држави и жени и култури (Застава, 16. фебруар, 2. март и 29. новембар), музичар Петар Коњовић о позоришту и публици (Застава, 23. фебруар), секретар Матице српске, Васа Стајић, о феминизму Емила Фаге и литератури руског писца С. Петрова (Застава,10. март и 6. април), доцент Правног факултета у Суботици, др Ђорђе Тасић[39] (Застава, 6. април), руски писац С. Петров о руској литератури (Застава, 6. април), проф. А. Балубџић о жени и религији (Застава,28. април) и Милева Милојевић из Друштва за просвећивање жене и заштиту њених права о моралу за мушкарце и жене (Застава, 26. јун). Чланице Матице напредних жена успешно су окончале активности у 1921. и пребродиле застој настао одласком агилне, високомотивисане прве председнице Кола, Јелене Остојић.
Свакодневни живот као инспирација за нове искораке
У „Енциклопедији Новог Сада“ Народни универзитет – „просветно-културна и научно популарна трибина“ уписана је као тековина Кола коју је наставила и развила Матица напредних жена (Попов, 2001: 233–234). Многи[40] су оснивали сличне програме, са истим називом, чак и у Новом Саду. Постоји писмени захтев из Дубровника[41] да се помогне у оснивању Народног универзитета у том граду према новосадском искуству Матице напредних жена (РОМС М. 10.985. Дописи.).
Предавања у организацији чланица Кола, а затим Матице напредних жена привлачила су пажњу јавности, јер су предавачи и предавачице били еминентни познаваоци области о којој говоре, а многе од њих до тада новосадска публика није имала прилике да види. Током 1922. посредник између потенцијалних предавача и организаторки предавања је био др Н. Вулић[42]. Он је обавестио одборнице[43] Матице напредних жена „да ће професори београдског Универзитета радо долазити да држе предавања (…) само се мора постарати за бесплатну железничку карту, а они не траже никакав хонорар“ (РОМС М. 10.985. Записник II редовне одборске седнице МНЖ одржане 7. октобра 1922). Одмах затим се испоставило да ће „неки предавачи тражити хонорар“, те је одлучено да се за сваког одреди хонорар од 250 динара (РОМС М. 10.985. Записник са VI редовне одборске седнице МНЖ одржане 4. новембра 1922).
Током пролећног циклуса 1922. одржана су следећа предавања: Зора Каснар-Караџић[44] о женском покрету на делу (4. фебруар), Јован Ненадовић о браку и венеричним болестима (16. фебруар), епископ Иринеј Ћирић о библијским казивањима о стварању света (23. фебруар), Игњат Павлас[45] о позитивном праву жене (2. март), вајар Перо Палавичини о развоју сликарске уметности (16. март), Петар Шеровић о инвалидском питању (23. март), Васа Стајић о културним проблемима Новог Сада (30. март), Миленко Вукичевић о Јелени Француској и Јефимији, српској деспотици, песникињи и монахињи (6. април), Светислав Баница о жени у Ибзеновим драмама (27. април) и епископ Иринеј Ћирић о Песми над песмама (4. мај) (РОМС М. 7.215. Дневник МНЖ).
У јесен 1922. одржана су следећа предавања: епископ др Иринеј Ћирић о библијској поезији (12. октобар), Светислав Баница о женама у Ибзеновим драмама (19. октобар), М. Главина[46] о социјалној кризи и феминизму (26. октобар), др Н. Вулић о женама у старом добу и данас (2. новембар), др Ксенија Атанасијевић о Сократу (15. новембар), др Милан Богдановић о модерној поезији (22. новембар), др Никола Поповић о савременој филозофији (29. новембра), Григорије Петров о „тражењу“ великих људи (5. децембра), те о болести и терапији друштвеног живота (6 децембра), Васа Стајић о проблему интелигенције (20. децембар) и др Владета Поповић о Бајрону (27. децембар) (РОМС М. 7.215. Дневник МНЖ).
Обезбеђивање предавача за испуњење програма Народног универзитета често је билo последица агилности чланица Управног одбора Матице напредних жена. Најчешће су то радиле позивним писмима као у случају Јована Цвијића који се захвалио на позиву и оправдао изостанак слабим здрављем.
Велика агилност чланица у посредовању код потенцијалних предавача трајала је до краја септембра 1924. када је секретар Матице српске, Марко Малетин увео правило да са чланицама Управног одбора Матице напредних жена састави програм предавања, а тек затим да се разговара са др. Вулићем. Такође, предложио је да се предавања тематски[47] групишу, увео правило да он посредује код „београдских капацитета“, те именовао све програме Народног универзитета у које су поред предавања спадали и курсеви, матинеи, сéла[48] и свечаности посвећене знаменитим личностима (Записници V, VI и VIII редовне одборске седнице МНЖ од 29. септембра, 3. и 17. октобра 1924).
Предавања су била намењена[49] чланицама организације и образованом грађанству а „никако нису за народ“, као што ни библиотека коју су оформиле „није (била) згодна за народ“ (РОМС М. 10.985. Записник IV редовне одборске седнице МНЖ одржане 21. октобра 1922). Опаске овде дате су одговор Матице напредних жена на молбу Удружења учитељица и забавиља из Баваништа које су тражиле књиге и гостујућа предавања. На истој седници је одлучено да се тражиље упуте на Матицу српску која има књиге за народ и обећале да могу „с времена на време“ послати предавача (Исто).
Трошкови реализације предавања су превазилазили приходе организације, те су се чланице Матице напредних жена ослањале на Матицу српску „при хонорарисању предавача“ (РОМС М. 7. 215 Дневник МНЖ). Недостатак средстава чланице организације су покушале да ублаже тако што би се „приликом сваког предавања купио добровољан прилог од 1–5 динара“ или што би се уписивали стални слушаоци, те ако се упише доста велик број да се тражи дворана од Варошке куће“ (РОМС М. 10.985. Записници Редовне главне скупштине и III редовне одборске седнице МНЖ од 26. септембра 1923. и 14. октобра 1922). Недостатак новца пратиће рад Народног универзитета у годинама које ће уследити. Рад ове просветно-културне установе, поред Матице српске, током тридесетих година 20. века новцем су подржавали Просветно одељење Краљевске банске управе и Културно одељење Савета општине у Новом Саду (Ф-150 Фонд Магистрата Града Новог Сада бр. 8938/1934).
Матица напредних жена није само осмислила, организовала и одржавала просветно-културну трибину кроз многобројна предавања већ је њено чланство, осетивши потребе становништва за образовањем, увело у јавни простор систем течајева страних и српског језика, посебну школу за раднице Свиларе и течај прављења шешира. Још почетком фебруара 1921. отворен је конкурс за учење руског језика који ће почети „чим стигну поручени уџбеници (Застава 23. фебруар 1921). Како је у новој држави језик комуникације у новосадској регији и шире био српски, то је многобројном грађанству била понуђена могућност да учи српски језик. Почетком фебруара 1922. чланице Матице напредних жена су позвале сва женска друштва да међу чланством објаве почетак школе српског језика. Објаве су послате и у локалне новине на мађарском и немачком језику. Већ почетком марта исте године установљена је Вечерња школа српског језика, а њен привремени управник Веселин Ђисаловић 11. марта 1922. послао је извештај о раду Управном одбору Матице напредних жена у коме се каже да je Матица напредних жена „основала и издржавала“ школу (РОМС М. 7.229).
Ђисаловић је известио да се часови држе у школи на Житном тргу, да се од уписаних 216, на првом часу појавило 150 особа и да је према знању кандидата направљено осам група, а за све полазнике предвиђена су три часа недељно. Месечна цена течаја је била 120 круна, а накнада за наставнике је била 30 динара по часу. Постојао је и Наставни план из кога се види да се радило о учењу српског језика са елементима књижевности и српске историје. Касније су се цене часа и хонорари за наставнике мењали као што се види из писма Ђисаловића Управном одбору Матице напредних жена од 14. октобра 1922 (РОМС М. 7. 229).
У децембру 1922. започео је курс енглеског језика који је на молбу чланица Управног одбора Матице напредних жена држала „Гђа Ирвин“ (РОМС М. 10.985. Записник са X одборске седнице МНЖ одржане 2. децембра 1922). Настава је држана у школи на Житном тргу за „леп број слушалаца“ (РОМС М. 7. 229. Писмо Ђисаловића Управном одбору МНЖ од 7. децембар 1922). У марту идуће године течај је обустављен до јесени, јер је предавачица напустила Нови Сад. Истовремено, Веселин Ђисаловић, управитељ Вечерње школе предао је управу над течајевима енглеског језика Васи Стајићу (РОМС М. 10.985. Записник са XVII одборске седнице МНЖ одржане 3. марта 1923). Такође, покренути су курсеви немачког и француског језика (РОМС М. 9.562. Извештај о раду 1923/4). Курсеви страних језика трајали су до октобра 1925. (РОМС 10.985. Записник И редовне одборске седнице МНЖ одржане 25. септембра 1925)
Увидевши да је рад Матице напредних жена затворен унутар круга повлашћене класе, а да су Уставом организације предвиђене активности које су намењене и другим друштвеним слојевима жена, чланице организације су крајем 1922. намеравале да „отворе књижницу и вечерњи течај“ за раднице новосадске Свиларе (РОМС М. 10.985. Записник V одборске седнице МНЖ одржане 28. октобра 1922). План је био да се раднице уче ручном раду и домазлуку, али је директор Свиларе предложио да је боље да предавања буду из историје, „земљописа“ и „природописа“ јер су раднице већ упућене у домаће послове (Исто). Директор Свиларе је замољен да дозволи да раднице један дан у недељи излазе један сат раније с посла, што је и одобрено. Настава из књижевности, историје и „земљописа“ за раднице почела је крајем децембра 1922. у Николајевској школи.
У записницима са одборских седница организације постоји и податак који упућује да је крајем 1922. или почетком 1923. организован курс прављења шешира за који је „наставница за прављење шешира“ тражила да јој се плати 250 динара за сваку ученицу (РОМС М. 10.985. Записник са XVI одборске седнице МНЖ одржане 25. фебруара1923). Одборнице Матице напредних жена су закључиле да је то скупо, одредиле су да то буде износ од 200 динара по ученици и још 20 динара за уписнину (Исто). Покренут је и курс стенографије, а за девојчице из сиромашних породица које су ишле у школу отворено је Дечије обданиште, најпре у Женској грађанској школи, а затим премештено у Женску гимназију (РОМС М. 9.562. Извештај о раду 1923/4; РОМС М. 10.985. Записници V и VI одборске седнице МНЖ од 23. октобра 1925. и 28. маја 1926).
Матица напредних жена је током 1922. је била најагилнија[50] женска организација у Новом Саду, јер су активности које је реализовала доминирале у јавном простору. Од 1922. и почетком 1923. интересовања чланица Матице напредних жена, а у вези са образовањем и помагањем различити друштвених слојева кретала су у више праваца. Током 1924. предавања су држана студентима у Суботици, а „пропаганда на селу“ само у Мартоношу (РОМС М. 9.562. Извештај о раду 1923/4).
Ширење активности организације зависило је од појединачних интересовања чланица које су предложивши идеје[51] настојале и да предњаче у њиховој реализацији. Олга Крно је сматрала да би требало приређивати „причање бајки за децу са филмовима“ (РОМС М. 10.985. Записник XVI одборске седнице МНЖ одржане 25. фебруара 1923). Она и још једна одборкиње су због тог наума оствариле контакте са одговарајућим особама упућеним у филм и његову дистрибуцију, а одговори које су добиле су били обесхрабрујући, те се одустало од тог плана. Истовремено на предлог др Лазе Марковића „просвећивање народа по селима“ уврштено је у циљ Матице напредних жена (РОМС М. 10.985. Записник са VI одборске седнице МНЖ одржане 16. новембра 1923). Матица напредних жена је покушала да организује одборе у другим срединама у Војводини. Постоји податак да је Илка Бикар из Сомбора била заинтересована да испуни тај план (РОМС 10.985. Записник XIV редовне одборске седнице МНЖ одржане 11. фебруара 1924). Унутар листе женских друштава Дунавске бановине Краљевине Југославије не постоји податак о сомборској секцији, али постоји тај да је у Великој Кикинди до 1934. постојало Коло напредних жена (М. 9. 561. Списак организација чланица Народног женског савеза Дунавске бановине Краљевине Југославије).
Поруке наших преткиња
Истраживање о женским организацијама, попут Задруге, „Посестриме“ и Матице напредних жена могу се упоредити са истраживањем биографија заборављених жена које су сањале праведнији и бољи свет за себе, своју децу, рођаке, пријатеље, читав народ. Резултати показују да се ради о путовању сатканом од успона и падова, неспоразума и сарадње, упорности и лепоте коју доноси стваралаштво женског колектива.
Активности женских организација, нарочито Кола /Матице напредних жена показале су да се ради о колективном духу живљења током упорне борбе да се знањем превазиђу предрасуде према жени, која је при том везана оковима обесправљености. Био је то пут поплочан идејом женске равноправности у односу на мушкарце на личном, породичном и политичком плану, али и идејом добробити за читаву заједницу.
Мада је у свим новосадским женским организацијама, формираним на националној или вероисповедној матрици, било жена других вера и нација, по први пут је у случају Кола и Матице напредних жена формирана агенда која је релативизовала национално одређење као полазиште женске еманципације. То доказује вишенационално чланство организације и Словакиња као прва лидерка Матице напредних жена.
Специфичност новосадског женског активизма је истовремено чланство у две и више организација коју најпластичније илуструје председница Матице напредних жена Даринка К. Суботић, истовремено чланица Задруге, „Посестриме“, Женске странке и Друштва „Кнегиња Зорка“. Овакав свеобухватни активистички полет није био реткост, већ правило. Чланство женских организација је масовношћу, активним радом и новцем омогућило оснивање више организација са истим циљем. Женски активистички елан поништио је наслеђе политичких неслога у српском друштвеном животу и установио нову кооперацију у јавном простору између традиционалног сестринства и грађанки које намеравају да уђу у политички простор. Са једне стране, то је био омаж традицији, те жеља да се личним радом помаже све што иде у прилог добробити народа, а са друге, потреба да се агилније делује у корист агенде женске равноправности и напретка жена у свим сферама живота и рада. Доказ постојања тог елана, полета и оптимизма у женским редовима је оснивање нових организација, које ће убрзо уследити, као што су хуманитарно „Друштво „Кнегиња Зорка“ (1925), са пододборима у Футогу, Новом Бечеју, Врањеву и Перлезу и нова политичка иницијатива – Женска странка (1928).
Све личности које су биле на лидерским позицијама у организацијама у фокусу истраживања, заслужују посебну пажњу, јер су упорним и пожртвованим радом, толерантним, често дипломатски мудрим одлукама успеле да и поред тешкоћа, најчешће материјалних, очувају чланство и дају допринос општем културном развоју. Јулка Радовановић, Зора Стефановић, Милица Томић, Олга Вилић заслужују посебно место у историји женског покрета у Војводини и Србији. На лидерској позицији Кола и Матице напредних жена су се смењивале: Јелена Остојић (Коло) Олга Крно, прва председница Матице напредних жена, а затим су следиле: Анђелка Јовановић, Даринка К. Суботић, Катица Главина, поново Даринка К. Суботић и на крају Вида Француз-Увалић. Као и у случају других организација почетак II светског рата је значио гашење женских организација. По завршетку рата ове организације су виђене као буржоаске тековине, те ниједна није могла да обнови рад, али су многе њихове чланице биле активне у АФЖ-у.
М. 10. 985. Архива Матице напредних жена и Кола напредног женскиња:
Записници са седница Управног одбора и Скупштине Матице напредних жена (24. септембар 1922–30. новембар 1927).
Дописи и позивнице.
Адресар сарадника Матице напредних жена.
Списак сарадника из Београда.
Адресар новосадских удружења, школа судова и судија, лекара, инжењера.
Чланице Матице напредних жена.
Благајна Матице напредних жена (1923–1930).
Ксенија Атанасијевић председници Матице напредних жена о предавању, Београд, 13. фебруар 1940. (дописница).
М. 7. 217. Записник са Комеморативне седнице Матице напредних жена одржане 21. јуна 1928. поводом смрти Даринке К. Суботић.
М. 7. 217. Записник са XIX одборске седнице Матице напредних жена одржане 14. септембра 1928.
М. 7. 215. Дневник Матице напредних жена (1920–1923).
М. 9. 561 Списак организација чланица Народног женског савеза Краљевине Југославије и женских организација Дунавске бановине Краљевине Југославије, 11. новембар 1938.
М. 9. 562. Извештај о раду Матице напредних жена 1923/24.
М. 7. 216 Устав Матице напредних жена (1920).
М. 7. 227. Писмо Матице напредних жена Главној скупштини Матице српске (без датума).
М. 7. 229. Документа Вечерње школе српског језика и курса енглеског језик:
Писмо Ђисаловића УО Матице напредних жена, Нови Сад, 7. децембар 1922
Писмо Веселина Ђисаловића УО Матице напредних жена, Н. Сад, 11. март 1922.
Писмо Веселина Ђисаловића УО Матице напредних жена, Н. Сад, 14. октобар 1922.
Писмо Веселина Ђисаловића УО Матице напредних жена, Н. Сад, 7. децембар 1922.
Наставни програм за Школу српског језика
М. 7. 218 Писмо УО Матице напредних жена Женском покрету (Друштву за просвећивање жене и заштиту њених права), Н. Сад, 6. фебруар 1922.
М. 7. 221 Писмо Друштва за просвећивање жене и заштиту њених права Матици напредних жена, Београд, 13. март 1922.
Историјски архив Града Новог Сада
Ф-150 Фонд Магистрата Града Новог Сада Савет – Поглаварство бр. 8938/1934. Извештај о раду Матице напредних жена и молба за новчану помоћ Културном одељењу Савета општине у Новом Саду, Нови Сад, 1932.
Литература
Беловић-Бернаџиковска, Јелица ур. 1913. Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас. Сарајево: Добротворна Задруга Српкиња у Иригу.
Коло Напредног Женскиња: Организација – Устав – Програм. 1919. Збирка Кола Напредног Женскиња 1. Нови Сад: Коло Напредног Женскиња.
Попов, Душан. 1998. „Коло напредног женскиња“. 240–241. Енциклопедија Новог Сада 14. ур. Душан Попов. Нови Сад: Новосадски клуб/ „Прометеј“.
Попов, Душан. 2001. „Народни универзитет“. 233–234. Енциклопедија Новог Сада 16. ур. Душан Попов. Нови Сад: Новосадски клуб/ „Прометеј“.
И. Н. Г (Неофитовић-Грубјешић , Иванка. 1999. „Матица напредних жена“. 167–168. Енциклопедија Новог Сада 14. ур. Душан Попов. Нови Сад: Новосадски клуб/ „Прометеј“.
Стојаковић, Гордана, ур. 2001. Знамените жене Новог Сада I. Нови Сад: Футура публикације.
Стојаковић, Гордана. 2011. „Women`s World (1886-1914): Serbian Women`s Laboratory as an Entrance into the Public Sphere“. 21–58. Serbian Studies: Journal of the North American Society for Serbian Studies 25 ( No 1). ed. Ljubica D. Popovich and Lilien F. Robinson (at al.). Bloomington: Slavica Publisher, Indiana University.
Stojaković, Gordana. 2012. Rodna perspektiva u novinama Antifašističkog fronta žena (1945–1953). Novi Sad: Zavod za ravnopravnost polova.
Стојаковић, Гордана. 2018. Савка Суботић (1834–1918) – Жена која није ништа прећутала. Нови Сад: Академска књига.
Новински чланци
Јаша Томић, „Жена и питање рата у радикалском програму“, Застава 6. фебруар 1919.
„Коло Напредног Женскиња – Објава“, Застава, Просвета, 8. март 1919.
Ј. Остојић, „Шта хоћемо са поучним течајевима“, Застава 18, 20. и 21. март 1919.
„Коло Напредног Женскиња у Новом Саду“, Застава, Вести, 23. фебруар 1919.
„Просвета – Коло Напредног Женскиња“, Застава, Објава, 8. март 1919.
„Забавно-поучно сéло Посестриме“, Застава, Вести, 13. март 1919.
„Забавно-поучно сéло Посестриме“, Застава, Вести, 28. март 1919.
„Забавно-поучно сéло Посестриме“, Застава, Вести, 10. април 1919.
„Забавно-поучно сéло Посестриме“, Застава, Вести, 11. април 1919.
„Забавно-поучно сéло Посестриме“, Застава, Вести, 3. мај 1919.
„Забавно-поучно сéло Посестриме“, Застава, Вести, 11. мај 1919.
„Забавно-поучно сéло Посестриме“, Застава, Вести, 31. мај 1919.
„Коло Напредног Женскиња у Новом Саду“, Застава, Вести, 3. јун 1919.
С. Торњански, „Стање наших учитеља“, Застава, 24. јун 1919.
*Рад није обогаћен прилозима (изводи из записника, писма, извештај о раду, спискови женских организација и сарадника…) јер нисам добила дозволу Председништва Матице српске/ Рукописног одељења Матице српске да их објавим. Образложење је да архивску грађу могу да објавим у монографској публикацији или у часопису, али не и у раду на интернету
[1] У тексту који следи – Коло (прим. аут.).
[2] Знаци навода означавају да је транскрипција назива организације дат према документима који се цитирају (прим. аут.).
[4] У тексту који следи – „Посестрима“ (прим. аут.).
[5] Имовина женских задруга Српкиња у Аустроугарској Босни и Херцеговини у новцу и имовини 1910. је износила 927.514,47 круна или 185.502,89 америчких долара (Стојаковић према Варађанин 2018: 57).
[6] Јулка Радовановић је демонстрирала лидерство над Задругом, оптужујући Варађанина да је „закинуо Задругу“ након чега је он понудио оставку. Спор је превазиђен, али је остао као сведочанство о ауторитету лидерке организације и о реалном положају „перовође“ Варађанина (Stojaković 2011:31–32).
[7] „Српско-американски дом“ за ратну сирочад у Сремској Каменици у дворцу Марцибањи-Карачоњи основала је 1919. Даринка Грујић. Новцем Џона Фротингема дворац је откупљен 1929. и основана је фондација која је носила његово име. У тој институцији која је постојала до 1930. радила је и Домаћичка школа (Stojaković 2001: 171–172).
[9] О задатку Кола напредног женскиња Застава је извештавала: „(…) Задатак друштва је да отргне нашу жену из друштвене пасивности, да је упути у јавном друштвеном раду, и обавести о њеним правима и дужностима у држави да би тако постала активна и корисна грађанка (…)“ (Застава,23. фебруар 1919).
[10] Књижицу Коло Напредног Женскиња, Организација – Устав – Програм, коју можете погледати овде, добила сам од госпође Иванке Неофитовић-Грубјешић, кћерке госпође Дафине Неофитовић, председнице Кола од 1928. до гашења организације (прим.аут.). https://zenskimuzejns.org.rs/wp-content/uploads/2020/12/kolo-naprednog-zenskinja_compressed.pdf
[11] Јелена Остојић (рођена Поповић) завршила је Руски институт на Цетињу, говорила је руски и француски језик, водила неколико женских интерната, а удајом за проф. др Тихомира Остојића, једно време секретара Матице српске, постала део грађанског, угледног новосадског круга (прим. аут.).
[14] Олга Вилић је на Скупштини „Посестриме“ одржане 1. марта 1921. изабрана за потпредседницу (Застава,1. март 1921).
[15] Ради се о размирицама и нетрпељивостима које су постојале у политичком и друштвеном животу српске заједнице пре I светског рата, а које су се осећале и у новој држави Краљевини СХС. (прим. аут.).
[16] Текст о Поселу Српкиња и „Посестрими“ објављен је под насловом „Разне белешке“ (прим. аут).
[17] Власти социјалистичке Југославије национализовале су имовину ових институција (фондове, готовину, имања и некретнине), те су уз прећуткивање њиховог наслеђа допринеле да ни једна женска организација основана деведесетих година прошлог века и касније није могла да користи макар и делић баштине настале у корист женске агенде.Устави ових организација су предвиђали шта ће се десити са имовимом уколико дође до укидања организације, те се највећи број њих одлучио да то буду Матица српска или Српска православна црквена општина. Неизвесно је колико је имовине српских женских организација у реституцији током 2000-тих затражено од стране бенефицијара (прим. аут).
[18] Круне су још биле у оптицају у крајевима који су били део Хабзбуршке монархије (прим. аут.).
[19] Плата учитеља је 1919. била до 250 круна (Торњански Застава, 24. јун 1919).
[20] Ова одлука се није показала новчано исплатива, јер је Матица српска тридесетих година дошла у финансијску кризу (РОМС 10. 985. Дописи).
[21] На Пленарној седници се расправљало о положају жена и деце. У политичком коментару „Женско право гласа“ Бранко Ролер је о томе написао: „(…) жене саме управљају тим покретом и без мушке помоћи хоће да дођу до резултата и извојују себи победу. Мушки, ма колико да су индиферентни према овом покрету праве и правиће сметње једино из своје сујете и егоизма. Посматрајући њихов рад дошао сам до уверења да то није пуко мајмунисање неких претераних фантасата (напр. кад пуше или носе палици или цилиндер), да оне не извршују само једну формалност, него да их је све искупио један исти осећај, осећај дужности и љубави, помоћи не само једна другој у невољи, него пружити помоћ читавом народу. Рад је овога савеза у толико идеалнији и заслужује нарочиту пажњу и похвалу, што је несебичан, некористољубив.“ (Ролер Застава, 23. април1921).
[22] Течај од 5 часова др Милан Секулић (Застава, 8. март 1919).
[23] Течај од 2 часа – др Тихомир Остојић (Застава, 8. март 1919).
[24] О материнству течај од 3 часа – др Лаза Марковић (Застава, 8. март 1919).
[25] „Расна хигијена и брак“ течај од три часа – др Владан Јојкић (Застава, 8. март 1919).
[26] “Заштита раднице“ течај од 3 часа – Васа Кнежевић (Застава, 8. март 1919).
[27] Ради се о Српском учитељском конвикту, данас Средњошколском дому у Николајевској улици (прим. аут.).
[28] Др Тихомир Остојић је говорио на тему „Идеал жене у нашој народној поезији“, одржано је предавање са дискусијом на тему „Васпитање у породици“ и на крају године социолог Федор Накић је одржао предавање на тему „Зашто је социјално васпитање тако важно за жену“ (Застава,23. март, 5. мај и 22. децембар 1920).
[29] Олга Крно је била једна од лидерки Централног савеза чехословачких жена у Краљевини СХС. На месту председнице Кола напредног женскиња је била од септембра 1920, а затим је од фебруара 1921. све до краја октобра 1922. била прва председница Матице напредних жена када ју је због одсутности мењала Анђелка Јовановић, која ју је у септембру 1923. и формално наследила на месту председнице (прим. аут.).
[30] Брачни пар Јелена и Тихомир Остојић су напустили Нови Сад јер је он постављен за професора Филозофског факултета у Скопљу (прим. аут).
[31] Аница Савић (касније Савић-Ребац) је активно учествовала у подизању капацитета Кола све док није отишла у Београд, а затим у Скопље. Чак и тада је одржавала везу са организацијом (РОМС М. 7. 217).
[32] Зора Стефановић је била чланица више женских организација у Новом Саду, председница Задруге и чланица Управног одбора Народног женског савеза Краљевине СХС (прим. аут).
[33] Милица Стајић, (супруга Васе Стајић) била је у првим годинама рада Кола чланица Управног одбора организације. Њено ангажовање показује да су женске организације (а не само „Посестрима“) користиле породичне везе да лакше и корисније организују или реализују поједине активности. Такође, њен рад показује да је женски покрет имао континуитет и после II светског рата. Она је била председница Градског одбора АФЖ-а Новог Сада те се не може избећи поређење проверених начина рада из грађанског покрета и оних примењених у АФЖ-у, мада та веза никада нигде није гласно констатована (прим. аут).
[34] У Дневнику МНЖ види се да је Скупштина Кола одржана 21. јануара 1921. а да је Извод из записника Просветног одсека Матице српске којим се потврђује пријем Матице напредних жена у окриље овог ентитета примљен 8. фебруара 1921. (РОМС М. 7. 215). Народни женски савез Краљевине СХС и Женски покрет обевештени су о промени имена и статуса организације почетком марта 1921. (РОМС М. 7. 215).
[35] „У смислу Устава Матице Српске члан 21. и 22. Просветни одсек са радошћу узима на знање овај закључак и оснивање прве локалне Матице посебног карактера са којом ће у најприснијем споразуму неговати заједницу рада у корист просвећивања нашег друштва“ (Извод из записника II седнице Просветног одсека Матице српске, 3. фебруар 1921, без сигнатуре). Председавао је др Веселин Ђисаловић, а чланови су били: Дака Поповић, Аркадије Варађанин, Душан Тошић, Милан Петровић, Васа Стајић и Петроније Сланкаменац (Исто).
[36] Чланови оснивачи Матице српске су постале госпође: Олга Крно, Катица Михајловић, Фаника Мајснер, Дафина Сремчевић, Милица Стајић, Мила Поповић, Зорка Лазић, Зора Стефановић, Мара А. Крстић, Миланка М. Панић, Катинка С. Дражић и госпођице: Анкица Дамјановић, Невена Михајловић, Невена Грбић, Марта Хирт, Катица Кошутић, Анкица Ђукић, Јулка Ћурчић, „уз већ одабране“ Милеву Симић и Аницу Савић (Застава 3. фебруар 1921).
[37] Проблем је настао јер у Уставу Матице српске није предвиђена специјална, већ само локална Матица (прим. аут.).
[38] Извод из Записника Главне Скупштине Матице српске на којој се МНЖ „прима у начелу за специјалну секцију“ Матице српске (М. 7.227, М. 10.985. Записник III редовне одборске седнице МНЖ одржане 14. октобра 1922).
[39] У Застави није објављена тема предавања, а и у Дневнику МНЖ тема предавања недостаје (РОМС М. 7.215)
[40] Челници Матице српска су отварање Јавне читаонице у Матичиној Библиотеци, почетком октобра 1922. сматрали „правим скромним уводом у Народни универзитет“ (Застава, 14. децембар 1922). Из списка новосадских удружења активних тридесетих година 20. века постоји адреса Новосадског народног универзитета на адреси Савеза културних друштава, а на челу обе је био Светислав Баница (РОМС 10. 985. Адресар организација у Новом Саду).
[41] Писмо је из 1933. Потписи молиоца су нечитки, а у писму се тражи да се одговор шаље на адресу „др Матиа Видоевић – Дубровник“ (РОМС М. 10.985. Дописи).
[42] Вероватно се ради о професору Београдског унивезитета, историчару, археологу и класичном филологу др Николи Вулићу. Повезаност са др Вулићем је нејасна у делу који се односи на преговоре о премештању Народног универзитета у Нови Сад (РОМС М. 10.985. Записник IV редовне одборске седнице МНЖ одржане 23. октобра 1923). Нејасно је ко води преговоре, представници Матице српске или чланице МНЖ и да ли је сличан програм постојао у Београду? (прим. аут.)
[43] Чланице Управног одбора организације (прим.аут).
[44] Зора Каснар-Караџић није хтела са држи предавање јер је било само 47 присутних слушалаца. Ово је био повод за спор МНЖ и Друштва за просвећивање жене и заштиту њених права (РОМС М. 7. 221 и М. 7. 218 ).
[46] Нисам нашла најаву у Застави, а предавање је забележено у Записнику III редовне одборске седнице МНЖ одржане 14. октобра 1922 (РОМС М. 10.985).
[47] Радило се о економским, социјалним, културним и историјским темама ( Записник VI редовне одборске седнице МНЖ одржане 3.октобра 1924).
[48] Сéло је одржано 27. априла 1921. Гостовао гуслар Петар Перуновић (РОМС М. 7.215. Дневник МНЖ).
[49] РОМС М. 10.985. Записник IV редовне одборске седнице МНЖ одржане 21. октобра 1922.
[50] Исте године Милица Томић лидерка „Посестриме“ проживљавала је тешке тренутке због болести, а затим и смрти супруга, што се одразило и на активност организације. У марту 1922. на Главној скупштини „Посестриме“ Олга Вилић је постала председница „Посестриме“, а Милица Томић није била ни међу изабраним одборкињама. У октобру 1922. Застава је донела вест да ће „Посестрима“ тужити дужнике часописа „Жена“ (Застава 12. октобар 1922).
[51] Средином 1924. предложена је идеја да се у сарадњи са „Женским Савезом“ оснује „Заштита палих жена и девојака“ по угледу на ону која постоји у Београду (РОМС М. 10.985. Записник Редовне главне Скупштине МНЖ одржане 13. јуна 1924).
[52] Транскрипција преузета из Заставе (прим. аут.).
У Новом Саду постоји традиција рада приватних балетских школа током последњих 100 година у којима деца и одрасли, добијају основе из разних облика игре. Тако је, према запису Љиљане Мишић, Милена (Чутуковић) Поповић и пре II светског рата имала приватну школу ритмике, модерног балета за децу, а заједно са супругом и учење окретних игара одраслих. Након II светског рата је у Нови Сад дошла Маргита Дебељак, и заједно са неколико других наставница и наставника поставила на ноге основе државне Балетске школе, у којој је она предавала класични балет, док је Милена Поповић преносила и знаје из модерног балета. Тако су се на једном месту
објединила знања и учење о игри, овога пута у државној школи. Ал су истовремено обе задржале своје приватне студије игре (и то углавном за млађу децу до 10 година), тачније до узраста деце када се она уписују у државну Балетску школу. Тај добар организациони оквир био је делатан све до краја 60-ти година 20. века у Новом Саду.
Једна од ученица у приватном Студију Маргите Дебељак била је и Добрила (Ђурашевић) Новков. Према њеним речима, мајка ју је довела да би се телесно добро развијала, а чињеница је да је њен пут ишао до професионалне играчице, солисткиње у преко 20 различитих балета, затим оне која преноси знање другима у професионалном ансамблу Балета и у Балетској школи, али га преноси и у свом приватном Студију, као што је то некада била пракса њених професорки Дебељак и Поповић. Добрила Новком је наследница добре праксе учења и подучавања класичној балетској игри у граду и, оно што је важно, припремала већину њих за упис у Балетску школу. Тај посао особе која се у континуитету брине за културу игре у граду готово је несамерљив са било чијим доприносом у граду на том пољу, нарочито узимањем у обзир и друге стране њене делатности, а то је писање о игри, играчима и догађајима повезаним са игром. Тај део ширења културе за игру важан је сегнент у континуитету таквих школа у граду у последњих 100 година.У књизи под називом „Све моје виле, Три деценије балетске школе La Silphide“ су подаци успешног рада на подизању балетске културе у граду, три деценије континуираног рада на афирмацији свести о важности класичног балета предшколског и раног основношколског узраста деце, али и за одраслије.У књизи су представљена достигнућа рада кроз податке о укупном броју ученика (више од 1000 их је дуже или краће боравило у Студију), годишњим концертима на којима су показали своје знање и умеће, али и који је носе у свом сећању до данас, и који разносе знање не само у граду Новом Саду, него и у другим градовима државе и свету. Добрила Новков увек то чини у доброј организацији сарадње са другима, важним за рад Студија (као што су родитељи, пријатељи и познаници) у широкој заједници љубитеља игре и плеса коју гради.
Показује се да је Добрила Новков, поред основне играчке професије, готово подједнако успешна у организовању Студија, бризи за успех сваке појединачне ученице (и ученика) не само док се не осамостале и пођу својим путем. То подразумева да им најпре пронађе добру игру како би се ваљано представиле на годишњем
концерту Студија, потом, по могућности, добиле и позив за ангажман у ансамблу Балета, затим учествовање на разним такмичењима како би представила њихове дарове у конкуренцији са ученицима других балетских школа у држави (из Београда, Панчева, Суботице, Кикинде). Али ту није крај сарадње са ученицима: када постану део неког ансамбла, прати њихове улоге, достигнућа и поноси се њима. Заправо Добрила Новков гради једну врсту неформане групе пријатеља професије зване класичан балет у којој она памти почетке, чува сећања о развој сваког појединачног ученика и ученице и стално их подстиче на даљи рад.
Она није само учитељица игре, она је креаторка играчке заједнице у граду који баштини дугу традицију учења и подучавања игри и плесу. Она обезбеђује сећање на развој појединачних професионалних каријера, а у овој књизи она обједињује сећање на догађаје, особе и време, које никада није било нарочито повољно за развој класичне балетске игре.
Нажалост, у писаним изворима о култури града Новог Сада, овакви напори нису довољно исцрпно забележени па су подаци у књизи драгоцени прилог будућим истраживањима.
Рођена је у Београду 1947. године. У Новом Саду живи од 1948, а већ као петогодишњакиња похађа балетски студио Маргите Дебељак. Када је дошло време за то, 1957, уписала се у Балетску школу (тадашња Позоришна школа – Балетски одсек) у Новом Саду. Упоредо са Гимназијом „Светозар Марковић“ завршава и Средњу балетску школу 1966. године, у класи Љиљане Мишић.
Од другог разреда Балетске школе редовно учествује у балетским представама Српског народног позоришта у Новом Саду, а и пре стицања завршне дипломе на позив Ике Отрина, тадашњег шефа Балета СНП-а, потписује уговор за следећу позоришну сезону и добија први соло наступ у балетској нумери у опери Продана невеста. Августа 1966. постаје чланица Балетског ансамбла СНП-а, а само неколико година касније и солисткиња. У том ансамблу остаје до краја играчке каријере.
У сезони 1972/73. је на специјализацији на Академији Ваганове, на педагошком смеру у класи Варваре Павловне Меј и Елене Васиљевне Ширипине у тадашњем Лењинграду (данашњи Санкт Петербург, Русија). Нострификацијом дипломе те институције стиче звање балетског педагога (диплому је у Републичком секретаријату за образовање науку и културу у Београду оценила комисија у саставу тадашњих првих балетских имена: професорка Балетске школе „Лујо Давичо“ мр Нина Кирсанова, директорка Балетске школе „Лујо Давичо“ Зора Мацура, првакиња Балета Народног позоришта Јованка Бјегојевић и директорка Балета Народног позоришта Милица Јовановић).
Боравећи у Лењинграду, поред педагошког усавршавања, усавршавала се и као играчица – вежбала у класи веома цењеног педагога Наиме Валејевне Балтачејеве.
Од 1973. до 2021. године предаје класичан балет у Балетској школи у Новом Саду.
Званично је постала педагог репетитор Балета Српског народног позоришта 1986. године. Шеф Балета Српског народног позоришта била је у сезонама 1988/89, као и 1990/91.
Од 1979. до 1990. године писала је текстове о балету за лист „Позориште“ (Нови Сад).
Приватну балетску школу La Sylphide у Новом Саду отворила је 1991. године. До сада је њене часове похађало више од хиљаду ученика, од којих су многи наставили средње балетско образовање, а неки су постали професионални играчи. Са полазницима школе остварила је више од педесет јавних наступа (на сценама Српског народног позоришта, у Позоришту младих, на великој сцени Новосадског позоришта / Újvidéki Színház-а , као и школској сцени гимназије „Лаза Костић“ у Новом Саду). Приредила је и низ хуманитарних концерата: за „Добротворно друштво дечије болнице“ Института за децу и омладину у Новом Саду, за децу поплављеног Баната, за Дечије село у Сремској Каменици; више пута је учествовала на манифестацијама, као што су: Змајеве дечје игре, Златно звонце, Дечја недеља, Сајам књига, Дани Руске културе, али и у школама и обдаништима. Сви догађаји су били запажени и медијски пропраћени (на државној и локалним телевизијама, штампи, радију и на интернету).
Предавала је Сценски покрет и плес на Академији уметности, Универзитета у Новом Саду, на музичком департману, смер Соло певање, од 1992. до 2007. године. На Институту за уметничку игру у Београду предавала је Методику класичног балета, 2014.
Дугогодишњи активни уметнички ангажман, који подразумева константан рад, не би био могућ без свесрдне и несебичне подршке њених најближих, прво родитеља Катице и Радомира Ђурашевића, потом супруга Живојина Новкова, такође балетског уметника, ћерке Гордане, као и њених унука Александра и Милоша Марића и Петра и Луке Матића.
Добрила
УЛОГЕ
Чај – Шчелкунчик** П. И. Чајковски, кореограф Ико Отрин, 1967/68. Циганска игра – ЕсмералдаЧ. Пуњи, кореограф Ико Отрин, 1968/69; 1975/76.
Pas de six (Принцезе) – Жар птица И. Стравински, кореограф Борис Тонин, 1969/70. Вереница – Ноћ на прузи Р. Бручи, кореограф Борис Тонин, 1969/70.
Пољска игра – Успавана лепотица** П. И. Чајковски, кореограф Борис Тонин, 1970/71.
Pas de six (Робиње) – ШехерезадаН. Римски Корсаков, кореограф Бранко Марковић, 1971/72.
Девојка – Лицитарско срце К. Барановић, кореограф Бранко Марковић, 1971/72. Колет – Враголанка Ф. Херолд, кореограф Ико Отрин, 1972/73
Четири Мачке – Госпођице с кровова Ж. Франсе, кореограф Ико Отрин, 1973/74. Клеманса – Рајмонда** А. Глазунов, кореограф Жарко Миленковић, 1973/74.
Џон – Петар Пан Б. Бјелински, кореограф Вера Костић, 1974/75 Васке – Стамена Л. Пераки, кореограф Фрањо Хорват, 1975/76.
Анита – Прича са западне стране Л. Бернштајн, кореограф Штефан Георг, 1979/80. Служавка – Љубав за љубав Т. Хрењиков, кореограф Вера Бокадоро, 1979/80.
Грчка игра – Охридска легенда** С. Христић, кореограф Вера Костић, 1980/81.
Трио – Лабудово језеро*** П. И. Чајковски, кореограф Вера Бокадоро, 1981/82. Pas de deux – Жизела** А. Адам, кореограф Милица Јовановић, 1981/82.
Помпеа – Вечебалета, Цезар О. Респиги, кореограф Ласло Пете, 1982/83.
Pas de deux – Балетски дивертисман – Пламен Париза Б. Асафјев, кореограф Василиј Вајнонен, пренео Роберт Кљавин, 1982/83.
Pas de deux, La Sylphide – Бал кадета Ј. Штраус, кореограф Д. Лишин, пренела Божица Лисак, 1982/83.
Vals op.70 br 1; 11 vals – Силфиде Ф. Шопен, кореограф Михаил Фокин, пренео Владимир Логунов, 1983/84.
Сванилда – КопелијаЛ. Делиб, кореограф Власто Дедовић, 1983/84. Дриада – Дон Кихот** Л. Минкус, кореограф Ико Отрин, 1984/85.
Pas de trois – Лабудово језеро *** П. И. Чајковски, кореограф Константин Сергејев и Наталија Дудинска, 1984/85.
Ветар – Балада о месецу луталици Д. Радић, кореограф Славко Перван, 1985/86.
