Kategorije
Čitaonica Politike i prakse

Crtica o feminističkoj istoriji Grada Zagreba (1919-1940)

Rad je preuzet sa sajta grupe S.T.R.IK.E. www.pravonarad.info objavljen 9.12.2014.

Čitaj mi! Trajanje: 1 sat i 52 minuta.

Gordana Stojaković

(Izlaganje autorke na tribini „Ženski antifašizam i žensko pitanje uoči II svjetskog rata“ 6. decembra 2014. u Zagrebu)

Podaci koji su ovde nanizani hronološkim redom govore o ličnostima i događajima bogatoj feminističkoj baštini Zagreba, o kojoj se nedovoljno zna. Sakupljeni su iz ženskih listova[1]: Женски покрет/Ženski pokret/Žensko gibanje, Гласник Југословенског женског савеза i Жена данас. Analiza štampe je jedna od validnih metoda rekonstrukcije događaja iz prošlosti. Tokom mojih prethodnih istraživanja pokazalo se da analiza ženske štampe daje mogućnost da se saslušaju argumenti žena koje su stvarale i živele feminizam, bez interpretativnih sudova. Izveštaji iz tekstova koje su lično pisale (i potpisivale) imenuju osnovne feminističke pravce borbe za žensko oslobođenje, feminističke organizacije i njihove liderke onako kako su same protagonistkinje interpretirale feministički korpus i kako su, kao društvene akterke, razumele društveno-politički kontekst u kome su radile i živele. Naknadne interpretacije istorije koje su usledile su mnoge feminističke aktivnosti obeležile kao aktivnosti „naprednih žena“ i time feminizam i njegove protagonistkinje dobrim delom izbirisale iz istorijske i kulturne baštine.

U istraživanju sam se, pored ženske štampe i mojih prethodnh istraživanja o jugoslovenskom feminizmu između dva svetska rata, najpre oslanjala na knjigu Nede Božinović „Žensko pitanje u Srbiji XIX i XX veku“ (Beograd 1996) i njeno svedočenje dato u knjizi „Neda-Jedna biografija (Novi Sad, 2002). Neda Božinović je bila komunistkinja, članica Omladinske sekcije Ženskog pokreta, feministkinja i mirovnjakinja tokom 90-tih godina prošlog veka, direktna svedokinja događaja o kojima sam pisala. Druga važna knjiga za ovo istraživanje je Women & Revolution in Yugoslavia 1941-1945. Barbare Jancar-Webster (Denver Colorado, 1990) gde je, između ostalog, zapisano i svedočenje Mitre Mitrović o odnosu Omladinske sekcije Ženskog pokreta i feministkinja Ženskog pokreta do sada nepoznato, ili manje poznato našoj javnosti.

Cilj mi je bio da rekonstruišem bar deo informacija o feminističkim i ženskim organizacijama, njihovim aktivnostima, vezama na domaćem i inostranom planu, liderkama organizacija, glavnim zahtevima na planu borbe za ženska prava u periodu 1919-1940. i da to predstavim (koliko-toliko) hronološkim redom. U ovom radu sam primenila metodu analize diskursa u analizi teksta da bih rekonstruisala glavne teme, događaje, predstavljene osobe i grupe u procesu samoorganizovanja žena u odbrani sopstvenih prava. Jedinica analize je tekst i njegovi delovi (paragraf).

Rezultate istraživanja sam predstavila u nekoliko poglavlja: Opšti plan ženskog aktivističkog korpusa, Feministički korpus unutar opšteg ženskog aktivističkog korpusa, Feministički blok: Ženski pokret u Zagrebu i Alijansa ženskih pokreta, Feministkinje u borbi protiv mera štednje i odbrani ženskih prava (1932-1937), Širenje aktivnosti Ženskog pokreta u i izvan Zagreba i Zahtevi, ideologija Ženskog pokreta i dolazak komunistkinja u Ženski pokret.

Očekivala sam da će rezultati istraživanja pokazati koliko malo znamo o ideološkim i aktivističkim planovima naših prethodnica. Istraživanje je iznedrilo podatke koji dokazuju brojnost ženskih organizacija, a zatim i ideloški, aktivistički i organizaciono jasno definisan feministički korpus koji je bio sasvim kompetentan deo međunarodnih feminističkih tokova toga doba. Fascinira i podatak da je 1934.godine 9. 910 žena Savske banovine svojim potpisom stao iza feminističkih zahteva u odbranu ženskih prava i to u vreme kada žene ne samo da nisu bile politički subjekti već su bile lišene i drugih (ličnih i porodičnih) prava. Sve to govori u prilog tezi da je feministički period bio jedan od temelja osvojenih ženskih prava u socijalističkom periodu. Istraživanje je takođe pokazalo da iskustva feministkinja između dva svetska rata mogu biti inspiracija i savremenim feministkinjama.

Opšti plan ženskog aktivističkog korpusa

Narodni ženski savez Kraljevine SHS (NŽS) osnovan je 1919 u Beogradu. Na skupštini Saveza u Zagrebu 1920. tajnim glasanjem je izabrana uprava Saveza koju su činile: predsednica Danica Hristić (Beograd), potpredsednice: Zlata Kovačević (Zagreb) i Franja Tavčar (Ljubljana), sekretarke: Isidora Sekulić i Mileva Petrović (Beograd), Danica Bedeković (Zagreb) i Minka Govekar (Ljubljana). Među članicama uprave iz Zagreba su bile: Željka Frangeš, Zdenka Smrekar i Milica Bogdanović („Управа Савеза“. Женски покрет бр. 4 и 5. 1920: 8), kasnije i Adela Milčinović („Извештај о раду Народног Женског Савеза Краљевине С.Х.С у 1924-25 год“. Женски покрет бр. 8. 1925: 284). Jelena Ćuk je izabrana za članicu Nadzornog odbora (Isto, 276), a pošto je Adela Milčinović dala ostavku za članicu uprave NŽS umesto nje izabrana je Jelena Ćuk (Isto, 284). Među počasnim članicama su bile Marija Jambrišak i Klotilda Cvetišić („Извештај о раду Народног Женског Савеза за годину 1921“, Женски покрет бр. 11 и 12. 1921: 375). List Женски покрет/Ženski pokret[2], od 1200 primeraka koliko je iznosila njegova distribucija, u „Hrvatskoj i Slavoniji“ imao je 113 prodatih primeraka za 1920. (Женски покрет бр. 1. 1921: 5). Poverenica za distrubuciju lista za „Hrvatsku i Slavoniju“ je prvih godina izlaženja lista bila Adela Milčinović (Zagreb).

Naslonivši se na prethodne međunarodne veze Srpskog narodnog ženskog saveza, NŽS je nastavio članstvo u Međunarodnom savezu žena[3] (ICW osn. 1888. u Vašingtonu) i Međunarodnoj alijansi za žensko pravo glasa (IAW osn. 1904. u Berlinu). Žene Kraljevine SHS su već od 1921. bile u telima odlučivanja, Isidora Sekulić kao „drugi korespodentni sekretar“ ICW, a među Zagrepčankama samo je Mira Kočonda-Vodvarška[4] bila članica Sekcije za nastavu („Извештај секретара за страну коресподенцију у години 1921“. Женски покрет бр. 11. i 12. 1921: 377).

Na kongresu Narodnog ženskog saveza Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Zagrebu 1920. prvi put se pojavila delegatkinja „muslimanskog ženskog društva“, Rasema Bisić iz Sarajeva. Tim povodom je u listu Женски покрет o događaju, ali i o položaju muslimanskih žena u Bosni Hasan Rebac objavio tekst „POJAVA MUSLIMANKE među sestrama Jugoslovenkama“ (Женски покрет бр. 4 i 5. 1920: 25-27). Hasan Rebac pozdravlja dolazak delegatkinje Raseme Bisić u Zagreb i osuđuje pretnje koje je „begovska klerikalna stranka“ uputila njoj i svim „prosvećenim muslimankama“ preteći „da će zlo proći kad se vrati kući“ (Isto, 25). Hasan Rebac zatim govori o tome da „verski sistem muslimana daje mnogo prava ženi, čak mnogo više nego što i sada imaju žene u Srbiji“ (Isto, 26). On potseća da su poratne prilike uslovile situaciju da i muslimanke moraju da menjaju životne navike da bi opstale i da je to veliki problem jer je među njima „mali postotak pismenih“. Hasan Rebac u tom kontekstu spominje činjenicu da je u vreme austrougarske vladavine Bosnom i Hercegovinom školovanje ženske dece bila obaveza za sve zajednice „sem za muslimansku žensku decu“ (Isto, 26).

Na zagrebačkom kongresu Narodnog ženskog saveza Kraljevine SHS (1920) donet је i plan rada za sva „društva sa feminističkim, kulturnim ili higijenskim“ programom rada i to u odnosu na pitanja koja sva pomenuta društva u sastavu NŽS mogu realizovati („Оснивање феминистичко-културно-хигијенске секције“. Женски покрет бр. 4. и 5. 1920: 8). Za feministička društva predloženo je održavanje „različitih kurseva i konferencija pod naslovom „Za građansko vaspitanje žene“ (Isto, 8). Za sve druge organizacije predložene su programi edukacija žena pod zajedničkim nazivom „Oplemenjavanje ukusa nedovoljno školovanog ženskog sveta“ i „higijenska predavanja“ koja bi držali „ženski lekari“ o zaštiti zdravlja žena i dece (Isto, 8). Ove programe prihvatio je jedan broj organizacija – članica Narodnog ženskog saveza Kraljevine SHS. Među njima su bile sledeće zagrebačke organizacije: „Udruga Učiteljica, Katolička Sveza, Udruženje Jugoslovenskih žena, Večernja škola, Organizacija Akademičara, Ženska sekcija demokratske stranke, Patronaža za zaštitu mladeži“[5] (Isto, 8). Među zagrebačkim feministkinjama koje su se istakle na planu edukcije u navedenom izveštaju pominje se samo dr Zdenka Smrekar[6] koja je održala niz predavanja „iz socijalnih nauka“ („Извештај о раду Народног Женског Савеза за годину 1921“. Женски покрет бр. 11 и 12. 1921: 372). U istom kontekstu se pohvaljuje nastojanje Zagrepčanke Željke Frangeš „da se uzme u zaštitu rasipanje i propadanje narodnih rukotvorina“ (Isto, 373). Vredno je spomenuti da „Ministarstvo Šuma i Ruda odstupa od zemljišta na Plitvičkim jezerima za gradnju doma za iznemogle žene“ i to na zahtev Zlate Kovačević-Lopašić (Isto, 374).

Prve akcije uprave NŽS su bile podnošenje predstavke Vladi protiv uskraćivanja dodatka za skupoću ženama, državnim činovnicama, predstavke Ministarstvu prosvete o obaveznom školovanju ženske muslimamske dece i opšti zahtev za izmenu Кaznenog i Građanskog zakonika, a u tom kontekstu kao prvi zahtev izjednačavanje muških i ženskih srodnika u naslednom pravu i izjednačavanje dece pred zakonom. ( „Извештај о раду Народног Женског Савеза Краљевине С.Х.С у 1924-25 год.“ Женски покрет бр. 8. 1925: 278-279). NŽS je funkcionisao kroz 11 sekcija[7], a među Zagrepčankama u rad uprava sekcija su bile uključene: Anka Nikolić (Sekcija za zakone), Darinka Leder (šefica Sekcije za jednak moral), Mira Kočonda-Vodvarška[8] (šefica Sekcije za vaspitanje), Darinka Leder (Sekcija za zaštitu dece) (Isto, 283).

Narodni żenski savez Kraljevine SHS se 1929. transformisao u Jugoslovenski żenski savez[9] . Ova promena nije bila samo posledica promena naziva drżave, veċ i posledica podela i rascepa[10] koji se desio 1926. Skupština Jugoslovenskog ženskog saveza održana je u Zagrebu (12.- 15. oktobar) 1930. Predsedavala je Danica Bedeković. NŽS je 1930. članstvu i svim zainteresovanim stranama podneo platformu ženskog aktivizma pod naslovom „Rezolucija i predlozi za budući rad Jugoslovenskog žen. saveza“ čiji su delovi pratili osnovna programska opredeljenja Saveza: „prosvetno-higijenski“ rad na selu, građanske škole, problem pomoćnica-domaćica (domaća posluga), predlozi komisije za emigraciju, borba protiv alkohola („Резолуција и предлози за будући рад Југословенског жен. савеза“. Женски покрет бр. 23-24. 1930:1). Među „opštim rezolucijama“ u navedenom dokumentu su sledeći zahtevi: da se osnuju „savetodavnice za pozive“, da se pri konzulatima u vezi sa pitanjima iseljeništva postave i žene, „moralna i materijalna potpora“ za organizovanje biroa koji će posredovati u zapošljavanju žena, da Građanski zakonik bude zasnovan na principu potpune ravnopravnosti muškaraca i žena, uspostavljanje ženske policije, podizanje novih zgrada za ženske škole jer su postojeće u jadnom stanju, da se u sve škole uvede predmet „Nastava o građanskim dužnostima“ (Isto, 1).

Jugoslovenski ženski savez (JŽS) je 1933/4. reorganizovao rad kroz osnivanje banovinskih sekcija. Ženske organizacije iz Zagreba koje su bile uključene u rad JŽS „pripadale“ su Sekciji Savske banovine koju su 1935. činile sledeće ženske organizacije: „Crveni krst Kraljevine Jugoslavije – Zagrebački ženski odbor, Društvo za individualni odgoj mladeži zagrebačke, Društvo za promicanje dečje književnosti, Društvo za staranje o potrebama ruske srednje i više škole, Djevojačko sklonište ‘Naš Dom’, Društvo zagrebačkih gospođa za uzdržavanje srednjoškolskog Skloništa, Gospojinski odbor za održavanje ‘Pjestovališta’, Gospojinski odbor sirotišta ‘Leskovac’, Hrvatska katolička ženska sveza, Izraelitska ferijalna kolonija, Izraelitsko gospojinsko društvo ‘Jelena Prister’, Jugoslovenska matica – ženska sekcija, Jugoslovensko društvo diplomiranih sestara, Klub likovnih umjetnica, Kolo domaćica, Materinstvo, Patronaža mladih djevojaka, Roditeljsko vijeće prve i druge ženske Gimnazije, Udruga za našu djecu, Udruženje jugoslovenskih žena, Udruženje primalja Savske banovine, Udruženje sestara negovateljica i odgojiteljica, Udruženje univerzitetski obrazovanih žena, Zagrebačka dobrotvorna zadruga Srpkinja, Zagrebački pododbor društva Kneginje Ljubice, Zagrebački pododbor društva Kneginje Zorke, Zaštitnice djevojaka, Ženski pokret, Ženska sekcija Jugoslovenskog teozofskog društva, Ženska sekcija ‘Prehrane’, Ženska udruga za narodno tkivo i vezivo i Žensko humano, prosvetno društvo ‘Kustošija’; (van Zagreba): Dobrotvorna zadruga Srpkinja (Sl. Požega, Osijek, Pakrac, Gospić, Karlovac, Petrinja i Vukovar), Dobrotvorno gospojinsko društvo (Donji Miholjac, Krk, Sv. Ivan Zelina, Društvo Kneginje Zorke (Sisak i Ludbreg), Hrvatsko katoličko žensko prosvjetno društvo (Koprivnica), Hrvatsko žensko humano, prosvjetno društvo (Sl. Požega), Jugoslovensko žensko demokratsko udruženje (Sušak), Jugoslovensko žensko društvo (Sl. Požega), Jevrejsko žensko društvo (Đakovo), Kolo jugoslovenskih sestara (Petrinja, Novo Mesto, Sv. Ivan Zelina, i Karlovac), Kolo sestrara (Sušak i Okučani), Udruženje jugoslovenskih žena (Sisak, Krasica i Sušak), Ženska čitaonica ‘Posestrima’ (Vukovar), Ženski pokret (Varaždin) i Ženska udruga za narodno tkivo i vezivo (Petrinja)“ (Гласник Југословенског женског савеза br. 5. 1935: 40).

Potpredsednica Jugoslovenskog ženskog saveza i počasna predsednica Sekcije Savske banovine je do smrti, počekom 1938., bila Zlata Kovačević (Гласник Југословенског женског савеза br. 3 1938: 16). Članica Nazornog odbora Jugoslovenskog ženskog saveza bila je Anka Gvozdenović, na čelu Sekcije Savske banovine bila je Danica Bedeković[11], a članica uprave JŽS iz Sekcije Savske banovine bila je dr Milica Bogdanović (Гласник Југословенског женског савеза бр. 1. 1935: 8). Prema izveštaju o radu JŽS za period 1934-1938. vidi se da su Bedeković i Bogdanović na istim pozicijama u Sekciji Savske banovine JŽS (Гласник Југословенског женског савеза бр. 9-10. 1938: 71-81). Obe zagrebačke predstavnice u upravi JŽS bile su posebno pomenute u navedenom izveštaju u vezi sa problemima koji su se pojavili posle „ukidanja reglemantacije prostitucije“ jer su zahtevale da se posledice Zakona o aboliciji prostitucije posebno razmotre[12] u kontekstu položaja žena u prostituciji (Isto, 80).

Feministički korpus unutar opšteg ženskog aktivističkog korpusa

Među zagrebačkim ženskim organizacijama sa feminističkom platformom najpre se pominje „Udruženje Jugoslovenskih žena“[13] („Извештај о раду Народног Женског Савеза за годину 1921“, Женски покрет бр. 11 и 12. 1921: 370). Organizaciju je osnovala Zlata Kovačević Lopašić, a na liderskoj poziciji je najduže bila Danica Bedeković. U „Извештају о раду Народног Женског Савеза за годину 1921“ stoji da je „Udruženje Jugoslovenskih Žena“ 10. aprila 1921. оdržalo „vanredno uspelu skupštinu“ na kojoj je donešeno više rezolucija za ravnopravni položaj žena na ličnom, porodičnom i političkom planu (Женски покрет бр. 11 и 12. 1921: 370).

Borba za žensko pravo glasa, pravni status žena, naročito položaj zaposlene žene bili su u fokusu feminističkih organizacija koje su sve više usklađivale svoje aktivističke napore. Tako su Zagrepčanke zajedno sa predstavnicama feminističkih i ženskih organizacija Ljubljane, Sarajeva, Banjaluke, Požarevca i Zaječara prisustvovale skupštini za žensko pravo glasa u organizaciji Društva za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava[14] koja je održana u Beogradu 8. maja 1921. („Рад Друштва за Просвећивање Жене и Заштиту Њених Права /Од почетка маја до краја новембра ове године/“. Женски покрет бр. 9 и 10. 1921:325-328). Usledila je zgusnuta serija okupljanja žena koje su razmatrale pravni status[15] u državi gde je privatno pravo funkcionisalo kroz šest pravnih područja. Činili su ga različiti pravni propisi koju su nasleđeni iz prethodnih državnih i pravnih sistema, Šerijatsko pravo za muslimane (Božić 1939: 10) i sudsko administrativna mreža za svaki od šest pravnih područja.

Položaj žena u okviru Građanskog zakonika za Hrvatsku i Slavoniju bio je ozbiljno razmatran već 1921. Tako je na plenarnoj sednici Ženskog saveza[16] u Splitu Mira Kočonda-Vodvarška predstavila rezultate analize pravnog položaja žena u Hrvatskoj i Slavoniji (Женски покрет бр. 11 и 12. 1921: 344-451). Zakon o gradovima i opštinama je bio povod održavanja velikog skupa žena koji se održao 27. novembra 1921. u sali zagrebačkog kina „Metropol“. Žene su bile zainteresovane za komunalne probleme i funkcionisanje grada jer je to bilo poprište dešavanja svakodnevnih, životnih prosesa i relacija. Skup je sazvao „Akcioni odbor žena za potpuno izjednačavanje žena sa muškarcima u političkom životu“ na čelu sa Mirom Kočondom-Vodvarškom (Женски покрет бр. 11 и 12. 1921: 384). Otvarajući skup ona je rekla „da zakon izričito ne oduzima ženama pravo izberivosti u opštinskoj upravi, pa je zadatak žena, da to svoje zakonom zajamčeno pravo naglase i prevedu u praksu života“ (Isto, 384). Gospođa Martinis je zatim govorila o skupoći i da ako bi „ženama bio pripušten ulazak u gradske uprave“ da bi snabdevanje životnim namirnicama bilo ujednačenije (Isto, 385). Dr Ciraki, gradski lječnik je zatim govorio o lošim higijenskim prilikama u gradu, gospođa Leder, učiteljica gradskog sirotišta na Josipovcu, o problemu zapuštene dece i omladinske delikvencije a Božena Deželić o nedostacima dosadašnjih sanitarnih mera u gradskim osnovnim i srednjim školama. Za Jelisavetu Vavru važno je bilo izgraditi građansku svest žena jer je „žena dosadašnjim radom stekla svest majke i kućanice… njena pojava u školama izgradila je svest učiteljice … a njena pojava u privrednom životu pokazala njenu sposobnost i kod sticanja sredstava za život … (zato) treba joj dati ne samo aktivno pravo glasa, već i pripustiti je u gradsku upravu“ (Isto, 386). Ada Boh je na primeru žena Amerike pokazala koliko je korisna prisutnost žena u javnoj administraciji, Danica Bedeković je upozorila na rad institucija „koje stoje pod zaštitom policije i strašno ponižavaju žensko dostojanstvo“ ili o „velegradskoj prostituciji“, a Adela Milčinović je samo još jednom podvukla pravo žena na sudelovanje u radu gradske uprave (Isto, 386-7). Marija Kumičić[17] je iznela stav da ništa od prethodno rečenog ne može biti rešeno jer nema slobode, na šta je replicirala Olga Kernic-Peleš stavom „da grad Zagreb jednako voli sve Srpkinje, Slovenke kao i Hrvatice koje u njemu žive“ (Isto, 387). Na kraju je donešen sledeći zaključak: „Žene skupljene na skupštini u Zagrebu zahtevaju da se uredba o opštinskim izborima za Hrvatsku i Slavoniju ispravi utoliko, da se žene u dužnostima i pravima potpuno izjednače s muškarcima i da se tako ispravljena uredba protegne na sve pokrajine u državi (Isto, 387).

Feministički blok: Ženski pokret u Zagrebu i Alijansa ženskih pokreta

Skupovi žena za lična, porodična i politička prava su pokazali da je sazrelo vreme da se feministička udruženja grupišu. Tako je Udruženje Jugoslovenskih žena iz Zagreba, zajedno sa Ženskim pokretom[18] iz Beograda i Sarajeva i „Splošnog Ženskog Društva“ iz Ljubljane, bilo organizacija-osnivačica „Alijansije[19] Feminističkih društava u Državi S.H.S“ 1923. godine (Женски покрет бр. 7 1923: 326-327). Na osnivačkom kongresu Alijanse bilo je delegatkinja organizacija koje su kao posmatračice pratile rad kongresa. Iz Zagreba su bile prisutne delegatkinje „Katoličkog Saveza“ i Narodnog ženskog Saveza Kraljevine SHS (Isto, 326). U upravnom odboru novoosnovane Alijanse, te 1923. nije bilo Zagrepčanki, ali je u okviru institucije povereništva referentkinja za Hrvatsku bila „g-đa Hafner“ (Isto, 327). Organizacije Ženskog pokreta bile su članice NŽS zato možemo naći da su mnoge liderke Ženskog pokreta uključene u rad sekcija NŽS-a.

Prema „Pravilima Femnističke Alijancije u Državi S.H.S“ organizacija je imala za cilj: „oslobođenje žene sticanjem političkih prava i uvođenjem reformi, kako u pogledu izmene zakona[20], tako i u pogledu izmene društvenih običaja, da bi se postigla potpuna jednakost između muškaraca i žena“ (Женски покрет бр. 9 и 10. 1923: 455). Od 1926. Alijansija nosi naziv Alijansa ženskih pokreta.

Pravila Alijanse su određivala da Izvršni odbor Alijanse čine predsednice Ženskih pokreta, a predsedništvo (uprava) Alijanse je istovremeno predsedništvo Ženskog pokreta grada u kojem je sedište Alijanse, s tim što se predsednica Alijanse posebno bira (Božinović 1966: 123). Sedište Alijanse je bilo u Ljubljani, Beogradu, Zagrebu (1934-1938[21]), Beogradu i u trenutku gašenja Alijanse (1940) u Novom Sadu.

Deo „Правила Феминистичке Алијанције у Држави С.Х.С.“. Preuzeto iz lista Женски покрет бр.. 9 i 10. 1923: 459.
Deo „Правила Феминистичке Алијанције у Држави С.Х.С.“
Preuzeto iz lista Женски покрет бр.. 9 i 10. 1923: 459.

Organizacije Ženskog pokreta su u svim mestima gde su postojale bile u obavezi da osnivaju „Berzu Rada Ženskog Pokreta“, čiji je zadatak bio: „da svaki nezaposleni ženski radenik, bilo fizički bilo intelektualni, dođe što pre do rada odgovarajućeg njegovim sposobnostima; da iznalazi posla onima koji su iznenadno prinuđeni da se prihvataju rada; da u slučaju bolesti ili oskudice, usled nezaposlenosti, pomaže redovne članove Berze Rada Ženskog Pokreta besplatnim lečenjem, lekovima, novcem i eventualno hranom“ („Правила Берзе Рада Женског Покрета“ чл. 2. Женски покрет бр 9 и 10. 1923: 461).

Osnivanje[22] organizacije Ženskog pokreta u Zagrebu se verovatno desio u periodu 1924-1925. budući da organizacija nije postojala 1923. u trenutku osnivanja Alijanse feminističkih društava u Državi SHS, ali je učesvovala u organizovanju Alijase ženskih pokreta 1926. Na čelu organizacije je u kontinuitetu bila Mira Kočonda-Vodvarška. Na Skupštini organizacija Ženskog pokreta održanoj u Bosanskom[23] i Slavonskom[24] Brodu[25] 1926. potvrđeno je ime saveza/alijanse – Alijansa ženskih pokreta, izabrano je rukovodstvo koje su činile: predsednica Alojzija Štebi, potpredsednica Karla Modić i sekretar Cirila Štebi.

Sa skupštine Alijanse održane u Sl. i Bos. Brodu 1926., a povodom novog Zakona o opštinama „Ministarstvu Unutrašnjih Dela“ upućen je memorandum sa zahtevom: „opšte pravo glasa za sve građane i građanke..“ (Isto, 429). Na Skupštini Alijanse ženskih pokreta koja je jedan deo aktivnosti održala i u Bosanskom Brodu Mira Kočonda-Vodvarška je održala „konferenciju o feminizmu“ („Organizovanje Aliance Ženskih Pokreta“ Женски покрет/Ženski pokret br. 8. 1926: 361).

Feministički diskurs i aktivnosti organizacija Ženskog pokreta bio je vidljiv i u radu NŽS koji je usvojio feminističku platformu „da se ženamam izvojuju ista prava u svim granama rada, za iste dužnosti koje one obavljaju kao njihove muške kolege“ i „da se omogući uticaj žena pri uređenju naše države time, što bi se osugurala saradnja organizovanih žena, pri donošenju svakog zakonskog projekta“ („Извештај о раду Н.Ж.С. у 1925.-26.г“ Женски покрет бр. 9 и 10. 1926: 388). Ovde je važno reći da je princip „za jedanak rad, jednake plate“ usvojen kao opšti princip ženskog pokreta, a feministkinje su ga smatrale velikim svojim uspehom (Atanasijević „Izveštaj sa Treće konferencije Male Antante Žena, održane od sedmog do trinaestog decembra 1925. g. u Atini“ Женски покрет бр 1-2. 1926: 36-43).

Kako je Ksenija Atanasijević svedočila „Ženski Pokret“ je okupio advokatkinje i pravnice koje su analizirale svaki zakonski predlog u vezi sa položajem žena i davale konkretne primedbe na svako zakonsko rešenje koje je išlo u pravcu uskraćivanja ili sužavanja ženskih prava (Atanasijević, „Izveštaj sa Treće konferencije Male Antante Žena, održane od sedmog do trinaestog decembra 1925. g. u Atini“. Женски покрет бр 1-2. 1926: 36-43). Ovi nalazi grupe advokatkinja i pravnica bili su zatim pretočeni u zahteve, peticije, memorandume, rezolucije Alijanse ženskih pokreta koji su ponekad i urodili plodom. To je recimo bio slučaj kada je „posle duge borbe izabrana prva žena docentkinja na Univerzitetu u Beogradu“[26] (Isto, 36-43). Isto tako „Ministarstvu Prosvete“ je predata rezolucija da se „žene postave za direktore srednjih škola, nadzornice i upraviteljice osnovnih škola“ a ubrzo je usledilo i postavljenje dr Zdenke Smrekar za direktorku „realne ženske gimnazije“ u Zagrebu kao prve žene na tom mestu u Kraljevini SHS („Извештај о раду Н.Ж.С. у 1925.-26.г“ Женски покрет бр. 9 и 10. 1926: 388). „Ministarstvo Prosvete“ je profesorke, članice Ženskog pokreta i NŽS uključivalo u zvanične državne delegacije pa su tako dr Milica Bogdanović (Zagreb) i Katarina Bogdanović (dir. Ženske gimnazie u Nišu) učestvovale na „Internacionalnom profesorskom kongresu“ u Briselu 1930. (Женски покрет бр. 13-16. 1930: 8). Dr Milica Boganović je tom prilikom bila „određena za referenta o pitanjima preopterećenosti đaka u srednjim školama“ (Isto, 8).

Članice Alijanse ženskih pokreta učestvovale su na sastancima Male Antante žena[27] , Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa (IAW) i Međunarodnog saveza žena (ICW). Među zagrebačkim članicama Ženskog pokreta na međunarodne kongrese je najčešće putovala liderka Ženskog pokreta iz Zagreba Mira Kočonda-Vodvarška. Prvi međunarodni nastup Kočonde-Vodvarške je bio na kongresu Međunarodnog saveza žena u Kristijaniji[28] 1920 (Женски покрет бр. 11 i 12. 1921: 378; Jанковић 1926:20). Ona je kao članica sekcije za nastavu pročitala referat o obrazovanju naše žene na francuskom jeziku, a u Ženskoj čitaonici u Kristijaniji i predavanje o narodnoj književnosti na nemačkom jeziku (Женски покрет бр. 11 i 12. 1921: 378). Posebno je pohvaljen njen referat o bračnom pravu koji je iznela na Kongresu Male Antante žena u Atini 1925. („Извештај о раду Н.Ж.С. у 1925-26.г“. Женски покрет бр. 9 и 10. 1926: 390). Ksenija Atanasijević je svedočila da je Kočonda-Vodvarška u svom izlaganju „o bračnom zakoniku“, budući da nije bila pravnica, govorila „sa stanovišta naučne etike i sociologije čije norme treba da postanu osnovom nove pravne nauke… gde je samo brak zasnovan na principu jednakosti u stanju da usreći supruge i da usavrši celo društvo“ (Atanasijević „Izveštaj sa Treće konferencije Male Antante Žena, održane od sedmog do trinaestog decembra 1925. g. u Atini“ Женски покрет бр 1-2. 1926: 36-43). Treba dodati da je Adela Milčinović bila članica delegacije NŽS na Kongresu Međunarodnog saveza žena (ICW) održanog u Vašingtonu 1925. (Janković 1926: 20).

Mira Kočonda-Vodvarška je kao zamenica predsednice Alijanse ženskih pokreta, uz Milenu Atanacković, tada na poziciji „drugog sekretara Alijanse“ i Leposavu Petković, predsednicu JŽS učestvovala u radu Upravnog odbora Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa 1930. u Beču („Интернационална Алијанса за женско право гласа долази у нашу земљу“. Женски покрет бр. 13-16. 1930: 3). Тada je donešena odluka o održavanju Međunarodne ženske konferencije o razoružanju u Beogradu u maju 1931. u organizaciji Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa.

Leposava Petković, dr Ksenija Atanasijević, dr Maša Živanović i Mira Kočonda-Vodvarška na zasedanju Male Antante žena u Atini 1925. Foto: Жена и свет br. 1. 1926. Leposava Petković je bila predsednica NŽS, kasnije Jugoslovenskog ženskog saveza, a lekarka dr Maša Živanović predsednica Ženskog pokreta u Sarajevu. Leposava Petković je bila na čelu Male Antante žena 1925.
Leposava Petković, dr Ksenija Atanasijević, dr Maša Živanović i Mira Kočonda-Vodvarška na zasedanju Male Antante žena u Atini 1925. Foto: Жена и свет br. 1. 1926. Leposava Petković je bila predsednica NŽS, kasnije Jugoslovenskog ženskog saveza, a lekarka dr Maša Živanović predsednica Ženskog pokreta u Sarajevu. Leposava Petković je bila na čelu Male Antante žena 1925.

Jedna od važnih karakteristika jugoslovenskog građanskog feminizma između dva svetska rata je bila situacija da je jedan broj feministkinja bio aktivan u više organizacija, što je doprinosilo boljoj koordinaciji u vezi sa mnogim akcijama ili događajima. To se naročito odnosi na članice ženske organizacija i saveze koji su osnovani posle Alijanse ženskih pokreta, a koji su zagovarali aktivnu ulogu žena u društvu, njenu zaštitu u svetu rada i mirovni angažman: Jugoslovensko udruženje univezitetski obrazovanih žena (osn. 1927) i Jugoslovenska liga žena za mir i slobodu (osn. 1928). Zagrebačka sekcija Udruženja univerzitetski obrazovanih žena u Zagrebu osnovana je 1930[29]. Saradnja se najčešće uspostavljala na planu borbe za žensko pravo glasa, zakonsku zaštitu žena, zaštitu položaja zaposlenih žena, međunarodnu i mirovnu aktivnost.

Leposava Petković (u prvom planu), dr Maša Živanović i dr Ksenija Atanasijević (sasvim levo) i Mira Kočonda-Vodvarka ( sasvim gore desno) pred put u Atinu 1925. Foтo: Жена и свет 15. 01. 1926.
Leposava Petković (u prvom planu), dr Maša Živanović i dr Ksenija Atanasijević (sasvim levo) i Mira Kočonda-Vodvarka ( sasvim gore desno) pred put u Atinu 1925. Foтo: Жена и свет 15. 01. 1926.

Međunarodna żenska konferencija[30] o razorużanju u organizaciji Međunarodne alijanse za żensko pravo glasa koja je odrżana u Beogradu u maju 1931. bila je prostor gde su se okupile vodeće feministkinje Kraljevine Jugoslavije.Vera Kićevac-Petrović je ostavila podatak da je u okviru velikog rada i zalaganja članica Alijanse ženskih pokreta da se organizuje ova međunarodna ženska mirovna konferencija u Beogradu „naročito bio aktivan Zagreb“ (Вера Кићевац „Жене и Мир“. Женски покрет бр. 3-4. 1935: 50). Feministkinje Ženskog pokreta iz Zagreba posebno je pogodila zabrana prikupljanja ženskih potpisa za Konferenciju za razoružanje (Ženeva, 1932) gde su žene iz celog sveta prikupile oko 8[31] miliona potpisa, a žene Jugoslavije su bile sprečene da budu deo tog međunarodnog, ženskog aktivstičkog plana. Zbog ove „pasivnost“ i izostanka žena Jugoslavije sa ženske, svetske mirovne aktivističke scene (makar je to bila posledica političke odluke vlasti Kraljevine Jugoslavije)[32] Zagrepčanke su duboko žalile („Godišnja skupština Ženskog pokreta u Zagrebu“. Ženski pokret br. 1. 1933: 5). Ali, kao i druge organizacije ženskog pokreta i Zagrepčanke su organizovale predavanja o značaju borbe za mir. Tako je Slava Rastovčan održala predavanje „Liga naroda i njeno djelovanje“ koje je bilo praćeno „sa 60 projekcija“ koje je poslao „Savez francuskih žena“ (Isto, 5).

Priprema Kongresa Međunarodnog saveza žena (ICW) održanog u Dubrovniku 1936. reprezentuje tesnu saradnju među feminističkim organizacijama. Među Zagrepčankama u pripremi Kongresa, a „na osnovu kandidacija društava“ neposredno su učestvovale: dr Slava Rastovčan i dr Ljiljana Turkalj-Šarić (Komisija za štampu), Anđa Hristić i Mira Vodvarška-Kočonda (Komisija za pavo glasa), dr Milica Bogdanović –šef i Danica Bedeković (Komisija za jednak moral i protiv trgovine ženama i decom), dr Desanka Ristović –šef i dr Draga Plaškaj (Komisija za higijenu) dr Mira Vodvarška-Kočonda-šef (Komisija za vaspitanje), dr Mojić-Ivanović Angelina (Komisija za žene u pozivu), Elza Kučera (Komisija za književnost) („Рад Ј.Ж. Савеза“. Гласник Југословенског женског савеза бр 6. 1936: 44-45). Glavne teme dubrovačkog kongresa su bile položaj zaposlene žene i položaj žene u domaćinstvu i na selu ali je i pitanje mira i antiratni koncept bio takođe u fokusu („Sa kogresa u Dubrovniku“. Žena danas br. 1. 1936: 12-14).

Feministkinje u borbi protiv mera štednje i odbrani ženskih prava (1932-1937)

Feministkinje Alijanse ženskih pokreta su u saradnji sa JŽS i Jugoslovenskim udruženjem univerzitetski obrazovanih žena počev od 1932. organizovale akcije protiv ozbiljnih restrikcija ženskih prava, pa čak i ukidanjem dostignutih prava žena. Među najdrastičnijim nepravdama prema ženama u svetu rada bila su uskraćivanje visokoobrazovanim ženama zapošljavanja na železnici, restrikcije u PTT službi, zabrana bavljenja sudijskim pozivom, oduzimanje dodatka na skupoću ženama državnim službenicama kojima su muževi takođe bili u državnoj službi, uvođenje celibata za učiteljice i nastavnice, kršenje zakona u pogledu prava u vezi sa osiguranjem i porođajnim odsustvom (Božinović 1996: 113; Гласник Југословенског женског савеза бр. 9 и 10. 1938: 73).

 Članice Ženskog pokreta u Zagrebu su na skupštini održanoj 14. decembra 1932. razmatrale kako se restriktivne mere Kraljevske Vlade odražavaju na položaj žena svih slojeva u svom okruženju („Godišnja skupština Ženskog pokreta u Zagrebu“. Женски покрет бр. 1. 1933: 4-7). Predsednica organizacije Mira Vodvarška-Kočonda je pozdravljajući skup istakla težak položaj žena bilo da su majke, supruge i(ili) zaposlene žene i pozvala članice “na složan i predani rad za zajedničke ciljeve i poboljšanje njihovog položaja“. Izveštaj o radu organizacije podnela je tajnica društva, dr Slava Rastovčan. Izveštaj se prvo odnosio na aktivnosti unutar Alijanse ženskih pokreta i saradnju sa inostranim feminističkim pokretima. Otkazivanje kongresa Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa koji je trebalo da se održi u Atini 1932. zbog skupoće, za zagrebačke feministkinje nije bio dobra odluka. Prema njihovom sudu moglo se uštedeti na banketima i izletima jer je „važan samo rad na kongresima“ (Isto, 4). Feminističkoj ideji je bio potreban poticaj, novi impuls koji se, kako su Zagrepčanke smatrale, dobija u neposrednom kontaktu sa „odličnim stranim feministkinjama“ (Isto, 4).

Merama štednje koje je doneo novi Budžet Kraljevine Jugoslavije (1932-1933) nagovešteno je otpuštanje žena činovnica. Zagrepčanke su se usprotivile[33] nacrtu dokumenta Alijanse kojim su se „mogle reducirati one žene koje se mogu momentalno smatrati za materijano zaštićene i osigurane“ (Isto, 5). Smatrale su da „je jedino pravedna redukcija, kojoj odlučuje samo kvalifikacija, sposobnost i savjesnost u radu, a nipošto spol namještenika“ (Isto, 5). Istovremeno Zagrepčanke su konstatovale da je „ofanziva na ženski rad“ poprimila globalne razmere i da se inostrane feministkinje bore protiv toga rezolucijama i protestma među kojima su izdvojile stav poljskog Udruženja univerzitetski obrazovanih žena da je otpuštanje udatih žena antisocijalna i nemoralna akcija (Isto, 5). U prvi plan su stavile rad i platformu novog ženskog udruženja „Frauenfront“ osnovanog 1932. u Nemačkoj čiji su ciljevi rada apostrofirani kao platforma iza koje u potpunosti stoji Ženski pokret u Zagrebu: „ 1) da se bori protiv svakog pokušaja da se istisne žena iz političkog i javnog života, 2) da se bori protiv svakog pokušaja da se ograniči ili oduzme ženi slobodno pravo na privredni rad 3) da se bori protiv svakog pokušaja nasilja pri izražavanju političkog uvjerenja“ (Isto, 5).

 Ženski pokret iz Zagreba je okupio članice i simpatizerke da bi saslušao šta one misle o otpuštanju žena „različitih zvanja“ (Isto, 5) ali i zauzeo stav u vezi sa umanjenjem ženskih prava u konkretnim slučajevima koji su se u tom trenutku dešavali u neposrednom okruženju[34]:

  • krojačica, koje su tražile izjednačenje sa muškim kolegama u pogledu istog obrazovanja, istih dužnosti i istih prava (Zakon o radnjama);
  • razvedenih žena kojima prema propisima Rimokatoličke crkve nije pripadalo pravo na porodičnu penziju (razvedene žene drugih vera nisu penziju ni do tada imale) (Zakon o činovnicima);
  • devojaka i žena koje napuštaju seoske zadruge pa gube sva prava jer su zakonska rešenja u vezi sa zemljišnom svojinom i zadružnom i naslednom pravu bila krajnje nepravedna prema ženama (Isto, 6).

Predloge rešenja koja su u vezi sa konkretnim slučajevima uradile Sonja Breberina, dr Angelina Mojić-Ivanović upućena su Alijansi ženskih pokreta, a zatim i odgovarajućim ministarstvima kao predlozi Alijanse.

Ženski pokret iz Zagreba je 1934. ušao u najplodnije razdoblje rada. Tada je i sedište Alijanse ženskih pokreta bilo u Zagrebu. Bilo je to vreme opšteg napada na ženska prava naročito prava zaposlenih žena, a odgovor koji su zagrebačke feministkinje dale je skup oko šest stotina žena u organizaciji Ženskog pokreta u velikoj dvorani hotela „Esplanade“ 6. marta 1934. Tema skupa je bilo žensko pravo na rad u svetlu mera Kraljevske Vlade koje su najviše pogodile žene u državnoj službi. Mira Kočonda-Vodvarška je, otvarajući zbor žena, između ostalog kazala: „Oduzmemo li ženi pravo na rad koji odgovara njenim sposobnostima, ubićemo u njoj želju i nastojanje, da se obogati znanjem, pa će time u njoj zakržljati i postati bez sadržaja njen osjećajni život čija se vrijednost uvijek toliko naglašavala.. i da je moralna i materijalna sloboda uvjet za uzgajanje čovjeka potrebna današnjem vremenu, to ne treba dokazivati… („Za pravo na rad“. Женски покрет бр. 3. 1934: 18). Sledeća govornica, Anka Miljan-Švrljuga je istakla da „efekat namjerne redukcije žena, naročito udatih, neće biti zaštita porodice, nego baš naprotiv mora dovesti u pitanje opstanak postojećih porodica i formiranje novih“ (Isto, 19). Dr Angelina Mojić-Ivanović je govorila o „vrednosti ženinog rada“ i istakla da nije problem žena koja radi u kući već ona koja „radi u zvanju“ i izvan kuće (Isto, 20). Cilj poslodavca (a to je u konkretnom slučaju bila država) je prema Mojić-Ivanović bio da vrednost ženinog rada opet učine nevidljivim „upućujući je da radi samo one poslove koje niko ne vidi i ne plaća“ (Isto, 20). Dr Božena Deželić je upitala šta je alternativa koja se nudi otpuštenim ženama i svim onima obrazovanim ženama koje tek dolaze? Brak sigurno nije. Ljubica Smrečki je govorila o situaciji privatnih nameštenica i dala primer jednog „novčanog zavoda“ koji je otpustio sve „ženske nameštenike“, pri tom se zapitala da li je ova redukcija žena u stvari uskraćivanje prava na život, „jer se samo od rada i zarade može živjeti a na to ima pravo svaki čovjek, bez obzira kojemu spolu pripada“ (Isto, 23). Na kraju je izglasana Rezolucija kojom se od Kraljevske Vlade traži da odustane od restriktivnih mera prema zaposlenim ženama u državnoj službi i poziva na prikupljanje ženskih potpisa u tu svrhu. Ženski pokret u Zagrebu je izdao posebnu brošuru „Otpuštanje žena iz službe“ (Женски покрет бр. 4. 1934: 47). U Savskoj banovini je protiv restriktivnih mera Kraljevske Vlade prikupljeno 9.910 ženskih potpisa (Женски покрет бр. 4. 1934: 34). Odmah zatim je došao i novi udar na položaj državnih službenica kada je Uredbom o dodacima za skupoću Ministarstvo finansija Kraljevije Jugoslavije ukinulo u potpunosti ili u visini od 75% dodatka za skupoću udatih državnih službenica (Женски покрет бр. 5-6. 1934: 52). Predstavnice Alijanse ženskih pokreta i JŽS su Narodnoj skupštini predale Rezoluciju da se potpuno ukinu rešenja iz Uredbe o dodacima na skupoću, a narodni poslanici sa kojima su predstavnice žena razgovarale „su obećali da će izaći našim zahtevima u susret“ („Једна важна интервенција“. Женски покрет бр. 5-6. 1935: 75). Kraljevska Vlada je državnim službenicama delimično vratila oduzeti dodatak za skupoću tek 1. oktobra 1937 („Удате жене у државној и самоуправној служби за своја права“. Женски покрет бр. 3-4. 1937: 32).

Zagreb je bio mesto dešavanja dva važna događaja u organizaciji Ženskog pokreta (Zagreb). Prvo je na sednici Upravnog odbora Alijanse ženskih pokreta razmatrano niz zakona sa stanovišta položaja žena. Referisale[35] su: dr Maša Živanović (Zakon o suzbijanju polnih bolesti i Zakon za zaštitu materinstva), Milica Vlajić (predlog Građanskog zakonika), Milena Atanacković (o minimalnim nadnicama i novom Zakonu o zaštiti dece), dok je o Zakonu o kućnoj posluzi predloge dao Ženski pokret iz Sarajeva (Женски покрет бр. 3-4. 1935: 45-46). Predlozi feministkinja su zatim bili upućeni nadležnim ministarstvima.

Drugi događaj je bila masovna akcija za žensko pravo glasa. Novi „izborni zakon“ bio je povod da se 1935. širom[36] Kraljevine Jugoslavije 20. oktobra održe zborovi za žensko pravo glasa. U Zagrebu je u dvorani Hrvatskog sokola održan masovni skup žena u organizaciji Ženskog pokreta. Predsedavala je Mira Kočonda-Vodvarška, tada predsednica Alijanse ženskih pokreta. Skup je okupio žene različitih statusa i zanimanja tako da su gotovo sva ženska zanimanja i situacije na zboru dobile svoj specifični glas. U korist ženskog prava glasa su govorile: Dragica Čanić, državna činovnica, Anka Germanović, privatna nameštenica, dr jur. Ljiljana Turkalj-Šarić (predstavnica intelektualki), Anđelina Dilberović, obrtnica, Slava Berislavić i Lucija Borjan („manualne radnice) i Ana Prokop studentkinja („За право гласа жена“. Женски покрет бр. 7-9. 1935: 82). Svi govori žena na svim zborovima objavljeni su u posebnom broju Ženskog pokreta (br. 7-9. 1935). Zbor žena je pozdravio Inicijativni odbor za stvaranje jedinstvene radničke stranke u Jugoslaviji (Isto, 82). Po završetku ove koordinirane i masovne akcije žena predsednica Alijanse ženskih pokreta, Mira Kočonda-Vodvarška je ocenila da je masovnost i odlučnost žena u borbi za pravo glasa „obratila pažnju javnosti“ na ženski aktivizam („Podržimo borbu“. Ženski pokret br. 10. 1935: 118).

 Alijansa ženskih pokreta je 1937. izradila Statut žena, dokument koji je tačno određivao ekonomski i socijalni položaj žena u Kraljevini Jugoslaviji. Ovaj dokument je bio namenjen Društvu naroda, ali je prvo predat IAW na zasedanju u Cirihu 1937. Na sednici Alijanse ženskih pokreta održanoj u Beogradu 6. i 7. februara pod predsedništvom Mire Kočonde-Vodvarške delegatkinjama Ženskih pokreta iz Beograda, Ljubljane, Novog Sada, Sarajeva, Skoplja, Zagreba i Banjaluke predstavljen je Statut žena za Kraljevinu Jugoslaviju („Sastanak Alijanse Ženskih pokreta“. Женски покрет бр. 1-2. 1937: 4-5). Dokument je objavljen u Ženskom pokretu (br 1-2. 1937: 6-15). Sastoji se iz sledećih poglavlja: Politička prava, Građanski zakonik, Krivični zakon, Socijalno zakonodavstvo, „Statut ekonomski“[37] (žene u javnoj službi, žene u privatnoj službi, žene u industriji i zanatima, kućne pomoćnice, seljanke-sluškinje u seljačkom gazdinstvu- poljoprivrene radnice), Nastava i Stručno školstvo. U svakoj od ovih oblasti prvo je dat aktuelni položaj žena u odnosu na važeće zakone, a zatim je dat predlog feminističkih zahteva za unapređenje zakonskih rešenja sa obrazloženjima. Tako se zahtevaju politička prava i izrada unificiranog Građanskog zakonika jer je i tada u Kraljevini Jugoslaviji bilo šest pravnih područja („Statut Žene“ Женски покрет бр. 1-2. 1937: 7). U okviru Građanskog zakonika feministkinje su analizirale sposobnost žene za pravne radnje, pravni položaj žene u braku, pravni položaj žene u porodici, položaj žene u naslednom pravu, vanbračnu decu, žene kao staratelje, imovinsko-pravni položaj žene u braku (isto, 7-10). Stavljanje Statuta žena na dnevni red Društva naroda obeležile su sredinom maja 1938. žene u zemljama članicama Društva naroda kao „Internacionalnu Nedelju Žena“, a Beograđanke su to obeležile 14. maja 1938. (Жена данас бр. 14. 1938: 8).

Širenje aktivnosti Ženskog pokreta u i izvan Zagreba

Saradnja članica Ženskog pokreta i studentkinja Zagrebačkog sveučilišta započela je 1932 . kada je na poziv Mire Kočonde-Vodvarške jedan broj studentkinja formirao „uži krug“ koji je pod pokroviteljstvom zagrebačkog Ženskog pokreta učestvovao u feminističkom seminaru („Godišnja skupština Ženskog pokreta u Zagrebu“. Ženski pokret br. 1. 1933: 6). Među studentkinjama su se istakle Sonja Breberina, Elza Hiršl-Karanfilović, Vanda Weinert i Anica Vrbanac (Isto, 6). Na seminaru su proučavana sledeća dela: „Potčinjenost žena (Stjuart Mil), Frauenbewegung“ (Helena Lange), Moderna žena (Bousfield Paul), Žena i socijalizam (August Bebel) (Isto, 6). Ipak, Omladinska podružnica Ženskog pokreta u Zagrebu formirana je 1934 („Omladinska podružnica Ženskog pokreta“ Ženski pokret br. 3-4. 1935: 59-60). Prve aktivnosti su bile predavanja i diskusije za studentkinje sa ciljem da se izgradi feministički duh polaznica. Posle par meseci rada „studentska sekcija je uspela da proširi rad na Omladinsku podružnicu Ženskog pokreta.. i da pridobije svu naprednu omladinu“ (Isto, 59). Prve aktivnosti Omladinske podružnice su bila otvoreme tribine „Žena i pacifizam“ i „Ekonomski položaj studentica“ koje su još više omasovile Podružnicu. Rad Podružnice se ubrzo proširio osnivanjem pododbora za „brigu oko gradnje Doma studentica, za pacifizam, za borbu za pravo glasa, za uređenje članaka za list, za brigu oko klupskih prostorija i osnivanje knjižnice“ (Isto, 59). Članice Omladinske podružnice Ženskog pokreta dolaze ubrzo u sukob sa upravom Ženskog pokreta koja je na kraju rezultirala raspuštanjem Omladinske podružnice Ženskog pokreta u Zagrebu 1937. (Kecman 1978: 323).

Aktivnosti Ženskog pokreta u Zagrebu širile su se i van gradskog područja. U tekstu “Rad zagrebačkog Ženskog pokreta na selu“ saznajemo kojim načinima je feministička ideja krčila put u patrijarhalnim sredinama (Женски покрет бр. 3. 1934: 29-30). Ključ za uspeh bile su feministkinje, „diplomirane sestre pomoćnice“ Higijenskog zavoda u Zagrebu koje su odlazile u sela i držale kurseve kuvanja, kućanstva, higijene, a onda su dolazile i druge feministkinje koje su držale predavanja o ženskim pravima. To je bio slučaj u Jasenovcu gde su, posle aktivnosti „sestara pomoćnica“, Danica Bedeković, dr Slava Rastovčan i Angelina Mojić-Ivanović održale tri predavanja na temu položaja žena i ženskih prava. Rezultat je bio da je u Jasenovcu osnovana organizacija Ženskog pokreta koju su predvodile dve žene sa sela. (Isto, 30).

Možda je preterano poređenje ali sasvim je moguće da se preteča[38] „Vagininih monologa“ pojavila u Zagrebu. To je bila predstava „Monikin slučaј“ rađena prema tekstu poljske književnice Morovicz-Szcepkowske. Povod je bio takođe interesantan. Članice Ženskog pokreta iz Zagreba počele su da organizuju čajanke-druženja članica i simpatizerki sa ciljem da se na drugačiji način obrate „publici koja ne pokazuje previše razumevanja za rad ŽP“ („Rad Ženskog pokreta u Zagrebu za međusobno upoznavanje članica“ Женски покрет бр. 4. 1934: 42). Tako su, tokom jedne od čajanki, koje su uvek imale i aktivistički sadržaj, eminentne dramske umetnice Vika Podgorska i Božena Kraljeva izvele „Monikin slučaj“, dramu koja je posle izvođenja u Zagrebu, Beogradu i Ljubljani, za razliku od feministkinja, kritika nervozno i nepovoljno primila. Drama je ocenjena kao „promocija moderne žene“ a tekst je imao velikog uspeha kod ženske publike o čemu je pisala zagrebačka književnica Zdenka Marković (Женски порет бр. 4. 1934: 43) i govorila u Sarajevu Mira Kočonda-Vodvarška (Женски покрет бр. 4. 1934: 44).

Zahtevi, ideologija Ženskog pokreta i dolazak komunistkinja u Ženski pokret

Borba putem tekstova koji odgovaraju na pitanja o zahtevima feminističkog pokreta, načinu borbe za ženska prava, odnosu prema političkim partijama, „vođama“ feminističkog pokreta i da li je borba za žensko pravo glasa uslov svih uslova ženske borbe, intenzivirana je tridesetih godina 20. veka. Sa jedne strane bila je uslovljena pojavom fašizma koju su feministkinje ocenile kao veliku opasnost, a pitanje antiratnog angažovanja i antifašizmaocenile su kao primarno. S druge strane, bila je to posledica ulaska skojevki i komunistkinja u Ženski pokret. Оd 1934-1935. komunistkinje i skojevke[39] osnivaju Omladinske sekcije (podružnice) u okviru Ženskog pokreta. Ovo je bila i posledica koordinisane akcije KPJ čije je članstvo zbog zabrane rada KPJ ulazilo u druge organizacije (sindikalne, staleške, ženske) i tako nastavljalo rad. Omladinska sekcija u Beogradu i Omladinska podružnica u Zagrebu su organizovale: predavanja, tečajeve, pronalaženje poslova, akcije razmene garderobe … Sve akcije bile su usmerene prema svim zainteresovanim ženama a pre svega – ženama radnicama, službenicama i nezaposlenim ženama. U Beogradu one pokreću i list Жена данас[40].

Među najznačajnije ideološkinje Alijanse ženskih pokreta u Državi SHS bile su dr Ksenija Atanasijević[41] i Alojzija Štebi[42]. Među Zagrepčankama koje su se bavile ideologijom i metodama rada feminističkog pokreta u Kraljevini Jugoslaviji je dr Angelina Ivanović-Mojić. Sudeći po njenom tekstu „Šta hoće Ženski pokret“ možemo razumeti kako su feminističke teoretičarke prve polovine 20. veka videle uzroke podređenosti žene u društvu. Ivanović-Mojić je svoj sud oslonila na stavove koje su u knjigama „Die Frauenfrage“ i „Die Frauenbewegung“ izložile Lilly Braun i Helena Lange (Ivanović-Mojić „Šta hoće ženski pokret“. Женски покрет br. 6. 1932: 82-86). Pošavši od podele rada na najnižem stupnju razvitka ljudskog društva, preko uspostavljanja društvene organizacije bazirane na sili i pravu jačeg, žena je bila sve više zapostavljena, da bi se ustanovio princip ženske „prirodne“ inferiornosti u odnosu na muškarca koji je bio zapisan u „raznim citatima biblije, rimskom i kanonskom pravu“, a sve su to osmišljavali muškarci (Isto, 83). Ivanović-Mojić je problematizovala materinstvo kao razlog ženinog ropstva iz čega proizilazi pitanje da li je oslobođenje uopšte moguće u situaciji „jednostranog razvoja društva“ u kome je muškarac mera prirodnih i društvenih zakona? Zato, smatrala je Ivanović-Mojić, feminizam nije borba među polovima niti borba za „vlast nad nekim“, već je to posledica i potreba „kulturnog, ekonomskog i društvenog razvitka čovečanstva“ (Isto, 84). Suština promena je bila posledica „promena samog sedišta rada“ (Isto, 84). Rad žena izvan kuće doneo je mnoge promene. Jedna je bila ta da je usled nedovoljne obrazovanosti žena najčešće bila nekvalifikovana radnica i zato slabije plaćena radna snaga i to ispod minimuma potrebnog za preživljavanje. Pri tom, sve radne norme su bile formirane u odnosu na mogućnosti muškarca što je radnicu dovelo u situaciju „smrtne borbe“ u kojoj je ona bila primorana da se organizuje i bori za adekvatne uslove rada (Isto, 84). Pored ovog ekonomskog momenta za razvoj ženskog pokreta važno je bilo i saznanje žena da je obrazovanje i pristup svim znanjima, koja su muškarcima dostupna, važna karika u procesu ženskog oslobođenja. Ivanović-Mojić je prvi talas ženskog organizovanja radi obrazovanja za različite profesije, „pristup na svaki rad“ videla kao borbu za „ekonomsku i socijalnu ravnopravnost“ žene. Taj prvi ešalon borkinja za ženska prava prevideo je da je žena iskorakom u svet rada i dalje imala iste dužnosti u porodici. To je dovelo do takve opterećenosti žena o kojoj je Helena Lange napisala da je prva generacija radnica bila najopterećenije od svih pokoljenja u ljudskoj istoriji (Isto, 85). Zato je drugi talas feminizma, o kome je izravno svedočila Ivanović-Mojić, kao centralno pitanje uveo „priznanje lične, subjektivne i specijalne ženine vrednosti“. Ona je uvela kategorije borbe „prema vani“ i borbe „unutar pokreta“ što je u interesu „svih žena: seljanke, radenice, domaćice, intelektualke“ (Isto, 86). Cilj se može postići zauzimanjem političkih prava za žene („borba prema vani“), ali to neće biti dovoljno dok žena ne osvoji i „svest o svojoj vrednosti“ te će u suprotnom žene biti glasačka mašina onih partija koje imaju vešte agitatore. Ženski pokret ima zato zadatak da pored borbe za ženska prava (lična, porodična i politička) osvesti ženama činjenicu da onakve kakve jesu imaju punu vrednost, podjednaku onoj koju imaju muškarci (Isto, 85, 86).

Alojzija Štebi jedna od najuglednijih liderki Alijanse ženskih pokreta је smatrala da „zahtev da dobijemo politička prava stoji između svih ostalih na prvom mestu“ i kao što velikom nepravdom smatraju to što su lišene političkih prava žene Jugoslavije istu takvu nepravdu vide i u Građanskom zakoniku Kraljevine Jugoslavije. Stoga je Štebi objavila sledeće konkretne zahteve ženskog pokreta: pravo glasa za žene, puna poslovna sposobnost za sve žene, obavezan građanski brak i nadležnost državnih sudova za bračne sporove, ravnopravnost supružnika u braku, potpuno izjednačenje bračne i vanbračne dece u pogledu svih prava, da žena vrši strateljstvo pod istim uslovima kao muškarac, izjednačavanje muškaraca i žena u naslednom pravu, podjednako raspolaganje imovinom za oba supružnika, ukidanje miraza, ozakonjenje ženskog rada u domaćinstvu kao proizvodnog rada, osiguranje za slučaj razvoda braka, prestanak važenja zakona da se učiteljice smeju udati samo za učitelje, jednaku naknadu za jednaki rad za sve državne službenike bez obzira na pol, uvođenje žena u inspekciju rada za kontrolu „socijalno zaštitnih i socijalno-higijenskih“ propisa i proširenje prava osiguranja u slučaju bolesti, nesretnih slučajeva, starosti, smrti za poljoprivredno stanovništvo oba pola (Aлојзија Штеби „Наши захтеви“. Жена данас br. 14. 1938: 3-4).

Dr Ksenija Atanasijević je smatrala da je feministički pokret pre svega „ideološki i etički“, a najvažniji cilj je „oslobođenje žene kao ličnosti“ koje se mora dešavati kroz etape i izbegavanje „nametanja vođe“ demagogije i metoda „protiv kojih ustajemo“ a koje se ogledaju u „rđavim primerima muškaraca“ u političkoj areni i svakodnevnom životu (Ксенија Атанасијевић „Право гласа жена у идеологији Жен. (ског) покрета“. Женски покрет. бр. 9. 1932: 122-123). Zbog toga je Atanasijević smatrala da se pravo glasa žena ne treba staviti za „prvu i vrhovnu dužnost“ feministkinja (Isto, 123). Pri tome, kako je pisala Atanasijević, Ženski pokret ne osporava da se „žene organizuju i na drugoj strani, uzimajući agresivniji, recimo i aktivniji, a u svakom slučaju drugačiji stav … ali Ženski pokret, radeći obazrivije želi da rezultati njegovog rada budu trajniji i sociološki opravdaniji…“ trudeći sa uvek da se ne ogreši o „svoje etičke principe“ koji su za Pokret „uvek najneprikosnoveniji odveć brzim istupanjem na političkom polju“ (Isto, 123).

Mitra Mitrović, predsednica Omladinske sekcije Ženskog pokreta Beograd donoseći glas komunistkinja u Ženski pokret je smatrala da borba za ženska prava nije dovoljan plan već „borba za hleb, pavo na život, slobodu i kulturu“ i da je to borba „čitave omladine“ („Скупштина женског покрета“ Жена данас бр. 4. 1937: 3). Takođe, Omladinska sekcija Ženskog pokreta se zalagala za stvaranje što masovnije baze Ženskog pokreta „jer svaki rad ili svestan nerad koji ograničava priliv širokih slojeva žena u njegove redove znači prikrivenu nazadnost“, u protivnom Ženski pokret bi se pretvorio u „biro za intervencije i predstavke bez mogućnosti da vodi stvarnu borbu“ („Изјава Омладинске Секције Женског покрета[43]Жена данас бр. 26. 1940:17).

Članice Omladinske podružnice Ženskog pokreta iz Zagreba nisu imale svoj list kao što su Beograđanke iz Omladinske sekcije Ženskog pokreta imale Ženu danas, ali su zato Zagrepčanke tražile izmene uređivačke koncepcije lista Ženski pokret. Marija Stipković, članica Omladinske podružnice iz Zagreba, napisala je urednici Ženskog pokreta Alojziji Štebi da je list „suvoparan“ jer donosi samo informacije o radu organizacija Ženskog pokreta, ali ne piše o temama koje interesuju i omladinke. (Женски покрет бр. 3-4. 1935: 57). Alоjzija Štebi je pozdravila pojavu omladinki u Ženskom pokretu i odmah objavila informaciju o radu Omladinske podružnice u Zagrebu i tekst Daor Ane pod naslovom „Ženska omladina i ženski pokret“ (Женски покрет бр. 3-4. 1935: 58-59). U tekstu se između ostalog kaže: „Mnoge feministkinje su mislile da je dovoljno da se one izgrade u feminističkom duhu pa će one onda da prosvjećuju ostale žene i da vode borbu za oslobođenje svih žena. Naivno je bilo vjerovati da će takav način borbe imati uspjeha… Tko će se i obazrijeti na molbe ili proteste nekoliko intelektualki, koje nijesu ojačane masovnom saradnjom?A kakvog ima izgleda na uspjeh onaj pokret iza kojega ne stoji omladina?…Treba okupiti sve žene, iz svih slojeva, stare i mlade, da sve solidarno istupe u odbranu svojih prava… našem su ženskom pokretu manjkale samo ove mlade i borbene snage. Tako se ženska omladina[44] našla nužno prisiljena da stupi u ženski pokret, da ga ojača i pomogne u borbi za svoja prava.. (Isto, 59).

Problem koji je uslovio raspuštanje Omladinske podružnice Ženskog pokreta u Zagrebu je bio u političkoj opredeljenosti članica Omladinske podružnice o čemu je Mira Kočonda-Vodvarška između ostalog rekla: „Mi smo uvjek naglašavali da poštujemo svačije političko uvjerenje i da se oko našega feminističkog žarišta mogu da kupe žene svih legalnih stranaka, ali samo u tom slučaju, ako ih k nama vode samo feministički interesi. Nikako ne bismo mogle dopustiti da u svojim redovima trpimo one, koje bi k nama prilazile s drugim a ne feminističkim namjerama, ili koje bi, što više, pod firmom feminizma radile za druge ciljeve“ (Sastanak Alijanse Ženskih pokreta“. Женски покрет бр. 1-2. 1937: 5).

U Beogradu je sukob između članica Ženskog pokreta i Omladinske sekcije Ženskog pokreta izašao na površinu 1939. posle Apela za pravo glasa žena, koje je redakcija Жене данас uputila svim ženskim pokretima i ženama svih društvenih slojeva za sakupljanje potpisa za žensko pravo glasa i to mimo odluke predsedništva Alijanse ženskih pokreta[45]. Uprava Alijanse ženskog pokreta (istovremeno i uprava Ženskog pokreta u Beogradu) je bila protiv ove akcije, a članice Omladinske sekcije su to okarakterisale kao stav uprave Ženskog pokreta da je za njih „u ovom momentu borba za politička prava od petorazrednog značaja“ („Изјава Омладинске Секције Женског покрета[46]Жена данас бр. 26. 1940:17). Usledili su odvojeni zborovi za žensko pravo glasa 1939[47]. Ovako organizovane paralelne akcije (na istom mestu sa samo tri dana razlike) bile su povod za definitivan razlaz feministkinja i komunistkinja (i skojevki) i uvod u prestanak rada Alijanse ženskih pokreta. Prvo je počela opstrukcija akciji za žensko pravo glasa koju su u Beogradu predvodili profašisti „Zbora“, a u Zagrebu ženska sekcija Hrvatske seljačke stanke (Božinović 1996: 124). Zborove je vlast zabranila u Banovini Hrvatskoj i delu Bosne, ali su u Beogradu i nekim drugim gradovima u Srbiji (Jagodini, Leskovcu, Vršcu, Peći i u Vojvodini) doživeli potpuni uspeh prema broju žena svih društvenih slojeva koje su učestvovale i prema broju prikupljenih ženskih glasova („Зборови се нижу“ Жена данас бр. 26.1940: 15-16). Posle održanih zborova za žensko pravo glasa gde se pokazala snaga Omladinske sekcije Ženskog pokreta, predsedništvo Alijase (u isto vreme i predsedništvo Ženskog pokreta Beograda) je podnelo kolektivnu ostavku, a većinom glasova je izglasano da se sedište Alijase premesti u Novi Sad. Prema Pravilima rada Alijanse ženskih pokreta predsedništvo ženskog pokreta iz Novog Sada postaje i – predsedništvo Alijanse. U isto vreme je uprava Ženskog pokreta u Beogradu ponudila da članice Omladinske sekcije preuzmu vođenje organizacije Ženskog pokreta u Beogradu. Ponuda je odbijena sa obrazloženjem „da povlačenje“ (uprave Ženskog pokreta u Beogradu) „ne znači demokratsko ustupanje većini“ već „onim snagama kojima Omladinska sekcija neće dati ni sat svoje aktivnosti. Pod takvim okolnostima mi nismo htele da uzmemo Upravu Ženskog Pokreta, sve mi ostale nepoznate za javnost ili bezlično ‘neke’ omladinke… Za nas likvidacija Ženskog Pokreta ne znači likvidaciju rada“ („Изјава Омладинске Секције Женског покрета[48]Жена данас бр. 26. 1940:18). Za Omladinke je cilj bio i dalje osvajanje političkih prava za žene ali kako je to definisala Rezolucija Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa u Kopenhagenu (1940) kroz uključenje „u široke demokratske pokrete naroda“ (Isto, 17). Mitra Mitrović je kasnije svedočila o radu u Omladinskoj sekciji Ženskog pokreta i ovo: „Mi smo bile komunistkinje. Bile smo zadovoljne Programom Partije. Ali mi nismo govorile o revoluciji već o ženskim pravima“[49] (Jancar-Bwebster 1990: 25).

Članice Omladinske sekcije su napustile Ženski pokret, a to je bilo sasvim u skladu sa stavom Komunističke partije Jugoslavije da feminizam „treba da označimo kao desničarsku, oportuništičku pomoć građanskom ženskom pokretu kod širenja iluzija da se nekim reformama tobože može riješiti žensko pitanje u okviru klasnog društva..“ (Božinović 1996: 128). Mitra Mitrović je pak dala podatak da su feministkinje Ženskog pokreta diskretno upozorile komunistkinje, članice Omladinske sekcije da ih je policija upozorila da su članice Omladinske sekcije komunistkinje i da Omladinke treba da promene snažno ispoljavanje prijateljstva prema Sovjetskom Savezu, a kada je Sovjetski savez napao Finsku razlaz feministkinja i komunistkinja Ženskog pokreta u Beogradu je bio konačan[50] (Jancar-Webster 1990: 25).

Suština sukoba je bila ideološke prirode, ali i sukob reformskog i revolucionarnog pristupa. Feministkinje su nastojale da dugo, strpljivo, korak po korak prave promene unutar patrijarhata, dok su Omladinke, među kojima su dominirale komunistkinje i skojevke, bile za promenu čitavog sistema. Ta platforma borbe je podrazumevala otvoreni sukob sa kapitalističkim patrijarhatom toga doba uz sve rizike koji ona nosi: hapšenja, prebijanja, robiju, smrt. Mnoge Omladinke Ženskog pokreta ući će u otvoren skuob sa režimom Kraljevine Jugoslavije, borbu će nastaviti kroz Narodnooslobodilačku borbu i kasnije tokom stvaranja socijalističke Jugoslavije, kada će se zahtevi feministkinja o jednakosti muškaraca i žena u svim sferama života i rada u velikoj meri i realizovati.

Literatura

Атанасијевић, Ксенија. „Извештај са Треће конференције Мале Антанте Жена, одржане од седмог до тринаестог децембра 1925. г. у Атини“. Женски покрет, бр. 1-2 (1926): 36-43.

Атанасијевић, Ксенија. „Поводом последње скупштине београдског Женског покрета“. Живот и рад – социјално књижевни часопис, бр. 4 (1931): 277-280.

Атанасијевић, Ксенија. „Право гласа жена у идеологији Жен. (ског) покрета“. Женски покрет, бр. 9 (1932): 122-123.

Atanasijević, Ksenija. „O potrebi borbenosti žena u politici“. Etika feminizma ed. Ljiljana Vuletić, 42-43. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2008.

Atanasijević, Ksenija. „Položaj žene u našem javnom životu“. Etika feminizma, ed. Ljiljana Vuletić, 46-47. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2008.

Божић, Ана. Положај жене у приватном праву кроз историју до данас. Београд: Београдски универзитет. Правни факултет, 1939.

Božinović, Neda. Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku. Beograd: Devedesetčetvrta, 1996.

Цветић, Боса. ур. Жене Србије у НОБ. Београд: Нолит, 1975.

Jancar-Webster, Barbara. Women & Revolution in Yugoslavia 1941-1945. Denver, Colorado: Arden Press, Inc, 1990.

Јанковић, Зорка. Проблем савеза. Земун: Графички завод Макарије, 1926.

Kecman, Jovanka. Žene Jugoslavije u Radničkom pokretu i ženskim organizacijama. Beograd: Institut za savremenu istoriju & Narodna knjiga, 1978.

Кркљуш Љубомирка, „Правни положај жене у Војводини пре Другог светског рата“. Зборник Матице српске за друштвене науке бр. 88, yр. Младен Стојанов, 93-104. Нови Сад: Матица српска, 1990.

Savić, Svenka. Diskurs analiza. Novi Sad: Filozofski fakultet, 1993.

Stojaković, Gordana. ed. Neda – jedna biografija. Novi Sad : Futura publikacije, 2002.

Stojaković, Gordana. Rodna perspektiva u novinama Antifašističkog fronta žena (1945-1953). Novi Sad: Zavod za ravnopravnost polova, 2012.

Stojaković, Gordana. Ženski mirovni aktivizam u Jugoslaviji (1900-1941). Predavanje održano u Sarajevu 12.09. 2014. u okviru ciklusa „Neko je rekao feminizam“. PitchWise festival. Sarajevski otvoreni centar/CURE, 2014 www.pravonarad.info

Stojaković, Gordana. Crtica o ženskim udruženjima u Splitu, Sekciji Primorske banovine Jugoslovenskog ženskog saveza, Jelki Perić i Zlati Kovačević-Lopašić, 2014www.pravonarad.info

Штеби, Алојзија. „Наши захтеви“. Жена данас, бр. 14 (1938): 3-4.

Štebi, Alojzija. „Osnivanje i razvitak Jugoslovenskog ženskog saveza“. Гласник Југословенског женског савеза бр 1. i 2 (1935): 5, 15.

Ženski listovi:

Гласник Југословенског женског савеза, ур. Лепосава Петковић. Београд: Привредник, 1935-1940.

Жена данас 1/1936 – 33/1944. (фототипско издање). Београд: Конференција за друштвену активност жена Југославије, 1966.

Женски покрет /Ženski pokret,вл. Милица Дедијер. Београд: Друштво за просвећивање жене и заштиту њених права, 1920-1927.

Женски покрет /Ženski pokret,вл. Милица Дедијер. Београд: Алијанса женских покрета Краљевине СХС (Југославије), 1927- 1937.

Жена и свет. ур. Иван Зрнић. Београд: „Илустрација“, 1925-1941.


[1] Informacije o navedenim listovima su date u fuss notama. Tekstovi u navedenim listovima su pisani onim jezikom i pismom kojim se služile autorke tekstova, zato će se unutar teksta koji je pred vama naći latinični naslov teksta i ćirilični naziv lista i obrnuto. Unutar znaka navoda nalaze se nazivi i imena datih u originalnoj ortrografiji. U tekstovima se često daju različiti nazivi, najčešće skraćeni, iste ženske organizacije, što sam pokušala da rešim dodatnim objašnjenjima ili povremenim ponavljanjem već datih objašnjenja. Postoji i jedna doza neočekivane ležernosti u pisanju vlastitih imena osoba koja danas ne bi bila moguća. To sam pokušala da rešim tako što sam tražila tekst osobe (samim tim i potpis) čije ime sam pokušala da odgonetnem. Takođe u Женском покрету postoje nedoslednosti u pisanju dijalekata koje sam stavljala pod znake navoda, jer cenim da su to propusti urednica (Alojzija Štebi i Darinka Stojanović).

[2] Женски покрет (Београд, 1920-1937) glasilo Društva za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava, a od 1927. Alijanse ženskih pokreta Kraljevine SHS (Jugoslavije). Književni odbor lista su činile: Delfa Ivanić, Zorka Kasnar, Mileva Petrović, Paulina Lebl-Albala dr Ruža Vinterštajn-Jovanović. U uredništvu su bili: Petar R. Milosavljević, Zorka Kasnar-Karadžić, Katarina Bogdanović, Mileva Milojević, Vera Jovanović, Alojzija Štebi, Darinka Stojanović i Branko Miljković. List je izlazio jednom i dva puta u mesecu.

[3] U ženskoj štampi se negde može naći i naziv Međunarodni savet žena.

[4] U ženskoj štampi se prezime Mire Kočonde zapsuje Vodvarka i Vodvarška, takođe se može naći Mira Vodvarška-Kočonda i Mira Kočonda-Vodvarška.

[5] Ortografija je data sasvim kako je data u originalnom tekstu.

[6] Dr Zdenka Smrekar je bila prof. Ženske gimnazije, pokretačica i urednica lista Naša žena (1935-1938) i članica Društva Hrvatska žena. Do 1928. sarađivala je sa NŽS. Bila je potpisnica peticije hrvatskih ženskih udruženja kojim se tražilo povlačenje Zlate Kovačević-Lopašić iz javnog života Videti: Stojaković, Gordana. “Crtica o ženskim udruženjima u Splitu, Sekciji Primorske banovine Jugoslovenskog ženskog saveza, Jelki Perić i Zlati Kovačević-Lopašić http://pravonarad.info/?p=304#more-304

[7] Sekcije za: finansije, štampu, mir i razoružanje, zakone, za državljanstvo i ravnopravnost muškaraca i žena, za jednak moral, za narodno zdravlje, za vaspitanje, za iseljeničko pitanje, za ženske pozive, za zaštitu dece.

[8] Mira Kočonda -Vodvarška je još 1909. učestvovala u raspravi o ravnopravnosti polova, a uz nju i Marija Jurić Zagorka i Zofka Kveder-Demetrović. Videti: Slavica Jakobović-Fribec „Žene koje su stvarale povjest – Marija Jurić-Zagorka http://zena.hr/clanak/ostalo/zene_koje_su_stvarale_povijest_-_marija_juric_zagorka/5088 pristupljeno: 18. novembar 2014

[9] Naziv organizacije je negde i Jugoslovenski narodni żenski savez. Гласник Југословенског женског савеза (Beograd, 1935-1940), je bio glasilo organizacije za „emancipaciju i ravnopravnost žena“. Vlasnica i urednica je bila Leposava Petković, a urednicajedno vreme je bila Paulina Lebl-Albala. List je izlazio mesečno.

[10] O previranjima u NŽS više: Stojaković Gordana. „Ženski mirovni aktivizam u Jugoslaviji (1900-1941)“ http://pravonarad.info/?p=20#more-20

[11] Zabeležene su adrese ovih liderki pa je tako zapisano da je Danica Bedeković te 1935. stanovala u Mrazovićevoj 12, a dr Milica Bogdanović u Mošinskog 9.

[12] Slično se desilo i u Splitu kada je predsednica Sekcije Primorske banovine JŽS, Marija Roca tražila da se pomogne ženama u prostituciji koje su samo bile „razjurene i ostavljene svojoj sudbini“ (Гласник Југословенског женског савеза br. 10. 1935: 75)

[13] U ženskoj štampi se može naći i da se naziv organizacije piše i Udruženje Jugoslovenskih Žena. Udruženje Jugoslovenskih žena je osnovano 1919. Iste godine je organizovalo skup za žensko pravo glasa 25. februara 1919. (Kecman 1978: 168, 178-179).

[14] Društvo za prosvećivanje žena i zaštitu njenih prava (osn. 1919) je promenilo naziv u Ženski pokret.

[15] Vidovdanski Ustav Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca (1921) uveo je osnovna načela demokratije: parlamentarni sistem, građanska prava i slobode i liberalne građanske političke i društvene organizacije, ali su kroz zakonsku regulativu, i u primeni, u realnom životu, mnoge ustavne odrebe poništene (Krkljuš 1990: 96). Pasivno i aktivno biračko pravo po odredbama Vidovdanskog Ustava određeno je u odnosu na starost i državljanstvo. Posebnim članom Ustava (čl. 70) predviđeno je bilo da se o ženskom pravu glasa odluči posebanim zakonom, koji je i odlučio je da samo muškarci mogu imati biračko pravo (Krkljuš 1990: 96). Kralj Aleksandar Karađorđević je u septembru 1931. proglasio novi Ustav (tzv. Oktoisani) kojim je država definisana kao nasledna monarhija, a mnoge građanske slobode i prava su i formalno ukinuta. Žene su i dalje uskraćene za osnovno političko pravo – pravo glasa, ali su pored toga bile onemogućene da budu u državnoj službi kao sudije i da rade u državnom tužilaštvu (Krkljuš 1990: 97). Zakonom o advokatima za Kraljevinu Srba Hrvata i Slovenaca (1928) ženama dozvoljeno za budu advokati.

[16] Videti: Stojaković Gordana. „Crtica o ženskim udruženjima u Splitu, Sekciji Primorske banovine Jugoslovenskog ženskog saveza, Jelki Perić i Zlati Kovačević-Lopašić“ http://pravonarad.info/?p=304#more-304

[17]Marija Kumičić je bila potpredsednica Društva Hrvatska žena iz Zagreba. U ženskoj štampi se mogu naći podaci o sukobima članica Društva Hrvatskih Žena i članica NŽC iz Zagreba (uključujući i članice Ženskog pokreta) zbog neslaganja u vezi sa političkim stavovima Društva Hrvatskih Žena.

[18] Organizacije Ženskog pokreta su 1923. formirale savez koji nazvan Alijansa feminističkih društava u Kraljevini SHS („Feministička Alijancija u Državi SHS“), a kasnije samo Alijansa ženskih pokreta (1926). U trenutku osnivanja Alijanse ženskih pokreta na konkresu u Sl. i Bos.Brodu 1926. bilo je 14 organizacija Ženskog pokreta. Na čelu Alijanse je bila Alojzija Štebi a sve predsednice organizacija Ženskih pokreta su bile članice uprave. Sedište je Alijase je prvo bilo u Ljubljani („Извештај Женског покрета за 1926 г.“ Женски покрет бр. 9 и 10. 1926: 431). Da bi sprečila gašenje organizacije, a zbog Šestojanuarske diktature koju je1929. uveo kralj Aleksandar raspuštajući Skupštinu i zabranjujući rad svih političkih partija, Alojzija Štebi je sazvala vanredan Kongres Alijanse radi izmene Programa rada organizacije. Da ne bi Ženski pokret bio zabranjen iz Programa je (privremeno) izbačen deo koji se odnosio na borbu za politička prava žena („Ванредна скупштина Женског Покрета у Београду“. Женски покрет бр. 6. 1929: 3).

[19] U ženskoj štampi se mogu naći varijacije reči Alijansa/Alijancija/Alijansija.

[20] Tokom 1925. Ženski pokret u Beogradu je pozvao lidere svih političkih stranaka u Skupštini Kraljevine SHS da u Klubu Ženskog pokreta iznesu mišljenje o političkim pravima žena. Govorili su: Radoslav Agatonović (Demokratska stranka), Svetozar Pribićević (Saostalna demokratska stranka), Dr Hohnjec (Slovenačka ljudska stranka), Uroš Stajić (Zemljoradnička stranka), Stjepan Radić (Hrvatska seljačka stranka), Lazar Marković (član Radikalnog poslaničkog kluba), Nedeljko Divac (Socijalistička stranka), Jaša Prodanović (Republikanska stranka) i Dragoljub Jovanović („predstavnik grupe za socijalnu i kulturnu akciju“) („Извештај Женског покрета за 1926 г.“ Женски покрет бр. 9 и 10. 1926: 427-428). Zaključak koje su članice Ženskih pokreta predočile na Skupštini Alijanse u Brodu je bio da se „ni jedan glas se nije podigao protiv političkih prava žena u načelu“ a razlike su bile u tome „kada joj ih treba dati“ (Isto, 427).

[21] Za 1934: (Kecman 1978: 285). Za 1938: povodom smrti Vere Kićevac Petrović Alojzija Štebi je na samom početku 1938., u svojstvu predsednice Alijanse ženskih pokreta, objavila tekst o životu i radu preminule feministkinje (Ženski pokret br. 1. 1938: 3). Alojzija Štebi je najduže bila na čelu Alijanse. Bila je jedno vreme i predsednica Ženskog pokreta u Beogradu. Sa Darinkom Stojanović je tridesetih godina 20. veka delila uredništvo Женског покрета.

[22] Neda Božinović takođe tvrdi da je su nova društva Ženskog pokreta u Zagrebu, Splitu Ljubljani Slavonskom Brodu, Varaždinu i Šibeniku formirana posle1923. kada je osnovana Alijansa feminističkih društvava u Državi SHS (Božinović 1996: 113). Jovanka Kecman je navela da se organizacije Ženskog pokreta u Zagrebu i Splitu formiraju 1925. i 1926. (Kecman 1978: 188).

[23] Bosanski Brod nije slučajno odabran. Organizacija Ženskog pokreta u Bosanskom Brodu osnovana je 1924. Na čelu organizacije sve do iznenadne smrti 31. marta 1928. je bila Anka Popović, „prva žena prokurista“ u banci u Kraljevini SHS. Ona je završila Trgovačku školu u Sarajevu a 1918. postala je „prokurista“ Srpske banke u Bosanskom Brodu (Милена Атанацковић, „Анка Поповић“ (Ин Мемориам) Женски покрет бр. 8. 1928: 1)

[24] Organizacija Ženskog pokreta u Slavonskom Brodu osnovana je 1937. zahvaljujući Ženskom pokretu iz Zagreba („Скупшштина женског покрета“. Жена данас бр. 4. 1937: 2).

[25] Rad Skupštine se odvijao u Slavonskom i u Bosanskom Brodu („Organizovanje Aliance Ženskih Pokreta“ Женски покрет/Ženski pokret br. 8. 1926: 360-361) .

[26] Radi se o dr Ksenija Atanasijević. Videti: „Прво уступање наше университетске катедре жени“. Женски покрет бр. 8. 1923: 337-338.

[27] Godine 1923. je formirana Mala Antanta žena i to na Kongresu Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa (IAW) u Rimu sa zadatkom da okupi feminističke organizacije Kraljevine SHS (Jugoslavije), Poljske, Čehoslovačke, Bugarske, Rumunije i Grčke u borbi za mir. Godine 1938. ovaj savez su činili narodni ženski savezi Čehoslovačke, Rumunije i Jugoslavije, „ali kako su sve te ženske organizacije bile dovoljno povezane i u Međunarodnoj alijansi za žensko pravo glasa, dakle čisto feminističkoj organizaciji, to je potreba za jednom posebnom grupacijom sa uglavnom istim ciljevima, postojala sve manja“ („Žene Male Antante“ u: Žena danas br. 10. 1938: 10).

[28] Radi se o današnjem Oslu, prestonici Norveške. Pored Kočonde-Vodvarške u Кristijaniji su bile Isidora Sekulić i Ćirila Štebi (Jанковић 1926: 20). O Miri Kočondi-Vodvarški kao o “prekaljenoj” feministkinji piše Ksenija Atanasijević u: Женски покрет бр. 1-2. 1926: 36-43).

[29] Podatak je dala Jovanka Kecman koja pominje i „Junior sekciju“ Univerzitetski obrazovanih žena koja je 1935. osnovana u Zagrebu na čijem čelu je bila Olga Žerdik (Kecman 1978: 276, 280).

[30] Videti Stojaković Gordana „Ženski mirovni aktivizam u Jugoslaviji (1900-1941)“ http://pravonarad.info/?p=20#more-20

[31] Vera Kićevac-Petrović je ostavila podatak da je prikupljeno 6 miliona ženskih potpisa za mir (Вера Кићевац „Жене и Мир“. Женски покрет бр. 3-4. 1935: 50).

[32] Prikupljanje ženskih potpisa za mir u organizaciji Jugoslovenske lиge žena za mir i slobodu uz saradnju organizacija Ženskog pokreta a tamo gde nema Ženskog pokreta organizacija u sastavu JŽS uspelo je 1936. kada je prikupljeno 600.000 ženskih potpisa za mir i razoružanje (Božinović 1966: 120) .

[33] U vezi sa ovom konstatacijom reagovala je Alojzija Štebi u posebnoj napomeni datoj posle zagrebačkog izveštaja nazivajući ga netačnim (Женски покрет бр. . 1. 1933: 7). To dokazuju i njena dva teksta „Važna ovlašćenja Vladi – Samo udate žene treba da se uklone iz državne službe“ (Женски покрет бр. 1-2. 1934: 2) i „Žene u pozivu i privredna kriza“ (Женски покрет бр. 1-2. 1934: 3-6) gde ona traži da se otpuštanje u državnoj službi proširi i na muškarce i gde dokazuje da je među državnim službenicima samo 1/5 žena i da iz tog razloga ne veruje da bi se izbacivanjem žena rešila privredna kriza. Sukobi i neslaganja unutar jugoslovenskog feminističkog korpusa nisu bili izuzeci već jedan od važnih obeležja rasprava po mnogim pitanjima, ali u ovom radu neće biti šire objašnjeni. Česte su bile rasprave i u vezi sa ideologijom feminizma između Julke Hlapec-Đorđević i Alojzije Štebi, poznata je i rasprava komunistkinja okupljenih oko Жена данас sa Milcom Đurić-Topalović i Mir-Jam (Milica Jakovoljević)…

[34] Zabeleženo je da je Ženski pokret iz Zagreba pozvao zagrebačke konobarice koje je napala „sekcija konobara jugoslovenskog nacionalnog radničkog sindikata“ tekstom u novimana pod naslovom „O uposlenju konobarica po manjim zagrebačkim lokalima“ („Godišnja skupština Ženskog pokreta u Zagrebu“. Женски покрет br. 1. 1933, 6). Povod je bio taj što su „neke konobarice ogorčenim protestima odgovorile na te napadaje (koncem 1931)“ (Isto, 6). Na žalost ni jedna od konobarica se nije odazvala pozivu feministkinja.

[35] Milica Vlajić i Milena Atanacković su bile članice Ženskog pokreta iz Beograda, dr Maša Živanović je bila liderka Ženskog pokreta iz Sarajeva u čiji rad se 1935. uključila i Angelina Mojić-Ivanović dotadašnja vrlo aktivna članica Ženskog pokreta iz Zagreba.

[36] Zborovi žena su održani u: Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Splitu, Skoplju, Banjaluci, Novom Sadu, Varaždinu, Jasenovcu i Šapcu. U Varaždinu je zbor žena održan zahvaljujući agilnosti članica Ženskog pokreta iz Zagreba dr Slavi Rastovčan i Ljubici Smrečki, koje su i govorile na zboru žena za žensko pravo glasa (Женски покрет бр. 7-9. 1935).

[37] Malo je poznato da je prema Zakonu o zaštiti radnika (1922), Zakonu o osiguranju radnika (1922) i Zakonu o radnjama (1931) bio zabranjen noćni rad ženama u svim industrijskim i zanatskim preduzećima, zabranјen rad ženama dva meseca pre i dva meseca posle porođaja, za koje vreme su dobijale naknadu socijalnog osiguranja. Za dojenje deteta vlasnik preduzeća je bio dužan da da pauzu radi dojenja ako je dete u stanu majke 30 min na svakih 4-5 časova rada, ako je dete u „skloništu“ preduzeća 15 minuta na isti vremenski interval. Svako industrijsko preduzeće koje je imalo više od 100 radnika među kojima je bar 25 imalo malu decu koju nisu imali kome da ostave bilo je dužno da organizuje „dečje sklonište“ o sopstvenom trošku. Radnice su imale besplatnu babičku i lekarsku pomoć za porođaj, 6 nedela pre i 6 nedela posle porođaja pravo na „potporu, a od 1932 potpora je orgraničena na dva meseca pre i dva meseca posle porođaja i pomoć za opremu živorođenog deteta“ („Statut žene“ . Женски покрет бр. 1-2. 1937: 10-11). Problem je bio u nepoštovanju zakona kod primenie ovih prava.

[38] Ovde se najpre misli na odbojan stav javnosti i veliku zainteresovanost žena u vezi sa temom ženskog oslobođenja, a ne na sam sadržaj (prim. aut.).

[39] SKOJ -Savez komunističke omladine Jugoslavije, osnovan 1919.

[40] Жена данас (Beograd, 1936-1940). Urednice su bile: Radmila Dimitrijević (1936-1937), Olga Timotijević (1938-1939), Mira Vučković i Ljerka Babić (1940). List je bio glasilo Omladinske sekcije Ženskog pokreta što znači da je to bio list KPJ namenjen ženama. Uredništvom je u praksi rukovodila Mitra Mitrović.

[41] Članci dr. Ksenije Atanasijević su navedeni u literaturi.

[42]Штеби, Алојзија. „Наши захтеви“. Жена данас, бр. 14 (1938): 3-4.

[43] Оrtografija je data kao u originalnom tekstu.

[44]U Жени данас postoje podaci o Ženskoj sekciji „Seljačkog kola“ koju je osnovala grupa zagrebačkih studentkinja i naprednih žena 1938. O tome je u tekstu „Zašto je osnovana ženska sekcija „Seljačkog kola“ izvestila Jana Ilijanić, studentkinja agronomije iz Zagreba. Ona je napisala: „Sekcija je bila osnovana već prošle godine, ali se bavila samo ispitivanjem terena i raspoloženja seljaka prema prosvjetnom radu među ženama. Stvarao se program na temelju prilika koje vladaju u našim selima i vršila propaganda za taj rad među studentkinjama i intelektualkama… Ženske sekcije sa mnogo elana i vjere u sebe i seljačku ženu odlučile su da izađu na teren… danas su se i hrvatska i srpska žena našle na istom poslu svoga oslobođenja i na putu da se preporode u svjesnu ženu… Dosadašnji rad ženskih, feminističkih društava može se nazvati pionirskim radom na buđenju svijesti naše žene. Ali taj rad još uvijek nije potpun, jer iako vrši veliki uticaj na žene, iako je dao jedan dobar kadar žena-intelektualki, svjesnih svoje uloge i potreba rada među ženama – još uvjek nije učinio sve da potpomogne stvaranju širokog, opšteg pokreta žena, a čije stvaranje moraju potpomoći i svi ostali pokreti… (Jana Ilijanić „Zašto je osnovana ženska sekcija „Seljačkog kola“ Жена данас бр. 22. 1939: 18).

[45] Sedište Alijanse Ženskih pokreta je bilo Beogradu a 1939. aktivne organizacije Ženskog pokreta su bile u: Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Banjaluci, Slavonskom Brodu, Skoplju, Prištini, Novom Sadu, Čačku, Nišu, Kragujevcu, Jagodini, Vršcu i Somboru.

[46] Оrtografija je data kao u originalnom tekstu.

[47] U Beogradu 23. novembra 1939. održana konferencija za žensko pravo glasa na kojoj su govorile: Olga Timotijević – urednica Женe данас, Milena Atanacković – Ženski pokret, dr Ana Božić – Udruženje univerzitetski obrazovanih žena, Danica Zečević – Jugoslovenska liga žena za mir i slobodu, Milka Žicina – URSS (Ujedinjeni radnički sindikalni savez), Ljubica Božić – SBOTIČ (Savez bankarskih, osiguravajućih, trgovačkih i industrijskih činovnika), Zora Radovanović – Udruženje učiteljica, Nada Jakovljević, predstavnica poštanskih činovnica, Frida Bergman predstavnica privatnih nameštenika, Danica Pavlović – udruženje „Nezaštićena majka i dete“ Olga Alkalaj predstavnica advokatskih pripravnica i studentkinja Neda Božinović (Žene Srbije u NOB 1975: 73-74). Među govornicama su dominirale komunistkinje i članice SKOJ-a.

Tri dana kasnije Alijansa ženskih pokreta održala je svoju konferenciju za žensko pravo glasa. Prva govornica je bila KatarinaLengold Marinković kao predsednica Ženskog pokreta iz Novog Sada. Posle nje su govorile: Mohorač Milena članica Ženskog pokreta iz Ljubljane, Dušica Đukić članica Ženskog pokreta iz Niša, Zorka Karadžić predsednica Jugoslovenskog udruženja univerzitetski obrazovanih žena, Slobodanka Boba Đorđević članica Omladinske sekcije Ženskog pokreta i Milena Atanacković predsednica Ženskog pokreta. Među govornicama samo je Slobodanka Boba Đorđević bila komunistkinja (Žene Srbije u NOB 1975: 73-74).

[48] Оrtografija je data kao u originalnom tekstu.

[49] „We were Communists. We were satisfied with the Party program. But we did not talk about revolution but about women`s rights“.

[50] The break with the Women`s Alliance came in 1940, when the police informed the „ladies“ (the Youth Section`s term for the elders) that the Youth Section was Communist. The „ladies discretely and elegantly“ told the Youth Section that they had been warned and that the Youth Section would have to mute its strong professions of friendship with the Soviet Union. When the Soviet Union invaded Finland, the split became complete and the Youth Section left the Alliance.“

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Crtica o feminističkoj istoriji Grada Zagreba (1919-1940)," u ŽeNSki Muzej, 9. novembra 2020., https://zenskimuzejns.org.rs/2020/11/09/crtica-o-feministickoj-istoriji-grada-zagreba-1919-1940/.
Kategorije
Čitaonica Politike i prakse

Добротворке у српском народу

 Гордана Стојаковић

Čitaj mi. Trajanje: 1 sat i 36 minuta.

Добротворке у српском народу*

Богатима на овом свету заповедај да се не понесу и не уздају у богатство пропадљиво, него у Бога, који нам све даје изобилно за ужитак. Нека чине добро, нека се богате добрим делима, нека буду подашни, љубазни и нека тако себи сабирају добар темељ за будућност, да приме живот вечни. Тим. 6. 17-19.[1]

Појам „добротворка“ односи се на жену која је поклонила или завештала неку вредност (у новцу, личном раду и добрима) у корист неког општег циља (хуманитарни, просветни, духовни). При том сам у обзир узела могућност да је завештање учињено: а) у новцу или добрима; б) сопственим средствима и личним радом у оквиру женске или неке друге хуманитарне или просветне институције; ц) личним радом и прикупљеним средствима у оквиру хуманитарне или просветне институције. Намера ми је била да направим одабир биографија тако схваћених добротворки у српском народу у периоду од половине 19. до почетка Другог светског рата. Определила сам се да дам предност биографијама жена које су своје дело заокружиле до Првог светског рата. Трудила сам се да дам примере доброчинстава и са простора где је живео српски народ ван савремених граница Републике Србије. Међу женама које сам у овом раду издвојила као значајне добротворке биће и оних које рођењем нису припадале српском народу, али нас и данас њихово дело обавезује на вечну захвалност и поштовање.

Ослањала сам се на истраживање које радим већ више од десет година о знаменитим женама Новог Сада и женском активизму северно и јужно од Саве и Дунава од краја 19. века до 1953[2] (Стојаковић 2001; Стојаковић 2002; Стојаковић 2005; Стојаковић 2006; Стојаковић 2007; Стојаковић 2008; Стојаковић 2009; Стојаковић 2010; Стојаковић 2011). Важне податке сам нашла у књигама: „Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас“(Сарајево, 1913), „Женско питање у Србији у XIX и XX веку“ (Београд, 1996) „Жена у историји српској“,Мите Ђорђевића (Нови Сад, 1912) и женској штампи на српском језику: Женски свет (Нови Сад, 1886-1914), Домаћица ( Београд, 1890-1914), Жена (Нови Сад, 1911-1914), Календару Женски свет (Земун, 1910).

У уводу сам дала информације о друштвено-политичком контексту у коме су жене живеле и радиле да би се схватили домети њиховог деловања, и да бих објаснила чињеницу да је највећи број добротворки у српском народу, током 19. века, био у Војводини.

Женске организације јужно и северно од Саве и Дунава током 19. и почетком 20. века биле су темељне добротворне институције чије су чланице хуманитарним радом, новцем и добрима помагале, издржавале и школовале генерације угрожених људи. Овакав вид добротворства се неправедно занемарује, или се само приказује кроз биографије утемељивачица организације. Обично се изостављају напори великог броја чланица које су сопственим радом одржавале живот организација, а хуманитарном раду дале мере које данас не памтимо (број акција и имена људи, жена и деце којима је ублажена патња, или омогућено школовање). Многобројне, често безимене, чланице добротворних женских организација бринуле су о најугроженијим категоријама друштва (сиромашни, деца без родитеља, удовице, болесни, хендикепирани), а често су омогућавале живот у ратом и глађу погођеним областима. Добротворне женске организације су биле живи организми, које сам у овом раду уписала међу добротворке, равноправно са њиховим оснивачицама. Као најзначајније издвојила сам: „Велико Кикиндску Добротворну Задругу Српкиња“[3] (1873), „Београдско Женско Друштво“ (1875) и „Добротворну Задругу Српкиња Новосаткиња“ (1880). Уз биографије наведених организација дала сам и кратке биографије њихових оснивачица и најзаслужнијих чланица. Издвојила сам следеће добротворке: Нину Петровић („Велико Кикиндску Добротворну Задругу Српкиња“), Катарину Миловук („Београдско Женско Друштво“ и „Српски Народни Женски Савез“) и Дафину Нану Натошевић („Добротворну Задругу Српкиња Новосаткиња“). Посебно сам издвојила биографију Савке Суботић, почасну председнице свих српских добротворних задруга и друштава укључујући и оних у Америци. Биографија Савке Суботић, прве председнице Кола српских сестара (1903-1905) и „Српског Народног Женског Савеза“ биће омаж свим безименим женама које су сопствени рад, љубав и елан уткале у безбројна доброчинства у корист сопственог народа. У корпус биографија оснивачица просветних друштава даћу биографије добротворки „Друштва Светог Саве“ у Београду: Ленке Бељинице, Катарине Барловац и Анке В. Вуковић.

Међу добротворкама, оснивачицама сопствених организација и институција одабрала сам оне за које сматрам да су имале велики значај не само за српски народ, већ и за људе свих заједница које су живеле на простору где су те институције, или организације радиле. Одабрала сам биографије: Adeline Pauline Irby, Јелене Кон i Katherine Steward Macphail. Међу добротворкама које су основале институције, а затим прикупљале средства за њихов рад даћу биографије: Даринке Грујић Радовић и др Драге Љочић.

Међу добротворкама које су дале значајне донације, у новцу и (или) добрима којима су лично располагале, за опште циљеве (хуманитарне и просветне) издвојила сам биографије Јевросиме Лакетић, Еуфемије Јовић, Марије Трандафил, Софије Пасковић, Софије Сосе Голупске, Јулијане Обрадовић, Јованке Фуфић, Марије Јакшић, Стаке М. Пејић и Анастасије Наке Спасић.

Законски положај жена као услов за добротворство

У српском народу који је током 18. и 19. века био расут у две империје, Хабзбуршкој монархији[4] и Османском царству, а јужно од Саве и Дунава имао и сопствену државу[5], еманципација жена имала је различите развојне облике, динамику и домете. Ово је важна чињеница која се мора узети у обзир када се говори о мало познатом феномену – великом, може се рећи непрегледном, броју добротворки у српском народу, нарочито северно од Саве и Дунава. Основ за давање новца и добара у хуманитарне сврхе је да жена поседује имовину да би могла да чини доброчинства и да има избор у односу на активност у јавној сфери.

Жене су, јужно од Саве и Дунава, током 19. и почетком 20. века, биле у неповољнијем законском положају у односу на жене у Хабзбуршкој монархији. Законодавство у Краљевини Србији је искључивало женску децу из наслеђа, те ако би отац умро без тестамента, браћа би имала обавезу да „пристојно удоме“ сестру. Појам „пристојног удомљења“ није јасно дефинисан, а у пракси се тумачио углавном у корист браће. Зато се на III Конференцији „Српског Народног Женског Савеза“, одржаној у Београду 3. октобра 1910. расправљало о предлогу за измену „неких чланова закона о праву наследа женске деце“ (Домаћица 1910, бр 12: 14-16). У расправи је закључено да је женској деци, поред права на наслеђе, ускраћено и право на образовање, какво је омогућено мушкој деци.

Делегаткиње, на челу са председницом, Катарином Миловук, сматрале су да треба најпре да се боре за права у вези са наслеђем женске деце. Помаци који су прављени били су резултат упорне и дуготрајне борбе, која често није могла да утажи превише легализованих „вапијућих неправди“ према женама. (Домаћица Београд 1910. бр 12: 14-16).

 Право на наслеђивање, упављање сопственом имовином и право на школовање су тековине које су најпре користиле Српкиње у Хабзбуршкој монархији, а које су допринеле да се међу њима појави велики број добротворки.

Од 1894. у Војводини као делу Краљевине Угарске у саставу Хабзбуршке монархије на снази је био угарски Грађански закон, који уводи категорију грађанског брака (1896) што значи да је био могућ брак између особа различите вере, с тим да су у случају спора надлежност имали државни судови.

Угарско законодавство стављало је жену у далеко повољнији положај, него што је то био случај код аустријског Грађанског законика. Резултат повољнијих друштвених и политичких прилика северно од Саве и Дунава, које су се очитовале и у законски повољнијем положају жена, била је појава великог броја добротворки и по нека самостална привредница. То доказује и текст Јулке Срдић-Поповић под називом „Српкиње добротворке“ објављен у књизи „Српкиња њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас“ где преовлађују Војвођанке(Сарајево, 1913: 87-88).

Први камен темељац женског добротворног рада је располагање имовином у новцу и добрима. Други важан темељац су друштвено конструисане улоге које су жене имале у друштву током 19. века. Простори њиховог деловања нису били широко постављени. Још увек су ретко чињени кораци ван породичног круга. Подржаване женске улоге у јавној сфери крајем 19. века су биле организовање женских хуманитарних, ређе просветних организација (задруга). Најмасовније и за друштво најприхватљивије биле су хуманитарне организације као што су у Војводини били Друштво црвеног крста, Добро срце (Jó szív)[6] добротворне задруге, а у Србији женска добротворна друштва.

Добротворне женске организације – темељ женског хуманитарног рада

Задруге Српкиња на подручју Хабзбуршке монархије најзначајније су институције организованог деловања српских жена крајем 19. века. У почетку, основне делатности женских задруга су биле брига за сиромашне, незбринуте и напуштене људе. Касније се установљавају специфичне задужбине или фондови којима се помаже сиромашној и напуштеној женској деци, фондови за школовање даровите женске деце, а забележено је и постојање азила за старице, као и дечјег забавишта за сиромашну децу. Мало је позната чињеница да су женске организације у Хабзбуршкој монархији (па и женске организације Српкиња) била добро организована, а често и богата предузећа. Постојао је јасан систем хијерархије (чланице, потпомажуће чланице, добротворке и добротвори) и план у вези са трошењем средстава. Сваке године завршни рачун организације, уз извештај о раду, јавно су публиковани у женској и другој штампи. Добротворне задруге Српкиња су своје извештаје слале уредништву новосадског Женског света, па се овај месечник може сматрати ризницом података о женском хуманитарном, просветном и активистичком раду у пероду од готово три деценије. Српкиње у Хабзбуршкој монархији нису предњачиле у оснивању посебних организација, али су преузимале и развијале корисна искуства својих суграђанки других вера и нација. Прва женска задруга Српкиња основана је у Великој Кикинди.

„Велико Кикиндска Добротворна Женска Задруга“основана је 1872. Како је на полеђини Устава удружења[7] записано међу чланицама је било „73. Српкиње и 38. осталих чланица“, а затим је дошло до спора око употребе језика тако да су се чланице новооснованог удружења раздвојиле у посебна друштва: „Велико Кикиндску добротворну Задругу Српкиња“ и „Велико- Кикиндско Женско Удружење `Humanitas` (Nagy- Kikindaer Frauenwohlthätigkeitsverein Humanitas)“ (Стојаковић 2010: 6-7). Кикиндска задруга Српкиња је била прво удружење Српкиња које је континуирано радило до почетка II светског рата.

„Велико Кикиндска Добротворна Задруга Српкиња“ започиње са радом 1873. заслугом Нине Петровић која је била све до смрти 1908. на њеном челу (Стојаковић 2010: 8-9). На месту „начелнице“ заменила ју је Сида Пачу. Године 1908. Задруга је имала „9 добротвора, и 90 редовних чланица“, а имовину су чиниле кућа у власништву у вредности 7.663,67 круна (К) у којој је радило забавиште и готовина у износу од 18.993,59 К. (1910. је то било око 3.700$[8] ) Задруга је поред забавишта (1. мај 1891), основала и издржавала „раденичку школу“ за девојке. После велике изложбе женских рукотворина у Новом Саду 1884, на којој су Великокикинђанке имале „целу једну дворану“ Задруга је основала „српску ћилимарску школу“. „Велико Кикиндска Добротворна Задруга Српкиња“ је приступила „Савезу Српкиња (као задруга)“ основаном 1910. а од власти признатом савезу 1911. Године 1938. Задруга је у власништву имала две куће у центру Кикинде: на углу тадашњих улица Вука Караџића и Николе Пашића и у Вилсоновој улици (Стојаковић, 2010: 8).

Године 1875. у Београду је основано „прво српско Женско Друштво“ (Божиновић 1996: 66). За 1910. капитал „Београдског Женског Друштва“ износио је 25.395 динара. Исте године преко благајне прикупљено је 43.104 динара, а издато 5.850 динара (Жена, Нови Сад 1911: 317). Дом „Београдског Женског Друштва“ изграђен је 1926. а налазио се у Балканској број 17. „Српски Народни Женски Савез“ формиран је 1906. а чиниле су га следеће организације: „Београдско Женско Друштво“, „Друштво Кнегиња Љубица“, „Коло Српских Сестара“, „Јеврејско Женско Друштво“ и „Дом Ученица Средњих Школа“. Организацијом су руководиле Савка Суботић и Катарина Миловук (Лазаревић 1929: 89).

„Добротворна Задруга Српкиња Новосаткиња“ основана је 1880. Према подацима које је оставио Аркадије Варађанин новосадска задруга је 1908. имала: „… 196 редовних чланица и 32 потпомагачице.. своју кућу на спрат у вредности од 40.000 К и у готовини 20.121,39 К … и Фонд Ђорђа Ф. Недељковића од 11.581,86 К, за одело сироте школ. деце и на огрев сиротињи“(Календар Женски Свет 1910: 99) (Стојаковић 2005: 3).

Значајне тековине новосадске задруге биле су: оснивање првог српског забавишта 1892, покретање иницијативе за оснивање завода за образовање „српских забавиља“, покретање иницијативе за формирање Савеза добротворних задруга Српкиња на простору Аустроугарске и Босне и Херцеговине (основан1921) и финансирање Женске занатске школе, покретање и финансирање часописа Женски свет – женског месечног часописа који је излазио 28. година. Ова Задруга финансирала је школовање прве новосадске лекарке Корнелије Ракић, европски славне оперске певачице, Султане Цијук и прве новосадске професионалне фотографкиње, Тинке Стакић (Стојаковић 2001: 28).

Застава, Нови Сад 6 (19). октобар 1909.

Новосадски Женски свет, у броју од 1. марта 1906. у тексту „Женска удружења у Срба“ доноси попис[9] свих друштава у Хабзбуршкој монархији:

У Угарској имамо 22 Добротворне и Просветне задруге и то: у Вел. Кикинди, Вел.

Бечкереку, Тур. Бечеју, Меленцима, Панчеву, Темишвару, Вршцу, Белој Цркви, Новом Селу, Вел. Сентмиклушу, Сегедину и Батоњи; у Новом Саду, Сентомашу, Ст. Бечеју (просветна задруга), Ади, Суботици, Сомбору, Чуругу, Ст. Футогу, Стапару (у зачетку) и Будимпешти (просветна задруга).

У Хрватској и Славонији: 22 (све су Добротворне Задруге) и то: у Карловцима,

Земуну, Ст. Пазови, Индији, Руми, Митровици, Иригу, Винковцима, Вуковару, Даљу, Осеку, Пакрацу, Броду, Дарувару, Новој Градишци, Загребу, Глини, Госпићу, Петрињи, Огулину, (у Дољ. Лапцу и Шиду су у зачетку).

У Далмацији: има 3 задруге: у Задру, Книну и Дубровнику.

У Аустрији:у Бечу (1). У Босни и Херцеговини: Има 11 Добротворних Задруга, али нису још све добиле званично одобрење. Одобрене су у Бањојлуци, Бос. Дубици, Бос. Петровцу, Приједору, Бијељини, а чекају одобрења задруге у Сарајеву, Мостару, Бос. Шамцу, Санском Мосту, Дољ. Тузли и Брчком…У Србији: поникоше више женских удружења. Најстарије и најјаче је Женско друштво у Београду које има по Србији 25 својих подружница …Поред овог друштва и његових подружница постоје у Крагујевцу и Шапцу још два самостална друштва која су такође у свом кругу основала радничке школе за женску децу. Мимо ових удружења поникоше у Београду у новије доба засебна женска удружења… Друштво Кнегиње Љубице… Коло Српских Сестара … са подружницама у 18 места…Друштво Девојачког дома… Материнско Друштво и Српско-јеврејско женско удружење… Имамо и у Америци две Добротворне Задруге Српкиња у Сан Франциску и Билмердингу (Српско прав. сестринство ´Св. Петка´)…“

У тексту Аркадија Вараданина „Женских удружења међу Српкињама“ број задруга је већи: „… у Аустро-Угарској, Босни и Херцеговини, као и Америци има свега 5441 чланица (сваке врсте), а имање им у готовини и другим поседима износи К 927.514,47. Од тог капитала више од трећине поседује сама просветна задруга св. Мајке Ангелине у Будимпешти…“ Америчка удружења у Сан Франциску и Чикагу према забелешци Варађанина, учествовала су са 4720 К или тадашњих 944 USA $. Према односу америчког долара и аустроугарске круне, који је у истом тексту записао Варађанин /1 USA $ вредео је 5 К./ вредност задружне имовине Српкиња Аустроугарске, Босне и Херецеговине и Америке од 927.514,47 К вредела је 1910. године 185.502,89 USA $ (Календар Женски сбет 1910. Земун стр. 97-106)

Оснивачице и лидерке српских, добротворних, женских задруга заслужне су за успешан рад организација. Међу њима сам издвојила следеће:

Петровић Ана Нина (Велика Кикинда, 1833 – Сегедин, 1908) је оснивачица првог модерног удружења жена код Срба: „Велико Кикиндске Добротворне Задруге Српкиња“ 1873. Рођена је у угледној породици Кенђелац у Кикинди. Њен отац и брат су били на челу „Диштрикта Велико Кикиндског“ а мајка јој је била из „породице Дукине из Осека“ (Женски свет, бр. 1. 1908: 9-10). У родном граду се удала за кикиндског лекара, Јована Петровића. После изложбе женских рукотворина у Новом Саду 1884., где су кикиндски ћилими и рукотворине заузимали читаву дворану, Нина Петровић је у Кикинди основала „српску ћилимарску школу“, а приписује јој се део заслуга за отварање „ткалачке творнице“ која је у моменту њене смрти припадала Лази Дунђерском. Њена заслуге су и оснивање „српског православног забавишта“, „српске жен. раденичке школе“ и „Девојачког Кола“ у оквиру „Велико Кикиндске Добротворне Задруге Српкиња“, као и „заодевање 100-150 сиротих ученика и ученица из срп. осн. нар. школа“ сваке године (Женски свет, бр. 1. 1908: 9-10).Њен најзначајнији допринос еманципацији жена је на пољу „подизања народне индуструје“ када су „женске рукотворине“ постале цењени извозни производи, а жене на селу добиле могућност запослења и зараде. Нина Петровић је одликована почасним чланством „Добротворне Задруге Српкиња Новосаткиња“, „Београдског Женског Друштва“, а одликована је и „српским Орденом Крста“ (Стојаковић 2010: 15).

Дафина Нана Натошевић ( Нови Сад, 1831-1911)је рођена у породици угледног новосадског адвоката и градоначелника Григорија Јовшића. Од удаје за др Ђорђа Натошевића, лекара и реформатора српских народних школа у Угарској, током неколико деценија наћи ће се у средишту културног, просветног и политичког живота новосадских Срба. У време оснивања прве женске организације у Новом Саду 1867. састављене од Новосађанки различитих вероисповести, Нана је „загазила у родољубиви двор пок. кнеза Михајла у Београд да прибави 500 дуката добровољних прилога“ (Стојаковић 2001: 87). Како су се у основаној организацији Српкиње осећале подређено, женско друштво, око Нане Натошевић основало је „Добротворну Задругу Српкиња Новосаткиња“ 1880. Нана је била прва „часница и прва потпредседница“ Задруге, која је поводом двадесет пет година рада те институције, проглашена за почасну чланицу.

Она је била једна од десет угледних Новосађанки, које су на иницијативу Савке Суботић, потписале захтев, упућен српском Народно-црквеном сабору, да се дозволи отварање девојачке школе. У неколико наврата организовала је прикупљање средстава за рад школе. После смрти Ђорђа Натошевића, Нана је „Српској Вишој Девојачкој Школи“ поклонила библиотеку „од 4000. књига“ (Исто, 87 ). Захваљујући, њеној агилности, у Новом Саду је 1875. основана „филијала“ Црвеног кста. За време Српско-турског рата (1876-1877) у њеној кући су Новосађанке припремале завоје за рањене и новчане прилоге за српско становништво. Организовала је и учествовала и у другим хуманитарним акцијама: помоћ поплављенима у Сегедину (1879), пострадалима у пожару у Сарајеву (1879), прикупљању средстава за штампање Змајеве „певаније“ када је сама прикупила „157 дуката и 5 форинти“ (Исто, 87 ). Умрла је у Новом Саду где је и сахрањена.  

Савка Суботић ( Нови Сад, 1834 –1918) је рођена у новосадској породици Полит. Као седамнаестогодишњакиња се 1851. удала за Јована Суботића угледног доктора права, касније познатог српског политичара, писца, председника Матице српске и једног од првака српске политичке и културне сцене северно од Саве и Дунава 19. века. Предводила је акције за отварање виших женских школа у Војводини. Залагала се за квалитетно образовање жена као предуслов за њихову квалификацију за нова занимања Осмислила је и реализовала сопствени програм економског оснаживања сеоских жена кроз “подизање домаће индустрије“ (Савка Суботић, 1904). Користећи знање и вештину сеоских жена у изради платна ћилима, одеће… прилагодила их је европским стандардима што је омогућило да се српско платно и ћилими нађу на светској пијаци.

У књизи „О нашим народним тканинама и рукотворинама“ (Нови Сад, 1904) Савка Суботић је оставила драгоцена сведочанства о раду са женама на селу. Поред домаће радиности учила их је правилној хигијени, превенцији болести, благотворном дејству сунца, чистог ваздуха, правилном неговању болесника, потреби ношења одеће од природних материјала, правилном спремању и чувању хране, неговању деце… Оставила је податке о знању, вештинама, поносу и креативности сеоских жена. Оне су схвативши потребе времена у коме су живеле и законе понуде и тражње, а на основу знања вештина и креативности у изради ћилима, платна на подстрек и савете Савке Суботић продавале сопствене рукотворине (ћилиме, платно, вез) у читавој Европи (Суботић, 1904).Такође је скупљала народно фолклорно благо и бавила се проучавањем и тумачењем орнамената на тканинама.

Била је међу ретким женама тога доба која је имала сопствени поглед на економску политику Србије у односу на развој производних снага и како је сама писала „социално-економске одношаје“ у окружењу. Свој став о свету формирала је на основама материјалистичке философије Хекела[10], Бихнера и Молешота коју је „без менторства освојила“ (Савић-Ребац 1988: 409). Њено дело се остварило кроз непосредан рад са омладином, а пре свега са женама на селу. Зато се акције које је предузимала често приписују колективним успесима жена на селу или у женским задругама. Савка Суботић није много писала.

Предавања, говори и прилози редовно су јој и најчешће објављивани у новосадском Женском свету (Како да заштитимо нашу домаћу индустрију, бр. 2. 1898; Говор на главном скупу Женског друштва у Београду,бр. 7. 1898; Говор у Сиротном дому у Београду, бр. 9. 1898; Сватовски обичаји код неких страних народа (превод) и Успомене Савке Суботић, бр. 4. 1899; Пролеће у Цариграду, бр. 7. 1906; Предавање на Духове у Вуковару, бр. 8. 1906; Говор на десетогодишњој прослави Добротворне Задруге Српкиња Сомборкиња бр. 2. 1907; …).Најзначајније предавање Жена на истоку и западу објављено је 1911, а њена чувена (О)порука објављена је у Женском свету 1914.[11] Књигу О нашим народним тканинама и рукотворинама написала је по сећању 1904. Афоризми „рефлексије“ и путописи штампани су у новинама (углавном) на српском језику крајем 19. и почетком 20. века. Аркадије Варађанин је оставио податак да су јој афоризми штампани и у „американским новинама“, па је можемо сматрати једном од првих афористичарки код нас.

Због великих заслуга на плану борбе за женска права готово сва удружења Српкиња изабрала су је за почасну чланицу. Била је прва председница Српског народног женског савеза. Била је одлична реторичарка, а након предавања у бечком Научном клубу 1910. названа је „Der Mutter ihres Volkes“. У Европским оквирима је била позната као боркиња за женска права. Данас знамо да је сарађивала (или је познавала) Carie Capman Catt[12] (Женски свет бр. 1. 1914: 3.), Rosiku Schwimmer [13] Рускињу Губаревич, а док је Савка била водећа личност Српског народног женског савеза у посету долази и Bertha Pappenheim[14]. Године 1911. на позив угарских феминисткиња одржала је предавање о положају жене у Србији. Говорила је на VII међународном конгресу за женско право гласа у Будимпешти одржаном од 15. до 20. јуна 1913. Савка Суботић је била почасна чланица: „Конгреса за женско право гласа у Штокхолму“ (Женски свет 1911: 160), „Женског друштва из Амстердама“ (Женски свет 1909: 18). Њен утицај је био толики да се Лав Толстој преко Савке Суботић „захвалио српском народном женском савезу на честиткама за 80-ти рођендан“ (Женски свет, 1909: 18).

За свој рад добила је одликовања руског и српског двора и награду на Париској изложби 1900. О њеном делу писала је европска штампа:Le Temps, La Revue Slave, L`Entete (1906), Das Wiesen für Alle – где је проглашена за“Der Mutter ihres Volkes„(1905), Jus suffragii (1908), Дамскій миръ (1911), Neuse Pester Journal (1911), а текстове о њеном раду објављивани су у бечким и пештанским листовима и у посебним издањима поводом конференције Црвеног крста у Лондону , Конгреса жена у Риму (Женски свет бр. 1 1907: 18-19). И поред тога што је била почасна чланица готово свих женских удружења била је у исто време велика критичарка извештачености, претеривања, склоности ка трошењу и другим пропустима који су били чести код већине жена грађанског слоја у то доба. Умрла је у Новом Саду, а сахрањена је у Земуну.

Катарина Миловук (Нови Сад 1844 – Београд 1913) је рођена у породици Ђорђевић у Новом Саду. Школовала се у Русији. Године 1861. је завршила Гимназију у Николајеву („николајевски курс“) и положила велики државни испит на Универзитету у Одеси. Као деветнаестогодишњакиња је 1863. постављена за управницу Више женске школе у Београду на чијем челу је била до 1893. Написала је уџбенике из педагогије и методике (1866), увела стране језике и наставу клавира у програм школе. Њеном заслугом у Београду је 1875. основано „Београдско Женско Друштво“, које је затим основало и издржавало Радничку школу и „Пазар“ као и лист Домаћицу (1879-1914, 1921-1941).

После пензионисања у Солуну је основала и управљала Српском вишом девојачком школом где су се школовале девојке из крајева са турском влашћу. После Балканских ратова ради збрињавања сирочића основала је „Чувалиште Св. Јелена“. Од 1910. на месту председнице „Српског Народног Женског Савеза“ наследила је Савку Суботић. Мање је познато да је основала прво „Женско Музикално Друштво“ (1889-1891) и превела роман Берте фон Сутнер (Bertha von Suttner) „Доле оружје“(1900). Роман је утицао на ширење свести о пацифизму.

Катарина Миловук је представљала Српски народни женски савез [15] на VII Конгресу Интернационалне алијансе за женско право гласа (IWSA) одржаног у Будимпешти 1913. У посебном додатку часописа Жена и друштво, уреднице Rosika Schwimmer , међу фотографијама најзначајнијих представница IWSA налази се и њена. Катарина Миловук и др. Поликсена Шишкина из Петрограда биле су једине жене словенског порекла којима је припало то признање. Њен углед у друштву је био толико велики да је 1897. Касациони суд њен захтев да је упишу у бирачки списак одбијен само са једним гласом против. Од Народне скупштине 1902. тражила право гласа за запослене жене. И овај захтев је одбијен. Умрла је у Београду где је и сахрањена. Гробницу је купило „Београдско Женско Друштво“.

„Miss Irby“ и Марија Трандафил

Низ великих добротворки, које су лично богатство уложиле у више фондова и добротворних акција, мора започети од најзначајније – Марије Трандафил. Она је једна од пет жена чије су се биографије нашле у књизи проф. Андре Гавриловића „Знаменити Срби 19. Века“ (Загреб, 1903: 28).

Марија Трандафил (Нови Сад, 1816[16] – Нови Сад, 1883) је рођена у богатој новосадској породици Поповић. Маријин отац је био новосадски трговац грчког порекла, Ћира Поповић, а за мајку се зна да је родом била „Тајчевићева из Осека“. Родитељи су јој рано умрли, па је Марија постала штићеница рођака, трговачке породице Хаџи-Кири Николића из „Осека“ у чијој кући је живела. Хаџи-Кири је 1832. са „непуних шеснаест година“ удаје за свог деловођу, Јована Трандафила коме је тада било четрдесет година (Јоцић 1904: 94) .

Капитал, који је Марија у виду мираза унела у брак, послужиће као замајац за успешне трговинске послове Јована Трандафила. Лука Јоцић је забележио да се Јован обогатио „на памуку“ и „караванима сукна из Ердеља“ (Исто, 96). У Осеку је имао главну радњу и две велике куће из чијих су се прихода, много касније, помагале „осечка, новосадска и сомборска болница“ (Исто, 95), а на основу тестамента Марије Трандафил. Још за живота Јована Трандафила супружници су, оставши без преминуле деце Косте и Софије, сачинили тестамент 1860. којим су велики део имовине оставили у добротворне сврхе.

После смрти мужа 1863. Марија Трандафил је морала да води четири парнице (укључујући спор са братом, познатим новосадским трговцем Марком Поповићем), јер су њени, или Јованови мушки сродници сматрали да она, као жена, није способна да управља добрима и издржи судске процесе. Изборивши се за управу над сопственим добрима Марија Трандафил је сама двадесет година стицала и увећавала капитал, претварајући га у различита завештања. Успела је да увећа богатство и формира нова завештања мењајући првобитни, заједнички тестамент. Њено најпознатије завештање је „Заведеније Марије Трандафил за српску православну сирочад“[17] у Новом Саду, у чијој се згради сада налазе Матица српска и Библиотека Матице српске. Фонд који је одредила за ту намену требало је „да нарасте“ толико да се заклада може издржавати из сопствених прихода. Тек 1912. изграђена је зграда по нацрту архитекте Момчила Тапавице, а 1926. здање је примило двадесетак питомаца. Матица српска се у зграду уселила 1928. а ново сиротиште изграђено је на Сајлову. За десет година рада Завода Марије Трандафил школу је завршило око стотину питомаца. Велика добротворка се одлучила да омогући знатан број ученичких стипендија кроз – „Закладу Марије Трандафил за новосадске гимназијске ђаке“под патронатом „Новосадске Српске Велике Гимназије“. Поред те закладе помагала је и друге сиромашне ђаке и сиромашну децу да се образују на вишим школама, али и да постану добре занатлије и тиме допринесу подизању културног и предузетничког капацитета српског народа. Матица српска и Новосадска црквена општина биле су баштиници значајних завештања Марије Трандафил. У тренутку њене смрти вредност свих њених завештања износила је 700.000 форинти. У књизи „Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас“ (Сарајево 1913.) на 88. страни дат је следећи податак: „Марија Трандафиљка, родом из Новог Сада 1814. оставила је после себе 1.400.000 круна на стипендије и на фонд за удају сиромашних дјевојака, те за болнице и за ´Завод за српску православну сирочад´…“

Посебну наклоност Марија Трандафил је имала према новосадској Николајевској цркви, сматрајући је задужбином јер су у њој покопани деца и супруг – Софија, Коста и Јован. Она се брижно старала за обнову и одржање ове цркве, али исто тако и за земаљске потребе свештеника, црквењака, свештеничких удовица, црквених хорова. Од католичке заједнице у Новом Саду захтевала је нацрт и финансијски план за изградњу и украшавање у Буни[18] порушене Јерменске цркве. За ту намену дала је 12.000 форинти. При том је добила јавну захвалност католичке заједнице Новог Сада и самог калочког бискупа др Лудвига Хајналда.

На вест о смрти добротворке у Новом Саду је „скоро три дана … хиљадама људи и жена овдашњих и са стане долазило, да још последњи пут виде ако и мртав лик ове велике довротворке и праве матере сиротињи…“ (Јавор, Нови Сад 23. 11.1883: 1348). Чинодејствовао је епископ Бачки, Василијан Петровић уз велики број свештеника из Новог Сада и других места. Дирљив говор је одржао др Илија Огњановић, бивши штићеник Марије Трандафил. Телеграм саучешћа Луки Јоцићу, управнику свих њених добара, упутио је „Њег. Светост –Герман“ из Беча који је на погребу био заступљен „епископом и придворним свештенством“ (Исто, 1348). У тексту објављеном у листу Јавор од 23. октобра 1883. објављен је и тестамент Марије Трандафил са побројаним добрима и њиховом наменом.

Марија Трандафил је оставила и посебан фонд из кога је требало да се у Николајевској цркви држе службе на следеће дане: Св. Јован Крститељ, Св. Никола, Марија Магдалена и Тодорова субота. Последњом обновом Николајевске цркве с краја 20. века, бетониран је под и нема ознака где су тачно сахрањени Софија, Коста, Јован и Марија Трандафил. Високо на стубовима у цркви постављене су плоче које сведоче да су ту сахрањени Марија и Јован Трандафил. На кућама у Пашићевој, Дунавској и Милетићевој, које су биле њено власништво нема никаквих ознака. А нема ни јерменске цркве порушене да би се изградио један савремени булевар у Новом Саду. Трг на који се наслања зграда Матице српске данас носи њено име као и најмодернија основна школа у новосадском предграђу, Ветерник.

Као велика добротворка у српском народу је запамћена и Енглескиња Аделина Паулина Ирби чији је добротворни рад трајао „четрдесет пет година“ а после смрти је „српским друштвима у Сарајеву Просвјети и Добротворној Задрузи Српкиња“ оставила имање у вредности 700.000 круна (Српски књижевни гласник 1911: 557).

Adelina Paulina Irby (Boyland Hall /Engleska/), 1831- Сарајево, 1911) остаће у памћењу српског народа као велика добротворка „Мис Ирби“. Она је уз књегињу Мешчерску једина странкиња која се нашла у одабиру „знаменитих и заслужних жена“ који је објављен у Календару Женски свет за 1910 ( 71-72). Њено доброчинство се граничи са подвигом у коме је подједнака количина доброчинства, храбрости, истрајности и способности.

Сусрет са балканским народима за „Мис Ирби“ је био резултат њене жеље да упозна Словене који су шездесетих година 19. века живели у Турској империји. Током 1861, 1862. она је са сапутницом и пријатељицом „Мис Мекензи“ (Georgena Muir Mackenzie) на коњима прокрстарила „кроз Турску у Европи“ и обишла Бугарску, Србију (укључујући део Срема), Црну Гору, Босну, Далмацију и Хрватску, учећи језике, обичаје и услове у којима су балкански Словени живели. Своје искуство „Мис Ирби“ и „Мис Мекензи“ преточиле су у књигу „Међу Карпаћанима“ (Српски књижевни гласник, 1911: 558). Друга књига је објавиљена у Енглеској 1867. У преводу Чедомиља Мијатовића књига је објављена 1868. као „Путовање по словенским земљама Турске у Европи“. Следеће године је из штампе изашло ново издање на енглеском језику са три нове главе о Босни и Херцеговини и предговором енглеског државника, В. Гледстона (W.E. Gladstone). Књига је штампана и у Њујорку 1886. (Српски књижевни гласник, 1911: 559).

Доброчинство „Мис Ирби“ започиње у Сарајеву 1866. када сопственим средствима отвара „женску школу са интернатом за Српкињице православне вере“ (Календар Женски свет за 1910: 71). Ту девојке добијају основна школска и домаћичка знања, а добротворка се старала и за њихове миразе јер им је давала „најпотребније покућство“ (Исто, 71).

У време Херцеговачког устанка (1875-1878) сагледавши стање избеглог становништва – „робља српског из босанских и херцеговачких крајева побеглог у аустро-угарске покрајине“ (Исто, 72) она је у Лондону основала одбор који је прикупљао и редовно слао средства за помоћ избеглицама, расутим у Аустроугарској, Црној Гори и Србији. Енглеска јавност је преко извештаја и писама „Мис Ирби“ могла да прати дешавања за време и после Херцеговачког устанка, и обавештава се о стању избеглог становништва и насиљу Турака. Једно такво писмо је упутила уреднику Тајмса 22. јануара 1876. у коме је описала сву тежну положаја око 30.000 избеглица који су пред Турцима побегли у Војну крајину, на аустријску територију.

Помоћ су избеглом становништву делиле „Мис Ирби“ и „њена помагачица Мис Џонстонова“ (Исто, 72). Зна се да је од краја 1875. до средине 1879. за све видове помоћи угроженима утрошена сума од „3.955.566 круна у злату, а да је од те суме за школе и стипендије утрошено 879.783. и 53 хелера“ (Ђурић 1966: 10). Делом прикупљеног новца „Мис Ирби“ је основала у околини Пакраца 22 школе, у Далмацији 4 школе и једно „склониште за сирочад изгинулих босанско-херцеговачких бораца“ (Календар Женски свет за 1910: 72). После Берлинског конгреса 1878. Аустроугарска је добила право да окупира Босну и Херцеговину. Тада настаје период повратка избеглог становништва, а „Мис Ирби“ је учествовала у пружању помоћи повратницима. Тако је током зиме 1878-1879. на босанско-далматинској граници делила помоћ становништву. Забележено је да је ту помоћ примило око 27.000 људи. У новосадском часопису Жена постоји податак да је 1911. вредност завештања „Просвјети и Добротворној Задрузи Српкиња“ износила 279.000 круна и да ће се експроприсати „један дио замљишта“ које је било део завештања за потребе града Сарајева (Жена бр. 12. 1911: 764). Споменик „Мис Ирбијевој“ освећен је на Спасовдан у Сарајеву 1914. (Женски свет бр 6. 1914: 147). Доброчинство Аделине Паулине Ирбy једно је од најупечатљивијих подвига које је дубоко уткано у памћење српског народа.

Брига о деци је била одговорност жена

Нови Сад је град који има дугу традицију у збрињавању угрожене деце. Дечије село, школа „Милан Петровић“ и Дом за децу и омладину ометену у развоју „Ветерник“ у Ветернику наставак су традиције коју су започеле Јелена Кон, Даринка Грујић Радовић и Katherine Steward Macphail. У Београду је најтежи посао збрињавања тек рођене деце започела др Драга Љочић.

Јелена Кон (Eisenstadt/Ајзенштат (Аустроугарска), 1883 – Нови Сад, 1942) је рођена као Јелена Шпицер, а удајом за познатог новосадског трговца и угледног члана Јеврејске општине Јулија Кона постала је Новосађанка. Током економске кризе двадесетих година 20. века започела је посао организовања хуманитарне организације „Кора хлеба и Дечије обданиште“ и за своју идеју придобила целокупну новосадску јавност.

Била је то екуменска организација која је помагала угрожене без обзира на веру и нацију. У рад организације биле су укључене Новосађанке свих вероисповести. Друштво је почело са радом 1925. у простору Хигијенског завода, а старало се о деци без родитеља и о сиромашној деци, да би касније основано дечије обданиште, ђачка трпеза и дом за одојчад у чијем саставу је радило медицинско саветовалиште.

Захваљујући енергичном залагању Јелене Кон и заначајним донацијама нови дом „Коре хлеба“ је изграђен 1933. под покровитељством краљице Марије. Сиромашним Новосађанима је 1932. подељено 11.920 кг хлеба… Свако јутро су у обданиште Друштва у које су најпре примана деца без оца, од 1 до 6 година, која су мајке доводиле, а по њих долазиле увече. Деца су ту добијала три оброка, била медицински збринута и „учила се лепом понашању, реду и чистоћи“ (Стојаковић, 2001: 35). О деци узраста 3-6 година старала се васпитачица. Деца сиромашних родитеља без обзира на веру која нису имала „топао ручак“ долазила су у Ђачку трпезу. У зимском периоду задржавана су у топлим просторима Друштва све до поласка у школу. У оквиру Ђачке трпезе 1932. подељено 75.000 порција хране. Млечна кухиња у оквиру „Коре хлеба“ основана је 1930. У њој су се под надзором лекара припремала „лековита млека и млечне смеше“ за одојчад (Исто, 35 ). Апаратура која се користила за те сврхе била је најмодернија и најскупља која се могла набавити. Да би осигурала приходе организације Јелена Кон је организовала многобројне хуманитарне концерте. На њен позив у Новом Саду су концертирали Бронислав Хуберман (Bronislaw Huberman) 1928, Артур Рубинштајн (Arthur Rubinstein) 1929, гудачки квартет из Дрездена 1936, а сав приход је био намењен њеним штићеницима. Чак се и гостовање Жозефине Бекер (Josephine Baker) (без веродостојне потврде) приписује њеном успешном посредовању. За време Другог светског рата током злогласне рације 1942. Јелена Кон је као Јеврејка ухапшена и убијена. Бачена је у Дунав, заједно са великим бројем Новосађана, Јевреја и Срба.

Katherine Steward Macphail ( Кетрин Стјуарт Мекфејл, Scotland, 1887- St. Andrews (Scotland), 1974) је са успехом дипломирала медицину 1911. на Qeen Margaret College на Универзитету у Глазгову. По избијању I светског рата, 1915. прикључила се Scotish Women`s Hospital for Foreign Service. Радила је као лекарка-хирург у болницама у Србији под патронатом Шкотске федерације сифражетских организација. Њој је тада било 28 година. У изузетно тешким условима, пожртвовано и предано она је са другим Шкотланђанкама радила у Kрагујевачкој, затим Београдској војној болници, где је оболела од тифуса. После опоравка била је распоређена на рад у Битољску болницу која је током Солунске операције била на самој линији ратних дејстава.

 У слободном Београду 1919. K.S. Macphail је формирала Енглеско-српску болницу, прву дечију ортопедску болницу код нас. Ту је основала прву школу за медицинске сестре и за стручно оспособљавање лекара. Зграду болнице је 1934. откупило Министарство здравља. Током четрнаестогодишњег рада у болници је лечено око 8.600 деце (Микић, 1988 : 197).

Захваљујући пријатељици, Даринки Грујић, чију је установу у Сремској Каменици често посећивала, она је купила кућу у Сремској Каменици (у ул. Марка Орешковића 1) и ту је изградила нову дечију ортопедску болницу. Њој је тада било 47. година. Енглеско-југословенска дечија боница у којој су лечена деца оболела од туберкулозе костију и зглобова, сколиозе, рахитиса… почела је са радом 1934. Била је под патронатом краљице Марије, а рад су делом финансирали Фонд за спасавање деце из Енглеске и Министраство здравља Краљевине Југославије.

Њен живот није био само медицина. Она је била пасионирана чланица Београдског ауто-клуба и одлична фотографкиња, импресионирана нашим народним ношњама. За време Краљевине Југославије одликована је Орденом Св. Саве и Орденом српског Црвеног крста.

Почетком II светског рата болница престаје са радом. K.S. Macphail је морала да напусти свој дом у Сремској Каменици. Вратила се у лето 1945. доносећи опрему и санитетски материјал. Тада је обнављен рад болнице, али нова власт јој дозвољава да ради уз велико подозрење и то само у оквиру УНРЕ. Године 1947. болница је национализована, а она је била присиљена да престане са радом и да оде из земље. У социјалистичку Југославију се вратила 1954. када је последњи пут обишла своју болницу. Тада је изабрана за почасну грађанку Сремске Каменице. Српско лекарско друштво је 1973. изабрало за почасну чланицу. Одељење за ортопедску хирургију, које је радило у згради болнице, коју је купила, названо је по њој, а у дворишту бонице трудом Друштва лекара Војводине постављена је њена биста. Др Katherine Steward Macphailје умрла у родној Шкотској, где је и сахрањена.

Даринка Грујић-Радовић (Крагујевац, 1878 – Београд, 1958) рођена је у Крагујевцу у имућној породици Радовић. Завршила је Вишу девојачку школу у Београду. Пре Другог светског рата је у у Америци, где је једно време боравила и била избрана за председницу организације „Српска жена“ у Њујорку. Захваљујћи средствима које су прикупили чланови српске заједнице у Америци, Даринка Грујић Радовић је 1914. донела санитетску помоћ у ратом опустошену Србију, пуну избеглица.

У маси народа који се повлаче са војском најугроженија су била деца, међу којима је било много ратне сирочади. У тој ситуацији Даринка Грујић-Радовић је новцем Џона Фротингема (John Frotingham) организовала први прихватни избеглички центар у Скопљу 1915. Пратећи реку избеглица она је организовала домове и прихватне центре за децу, од којих су неки имали и школе са забавиштем (Солун, Ница). У ослобођеном Београду основала је дом за децу у чијем саставу су радиле: шивачка радионица и чарапара у којима су запослене углавном старије сиромашне жене, којима је то био једини извор прихода.

Године 1919. Даринка Грујић-Радовић је београдски дом оставила на бригу „Београдском Женском Друштву“ а она је у Сремској Каменици основала Српско-американски дом који се налазио у дворцу Марцибањи-Карачоњи. Године 1929. дворац је откупљен и тако је основана „Задужбина Џона Фротингхама“. Дом је имао одељење за: децу основце, гимназијалце, децу у трговачкој, учитељској и занатској школи, уметничко одељење за народни вез, салон за израду одела, одељење за ткање са курсом ткања, читаво мало газдинство. У Дому су дозволом Министарства трговине и индустрије отворене Нижа и Средња занатска женска школа. Дом је затворен 1930. Даринка се и даље волонтерски старала о деци без родитеља, али сада у Београду, где се преселила. Остаће забележено да је кроз институције које је она оснивала и водила прошло око 2 250 деце. За своје изванредно дело одликована је Орденом америчког Црвеног крста. Даринка Грујић-Радовић није имала времена за лични живот. Умрла је у Београду, где је и сахрањена.

Драга (Љочић) Милошевић (Шабац, 1855 – Београд, 1926) је прва Српкиња која је окончала студије медицине на Универзитету у Цириху 1878. Рођена је у Шапцу у породици Диме и Марије Љочић, цинцарског порекла. У родном граду је завршила основну школу. Вишу женску школу завршла је у Београду а затим започела студије фолософије на Великој школи. Године 1872. уписала је медицину на Универзитету у Цириху. Циришки универзитет је први отворио врата женама па је Драга Љочић била у прилици да се упозна са социјалисткињама Анком и Милицом Нинковић и да стекне пријатељице међу лекаркама из читаве Европе. Међу њима ће се издвојити Марија Фјодоровна Сиеболд рођена у Риги у протестантској породици 1849. Она ће са Драгом Љочић доћи у Србију где ће једно време радити као лекарка.

 Током Српско-турског рата (1876-1877) Драга Љочић је прекинула студије да би радила као лекарка у ратом захваћеној Србији. По добијању дипломе у Србији је 1879. положила Државни испит да би могла да ради као лекарка, прво као помоћна лекарка у Државној болници у Београду, а затим и у фабрици Монопола дувана. Као лекарка је учествовала у Српско – бугарском рату (1885), Првом и Другом балканском рату (1912-1913) и Првом светском рату (1914-1918). У мирнодопским условима је обављала лекарску праксу преко тридесет година и за то време стекла поштовање стручне јавности и пацијената. Године 1883. удала се за Рашу Милошевића, једног од првака Радикалне странке, који је током политичког обрачуна краља Милана и радикала осуђен на смрт (касније је смртна казна замењена казном затвора).

Драга Љочић је учествовала у јавном животу као оснивачица и чланица многих женских удружења. Била је оснивачица „Материнског Удружења“ у Београду, Српског лекарског друштва (од оснивања 1880) и Друштва београдских женских лекара основаног 1920. Поводом седамдесет година живота и тридесет година рада одликована је почасним чланством у Женском покрету. Ипак њен хуманитарни рад највише је везан за „Материнско Удружење“. Новосадски Женски свет у броју од 7.02.1906. на 25. страни доноси између осталог и овај текст:

„.. На Материце децембра 1904. основано је Материнско Удружење коме је цел да новорођену сиротну и напуштену децу, која су лишена неге материнске, прими у своје закриље, да их однегује до школског узраста и да их онда преда општини или Дому Сиротне деце који од 26 година већ постоји у Београду…“

Захваљујући угледу и залагању Драге Љочић Дом је добио зграду у тадашњој Студеничкој улици. Драга Љочић се међу првима ухватила у коштац са проблемом велике смртности деце, нарочито одојчади у српском друштву. Такође се међу првима суочила са проблемом напуштене деце. У том послу од почетка са њом је била и Сара Карамарковић. Да је проблем смањења смртности деце био један од њених приоритетних задатака говори и њен превод књиге Марије Манасејине „Гајење мале деце“ (Годишњица Николе Чупића, Београд 1885). Европској јавности је био познат њен подвиг. Лекарка Unna Ruhnow је објавила два текста под насловом „Prakticirende Aerztinnen der Gegenwart“ [19] у марту и јулу 1898. у немачком часопису Illustrirte Zeitung[20] где је дала биографије двадесет осам европских лекарки међу којима је било пет лекарки из Србије. Др Драга Љочић је у том одабиру имала врло значајно место.

Драга Љочић је била активна у „Српском Народном Женском Савезу“. Значајан је њен активистички рад за изједначавање услова рада факултетски образованих жена са мушкарцима истог образовања на истим пословима. Заједно са председницом Савеза, Катарином Миловук агитовала је „да се женскиње са истом квалификацијом и као и мушки изједначе са платама“ (Домаћица 1911: 95) као и о праву на наслеђе женске деце. Колико је њен пример био значајан за еманципацију жена сведочи и чланак о др Драги Љочић из пера Савке Суботић, једне од најзначајнијих боркиња за женска права крајем 19. и почтком 20. века код нас, где између осталог пише:“ Др Драга Љочић је такође много допринела својим подузетним духом, својим знањем и пожртвовањем за опште добро, бистрењу појмова о еманципацији жена у нашој српској интелигенцији.“[21] Данас једна улица у Београду носи њено име.

Јужно од Саве и Дунава

 У књизи „Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас“(Сарајево, 1913: 87-89) тексту Јулке Срдић-Поповић о српским добротворкама наводе се имена следећих добротворки које су живеле јужно од Саве и Дунава: Даша Савић и Мара Рајковић из Сарајева, Јованка Фуфић из Травника, Марија Јакшић из Дервенте, Марица Смољчић из Праче. Поменуте су и: Даша Будимлић из Сарајева која је оставила своје имање „српској црквеној опћини у Сарајеву“; Ана Добривојевић из Босанске Крупе која је „обасула свој народ многим доброчинствима“; Јелисавета Чавраковић из Београда која је оставила „преко 10.000 динара на просветне цељи“; Јока Илић која је оставила 10.00 К (круна) Београдској трговачкој омладини; Катарина Митровић из Чачка која је оставила кућу чачанској гимназији, а „овећу своту школама и напуштеној српској дјеци“; Сара Јовановић из Г(њ)илана „у бившој Старој Србији која је поклонила српској основној школи половину свог иметка; Београђанка Драгиња Петровић која је основала закладу вредну 20.000 динара „за питомце духовне академије.“ Забележена су доброчинства Јевросиме Лакетић из Херцег Новог, Јованке Фуфић из „Лијевна“, Марије Јакшић из Славонског Брода, Ленке Бељинице, Катарине Барловац и Анке Вуковић из Београда. Мита Ђорђевић се одлучио за много ужи списак, дајући предност добртворкама јужно од Саве и Дунава. (Ђорђевић, 1912: 19-34). Оба поменута извора истакла су подвиге дародавки Друштва Светог Саве: Ленку Бељиницу, Катарину Барловац и Анку Вуковић, затим доброчинства Јевросиме Лакетић, Јованке Фуфић, Марије Јакшић. Овом списку сам, у овом раду, додала и биографије Стаке Пејић и Анастасије Наке Спасић – настављачице великог добротворног дела свог супруга, Николе Спасића.

Друштво Светог Саве је просветна институција основана 1886. у Београду. Циљ је био да се организује просветни и културни рад међу српским становништвом које се тада налазило у Старој Србији и Македонији. Рад Друштва се одвијао кроз непосредан културно-просветни рад, издавачку делатност и изградњу школских установа за школовање деце ван тадашње Краљевине Србије. На челу Друштва је био Светомир Николајевић, професор опште историје и књижевности на Великој школи у Београду. Међу добротворима Друштва било је неколико стотина трговаца, занатлија, чиновника и интелектуалаца а међу њима како пише Мита Ђорђевић „угледно место заузимају три жене“: Ленка Бељиница, Катарина Барловац и Анка В. Вуковић ( Ђорђевић, 1912: 26-27).

Ленка Бељиница (Београд, 1848 – 1889) била је супруга судије и књижевника Тасе Миленковића. Током Српско-бугарског и Српско-турског рата помагала је рањенике. Оставила је више задужбина. Друштву Светог Саве је оставила 600.000 динара и тако послала његова „највећа добротворка“ (Ђорђевић 1912: 27). Једини услов који је поставила је обавеза да Друштво изда годишње „једну или две књиге“ у духу тежњи за „српским уједињењем и ослобођењем“ (Исто, 27).

Катарина Барловац (Београд, 1839-1891) је била удата за београдског трговца Јовицу Барловца. Имали су петоро деце. Катарина се истакла као добротворка током Српско-бугарског и Српско-турског рата. Друштву Светог Саве и „Сиротињском Дому“ је оставила по 500 динара.

Анка В. Вуковић (Земун, 1806- Београд 1891) је рођена у трговачкој породици. Била је позната као вешта ткаља и везиља. Била је у браку са абаџијом Вучком Ивковићем са којим је имала десеторо деце. У животу је остало шесторо деце. После мужевљеве смрти наставила је да се бави абаџијским занатом. Друштву Светог Саве је оставила 500 динара.

Јевросима Лакетић (Србина/Херцег-Нови, 1760-1847) рођена је у породици Владисавић, чији је најпознатији представник био гроф Сава. Јевросимин отац је био Мато Владисавић, а мајка Марија била је братичина Стефана Љубибратића. Удала се за Анта Лакетића, потомка породице Стратимировић. Како је надживела мужа и децу саставила је тестамент по коме је део богатства наменила сиротињи и цркви, а највећи део – кућу и башту оставила је у фонд из кога је 1858. у Србини, делу Херцег-Новог, отворена поморска школа „једина чисто српска у васколиком Српству“ (Ђорђевић 1912: 19). Новац у фонд из кога је финансирана поморска школа пре Јевросиме су оставили Јован Бошковић и Ђура Ђуровић. У тестаменту Јевросиме Лакетић је писало:

„Ова моја кућа у којој живим и башта около куће, те ме је трећи дио допао од очинства, а два дијела купио мој почивши муж од насљедника покојног мог оца, желим да буде на ползу школе (морнарске), која благонадежно очекује да се установи по завештајима почивших Јована Бошковића и Георгија Ђуровића, на српском дијалекту словима кирилијанским или нашијем црквенијем буквама ради ползе наше младежи.“ (Ђорђевић, 1912: 21).

Школа је започела са радом у кући Јевросиме Лакетић која је обновљена средствима добијеним од продаје добара која је за исте сврхе завештао Јован Бошковић, а финансирана је приходима од кућа у Трсту, које је за исту сврху оставио Ђуро Ђуровић.

Јованка Фуфић (Ливно, 1836 – Травник, 1904) рођена је у породици Кујунџић. О њој се зна само толико да се удала за Гаврила Фуфића познатог добротвора и да је после смрти све што је поседовала оставила у просветне и добротворне сврхе: 20.000 К (круна) српској школи у Травнику, исту суму Српском просветном и културном друштву Просвјета у Сарајеву, а непокретну имовину је оставила српској цркви у Ливну.

Марија Јакшић (Славонски Брод, 1852 – Дервента, ?) рођена је у породици Кочић. Удала се за трговца из Дервенте, Васу Јакшића коме је то био други брак. Четворо деце Васе Јакшића, из првог брака су рано помрла, а Јованка је после смрти супруга поштовала заједничку намеру да сво имање у новцу и добрима оставе у добротворне сврхе. Тако је Српско привредно друштво Привредник из Загреба добило 20.064,25 К, а исту суму и Српско просветно културно друштво Просвјета из Сарајева. Кућу и виноград је оставила српској црквеној општини у Славонском Броду, а Српској црквеној општини у Требињу – кућу у Задру.

Стака М. Пејић (Лешница ? – ?) рођена је у породици Божић, а већ за живота је уврштена у избор знаменитих жена због констаног добротворног рада који је сама предузимала о сопственом трошку збрињавајући сиромашне и гладне. (Ђорђевић, 1912: 34). Међу добротворна дела која ће се памтити спадају изградња школе и обнова цркве у Лешници (Мачва). Поред тога дала је значајна средства Друштву Светог Саве , „Друштву Кнегиња Љубица“, Гимназији у Шапцу. Њено највеће завештање је капитал од 100.000 динара која треба да послужи да се из камате на докапитализовану суму плаћа „сиротињски лечник“. За те потребе Стака је изградила и стан за лекара. Њена готово свакодневна хуманитарна мисија учинила је да су је у народу звали „Сиротињском Мајком“ или „Стака Милосављевица“ (Ђорђевић, 1912: 34).

Анастасија Нака Спасић (Оршава, 1864 – Београд, 1953) рођена је у породици Стевана и Јелисавете Лујановић. Као двадесетогодишњакиња склопила је брак са Адолфом Хартманом, капетаном дуге пловидбе. После супругове смрти, будући да нису имали деце Анастасија се вратила у родитељску кућу. По други пут се 1907. удала за београдског трговца и добротвора Николу Спасића и тако постала Београђанка. Никола Спасић (1838-1916) је још за живота био један од најзначајнијих српских добротвора и задужбинара јер је своју имовину завештао у добротворне, привредне и просветне сврхе. У литератури се наводи податак да се вредност Задужбине Николе Спасић (Задужбина Николе Спасића за подизање болница, дом за сироте и изнемогле српске грађане и на опште и привредне циљеве и Задужбина Дом српско-народног инвалидског фонда Свети Ђорђе), могла поредити са износом Нобелове награде. Међу најзначајнијим објектима изграђеним захваљујући његовој Задужбини наводе се КБЦ Звездара и Градска болница у Београду. Добротворним радом се после његове смрти интензивно бавила Анастасија (Нака) Спасић. Богату Београђанку су бирали за председницу многих женских и хуманитарних организација као што су: „Друштво Кнегиња Љубица“, „Дом Ученица Средњих Школа“, „Друштва Насушни Хлеб“. Била је међу чланицама управе следећих организација: „Коло Српских Сестара“, Друштва Црвеног крста и других. Поред тога била је на челу Задужбине Николе Спасића, Дома инвалидског фонда Свети Ђорђе, а супруга је наследила на челу Хуманитарног друштва Краљ Дечански. Забележено је да је у свим приликама сопственим радом и средствима доказивала посвећеност потреби да помогне угроженим људима, женама и деци. Посебно се истиче њен рад у оквиру „Друштва Кнегиња Љубица“ где се са посебном пажњом бавила радом Дома милосрђа у Штимљу (осн. 1920), где су била смештена деца без родитеља са Косова и Метохије. Анастасија Нака Спасић није имала деце, али је читав београдски период живот посветила добротворном раду, незбринутој деци и сиромашним женама. За хуманитарни рад је добила следећа одликовања: „Крст Милосрђа“ за рад у помоћној болници у Београду током Балканских ратова (1912-1913), Орден Светог Саве III степена, Орден Белог орла V реда и Орден Црвеног крста. Једна улица у Београду данас носи њено име.

Северно од Саве и Дунава

Почев од краја 18. века у Хабзбуршкој монархији имамо примере да су жене из српске заједнице, користећи се важећим законима, а не обичајним правом, успеле да наследе, а затим управљају наслеђеним добрима. Закон је у то доба једино поштовао и штитио институцију мираза. Жене су, тек као удовице, или на основу развода брака, могле, по свом нахођењу, располагати добијеном имовином. То је разлог што је већина првих добротворки била у статусу удовица (Стојаковић 2001: 13). Међу Војвођанкама чије је добротворство забележено почеком 20. века налазимо имена четрдесет жена које су „многим доброчинствима обасуле свој народ“, са подацима о каквим се задужбинама ради и који је капитал у њих уложен („Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас“Сарајево, 1913: 87-89). Ту су: Софија Дунђерски „мајка српског народа, која сваки дан пружа доказ своје велике племените душе“; Софија Дражић из Великог Бечкерека, „која је својим радом и штедњом свој иметак тако увећала, да је пред смрт богато обдарила свој народ“; Јулијана Недељковић из Вршца, која је „Матици српској предала 30.000 форинти“; Драгиња Арадски из Суботице која је „своје имање у вредности од 16.000 круна оставила у добротворне сврхе“; Милица Петковић и Анка Константиновић, „добротворке панчевачке Више девојачке школе“; Терезија Кањижа из Уљме која је „оставила на располагање свом народу преко 40.000 круна“; Наста Сладићка из Старог Бечеја која је „оставила 26 ланаца земље и кућу у вароши“; Катарина Димитријевић из Руме која је „сав свој иметак оставила учитељском конвикту“; Емилија Мунчић – Векецки која је „даровала 300.000 круна за добротворне сврхе“; Јелисавета Стојковић из Сомбора која је „оставила преко 50.000 форинти за потпомагање сиромашних учитељских приправника и приправница“; Јелена Коскиница која је „оставила српској Великој гимназији у Сремским Карловцима 50.000 форинти“; Наталија Николић из села Томашевца у Банату „оставила је 65.000 круна за цркву и школу“; Ана Стојановић из Панчева „оставила је 10.000 круна за потпомагање двију сиротих старица“; Кристина Недељковић која је „даровала 36.000 круна Српској црквеној општини“; Еуфимија Јовић која је „оставила 187 јутара најбоље земље и дворац у Старом Бечеју за оснивање задужбине за образовање српске деце. Из задужбине се на ђаке годишње троши 10.000 круна“; Јелена Бозда из Сентандреје која је „оставила 1800. задужбину у вредности од 300.000 круна која се издаје српским трговцима у Пешти и Сентандреји“; Софија Соса Голупска из Меленаца која је „оставила за српске књижевнике сав свој велики иметак у земљи“; Марија Радосављевић из Панчева и Катица Ивошевић из Винковаца оставиле су Привреднику прва „велико имање“, а друга 40.000 круна. У тесту се помињу завештања Новосађанки Марије Трандафил, Софије Пасковић и Кате Јовановић из Илока, али се не помиње завештање Марије (рођ. Миланковић) Петровић, која је, поштујући жељу свога брата Луке Миланковића и на темељу његове заоставштине, тестаментом оставила земљу у вредности од 25.000 форинти, за стипендије.

У овом раду сам код одабира биографија дала предност дародавкама које су се определиле за просветне и књижевне циљеве, за помоћ сиротим женама и деци и помоћ девојачким школама.

Еуфимија Јовић (Сентандреја, 1790 – Стари Бечеј, 1861) рођена је у породици Јанковић. Отац јој је био „капетан потиског дистрикта“, Ђорђе пл. Јанковић, потомак богате породице која је 1690. дошла у Панонију. Зна се да је Еуфемијин отац купио „курију у Ст. Бечеју“, а она је у мираз добила село Буњу. После братове смрти припала јој је и земља у Старом Бечеју. Она је била једна од многих добротворки која је направила завештање у тренутку када је била удовица. Њено завештање било је намењено „за образовање српске деце у војничким, трговачким, занатлијским и ратарским наукама“ (Ђорђевић, 1912: 22), а за те потребе оставила је 187 јутара најбоље земље и дворац у Старом Бечеју. Фонд задужбине је био довољан за 12 стипендија. Поред тога она је подигла две цркве и за сваку оставила по 10 јутара земље. Приходе од последњих 10 јутара наменила је за мираз „једној српској удавачи која ће се венчати у њеној црквици на салашу“ (Ђорђевић 1912: 22).

Софија Пасковић (Нови Сад, 1809 – Беч, 1874) је рођена у богатој новосадској породици Камбер. Биће упамћена као добротворка коју су, због помоћи коју је пружала сиромашним ђацима, нарочито онима из Босне и Херцеговине, Србије и Црне Горе, звали “омладинском матером”. Њено најзначајније завештање је “Фонд Ђоке Пасковића” формиран 1871. као успомена на рано преминулог сина. Намера добротворке је била да се из тог фонда “потпомажу и српска књижевност и сиромашни ученици.” Фонд је требало да отпочне са радом када “нарасте” до износа од 12.000 форинти. Првенство код добијања стипендија имали су ђаци из Новог Сада, Вуковара и „Осека“. Управу над Фондом Софија Пасковић је поверила Матици српској.У књизи „Матица српска 1826 – 1926“ издатој у Новом Саду 1927. о Задужбини Софије Паковић пише и ово: Како добротворка у опоруци није тачно назначила колико прихода да се употреби на књижевност а колико на помоћ сиромашним ученицима, то је решењем Главне Скупштине Матице Српске од 1891. установљено да ће се од чистог прихода, што по одбитку свих трошкова преостане, свагда две трећине употребљавати за награђивање књижевника а једна трећина на стипендије сиромашним ученицима…“

Новосадском средином се шездесетих година 19. века ширио Омладински покрет[22], коме су се са великим одушевљењем прикључиле и жене. Међу њима је била и Софија Пасковић. Неоспорне су њене заслуге за формирање „женског омладинског одбора“ који је требало да „међу женскињем оне послове који мушки буде вршио међу мушким“. Због заслуга за оснивање Одбора и због прилога који је дала у фонд за бригу о сиромашним и болесним људима, изабрана је за председницу. Познате су њене заслуге за оснивање женских школа, а за ту сврху, на њен предлог, основан је посебан одбор. Софија Пасковић је 1871. на дочеку Светозара Милетића, (најзначајнијег српског политичара у Угарској у 19. веку), који се враћао из затвора у Вацу одржала говор, потврдивши тако значајно место које је имала у друштвеном, па и политичком животу Новог Сада. Добротворка, председница и активисткиња Женског омладинског покрета у Новом Саду, Софија Пасковић умрла је у Бечу 1874.

Јулијана Обрадовић (Чаково/Темишвар, 1825 – Вршац, 1888) се као старија девојка са добрим миразом, који јој је припао после братове смрти, удала за удовца Јоцу Обрадовића из Вршца. Он је из првог брака имао три кћери и сина који су још у младости умрли од туберкулозе. Јулијана је надживела мужа и на подстицај вршачког лекара Ђоке Јовановића основала фонд под називом „Задужбина Јоце Обрадовића и жене му Јулијане рођ. Новак из Вршца на српске књижевне цели“ (Ђорђевић, 1912: 28). У те сврхе дародавка је оставила износ од 33.871,24 К (круне) са упутством да се може користити када главница нарасте до износа од 60.000 К. То се десило 1907. па се од наведене године камата користила за ауторске хонораре и штампање књижевних и научних дела и популарних књига. Задужбином је по жељи дародавке управљала Матица српска.

Софија Соса Голупска (Меленци, 1824 – Србобран (Сентомаш), 1900) се као Софија Живановић удала за сентомашког капетана Новака Голупског. Надживела је мужа и читаво заједничко имање оставила је у добротворне сврхе: 52 јутра земље за фонд под називом „Задужбина Новака Голупског, бившег народног капетана у бурној години 1848. – 1849. и његове супруге Софије Голупске“ (Ђорђевић, 1912: 29). Задужбином је управљала Матица српска а циљ је био да се из прихода од дароване земље исплаћују ауторски хонорари и издају белетристичка, научна и популарна дела која ће „просвету у српском народу ширити“. Софија Голупска је Српској православној црквено-школској општини у Сентомашу оставила 37 јутара земље да се из прихода од те земље набављају одећа, обућа и књиге за сиромашне ђаке.

Епилог

У овом раду направила сам одабир добротворки у српском народу у периоду од половине 19. века до почетка Другог светског рата. Критеријум за одабир није био само вредност завештања, већ и могућности слободног деловања које су жене имале (или нису имале) у различитим друштвено-политичким системима. Када би се само ценила вредност и дугорочност завештања онда би Војвођанке добротворке биле најзаступљеније. Али, међу дародавкама у овом раду налази се готово једнак број жена северно и јужно од Саве и Дунава, јер су добротворни планови жена које су живеле јужно од Саве и Дунава ретка, али драгоцена дела.

Дело Adeline Pauline Irby, Katherine Steward Macphail и делом Јелене Кон настала су ван контекста у коме су се одвијали животи српских добротворки. Њихова доброчинства су настала ван патријархалног оквира у коме су живеле, јер су црпеле своје хуманитарне планове из другог политичко-економског контекста.

Биографију Савке Суботић сам у овом раду издвојила као изузетно значајну. Њено дело је оргоман рад које је осмислила и без менторства спровела у дело а настао је у директном контакту са женама на селу, али и са европском „интелигенцијом“ (Суботић, 1904). Њени планови су били далекосежни, модерни и остварљиви. Она је била жена од акције, а не од речи. Њене акције су у основи значиле да треба примером и речју у директном контакту научити неуког и гладног и тиме му дати могућност да сам зарађије. Овај план је најуочљивији у процвату „народне индустрије“. Многа њена дела, будући да нису била пре очима домаће интелигенције, заборављена су, или се приписују народном генију.

Као што се и из овог рада може видети у другој половини 19. века налазимо значајан низ дародавки међу којима доминирају Војвођанке. Оне су захваљујући законском оквиру могле да наслеђују имовину и да њоме слободно располажу. И поред тога што је већина била у статусу удовице, многе (као Марија Трандафил) су увећале богатство и измениле тестамент који је укључивао вољу преминулог супруга. Фондови или закладе Војвођанки рађена су у складу са тада важећим прописима који су превиђали да се „закладе уведу у живот“ тек када постане могуће да се из камате од главнице испуне све намере дародавки. Решењем проблема дугорочног финансирања заклада и фондова омогућено је да се воља војвођанских дародавки протегне у будућност. По томе су доброчинства Војвођанки препознатљива и незаобилазна карика у развоју српске културе и привреде, али и смањењу разлика између сиромашних и богатих.

Завештања добротворки јужно од Саве и Дунава су ређа и скромнија и у већини прате претходну вољу преминулог супруга. Законски и друштвени контекст крајем 19. и почетком 20. века јужно од Саве и Дунава није омогућавао да жене делују самостално. Овај образац видљив је и почетком 20. века судећи по биографији Анастасије Наке Спасић. Завештања која су оне установиле, често на темељу ранијег тестамента, или договора постигнутог са преминулим супругом, обично су ишла у корист просветних, хуманитарних циљева, или у корист Српске православне цркве. Из биографија се може видети да међу оснивачицама, или дародавкама просветних институција преовлађују необразоване жене. По томе су доброчинства жена настала у патријархалним срединама јужно од Саве и Дунава подвизи који се не могу изоставити из нашег памћења.

Добротворке северно и јужно од Саве и Дунава чиниле су доброчинства верујући у хришћанске вредности, изнад свега у то да свако трајно дело мора бити учињено у славу Бога и на корист народа, а то су увек велики, далекосежни планови. Културни, економски и духовни развој српског народа, ма где живео, био је у основи њихових завештања.

Рад свих добротворних институција, заклада и фондова прекинут је одмах након завршетка Другог светског рата, успостављањем нових друштвено-политичких односа у социјалистичкој Југославији.

Извори и литература

Архив Кикинде

Извештај о раду (1938) Велико Кикиндска Добротворна Задруга Српкиња, Ф.350, кутија 2.

Рукописно одељење Матице Српске

М 5.577 Савка Суботић, Сећања, афоризми

Литература  

Алексијевић, Властоје (1941) Наша жена у књижевном стварању. Београд. Штампарија Ж. Маџаревића.

Božinovic, Neda (1996) Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku. Beograd: Devedesetcetvrta.

Беловиц-Бернаџиковска, Јелица (уред) (1913) Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни

развитак и њезина уметност до данас. Сарајево. Добротворна Задруга Српкиња у Иригу.

(Ин Мемориам) Нина Петровићка, Женски свет. Нови Сад. бр. 1. 1909: 9-10

Ераковић, Тадија (1994) Молитва. Сремска Каменица. СОС Дечије село „др Милорад Павловић“.

Гавриловић Андра (1990) Знаменити Срби XИX века. Загреб. Српска штампарија1903. Репринт: Београд. Култура. Књига I: 28.

Говор госпође Савке Д-р. Ј. Суботића одржан у сали Велике Школе 5. октобра 1903 (1903) Београд. Прво издање Кола српских сестара.

Ђорђевић Мита (1912) Жена у историји српској. Нови Сад. Електрична штампарија др. Св. Милетића.

Ђурић Хајрудин (1966) Енглескиња у Херцеговачком устанку у: Политика, Београд. 18. 09. 1966:10

Идеали Српкиње (1913). Нови Сад. Електрична штампарија Д.Д. Браника.

Јоцић Лука (1904) Тридесетогодишње угодне и неугодне успомене 1854-1884. Нови Сад. Штампарија Деоничарског друштва Браник.

Кљајић Лепосава (1998) Заслужни новосадски Грко-Цинцари с краја 18. и у 19. веку. Нови Сад. Скупштина Града Новог Сада.

Лазаревић Јелена (1929) Енглескиње у српском народу. Београд. Београдско Женско Друштво.

Микић Желимир (1988) Увек ваша – Живот и дело др Кетрин Макфејл. Нови Сад. Матица српска.   

Мис Аделина Павлија Ирби (Ин Мемориам) у: Жена. Нови Сад. 1. 10. 1911: 622.

Савић-Ребац Аница (1988)- Савка Суботић у: Студије и огледи И-ИИ, Књижевна заједница Новог Сада. стр .407-410.

Ruhnow Unna (1898) Prakticirende Aerztinnen der Gegenwart, Illustrirte Zeitung, Leipzig und Berlin, 24. 03 & 14. o6. 1898.

Софронијевић Мира (2009) Даровале су своме отечеству – Племените жене Србије. Београд. Библиотека Града Београда.

Столић Ана уред (2001) Успомене Савке Суботић. Београд. Српска књижевна задруга.

Stojaković Gordana (ur.) (2001). Znamenite žene Novog Sada I. Novi Sad . Futura publikacije.

Stojaković Gordana (2005). Diskursne osobine privatne prepiske o knjizi Srpkinja njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas (1909-1924)- specijalistički rad. Univerzitet u Novom Sadu. ACIMSI: Centar za rodne studije www.nsac.yu

Stojaković Gordana (2006) Tények, melyek a 19. század kőzepétől a 20. század kőzepéig meghatározták az Újvidéki, a Vajdasági Magyar nők emancipációjáért vívott küzdeimet: u: Savić, Svenka és Veronika Mitro ur. Vajdasági Magyar Nők élettörténetei (9-17). Újvidék. Futura Publikacije i Ženske studije i istraživanja.

Stojaković Gordana (2007) Naša savremenica Savka Subotić – dramski prikaz. Novi Sad. Izdanje autorke. ISBN 987-86-909833-1-5

Stojaković Gordana (2008) Domaća radinost i angažovanje žena u Vojvodini krajem 19. i početkom 20. veka u: Marina Blagojević ur.Seoske ženske organizacije u Vojvodini (19-33). Novi Sad. Zavod za ravnopravnost polova AP Vojvodine.

Stojaković, Gordana (2009) Ein Gespenst geht um in Serbien, Die Frauenbewegungshistoriographie besitzt gute Perspektiven im: Hg. Johanna Gehmacher und Natascha Vittorelli, Wie Frauenbewegung Geschreiben wird. Wien. Löcker. (279-283).

Stojaković, Gordana (2010) Education of Serbian women in domestic and foreign universites in: Popov Čedomir ed. Serbia the cultural bridge between East and West. Novi Sad. Matica srpslka. (176-177), Matica srpska.

Варађанин Аркадије (Ин мемориам) Нана Натошевић у: Календар Женски свет за 1910. Земун. 1910: 86-88.

Суботић Даринка (1925) Савка Суботић– Говор на свечаној седници Матице напредних жена 25.11.1924. Нови Сад. Застава.

Суботић Савка (1904) О нашим народним тканинама и рукотворинама. Нови Сад. Штампарија Српске књижаре браће М. Поповића.

Суботић, Савка (1911) Жена на истоку и западу. Нови Сад. Штампарија Деоничарског друштва Браник.

Šosberger Pavle (2001) Novosadski Jevreji. Novi Sad. Prometej.

Варађанин, Аркадије (1906) Споменица двадесетпетогодишњег рада (1880 – 1905) Добротворне Задруге Српкиња Новосаткиња. Нови Сад. Штампарија Српске књижаре браће М. Поповића.

А. В. (Варађанин Аркадије) (1910), Женска удружења међу Српкињама у: Женски свет- Календар за 1910. Земун. 1910. 97-106.

Женски часописи и календари

Жена, Нови Сад (1911-1914) уреднице Милице Томиц. Штампа Српска штампарија др Св. Милетица.

Женски свет, Нови Сад (1886-1914)лист Добротрних задруга Српкиња. Издање Добротворна Задруга Српкиња

Новосаткиња.

Календар Женски свет за 1910, Земун. Штампарија Милана Илкића. (део Знамените и заслужне жене / Савка Суботић (70-71), Мис Аделина пл. Ирбијева (71-73), Др Драга Љочић (73-75), Зорка Ховоркова (75-77), Кнегиња Мешчерска (77-79), Јелица Беловић-Бернадзиковска (79-81), Катица А. Крајићева (82-83), Милица Стојадиновић Српкиња (83-86), Нина Петровићка (86-88), Персида Пинтеровић (89- 90), Елодија Мијатовићка (90-92), Јелена Ђ. Поповић (92-93), Марија удова Др. М. Радојчића (94), Јелена Деметровићка 95-96).

Домаћица, Београд (1890-1914) лист Београдског Женског Друштва и његових подружница. Издаје Београдско Женско Друштво.

A Nö és a Társadalom Budimpešta (1910-1914). Urednica Roza Švimer. Organ ugarskih feministkinja.

Ženski svet, Trst 1925. Urednica Pavla Hocevarjeva. Glasilo ženskih društava Julijske krajine. Izdaje

Žensko dobrodelno udruženje u Trstu.

Календар Женски свет за 1910. Земун 1910. Уредник Аркадије Вараданин. Издавач Милан Илкиц.

Остали часописи и новине

Српство, орган Српске народне странке у Угарској. Нови Сад. 1913.

Браник, орган Српске народне слободоумне странке. Нови Сад (1913 – 1914).

Бранково Коло, лист за забаву поуку и књижевност. Сремски Карловци (1910, 1913)

Српска ријеч. Сарајево. 1913.

Србобран – Народни српски календар. Загреб. Српско коло.д.д. 1914.

Застава. Нови Сад. 6 (19) октобар 1909.

Српски књижевни гласник. Београд. 1911 књ. 27. св.7: 557-559.

Јавор. Нови Сад. 23. октобра 1883. бр 43. стр. 1348.


*Рад је написан 2013. и није до сада објављен.

[1] Текст се налази на надгробном споменику добротворима Луки Миланковићи и његовој сестри Јелени Петровић. Споменик и текст су дело челних људи „Српске православне црквене општине новосадске“.  Надгробни споменик се налази на Успенском гробљу у Новом Саду. Данас је име Луке Јоцић видљиво, јер је недавно премезано црном бојом, али не и име Марије Петровић.

[2] Прве женске организације Српкиња се формирају током седамдесетих и осамдесетих година 19. века, а 1953. је престао да постоји АФЖ Југославије (Антифашистички фронт жена Југославије), најмасовнија женска организација у нашој историји.

[3] Називи организација дати су у оригиналној транскрипцији.

[4] Под Хабзбуршком монархијом овде подразумевам сложену државу коју уједињује династија Хабзбург и Хабзбург -Лорен а која је у периоду (1867-1918) који претежно обухвата овај рад имала назив Аустроугарска монархија (прим.аут.).

[5] Кнежевина Србија (почев од Хатишерифа 1830, мада је међународно призната 1878)  и Краљевина Србија (од 1882).

[6] Хуманитарна организација жена у Краљевини Угарској чији је део била савремена Војводина до 1918.

[7] Велико Кикиндска Добротворна Задруга Српкиња,  Архив Кикинде Ф.350 кутија 2.

[8]Податак је добијен на основу односа круна – долар који је у тексту „Женска удружења међу Српкињама“ дао Аркадије Варађанин (Календар Женски свет 1910: 97-106)  .

[9] Транскрипција је у потпуности преузета из изворног документа.

[10] Погледати: Савка Суботић и Ернст Хекел, универзитетски професор у Јени у: Женски свет бр. 6 стр. 138.

[11]Женски свет, Нови Сад 1914.  бр 7-8, стр. 180-181.

[12] Оснивачица и председница Интернационалне алијансе за женско право гласа (International Woman Suffrage    Alliance) Кери Чепмен Кет је на челу организације од оснутка до 1923.

[13] Rosika Schwimmer (1877-1948)  је 1903. основала  Угарско удружење запослених жена – Munkásnö Egyesülete a 1904. Savet žena – Nöegyesületek Szövetsége а, 1904. Феминистичко удружење Угарске -Feministák Egyesülete. Била је једна од најзначајнијих европских феминисткиња и мировњакиња почетком 20. века. Чланак Розе Швимер о Савки Суботић објавио је будимпештански лист на немачком језику Neuse Pester Journal a пренео новосадски  Женски свет (бр. 1. 1912: 7).

[14] Bertha Pappenheim је била боркиња против трговине „белим робљем“ и проституције. Била је позната у европским оквирима. У Србију је дошла да придобије српске женске организације за борбу против проституције.

[15]  Српски Народни Женски Савез је био члан IWSA од 1911.

[16] Податак о датуму рођења преузет је из књиге Луке Јоцића „Тридесетогодишње угодне и неугодне успомене 1854-1884“, Нови Сад 1904, стр. 94. Лука Јоцић се позива на „својеручне њене забелешке“ и даје податке о датуму њеног рођења „25. децембар 1916. лицем на римски Божић“. Проф. Андра Гавриловић у књизи „Знаменити Срби 19 века“  (Загреб, 1903 –репринт Београд, 1990: 28) наводи да је Марија рођена 1811. или 1814., а у књизи Лепосаве Кљајић „Заслужни Новосађани Грко – Цинцари с краја 18. и 19.века“  (Нови Сад, 1998) наведена је 1815. као година рођења.

[17] У књизи Андре Гавриловић „Знаменити Срби XIX века I књига, стр 28. Српска штампарија Загреб, 1903. Репринт „Култура“, Београд 1990.  назив завештања гласи: „Завод за негу  и издржавање сироте и сиромашне српске деце“.

[18] 1848-1849.

[19] Aktivne lekarke sadašnjosti.

[20] Dr Unna Ruhnow, Prakticirende Aerztinnen der Gegenwart in: Illustrirte Zeitung, Leipzig und Berlin, 24. 03 i 14. o6. 1898.

[21] Савка Суботић, Др Драга Љочић, Женски свет бр. 10, Нови Сад 1909, стр 229.

[22] Ради се о Уједињеној омладини Српској (прим. аут.).

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Добротворке у српском народу," u ŽeNSki Muzej, 5. oktobra 2020., https://zenskimuzejns.org.rs/2020/10/05/dobrotvorke-u-srpskom-narodu/.
Kategorije
Biografije Politike i prakse

Marija Trandafil

Gordana Stojaković

Čitaj mi. Trajanje 22 minuta
Marija Trandafil, crtež prema portretu
Marija Trandafil, crtež prema portretu

MARIJA (POPOVIĆ) TRANDAFIL
(Novi Sad, 25. decembra 1816[1]
– Novi Sad, 14. oktobra 1883)*

Porodica

Najveći deo života Marije Trandafil, velike dobrotvorke, dešavao se u srcu Novog Sada i bio je omeđen kućom u Pašićevoj 1 („Kod ikone[2]„), gde je rođena, kućom u Zmaj Jovinoj 16, gde je živela jedno vreme i gde je umrla, Uspenskom crkvom, gde je održano opelo i Nikolajevskom crkvom (koju je s mužem iz temelja obnovila), gde je sahranjena.

Čestica starogradskog prostora, na kome će posle njene smrti, nići njena najpoznatija zadužbina –Trandafilkino sirotište a sada zgrada Matice srpske, bila je sasvim dovoljna ovoj zaslužnoj Novosađanki da stvori dela neprolazne vrednosti – zastavštinu u korist čitavog naroda.

Marija Trandafil je rođena u uglednoj i imućnoj novosadskoj porodici Popović, što je činjenica koja će uticati pre svega na njeno obrazovanje. Kako je u to vreme bilo uobičajeno da devojke iz bogatijih porodica stiču osnovna znanja u privatnim lerovima (gde su se učila slova, račun, Biblija i ručni rad), moguće je da je i Marija pohađala takvu školu. Ono što se pouzdano zna je da je bila pismena, da je poznavala tgovačke transakcije i da je kako Luka Jocić beleži sa „osobitim razumevanjem“ čitala knjige na nemačkom jezik

"Kod ikone" - rodna kuća Marije Popović Trandafil
„Kod ikone“ –
rodna kuća Marije Popović Trandafil

Marijin otac je bio poznati novosadski trgovac grčkog porekla, Ćira Popović, a za majku znamo da je rodom Tajčevićeva iz Oseka, kako su Srbi zvali savremeni Osijek. Roditelji su rano umrli, pa Marija postaje štićenica rođaka, bogate trgovačke porodice Hadži-Kiri Nikolića iz Oseka u čijoj kući živi.

Shvatajući brak pre svega kao dobar posao, Hadži-Kiri ju sa „nepunih šesnaest godina“[3] 31. januara 1832. udaje za svog delovođu, Jovana Trandafila (1799-1863) kome je tada bilo četdeset godina. Luka Jocić je ostavio podatak da je za taj brak „nisu ni pitali“[4] .

Znatan kapital, koji je Marija u vidu miraza unela u brak, poslužiće kao zamajac za uspešne trgovinske poslove koje je Jovan Trandafil, uz preporuke Hadži-Kiri Nikolića, preduzimao sledećih godina. Luka Jocić beleži detaljno njegove trgovačke poslove i tako kaže da se Jovan obogatio „na pamuku“ i „karavanima sukna iz Erdelja“[5]. U Oseku je imao glavnu radnju i dve velike kuće iz čijih su se prihoda kasnije pomagale „osečka, novosadska i somborska bolnica“[6], a na osnovu testamenta Marije Trandafil.

No, novac i moć ne donose supružnicima Trandafil i sreću. Jedno za drugim umiru im deca, Sofija i Kosta. To će biti tragično iskustvo koja će trajno obeležiti život Marije Trandafil. Od tada ona sopstveno utemeljenje nalazi u brizi za nevoljnike i uboge.

Bogatstvo

Marija Trandafil bogatstvo nije shvatala kao sreću, već kao iskušenje. Posle smrti muža morala je da vodi četiri parnice (uključujući spor sa bratom, poznatim novosadskim trgovcem Markom Popovićem), jer su njeni ili Jovanovi muški srodnici smatrali da ona, kao žena, nije sposobna da upravlja dobrima i izdrži sudske procese.

Parnice[7] su bile teške jer su je tužitelji vešto kompromitovali kao ženu, ali ona je ipak uspela da zadrži kontrolu nad dobrima i novcem. U nemogućnosti da joj zakonski oduzmu imanje i novac uzurpatori, naročito Jovanovi sestrići, optužiće je da je lopov i poželeće joj da umre u ludnici. Uz to su, na radost dokone čaršije, širili priče o navodnim pismima koje je Marija pisala izvesnom gospodinu sumnjive reputacije, a koja su je kompromitovala.

Luka Jocić, Uspomene (1854-1884) korice, BMS II 433097
Luka Jocić, Tridesotogodišnje
ugodne i neugodne uspomene
(1854-1884) korice,
BMS II 433097

Izborivši se za upravu nad sopstvenim dobrima Marija Trandafil sama dvadeset godina stiče i uvećava kapital, pretvarajući ga u različita zaveštanja. Luka Jocić u pomenutoj knjizi čak kaže da je velika dobrotvorka delila po onoj narodnoj „što desnica da ne treba levica da zna“.  On je zabeležio i reči Marije Trandafil kojima je ona objašnjavala svoj odnos prema bogatstvu:

„Kamo sreće da su mi živa moja deca, ma  kraj njih živela u najvećoj sirotinji. Srećnija bih bila i više bih radosti imala, no što mi daje ovo mrtvo blago, koje ću i onako ostaviti tuđinu“![8] Pažljivom čitaocu neće promaći zabeleška Luke Jocića da je Marija Trandafil „za svoju ličnost preterano štedljiva i u hrani i u odelu“. Utemeljivši se u religiji usmerila je snagu i novac prema svima, koji su trebali neku pomoć. Šta više, prema svedočenju Luke Jocića, gotovo da je samo primala svet u nevolji.

„Koliko puta je odela uboge đake! Koliko puta je nabavila školskih knjiga za čitave razrede! Koliko li je osirotelih i postradalih gospođa potpomagala doživotnim mesečnim pomoćima!Koliko li je puta poslala sirotinji potrebnu svotu, da svoga pokojnika pristojno sahrani!Koliko li je puta 1. novembra izvadila pa izdala trista forinata, da se za sirotinju nabavi ogrev!Odbroji sama po pet do osam forinata, dok se ne iscrpi gornja svota. Deci, koje je ona krstila ne zna se broja, bilo ih je daleko preko stotine, a ona je o njima tačan tefter vodila pa je o svakom svom kumčetu rado raspitivala, u svoju ga kuću primala i za potrebe se njegove svojski starala, ako je potreban bio. A koliko ih je tek venčala kao kuma, razume se ne lično, jer se klonila svake parade, nego preko drugih! Ta njoj je i to bilo nemilo kad se koje njeno dobročinstvo u listovima javno obznanilo…“  
Iz knjige Luke Jocića Tridesetogodišnje ugodne i neugodne uspomene 1854-1884, Novi Sad 1904, str. 92-93.

Zaveštanja

Veliki deo imovine, bračni par Trandafil je testamentom iz 1860. ostavio u dobrotvorne svrhe. Posle smrti muža, Marija Trandafil uvećava bogatstvo i formira nova zaveštanja. Velika dobrotvorka je pri tom radila prema sopstvenom, vrlo snažnom uverenju, da svako delo mora biti učinjeno u slavu Boga i na korist naroda, a to su uvek veliki, dalekosežni planovi. Korpus njenih zaveštanja može se podeliti u dve grupe. Značajna sredstva Marija Trandafil je namenila siromašnima, nemoćnima i bolesnima, sa kojima se uglavnom neposredno susretala. Vodila je brigu o deci bez roditelja, starajući se za njihov odgoj školovanje, pa i za započinjanje samostalnih poslova. Njeno najpoznatije zaveštanje je Zavedenije Marije Trandafil za srpsku pravoslavnu siročad[9]  u Novom Sadu, u čijoj se zgradi sada nalazi Matica srpska i Biblioteka Matice srpske. Fond koji je odredila za tu namenu trebalo je da naraste toliko da se zaklada može izdržavati iz sopstvenih prihoda. Tek 1912. izgrađena je zgrada po nacrtu arhitekte Momčila Tapavice, a 1926. zdanje je primilo dvadesetak pitomaca. Martica srpska se u zgradu uselila 1928. a novo sirotište izgrađeno je na Sajlovu. Za deset godina rada Zavoda Marije Trandafil školu je završilo oko stotinu pitomaca.

Zgrada Zavoda za srpsku pravoslavnu siročad, od 1828. sedište Matice srpske u Novom Sadu

Velika dobrotvorka je pomagala udovice, bolesne – smeštene u zgradi Novosadske pravoslavne bolnice, a zna se da je za vreme velike gladi šest nedelja u porti Nikolajevske crkve hranila novosadsku sirotinju bez obzira na veru, što nije bilo uobičajeno u to doba, jer se svaka zajednica zasebno starala  o siromašnim članovima. Andra Gavrilović u knjizi Znameniti Srbi XIX veka (str.28) navodi reči Marije Trandafil koje objašnjavaju njenu potrebu da pomogne gladnima: „Ja sam u čitavom svom veku samo jedan dan bila siromašna, a to je bilo kad smo 1849 – pri požaru novosadskom – bežali, te smo u Varadinu gradu pri zatvorenim kapijama morali gladovati, jer ni za koje novce ne mogasmo ništa od jela nabaviti. Kad se setim toga dana, onda osetim šta je glad i sirotinja – i zato ja činim i pomažem sirotinju“.

Druga grupa zaveštanja ticala se kulturno-prosvetnog razvoja Srba. Velika dobrotvorka se odlučila da omogući znatan broj učeničkih stipendija – Zaklada Marije Trandafil za novosadske gimnazijske đake pod patronatom „Novosadske Srpske Velike Gimnazije“. Pored te zaklade pomagala je i druge siromašne đake i siromašnu decu da postanu obrazovane ličnosti, ali i dobre zanatlije i time doprinesu podizanju kulturnog i preduzetničkog kapaciteta srpskog naroda.

Izveštaj o Zakladi Marije Trandafil (ROMS M 8.443)

Matica srpska i Novosadska crkvena opština bile su baštinici značajnih zaveštanja Marije Trandafil. U trenutku njene smrti vrednost njenih zaveštanja iznosila je 700.000 forinti. U knjizi Srpkinja- njezin život i rad,  njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas (Dobrotvorna Zdruga Srpkinja Iriškinja, Sarajevo 1913.) na 88. strani dat je sledeći podatak: „Marija Trandafiljka, rodom iz Novog Sada 1814. ostavila je posle sebe na 1.400.000 kruna na stipendije i na fond za udaju siromašnih djevojaka, te za bolnice i za zavod za srpsku pravoslavnu siročad“…

Testament Jovana i Marije Trandafil,
1860. (ROMS M. 3 789)

Marija Trandafil je svoje bogatstvo rasporedila na dve temeljne ljudske odrednice: patnju i duhovnost. Njena zaveštanja i danas zadivljuju namerom darodavke i izvedenošću njenog plana da učini plemenito delo. Tekstovi njenih opruka govore o vanrednom poznavanju ljudske prirode, a naročito slabosti. Marija Trandafil nije ništa prepuštala slučaju. Svog legatara Luku Jocića prvo je učinila bogatim čovekom, a onda mu poverila konkretne zadarke. Za upravnika Zavedenije Marije Trandafil za srpsku pravoslavnu siročad zahtevala je: „…čoveka poštena i savesna, no ako je moguće bez rođene dece, inače ne suviše opterećena svojom familijom, koji je toliko star da je iskusan i sposoban, a ne toliko star da ne bi dužnosi svojoj odgovarati mogao. Upravitelj da ima stan u Zavodu, da upravlja i vodi svu brigu o Zavodu i pitomcima, u kući i van kuće… da smatra pitomce moga zavedenija sve bez razlike kao svoju decu, da sa njima ručava i večerava…“[10] Nije suvišno reći da je darodavka za upravnika Zavoda obezbedila platu u rangu profesora Gimnazije, što je u to doba bila vrlo dobra plata.

Testament Marije Trandafil, 1878. (ROMSM 3.766)

Vernica

Duboka utemeljenost u veri, Mariji Trandafil je sasvim sigurno pomogla da osmisli život, prepuštajući se, kao istinska vernica, božanskom usudu. Posebna naklonost, koju je gajila prema Nikolajevskoj crkvi, smatrajući je zadužbinom, razumljiva je budući da su u njoj pokopani Sofija, Kosta i Jovan. Marija Trandafil se brižno starala za obnovu i održanje crkve, ali isto tako i za zemaljske potrebe sveštenika, crkvenjaka, svešteničkih udovica, crkvenih horova. Pred kraj života veliki deo dana provodila je u toj crkvi, dok nije dobila pismo sledeće sadržine: „Srpka pravoslavna crkvena opština novosadska primetila je sa negodovanjem da Vi ovomesnom svetom Nikolajevskom crkvom samovoljno i bez pitanja i dozvole ove opštine upravljate… Ova opština se usled toga nalazi pobuđena izjaviti Vam da to niti sme niti hoće dalje trpeti i tako da sa današnjim danom ključ rečene bogomolje uzima iz Vaših ruku“.[11]  Duboko pogođena postupkom ljudi iz crkvenog odbora, među kojima je bilo i njenih pitomaca, Marija Trandafil prelazi među pastvu Uspenske crkve, gde takođe daje novac za obnovu.

Nikolajevska crkva u Novom Sadu

U isto vreme od katoličke zajednice u Novom Sadu zahteva nacrt i finansijski plan za izgradnju, u Buni porušene Jermenske crkve. U roku od dvadeset četiri sata dobija sve tražene dokumente i daje 12.000 forinti za gradnju i ukrašavanje Jermenske crkve. Pri tom dobija javnu zahvalnost katoličke zajednice Novog Sada i samog kaločkog biskupa dr Ludviga Hajnalda. Na izgrađenoj i ukrašenoj Jermenskoj crkvi do njenog rušenja postojao je zapis ispisan ćiriličnim slovima: „U slavu svete i nerazdeljive Trojice a iz smirene i čiste ljubavi spram svojih bližnjih obnovila je ovaj dom Božiji

MARIJA TRANDAFIL 1872.“[12]

Novosadska pravoslavna javnost je bila uvređena postupkom ljudi iz Crkvenog odbora Nikolajevske crkve. No nisu samo Novosađani protestvovali. Mitrovačke gospođe su prikupile preko stotinu potpisa protiv postupka prema Mariji Trandafil, zatim zemunske i vršačke gospođe takođe. Incident je prevaziđen, a Luka Jocić je zabeležio da je to bila sramota za one koji su pismo napisali, jer nisu imali obzira prema ženi koja je već jednom nogom u grobu, ali isto tako zabeležio da je Marija Trandafil upravljala Nikolajevskom crkvom kao svojom, što nije moglo da prođe bez posledica.

Portret Marije Trandafil, rad Novaka Radonića, 1884, Matica srpska

Savremenici i potomci

Izuzetnost ove žene ogleda se i u njenom odnosu prema javnosti. Marija Trandafil „nije marila da je hvale; u svojoj kući za svojim stolom nikog nije počastila, nikad nikog ni mene kao nastojnika njenih dobara, čak ni na Badnji dan“[13] piše Luka Jocić, žaleći se da je svako Badnje veče provodio sam. Niko ga nije zvao, jer su svi mislili da je kod svoje zaštitnice. Velika dobrotvorka nije učestvovala u uobičajenom društvenom životu svog staleža, prezirući modu igranja karata po salonima.

Izvesno je da je Marija Trandafil čitavim životom, bogatstvom i usudom, morala biti izuzetna i u toj izuzetnosti usamljena. Veze sa savremenicima bile su posredne, preko odabranih i dobro plaćenih poverenika. Direktne veze održavala je sa narodom koji dolazio tražeći pomoć. Ona je i tada i danas govorila svojim delima.

Jermenska crkva u Novom Sadu.
Porušena 1963. zbog izgradnje
Bulevara Mihajla Pupina

Novosadska javnost, ostavila je sud o njenom delu koji je važno predstaviti, jer se tu stiču dve komponente – odnos prema ženi koja nije usvojila uobičajenu žensku ulogu u društvu i odnos prema instituciji dobročinitelja. Ako bi se sudilo prema onome što je o njoj pisao Vasa Stajić u Novosadskim biografijama (knjiga V, 1940) Marija Trandafil treba da bude zapamćena po skandaloznim sudskim sporovima. Po oceni Vase Stajića njena netipična ženska uloga u tadašnjem društvu potrla je njeno delo dobročiniteljke. Luka Jocić u  knjizi Tridesetogodišnje ugodne i neugodne uspomene 1854-1884 ostavlja dragocene podatke o životu i delu Marije Trandafil, ali ih često komentariše kao zainteresovani, a ne nepristrasni posmatrač, starajući se o sopstvenom delu. Konačno ona mu je bila poslodavka, a to nije uvek komotna forma saradnje. Najujednačeniju ocenu o njenoj ličnosti i delu dao je Andra Gavrilović u knjizi  Znameniti Srbi XIX veka gde je među 216 biografija uvrštena i biografija Marije Trandafil, kao jedne od pet žena koje su se našle na tom uglednom spisku. Autor joj, mimo običaja, ostavlja devojačko prezime Popović, dajući tako potvrdu za samosvojnost dela Marije Trandafil. To isto ponavljam i ja potpuno saglasna sa odlukom Andre Gavrilovića.

Običan novosadski svet, na vest o smrti dobrotvorke „skoro tri dana … je hiljadama ljudi i žena ovdašnjih i sa stane dolazilo, da još poslednji put vide ako i mrtav lik ove velike dovrotvorke i prave matere sirotinji…“[14]. Činodejstvovao je episkop bački, Vasilijan Petrović uz veliki broj sveštenika iz Novog Sada i drugih mesta. Dirljiv govor je održao dr Ilija Ognjanović, bivši štićenik Marije Trandafil. Telegram saučešća Luki Jociću uputio je „Njeg. Svetost German“ iz Beča koji je na pogrebu bio zastupljen „episkopom i pridvornim sveštenstvom“[15]. U tekstu objavljenom u listu Javor od 23. oktobra 1883. objavljen je i testament Marije Trandafil sa pobrojanim dobrima i njihovom namenom. Nije zaboravila ni Nikolajevsku crkvu jer ostavila i poseban fond iz koga je u njoj trebalo da se drže službe na sledeće dane: Sv. Jovan Krstitelj, Sv. Nikola, Marija Magdalena i Todorova subota.

Obeležje o grobu Marije Trandafil
u Nikolajevskoj crkvi

Savremeni Novosađani imaju mogućnost da prošetaju Trgom Marije Trandafil i da u zgradi Matice srpske u prvom ulaznom hodniku vide bronzano poprsje ove odlučne žene, rad vajara Lasla Silađija. Najsavremenija škola u naselju Veternik nosi njeno ime.

Poslednjom obnovom Nikolajevske crkve betoniran je pod i nema oznaka gde su tačno sahtanjeni Sofija, Kosta, Jovan i Marija Trandafil. Visoko na stubovima u crkvi postavljene su ploče koje svedoče da su tu sahranjeni Marija i Jovan Trandafil. Na kućana u Pašićevoj, Dunavskoj Miletićevoj, koje su bile njeno vlasništvo nema nikakvih oznaka.

Naslovna strana lista Javor sa čituljom Mariji Trandafil
Naslovna strana lista Javor,  Novi Sad od 23. oktobra 1883.

* Tekst o Mariji Trandafil koji je pred vama sam uradila na poziv akademika Čedomira Popova. Pročitala sam ga na svečanosti održanoj u Matici srpskoj 26. decembra 2011. upriličenoj povodom 195 godina od rođenja velike dobrotvorke. 

Bista Marije Trandafil, rad vajara Lasla Silađija, hol Matice srpske

[1] Podatak o datumu rođenja preuzet je iz knjige Luke Jocića Tridesetogodišnje ugodne i neugodne uspomene 1854-1884, Novi Sad 1904, str. 94. Luka Jocić se poziva na „svojeručne njene zabeleške“ i daje podatke o datumu njenog rođenja „25. decmbar 1916. licem na rimski Božić“. Prof. Andra Gavrilović u knjizi Znameniti Srbi 19 veka  navodi da je Marija rođena 1811. ili 1814. a u knjizi Leposave Kljajić Zaslužni Novosađani Grko – Cincari s kraja 18. i 19.veka navedena je 1815. kao godina rođenja

[2] Ikona sv. Petra i Pavla skinuta je sa fasade posle II svetskog rata. Danas je ponovo obnovljena.

[3] Luke Jocića Tridesetogodišnje ugodne i neugodne uspomene 1854-1884, Novi Sad 1904, str. 94.

[4] Ibid, 94.

[5] Ibid, 96

[6] Ibid, 95.

[7] Parnicama Marije Trandafil detaljno se bavio Vasa Stajić u Novosadskim biografijama, knjiga 5, Novi Sad 1940. pišući biografije Jovana i Marije Trandafil.

[8] Luka Jocić, navdeno delo, str. 101

[9] U knjizi Andre Gavrilović Znameniti Srbi XIX veka I  knjiga, str 28. Srpska štamparija Zagreb, 1903. Reprint «Kultura», Beograd 1990. naziv zaveštanja glasi: Zavod za negu  i izdršavanje sirote i siromašne srpske dece.

[10] Stari Novi Sad I, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad 1991, str. 482.

[11] Luka Jocić, navedeno delo, str. 100.

[12] Ibid, str. 107.

[13] Ibid, str. 93.

[14]Javor, br 43. Novi Sad 23. oktobra 1883. str. 1348.

[15] Ibid, 1348.

Citiranje: Gordana Stojaković, "Marija Trandafil," u ŽeNSki Muzej, 5. oktobra 2020., https://zenskimuzejns.org.rs/marija-trandafil-2/.

Kategorije
Biblioteka Politike i prakse

Prosvetiteljske ideje Eustahije Arsić

Izvodi iz knjige Poleznaja razmišljenija o četireh godišnih vremeneh, s osobnim pribavlenijem o trudeljubi čeloveka, i otudu proishodešei sveopšej polzu, Budim (1816)
Čitaj mi!

napomena:  tekstovi u prevodu na savremeni jezik preuzeti su iz knjige Stevana Bugarskog „Eustahija Arsić-Polezna razmišljanja”, u izdanju Saveza Srba u Rumuniji, Temišvar, 2013.

Полезнаја размишљенија о четирех годишних временех, Будим,1816

„Благо нашем роду кад буде свака жена знала читати наравоучителне књижице јер слепа мати својој деци очи вади.“.

„Воспитавај дштер трудољубију, домостројенију, благонаравију. От мудрих списанија књиги научајут нас наравоисправленију. Историје научајут, что ти сбилосја прежде нас на земљи. Географија учит познавати премудрост божију и земного круга, а всја постигнути можемо трудољубивим чтенијем. Род наш днес дичитсја мудрих списатељ књигами. Кто с радостију не прочитајет књиги премудрејшего Доситеја? Жеља блаженаго јест, да свака ђевица научит историју, географију, логику и наравоучителну философију.“

ЧТО ПОЛЗУЈЕ

Что ползује, мили брате,
меланхолик бити?
Није ли лепше с твојом браћом
веселому бити?

Слушај славуј како поје
и пастире зове
да предводе стадо своје
у зелено поље.

Док је јоште цвеће, трава,
росом покривено
и јошт није творцу своме
главу подклонило.


Теби се обраћам, љубезна младежи, теби, чувствителна и нежна душо мушкога и женскога пола. Сад ти је најпогодније време да осећаш красоту природе. Пакао разврата још не делује силно у вама. Природни укус није у теби угинуо. О, најдража младежи, љубљени синови и кћери рода мога, идите за мном и разматрајте предмете које ћу описивати пред вашим очима; у њима ћете запазити перо природе, јер ме она учи да живопишем.

Љубезни младићи,

Златни цвет који вас украшава јесте разборитост. Слобода, добродетељ љубљене су срцу његовом. Он упоређује лукаву политику цародворца са чувствима истинитог родољуба: какво је ништавило на једној, каква ли величанственост на другој страни; како изгледају просвећене нације, како ли бедно пребивају непросвећене; и то за свагда лежи му у души и поима беду непросвећености.


Твојом тајанственом снажном привлачном силом одржава се Твој систем постојан у свом кретању од удаљених предела Сатурна, који своје кружно кретање обавља за тридесет година, до Меркура, који покрива својом светлошћу и једва је видљив философским оком.

Управитељу планета! Без твога оживљујућег изливања биле би оне тамне лопте а не светлеће чуварке живота! Ти у све родове уливаш своје зраке, дух живота, од благороднога човека до ефемерона, који само неколико сати живи на свету. Ти управљаш и царством растиња, Оче времена, изливањем Твоје силе расту тра-ве и дрвеће, Ти их украсаваш. И још се Твоја сила не ограничава површином Земље; она дубоко продире у њена недра и производи минерале. Но слаба сам ја да опевам достојанство, красоту и полезност Твоју, Источниче светлости и живота, пријатности човеку, радости и весеље на Земљи…


Сад се на небу јављају мрачни облаци обремењени минералном паром; мало-помало они се приближавају [један другом] и прекривају небо, по којем се густа, црна, проноси шалитра, сумпор, и нека огњена жар-ка смола, док у јарости не раздере своје место. Свуда царствује тиха занемелост, неки други глухи звук који претходи бури, проноси се с горе на земљу, узбуркава воде и без ветра потреса дрвеће. Сви житељи ваздуха листом низлећу у најниже долине. Тада се радује гавран, који воли буру; уздаје се у своја крила


 Често купање избацује из наше унутрашњости семе опасне болести, која је већ била готова да узме маха. Од телесне чистоте и сама душа поприма тајну симпатичку силу.


Скоротечна комета спушта се ка Сунцу; када се телом склони к Земљи, распушта по небу свој величанствен реп. Тада стрепе јужни народи, али мудри, којих су душе озарене светлошћу философије, благосиљају ову славну иностранку; иако не могу тачно определити њен узрок, они виде да је та појава знак благости Саздатељеве. Може бити да реп ове комете, састављен од мноштва паре, орошава свежом влажношћу безбројне светове; и сунца која гасну снабдева она новим горућим вештаством, и храни вечни огањ, светлост многобројних звезда.

Крај лета.

… Данашњега јутра довољно смо делале по хладу, исто и по подне: што плевиле, што малом мотичицом окопавале, што млађе надгледале – све то служи здрављу, ползи, изобиљу и чести, но које од топлоте, које од делања, сад смо већ утомљене, време је да седнемо под дрво листовито и плодом окићено, да се одморимо и мало читамо. Но мотрите да нас не угледа она немирна глава, која говори како женском полу није потребно да учи читати и писати, да пише љубавницима писма; за женско је, вели, преслица. Још прави неке дивље кармине. Није, вели, за Мару Итика јерополитика, ни за магарца сено.

Велика ти хвала на таквом савету.

А што рече за Итику јерополитику, ниси још ни шегртлук моралности свршио а хоћеш мајстор да будеш и ушао си у цех. Она је и за Мару и за Сару, јер су у њој прекрасне поуке, само очекује мудрог списатеља да је поправи и на простије препише, да је свака може разу-мети. Благо нашем роду, кад свака буде умела да чита поучне књижице, којих, хвала Богу, имамо, и доста, и сваки дан се умножавају. Бог да поживи списатеље, нека се умножавају, то је наша радост и блаженство. Родитељи су гости куће а просвећене родитељице васпитавају чеда, чим она почну говорити, да добро говоре; а слепа мати својој деци очи вади.


А просвећени народи, који делају разумом, и употребљавају умереношћу, живе задовољно.


Сада сам са умрлима од пре много година, са оним мудрацима древности, који су потомство обогатили наукама и распространили предео благодетељи, извели човека из незнања, прародитељског греха, непросвећености – источника свих порока. Тамо су богослужитељи, свете сени, који проповедаше и толковаше Јеванђеље, Слово Божје, многобројном народу, који су животом својим на Земљи следовали Христу и његовим заповестима, и овде се славе, и славе Бога с народом. Не скриј се од мојих душевних очију! Ево видим Сократа, светилника Грчке, мужа непобедима у добродетељним подвизима: свагда се потчињавао светом закону мудрости, том гласу Божанства у брижљивој души; не знађаше он страха ни у животу ни у смрти, беше велик морални учитељ. Видим Аристида и Ликурга, строгога мудраца људских страсти, и ине многе, мени непознате.

ИЗ СОЗЕРЦАЊА ПРИРОДЕ

Невидљиво кружење

Од свих житкости ми поближе познајемо само једну: електричну материју. Каквом неисказаном брзином прелеће она по свом кондуктору и цеви, и мада би хиљада људи стојали један за другим, она би у истом магновењу потресла свезу нерава свакога од њих, и то до самога најтананијег и невидимог нерва.

За сво ово време ми нисмо открили својства те материје, сем да је она веома танан киселински спирт, да тај спирт не настаје као такав, него се справља из-двајањем, извлачи се мало-помало из најгрубљих материја. То је дејство природе. Несумњиво, природа издва-ја тај спирт исто онако као што излучује сок лозе у грожђе, сок нерава из крви и све друге своје житкости, то јест кроз кружно кретање у каналима који су магновено већ установљени.


О новим открићима

Та је мисао пут ка свим открићима. Колико год неопремљеним очима бисерна игла изгледа танка, коли-ко год оштра, под микроскопом се она јавља као железна гора с провалијама и јамама. Судећи по нашим чувствима, ваздух је влажан дах и виднообразна ствар. Но када бисмо имали такве очи, којима бисмо га могли видети, открили бисмо, вероватно, нешто као гору у игли; можда бисмо у њему приметили цеви, машине, подстицајне опруге, линије за општење с другим пла-нетама и слично. Систем света је као украшени Фејер-верк, где видимо много светлећих тела, али не видимо полице на којима су причвршћена.

Закључак

Ми обитавамо у пределу између Земље и царства ваздуха. Због тога се и колебамо у таквом стању међу незнањем и неизвесношћу, како не може бити боље. Све што је у природи достојно запажања, догађа се у царству ваздуха. Ако хоћемо да се пењемо на ваздух, земља нам помаже својом неодољивом тежом; то је поступак, мислим, одважан.


Демокрит је нашао да су сви људски поступци смешни. Лутање својих мисли он је успокојио философијом а потом је био принуђен да се смеје: људи су били сасвим различити од њега.

Сва естетска образовања у људском роду једна су с другима скопчана, једно другом помажу и вас у недру своме нежно хране. Време је и вама да се постарате о људском роду. И вама је дужност свој живот проводити по правилима која вам приличе… (Религија) Закон је највиши превасходни утешитељ; он говори о будућем животу у величанственим списима. Ко истражује дух тиме ће сазнати и физичку могућност дела.

На том се ја потрудих колико могох. Сада силазим с (театра) позоришта и предајем своје налазе разумним људима на истраживање.

СЛОВО НАДГРОБНОЈЕ

Надежда и шчастје, сад мње опрашчајте:
дос та со мноју играли јесте,
од сад играјс другими;
покој души всјех даров јест
најлучши.

последњи моји уздисаји,
сердце, љубав,
воздвиже ти
на памјатник овај
Еустахија,
дшти верности.

                

Совет матерњи предрагој обојега пола јуности сербској и валахијској, Будимска универзитетска штампарија, 1814. На корицама Грумерова вињета Дрво животa, жена у оклопу дели воће деци

Više na: www.irig.org, www.rts.rs, poesibad.wikidot.com, srpskoblago.rs, riznicasrpska.net/knjizevnost/

Preporuka za čitanje i istraživanje:

  • Marko Maletin, Sadržaj Letopisa Matice srpske 1825-1950, Novi Sad, 1968.
  • Srpske knjige Biblioteke Matice srpske 1801-1967. Tom 1. A-LJ, Novi Sad, 2005.
  • Ilija Ognjanović, Eustahija pl. Arsića rođ. Cincićeva, prva srpska spisateljica, „Javor“, 1891, br. 6.
  • Dan. A. Živaljević, Druga knjiga Eustahije Arsićke, „Javor“, 1891, br. 9.
  • Ilija Ognjanović, Kad se rodila i kad je umrla Eu-stahija Arsića, rođ. Cincićeva, „Javor“, 1891, br. 17.
  • Ilija Ognjanović, Na porodičnoj grobnici Eustahije pl. Arsićke, „Javor“, 1891, br. 37.
  • Andra Gavrilović, Naše književne prilike pre sto godina, „Žena“, 1914, br. 5.
  • Jelena Lazarević, Engleskinje u srpskom narodu, Beograd, 1929.
  • Vlastoje V. Aleksijević, Naša žena u književnom stvaralaštvu, Beograd, 1941.
  • Mladen Leskovac, Ka poznavanju Eustahije Arsić, „Zbornik Matice srpske za književnost i jezik“ (u daljem tekstu: ZMSKJ), 1959, knj. 6-7.
  • Teodora Petrović, Eustahija Arsić, prva srpska spisateljica, ZMSKJ, 1959, knj. 6-7.
  • Božidar Panić, Testament Eustahije Arsić, „Književni život“, 1997, br. 107.
  • Vladimir Milankov, Eustahija pl. Arsić i njeno doba, Novi Sad, 2001.
  • Natalija Janc, Godišnja doba Eustahije Arsić, 1995.
  • Magdalena Koh, Kada sazremo kao kultura, Službeni glasnik, Beograd, 2007.
  • Stevan Bugarski, Eustahija Arsić-Polezna razmišljanja, Savez Srba u Rumuniji, Temišvar, 2013.
Kategorije
Biografije Politike i prakse

Milica Tomić

Gordana Stojaković

Čitaj mi. Trajanje 28 minuta
Milica Tomić, crtež prema arhivskoj fotografiji
Milica Tomić, crtež prema arhivskoj fotografiji

Milica Tomić (1859-1944), književnica, političarka i novinarka jedna je od sedam Vojvođanki  izabranih poslanica Velike Narodne Skupštine Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji, koja je izglasala prisajedinjenje Kraljevini Srbiji    

Književnica, političarka i novinarka Milica Tomić, rođena Miletić, osobena je ličnost našeg kulturnog i političkog nasleđa,  još uvek, zaklonjena senkom oca Svetozara Miletića – najznačajnijeg srpskog političara u Ugarskoj u 19. veku i supruga,  političara i publiciste, Jaše Tomića. Njeno delo se mora sagledati u kontekstu pokreta za emancipaciju žena u Vojvodini koja je u drugoj polovini 19.  i tokom dve decenije 20. veka bila sastavni deo ekonomskog, kulturnog i političkog miljea habzburške Kraljevine Ugarske. Sedamdesetih godina 19. veka u (današnjoj Vojvodini) otvaraju se više devojačke škole na srpskom i mađarskom jeziku, formiraju se pretežno humanitarna ženska udruženja u okviru nacija i konfesija. To je bilo vreme intenzivne političke aktivnosti Svetozara Miletića, zatim njegovih naslednika, te će Milica vrlo rano biti deo političkih i publicističkih napora srpske zajednice u Ugarskoj, budući da je epicentar dešavanja često bio u njenom porodičnom domu. 

Portret Milice Tomić (ROMS)
Portret Milice Tomić (ROMS)

Kao adolescentkinja, postala je najpouzdanija očeva saradnica u političkim poslovima. Na političku scenu javno je stupila sa nepunih 20. godina u vreme Miletićevog drugog tamnovanja 1876-1879, vodeći celokupnu očevu korespondenciju i objavljujući prve političke članke u Zastavi. Prve književne radove objavila je u nemačkom porodičnom časopisu Baštenska sjenica/ Die Gartenlaube[1].

Članice ženske čitaonice Posestrima u Novom Sadu (ROMS)
Članice ženske čitaonice Posestrima u Novom Sadu (ROMS)

Aktivistički rad u ženskim organizacijama Milica Tomić je 1881. započela u Dobrotvornoj zadruzi Srpkinja Novosatkinja. Njenim zalaganjem u Novom Sadu se 1905. osniva Poselo Srpkinja koje postaje Ženska čitaonica Posestrima 1910. Iste godine u Pragu je, na tragu afirmacije srpske narodne baštine nastale ženskim rukama, održana dugo pripremana izložba Srpska žena. Milica Tomić je dala doprinos da ovaj događaj bude još jedna uspešna akcija reprezentovanja nacionalnih vrednosti.

Srpska čitaonica u Novom Sadu je 1905. dozvolila članstvo i ženama i tako postala prva institucija kod Srba severno od Save i Dunava koja je izjednačila prava i obaveze muškaraca i žena, svojih članova. Osnivanje posebne čitaonice za žene, Ženske čitaonice Posestrima Milica Tomić je obrazložila drugačijim potrebama i mogućnostima žena koje su od kućnih poslova bile slobodne uglavnom nedeljom popodne i situacijom da mnoge starije žene nisu znale da čitaju, bar ne onako kako bi imale koristi od pročitanog. Cilj je bio stvoriti središte gde će se okupljati Novosađanke radi ličnog obrazovanja i društveno korisnog delanja. Ubrzo je Posestrima imala oko dve stotine članica koje su osnovale biblioteku i školu za one članice koje nisu znale da čitaju i pišu.

Milica Tomić je smatrala da je obrazovanje ratarki i žena iz zanatlijskih porodica važan, dugoročan zadatak. Kada sada ocenjujemo njen rad možemo kontatovati da je on bio  različit od aktivnosti najvećeg broja ženskih građanskih organizacija, baš zbog aktivnosti namenjenih ženama na selu. Članice Posestrime su tokom zimskim meseci u selima oko Novog Sada organizovale Ženska sela čiji su programi bili sastavljeni od predavanja, čitanja odabranih tekstova, ali i zabavnog dela u koji su spadali pesma i svirka. Ovde možemo naći poveznicu sa aktivističkim delom Savke Subotić o podučavanju žene sa sela kao konstantnoj obavezi obrazovanih građanki. Takođe, novina u ženskom aktivizmu, koji je utemeljila Milica Tomić, bila je u načinu rada, tada osnovanog, Dobrotvornog društva Ženske čitaonice Posestrima. Sve članice društva su uplaćivale lična sredstva u zajednički fond iz koga se pomagalo bolesnim i kod sahranjivanja siromašnih članica. Time se svima bez razlike na klasu, kojoj su članice organizacije pripadale, omogućavao ravnopravan status i aktivno učešće u ispunjavanju zajedničkih ciljeva i sestrinstvu. Ženskojčitaonici Posetrima ugarske vlasti su oduzele novac i zabranile rad 1914. Po završetku Prvog svetskog rata, organizacija je obnovila rad, a 1919. je imala oko tri stotine članica. U popisu organizacija koje su bile u sastavu Narodnog ženskog saveza Kraljevine SHS nalazimo dve Ženske čitaonice Posestrima jednu iz Novog Sada, a drugu iz Vukovara. To je bio rezultat ideje Milice Tomić da se i u drugim mestima osnuju slična udruženja Srpkinja, te su pravila i ciljevi organizacije bili dostupni zainteresovanim ženama.     

Saradnice i saradnici časopisa Žena (ROMS)
Saradnice i saradnici časopisa Žena (ROMS)

Milica Tomić je osnovala i bila glavna urednica[2] časopisa i kalendara Žena, (uz Ženski svet), u tom periodu jedinog novosadskog časopisa za žene na srpskom jeziku, bez frivolnog sadržaja, koji je kontinuirano izlazio u periodu 1911-1914 i 1918-1921. Sadržaj časopisa dobrim delom je strukturiran po modelu koju su sredinom 19. veka ustanovili nemački časopisi/novine za žene kao što je prvo političko glasilo za žene u Nemačkoj, Ženske novine (Frauen-Zeitung) Lujze Oto[3], a zatim njen novi časopis Novi putevi ( Neue Bahnen), te Žena (Die Frau) Helene Lange[4].

Prva naslovna strana časopisa Žena (ROMS)
Prva naslovna strana časopisa Žena (ROMS)

Časopis Žena je bio sasvim angažovan list, koji se bavio pitanjima emancipacije žena i koji je potsticao žensko stvaralaštvo na svim poljima života i rada. Značaj je bio utoliko veći jer je otvoreno zagovarao politička prava za žene (pravo glasa) i pravo na politički rad. Milica Tomić je bila najodgovornija za osnovni ton časopisa koji se prepoznaje po aktuelnim i korisnim temama, koje su imale zadatak da obaveste, pouče i podstaknu žene na različite aktivnosti o čemu svedoče naslovi nekih njenih članaka[5].

U časopisu su redovno objavljivani tekstovi o ženskim skupovima u Evropi, iskustvu žena u borbi za pravo glasa u Evropi i SAD, reformi braka, vaspitanju dece, higijeni, radu ženskih udruženja i organizacija. Veliki prostor je dat temama u vezi sa obrazovanjem žena, naročito univerzitetskim obrazovanjem kao i primerima uspešnog završetka školovanja Srpkinja na stranim univerzitetima. Milica Tomić je prva žena koja je ukazala na nedostojan položaj srpskih žena, njihovu preopterećenost i nemogućnost da se posvete potomstvu, oslanjajući se na podatke o smrtnosti dece do 7. godina sa početka ovog veka, koja je od svih naroda u Ugarskoj bila najveća kod Srba. Pisala je i o ostalim pojavama zaostalosti srpske porodice: praznoverju, nehigijeni, strahu od lekara. Zabeležila je da u srpskim ratarskim kućama nema čistoće, da žene ne znaju kako da neguju sebe, ukućane, naročito decu i zato je predlagala osnivanje kurseva za domaćice po modelu koji je uspešno primenjen u Švedskoj.

Promenjena naslovna strana časopisa Žena (ROMS)
Promenjena naslovna strana časopisa Žena (ROMS)

Jedna od  tema u fokusu časopisa  je bio i ekonomski položaj zaposlenih žena, ili kako je u časopisu zabeleženo o besramnom isisavanju energije žena i njenog rada (M.K. 1918: 232). Radilo se o tome da je žena u svetu rada bila nadničarka kojoj su određivani samo slabo plaćeni, lakši i pomoćni poslovi. Nije bilo zanatskih škola za žena, nisu je primali u zanatske radionice, a gde je to i bilo (stolarske radionice) nisu joj dali da nauči zanat već samo jedan deo te su je tako bedno plaćali. Čak i u slučajevima kada je žena imala jednako obrazovanje i jednaki rad kao muškarci (kao učiteljice), ona je imala nižu nadnicu. Iskustvo žena u svetu rada u odnosu na nadnicu koju su dobijale bilo je opisano kovanicom „niti da žive, niti da umru“[6] (Isto, 232-233).

Posvećenost kritičkoj analizi socijalnih, kulturnih i upravnih pitanja koja je konstantno negovana u Ženi nastavljena je tekstovima o prilikama u novoj državi,  Kraljevini SHS. Tako saznajemo o nestašici i skupoći životnih namirnica, o spekulantima, grabljivcima, krvopijama koji su gulili, vređali i izdavali narod, a posle zadržali pređašnje pozicije prerušivši se u rodoljube, o sporosti u rešavanju važnih državnih, socijalnih i upravnih pitanja, o neiskrenosti, sebičnosti, slavoljublju pojedinaca na pozicijama moći.

1912 Zena broj 1 Poziv na pretplatu (ROMS)
1912 Zena broj 1 Poziv na pretplatu (ROMS)

Milica Tomić je tokom poslednje četiri godine izlaženja časopisa bila suočena sa velikim problemima zbog neredovnog plaćanja pretplatnica/pretplatnika. Žena je štampana na veresiju sve dok dug nije narastao na 106.000 kruna. Posleratne prilike u kojima je živelo stanovništvo Vojvodine nisu bile povoljne za opstanak časopisa, te je isti ugašen. U jednom od poslednih tekstova Milica Tomić je napisala:

Nemojte strepeti, da ću moliti kakve priloge, i ako je reč da treba da se održi „Žena“… Pokazalo se da je rad i upliv ženin pomogao tome da smo mi žene, makar u Vojvodini , dobile pravo glasa za državni sabor prilikom poslednjih izbora. Ne držim, da se uvođenje ženskog prava glasa ne bi moglo izvesti i da nema ženskog lista, ali ako ga ne bude osećaću neki zazor a sigurna sam i drugi… (Tomić 1920:39).   

U knjizi Srpkinja njezin život i rad, njezin kulturni razvitak njezina narodna umjetnost do danas savremenice su  pozitivno ocenile značaj Žene[7] stavljajući u prvi plan kulturnu misiju časopisa uz nadu da će uspeti da okupi srpske književnice i izađe iz kruga samo jedne partije. Ako uzmemo u obzir činjenicu da u Novom Sadu od 1886. izlazi Ženski svet, još jedan mesečnik za žene na srpskom jeziku, vlasništvo Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja (kasnije Dobrotvornih zadruga Srpkinja), onda moramo konstatovati da je Milica Tomić imala težak zadatak da se izbori za publiku. Ženski svet se obraćao različitim slojevima unutar korpusa Srpkinja u Austrougarskoj, Srbiji, Bosni i Hercegovini i SAD, prateći rad dobrotvornih zaduga, donoseći književne radove žena (afirmisanih i neafirmisanih), vesti o radu uspesima žena i ženskih organizacija u okruženju i Evropi, popularno obrađene teme o pedagogiji, medicini, higijeni… (Stojaković 2013). Ženski svet se oslanjao na moćne fondove ženskih organizacija Srpkinja kao i na već formiranu mrežu distribucije i dopisništva. Žena se obraćala onom korpusu žena koje su iskoračile napred boreći se za pravo na rad i poštenu nadnicu, te politička prava za sve. Bile su to one žene koje su smatrale da je “umrla ona pripovetka da je zbog žena propalo carstvo srpsko na Kosovu…”  a to nije bila ni brojna ni moćna grupa (Uredništvo Kalendara Žene 1911: 3).

Milica Tomić zaslužuje da uđe u evropski udžbenik istorije feminizma najpre zbog činjenice da je sa Julkom Ilijć[8] na delu pokazala mogućnosti i snagu ženskog aktivizma u političkoj borbi. U okrilju Ženske čitaonice Posetrima one su 1907. skupile[9] 30.000 ženskih potpisa protiv zakona kojim se uvodi mađarski jezik kao nastavni u sve škole u Ugarskoj. Politički diskurs povezanosti ženskog i nacionalnog bio je u fokusu užeg kruga aktivistkinja Posestrime predvođenih Milicom Tomić, što nije bila ekskluzivna tekovina srpske zajednice u Vojvodini. Kako piše Gizela Bok „svi ženski pokreti delovali i reagovali u svom nacionalnom kontekstu pogotovo u fazama nacionalne demokratizacije i kad se radilo o pravnom položaju i političkoj participaciji, ali i vezi sa kolonijalizmom ili imperijalizmom“ (Bok 2005: 191).

O aktivnosti Srpkinja povezanoj sa prvom formalno osnovanom strankom Srba u Ugarskoj svedočio je M.K. (Mita Klicin) napisavši da je “naše ženskinje stupilo u redove srpske slobodoumne stranke[10] pa je te redove znatno popunilo … U političkoj borbi ne mnogim mestima je ženskinje rešilo borbu u narodnu korist” (M. K. 1920: 64).

Politička borba žena predvođenih Milicom Tomić nije bila potpuno uklopljena u nacionalno, a to dokazuje i saradnja sa Rožom (Rožikom) Švimer[11], jednom od najznačajnijih ugarskih i svetskih feministkinja. One su bile saradnice i saborkinje u borbi za žensko pravo glasa u kojoj je Švimer bila predvodnica. U Ugarskoj su se za žensko pravo glasa zalagali socijaldemokrati i neki poslanici Mađarske nezavisne stranke, a kod Srba u Ugarskoj Srpska narodna radikalna stranka, te u tom sklopu i grupa žena oko Milice Tomić. Aktivnosti koje je Roža Švimer preduzimala na planu borbe za žensko pravo glasa redovno je sa odobravanjem praćena u časopisu  Žena. Ozbiljne napore, da borbu za žensko pravo glasa učini vidljivom, koje je Švimer preduzimala tokom predizborne  kampanje, uključujući i opise šikaniranja koje je tom prilikom doživljavala, urеdništvo Žene je sa pratilo sa jasnim poštovanjem za aktivizam i posvećenost koji je Švimer uvek pokazivala. Čak, može se reći da je aktivistički elan i upornost Rože Švimer bio inspiracija ženama predvođenih Milicom Tomić jer su iste  povezivali sa prilikama u srpskoj zajednici toga doba. Najpre, bile su ponosne što je Roži Švimer bilo bez uslovljavanja dozvoljeno da govori na predizbornom zboru u Novom Sadu a zatim, jer su ohrabrene iskoracima koje je Švimer pravila u javnom prostoru Srpkinje tražile da se ženama, pored obaveza koje su im nametnute kroz plaćanje poreza za crkve i škole, budu omogućena i prava da biraju i budu izabrane u „crkvene supštine” („Ženskinje i izborno pravo u Ugarskoj” 1911: 317-318).

O neposrednim kontaktima Rože Švimer i Milice Tomić svedoči prepiska, delom objavljena u časopisu Žena povodom VII kongresua Internacionalne alijanse za žensko pravo glasa (IWSA) koji održan u Budimpešti od 15-20.07. 1913. Tada je Roža Švimer preko Milice Tomić poslala poziv[12] srpskim sestrama da u što večem broju prisustvuju tom najznačajnijem događaju ženskog aktivističkog korpusa na internacionalnom planu. Milica je pozdravila poziv i pored toga što su ženske organizacije Srpkinja u Ugarskoj odbijale da pristupe Savezu ugarskih ženskih društava jer su procenile da u njemu ne mogu da ispoljavaju sopstvene nacionalne interese:

„Ovo je lepa pažnja i usrdan poziv naših sestara mađarske narodnosti i mi treba da se zaista sestrinski odazovemo i u što većem broju odemo na tak kongres, jer su to pobornice ženskog prava glasa, te s njima zajedno treba da i mi naš glas podignemo u borbu za to pravo, koje će nam, ako ga izvojujemo, doneti bogatog ploda na svima poljima: društvenom i kulturnom…” (Stojaković 2012: 34).

Može se čak reći da su aktivistički napori žena okupljenih oko Milice Tomić, ali i uglednih pojedinki kao što je bila Savka Subotić, bili deo borbe za žensko pravo glasa dela političkih snaga u Ugarskoj koji su rezultirali donošenjem ugarskog Izbornog zakona, koncem 1918. koji je biračko pravo omogućio ženama koje su navršile 24. godine, koje su najmanje šest godina državljanke Ugarske i koje umeju da čitaju i pišu na bilo kojem jeziku koji se u Ugarskoj govorio. U isto vreme u Vojvodini (u koju je bez borbe tokom novembra 1918. ušla vojska Kraljevine Srbije) je Srpski Narodni Odbor, koji je sazvao Veliku Narodnu Skupštinu Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji, dao biračko pravo muškarcima i ženama iznad 20. godina („Pravo žene u novim zakonima”. Žena 1918: 626). „Na svakih hiljadu srpskih, bunjevačkih i ostalih slovenskih duša birali su po jednog poslanika” (Dožić prir. 2018: 231). Tada je izabrano sedam[13] žena: Milica Tomić (Novi Sad), Mara Jovanović (Pančevo), Katica Rajčić, Olga Stanković, Taza Manojlović, Mara Malagurski i Manda Sudarević (sve iz Subotice) (Isto, 232). Skupština je 25. novembra 1918. jednoglasno donela odluku o prisajedinjenju Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji.

O privatnom životu Milice Tomić, dosta se zna, kako u vezi sa njenom primarnom porodicom, tako i sa potonjom. Anka (rođ. Milutinović) i Svetozar Miletić imali su devetoro dece od kojih su u životu ostali prvorođena Milica i sin, Slavko, dest godina mlađi od sestre. Svetozar Miletić je svojoj kćerki obezbedio privatne profesore, jer redovno školovanje namenjeno devojkama nije odgovaralo mogućnostima, inteligenciji i talentima koje je Milica pokazivala. Ona se školovala u Novom Sadu, Pešti i Beču. Studije medicine nije upisala jer je, u vreme kada je trebalo da ode na studije, preuzela na sebe deo Miletićevih političkih obaveza. Govorila je mađarski, francuski, nemački i engleski jezik.

Za srpskog političara, novinara i publicistu Jašu Tomića (1856-1922) udala se 25. oktobra 1885, a on je  na Tucindan – 5. januara 1890, braneći čast, kompromitovanu navodnim Miličinim pismom, ubio oponenta, političara i publicistu, Mišu Dimitrijevića (1846-1890). Milica Tomić je, preko lične prepiske, nastale mnogo pre udaje za Jašu Tomića, postala žrtva političkih obračuna započetih u novimama (BranikZastava), kulminiralih čaršijskim pričama, a okončanih tragedijom, koja nikom nije donela dobro. U odbranu Jaše Tomića organizovao se masovni pokret Novosađanki, koje je predvodila Amalija Stratimirović (1821-1911)[14]. Milica je u tim teškim trenucima pružala punu podršku suprugu, kao i mnogo godina kasnije, tokom Prvog svetskog rata, kada su Jašu Tomića, austrougarske vlasti zatvarale i internirale.

Pored uredničkog posla za časopis i kalendar Žena, pisala je članke koje je objavljivala u časopisu i kalendaru Žena, novosadskoj Zastavi, Letopisu Matice srpske (1926). Objavila je dve publikacije doprinos istoriji polemičkih tekstova u nas: Izvrtanje nije- svetlost – odgovor g. M. Dimitrijeviću (1886) i Nekoji “Prijatelji” Miletićevi (1886). Bavila se prevodilačkim radom, pre svega za potrebe časopisa Žena. Savremenice su, priznavši značaj Miličinog rada, uvrstile među najznačajnije žene toga doba u knjizi Srpkinja njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas (1913).

Posle smrti supruga, 1922. povukla se iz javnog života. Umrla je u Beogradu u 85. godini. Poleksija D. Dimitrijević-Stošić zabeležila je trenutak njenog ispraćaja do konačnog odredišta: “Umrla je tiho i skoro zaboravljena u Beogradu  (28.) 11. 1944. Na poslednjem putu veliku ženu pratila je mala povorka rođaka i prijatelja. Jedan nepoznati govornik održao je kratak, ali neposredan i topao govor”. Na kućama u kojima je živela u Novom Sadu  (Zmaj Jovina 23 i Dunavska 14[15]) do skoro nije bilo nikakvog obeležja. Jedna ulica u novosadskom naselju Gornje livade nosi njeno ime.


Literatura

  • Алексијевић, Властоје. „Милица Јаше Томић“ Дело бр. 58-62. 1940, Портрет.
  • Беловић – Бернаджиковски, Јелица, ур. Српкиња њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас. Сарајево: Добротворне Задруге Српкиња из Ирига, Сарајево, 1913.
  • Bok, Gizela. Žena u istoriji Evrope: od srednjeg veka do danas. Beograd: Klio, 2005.
  • Варађанин, Аркадије . Споменица двадесетпетогодишњег рада Добротворне Задруге Српкиња Новосадткиња (1880.-1905.). Нови Сад: Добротворна Задруга Српкиња Новосаткиња , 1904.
  • Димитријевић-Стошић, Полексија. „Заборављена Милица Томић“. Политика, 8.06.1969.
  • „Женскиње и изборно право у Угарској“. Жена бр. 5 (1911): 317-318.
  • Дожић, Љиљана, прир.Записници привремених органа власти у Новом Саду 1918-1919. Едиција Присаједињење књ. 7. Нови Сад: Музеј Војводине и Архив Војводине, 2018.
  • Jelačina B. i Jelačina M. „Sadržaj časopisa Žena 1911-1914“. Diplomski rad, Ženske studije i istraživanja u Novom Sadu, 2002.
  • М.К. „Кратка повесница женског покрета.“ Жена бр. 5 (1918): 230-234.
  • М.К. „Садашњост и будућност наших женскиња.“ Жена бр. 2. (1920): 64.
  • Петровић, Надежда, прир. Библиографија књига женских писаца штампаних у Војводини, Србији, Јужној Србији, Црној Гори до свршетка године 1935. Београд: Удружење универзитетски образованих жена, 1936.
  • „Право жена у новим законима“. Жена бр. 10 (1918): 626.
  • Stojaković, Gordana. „Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, Gordana. „Miica Tomić (1859-1944)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 132-134. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, Gordana. „Amalija Stratimirović (1821-1911)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 79-80. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, Gordana. „Julka Ilijć (1855-1939)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 118-120. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, Gordana. „Contribution for the history of women in Novi Sad“. Bulletin of the Federal Ministry of National and Etnic Communities 7 (2002): 27-28.
  • Stojaković, Gordana. „Tomić Milica“. Enciklopedija Novog Sada knj. 28. ur. Dušan Popov. 226-229. Novi Sad: Novosadski klub, 2007.
  • Стојаковић, Гордана. „Милица Томић.“ Женско питање: Часопис Жена /Милица Томић. ур. Весна Недељковић Ангеловски, 5-16. Нови Сад: Музеј града Новог Сада, 2012.
  • Стојаковић, Гордана. „Милица Томић – феминистичко наслеђе које траје“. Женско питање: Часопис Жена /Милица Томић ур. Весна Недељковић Ангеловски, 17-38. Нови Сад: Музеј града Новог Сада, 2012.
  • Stojaković, Gordana. „Women`s World (1886-1914): Serbian Women`s Laboratory as an Entrance into the Public Sphere“. Serbian Studies: Journal of the North American Society for Serbian Studies 25 ( No 1). ed. Ljubica D. Popovich and Lilien F. Robinson (at al.). 21-58. Bloomington: Slavica Publisher, Indiana University, 2013.
  • Стојаковић, Гордана. „Милица Томић- феминистичко наслеђе које траје“.Поуке и полемике / Милица Милетић Томић. Приредила Вера Копицл, 7-17. Нови Сад: Савез феминистичких организација (Ре)конекција, 2017
  • Stojaković, Gordana i Svetlana Kresoja. „Milica Tomić.“ Ženska imena Novog Sada – Vodič za ljubitelje alternativnih tura. 30-31. Novi Sad: Turistička organizacija Grada Novog Sada, 2014.
  • Томић, Милица. „Пријатељима и пријатељицама Жене“. Жена бр. 1 (1920): 39-40.

Prilozi

Rukopisno odeljenje Matice srpske (ROMS) 45.043 – Pismo Milice Tomić Trivi Militaru (1913) o pomoći za distribuciju Kalendara Žena za 1914. Pismo je objavljeno uz dozvolu Predsedništva Matice srpske i  ne može se preuzimati.

[1] Die Gartenlaube je bio prvi masovno prihvaćen i rado čitan ilustrovani časopis za čitavu porodicu na nemačkom govornom području. Osnovan je 1853. u Lajpcigu. Sadržaj časopisa je preteča svih kasnijih koji su bili namenjeni porodicama pretežno srednje klase: poezija, kratke priče, bogate ilustracije, biografije poznatih osoba i neizbežni tekstovi u vezi sa popularizacijom naučnih dostignuća, pretežno u vezi sa prirodnim naukama i medicinom (prim.aut).

[2] Milica Tomić nije bila ni prva, ni jedina Novosađanka vlasnica, urednica nekog lista. Od Novosađanki uredničkim poslom (neke su bile i vlasnice istih) bavile su se: Viktorija (Risaković) Jugović,  urednica Lista za zabavu, pouku i gospodarstvo Fruškogorac koji je izlazio svake subote tokom 1906. i 1907. u Petrovaradinu; Zorka Lazić, vlasnica i urednica Vrača pogađača u periodu 1904-1914.  da bi od 1918. do 1930. izdavala i uređivala Dečije novine; Zorka Hovorka  vlasnica i urednica  lista Srpsko cveće, koji je tokom 1905/6. izlazio u Pragu. Prema knjizi Naša žena u književnom stvaranju Vlastoja D. Aleksijevića čini se da je Julijana Radivojević bila prva novinarka i urednica kod nas. Isti izvor  beleži da je Julijana 1829. uređivala almanah Talije, ali se ne navode bilo kakvi drugi podaci o novinarki i o almanahu. Nek ostane zabeleženo i to da su dve sveske književnog godišnjaka  Bačka vila (1841-1845), štampane u štampariji vlasništvo Katarine Janković,  a da su  među Novosađankama prenumerantima bile: Ana Milutinović, Elena Komlenski, Persida Gaičinović i Sofija Marković (Stojaković 2001: 47).  

[3] Lujza Oto /Louise Otto-Peters (1819-1895) je jedna od majki osnivačica sifražetskog pokreta u Nemačkoj, autorka koja se dobar deo života izdražavala pišući angažovane tekstove, novele, romane…Zalagala se za  ista prava za muškarce i žene na ličnom, ali i na planu  ekonomije i politike. Ženske novine Oto je osnovala odmah posle 1848, a ubrzo je morala da napusti Lajpcig jer je u Saksoniji bilo zabranjeno da žena bude urednica. Tako je do 1853. list izdavala u Geri u Tiringiji. Godine 1855. osnovala je i do 1895. bila glavna urednica Novih puteva . Gradovi u Tiringiji su bili često odredište za školovanje srpskih đaka a prva školovana pedagoškinja bila je Varvara (Beta) Varađanin koja je završila školovanje u Goti. Njen suprug Arkadije Varađanin, urednik Ženskog sveta takođe se školovao u Goti, te su informacije i nova znanja širena u Nemačkoj bila često usvajana i prenošena u srpsku zajednicu na jugu Habzburške monarhije  (prim.aut.).    

[4] Helena Lange /Helene Lange (1848-1930) je bila nemačka pedagoškinja i  jedna od  nauglednijih feministkinja koja je osnovala Nemačko udruženje žena učiteljica (Allgemainen Deutschen Lehrerinnenverein), Nemačko udruženje žena (Allgemainen Deutschen Frauenverein), časopis Žena (Die Frau) … (prim.aut).

[5] „Dr. Kornelija Rakić”, „Ženska čitaonica”, „Kako da se oblačimo”, „Sestrinska pomoć”, „Prvi plod ženske čitaonice”, „Jedno neobično dete”, „Naše devojačke škole”, Škole za domaćice” (1911), „Jedna zagonetka„, „Žene napred„,  „Srpsko društvo Crvenog krsta”, „Iz bolnice u bolnicu”, „Žena u kujni (iz predavanja jednog doc.univerziteta„, „Šta treba imati na umu kada kupujemo tkanine?” (1912),  „Sitnice o jelu i kujni, koje nisu sitnice„, „Kaži mi šta jedeš, pa da ti kažem šta će te snaći” ..(1913)… (Stojaković 2017: 9).

[6]  O životu radnica u Ugarskoj zabeleženo je sledeće: Ta mala plata i nadnica primorava ženskinje da se loše odeva, loše hrani, održava je u nekom nečovečnom položaju. Ubija joj volju i raspoloženje za život i često primorava da trguje lepotom. Taj joj položaj skraćuje znatno život. Kod fabričkih radnika bilo je u Ugarskoj (pri poslednjem popisu 1910. god.) prosečan život radnika 43 godine, a  prosečan život radnica samo 26 godina. Tamo u borbi za  život one ginu skoro isto tako kao i muškarci na bojnom polju.. (M.K. 1918: 234).

[7] O časopisu je u knjizi Srpkinja njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas Jelica Belović-Bernadžikovska napisala: ”Mesečni časopis Žena vrši svoju kulturnu misiju na opšte dopadanje. Odziv je do sada zadovoljavajći, te ako taj časopis naše ženskinje svojski i na dalje prigrle, biće mu opstanak osiguran i moći će da u svoje kolo uzme sve srpske književnice…Žena (Novi Sad) je list samo jedne političke stranke, te se tu kupe samo žene ovog političkog programa..” (Stojaković 2017:  11).

[8] Julka Ilijć (1855-1939) je bila bliska saradnica Milice Tomić. Učestvovala je u prikupljanju 30.000 ženskih potpisa protiv zakona koji je uvodio „mađarizaciju“ u škole. Potpise je predala narodnim prvacima na velikom narodnom zboru održanom u Velikom Bečkereku 1907. a tom prilikom je i govorila. Dvadeset godina kasnije učestvovala je u osnivanju Ženske stranke u Novom Sadu  (Stojaković 2001: 118-120). 

[9] …  A kad je došla u pitanje naša škola, kad nam htedoše da pomađare nastavu, onda se naše malo društvo diglo na noge, zašlo je po celoj varoši, pisalo na sve strane Ugarske, gde ima Srpkinja i prikupilo protiv tog predloga 30.000 potpisa naših žena. Te smo potpise predale na bečkerečkom zboru g. dr. Jovanu Manojloviću, poslaniku uzdinskog sreza i kad je on o tom pitanju govorio na ugarskom saboru, metnuo je na predsednički sto dve debele povezane knjige sa tih 30.000 ženskih potpisa…(Stojaković 2012: 18).

[10] Srpsku narodnu slobodumnu stranku osnovao je Svetozar Miletić 1869. Ista se 1887.  raspala na dve stranke Srpsku narodnu liberalnu stranku i Srpsku narodnu radikalnu stranku, koju je predvodio Jaša Tomič (prim.aut.).

[11]Rózsa Bédy-Schwimmer / Rosika Schwimmer  (1877 – 1948) . Godine 1903. osnovala je Ugarsko udruženje zaposlenih žena – Munkásnö Egyesülete a 1904. Savez ženskih udruženja – Nöegyesületek Szövetsége u Ugarskoj, 1904. Feminističko udruženje Ugarske -Feministák Egyesülete. Osnovala je i uređivala časopis Žena i društvo- A Nö és a Társadalom  koji se od 1914. zvao Žena- A Nö.  Godine 1913. Roža je sa članicama Feminističkog udruženja Ugarske u Budimpešti od 15-20.07.1913. organizovala VII kongres Internacionalne alijanse za žensko pravo glasa (IWSA). Bila je prva žena koja je pozvana da govori u Komitetu za spoljne poslove Donjeg doma Britanskog parlamenta (British House of Commons Foreign Affairs Committee) 1909. Godine 1915. na inicijativu vodećih evropskih feministkinja, među kojima je bila i Švimer, je stvoren  Internacionalni ženski komitet za permanentni mir – International Committee of Women for Permanent Peace, posle Internacionalnog kongresa žena – International Women’s Congress u Hagu. Umrla je u Njujorku.

[12]„ …Urednik časopisa Žene, Milica Jaše Tomića, dobila je od gđe Rožike Švimer ovako pismo: Kako se približuje dan, kad će se održati naš kongres, to nam je mnogo stalo do toga, da u naše kolo prikupimo sve ono ženskinje, koje se za ženski pokret interesuju.  Naročito nam je do toga stalo da i ženskinje ostalih narodnosti Ugarske pozdravimo kao učesnike našeg kongresa. Jer mi, koje smo organizovane na osnovu međunarodnosti, tražimo prijateljsku zajednicu sa raznim narodnostima cele države u radu za opšte interese.

Vrlo bi vam bili zahvalni, kad bi se potrudili, da zainteresujete što više članova iz Novog Sada za naš kongres. Mi polažemo na to da što više Srpkinja možemo pozdraviti kao učesnice našeg kongresa. Mi uveravamo naše sestre Srpkinje, da ćemo ih svesrdno i puno pažnje primiti, neka se samo u što većem broju našem kongresu pridruže.

U nadi da ćemo i Vas, poštovana gospođo, ovde pozdraviti, prijateljski Vas pozdravlja   Rožika Švimer“. (Stojaković 2012: 32).

[13] U časopisu Žena zapisana su imena  šest žena. To je greška. Verovatno je omaškom u Ženi izostavljeno ime Taze Manojlović.  Videti: „Oslobođenje Srba“. Žena br. 10. (1918): 625.

[14] U odbranu Jaše Tomića formirao se masovni pokret Novosađanki predvođenih tada sedamdesetogodišnjom Amalijom Stratimirović. Peticiju za pomilovanje, koju je potpisalo ”preko 3000 žena i devojaka” 1892. Amalija odnosi u Peštu ministru pravde Silađiju (Szilágyi Dezső), koji je, prema pisanju Zastave, saslušao deputaciju uz uveravanje da će uraditi sve što bude moguće, a prema pisanju Branika isti ministar je delegaciju primio forme radi, uzgred. Amalijin govor u „sabornici zemaljskoj“ prenela je Zastava: “Vaša Ekselencijo! Mi ovde sakupljene ženskinje smo tako slobodne Vašu Ekselenciju ponizno umoliti, za milostivo zauzimanje, kog Njegovog Veličanstva u stvari Jaše Tomića. Mi smo juče u tom pogledu predale kabinetskoj kancelariji Nj. V. prepokornu molbu sa 3017. ženskih potpisa radi pomilovanja istog Jaše Tomića, koji je osuđen zbog događaja, koji je poznat i Vašoj Ekselenciji, te će mi Vaša Ekselencija dozvoliti, da toliko napomenem da je uvreda, koja je nanesena Jaši Tomiću takove prirode, koja svaku meru prevazilazi, pa je on, doveden do krajnosti, učinio to delo za odbranu ženske časti. Držim dakle, da u takom izuzetnom slučaju, gde se uskratila svaka kavaljerska zadovoljština, nije mogao drugačije da postupa, pa bi to isto učinio svaki drugi čovek, koji drži do svoje časti. Mi molimo dakle ponovno, da Vaša Ekselencija blagoizvoli milostivo uvažiti našu poniznu molbu” (Stojaković 2001: 79-80).

[15] Na kući Miletića u Dunavskoj ulici 2018. postavljena je spomen-ploča koja svedoči o delu ove znamenite Novosađanke. Inicijativa za obleležavanje rodne kuće MiliceTomić (rođ. Miletić) potekla je još 2009. od aktivistkinja i aktivista okupljenih oko Ženskih studija i istraživanja u Novom Sadu , Kamernog  pozorišta muzike „Ogledalo“ i Ivane Inđin,  da bi 2011/2012 Skupština Grada Novog Sada, zahvaljujući istrajnosti Vere Kopicl,  odobrila realizaciju iste. Međutim, tek je 2018. ista realizovana na način da je aktuelna ženska politička mreža preuzela zasluge, za već izboren i odobren plan,  bez priznanja i pominjanja  prethodnih napora aktivistkinja i aktivista. Slično tome, 2018. Skupština AP Vojvodine je odlučilada Nagrada za ravnopravnost polova Milica Tomić bude nadalje  pokrajinsko priznanje. Nagrada za ravnopravnost polova, kako je prvobitno ustanovljeno, dodeljivao je Pokrajinski sekretarijat za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova, a prvi put je uručena prof. dr Svenki Savić 2003 (prim.aut.).  

Citiranje: Gordana Stojaković, "Milica Tomić," u ŽeNSki Muzej, 9. decembra 2019., https://zenskimuzejns.org.rs/milica-tomic-2/.
Kategorije
Biografije Politike i prakse

Milica i Anka Ninković

Gordana Stojaković

Čitaj mi. Trajanje 30 minuta
Sestre Milica i Anka Ninković, crtež prema arhivskoj fotografiji
Sestre Milica i Anka Ninković, crtež prema arhivskoj fotografiji

Milica (1854-1881) i Anka (1855-1923) Ninković su bile socijalistkinje i politički obrazovane feministkinje koje su se aktivno uključile u političku borbu u Kneževini Srbiji

U istoriografiji već postoji znanje o političkom aktivizmu Milice i Anke Ninković u okviru socijalističkog pokreta, koje se može sažeti u nekoliko tvrdnji: prve socijalistkinje kod Srba ili prve politički obrazovane feministkinje, sledbenice Svetozara Markovića[1] ili kako je to između dve svetska rata napisao Jaša Prodanović: “pouzdane socijalistkinje”, koje su “među ženskinjama bile prve pristalice tadanjeg radikalizma“ (Prodanović 1937: XI, 177).

Ova slika ima prazan alt atribut; ime njene datoteke je ninkovicke-694x1024.jpg
Rukopisno odeljenje Matice srpske (ROMS) 5951. Pismo Milice Ninković Kosti Ugriniću u kome moli da se Ugrinić angažuje na prikupljanju pretplate za list koji ponovo počinje da se štampa. Ako je godina koja je navedena u opisu pisma (1874) tačna radi se o Glasu javnosti, ali prema hronologiji događaja u vezi sa aktivnostima sestara Ninković moguće je da se radi o 1875. i o listu Novo oslobođenje. Pismo je objavljeno uz dozvolu Predsedništva Matice srpske i ne može se preuzimati.

U nekim novijim istraživanjima pregalaštvo Milice Ninković je izdvojeno iz kolektiviteta – sestre Ninković, ali opet skoro sasvim utopljeno u politički i privatni život Svetozara Markovića i prvih socijalista iz njegovog kruga (Milutinović 1951; Popov 1952; Kovačević 1984) . Latinka Perović je konstatovala da mlađa sestra Ninković, u mladosti, nije imala ništa manju ulogu u političkom životu Kneževine Srbije od starije sestre, ali „tvorci legendi, pa čak i pisci istorija“ napisala je Perović, „više vole neokrnjene ličnosti koje su, kao Milica Ninković i Svetozar Marković, otišle suviše rano da bi ih život mogao staviti na svoje neverovatne probe i stići da okrnji, ako ne i da porazbija“ (Perović 2000: 44, 49).

Ali, bilo kojim putem da krenemo teško uspevamo da rekonstruišemo političku, delom i privatnu biografiju sestara Ninković, a da se pri tom pretežno ne krećemo u krugu dobro dokumentovanog korpusa ideja, pisama, političke i privatne aktivnosti Svetozara Markovića i Pere Todorovića[2]. Saznanje o nedostajućim, autentičnim glasovima mladih, obrazovanih socijalistkinja, unutar kruga koji se zalagao za ženska prava, otvara mnoga pitanja.

Političku i privatnu biografiju Milice Ninković (a delom i Anke) možemo najpouzdanije rekonstruisati iz nekrologa Milici Ninković koji je verovatno napisao Pera Todorović, a objavila Samouprava, list politički, ekonomni i književni 26. novembra 1881. Posrednost informacija je uvek problem koji je ovde donekle ublažen činjenicom da ih je dao muž i istomišljenik Milice Ninković i prisan saborac Svetozara Markovića.

Priča o sestrama Ninković započinje u Novom Sadu, gradu na jugu Habzburške monarhije u trenutku kada su one završile osnovnu školu i privatno završavale gimnaziju. Bila je to uobičajena situacija za devojke iz uglednih[3], građanskih porodica u habzburškoj Ugarskoj, koje su svojim kćerima nastojale da obezbede solidno obrazovanje. Ulaskom Svetozara Markovića[4] u porodicu Ninković započeće javna politička biografija prvih srpskih, politički obrazovanih socijalistkinja, kasnije aktivnih u političkom životu Kneževine Srbije. Socijalisti kao redovni gosti u kuću Ninkovića, gde je otac porodice klerikalac i nazadnjak, ima dva[5] komplementarna objašnjenja od kojih je manje poznato ono koje je dao Veljko Petrović, da je majka sestara Ninković, Jelisaveta ta koja je u društvu prognanika pokušala da ublaži odijum[6] sredine prema mužu, a preko njega i prema njoj i deci.

Početak sedamdesetih godina 19. veka je bilo vreme poletne potrage za političkim, kulturnim i ekonomskim preobražajem srpskog naroda skoncentrisane u Ujedinjenoj omladini srpskoj (1866-1871), kada su i žene pozvane[7] da daju doprinos opštem cilju. Ideje Svetozara Markovića o potrebi sveprožimajućeg preobražaja društva koja uključuje i emancipaciju žena bile su od kraja šezdesetih godina 19. veka poznate srpskom narodu severno i južno od Save i Dunava, preko žive publicističke[8] aktivnosti i javnih istupa na skupštinama Ujedinjene omladine srpske. Njegovi uzori i izvori u vezi sa programskim ciljevima socijalističkog[9] programa, kao u vezi sa emancipacijom žena dolazili su sa Zapada[10], ali i iz Rusije[11].

Sestre Ninković su znale za Svetozara Markovića, preko novinskih tekstova i nastupa u Ujedinjenoj omladini srpskoj, pre nego što je došao u njihovu kuću kao privatni učitelj. Veljko Petrović je smatrao da su „one uglavnom već ‘izgrađene’ kad im je on prišao“ (Petrović 1946: 10). To nagoveštava i S. Marković u pismu sestrama Ninković kada kaže da je N. G. Černiševski[12] zajednički[13] učitelj. Sećajući se tih, minulih vremena, Anka Anđelković (rođena Ninković) u pismu Jovanu Skerliću[14], s neskrivenim oduševljenjem kaže da je “eminentan značaj Svetozareve ličnosti” istina koja će trajati i u budućnosti (Kovačević 1985: 84). Istovremeno se setila[15] “uzvišenih istina” koje su je “oduševljavale u najranijoj mladosti”, a koje su se temeljile na principima nužnosti ličnog usavršavanja “do najširih granica”, na snaženju volje i samopouzdanja, na superordiniranosti opštih društvenih interesa nad ličnim, poštovanju ličnosti bez obzira na pol i idealističkoj predstavi o razvoja naroda koja zavisi od spoljnih i unutrašnjih osobina njegova plemena” (Isto, 84).

U vreme novosadskih susreta sestara Ninković i S. Markovića knjiga N.G. Černiševskog Šta da se radi je u Radeniku u nastavcima objavljivana u prevodu na srpski jezik. U Rusiji je postigla ogroman uspeh, a zatalasala je deo srpske omladine zainteresovane za odgovore u vezi sa iskrenim, poštenim i neporočnim ljubavnim i bračnim odnosima. I mada ideje nisu bile nove (prethodno su slobodnim odnosima u ljubavi pisali R. Oven[16], Š. Furie[17], Žorž Sand[18]) one su date na živ i opšterazumljiv način tako da su mnogi pod njihovim blagotvornim uticajem postajali čistiji, bodriji, bolji i smeliji (G. V. Plehanov 1967: 123, 198). U romanu su date i druge ideje, najpre u vezi sa socijalističkim društvom (falansterije po uzoru na ideje Š. Furiea), a zatim i model “novih ljudi”[19] – onih koji su iskreni i pošteni prema sebi i drugim ljudima (u ljubavnim i bračnim odnosima i prema prijateljima), bave se prirodnim naukama (alfa i omega znanja) i rade u korist drugih, ali i model askete-revolucionara koji sve svoje vreme posvećuje društvenom radu (Isto, 132-133). Sestre Ninković kao i S. Marković su bez kompromisa krenuli ka pozicijama novih ljudi.

Usavršavanje individue u interpretaciji novih ljudi je najpre značilo širenje istine naučnim znanjem, te je školovanje na univerzitetima bila obavezna stepenica na tom putu na koju će 1872. stupiti sestre Ninković. Majka, Jelisaveta Ninković je bila ta odlučujuća snaga[20] koja je povela obe kćeri i sina na školovanje u Švajcarsku. Ona će od tada, (dok je smrt nije zaustavila u Kragujevcu kod kćerke Anke) biti uz decu, kao velika podrška, a ne uz muža koji će okončati život sam i u bedi.

Na univerzitetu u Cirihu, prvom u Evropi koji je otvorio vrata ženama, sestre Ninković će studirati pedagogiju. Školovanje će sa uspehom okončati 1874. Zna se da je Milica Ninković sa najboljim uspehom završila studije dobivši diplomu koja joj je omogućavala pedagoški rad u švajcarskim srednjim školama (Todorović 1881: 3). Izvesno je da je istovetan uspeh postigla i Anka Ninković koja se nikada nije odrekla vrhunskog pedagoškog cilja – otvaranja više ženske škole, koji je napre sanjala sa sestrom Milicom, onda i samostalno, mnogo godina po sestrinoj smrti. To pokazuje njeno pismo[21] Arkadiju Varađaninu[22] pisano u Beogradu 1891. gde traži od direktora Srpske više devojačke škole u Novom Sadu nastavni plan škole i savet kako da ustroji nastavu da ona odgovara devojkama koje žele da nastave školovanje i onima koje to ne žele (Stojaković 2001: 50, 116-117).

Ciriška sredina je za sestre Ninković bila uzbudljiva i inspirativna. One će, zajedno sa studentima iz slovenskih zemalja učestvovati na mnogobrojnim predavanjima, političkim debatama i klubovima gde se raspravljalo, razgovaralo i učilo o mnogim temama u okviru socijalističke, anarhističke i komunističke platforme. U toj sredini “živi primer ruskih nihilista” uticao je na mlade srpske student i studentkinje, “mnogo više od svega drugog” (Todorović prema Perović 2000: 26).

Među studentkinjama su najbrojnije bile Ruskinje, a među njima one koje je S. Marković nazvao “vesnice novog veka”[23] (Marković 1961: 32). Bilo je nešto opasno – magično i svedeno – u jednostavnom izgledu ovih mladih žena koje nisu želele da plene poglede. I savremenici su primećivali da je Milica Ninković “ženska ozbiljna, a pri tom prijatna a nosila se čisto i prosto bez ikakvog obzira na modu” (Anonim 1882: 670). To se takođe odnosilo i na sestru Anku. Upravo je to ono što vidimo na fotografijama sestara Ninković: ozbiljna mlada lica, jednostavne (tamne) haljine, bez mnogo ukrasa, jer one su novi ljudi – oni koji ne dopuštaju da ih ophrvaju lične tuge i radosti, već služe ideji kroz stalnu, samopožrtvovanu borbu protiv društvenih nepravdi.

Cirih će biti pozornica na kojoj će se desiti Miličino prvo javno zastupanje prava studentkinja na školovanje i javni rad. Značajan broj studentkinja iz Rusije koje su se školovale u sredini poznatoj po liberalnom stavu prema novim društvenim pokretima i ideologijama koje su za cilj imale oslobođenje naroda i rušenje carizma, doveo je do akta kojim im je ruska Vlada u maju 1873. zabranila nastavak studija i naložila povratak u Rusiju.. Milica Ninković[24] je tekstom „Ruskinje na ciriškim višim školama i ruski ukaz protiv tih škola“[25]o tome, posredstvom novosadske Zastave, obavestila srpsku javnost. Tekst se sastoji iz dva povezana, već objavljena članka, jedan u švajcarskom listu Bund a drugi u Petrogradskom glasniku. Zasluga Milice Ninković je u tome što je objektivno povezala dva suprotstavljena mišljenja tako što je za objavljivanje spremila, dva shvatanja o poželjnoj emancipaciji, prvo koje podržava[26] univerzitetsko obrazovanje žena i drugo koje odriče[27] mogućnost da se žene široko obrazuju i učestvuju u debatama o ključnim problemima tadašnjeg doba. Značajno je to što su se argumenti ciriških profesora ipak probili do srpske čitalačke publike.

Rezultat akta ruske Vlade je bio da se jedan broj studentkinja vratio u Rusiju dok su prema onim studentkinjama koje su to odbile, kao i prema njihovim porodicama, preduzete različite represivne mere. Odmah zatim German Anđelić, bački episkop u junu 1873. zvanično je zatražio da se sestre Ninković vrate iz Švajcarske, što one nisu učinile (Milutinović 1951: 458).

Umesto u rodni Novi Sad u habzburšku Kraljevinu Ugarsku, sestre Ninković su sa majkom stigle u Kragujevac, u Kneževinu Srbiju prethodno posetivši S. Markovića u Požarevačkom zatvoru. U Kragujevcu su sestre Ninković nameravale da otvore višu žensku školu i u vezi sa tim 1874. molbom tražile dozvolu od ministra prosvete Filipa Hristića gde su između ostalog napisale “da se sa oduševljenjem laćaju ovog preduzeća” i sa najvećom energijom “kao što smo sa energijom podnosile tegobe i podsmevanja, kojima su nas predusretali, kad smo pošle da se spremamo za ovaj rad…” (Milutinović 1951: 461). Ministar Hristić je zahtevao ispunjenje mnogih uslova za koje sestre Ninković nisu imale sredstva, ipak novi ministar prosvete Stojan Novaković dao je dozvolu za školu, te je oglas o početku rada prve više ženske škole u Kragujevcu štampan u kragujevačkom listu Oslobođenje 3. januara 1875. Novac za zakup prostora za 1785-1876. je obezbeđen iz dela zaostavštine Pere Đorđevića koja je bila namenjena Svetozaru Markoviću, a on se opredelio da pare upotrebi za list Oslobođenje – list za nauku i književnost i žensku školu. U oba projekta kragujevačkih socijalista sestre Ninković su bile sasvim uključene, razumljivo najpre u vezi sa školom. Danas nema pouzdanih podataka kada je i da li je škola otvorena, ili ako je otvorena koliko je trajala. Ono što se zna je da se na socijalističku grupu u Kragujevcu sručila serija tragedija. Najpre je, i pored požrtvovane nege sestara Ninković, od tuberkuloze umro Pera Đorđević, a zatim je u martu 1875. stigla vest o smrti Svetozara Markovića. Postoje verodostojni podaci da je Milicu Ninković vest tako duboko pogodila da su meseci trebali da se ona povrati i da sa sestrom ponovo započne aktivnost u vezi sa otvaranjem više ženske škole (Todorović 1881: 4). Istovremeno, sestre Ninković su u javnom životu Kneževine Srbije bile obeležene kao “komunistkinje”, a vlast je držala da se radi o nepoželjnim stranim državljankama (Kovačević 1984: 154). Da bi izbegle deportaciju zaključile su brak 1875. sa istomišljenicima i saborcima: Milica Ninković sa Perom Todorovićem, a Anka Ninković sa Sretom Anđelkovićem[28]. Pera Todorović kaže: “čudna je to bila ženidba” (Todorović prema Perović 2000: 44). Kakva god da je bila priroda supružničkih odnosa oba venčana para sigurno je da se najpre radilo o iskreno i pošteno postavljenim očekivanjima unutar već ostvarene drugarske bliskosti stvorene kroz borbu za iste ideološke i ljudske vrednosti.

Tek venčane sestre Ninković vratiće se sa supružnicima-saborcima u Kragujevac i nastaviti borbu za socijalističke ideale. Grupa socijalista bila je okupljena oko lista Staro oslobođenje[29]. Čitava redakcija je živela i radila u istoj kući, kao dobro organizovana komuna, po uzoru na redakciju lista Вперед / Napred Petra L. Lavrova[30]. Sestre Ninković su kao članice redakcije Starog oslobođenja vodile korespondenciju sa inostranstvom, knjigovodstvo, korekturu i bile odgovorne za podlistak. Anka Anđelković je u napred pomenutom pismu Jovanu Skerliću zapisala i ove detalje o komuni:

Mislim da bi bilo od opšteg interesa zgodnom prilikom opisati i prvu srpsku “Komunu” čiji skromni administrator i čuvar je bila moja malenkost… sa ponosom se sećam da je to bio gostoljubiv krov za sve političke stradalnike onog doba i da se zajedničkim naporima tu svilo gnezdo u kome su 6-8 načelnih drugova skromno ali ugodno živeli za širenje svojih načela i da je ceo kućevni trošak iznosio između 200-300 groša mesečno. I sad se čudim kako sam umela da izvedem taj unikum finansijske ženijalnosti… (Kovačević 1985: 84).

Sestre Ninković su bile prominentni deo socijalističkog političkog fronta koji je odneo pobedu na opštinskim izborima u Kragujevcu 1876. i tim povodom organizovao manifestaciju „Crveni barjak“. Represiju režima kneza Milana Obrenovića nad kragujevačkim socijalistima odložilo je započinjanje Prvog srpsko-turskog rat (1876-1877) u kome je Milica Ninković bila dobrovoljna lekarska pomoćnica. Po okončanju rata mnogi istaknuti socijalisti su, da bi izbegli robiju, zbog organizovanja i učešća u “Crvenom barjaku” otišli u izbeglištvo. Milica Ninković je morala da napusti Kragujevac. Jedno vreme je živela u Beogradu dajući privatne časove, a zatim je došla u Novi Sad gde su socijalisti (Pera Todorović, Pera Velimirović, Lazar Paču) 1878. pokrenuli socijalističko glasilo Stražu. I u toj socijalističkoj komuni ona je neumorno radila.

Sledeći sopstveni put, sasvim u saglasju sa idealima novih ljudi, Milica Ninković je, dobivši rusku stipendiju započela studije medicine u Rusiji. Na žalost, oskudne materijalne prilike i oštra klima urušili su ionako krhko zdravlje te je bila primorana da ode u Cirih kod brata i majke i da uz malu stipendiju koju su joj obezbedile prijateljice nastavi studije medicine. Prateći brata i majku koji su zbog bratovljevog posla prešli u Pariz Milica je i tamo uspešno nastavila studije medicine, sve do momenta kada je uznapredovala tuberkuloza zaustavila u naumu da “osvoji nauku” kojom bi pomogli sopstveni narod (Perović 2000: 26).

Rad sestara Ninković u socijalističkom pokretu je bio neumoran, ali retko[31] imenovan. Radna energija Milice Ninković je bila legendarna: “mogla je da izdrži 6 nedelja da ne spava više od 3-4 časa u 24 časa, a sve ostalo vreme da provodi u radu, upotrebljavajući promenu radova kao odmor” (Todorović 1881: 4). Dobar deo aktivnosti sestara Ninković odnosio se na one bezimene aktivnosti koje su hrabrile, hranile komunu, a političke aktivnosti (kao što su predavanja omladini koje je držala Milica) pripale su korpusu socijalističkog aktivizma koji je pripisan članstvu. Čak i tamo gde je bilo uobičajeno ostaviti lični trag, sestre Ninković to nisu radile. Milica Ninković je bila saradnica listova Oslobođenje, Staro oslobođenje i Straža “ali uvek bez potpisa” (Milutinović 1951: 467). Ako se tome zbroji i ozbiljan rad u okviru nezaobilaznih redakcijskih poslova (korespondencija u zemlji i inostranstvu, knjigovodstvo, distribucija lista) onda je zbir bezimenih poslova koje su obavljale bio impresivan, a u vreme kada se dešavao bio je poznat njihovim savremenicima i inostranim istomišljenicima.

Zna se i da je ideolog ruskog narodnjaštva Petar L. Lavrov bio u kontaktu sa Milicom i Ankom Ninković i da je cenio Miličino znanje političke ekonomije. Tokom drugog boravka u Cirihu 1879. Milica Ninković je, prema preporuci P.L. Lavrova, bila u kontaktu sa Karlom Kauckim[32] i Eduardom Bernštajnom[33] sa kojima je raspravljala o kritici N.G. Černiševskog ekonomske teorije Dž. S. Mila[34] i Maltusove[35] teorije. Rezultat je bio taj da je K. Kaucki u prvim naučnim radovima uvrstio posebno poglavlje o toj temi zahvaljujući Milici Ninković (Kovačević (1984:157). Milica Ninković je za Das Jarbuch… /Godišnjak…[36] L. Rihtera dala podatke o srpskom socijalističkom pokretu (Isto, 157). Poznato je pismo Anke Ninković P.L. Lavrovu u kome ga obaveštava o objavljivanju prevoda njegovih Istorijskih pisama (1870) u listu Oslobođenje (Perović 1995: 73).

Sestre Ninković su govorile tečno nemački, francuski i ruski a služile su se engleskim i italijanskim jezikom (Milutinović 1951: 467; Janković 1935: 645). Za Milicu Ninković je zabeleženo da se „odlikovala (se) obrazovanošću i vrednim književnim radom“, „razumevala se u političkim naukama, a naročito u političkoj ekonomiji… (Anonim 1882: 670). Na srpski je prevela: Jedna junakinja iz francuske revolucije F. Babefa, Istoriju jednog zločina V. Igoa, Azbuku socijalnih nauka N. Flerovskog (V.V. Bervi); na ruski je prevela Srbija na istoku S. Markovića, na nemački je prevela Uništenje estetike P. Todorovića, zatim za list Prve internacionale Vorvärts/Napred članke S. Markovića a za list Sozialdemokrat delove Azbuke socijalnih nauka N. Flerovskog. Za mnoge prevode se “uopšte ne zna” (Milutinović 1951: 467).

Savremena javnost, a nadasve vlast je sasvim bila upoznata sa aktivizmom sestara Ninković. O tome svedoči i činjenica da je vest o smrti Milice Ninković Javor preneo sa zakašnjenjem „kako su sa zabrane listova u kojima je saopšten njezin nekrolog podatci iz istog tek sada nam došli do ruke to ćemo ih ma i naknadno u kratko saopštiti“[37] (Anonim 1882: 670).

Nesalomiva snaga uverenja gonila je mlade socijalistkinje (i socijaliste) na rad do krajnjih mogućnosti, na postojanost u trpljenju progona, siromaštva i gubitka dragih saboraca/saborkinja. Energija kojom su nosili ideje u koje su verovali toliko je intenzivno trošena da su mnogi umrli mladi, a ipak ostavili kolosalno delo koje će pamtiti buduća pokoljenja. Po svemu sudeći bili su to novi ljudi, kako ih je inaugurisao N. G. Černiševski. Svaka od sestara Ninković kreirala sopstveni put, uvek uz politički rad: Milica će do krajnih granica izdržljivosti neustrašivo verna sopstvenim idealima i idejama nekoliko puta započeti i nastavljati studije medicine, a Anka će postojano i hrabro, prometejskom čovekoljubivošću biti potpora komuncima, a zatim će odnegovati u bolesti i sahraniti majku Jelisavetu, sestru Milicu, supruga Sretu Anđelkovića i prerano umrle kćeri od kojih će jedna umreti u dobi od 4. godine, a druga, Milica u 21. godini od šarlaha.


Građa

Pismo Anke Anđelkovićke Arkadiju Varađaninu, Beograd 28.12.1891. ROMS 15.894.

Literatura

  • Аноним.“†Милица Тодоровићка“. Јавор лист за забаву, поуку и књижевност,05.1882, 670.
  • „Записник треће скупштине Уједињене омладине српске што је била у Великом Бечкереку 22., 23., 24. и 25. августа 1868. године.“Омладинска заједница за годину 1868 свеска I. Нови Сад: Уједињена омладина српска.
  • Јанковић, Милица. „Госпођа Анђелковићка“. Венац књ. XX, св. 9-10 (1935); 627-648.
  • “Karlo Kaucki i Herman Vendel o Svetozaru Markoviću“. Nova Evropa 12. (1925): 404.
  • Ковачевић, М. Душко. „Милица Нинковић (1854-1881) – Поводом сто тридесет година од рођења“. Зборник Матице српске за историју бр. 29 (1984): 143-158.
  • Ковачевић, М. Душко. “Прилози за биографију Јелене Илке Марковић, Петра и Анке Нинковић. Зборник Матице српске за историју бр.31 (1985): 81-87.
  • Марковић, Љубица. „Светозар Марковић поборник женског покрета“. Република 12. 1946, 3.
  • Марковић, Светозар. Одабрани списи. Нови Сад/Београд: Матица српска / Српска књижевна задруга, 1961.
  • Мил, Џон Стјуарт. Потчињеност женскиња / од Џона Стјуарта Миља. Београд: Државна штампарија, 1871.
  • Милутиновић, Коста. „Милица Нинковић – (Поводом 70-годишњице смрти)“. Летопис Матице српске књ. 368 (1951): 453-467.
  • Нинковић, Милица. „Рускиње на циришким вишим школама и руски указ против тих школа“. Застава. i 20. 06. 1873.
  • Петровић, Вељко. „Мати сестара Нинковић“, Жена данас бр. 46. (1946): 8-10.
  • Перовић, Латинка. Српски социјалисти 19. века: Прилог историји социјалистичке мисли. Београд: Службени лист СРЈ, 1995.
  • Перовић, Латинка. Пера Тодоровић: Писма личности и личност. Београд: Службени лист СРЈ, 2000.
  • Петровић, Мита. Девојачки свет – књига за одрасле девојке. Панчево: Јовановић и Павловић, 1871.
  • Пивнички-Дринић, Татјана. „Анђелковић Сретен“. Српски биографски речник 1, уредници Младен Лесковац, Александар Форишковић и Чедомир Попов, 203. Нови Сад: Матица српска, 2004.
  • Plehanov, G.V. Radovi o N.G. Černiševskom. Beograd: Kultura, 1967.
  • Popov, Čedomir. „Svetozar Marković o emancipaciji žena“. Zbornik Matice srpske za društvene nauke 32-33. (1962): 124-136.
  • Продановић, М. Јаша. „Предговор у Светозар Марковић – Изабрани списи књ. 3. XI, 177. Београд: Српска књижевна задруга,
  • С. „Милева Станишића.“ Јавор – лист за забаву, поуку и књижевност. 26.04.1881, 540-542.
  • Скерлић, Јован. Светозар Марковић: његов живот, рад и идеје. Београд: Нова штампарија Давидовић, 1910.
  • Стајић, Васа. „Светозар Марковић и социјалисти у Новом Саду (1872-1880)“. Летопис Матице српске књ. 358. св 1_2/3. (1946): 105-125.
  • Stojaković, Gordana. “Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, Gordana. „Milica (1854-1881) i Anka (1855-1923) Ninković “. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 115-117. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, Gordana. On the First Socialist Men and Women in Novi Sad (1868-1873) (rukopis). Novi Sad, 2018.
  • Тодоровић, Пера. „Милица Тодоровићка (Нинковићева)“. Самоуправа лист политички, економни и књижевни. 26.11.1881, 3-4.


[1] Svetozar Marković (1846-1875) srpski socijalista, političar i publicista (prim. aut).

[2] Pera Todorović (1852-1907) srpski političar, publicist i novinar koji je u mladosti bio pristalica i saborac Svetozara Markovića, kasnije jedan od osnivača Narodne radikalne stranke (1881) (prim. aut.).

[3] Glava porodice Ninković, Petar bio je jedno vreme profesor novosadske gimnazije, a u političkom životu – štićenik Jovana Hadžića Svetića (koji mu je i krstio decu), klerikalac i protivnik Svetozara Mletića, a majka Jelisaveta rođena Popović bila je iz ugledne svešteničke porodice (Todorović 1881: 3).

[4] Svetozar Marković je kao politička izbeglica u Novi Sad došao početkom 1872 (Stajić 1946: 105).

[5] U nekrologu Milice Ninković između ostalog stoji: „Vrata Ninkovićeve kuće nisu bila otvorena za ona bujna porodična veselja, igranke i posela, što su tako karakteristična i tako svojstvena Novosađanima, ali svaki politički nevoljnik one mlade, obrazovane žrtve, koje su nasilnici gonili kao ono nemilosrdna bura osamljenu lastavicu , nalazila su utočišta u ovoj porodici“ (Todorović 1881: 3).

[6] “Izolacija Petra Ninkovića … morala je u ženi stvoriti mučno raspoloženje i protiv muža, moralnog slabića i protiv čitave one ohole nacionalno čistunaške sredine koja, sigurno, već okreće leđa i njoj i njenoj deci” (Petrović 1946: 9).

[7] Žene su primljene u okrilje Ujedinjene omladine srpske, ali tako da„ i po mogućnosti i društvenom položaju svome treba da pomažu postiženju zadatka omladine srpske.“ Ilija Vučetić je predložio, a Skupština Ujedinjene omladine srpske prihvatila, da se položaj žena ne određuje rečju “prirodan” jer “o prirodnom položaju ženskinja vladaju vrlo razna mišljenja”. Vučetić je smatrao “da današnji položaj ženskinja nikako neje onakav kakav bi trebalo da bude; zato se ne može reći da je to prirodan nihov položaj”, već u Ustavu delokrug ženskog rada treba definisati rečju “društveni položaj”. U odbranu ove teze dodao je da “ne može biti poziv Srpkinja samo za to da u prosvetnom kolu delaju, nego još veće polje njihovog delanja otvoreno je u porodičnom i društvenom životu; za to ne treba polje njihovog delanja ograničiti, već neka bude njihov zadatak isti onaj što je u njihovoj muškoj braći u ovom ustavu postavljen”. Videti:” Zapisnik treće skupštine Ujedinjene omladine srpske što je bila u Velikom Bečkereku 22., 23., 24., i 25.avgusta 1868. godine” str. 33-34.

[8] Ideje o emancipaciji žena Svetozar Marković je izložio u tekstu „Je li žena sposobna da bude ravnopravna sa čovekom?“ Млада Србадија. 15.05. 1870. i u studiji „Realni pravac u nauci i životu“. Celokupna dela sv. 5, 1892 u odeljku o porodici. Feminističko-emancipatorske ideje temeljile su se sa jedne strane na dokazima da nema opravdanja za potčinjenost žena ni u prirodnom, ni društvenom poretku, a sa druge strane na idejama o nužnosti oslobođenja žene kao ličnosti kroz: obrazovanje, vaspitanje svesti o sopstvenoj vrednosti, ekonomsku samostalnost, građanska i politička prava. Njegove stavove u vezi sa emancipacijom žena šire sam analizirala u posebnom radu: On the First Socialist Men and Women in Novi Sad (1868-1873) (u pripremi za štampu ) (prim.aut.).

[9] Još je Herman Vendel konstatovao da ne postoji ni jedno društveno, ekonomsko i političko pitanje u srpskom društvu koje je bilo potrebno rešiti krajem 19. i početkom 20. veka („sudbina radničke klase, ravnopravnost žena, samouprava, zadruga ili zajedničko gospodarstvo, nauka o stvaranju ili nauka o društvu, literarna kritika, odgoj omladine, republika ili Balkanski Savez“) koje S. Marković, a delom i drugi socijalisti njegovog kruga nisu elaborirali sa stanovišta socijalističke misli (“Karlo Kaucki i Herman Vendel o Svetozaru Markoviću“ 1925: 404).

[10]“Kao i neke druge svoje ideje Marković je i feminizam primao iz dva izvora: ruskog i zapadnog; ovog puta nešto više sa Zapada u prvom redu stoga jer je on i u Rusiji otuda bio prihvaćen.“ (Popov 1962: 128). Svetozar Marković se koristio dokazima koje je u vezi sa uzrocima potčinjenosti žena dao Dž. S. Mil u knjizi Potčinjenost žena. Ako znamo da je Dž. S. Mil bio učenik D. Rikarda, predstavnik škole Adama Smita, te da je samostalno i kroz dela N.G. Černiševskog morao biti upoznat sa filozofskim sistemima i terorijama 19. veka: Č. Darvina, T. R. Maltusa i Ž. B. Lamarka, zatim idejama O. Konta, G.V.F. Hegela, L. Fojerbaha (čiji je N. G. Černiševski sledbenik), te delima socijalista utopista Š. Furiea, A. Sen-Simona i R. Ovena ruskih narodnjačkih socijalista i drugih, možemo zaključiti da su izvori bili višeslojni. (Videti: Marković, Svetozar. Odabrani spisi, 1961; Plehanov, G. V. Radovi o N. G. Černiševskom 1967).

[11] Ruski narodnjački socijalisti A. I. Hercen, N. G. Černiševski, P. L .Lavrov, D. I. Pisarev i dr. bili su uzori srpskim socijalistima. Videti: Perović, L. Srpski socijalisti 19. veka, 1995.

[12] Nikolaj Gavrilović Černiševski /Никола́й Гаври́лович Черныше́вский (1828-1889) ruski filozof – sledbenik Fojerbaha, književnik, revolucionar a prema Lenjinovoj oceni „socijalist – utopist“ (Plehanov 1967: 421). Posle velikog nezadovoljstva načinom na koje je ukinuto kmetstvo u Rusiji 1861. N. G. Černiševski je bio jedan od inspiratora najznačajnije ruske, tajne revolucionarne organizacije „Zemlja i sloboda“. Romanom Šta da se radi inaugurisao je tip „novih ljudi“ i u tom okviru i uzor nove žene – slobodne i nezavisne ličnosti koja na materijalnoj samostalnosti gradi novi život. Njegovo delo je izvršilo veliki utisaj na Lenjina, Emu Goldman, poljske i srpske socijaliste u 19. veku (Plehanov 1967).

[13] „Sećate li se šta je vaš veliki učitelj Černiševski (ja mislim da je on i vaš učitelj kao i moj)…“ (Marković 1961: 317).

[14] Pismo je napisano po objavljivanju Skerlićeve studije Svetozar Marković – njegov život, rad i ideje (1910) (prim. aut.).

[15] Anka Anđelković (rođena Ninković) je takođe dovela u vezu uzvišene istine koje su je oduševljavale u mladosti sa onima koje propoveda „moderna nauka o duhu“ koje proučavala „pod starost“. Radi se o pricipima antropozofskog pokreta Rudolfa Štajnera u kome je nove zanose u poznim godinama našla Anka Anđelković (Kovačević 1985: 84).

[16] Robert Oven /Robert Owen (1771-1858) je bio jedan od osnivača utopijskog socijalizma (prim. aut).

[17] Šarl Furie /Charles Fourier (1772-1837) je bio jedan od osnivača utopijskog socijalizma (prim. aut).

[18] Žorž Sand / George Sand (1804-1876) je bila poznata i u srpskoj sredini u Vojvodini. Sasvim je moguće da su njeno delo poznavale i sestre Ninković. Ugledni pedagog, učitelj Srpske učiteljske škole u Somboru Dimitrije Mita Petrović u knjižici Devojački svet (1871) preporučio je devojkama da čitaju Žorž Sand “ali samo iz kasnijeg doba” (Petrović 1871: 97).

[19] “Novi ljudi” su termin N. G. Černiševskog kojim on označio junake romana Šta da se radi (Vera Pavlovna, Lopuhov, Kirsanov i Rahmetov) (G. V. Plehanov 1967: 419).

[20] Veljko Petrović je smatrao da je “Jelisaveta Ninkovićeva više odvela svoju decu u Švajcarsku , no što su je deca povela sa sobom”. Takođe je smatrao da je Jelisaveta Ninković “morala biti žena i čovek…Petar je mogao povući sa sobom ne samo u bedu već i u sramotu, dohvatila je ona tome krmu porodice, nadahnuvši je, pre svega onim, bez sumnje još pre Svetozarove pojave uopšte, Svetozarskim duhom nemilosrdnog a toplog, humanog istinoljublja…” (Petrović 1946: 9).

[21] Pismo Anke Anđelkovićke Arkadiju Varađaninu, Beograd 28.12.1891. ROMS 15.894.

[22] Arkadije Varađanin (1844-1922) je bio pedagog, direktor Srpske više devojačke škole u Novom Sadu, glavni urednik Ženskog sveta Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja, na koji je Anka Anđelković bila pretplaćena (prim.aut.).

[23] „… Nikad ne videh toliki broj ženskinja skromno obučenih. Ogromna većina beše u crnim, mrkim i sivim haljinama zakopčanim do grla… To su ženske što se otkazaše muškog tutorsva pa se rešiše da sopstvenim rukama zarađuju sebi hleb… To su te što pokazaše svetu kako čovečanstvo ne upotrebljava celu polovinu svoje umne snage (prvi ženski doktor u Rusiji, g-đa Suslova, izdržala je pre nekoliko meseci ispit iz medicine, hirurgije i babičluka u Cirihu); to su vesnice novog veka (Marković 1961: 31-32). Italik je Markovićev (prim.aut.).

[24] Videti: Milutinović, Kosta. „Milica Ninković – Povodom 70-godišnjice smrti“. Letopis Matice srpske knj. 368. (1951): 453-467.

[25]Videti: Ninković, Milica. „Ruskinje na ciriškim višim školama i ruski ukaz protiv tih škola. Zastava 15. i 20. 06. 1873.

[26] Deo afirmativnog teksta preuzetog iz lista Bund glasi: “… S priznanjem se samo moglo govoriti, i u istini govorilo o sjajnim požrtvovanjima, velikim poslovima i neusipnom trudu tih ženskih studenata. Protivnici ženskinjske obrazovanosti umukoše na jedan mah, i strašni glasovi, koji se o toj novoj pojavi s početka gomilahu, prestajahu malo po malo i evo ih danas više nigde čuti ne ćeš… Neke gospođe osmeliše se toliko da na politehniku pređoše i redovne đačke dužnosti vršiše. Ni viša matematika nije za ženski mozak tako visoka. Ženskih slušalaca na ciriškoj višoj školi … u ovom letnjem kurzu ima 118, od kojih je 100 Ruskinja. Vika da će se time muška akademička omladina od sveučilišta odbiti i da će tako sveučilište kao velika škola znanstveni karakter izgubiti ne beše ni najmanje osnovana. Ženski slušaoci na različnim fakultetima prelažahu postepeno iz tečaja u tečaj isto tako kao i muški…“ (Isto, Zastava 15. 06. 1873. )

[27] Evo nekoliko argumenata iz akta ruske Vlade koje su prenele Petrogradske novine : “… U redovima muške i ženske učeće se omladine ponikoše različne stranke najradikalnije boje. Obrazova se najpre slovenska socijalno-demokratska stranka, slovenski revolucionarni sredotočni odbor, slovenski i ruski otsek internacionale u kojima takođe povelik broj ruskih studenata i studentkinja ima. U prostorijama ruske biblioteke kuda se svake godine tolike novine i knjige o državnom trošku šalju drže redovna predavanja najrevolucionarnije sadržine. Pugačev ustanak, francuska revolucija…Posećivanje radeničkih skupština postal je obično i najmilije zanimanje naših mladih damaNeke su od tih mladih devojčica tako daleko zašle, da i polje porodilja i porodiljskih pomagačica po naosob izučavaju, koje u svim zemljama kazni kriminalnih zakona podleže i kod svakog poštenog čoveka prezrenje i gnušanje izazivlje… (Isto).

[28] Anđelković Sreten Sreta (1847-1889) je bio srpski političar koji je u mladosti bio pristalica S. Markovića, kasnije jedan od osnivača Narodne radikalne stranke (Pivnički-Drinić 2004: 203).

[29] Prvi socijalistički list u Kragujevcu je bila Javnost (1873) zabranjena 1874, zatim Glas javnosti (1874), Oslobođenje (1875) i Staro oslobođenje (1875) (prim.aut.).

[30] Petar Lavrov / Пётр Ла́врович Лавро́в (1823-1900) je bio ruski filozof, publicist, mnogi ga smatraju ideologom ruskog narodnjačkog socijalizma. Bio je najprevođeniji autor u socijalističkim glasilima koji su izdavale pristalice S. Markovića u Srbiji (Perović 1995: 54).

[31] Gotovo istovetno retko imenovan i sličan po odabiru aktivističkog plana bio je i usud jedne mlade socijalistkinje pristalice ideja S. Markovića. Radi se o Novosađanki Milevi Stanišić (1858-1881) koja je neumorno prevodila sa nemačkog i ruskog na srpski jezik. Naviše je prevodila Turgenjeva uključujući i Plemićko gnjezdo. Njene prevode drama je takođe koristilo Zagrebačko zemaljsko kazalište. Posle smrti roditelja i braće da bi izdržavala mlađeg brata i sestru završila je telegrafski kurs ali je ubrzo, u dobi od 23. godine, umrla od tuberkuloze. Neposredno, pre smrti „uze je jedan načelni joj drug“, Mita Cenić za ženu „u očevidno humanitarnoj nameri“ (Javor 26.04.1881, 542).

[32] Karlo Kaucki / Karl Kautsky (1854-1938) je bio teoretičar marksizma i demokratskog socijalizma (prim.aut.).

[33] Eduard Bernštajn/ Eduard Bernstein (1850-1932) je bio socijaldemokrata jedno vreme urednik lista Der Sozialdemokrat, pristalica teze da se socijalizam u razvijenim kapitalističkim zemljama može postići reformskim putem a ne revolucijom (prim.aut.).

[34] Džon Stjuart Mill /John Stuart Mill (1806-1873) je engleski filozof čije delo pripada političkoj, ekonomskoj i intelektualnoj tradiciji liberalizma. Prevod Milove knjige Osnova političke ekonomije koju je sa komentarima uradio N. G. Černiševski imala je velikog uticaja na pristalice ovog drugog (G. V. Plehanov 1967: 171-172). Milova knjiga Potčinjenost žena snažno je uticala na prve srpske socijaliste/socijalistkinje (prim.aut.).

[35] Tomas Rober Maltus / Thomas Robert Malthus (1766-1834 ) je u eseju Essay on the Principle of Population (1798) postavio tezu da najvažniji uzrok bede stanovništva nije u vezi sa oblikom društvenog uređenja, načinom proizvodnje i raspodelom bogastva, već to što sredstva za život rastu po aritmetičkoj, a stanovništvo po geometrijskoj progresiji. Ovu teoriju je pobijao N. G. Černiševski (G. V. Plehanov 1967; 260-261).

[36] dr Ludwig Richter Das Jarbuch fuer Sozialwissenschaft and Sozialpolitik Zürich 1881, 343-356.

[37] Ortografija je sasvim kao u originalnom tekstu (prim. aut.).

Citiranje: Gordana Stojaković, "Milica i Anka Ninković," u ŽeNSki Muzej, 9. decembra 2019., https://zenskimuzejns.org.rs/sestreninkovic/.