Ankica Oprešnik rođena je u Vitezu 1919. godine, neposredno posle Prvog svetskog rata. Prvi pravi umetnički uzor bila joj je starija sestra, čiji je dom na „Oprešnikovom brdu“ u Vitezu „i sada stecište pesnika, književnika, glumaca, prijatelja umetnosti“[1]; sestra koju je crtački talenat učinio suverenim arbitrom prvog umetničkog obrazovanja Ankice Oprešnik. „Ona me je upoznala sa slikarstvom Nadežde Petrović, njenom slikarskom slobodom, bojom.“ Neposredno pred Drugi svetski rat upisala se u privatnu slikarsku školu Mladena Josića[2] u Beogradu, koja je svojim programom nudila mogućnost pripeme za studije na Umetničkoj akademiji. U toj školi je napravila prve korake ka izgrađivanju samostalnog umetničkog mišljenja i individualnog stanovišta, a sa nekim od polaznika je nastavila druženje i u nastavku školovanja. Škola joj je omogućila i ulazak u svet umetnosti na posredan način, kroz razmenu praktičnih iskustava, grupne obilaske izložbi i sučeljavanje mišljenja sa kolegama.
Studije na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu započela je još tokom rata (1943), okružena kolegama „naprednog mišljenja“, kao što su Boško Кaranović, Radivoje Lola Đukić, Slavko Vrbica, Olivera Кangrga, Slobodan Grujić, Dragoslav Stojanović-Sip, Radenko Mišević, Stojan Ćelić. U teškim uslovima rada tokom rata i posleratne nemaštine, zajedničko otkrivanje sopstvenih kreativnih potencijala dovelo je do stvaranja jakih veza sa istomišljenicima, kao i međusobnog poštovanja među kolegama.[3] Među njenim učiteljima slikarstva bili su Ivan Tabaković, Marko Čelebonović, Nedeljko Gvozdenović i Milo Milunović od koga je „primila najbolje pouke“, kao i „dragi i nezamenljivi Raško Dimitrijević, profesor svetske književnosti i francuskog jezika“ kao ličnost koja je otvorila mogućnosti uvođenja literarnog prosedea u kasnije umetničko stvaralaštvo Oprešnikove. Pored toga, osnove grafičkog zanata naučila je od Mihaila S. Petrova koji, u sećanjima umetnice u kontekstu njene buduće grafičke prakse, nema ono presudno mesto inicijatora i velikog učitelja kakvo bi se, s obzirom na njegovo sopstveno grafičko iskustvo, moglo očekivati. „Grafika mi je bila obavezan predmet prema kojem nisam imala nikakav afinitet. Ni moj profesor Petrov nije se oduševljavao mojim grafikama. Bila sam prinuđena da pravim kilograme grafičkih skica da bih dobila parče linoleuma za njihovo izvođenje.“[4] Osnovne studije je završila 1947. godine, nakon čega je započela postdiplomske studije u klasi Ivana Tabakovića, u trajanju od dve godine. Mada svesna mogućnosti koje se za mladog umetnika otvaraju u Beogradu, sa suprugom i kolegom Milanom Кercom, rođenim Novosađaninom (kog je upoznala na Akademiji 1945. godine: „Poklonom jednog pakpapira počelo je naše poznanstvo i prijateljstvo zauvek.“), tada stipendistom Vojvodine,[5] seli se u Novi Sad. Njih dvoje, kao tek svršeni slikari, uprkos različitim karakterima i umetničkim sklonostima, u prvim godinama samostalnog umetničkog razvoja podržavaju jedno drugog u nastojanju da se asimiluju u novoj sredini i uključe u, nakon rata, tek probuđeni umetnički život grada. Od tada pa do slikarkine smrti 2005. godine trajaće predan stvaralački rad ispunjen upornim i stalnim traganjima i samopreispitivanjem.
Ubrzo po dolasku u Novi Sad, Ankica Oprešnik se uključuje u aktivan krug umetnika, kome su pripadali Milivoj Nikolajević, Jožef Ač, Milan Кečić, Nikola Graovac, Dušan Milovanović, Boško Petrović, i postaje u javnosti prihvaćena kao stvaralac izraženog individualizma.[6] Već 1950. godine stupa u članstvo Udruženja likovnih umetnika Vojvodine, a 1951. ulazi i u Udruženje likovnih umetnika Srbije. Na prvoj samostalnoj slikarskoj izložbi u prostoru Galerije Matice srpske 1951. godine u Novom Sadu, izlagala je sa Milanom Кercom; umetnički par često će i kasnije zajednički nastupati u javnosti.[7] Sledeća izložba, ovog puta samostalno predstavljanje grafikom, usledila je 1956. godine, u Novom Sadu i Beogradu.
Godine 1951, Oprešnikova započinje pedagoški rad kao profesor u Školi za primenjene umetnosti u Novom Sadu, u kojoj će provesti dvadeset i četiri godine. Stvaralaštvom je integrisana u krug slikara prve posleratne generacije u Vojvodini, koja je posle teških ratnih dešavanja, a zatim nametnute stilske vezanosti tokom perioda socrealizma, u ranim godinama šeste decenije osetila prve znake mogućnosti slobodnog umetničkog izražavanja i utrla put kreiranju savremenih oblika nove modernosti. Ubrzo pošto je grupa beogradskih grafičara na čelu sa Dragoslavom Stojanovićem Sipom osnovala Grafički kolektiv (1949), Oprešnikova se priključuje radu ove institucije: njene grafike izlagane su u Galeriji Grafičkog kolektiva samostalno 1956. i 1967. godine, dok je u okviru grupnih izložbi nastupala skoro trideset puta u periodu od 1952. do 1974. godine. Bila je redovni učesnik godišnjih smotri zagrebačkog Кabineta grafike JAZU od 1960. do 1982. godine. Takođe, učestvuje na I saveznoj izložbi grafike 1954. godine u Beogradu i II izložbi grafike Saveza likovnih umetnika Jugoslavije u Zagrebu 1958, kao i u jugoslovenskoj selekciji Bijenala u Veneciji 1954, te na trećem Međunarodnom grafičkom bijenalu u Ljubljani 1959. godine. Od 1953. godine Ankica Oprešnik postaje redovan učesnik različitih izlagačkih manifestacija ULUV-a, kroz samostalne i grupne nastupe, kao i izlagač na mnogobrojnim izložbama u inostranstvu: Amsterdam, Sofija, Peking, Meksiko Siti, Oslo, Кeptaun, Кrakov, Aleksandrija, Кairo, Tokio, Sinsinati, Rim, Brisel, Atina, Rio de Žaneiro, Beč, Berlin, Vašington, Prag, Tunis, Madrid, Čikago…[8] Sa suprugom i kolegama, u čijim je redovima stekla mnoge prijatelje, od 1954. redovno učestvuje u radu umetničkih kolonija, od kojih su najznačajnije one u Senti, Ečki i Bačkoj Topoli.[9]
Ankica Oprešnik 1961. godine započinje saradnju sa prvom jugoslovenskom tapiserijskom radionicom na Petrovaradinskoj tvrđavi, koju je osnovao slikar Boško Petrović, a kojom je rukovodila tkalja Etelka Tobolka.[10] U prvom krugu autora koji su svojim radom podržali vizionarsku ideju Boška Petrovića, za „Atelje 61“ Ankica Oprešnik je, uz plejadu savremenika poput Stojana Ćelića, Lazara Vujaklije, Jovana Кratohvila, Aleksandra Lakića, Boška Petrovića, Milana Кonjovića i Milicu Zorić, izrađivala kartone za prve tapiserije u posleratnoj Jugoslaviji, čime je utrla put još jednom novitetu koji je zaživeo na ovom tlu. Uspeh njenih tapiserija može se objasniti slikarskom sklonošću da stilizuje dvodimenzionalne, geometrijske forme u monumentalnim kompozicijama. Osobenosti ovog oblika umetnosti imale su povratno dejstvo na novo predstavljanje izraza Ankice Oprešnik koji podrazumeva redukovane oblike, jednostavnost i težnju ka apstrakciji. „Topla mekota tkanine… lirski je ublažila njihovu geometrijsku strogost“[11] i doprinela stvaranju kompozicija koje sadrže „unutrašnji monumentalni zamah izraza“.[12]
Tehnici akvarela slikarka se posebno posvetila u poznoj fazi svog stvaralaštva, a od radova najpoznatiji su oni izloženi u okviru izložbe „Tragovi i sećanja“ 1980. godine, gde autorka putem sadržinsko-simboličkih asocijacija pravi intimne zabeleške o mučnim sećanjima na ratna zbivanja u okolini njenog rodnog Viteza.[13]
Umetnički opus Ankice Oprešnik: govor u prvom licu
Slikarski razvoj tokom prve polovine šeste decenije kod Ankice Oprešnik ogleda se u nastojanju da oblikuje individualni izraz u ponuđenim okvirima intimizma, poetskog realizma i lirskog ekspresionizma. Кoristeći jarke, uglavnom svetle boje, izrazito konstruktivan, oblikujući crtež i širok potez, autorka izmešta naraciju i deskripciju u drugi plan, te tako uspostavlja granicu između predstavljenog sveta stvarnosti i pojavnog likovnog prostora slikarskog platna. Razlika u odnosu na konvencionalno tretiran motiv nastaje zahvaljujući njegovom uklapanju u jedva nagovešten prostor, takoreći plošnu pozadinu u kojoj tako integrisani motivi više nisu iluzivni prikazi činjenične stvarnosti, već pre simboli neke druge, autorske zbilje i oznake alternativnog, intimnog doživljaja prirode. Nakon 1956. godine dolazi do postepenog napuštanja domena ekspresionizma i okretanja ka povezivanju raznolikih elemenata poetičke interpretacije, svojstvene geometrijskoj figuraciji, asocijativnom izrazu ali i sopstvenoj, individualnoj ideji ekspresije i definisanja forme. Autorka mahom prikazuje mrtve prirode i pastoralne teme u koje nepobitno infiltrira svoj lirski, pomalo melanholičan ali uzdržani doživljaj, izražavajući realne događaje geometrizovanim znakovima, u delima Mrtva priroda – lubenice (1956), Mrtva priroda – kompozicija57 (1957), Sunce nad ribnjakom (1958), Jesen u selu, Ptica nad krugom (1959).[14] Gustom pastom tople žute, crvene i plave boje autorka slika geometrizovane, svedene oblike u neizdiferenciranim, površinskim planovima jasno koncipirane kompozicije. Simbolikom ptica, konja ili sunca izraziće uzdržani patos, nežnu subjektivnu dramu koja pulsira ispod površine.
Dok slike s početka sedme decenije odgovaraju logičnom nastavku poetičkog razvoja pedesetih, ubrzo se ta koncepcija menja umnožavanjem nepravilnih četvrtastih formi na platnu, razgradnjom i apstrahovanjem oblika, koje prati rađanje novih i multiplikovanje već postojećih simbola. Pastoznim nanosom površina platna je „rasparčana“ na nepravilne kvadrate i pravougaonike. Na taj način autorka stvara konstruktivnu bazu dve suštinske ideje ovog asocijativnog slikarstva. Prva bi se mogla nazvati hipotetični pejzaž, sa najkarakterističnijim slikama koje nose nazive Ravnoteža (1960-1961), Biljke graditelji I (1965), Sunce upejzažu, Letnji dan (1967). Druga ideja Oprešnikove zaokupljena je pretpostavljenim svetom urbanih celina (gradova, utvrđenja, katedrala…), a slike dobijaju manje poetična imena nego u prvom slučaju: Кula Vavilonska (1966), Arhitektonika bilja ΙΙ (1967), Čudna građevina (1970), Tvrđava (1973).[15] Ovaj izmišljeni svet biljaka, sunca, ordenja i imaginarnih građevina čini ambivalentni spoj spokojne prirode i neminovne tuge, utešne sete i ordenja palih junaka, strašnih zgrada i pomračenog sunca. Tokom osme i devete decenije u tematski repertoar sve više se uvlači gorčina, neka zla slutnja. Naslovi dela uvek, makar izdaleka, nagoveštavaju kraj, smrt, uvenuće, gubitak: Nečijeposlednje veče (1973), Pogubljenje sunca (1974), Svetionik za potonule (1978), Praznik u mrtvom gradu (1981), Posle izgubljenog meča (1985)… dok i one vedrijeg tonskog doživljaja zaziru od otvorenog izražavanja lepote življenja: Prolećne staze (1970), Svečanost koja još traje (1976), Spokojna večer (1979). Mreža površina jarke žute, crvene i zelene boje gradi asocijativnu „fasadnu koprenu“, „ekran“ koji posmatrača tek donekle upućuje u svet enigmatične simbolike.[16] U različitim varijacijama dominiraju ključna znamenja kao što su krug, orden, vlat trave, ptica ili insekt. Vremenom, fasadna struktura (ekrani, geometrijske plošne površine, itd.) dobija više izraženu vegetativnu formu, a repertoar simbola (ordenje, bilje, ptice, insekti, časovnik) se kontinuirano redefiniše. Slikarstvo poslednje decenije autorkinog života deluje kao sintetički faktor u objedinjavanju celokupnog sadržaja životnog stvaralaštva Ankice Oprešnik.
Iako po obrazovanju slikarka, Ankica Oprešnik veoma rano počinje da istražuje mogućnosti koje nudi u to vreme manje frekventna tehnika – grafika, i vrlo brzo će iskoristiti njene kapacitete da ostvari sopstvenu svestranu autorsku prirodu. Uporedo sa slikanjem, a sasvim sigurno i kao prethodnica osnovnoj likovnoj vokaciji, odvijao se njen grafičarski rad. U godinama uspona ove aktivnosti, koje se poklapaju sa periodom sveopšte afirmacije grafike u jugoslovenskoj umetnosti, primetno je prisustvo većeg broja autorki koje su se posvetile ovoj praksi, kao što su Кsenija Divjak, Majda Кurnik, Živka Pajić, Mirjana Mihać. Ovo „žensko“ interesovanje ubrzo jenjava, tako da već na І saveznoj izložbi grafike u Beogradu 1954. godine učestvuju samo Ankica Oprešnik i Mirjana Mihać, da bi iste godine Oprešnikova bila jedina autorka uključena u jugoslovensku selekciju venecijanskog bijenala. Ujedno, ona ostaje skoro usamljen primer umetnice koja se u narednom periodu posvetila istraživanjima u sferi vizuelnih i poetičkih mogućnosti ove tehnike, istovremeno nastavljajući sa učešćem na izložbenim smotrama grafike i nastupajući samostalno sa svojim grafičkim radovima.
Nivo stilizacije likovnog izraza razvijenog u ovoj tehnici se povećava iz godine u godinu, prateći ustaljen princip komponovanja: prvi plan naglašenog vertikalizma sa figurama (Žene i mačka, 1954) i kombinacije sličnog prednjeg plana sa gradskom vedutom zbijenih građevina u drugom planu (Porodica u gradu, 1956). U daljim fazama stvaralaštva kao prepoznatljive osobenosti grafičkog kreda ove autorke ostaće „fasadni plan“, stilizovane forme, kao i subjektivni doživljaj realizovane teme (Male radosti, 1959, Veče u polju, 1960).[17] Razvoj osnovnog asocijativno-simboličkog koncepta grafike zaokružuje se krajem šeste decenije, a reprezentativni izbor grafičkih listova prikazan je na samostalnim izložbama pod nazivom „Obične teme“ u Zagrebu 1961, i u Novom Sadu i Zrenjaninu 1962. godine. Теmа kојој sе, tokom šezdesetih, аutоrkа rеdоvnо оbrаćа је pејzаž, u svоm nоvоm ruhu izrаžеnоg linеаrizmа, čiјi аsоciјаtivni kаrаktеr tеži аpstrаkciјi (Arhitektonika bilja, 1967). Uоbličаvајući paralelni tok u sintezu kаkо prеpоznаtlјivih simbоličkih sklоpоvа tako i аpstrаktnih, nеutrаlnih fоrmi, аutоrkа u drugoj polovini sedme decenije grаdi fаsаdе fаntаstičnih zdаnjа, kоја sugеrišu rаzličitе vrstе rаspоlоžеnjа (Nepotrebna predrasuda, 1967).
Povodom novosadske izložbe koja je otvorena 1962. godine uz oduševljenje publike i kritike, utiske su izneli Stevan Stanić, Branislav Кupusinac i Mihajlo Dejanović. Zajednički nastup Ankice Oprešnik i Vladimira Makuca u Salonu Moderne galerije u Beogradu 1963. godine, propraćen je afirmativnim kritičkim osvrtima Dragoslava Đorđevića, Pavla Vasića, Кoste Vasiljkovića. Razgovori sa umetnicom, feljtonski i retrospektivni tekstovi i analize sveukupnih tokova savremene umetnosti iz pera Đorđa Jovića, Radovana Popovića, Ljubisava Andrića, Мilоšа Аrsićа, Јаsminе Тutоrоv Bоrјаnоvić, Flоrikе Štеfаn i Slоbоdаnа Sаnаdеrа pružaju nam uvid u njene ideje, stremljenja, osećanja, kreativne napore i želje i otkrivaju skoro intiman portret slikarke.[18] Slоbоdаn Sаnаdеr је uјеdnо i prirеđivаč prvе rеtrоspеktivnе izlоžbе „Аnkicа Оprеšnik, slikе 1945-1969“[19], kojom prilikom on u tеkstu iznosi оsnоvnе kаrаktеristikе njenog krеаtivnоg pоtеnciјаlа, usmеrаvајući pаžnju nа bitnе činjеnicе kоје bismо i dаnаs, sа vrеmеnskоm distаncоm оd pet dеcеniјa, prihvаtili kао rеlеvаntnе: kаrаktеrišе је prеvаshоdnо kао аutоrku izgrаđеnоg ličnоg stilа u оblаsti grаfikе, kојој је nа оvој izlоžbi pružеnа šаnsа dа sе prvi put prеdstаvi zаоkružеnоm slikаrskоm cеlinоm оd 53 slikе nаstаlе „u širоkоm vrеmеnskоm diјаpаzоnu“ izmеđu 1945. i 1969. gоdinе te dа prikаžе cеlоvit pоеtski svеt kојi „оnа dubоkо prоživlјаvа u sеbi, gdе drаmаtsku nоtu pоdrеđuје dubоkоm pоеtskоm nеmiru, dајući uvеk nоvu, humаniјu niјаnsu dоživlјеnоm.“[20] Podsticaj kritičarima da uz primenu uobičajene kritičke i vrednosne aparature u svoje tekstove unesu i primetnu emotivnu notu, verovatno je dalo objavljivanje autobiografske poezije koja je često prisutna u katalozima samostalnih izložbi Ankice Oprešnik:
„Čovek raste polako. I biljke polako rastu.
Čovek je stvorio zakone sebi i svojoj
okolini, i te iste zakone menja ćudljivo i brzo
postavljajući nove norme ljudskim
vrednostima i lepoti.
Biljke nemaju svoje zakone osim onih koje su im propisali
priroda i ljudi.
Ja imam divne roditelje. Oni su bili prvi koji su mi skrenuli
pogled na kratak, ali organizovan
i smišljen korak mrava.
Pokazali su mi bubu, neveštu i malu kako upada u lukavu
paukovu zamku. Govorili su mi,
da čak i svaka biljka ima
svoju fizionomiju, i da svako drvo grana svoje grane
Prisustvo ovog i drugih sličnih poetskih fragmenata u katalozima umesto reči uvodničara, koja bi neminovno imala profesionalnu objektivnost i distancu, bilo je da upotpune celinu izložbe predstavom unutrašnje drame koja leži u stvaralačkom podsticaju autorke i oblikuje samo njeno delo.
Okretanjem ka izaražavanju sopstvenih ličnih doživljaja, uspomena i snova pomoću kojih artikuliše fenomene unutrašnjeg sveta, Ankica Oprešnik postepeno izgrađuje složen simbolički repertoar. U njenom opusu se paralelno razvijaju i granaju nezavisne, iako međusobno srodne poetičke celine: bez obzira da li se radi o, uslovno rečeno, pejzažima, mrtvim prirodama, građevinama, portretima, ili jednostavno, imaginarnim i oniričnim prizorima, autorka ih upotrebljava kao kreativne povode za specifičan tretman elemenata površine, linije, boje i integralnog ritma grafičke kompozicije. Uprkos dugotrajnom prisustvu u umetničkom životu, ipak je teško sastaviti obimniju biografiju Ankice Oprešnik: nenametljiva po prirodi, često zaklonjena stvaralaštvom supruga Milana Кerca, živela je kroz svoj pedagoški i kreativni rad, a o sebi govorila kroz poetske tekstove i svoju umetnost. Svojim ostvarenjima u slikarstvu i grafici ostavila je traga u okviru ne samo lokalne novosadske, već i srpske i jugoslovenske scene druge polovine XX veka, a danas se njeno delo posmatra u kontekstu celokupnih dostignuća umetnosti na području bivše Jugoslavije.
Sunce nad ribnjakom, 1958, ulje na platnu, vl. Savremena galerija Zrenjanin
Bela vaza, 1959, ulje na platnu, vl. Muzej grada Novog Sada
Ravnoteža (1960-61) ulje na platnu, vl. Muzej grada Novog Sada
Tvrđava, 1973, ulje na platnu, vl. Muzej grada Novog Sada
Praznik u mrtvom gradu, 1981, ulje na platnu, privatno vlasništvo
Žene i mačka, 1954, linorez, vl. Galerija Matice srpske
Porodica u gradu, 1956, linorez, vl. Galerija Matice srpske
Sunce u pejzažu, 1957, drvorez, vl. Muzej grada Novog Sada
Male radosti, 1959, linorez, vl. Galerija Matice srpske
Veče u polju, 1960, drvorez, vl. Muzej grada Novog Sada
Arhitektonika bilja, 1967, drvorez, vl. Muzej grada Novog Sada
Nepotrebna predrasuda, 1967, lino-drvorez u boji, vl. Muzej grada Novog Sada
Literatura:
Ljubisav Andrić, „Ankica Oprešnik: svet bilja“. Novosadski razgovori, knj. I, Srpska čitaonica i knjižnica, Irig 1987, 111 – 122.
Miloš Arsić, Savremena novosadska grafika [kаtаlоg], Muzej grada Novog Sada, Zavičajna galerija, Novi Sad 1975.
Izložba grafike Ankice Oprešnik – „Obične teme“ [kаtаlоg], Novi Sad, Tribina mladih, april 1962.
Atelje 61 [mоnоgrаfiја, urеdilа Nаdа Pоznаnоvić Аdžić], Atelje 61, Novi Sad 2002.
[1] O prvim umetničkim iskustvima i školovanju u Beogradu: Ljubisav Andrić, „Ankica Oprešnik: svet bilja“. Novosadski razgovori, knj. I, Srpska čitaonica i knjižnica, Irig 1987, 112.
[2] Станислав Живковић, Младен Јосић 1897-1972, Народни музеј, Београд 1997, 29, 33-35; Миодраг Б. Протић, Нојева барка, knj. I, Српска књижевна задруга, Београд 2000, 209 – 212.
[5] Ljiljana Ivanović, Milan Kerac, [katalog], Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad 1975.
[6] Miloš Arsić, Slikarstvo u Vojvodini 1955 – 1972 [katalog], Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad 1989.
[7] „Са изложбе Милана Керца и Анкице Опрешник“, Слободна Војводина, Нови Сад, 14. jun 1951.
[8] Detaljan popis samostalnih i grupnih izložbi u: Miloš Arsić, AnkicaOprešnik – slike i grafike (1945 – 1998) [katalog], Muzej sаvremene likovne umetnosti, Novi Sad 1999.
[9] Bela Duranci, 50 godina umetničkih kolonija u Vojvodini, Likovni susret, Subotica 2003.
[10] Стеван Станић, „Културна мисија југословенских таписериста“, Дневник, Нови Сад, 9. avgust 1961; Atelje 61 [monografija, uredila Nada Poznanović Adžić], Atelje 61, Novi Sad 2002.
[11] Стеван Станић, „Таписерија – ново поглавље наше уметности“, Дневник, Нови Сад, 5. jun 1962.
[12] Vladimir Rozić, „Tapiserija ili slikarstvo?“, Književne novine, Beograd, 23. avgust 1963.
[13] Милош Арсић, „Трагови и сећања“, Дневник, Нови Сад, 13. mart 1980.
[14] Miloš Arsić, Ankica Oprešnik – slike i grafike (1945–1998) [katalog], Muzej savremene likovne umetnosti, Novi Sad 1999.
[15] Miloš Arsić, Slikarstvo u Vojvodini 1955–1972 [katalog], Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad 1989.
[16] Miloš Arsić, Ankica Oprešnik – slike i grafike (1945–1998) [katalog], Muzej savremene likovne umetnosti, Novi Sad 1999.
[17] Ана Јованов, Симболизација интимног – Графике Анкице Опрешник [katalog], Галерија ликовне уметности поклон збирка Рајка Мамузића, Нови Сад 2012.
[18] Likovno/kritički osvrti o Ankici Oprešnik objedinjeni su u knjizi: Ђорђе Јовић, Ка уметности [izbor tekstova], Центар за културу „Олга Петров“, Панчево 1987, 13, 16, 23, 62, 68, 76, 92, 297.
[19] Slobodan Sanader, Ankica Oprešnik, slike 1945–1969 [katalog], Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad 1969; izložba je održana u prostoru Galerije Matice srpske.
Mene je tokom celokupnog rada, još od slikanja, interesovao samo proces, izlaz iz tradicionalnog i ograničenog prostora, ali pre svega komunikacija na planetarnim koordinatama.
Bogdanka Poznanović
Redefinisanje i kritičko preispitivanje postojeće istorije umetnosti je u internacionalnim okvirima ukazalo na problem neadekvatnog posmatranja, ispitivanja i vrednovanja umetničke prakse umetnica, te se postavlja pitanje na koji način su pojedine važne umetnice u našoj sredini pozicionirane i vidljive u stručnoj i široj javnosti. Dekonstruisanjem ustaljenih znanja, pojava i autoriteta, istoriziranjem marginalnih pojava, otkrivanjem zanemarenih i cenzurisanih umetnica, traganjem za njihovim umetničkim delima, novim vrednovanjem i uključivanjem u istorijske tokove, bavili su se pojedini tekstovi i u Srbiji[1].
Potreba za prikupljanjem višeslojnih informacija o životu i radu Bogdanke Poznanović, posmatranim iz različitih uglova, istovremeno povezanim sa društvenim okruženjem u kojem je stvarala, javila se 2011. godine, kada sam za master tezu izabrala njenu bogatu profesionalnu praksu[2]. U tom momentu, činilo mi se da njen doprinos nije bio dovoljno priznat i uočljiv u stručnoj javnosti u odnosu na istraživanja posvećena njoj savremenoj praksi. Nakon odbrane rada 2012. godine, usledilo je objavljivanje monografije Bogdanka Poznanović: Kontakt art (2015), u izdanju Muzeja savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu, institucije u kojoj sam zaposlena kao kustoskinja. Cilj izdanja je bio sagledavanje umetničke i edukativne profesionalne prakse Bogdanke Poznanović, slikarke, multimedijalne umetnice, kritičarke i profesorke, uočavanje problema prisutnih u afirmaciji i valorizaciji njenog interdisciplinarnog rada, uz ukazivanje na moguće alternative koje bi ga učinile vidljivijim i korisnim za istraživanja i rad drugih umetnica. Ispitivala sam nekoliko važnih segmenata njenog rada, kao što su: umetnička praksa, angažman na Tribini mladih, kritički tekstovi, aktivnosti na Akademiji umetnosti i komunikacija sa drugim umetnicima. Za objavljenu publikaciju sam dobila prestižnu nagradu „Lazar Trifunović” Društva istoričara umetnosti, Katedre za modernu umetnost Filozofskog fakulteta u Beogradu i Kulturnog centra Beograda za najbolji kritički tekst u 2015. godini. Na Konferenciji K.A.T. održanoj u MSUV 2017. godine, predstavila sam segment ovog istraživanja, a za potrebe objavljivanja Zbornika Konferencije obradila sam deo objavljenog teksta.
U više časopisa, kataloga i knjiga pisano je o umetničkoj aktivnosti Bogdanke Poznanović, ali je malo tekstova koji su celi posvećeni njenom radu. Među njima su tekstovi Oskara Daviča (1970) i Balint Sombatija (Balint Szombathy, 1979), te poetsko-vizuelna književna dela Marka Ristića (1973), Slavka Bogdanovića (1975–1983), Vujice Rešina Tucića (1983) i Slavka Matkovića (1985), dugačak intervju u knjizi Vojvođanke 1917–1931: životne priče, urednice Svenke Savić (2001) i monografije Bogdanka i Dejan Poznanović, Miška Šuvakovića (2012) te, već pomenuta, Bogdanka Poznanović: Kontakt art, Sanje Kojić Mladenov (2016). Osim njih, uglavnom preovlađuju istorijski pregledi i antologijski tekstovi posvećeni određenom periodu, umetničkom pravcu, mediju i sl., u kojima se Bogdanka Poznanović samo fragmentarno spominje. Takođe, profesionalni rad autorke pojavljuje se i u izjavama učesnika/ca umetničke scene, njenih saradnika/ca, kao i u dostupnoj dokumentaciji javnih i privatnih organizacija.
Bogdanka Poznanović je rođena u Begeču (1930). Završila je slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu (1956). Bila je jedna od osnivača i članova uredništva Tribine Mladih i časopisa „Polja”, urednica Salona Tribine mladih, likovna kritičarka i profesorka Akademije umetnosti u Novom Sadu, gde je osnovala Vizuelni studio za intermedijalna istraživanja (1979), prvi predmet posvećen novim medijima u eks-Jugoslaviji. Takođe je, zajedno sa suprugom Dejanom Poznanovićem, 1961. osnovala Ateljea DT20 – mesto susreta mnogih lokalnih i inostranih umetnika tokom više od tri decenije. Uporedo sa društvenim angažovanjem razvijala je sopstvenu umetničku praksu, koja je na početku bila okrenuta eksperimentalnom slikarskom izrazu bliskom enformelu i slikarstvu materije, da bi se vremenom usmerila ka novoj umetničkoj praksi, interdisciplinarnom pristupu i novim medijima. Jedna je od prvih umetnika i umetnica kod nas koja se bavila akcijama, umetnošću u javnom prostoru, meil artom, knjigom umetnika, instalacijama i video-umetnošću kao novim, konceptualnim kategorijama. Kao prva iz Vojvodine, bila je stipendistkinja Ministarstva inostranih poslova Italije i boravila po tri meseca (1968/69) u Firenci i Rimu, a zatim bila na tromesečnoj specijalizaciji (1977) u Istorijskom arhivu savremene umetnosti u Veneciji. Predavanja sa video-projekcijama držala je u Ferari (1984) i bila gostujuća profesorka na Univerzitetu za savremenu umetnost (DAMS) u Bolonji (1985). Od 1956. godine izlagala je na velikom broju grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu, a više puta se predstavila i samostalno. Imala je retrospektivnu izložbu u Museo d’Arte Contemporanea Multimediale d’Europa (Domus Jani, 1990) u Veroni. Nagrada za mladu autorku festivala „VideoMedeja” nosi njeno ime od 1996, a 2001. je formiran Legat Bogdanke i Dejana Poznanovića u Centru za nove medije kuda.org. Umrla je u Novom Sadu 2013. godine.
UMETNIČKA PRAKSA
Slikarstvo
Počeci umetničke prakse Bogdanke Poznanović vezani su za grafički dizajn i modernističko slikarstvo, blisko lirskoj apstrakciji, enformelu i slikarstvu materije. O ranim radovima, nastalim od perioda diplomiranja 1956, gotovo da nije pisano, a i malo je njih sačuvano. Crteže i slike je uglavnom poklanjala prijateljima, nije pravila evidenciju o tome, niti razmišljala o mogućnostima prodaje. Nije želela da „zavisi od laičkih otkupnih komisija” (Poznanović u Savić, 2001: 307). Sama pominje da je u početku slikala čudne ptice sa voskom i tuševima kao vinjete koje su „odletele” na sve strane. „Oduševljavaju me ptice jer su slobodne, ne znaju za granice” (Poznanović u Savić, 2001: 308). Za svoje radove dobila je prve nagrade i pohvale stručne javnosti u Beogradu[3].
To je vreme kraja socijalističkog realizma i vreme uspostavljanja novog, socijalističkog modernizma i neoavangardi u umetnosti, period kada je kultura „bila u uzletu, a posebno literatura” (Poznanović u Savić, 2001: 308). Umetnička praksa Bogdanke Poznanović je bila usmerena ka kritici socijalističkog modernizma, koji je u vreme početaka njenog stvaralaštva bio dominantan umetnički pravac. Tokom studija u Beogradu nastaju njeni kontakti sa predratnim avangardistima i posleratnim modernistima u književnosti i umetnosti[4]. Privlačio ju je duh avangarde i alternativna umetnička scena, pogotovo krug beogradskih nadrealista[5]. Redovno je posećivala Kinoteku, gledala filmove Makavejeva i Žike Pavlovića, odlazila u pozorište i na izložbe, među kojima je isticala Lubardinu i Henrija Mura (Henry Moore), kao i susret sa radovima nadrealističko-metafizičke umetnice i pesnikinje Milene Pavlović Barili.
U periodu 1959–1968. nastaje većina njenih slika, u kojima je eksperimentisala sa mnogim materijalima i teksturama. Slike su uglavnom malih i srednjih dimenzija, izvedene kombinovanom tehnikom. Podloge su joj bile kartoni i drvene ploče obojene belom uljanom bojom sa različitim, posebno komponovanim fakturama i mnogim vezivima, na koje je nanosila bronzu i tuševe u boji. Kolorit, koji je blizak drevnim makedonskim i ruskim ikonama, posle 40 godina ostao je nepromenjen, na šta je bila posebno ponosna. Slike su joj lišene figurativnih i predmetnih predstava, izvedene snažnim, brzim gestom, sa naglaskom na bogatstvu slojeva (materije) i procesu rada, ali takođe i primesi lirskog, nadrealnog raspoloženja.
Enformel u slikarstvu pripada istoj duhovnoj klimi u kojoj je nastalo pozorište apsurda, filozofija i književnost postnadrealizma i egzistencijalizma. Javlja se kao izraz pesimističkog posleratnog raspoloženja, osećanja „otuđenosti” i materijalne oskudice, a kod nas nastaje kao kritička reakcija na vladajući posleratni umetnički sistem – socijalistički realizam, povezan sa kritikom socijalističkog birokratizma, površnog esteticizma i lažnog postrevolucionarnog optimizma, koje Bogdanka takođe kritikuje. Kao alternativni, apstraktni umetnički pravac, enformel i slikarstvo materije izazvali su u domaćoj sredini znatna nerazumevanja i otpore. „Nerado sam izlagala u svojoj sredini, jer se moji radovi u to vreme nisu uklapali u vladajuću estetiku” (Poznanović u Savić, 2001: 307)[6].
Prve samostalne i grupne izložbe Bogdanke Poznanović su uglavnom bile prezentovane u umetničkim centrima bivše Jugoslavije i u Italiji. U Novom Sadu prvi put samostalno izlaže nakon toga, u Salonu Tribine mladih (27. aprila 1970), u vreme kada je već interesuju drugačiji načini umetničkog izražavanja i dematerijalna umetnost. Iako izlaže slike, ona samoj izložbi ne pristupa na tradicionalan način. Slike postavlja tako da obrazuje ambijent, a Slobodan Tišma, jedan od članova tek oformljenje novosadske neoavangardne grupe KôD, izložbu otvara nekonvencionalno, „presecanjem lanca”. Za vreme trajanja izložbe okupljala je prijatelje u izložbenom prostoru da zajedno čitaju časopise i puštaju muziku Džona Kejdža (John Cage). Pesnik Oskar Davičo je u katalogu izložbe napisao gotovo postnadrealistički tekst u kojem je uporište za Bogdankino slikarstvo materije pronašao u egzistencionalističkoj filozofiji, nazvaši njene slike metaforom psihički mobil.
Svoju selektivnu produkciju slika Bogdanka je svesno zaustavila i potpuno prekinula 1968. godine, nakon što je zadovoljila sopstvenu potrebu za istraživanjem u ovom mediju. Većinu slika je tokom godina poklonila, a veliki deo ovog opusa je ostao u Veroni po završetku njene velike retrospektivne izložbe (1990). Njene slike su izlagane na mnogim grupnim izložbama kao primer lirske apstrakcije, umetničke prakse enformela i slikarstva materije kod nas, a za Bogdanku je najznačajnije učešće na izložbi „Legat Marka Ristića – nadrealistički zid” u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu (1993–94), zajedno sa delima svetskih začetnika nadrealizma: Ernsta, Masona (Masson) i Taglija (Tanguy). „To je važan podatak koji govori o intelektualnom kontekstu u kome je rad Bogdanke Poznanović bio prepoznat, respektovan, visoko vrednovan” (Ješa Denegri u Savić, 2011: 307).
Akcije, performansi i procesi
Godina 1968. bila je društveno-politički burna u celoj Evropi. To je vreme studentskih demonstracija, hipi pokreta, situacionističkih i konceptualnih aktivnosti u umetnosti. „Moja umetnička delatnost je deo te klime… Napustila sam rad na slici kao fiksnom objektu i okrenula se prostoru, akciji i komunikaciji” (Poznanović u Savić, 2001: 308). Interesovao ju je pokret, mesto i proces, izlaz iz tradicionalnog i ograničenog prostora. Okrenula se javnom prostoru, društveno-umetničkim akcijama, procesima i internacionalnoj komunikaciji kroz multimedijalni pristup, simbiozu vizuelnog, verbalnog i zvučnog.
Kao podsticaj za njena nova umetnička istraživanja pomogla su joj putovanja po bivšoj Jugoslaviji i Italiji. „Bilo je to vreme studentskih pokreta, a Rim je bio stecište omladine i avangardnih umetnika iz celog sveta” (Poznanović u Savić, 2001: 304). Stekla je brojne prijatelje okupljene oko Tribine mladih, Želimira Žilnika, članove grupa KôD i (Ǝ, kao i OHO iz Kranja i Ljubljane, koji su među prvima u bivšoj Jugoslaviji izvodili umetničke akcije, performanse i intervencije u javnom prostoru. „U Novom Sadu se zaista stvarala nova umetnička praksa, ali su bili snažni ideološki otpori, u stvari je bilo vrlo dramatično” (Poznanović u Savić, 2001: 304). Nova iskustva stečena na putovanjima, nova poznanstva, kao i atmosfera unutar lokalne zajednice snažno su uticali na Bogdankin pristup umetnosti i promene u njenom načinu izražavanja.
Ubrzo posle samostalne izložbe slika, Bogdanka Poznanović je, 20. septembra 1970, u Novom Sadu izvela svoju prvu akciju Srce – predmet, u kojoj je pozvala prijatelje da objekat u obliku srca od stiropora nose kroz grad, od Varadinskog mosta do galerije Tribine mladih, sa idejom povorke koja inicira karnevalsku atmosferu. „Bila je to komunikacija sa gradom, ljudi su komentarisali, učestvovali…” (Poznanović u Savić, 2001: 304–305). U galeriju su srce uneli preko bele plahte koja je prekrivala pod, da bi ga postavili na sredini prostora, gde se nalazila četvrtasta ploča sa postavljenim tanjirima, noževima, viljuškama, kašikama i čašama – sve prazno, fiksirano i belo. „Prišla sam, otkačila metronom… bila je potpuna tišina, mi smo bili živi okvir i „čuli” vlastite pulseve… Taj projekat je povezan i sa našim običajima: kad nevesta ulazi u kuću, korača preko belog platna” (Poznanović u Savić, 2001: 305). Prvi izlazak Bogdanke Poznanović u otvoreni prostor grada bio je ujedno i jedna od prvih akcija u javnom prostoru kod nas. Bitan segment rada takođe je i komparacija dva različita ambijenta u kojima je akcija izvedena: otvorenog prostora ulice i intimno pripremljenog galerijskog prostora ispunjenog identitetom žene, predmetima i simbolima kućnih, tradicionalno shvaćenih ženskih aktivnosti (kuhinjski elementi, uloga mlade, srce, bela boja, platno).
Ovaj događaj izazvao je različitu reakciju okoline. Bogdanka kaže: „U „Dnevniku” je objavljeno da je „zaraza počela” akcijom „Srce” Bogdanke Poznanović. Zatim je počela afera na Višoj pedagoškoj školi. Šef odseka je bio poznati „humanista” Jovan Soldatović, a i druge kolege su me optužile da sam, kao profesor, prekršila opštepoznate zakonitosti umetnosti. Naivno sam počela da se branim, uzalud! Najzad sam rekla: „Znate šta, to uopšte nije umetnost!” (Poznanović u Savić, 2001: 305). Suočava se tada prvi put sa otporom, otvorenim neodobravanjem i osudom okoline, što će je pratiti i kasnije. Međutim, njene mlade kolege umetnici su joj pružile podršku, kao i pojedinci sa međunarodne umetničke scene. Fotografije akcije su objavljene u slovenačkoj reviji „Problemi” i u Nemačkoj, u prestižnoj knjizi Klausa Groha (1972). Takođe, stižu joj mnogi pozivi za učestvovanje na internacionalnim izložbama i događajima. „Tokom moje karijere bilo je još bezbroj nesporazuma, ali sam ja zaista verovala u tu vrstu kreativnog rada i dobijala brojne satisfakcije iz drugih jugoslovenskih centara i iz sveta. To me je držalo” (Poznanović u Savić, 2001: 306).
Zatim izvodi još akcija: Kocke – Reke (Cubes-Rivers, 11. novembra 1971), na obali Dunava u Novom Sadu; Reke (Rivers Transmission, 29. juna na Dunavu i 29. jula na obali Ženevskog jezera u Montreu), na izložbi „Montreux espace situation”. Ideja je takođe bila u komunikaciji. „Reke su za mene jako važne, one spajaju, one su kao krvotok!” (Poznanović u Savić, 2001: 305). Ovi koncepti su bliski umetničkoj praksi izmeštanja umetnosti izvan galerija i muzeja u neočekivane prostore i medije koja se javlja od šezdesetih godina 20. veka.
Takođe, svojim akcijama kao što je La consumazione dei complementari (Konzumiranje komplementara) (Tribina mladih od 19 do 19:30 č, 22. decembra 1971) i Signalne vatre – cinepiroarte (1974) – ukazuju na važnost „dematerijalizacije umetnosti”, kako umetnost sedamdesetih definiše Lusi Lipard (Lucy Lippard). Reč je o tome da umetnički objekt ne mora više da bude konzistentni fizički predmet, već se može ispoljiti u raznim trenutnim i prolaznim događajima o kojima nakon završetka radnje ne ostaje gotovo nikakav trag osim vizuelne ili tekstualne dokumentacije. Ova umetnička praksa je podstaknuta kritikom modernističke paradigme, vladajuće umetničke prakse i autoriteta, i kao takva predstavlja nastavak kritičke prakse Bogdanke Poznanović.
Istovremeno, od kraja šezdesetih godina, sa konceptualnom umetnošću dolazi do ključne promene u upotrebi ženskog tela u likovnoj umetnosti. Ono počinje da se koristi ne samo kao nemi objekt već i kao subjekt umetničkog rada u delima žena umetnica koje sada postaju akterke, kao što je to Bogdanka Poznanović. Izbor predmeta i simbola uključenih u njene akcije bio je vrlo promišljen i direktno povezan sa konceptom rada, uključen u kontekst javne i intimne komunikacije, i njenih sličnosti i razlika.
Vizuelna poezija i meil art
Prvi meil art rad Bogdanke Poznanović, Feedback Letter box – informacija – odluka – akcija (1973–1974), istovremeno je i prva velika meil art akcija kod nas, izvedena uz učešće i poštansku komunikaciju 38 umetnika[7] iz zemlje i inostranstva. Akcija je počela kada je Bogdanka na adrese umetnika poslala foto-kopije fotografije svog poštanskog sandučeta sa molbom da joj odgovore tako što će joj poslati crtež ili fotografiju svog sandučeta, kako sama kaže „tog „neuglednog” dela kućnog inventara koji za učesnike interpersonalnih estetskih komunikacija ima posebno značenje” (Poznanović, 1980: 46). Italijanski kritičar Đermano Ćelant (Germano Celant) definisao je meil art kao metamorfozu umetnosti u medije komuniciranja, što znači da je za umetničko delo proglašena komunikacija i slanje poruka posredstvom birokratskog državnog aparata. Za Bogdanku je cilj bio „da upravo interpersonalna komunikacija dođe u prvi plan – razmene, kontakti, učešća, poznanstva i nova upoznavanja (načelno) bez granica u prostoru” (Poznanović u Savić, 2001: 309). Naglašava da je u pitanju najdemokratičniji, alternativni oblik komunikacije, koji se ne povinuje strogo kodifikovanim pravilima i zbog toga doživljava mnoge transformacije. Slavko Bogdanović projekat naziva „globalno selo Bogdanke Poznanović” (Bogdanović, (1975–83) 1997: 104). Bogdanka piše o mobilnosti, dinamičnosti, procesualnosti, fleksibilnosti i socijalnom aspektu meil arta. Takođe, vidljiva je njena kritika vladajućeg birokratskog i institucionalnog sistema, naročito aktuelne muzejsko-galerijske prakse, težnje ka sakralizaciji umetničkih objekata, hijerarhijskog shvatanja i vrednovanja umetničke produkcije. Ističe efemernost materijala, ravnopravnost pošiljaoca i primaoca poruke, i model „mogućeg alternativnog i marginalnog ponašanja” (Zabala u Poznanović, 1980: 45).
Učestvovala je i u sličnim kontakt i meil art projektima svojih internacionalnih kolega. Godinama je bila aktivna u stvaranju internacionalne mreže vizuelnih pesnika, pesnikinja i meilartista. Kod nas i u inostranstvu izlagala je na mnogim značajnim izložbama[8] na kojima je predstavljen meil art[9], a, takođe, polako je ušla u domaće i internacionalne antologije posvećene ovom mediju. Meil art je u našoj sredini bio kritika vladajućeg umetničkog sistema, njegovih institucija i autoriteta, ali takođe i kritika kapitalističkog umetničkog sistema, koji je prihvatao umetnost iz umetničkih centara Severne Amerike i zapadne Evrope, ali ne i sa periferije, kao što je Srbija (Jugoslavija), čega su naši umetnici tada bili svesni. Radovi koji su nastajali bili su internacionalno čitljivi, jer su, za razliku od klasične književnosti, svojim jednostavnim vizuelno-verbalnim jezikom prevazilazili granice nacionalnog. Kao i koncept meil arta, signalizam i vizuelna poezija bili su sredstvo bunta i slobode Bogdanke Poznanović, kao i njena kritika institucionalnog sistema, koji je u to vreme veličao manuelni rad, masivnost i trajnost objekata.
Knjige umetnika
Knjigom umetnika kao medijem izražavanja Bogdanka Poznanović počinje da se bavi od 1973. godine. Tada realizuje svoju prvu knjigu umetnika Stellata, kao transparentni mini-buklet. Realizovaće petnaestak knjiga umetnika do 1980. Neke od njih su: Permutazione dei venti – perturbazione dei venti (1975), Nomination (1975), Respiratory book (1978), Memorial Booklet (1980), Proscribe Booklet (1980), Violent Booklet (1980), Envenomed Booklet (1980), Nutritive Booklet (1980). Nazivi knjiga su uglavnom apstraktni pojmovi (knjiga o nasilju, vetru, disanju, memoriji i sl.) na italijanskom ili engleskom jeziku. U nekima se pojavljuju latinske reči, nazivi vetra, zvezde, rendgenski snimci pluća, snimak rada srca, otisci delova tela, njena umetnička dokumentacija, znakovi pošte (žigovi, datumi, marke, adrese) i sl. Knjige umetnika povezane su praksom meil arta, vizuelnom poezijom, signalizmom i uopše komunikacijom. Transparent book, 1974. sa sazvežđima ukrug ispisanim na latinskom, zahtevala je aktivnog čitaoca koji bi morao da okreće knjigu kako bi pročitao tekst. Tokom okretanja, linije na dlanovima se spajaju sa linijama sazvežđa i stvaraju se spirale. Konceptualno se vizualizuje veza mikroprostor sa makroprostorom, a „planetarne koordinate” sa individualnim, intimnim delovima tela.
Nove tehnologije
Bogdanka Poznanović je jedna od prvih kod nas koja je u savremenoj umetničkoj praksi koristila nove tehnologije. Realizovala je više takvih projekata, među kojima su i: akcija Computer tape & body (22. avgust 1973), u kojoj je projektovala korišćene kompjuterske trake uokvirene u dijareme označene brojevima preko tela 10 učesnika sa idejom dehumanizacije ljudskog tela i pronalaženja novog identiteta u kompjuterskom vremenu; zvučna komunikacija Telefon Art (n. datum), realizovana tako što se u određeno vreme javila telefonom i sa kasete puštala cvrkutanje ptica direktno u III program Radio Beograda, emisiju Vladana Radovanovića; audio-rad Conceptus respiratio (1975), koji je izvela kada je na magnetofonskoj traci snimila disanje različitih ljudi u jednakim vremenskim intervalima, od dva minuta i 45 sekundi i time dokumentovala specifični bio-trag individua sa idejom kako se o životu može svedočiti bez učešća čula vida; Bioelektronska komunikacija (1980), izvedena kao istovremena komukacija Stana Filka (Stano Filko) u Bratislavi i nje u Vizuelnom studiju Akademije umetnosti i Transmisija prostora moga ateljea u tri vremenska intervala (1980), zamišljena kao dijaprojekcija na celim zidnim površinama u prostoru njenog ateljea, kako bi se publika integrisala u njega.
O ovim projektima ima malo podataka i materijalnih tragova, ali, i pored toga, mnogi su postali značajni jer su korišćeni kao polazište za razne eksperimente mladih umetnika upućenih ka novim tehnologijama i internet kulturi. Jedan od uzora je i multimedijalna instalacija Piramida – lavirint (Liber in labyrinthus), koju je izložila 1986. godine u Subotici; u pitanju je ambijentalna celina sastavljena od prostornog objekta: piramide lavirinta i zlatne jabuke postavljene da visi sa plafona kao simbola ’drveta saznanja’. Lavirint je predstavljao svojevrsni put čoveka ka konačnom znanju, a kao njegov krajnji cilj, u središtu je bila smeštena vrednost kao tajna – kapitalne knjige – ’liberi’.
Video art
Video je takođe sredstvo komunikacije, te mu Bogdanka Poznanović pristupa već u prvoj polovini sedamdesetih godina, a aktivnije krajem te decenije. Početak njenog bavljenja videom povezan je sa težnjom umetnice da svoje akcije snimi kamerom i pretvori u dokumentarni umetnički video. Tako nastaju Collage (super 8, kolor, 1973), Ars acquatilis (1974), Stone- Water- Light (super 8, kolor, 1974). Krajem sedamdesetih godina aktivnije se bavi ovim medijem, kao profesorka Akademije umetnosti, na kojoj uvodi u upotrebu AKAI kameru i poseban predmet posvećen novim medijima (1979). Takođe, videu pristupa kao umetnica zainteresovana za eksperimente sa video-slikom i njenim estetsko-komunikacijskim mogućnostima delovanja na posmatrača. Godine 1980. realizuje čitavu seriju eksperimentalnih video-radova: Expansion of Light (5 min.), Pulseimpulse – Electronic Environment (5 min.), Onoric ring (3 min.), Obductio coram (Pokrivanje velom, 3 min.), Vita Lattea (3 min.). Snimila je video-performans sa Katalin Ladik Poemim (1979/1980) i sa Rastkom Čurčićem (1982), kao i dokumentarno-kolažni film kojim je na demonstrativan način prezentovala svoju video-poetiku i predstavila svoju video-dokumentaciju i radove svojih studenata (1982).
Prvo bavljenje videom Bogdanke Poznanović u vezi je sa tretiranjem pokretne slike kao sredstva za dokumentovanje efemeralija, odnosno kratkotrajnih i prolaznih akcija i događaja, odnosno procesualnih umetničkih radova. Uloga beleženja događaja prisutna je i u njenim video-performansima sa Katalin Ladik i Rastkom Čurčićem, ali je sada uloga videa donekle izmenjena. U radu Poemim kamera registruje telesnu aktivnost performerke, ali ima i ulogu publike, a video-snimak postaje krajnji cilj događaja. Odnosno, performans se ne odigrava pred publikom, već zbog kreiranja videa, što predstavlja radikalnu razliku. Fokus kamere je usmeren ka telu i licu umetnice, čime se naglašava govor umetnice „u prvom licu”, karakterističan za feminističku, postavangardnu umetničku praksu. Saradnja sa Katalin Ladik, glumicom i vizuelnom umetnicom, značajna je za Bogdanku, jer se njihovim saučestvovanjem u kreiranju novog ruše granice stereotipnog u našoj sredini. Treća grupa video-radova Bogdanke Poznanović, nastala tokom 1980. godine, okrenuta je istraživanju video-tehnologija zbog postizanja estetskih vrednosti elektronskom slikom. Kameru naziva „elektronskom četkicom” (Poznanović u Savić, 2001: 303) i na taj način interveniše njom, kreirajući svetlosne, tekstualne i aktivističke pokretne slike, bliske sličnim eksperimentima slovenačkih i hrvatskih kolega.
Značaj Bogdankinog pionirskog bavljenja videom kod nas naglašava i potvrđuje nagrada festivala „VideoMedeja” iz Novog Sada, koja nosi ime Bogdanke Poznanović, što je umetnica doživljavala „kao veliko priznanje” (Poznanović u Savić, 2001: 303). Inicijatorka nagrade i njenog naziva je Vera Kopicl, autorka festivala osnovanog 1996. godine sa fokusom na žensko pismo u umetnosti novih medija, sa posebnim usmerenjem na video art istočnoevropske scene.
Angažman na Tribini mladih (urednica)
Bogdanka Poznanović je zajedno sa svojim suprugom Dejanom bila među onim mladim, kreativnim osobama koje su učestvovale u osnivanju i formiranju početne koncepcije Tribine mladih u Novom Sadu. Osnovana 1954. godine, u atmosferi umerene demokratizacije Jugoslavije i u trenutku Titovog odvajanja od Istoka i okretanja ka Zapadu, Tribina mladih postaje mesto okupljanja, promovisanja i afirmacije mlade novosadske neoavangardne scene, internacionalnih ideala i savremene umetničke prakse. Bogdanka sama kaže: „Tribina mladih je prvo sedište savremene umetnosti i kulture u zemlji” (301–302). Svojevrstan „prozor u svet”, kako se često navodi u literaturi. Mnogi umetnici iz Jugoslavije i inostranstva rado su dolazini i gostovali na Tribini mladih[10].
Bogdanka Poznanović je bila saradnica prve redakcije (1954–55), od drugog broja urednica likovne rubrike časopisa „Polja” i urednica Salona (1956–57). Pisala je i objavljivala tekstove o savremenoj umetnosti u časopisu. Aktivno je pratila umetničku scenu, upoznavala, okupljala umetnike, prezentovala njihove radove kroz razgovore, predavanja, tribine, performanse ili izložbe u Salonu Tribine mladih. Uključivala je i već renomirane umetnike i umetnice, često iz drugih sredina, a kroz formu razgovora pokazivala je aktuelne teme iz umetnosti i društva. Od 1970. Bogdanka Poznanović u „Poljima” kao poseban segment uređuje strane posvećene savremenoj umetnosti, a prevodi njenih strana se pojavljuju i u časopisu na mađarskom jeziku „Új Symposion”, takođe u izdanju Tribine mladih. Iste godine veoma je aktivna i u Likovnom salonu Tribine mladih, gde priređuje svoju prvu samostalnu izložbu i izvodi svoje prve akcije.
Tih godina (kraj šezdesetih i početak sedamdesetih) na Tribini mladih deluje desetak mladih umetnika, uglavnom književnika, okupljenih u dve umetničke grupe: Grupu KôD i Grupu (Ǝ. Družili su se još i sa Želimirom Žilnikom, članovima subotičke grupe Bosch + Bosch (Balint Sombati, Slavko Matković i Katalin Ladik), kao i sa Nušom i Srečom Dragan iz Slovenije. Vodio ih je kolektivni duh zajedništva i grupnog rada, te su mnoge zajedničke projekte realizovali kroz sastanke i grupne nastupe. Iako nešto stariji od njih, Bogdanka i Dejan Poznanović su blisko sarađivali sa mnogim članovima ovih grupa. „Veoma je bitno da smo na Tribini stupili u kontakt s Bogdankom i Dejanom Poznanovićem, koji su nas uputili u glavne tokove savremene umetnosti. Od njih smo i čuli za konceptualnu umetnost” (Slobodan Tišma u Nedeljković, 2012). „Bilo je to doba tzv. nove osećajnosti koju su propagirali Herbert Markuze (Herbert Marcuse) i Suzan Sontag (Susan Sontag). U suštini, mi smo bili anarhistička družina koja je uzurpirala jednu državnu kulturnu instituciju kakva je bila Tribina mladih u Novom Sadu. Tu se svakodnevno tokom 24 sata odvijao veoma dinamičan program. Praktično, mi smo tamo živeli, bila je to neka vrsta gradske komune. […] Počeli samo da radimo 1969. na Tribini mladih. Udarne godine su bile 1970. i 1971. Uspeli smo da izdržimo dve-tri godine, dok establišment nije shvatio o čemu se radi. Bili smo veoma otvoreni prema svetu i bili smo u toku tada najaktuelnijih zbivanja u umetnosti” (Tišma u Nedeljković, 2012).
Tribina je većinom bila prihvaćena od strane publike, ali slabije od strane vlasti zbog svojih naprednih, radikalnih umetničkih ideja i usmerenosti ka međunarodnoj umetničkoj sceni. Mnogi koji su bili uključeni u rad Tribine mladih imali su problema. „Bilo je apsurdno što su Miroslav Mandić i Slavko Bogdanović, zbog svojih shvatanja i umetničkog rada, izdržali drastične kazne zatvora (prvi devet, drugi osam meseci). Judita Šalgo, autentičan stvaralac, ostala je zbog delovanja na takvoj Tribini nekoliko godina bez radnog mesta” (Poznanović u Savić, 2001: 308). U to vreme su filmovi Dušana Makavejeva, Želimira Žilnika i Lazara Stojanovića bili zabranjivani. „U stvari, nas nije interesovala politika, nismo imali iluzija o tome da delujemo u tom smislu, mi smo samo hteli da živimo umetnost. Političarima to i nije toliko smetalo – imali su važnija posla – međutim, reakcionarni umetnički sloj nas je mrzeo. Ti umetnici su nas opanjkavali kod političara i policije, a ovi su posle obavili posao, pošto veoma vole da pokažu moć, u fazonu ’samo kaži koga’. I tako su ovi tradicionalisti uspeli da nas, kao opasne konkurente, eliminišu, ili, bar prividno i samo privremeno, eliminišu iz igre. Iako, činjenica je da smo tematizovali politiku u okviru umetničkog medija, a to se u ono vreme nikako nije smelo” (Slobodan Tišma u Nedeljković, 2012).
Kritičkitekstovi
Bogdanka Poznanović preuzima na sebe ulogu likovne kritičarke i urednice, što predstavlja bitan segment njenih društveno-umetničkih aktivnosti na Tribini mladih. Časopis „Polja” počinje da izlazi 1955. godine, a Bogdanka i Dejan sarađuju sa njim od početka. Kao urednica likovne rubrike Bogdanka piše više tekstova o izložbama, pokazujući od početka interesovanje ka praćenju umetničke scene, koja nije samo lokalnog karaktera, kao i novih tema i problema u savremenoj umetničkoj praksi, neafirmisanih u to vreme. Jedan od takvih tekstova (1955) jeste onaj o radu umetnice Mileni Pavlović Barili, u to vreme gotovo nevidljive u našoj sredini. Pojedine tekstove je posvetila svom umetničkom radu i praksi, pruživši neku vrstu pojašnjenja sopstvene strategije i težnje ka sagledavanju svog rada u određenom kontekstu.
Istovremeno je pokrenula informacione projekte realizovane samostalno ili u saradnji sa Dejanom Poznanovićem u različitim časopisima i izdanjima 1970–1975. godine[11], te posebne segmente pod nazivom „Informacije o vizuelnim umetnostima u redakciji Bogdanke Poznanović” ili kao „Atelje DT 20 / b&d poznanović Novi Sad informiše”, kojih je objavila ukupno oko 60. Informacije se sastoje od klasifikovanih, neinterpretativnih informacija koje se prezentuje na jednostavan način, kratkim tekstom i ilustracijom, kao svojevrsni mikroizveštaji o trenutnom stanju u umetnosti u kojima se uočava lični izbor autorke. U pitanju je promena kritike koja je proizvod promena u umetnosti i nove uloge kritičara koju ona sama želi da preuzme. Miško Šuvaković u monografiji piše da se Bogdankin doprinos kritici odigrao na kraju šezdesetih godina, kada je, bliska italijanskoj akritičnoj kritici[12], ona započela da se bavi umrežavanjem informacija o tada savremenoj internacionalnoj umetničkoj sceni i njihovim predstavljanjem u aktuelnoj štampi. Od kritičara se u to vreme više nije očekivalo da analizira, interpretira i vrednuje umetnička dela estetskim kriterijumima, već da on, kao i umetnik, aktivno učestvuje i deluje u kreiranju umetničko-društvenih uslova i savremene scene, kroz model zajedništva kritičara i umetnika, odnosno kritičara koji postaje akter umetničke scene.
Aktivnost na Akademiji umetnosti /Vizuelni studio za intermedijalna istraživanja
Bogdanka Poznanović je ostvarila sve stepene pedagoškog rada: od osnovne škole, gimnazije, više pedagoške škole do zvanja redovne profesorke na Akademiji umetnosti[13]. Veliki značaj dala je iniciranjem osnivanja Vizuelnog studija za intermedijalna istraživanja, Akademije umetnosti u Novom Sadu, 1979. godine, kao prvog takve vrste u bivšoj Jugoslaviji. „Uverena da je neophodno prevazići tradicionalne tehnike, uspela sam, uz otpor mojih kolega, da osnujem Vizuelni studio za intermedijalna istraživanja sa adekvatnim instrumentarijem” (Poznanović u Savić, 2001: 303). Studio je bio primarno okrenut istraživanju i produkciji video-umetnosti i novih medija, organizovan kao prostor za intenzivniji i istraživački kreativni rad studenata u domenu multimedijalne umetničke prakse. Zalaganjem Bogdanke Poznanović, Akademija je nabavila četvrtinčnu AKAI kameru, koja se koristila u nastavnom procesu i za produkcijske potrebe, što je studentima omogućilo prvi susret sa tehnikom kreiranja video-radova, te realizaciju mnogih individualnih i kolektivnih projekata u periodu 1979–1992. „Nastali kao istraživanje novog medija, često su uticali i na opredeljenost sada već bivših studenata karakterišući njihovo samostalno umetničko delovanje i angažovanost kroz formu video arta” (Srebotnjak Prišić, 1999: 152). „Iako je vizuelni studio bio uspešan, stalno sam bila sumnjičena od nekih kolega, pa sam morala da se branim rečima: – Molim vas da shvatite da je video kamera u stvari elektronska četkica!” (Poznanović u Savić, 2001: 303).
Bogdankino delovanje na Akademiji bilo je pionirsko i od konzervativne struje tada prisutne na Akademiji razlikovalo se po svom otvorenom i inovativnom pristupu. Zapravo, ona je prvi profesor novih medija i video-umetnosti na jednoj umetničkoj akademiji ili fakultetu u Jugoslaviji. Miško Šuvaković piše da je za rad Bogdanke Poznanović bitan pojam postpedagogije, koja po Gregori Ulmeru (Gregory L. Ulmer) „ukazuje na dekonstrukciju konvencionalne umetničke i medijske pedagodije ka eksperimentalnom i aktivističkom radu do uspostavljanja pedagogije u eri elektronskih medija” (Šuvaković, 2012: 127). Postpedagogija je na određeni način, kao i akritička kritika, težila promeni međuljudskih odnosa i odnosa moći u jednoj nasleđenoj piramidalnoj strukturi, sada odnosa studenata i profesora. Takođe, smatrala je da bi Akademija trebalo da osim tradicionalnih smerova (slikarstvo, vajarstvo, grafika) otvori i ravnopravno usmerenje za intermedijalne komunikacije, što se kasnije, 2002, i dogodilo. To je bilo veliko iskustvo u radu sa mladima. „Za mene je rad sa studentima bio potpuno izjednačen sa sopstvenim stvaralaštvom” (Poznanović u Savić, 2001: 303).
Za Bogdanku je ideja o videu kao nastavnom sredstvu proistekla iz utopijskog razmišljanja da video kao demokratično, decentrirajuće sredstvo ima moć da izvrši određene promene u društvu. Ideja da je video revolucionarni medij koji će svojom prirodom, autonomnošću, mrežnom distribucijom, mogućnošću kopiranja i montaže – uspeti da preobrazi svet, nasuprot televiziji, koja stvara armiju subjekata potrošačke kulture, bila je prisutna tada u stavovima zapadnih video umetnika i umetnica.
Studentski video-radovi realizovani na Akademiji umetnosti predstavljani su javnosti više puta od 1980. godine, u lokalnoj i međunarodnoj sredini. Predstavljanje video-radova novosadskih studenata u Evropi i Americi je tokom devedesetih godina predstavljalo redak primer internacionalnog prezentovanja lokalne umetničke scene. To su omogućili mnogi kontakti koje je imala Bogdanka Poznanović, njeno lično zalaganje i angažovanje, kao i jednostavna prenosivost samog medija.
Atelje DT20 i komunikacija
Bogdanka je 1961. godine zajedno sa suprugom Dejanom Poznanovićem osnovala Atelje DT20, u prostoru koji su dobili za atelje na adresi Dimitrija Tucovića 20 u Novom Sadu. „To potkrovlje je bilo centar u koji su rado dolazile brojne ličnosti iz svih krajeva zemlje i sveta. Prostor je bio prepun knjiga i časopisa, slika, muzike. U njemu su se kultivisali naši senzibiliteti” (Poznanović u Savić, 2001: 303). Tu se skoro svakog dana okupljala novosadska alternativna umetnička scena, razmenjivale su se informacije sa putovanja, prepričavali događaji, pratili pojedinačni uspesi, a i razgovaralo se o problemima, društvenim, umetničkim i životnim. Moglo bi se reći da je reč o slučaju balansiranja umetnosti i života, odnosno o ideji da je umetnost kao život, a i život kao umetnost. Atelje DT20 je bio mesto na kom je organizovana i prva izložba knjiga umetnika iz Jugoslavije (Knjiga kao mesto istraživanja, Jugoslavija), a odatle su krenule i mnoge meil art pošiljke, planirane akcije Bogdanke Poznanović i projekat koji koristi komunikaciju kao svoju suštinu – Umetnost interpersonalne komunikacije (1974–77). Koncipiran kao fotografski dokument susreta Bogdanke i Dejana sa mnogim njima bliskim ljudima iz sveta umetnosti, taj projekat predstavlja zapis života, odnosno prikaz svakodnevnih situacija koje postaju umetnički objekt kada ih tako definiše umetnica.
Aktivizam Bogdanke Poznanovića nije bio grub i prodoran, već nežan, emancipatorski i prijateljski. Poticao je iz druženja, prijateljstva i razmene ljudskih vrednosti u savremenom svetu, iz sprege umetnosti i života. To je praksa samoorganizovanja umetnika u cilju stvaranja otvorenog i slobodnog prostora za rad i komunikaciju.
Od dela materijala[14] koji je činio Atelje DT20 2001. godine formiran je Legat Bogdanke i Dejana Poznanovića u Centru za nove medije kuda.org. Legat obuhvata građu iz perioda nove umetničke prakse šezdesetih i sedamdesetih godina, iz naše zemlji, regiona i Evrope. Nešto kasnije se javila ideja da se fizički prostor DT20 zadrži kao simbolički važno mesto i nanovo koristi, kroz formiranje „Instituta Neo-avangarde – Legata Bogdanke i Dejana Poznanovića”. Ova inicijativa Centra kuda.org pronašla je partnera u MSUV, ali projekat nije podržan u čitavom nizu pregovora sa gradskim i pokrajinskim strukturama vlasti.
Zaključak
Svojim pristupom umetnosti, Bogdanka Poznanović aktivno je učestvovala u prekidu posleratnog umerenog modernizma i lokalne mitologizacije „zavičajnog pejzaža” u slikarstvu. Pokrenula je pitanja vezana za status slike i uopšte stanja umetničkog objekta, čime je započela jedan, za našu sredinu, radikalan internacionalni govor shvatanja umetničkog rada. Svojim specifičnim izborom materijala i medija u umetničkoj praksi, naglasila je važnost komunikacije kao primarne karakteristike. Ovakvi stavovi Bogdanke Poznanović povezani su sa idejama arte povere, konceptualne umetnosti i uopšte težnje ka dematerijalizaciji umetničkog objekta, ali takođe i sa njenim ličnim rukopisom, u kojem je, tokom njene umetničke prakse, sve prisutnije bio izražen njen identitet i pol. Kako lično može postati političko i kako porodični odnosi, društvena i politička pitanja mogu biti koncepti umetničkih dela, pitanja su koja su bila aktuelna u umetničkoj praksi šezdesetih i sedamdesetih, istovremeno sa drugim talasom feminizma. Pristupi umetnica su bili različiti, ali im je zajedničko bilo to što se u njihovim radovima počeo uočavati lični pečat autorke, akterke, odnosno njen pol i seksualnost su postali istaknuti, a ne više zamaskirani.
Bogdanka Poznanović je tokom svog umetničkog rada bila usmerena ka uspostavljanju planetarne komunikacije, dijalogu sa umetnicima iz inostranstva, kao i kritici tradicionalizma, konzervatizma i zatvorenog društvenog sistema. Svojim radom je istupala kao antifašistkinja, antirasistkinja, kritički nastrojena ka socijalističkom realizmu u umetnosti, kontroli države nad pojedincem i diktaturi socijalizma. Težila je uvođenju novih umetničkih praksi, odbacivanju nametnutih autoriteta i afirmaciji mladih. Istupala je kao osvešćena žena, svesna svog identiteta, ali bez potrebe za njegovim posebnim isticanjem. Kao alternativu promene sistema Bogdanka je još početkom sedamdesetih svojim komunikacijskim i multimedijalnim projektima razvijala sistem mreže i principa ʼtiha voda i breg roniʼ (bliskih feminističkim alternativama).
Jedan od razloga nedovoljne vidljivosti Bogdankinog rada delom leži u samoj prirodi njenog stvaranja, koje je bilo multimedijalno i interdisciplinarno. Kratkotrajnost, efemernost i nestabilnost medija kojima se bavila takođe su publiku i stručnu javnost usmerili na dokumentarni materijal, čime je umanjen pristup informacijama, a tokom vremena oslabljenja komunikativnost, koja je najčešće bila cilj svih njenih projekata. Bez kontakta sa publikom i uključenosti u društvenu stvarnost, umetnička praksa Bogdanke Poznanović postaje isključena i nefunkcionalna, a bez lične podrške i zainteresovanosti savremenika može pasti u zaborav. Zbog toga je bitno da se njena umetnička dela i dalje prezentuju javnosti kroz samostalne i grupne izložbe, video-projekcije, publikacije, predavanja i sl. Takođe, bitno je njen legat učiniti vidljivijim i aktivnijim. U procesu održavanja njenog konstantnog prisustva na savremenoj umetničkoj sceni i javnosti značajnu ulogu moraju imati pojedinci/pojedinke i institucije kulture. Uočene probleme, odnose i rešenja moguće je primeniti u istraživanjima umetničke prakse i drugih umetnica, kako bi se njihov rad afirmisao, institucionalizovao i valorizovao.
Citirana literatura:
Bogdanović, Slavko (1975–83). „Feedback letter-box personal comunication in continue ili globalno selo Bogdanke Poznanovićˮ. u: Bogdanović, Slavko i Miško Šuvaković (1997). Politika tela: izabrani radovi: 1968–1997 / Slavko Bogdanović. Eseji o Slavku Bogdanoviću. Novi Sad: Prometej i Književni novosadski krug K21K, str. 104–106.
Davičo, Oskar (1970). Ono što uzbuđuje mene… (katalog samostalne izložbe), Likovni salon Tribine mladih. Novi Sad, 27. april – 9. maj, str. n.n.
Kojić Mladenov, Sanja (2015). Bogdanka Poznanović: Kontakt Art. Novi Sad: MSUV.
Poznanović, Bogdanka (1978). „Mail Art: šta je to? (Mail Art: What is it?)”. iz kataloga Feedback poštansko sanduče. Zagreb.
Poznanović, Bogdanka (1980). Feedback poštansko sanduče, iz: „Poštanska umetnost / poštanska poezija: Mail Art / Mail Poetry” (temat). Beograd: Delo, br. 2, str. 44–45.
Savić, Svenka (pr.) (2001). Vojvođanke 1917–1931: životne priče. Novi Sad: Futura publikacije, str. 299–312.
Srebotnjak Prišić, Lidija (1999). „Vizuelni studio, Akademija umetnosti, Novi Sad”. u: Video umetnost u Srbiji. Beograd: Centar za savremenu umetnost. str. 150–152.
Szombathy, Balint (1979). „Umetnost Bogdanke Poznanović između 1970–1977. godine”. Beograd: Umetnost, br. 63–64, str. 59–60.
Šuvaković, Miško (2012). Bogdanka i Dejan Poznanović. Zagreb: Institut za istraživanje avangarde, Novi Sad: Muzej savremene umetnosti Vojvodine i Beograd: Orion Art.
[1] „Feministička umetnost”, Dubravka Đurić (1995); „Uvod u feminističke teorije slike”, Branislava Anđelković-Dimitrijević (2002); „Ženski performans: mapiranje identiteta”, Miško Šuvaković (2002); „Dekonstrukcija rodnih stereotipa u video artu”, Vera Kopicl (2005); „Umetnost u Vojvodini u XX veku i problemi rodnih identiteta”, Nikola Dedić (2008); „Rod i umetnost”, Sanja Kojić Mladenov (2011); „Utišani glasovi”, Ivana Inđin (2012); Silvia Dražić, „Stvarni i imaginarni svetovi Judite Šalgo” (2013)…
[2] Mentorka prof. emeritus Svenka Savić, ACIMSI – Centar za rodne studije, Univerzitet u Novom Sadu, „Pristup feminističkoj metodologiji iz perspektive multimedijalne umetnosti: Bogdanka Poznanović” (2012).
[3] Drugu nagradu za sliku na izložbi Mladi – likovno stvaralaštvo, Beograd (1959) i nagradu izložbe Zlatno pero Beograda (1962): Plaketa za najbolju vinjetu.
[4] Među njima ona ističe: svoje profesore Zorana Petrovića i Mila Milunovića (kod kojeg je diplomirala), Vaska Popu, Miju Pavlovića, Borislava Mihajlovića Mihiza, Zorana Mišića, Leonida Šejku, Lazara Trifunovića i kolege Dadu Đurića i Uroša Toškovića.
[5] Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić, Radomir Konstantinović, Aleksandar Vučo i Miroslav Krleža.
[6] Koliko su enformel i slikarstvo materije bili progresivni i kritički usmereni ka vladajućem umetničkom sistemu, potvrđuje osuda ovakvih aktivnosti koja je stigla sa samog vrha države, kroz poznati Titov govor protiv apstraktne umetnosti (januar 1963). U pitanju je presedan u odnosima političke vlasti i savremene umetnosti u istoriji socijalističke Jugoslavije, koji je prouzrokovao medijsko ignorisanje ove umetničke prakse. „Nije se jedno vreme mogla videti nijedna nefigurativna slika, skulptura” (Poznanović u Savić, 2001: 307).
[7] Kao što su: Jozef Bojs (Joseph Boys), Klaus Groh, Laslo Beke (László Beke), Klemente Padin (Clemente Padin), Predrag Šiđanin, Balint Sombati i Miroljub Todorović.
[8] „Lotta Poetica 9” (1972), „Poética Visualis” u Museu de Arte Contemporanea da Universidade u Sao Paolu (1977), „L’arte sperimentale” u Veroni (1977), „Poesia e prosa delle avantguardie 1971–1975” u Museo di Castelvecchio u Veroni (1978), „VerboVokoVizuel” (1980) u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, po konceptu Vladana Radovanovića, sve do izložbe „Vizuelna poezija” (1983) u Gradskoj biblioteci u Subotici, i „Signalizam” u Galerija suvremene umjetnosti u Zagrebu (1974).
[9] Realizuje meil art i signalističke radove, kao što su: Nevidljiva komunikacija – dah (1974), Gde je kome sever? (1978), Respiromessagio (1978), Via Lattea (Mlečni put, 1981), Original Body Prints (1983–1984) i Kontakt Art (1984), kao kolaže sastavljene od otisaka tela umetnice (usne, šake), dokumentacije njenih ranije izvedenih akcija, poštanskog aksesoara (marke, pečati, datumi, nazivi mesta), delova kompjuterske trake, slajdova, fotografskog filma, kardiograma i slično, s kojima kombinuje medije komunikacije, umetničku dokumentaciju i svoje intimno-individualno prisustvo.
[10] Oskar Davičo, Vasko Popa, Dobrica Cesarić, Dušan Matić, Marko Ristić, Miodrag B. Protić, Radomir Konstantinović, Sol Belou, Majkl Kirbi (Michael Kirby), Đetulio Alviani (Getulio Alviani), Mikelanđelo Pistoleto (Michelangelo Pistoletto) i grupa LO ZOO/Zoološki vrt, grupe OHO.
[11] „Polja”, „Index”, „Új Symposion”, „Wow”, „Student”, „Treći program Radio Beograda”, „Ekran”, „Új Symposion”.
[12] Termin 1970. uvodi italijanski kritičar Đermano Ćelant da bi ukazao na potrebe siromašne (arte povera) i konceptualne umetnosti za drugačijim pristupom kritičara.
[13] Predavala je Likovno obrazovanje u OŠ „Ivo Lola Ribar” u Novom Sadu (1959–61), zatim u novosadskoj gimnaziji „Moša Pijade” (1961–65). Na Odseku likovnih umetnosti na Višoj pedagoškoj školi u Novom Sadu počinje da radi 1965. godine. Predavala je Slikanje sa tehnologijom do 1975, a zatim Likovne elemente sa vizuelnim istraživanjima na novoformiranoj Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Za docentkinju je izabrana 1975, vanredna profesorka postaje 1981, a redovna 1986.
[14] U pitanju su: autentične knjige i katalozi, knjige sa ličnim posvetama, pisma, fotografije, negativi, slajdovi, video-trake, SVHS, VHSC i audio-trake, ploče, foto-kopije i originali umetničkih radova.
The role of women in the political and cultural history of Serbia is still not adequately recognized or visible in public discourse. Women’s roles in Serbian history, their contributions to culture, economic and political development, as well as influence in international relations, are all largely excluded from the dominant public discourses (history, culture, politics, economy). Women are additionally largely excluded from school curricula and the national cultural legacy presented in museums. Furthermore, women are excluded from the spaces we occupy in our everyday lives: naming of streets, squares, schools, awards, institutions, and foundations.
The WomeN’S Museum is a digital collection of data in connection with the lives and works of women who have left a mark on the history of Novi Sad (photography, documentation, texts, artistic work; albums, posters; secondary literature: theoretical and critical texts). It additionally features representations of practical objects, photographs, documents, artifacts, and handiwork which illustrate the everyday lives of women of a particular time period. The museum is historically contextualized by research projects and theoretical texts.
Alongside the historical perspective, the WomeN’S Museum supports and displays contemporary art and writing by women through its Online Gallery and Reading Room. This emphasizes the main goal of the museum: the strengthening of the feminist scene in all its areas, securing a space for women in the history of art, art critique, and critical theory. The bedrock of the museum is created by the combination of this database, publishing efforts, and curated collections and libraries created through other projects of The Alliance of Feminist Organizations (Re)Connection, such as K.A.T (a multimedia platform of contemporary women’s culture, activism and theory). The museum aims to become a stepping stone for further research, education, and promotion of a variety of exhibitions dedicated to the women of the region.
AlbínaPodhradská sa narodila v roku 1858 v Novom Sade, kde bol jej otec profesorom filológie a filozofie na srbskom gymnáziu. Pôvodom Slovenka, dcéra slovenského dramatika a básnika Jozefa Podhradského (srbská podoba jeho mena je Josif Podgradski), jej meno je významné predovšetkým v kontexte srbskej literatúry (srbská podoba jej mena je: Албина Подградска).
Narodila sa v prvom manželstve Jozefa Podhradského a mala osem súrodencov. Od svojej rodnej matky Juliany: Vladimíra, Platóna a Júliu Oľgu, ako aj Máriu, Milana, Ľudmilu, Paulínu a Emmu.
Podhradská napísala iba jeden dramatický text Chudobná Mileva z Bosny v našej civilizácii v roku 1878, ktorý je významný tým, že ide o najstaršiu známu a zachovanú drámu, napísanú ženou po srbsky. Na obálke jej posmrtne uverejnenej knihy píše: „Zosnula, práve keď sa táto knižočka tlačila 30. marca v 21. roku v Sombore. Rodom Slováčka“. Pod naznačenou cenou v hodnote 25 mincí a štylizovaným krížikom bolo dopísané: „Čistý zisk z tejto knižočky, podľa spisovateľkinho želania, ktoré vyslovila tesne pred smrťou, je určený na to, aby sa na jej hrobe kríž postavil.“
V roku 1864 v Novom Sade skončila základnú školu, následne štyri triedy dievčenskej školy. Do Srbskej učiteľskej školy v Sombore sa zapísala roku 1874 a skončila ju po trojročnom školení 1877. Po zložení učiteľskej skúšky v roku 1878 sa vrátila do Nového Sadu a tu napísala hru Chudobná Mileva… Neskladala štátnu odbornú skúšku a nikdy nebola zamestnaná. V roku 1880 odišla do Somboru, tam aj zomrela 30. marca 1880 a následne bola pochovaná.
V Protokole pokrstených pravoslávnej cirkvi je zapísané, že Albína za slobodna 30. júna 1878 porodila syna Petra, ktorý bol pokrstený 28. júla toho istého roku. Otec dieťaťa je zapísaný ako neznámy, matka a syn mali luteránske vierovyznanie, čo je zaujímavá informácia vzhľadom na to, že jej otec Jozef Podhradský hneď po príchode do Vojvodiny v roku 1964 v monastieri Kovilj prestúpil na pravoslávnu vieru. Peter sa nedožil tretích narodenín, zomrel 16. marca 1880 a o dva týždne neskôr, 18. marca podľa starého cirkevného kalendára (vlastne 30. marca podľa nového) dvadsaťjeden ročná Albína zomrela na týfus. Pochovaná je o dva dni neskôr na Svätom uspenskom všeobecnom cintoríne, ako je zaznamenané v Protokole zomretých pravoslávnej východnej cirkvi.
Podhradskej hra so spevom obsahuje prvky melodrámy, didaktické tendencie a výrazne sentimentálnu intonáciu. Jej vzťah k Srbom je angažovaný a ideologicky zafarbený. Dej hry sa odohráva v srbskom prostredí a protagonistky sú Srbky – matka a dcéra – utečenky z Bosny, ktoré vo Vojvodine hľadali záchranu počas bosniansko-hercegovinského povstania (1875–1878). V hre Podhradská píše o utrpení srbského ľudu a o Slovanoch ako o marginalizovanom národe v Európe. Albína Podhradská si našla inšpiráciu v ľudovej tradícii a piesne, ktoré sú súčasťou skladby, boli napísané v ľudovom duchu:
„Ľudový zbor:
Plač počuť cez Drínu,
aj povzdychy z diaľky,
Plače Bosna cez plač vzlyká.
A po Bosne srbské deti. Kde ste Srbi, bratia milí,
Pomárni nás turecká sila,
Nevidíte smútok Bosny,
A útlaky preveliké. S nami Turek nakladá,
Vstávaj, vstávaj srbské knieža;
Turecká ruka Srbov stíha,
А ty s Dríny vojskou prac. Viete, bratia, čo zármutok je.
Keď siroty nariekajú,
A do cudzej zeme utekajú,
Pomôž nám srbské knieža. Hercegovci hynú sami
Bojujúc snížinami,
V krvi sa každí topí,
Aj keď žijú v Európe.“
(Podhradská, 1880 : 14).
Podgradska okrem odkazu na ľudovú slovesnosť spomína aj chýrečného srbského básnika Branka Radičevića. V dramatickej tvorbe Albíny Podhradskej je badateľný vplyv poetiky jej otca, ktorého všetky hry boli písané vo veršoch. (Holuby a Šulek, (1850), Hora stratenej nádeje, (1865), Švárna Skaličanka čili Ach, tie ludskie jazyky, to sú velké praktiky, (1864), Leposava i njeno gubilište ili Novgorodske komendije (Leposava a jej popravisko alebo novohradské veselohry, 1869), Obrana a sláva našej Tatry (1882), Vyhodený študent pri Skale (1882) a Tragédia Tatry (2009, 2012, 2013, 2014).
Okrem formálnej podobnosti s otcovou poetikou na základe tejto hry vidno, že Podhradská bola zástankyňou slovanskej jednoty. Primárnu autorskú inšpiráciu nachádza v zobrazení marginalizovaného postavenia Slovanov v Európe. Presadzuje zbavenie sa „európskej demoralizácie“. v modernej Európe vidí len nástrahy a má k nej skeptický postoj: „My, Slovania, každému prajeme dobro – nám ho nepraje nik“ (Podhradská, 1880 : 18).
V hre Chudobná Mileva… autorka konfrontuje dvojaké srbské prostredie a mentalitu. Na jednej strane sú bosnianski, a na druhej vojvodinskí Srbi. Prvé prostredie a jeho hodnoty sú podľa nej pozitívnejšie, preto že je konzervatívnejšie a zachováva staré slovanské hodnoty, a druhé mladá autorka pozoruje kriticky, keďže v tom vidí módnosť a vplyv cudzieho myslenia.
Podhradská predstavila obraz multietnického prostredia. Hoci hlavná časť textu je napísaná v srbskom jazyku, v jej dráme sú repliky v maďarskom, slovenskom a rómskom jazyku. Písala o aktuálnych súčasných politických a kultúrnych témach, čo je vzhľadom na jej mladý vek nezvyčajné.
V čase keď Podhradská žila, v Bosne a Hercegovine sa došlo k povstaniu proti Turkom (1875), o rok neskôr Srbsko a Čierna Hora vypovedali vojnu Turecku, neskoršie sa k nim pripojilo Rusko (1877 – 1878). V šesťdesiatych rokoch 19. storočia sa v Rusku rozšírilo panslavistické hnutie. Po Berlínskom kongrese Srbsko a Čierna Hora získali samostatnosť, ale Rakúsko-Uhorsko nedovolilo, aby sa časti Bosny a Hercegoviny pripojili k Srbsku. Podhradská bola rozhorčená, verila, že európske národy nedoprajú Slovanom ani „štipku slobody.“ Presadzovala panslavistické myšlienky a v dráme píše, že bosniansky, hercegovinský, čiernohorský a srbský duch je rovnaký a ich spoločná vlastnosť je pomáhať nešťastným, priať a činiť iným dobro.
Zaujímavý je spôsob, akým sa Albína Pohradská zaoberá identitami skupín, formovanými v interakcii s inými identitami, vychádzajúc z lingvistických, národných a kultúrnych prvkov.
Doktorka Nada Savković ako prvá napísala o Albíne Podhradskej v texte Prvý a jediný dramatický text Albíny Podhradskej.
LITERATÚRA:
SAVKOVIĆ, Nada N.: Prvý a jediný dramatický text Albíny Podhradskej. In: Nový život, 2015, roč. 67, č. 1 – 2. s. 28 – 39.
VALENTOVÁ-BELIĆOVÁ, Zdenka: Obraz Srbov v slovenskej literatúre. Nový Sad, Matica srpska, Archív Vojvodiny, 2022.
Adel Nemešanji/ NemessányiAdél [1] (1857-1933) je bila pedagoškinja, prva direktorka novosadske Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole i osnivačica novosadskog ogranka Društva za brigu o unapređenju obrazovanja žena – Marija Doroteja (Mária Dorottya)
1. Izvod iz matične knjige rođenih i krštenih Matične kancelarije Crkve evangeličke augzburškog veroispovedanja Vrbicko-Sv. Mikulaške za Adelu Nevenu Nemessányi od 2. oktobra 1871.
2. Uverenje o položenom učiteljskom ispitu Adél Nemessányi izdato u Budimpešti 27. juna 1876. 3. Svedočanstvo o pedagoškom radu Adél Nemessányi (preporuka) izdata u Sekešfehervaru 12. avgusta 1884. U tekstu se daju vrlo pozitivne ocene za sjajno znanje i praktičan rad koji je pokazala, između ostalog stoji da je Adél Nemessányi stekla simpatije učeničkih roditelja i javnosti, da je tri godine sa najboljim uspehom predavala nemački jezik, te da je osnovala Omladinsku biblioteku. 4. Dokument u kome se datiraju i potvrđuju angažovanje i postavljenje Adél Nemessányi za učiteljicu i direktorku Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole u Novom Sadu i to: angažovanje kao učiteljice i direktorke sa platom od 7000 forinti, 200 forinti direktorskog dodatka i 100 forinti godišnje za kiriju/ Sombor, 30. avgust 1884; Dokaz o položenoj zakletvi /Novi Sad, septembar 1884. i Objava da je u sadašnju dužnost (direktorke) uvedena/ Sombor, 5. septembar 1887.
Život i delo Adel Nemešanji, prve žene na mestu direktorke novosadske Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole i osnivačice novosadskog ogranka Društva za brigu o unapređenju obrazovanja žena – Marija Doroteja (Mária Dorottya), tek treba istraživati. Ono što je poznato, dovoljno je da je uvrsti među najznačajnije naše pedagoškinje, po tome što je, shvativši značaj ženskog obrazovanja, a u tom sklopu i strukovno povezivanje pedagoškinja koje rade u ženskim školama u Novom Sadu, pokrenula rad ogranka kulturno-prosvetnog udruženja, Marija Doroteja.
„Rođena je u Liptosentmiklošu[2]. Školovala se u svom rodnom mestu i u Požunu[3], a građansku naobrazbu stekla je u Budimpešti. Godine 1876. primljena je za nastavnika Devojačke građanske škole u Sekešfehervaru[4]. Za direktorku novosadske Devojačke građanske škole imenovana je 1884. Smatrana je za vrlo uspešnu direktorku, jer je škola 1883/84. imala 63 učenice a 1901/2, 221 učenicu.
Martovske proslave[5], koje je organizovala sa svojim učenicama imale su velikog odjeka u društvenom životu Novog Sada. U tim prilikama prikupljana su sredstva u humanitarne svrhe, a samo za 1901. prihod je iznosio oko 3000 kruna. Organizovala je Društvo Marija Doroteja koje je za cilj imalo unapređenje obrazovanja kao i strukovno organizovanje žena nastavnica u novosadskim školama.”[6]
Melhior Erdujhelji u Istoriji Novog Sada (1894; reprint 2002) pominje Adel Nemešanji kao
uspešnu upravnicu. Erdujhelji najpre beleži rezultate koji su u Novom Sadu
postignuti, pošto je Zakonom o javnoj nastavi (1868) uvedena „obavezna i
slobodna nastava“, te na tom tragu 1876/7 otvoren prvi razred Mađarske
kraljevske državne građanske devojačke škole (Erdujhelji 2002: 353, 359). Škola
je 1880. imala četiri razreda, četiri redovne i dve pomoćne učiteljice, 1894.
osam „učiteljskih snaga“ a „upravnica je (bila) Adela Nemešanji“ (Isto, 359). Uspešnost
škole Erdujhelji meri brojem upisanih učenica, pa tako konstatuje da njihov
broj rastao iz godine u godinu, a uspeh je utoliko bio veći ukoliko se u obzir
uzme činjenica da je uporedo radila i Srpska viša devojačka škola, te da su u
školi sa nastavom na mađarskom jeziku „veliki broj pitomica … bile Srpkinje i
Nemice“ (Isto, 360). Razlog uspešnosti škole Erdujhelji je ovako tumačio:
„Kao kod svake škole, tako se i ovde mora na oko uzeti okolnost da ona napreduje i pored drugog takog zavoda, što je dokaz izvrsne uprave“ (Isto, 359).
Pozivajući se na izveštaj senatora Miše Dimitrijevića
od 24. januara 1877, Vasa Stajić u Građi
za kulturnu istoriju Novog Sada (1951) pominje obe novosadske više
devojačke škole kroz činjenice gde se vidi da je (i pored mnogobrojnijeg
nastavnog kadra i očito sadržajnije nastave u Srpskoj devojačkoj školi) za Mađarsku
kraljevsku državnu građansku devojačku školu vladalo veće interesovanje:
„Ima dve više škole: srpska viša devojačka škola i kralj. mađarska državna ženska građanska škola. Srpska treba da ima četiri razreda, a zasad ima samo tri. Mađarska zasad ima samo jedan razred. Srpska ima 4 učitelja i učiteljicu, pomoćnog učitelja za muziku i pevanje i pomoćnu učiteljicu za francuski jezik. Ima 38 učenika. Mađarska ženska škola ima dve učiteljice i 61 učenicu“ (Stajić 1951: 165).
Vredne podatke[7] o položaju pedagoškinja kao i o Adel Nemešanji nalazimo u radu
Atile Nobika (Attila Nóbik) „Feminizacija i profesionalizacija u Ugarskoj
krajem 19. veka. Pedagoškinje u profesionalnom diskursu u pedagoškim časopisima
(1887-1891)“ (Nóbik 2017:1-17). U Ugarskoj se, krajem 19. veka, unutar rastućeg
korpusa pedagoškinja moglo naći tek nekoliko „snažnih žena“ što je
korespondiralo s činjenicom da se u pedagoškim časopisima, osim u Nacionalnom ženskom obrazovanju (Nemzeti Nőnevelés), nije moglo naći
mnogo ženskih glasova (Isto, 8-9). Među izuzecima, koji svedoče da su takvi
ipak postojali, Nobik najpre imenuje Ilonu Štetinu (Ilona Stetina/Gyula Sebestyén)
glavnu urednicu Nacionalnog ženskog
obrazovanja, osnivačicu Udruženja Marija Doroteja i pedagoškinju koja je
1911. postavljena za upravnicu srednje ženske škole, zatim pet najznačajnijih
mađarskih pedagoškinja: Lauru Binder (Laura Binder), Antoninu de Girando
(Antonina DeGirando), Janku Kastner (Janka Kasztner), Adel Nemešanji i Adelu
Švarc (Adél Schwarz) (Isto, 9, 10). Adel Nemešanji izdvaja kao „strastvenu
zagovornicu emancipacije učiteljica“, a zatim i zbog kontraverznih shvatanja o
zaradi pedagoškinja i njihovoj udaji (Isto, 11).
Iz teksta Adel Nemešanji „Još nekoliko reči
povodom obrazovanja učitelja i učiteljica“ saznajemo da je ona, kao iskrena
zagovornica temeljnog obrazovanja i kontinuiranog usavršavanja nastavničkog
kadra, problematizovala neke aspekte organizacije, načine i domete obrazovanja
učitelja, (posebno) učiteljica sa ciljem da ukaže na probleme, pozivajući se na
konkretne slučajeve, te je stoga tražila podizanje obrazovanja učitelja i
učiteljica, „naročito usavršavanje (njihovog) pedagoškog znanja“ (Nemessányi 1892:
29). Važna su i opažanja o radu učiteljica, gde po sopstvenoj tvrdnji, nije napadala
učiteljice, već je prikazala javno mišljenje (koje uključuje i ono od muških
kolega) koje rad učiteljica prihvata sa omalovažavanjem i samo u retkim
slučajevima odaje im priznanje, čak i kad su prave vrednosti u pitanju (Isto,
30). Bila je protiv tvrdnji da kao učiteljice “nismo dovoljno emancipovane zato
da idemo na sastanke muškaraca i da diskutujemo sa onima koje naša ženska
priroda smatra jačima… jer se ta vrsta brušenosti dobija sama od sebe, ni jedna
škola ne može da je pruži”, već je smatrala da i te kako (obrazovna
institucija) treba da pruži i tu vrstu “brušenosti” jer ako to propusti desiće
se da će učiteljice uvek u odnosu na muške kolege izvući deblji kraj (Isto, 31)[8]. Imala je i druge primedbe na kvalitet obrazovanja učiteljica
smatrajući da i pored „naglašenog nadzora one nisu dobro vaspitane jer su u
najvećem broju slučajeva pre velike svetske dame, a ne skromne učiteljice čije
je pozvanje da budu učiteljice naroda“ (Isto, 31)[9]. Ipak, Nemešanji je svedočila da mađarske učiteljice nemaju razloga
da se stide jer mogu da pokažu lep primer rada, ali da se mora težiti podizanju
nivoa obrazovanja učiteljica, tražiti od njih ozbiljnost u daljem usavršavanju
i podsticati težnju da se unaprede stvari kojima služe (Isto, 31).
Nemešanji je branila ideju o nižoj zaradi
za učiteljice u odnosu na učitelje jer je smatrala da „od žena pedagoška
profesija zahteva manje napora, viša zarada bi mogla da ih uvede u raskošan
život, one nemaju toliko društvenih obaveza kao muškarci, lakše im je da steknu
prednost, ukoliko se udaju suprug će takođe imati zaradu, a njihova privremena
zamena suviše će koštati osnivače škole“[10] (Nemessányi prema Nóbik 2017: 10-11). Smatrala je da su za ženu brak
i pedagoški poziv nespojivi, osim u slučaju kada žena nema decu (Isto, 11).
Kontroverza njenog stanovišta oslonjena je sa jedne strane na njenu osvedočenu
borbu za obrazovanje žena na višim školama, a sa druge na lično iskustvo
proisteklo iz položaja žene u muškoj ulozi – direktora[11] vaspitno-obrazovne ustanove koja postoji unutar patrijarhalnog
modela društvene organizacije. Krajem 19. veka problem sa ženom u svetu rada ležao
je u njenom potčinjenom[12] položaju u društvu (u pravnom i običajnom poretku), gde je udaja (pa
i školovanih učiteljica) često značila njihovo povlačenje u privatnu sferu. Takođe,
njen sud je obojen ličnim životnim izborom žene koja je sopstvenu egzistenciju
i položaj u društvu zadobila van braka[13] oslanjajući se, u početnim fazama penjanja na društvenoj lestvici,
na socijalni kapital primarne porodice, a kasnije na sopstveno znanje i
sposobnost.
U oceni dometa aktivističkog rada Adel
Nemešanji moramo krenuti od konteksta u kom se borila za mesto pod suncem u
javnoj sferi, primerom krčeći put ženama koje dolaze. Počev od sredine 19. veka
u Evropi je nacionalni preporod dominantni diskurs, a tek nastali ženski pokreti
snažno su uronjeni u nacionalne kontekste. Žene su se najpre okupile oko
pitanja obrazovanja i socijalnog rada smatrajući se stubovima nacije, gde će
kao u velikoj porodici muškarci i žene sarađivati (Bok 2005: 191, 229). Umesto
saradnje desila se borba na isuviše frontova koje su žene morale da vode za
sopstveno oslobađanje. Bilo je to vreme kada je Helena Lange (Helene Lange)[14]Žutom brošurom (1887)
obračunala za važećim stavom da obrazovanje treba ustrojiti tako da služi da
supruge odagnaju dosadu, Lorenc fon Štajn (Lorenz von Stein)[15] knjigom Žena na polju
nacionalne ekonomije (1874) ženski kućni rad, koji traje 24 časa, nazvao „rad
ljubavi“ i kada su lekari[16] i antropolozi formulisali konstrukt manje vrednosti žena, a
ekonomisti isti pretočili u inferiornost ženskih zarada (Bok 2005: 171, 197, 166).
Svet je krajem 19. veka bio ustrojen po
muškom modelu i prema muškim sposobnostima. Prvi ešalon žena koji je ušao u
javnu sferu, u borbi za sopstvena prava, naučiće da operiše sa više različitih
setova zahteva, trpeće pobede, poraze, često trošeći energiji na dokazivanje nacionalnih
lojalnosti, sporo i teško menjajući sopstvenu svest o vrednosti žene i još
sporije patrijarhalno ustrojstvo sveta. Moramo takođe priznati da se i danas, u
okviru feminističke prakse, suočavamo sa tenzijom izazvanom s jedne strane potrebom
da delamo kao žene, a sa druge strane potrebom da pronađemo identitet koji nije
izrazito određen našim rodom (Snitow 1990: 9-10). Kada danas analiziramo
argumente žena koje su delale unutar rigoroznog patrijarhalnog sistema 19. veka
moramo imati na umu da su one, kada su govorile kao žene, najpre bile u riziku
da budu ignorisane, a neretko i ismejane. Budući drugačije, da bi ih čuli,
morale su da, ili koriste taktike i političke akcije koje koriste muškarci na
istim položajima, ili da govore iz pozicije nemoći žrtvujući pri tom deo znanja
o specifično ženskim iskustvima (Isto, 9-10). Zato se dometi rada prvih
borkinja za ženska prava moraju pažljivo odmeravati. Kad je Adel Nemešanji u
pitanju moramo ceniti ne samo pedagoški rad već i situaciju u kojoj ona ličnim
životnim izborima svedoči feminizam. Pripadala je onom korpusu žena koje su
izborile ekonomsku samostalnost i izvesnu društvenu moć, te su sa te pozicije
bile vidljive u javnom prostoru. Sa pojedinim njihovim, često kontroverznim,
glasovima danas se ne moramo i ne možemo složiti, ali ceneći kontekst iz koja
su ponikli moramo ih poštovati kao jednu stepenicu u borbi za ženska prava.
Iz svega što za sada znamo o Adel Nemešanji
stoji konstatacija da je pedagoški i aktivistički rad Adele Nemešanji važan
segment istorije borbe za profesionalnu afirmaciju žena, što je uz podatak, da
je na mestu upravnice srednje devojačke škole od 1884, svrstava u red
znamenitih žena kulturne istorije srednje i jugoistočne Evrope na prelazu 19. u
20. vek.
O njenom privatnom životu ima malo podataka.
Bila je kći[17] Janoša Nemešanjija (1832-1899), kraljevskog savetnika, nadzornika
mađarskih i slovačkih škola, uglednog člana novosadske evangeličke zajednice,
koji je za zasluge na prosvetnom polju dobio mađarsko plemstvo. Austrijski car
i ugarski kralj Franc Josif I odlikovao je Adel Nemešanji zlatnim krstom 1913, a
o tome izvestio novosadski Ženski svet.
Dom Nemešanjijevih se nalazio u današnjoj novosadskoj ulici Petra Drapšina br.
29.
Adel je umrla u Novom Sadu, sahranjena je
8. marta 1933. u porodičnoj grobnici Nemešanjijevih na ovomesnom
evangeličko-reformatskom delu groblja u Futoškoj ulici. Podaci[18] o grobnici Nemešanjijevih 02/03-011G pokazuju da su tu sahranjeni
Janoš Nemešanji, njegova supruga Petronela rođ. Šefranka (Petronella Šefranka) (1834-1919)
i njihova kći Adel Nemešanji. Danas jedna ulica u novosadskom naselju Veternik
nosi ime Adel Nemešanji.
Izvori
Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888.
Literatura
Bok, Gizela. Žena u istoriji Evrope: od srednjeg veka do danas. Beograd: Klio, 2005.
Ердујхељи, Мелхиор. Историја Новог Сада (репринт). Ветерник: Дијам-М-прес, 2002.
Кркљуш, Љубомирка. „Правни положај жене у Војводини пре Другог светског рата“. Зборник Матице српске за друштвене науке бр. 88. (1990): 94-104.
Nemessányi, Adél. „Még néhány szó a tanító – és tanítónőképzéshez”. Magyar Tanítónőképző sz.1 (1892): 28-33.
Nóbik, Attila. „Feminization and professionalization in Hungary in the late 19th century. Women teachers in professional discourses in educational journals (1887-1891)”. Espacio, Tiempo y Educación, 4(1), 1-17, 2017. doi: http://dx.doi.org/10.14516/ete.2017.004.001.172 (preuteto 28.05.2019) .
Пушкар, Војислав. Боравишта угледних грађана Новог Сада кроз историју. Нови Сад: Прометеј: Општински завод за заштиту споменика културе: Новосадски клуб, 1995.
Snitow, Ann. “ A Gender Diary”. Conflicts in Feminism. ed. Marianne Hirsch and Evelyn Fox Keller, 9-43. New York/ London: Routledge, 1990.
Клицин. Мита, „О браку учитељица и званичница“. Жена – месечни часопис. Уређује Милица Јаше Томић бр.1 (1911): 34-36.
Стајић, Васа. Грађа за културну историју Новог Сада: из магистратске архиве књ. 2. Нови Сад: Матица српска, 1951.
Stojaković, Gordana. „Adel Nemešanji (Nemessányi Adél)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 124-125. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Tények, melyek a 19. század kőzepétől a 20. század kőzepéig meghatározták az Újvidéki, a Vajdasági Magyar nők emancipációjáért vívott küzdeimet“. Vajdasági Magyar Nők élettörténetei. 9-17. ur. Svenka Savić és Veronika Mitro. Újvidék: Futura Publikacije i Ženske studije i istraživanja, 2006.
Stojaković, Gordana i Svetlana Kresoja. „Adel Nemešanji (Nemessányi Adél)“. Ženska imena Novog Sada – Vodič za ljubitelje alternativnih tura. 26-27. Novi Sad: Turistička organizacija Grada Novog Sada, 2014.
Svi prilozi koji su dati uz ovu biografiju su
kopije dokumenata u rukopisu. Preuzeti su i objavljeni uz dozvolu Istorijskog
arhiva Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog
Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888. Isti
se ne mogu preuzimati.
[1] Prema izvodu iz Knjige rođenih iz 1871 (prepis): Adela Nevena
Nemessányi (Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog
kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888). Isti je u prilogu
ove biografije.
[2] Liptószentmiklós/ Liptovský Mikuláš je danas grad u Slovačkoj
(prim. aut.)
[4] Székesfehérvár je grad u
Mađarskoj. Srbi su ga nazivali Stolni Beograd (prim.aut.).
[5] Martovska revolucija u habzburškoj Kraljevini Ugarskoj započela je
15. marta 1848. a bila je deo opštih revolucionarnih tokova koji su u period
1848-1849. potresli Evropu. U mnogonacionalnoj državi, kao što je bila Habzburška
monarhija, revolucionarni pokreti su iznedrili snažne težnje naroda koji su je
činili za samostalnošću, ali i različite hegemonističke težnje prema manjinskim
narodima (prim. aut.).
[6] Osnovne biografske podatke o Adel Nemešanji dobila sam od dr Agneš
Ozer (Ózer Ágnes) istoričarke i muzeološkinje iz Novog Sada, a iste sam
objavila u knjizi Znamenite žene Novog
Sada I (2001) (prim. aut.).
[7] Nobik je ukazao na činjenicu da je Zakon o javnoj nastavi omogućio
jednake uslove i načine školovanja za muškarce i žene, te obavezivao nastavnike
oba pola da se uključuju u rad strukovnih udruženja, što je za posledicu imalo
feminizaciju naročito osnovnoškolske nastave i osnivanje mnogih časopisa o
pedagogiji i za pedagoge. Kako piše Nobik 1890. bilo je 12% žena, a 1900. 20%
njih među pedagozima, a u periodu 1868-1918. osnovano je oko 382 pedagoška
časopisa (Nóbik 2017: 6-7).
[8] “Nem tartom elfogadhatónak azt az észrevételt sem, hogy `még csak
nem vagyunk eléggé emanczipálva ahhoz, hogy férfiak gyűléseire szívesen járjunk
és disputáljunk azokkal, kiket női természetünk erősebbeknek
tart. A csiszoltságnak ezen neme magától jön, azt egyik képző-intézet sem nyújthatja.` Igenis, kell hogy
nyujtsa azt is, mert ha tenni elmulasztja megtörténik az, hogy a tanítónőnek férfi-kollegáival
szemben rövidebbet kell húznia…“ „ Ne mogu da prihvatim ni tu tvrdnju `da nismo
dovoljno emancipovane za to da idemo rado na sastanke muškaraca i da
diskutujemo sa onima koje naša ženska priroda smatra jačima. Ta vrsta
brušenosti dolazi sama od sebe, ni jedna škola ne može je pružiti.` I tekako
treba da pruži i to jer ako to propusti desiće se da će učiteljice uvek, u
odnosu na muške kolege izvlačiti deblji kraj…“ Prevod sa mađarskog na srpski
jezik: Lidija Dmitrijev.
[9]“ Nincs okom tehát visszavonni még most sem azon állítást, hogy a
tanítónők nem képeztetnek ki elég alaposan és elég komolyan választott pályájukra,
s daczára a hangoztatott felügyeletnek, nincsenek jól nevelve, mert legtöbb
esetben sokkal inkább nagyvilági hölgyek, mint egyszerű, szerény tantíónők, kiknek
majdani rendeltetésük n é p n e v e l ő k k é lenni”… Nemam razloga da
povučem stanovište da se učiteljice ne usavršavaju dovoljno temeljno na odabranu
struku i uprkos naglašenog nadzora nisu dobro vaspitane jer su u najviše
slučajeva pre velike svetske dame nego skronme učiteljice čije je pozvanje da
budu u č i t e lj i c e n a r o d a.” Prevod sa mađarskog na srpski jezik:
Lidija Dmitrijev.
[10] “She argued that women teachers’ salary should be lower than men’s
one, because their profession requires less effort, high salary would lead them
to a sumptuous lifestyle, they do not have as many social obligations as men,
it is easier for them to gain perquisite, if they marry their husbands would
also have salary and their temporary replacement would cost too much for the
maintainers of schools” (Nóbik 2017: 10-11). Prevod sa engleskog: Gordana
Stojaković.
[11] U službenoj prepisci kao i na biznis karti Adel Nemešanji se potpisuje
kao direktor, a ne direktorka (prim. aut).
[12] U drugoj polovini 19. veka u Ugarskoj od žene se očekivalo da bude
stub porodice i podrška poslovnom poduhvatu supruga, a ne da gradi sopstvenu
karijeru. To je proizvodilo izvesnu fluktuaciju unutar pedagoškog ženskog
korpusa i u prvi plan podizalo pitanja o opravdanosti i troškovima školovanja
pedagoškinja koje su zbog udaje savim napuštale odabrani poziv. Krajem 19. i
početkom 20. veka na snazi je bila zabrana udaja učiteljica u Donjoj Austriji,
a od 1888. u Hrvatskoj i Slavoniji je važio zakon po kome ako se učiteljica uda
morala je da se odrekne službe. U Ugarskoj je bila dozvoljena udaja učiteljica
ali, onu zaštitu koju je država pružala radnici (Zakon o zaštiti radnica) nije
pružala i ženi “iz srednjeg staleža” jer “preovlađuje mišljenje, da je zvanje za
devojke iz građanskog staleža samo privremena pripomoć, dok se ne udadu”
(Klicin 1911:35). U isto vreme retki ženski glasovi na izvesnim pozicijama moći
u javnoj sferi opstajali su samo ukoliko su bili u saglasju sa dominantnim
patrijarhalnim modelom rada. Proces feminizacije obrazovno-pedagoške delatnosti
u društvu započet krajem 19. veka počeo je da donosi plodove za mase žena u
profesionalnom smislu tek kada su one izborile jednak pravni položaj u odnosu
na muškarce u svim segmentima života i rada (prim.aut.)..
[13] Među podacima Arhive Slovačko-evangeličke crkve u Novom Sadu o
umrlim i sahranjenim vernicima nalaze se i oni o privatnom statusu Adel Nemešanji,
kao što je za žene bilo uobičajeno. Oni pokazuju da se Adel Nemešanji nije
udavala.
[14] Helena Lange (1848-1930), pedagoškinja feministkinja, jedna od
majki osnivačica nemačkog feminističkog pokreta, peticijom koja je kasnije
nazvana Žutom brošurom (Gelben
Broschüre) tražila je reformu
obrazovanja za žensku decu. Osnovala je različite kurseve za obrazovanje žena. Pokrenula
je magazin Žena (Die Frau), najvažnije glasilo feminističkog
pokreta u Nemačkoj. Osnovala je Savez nemačkih udruženja pedagoškinja i
Nacionalni savez ženskih organizacija Nemačke a bila je jedna od osnivačica
Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa (prim.aut.)
[15] Lorenz fon Štajn (1815-1819) je bio nemački ekonomista, sociolog,
univerzitetski profesor koji je u naučni diskurs uveo termin društveni pokret.
Termin je Štajn uveo u nauku na temeljima nejednakosti klasa u značenju
politički pokret zadobijanje socijalnih prava reformskim, a ne revolucionarnim
putem. Knjigu Žena na polju nacionalne
ekonomije (Die Frau
auf dem Gebiet der Nationalökonomie) objavio je u Štutgartu 1875. (prim.aut).
[16] U ulozi lekara u kreiranju i multiplikovanju seksualnog diskursa
gde je žensko telo smatrano za manje vredno i često posmatrano kroz prizmu
patologije što je poslužilo ka osnova za konstrukt rodnih uloga i opravdanje za
potčinjenost žena videti studiju Kingsley Kent, Susan. Sex an suffrage in Britain (1860-1914). New Jersey: Princeton
University Press, 1987.
[17] Prema izvodu iz Knjige rođenih: Adele Nevene Nemessányi iz
1871(prepis). Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog
kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888.
Adel Nemešanji/ NemessányiAdél [1] (1857-1933) je bila pedagoškinja, prva direktorka novosadske Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole i osnivačica novosadskog ogranka Društva za brigu o unapređenju obrazovanja žena – Marija Doroteja (Mária Dorottya)
1. Izvod iz matične knjige rođenih i krštenih Matične kancelarije Crkve evangeličke augzburškog veroispovedanja Vrbicko-Sv. Mikulaške za Adelu Nevenu Nemessányi od 2. oktobra 1871.
2. Uverenje o položenom učiteljskom ispitu Adél Nemessányi izdato u Budimpešti 27. juna 1876. 3. Svedočanstvo o pedagoškom radu Adél Nemessányi (preporuka) izdata u Sekešfehervaru 12. avgusta 1884. U tekstu se daju vrlo pozitivne ocene za sjajno znanje i praktičan rad koji je pokazala, između ostalog stoji da je Adél Nemessányi stekla simpatije učeničkih roditelja i javnosti, da je tri godine sa najboljim uspehom predavala nemački jezik, te da je osnovala Omladinsku biblioteku. 4. Dokument u kome se datiraju i potvrđuju angažovanje i postavljenje Adél Nemessányi za učiteljicu i direktorku Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole u Novom Sadu i to: angažovanje kao učiteljice i direktorke sa platom od 7000 forinti, 200 forinti direktorskog dodatka i 100 forinti godišnje za kiriju/ Sombor, 30. avgust 1884; Dokaz o položenoj zakletvi /Novi Sad, septembar 1884. i Objava da je u sadašnju dužnost (direktorke) uvedena/ Sombor, 5. septembar 1887.
Život i delo Adel Nemešanji, prve žene na mestu direktorke novosadske Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole i osnivačice novosadskog ogranka Društva za brigu o unapređenju obrazovanja žena – Marija Doroteja (Mária Dorottya), tek treba istraživati. Ono što je poznato, dovoljno je da je uvrsti među najznačajnije naše pedagoškinje, po tome što je, shvativši značaj ženskog obrazovanja, a u tom sklopu i strukovno povezivanje pedagoškinja koje rade u ženskim školama u Novom Sadu, pokrenula rad ogranka kulturno-prosvetnog udruženja, Marija Doroteja.
„Rođena je u Liptosentmiklošu[2]. Školovala se u svom rodnom mestu i u Požunu[3], a građansku naobrazbu stekla je u Budimpešti. Godine 1876. primljena je za nastavnika Devojačke građanske škole u Sekešfehervaru[4]. Za direktorku novosadske Devojačke građanske škole imenovana je 1884. Smatrana je za vrlo uspešnu direktorku, jer je škola 1883/84. imala 63 učenice a 1901/2, 221 učenicu.
Martovske proslave[5], koje je organizovala sa svojim učenicama imale su velikog odjeka u društvenom životu Novog Sada. U tim prilikama prikupljana su sredstva u humanitarne svrhe, a samo za 1901. prihod je iznosio oko 3000 kruna. Organizovala je Društvo Marija Doroteja koje je za cilj imalo unapređenje obrazovanja kao i strukovno organizovanje žena nastavnica u novosadskim školama.”[6]
Melhior Erdujhelji u Istoriji Novog Sada (1894; reprint 2002) pominje Adel Nemešanji kao
uspešnu upravnicu. Erdujhelji najpre beleži rezultate koji su u Novom Sadu
postignuti, pošto je Zakonom o javnoj nastavi (1868) uvedena „obavezna i
slobodna nastava“, te na tom tragu 1876/7 otvoren prvi razred Mađarske
kraljevske državne građanske devojačke škole (Erdujhelji 2002: 353, 359). Škola
je 1880. imala četiri razreda, četiri redovne i dve pomoćne učiteljice, 1894.
osam „učiteljskih snaga“ a „upravnica je (bila) Adela Nemešanji“ (Isto, 359). Uspešnost
škole Erdujhelji meri brojem upisanih učenica, pa tako konstatuje da njihov
broj rastao iz godine u godinu, a uspeh je utoliko bio veći ukoliko se u obzir
uzme činjenica da je uporedo radila i Srpska viša devojačka škola, te da su u
školi sa nastavom na mađarskom jeziku „veliki broj pitomica … bile Srpkinje i
Nemice“ (Isto, 360). Razlog uspešnosti škole Erdujhelji je ovako tumačio:
„Kao kod svake škole, tako se i ovde mora na oko uzeti okolnost da ona napreduje i pored drugog takog zavoda, što je dokaz izvrsne uprave“ (Isto, 359).
Pozivajući se na izveštaj senatora Miše Dimitrijevića
od 24. januara 1877, Vasa Stajić u Građi
za kulturnu istoriju Novog Sada (1951) pominje obe novosadske više
devojačke škole kroz činjenice gde se vidi da je (i pored mnogobrojnijeg
nastavnog kadra i očito sadržajnije nastave u Srpskoj devojačkoj školi) za Mađarsku
kraljevsku državnu građansku devojačku školu vladalo veće interesovanje:
„Ima dve više škole: srpska viša devojačka škola i kralj. mađarska državna ženska građanska škola. Srpska treba da ima četiri razreda, a zasad ima samo tri. Mađarska zasad ima samo jedan razred. Srpska ima 4 učitelja i učiteljicu, pomoćnog učitelja za muziku i pevanje i pomoćnu učiteljicu za francuski jezik. Ima 38 učenika. Mađarska ženska škola ima dve učiteljice i 61 učenicu“ (Stajić 1951: 165).
Vredne podatke[7] o položaju pedagoškinja kao i o Adel Nemešanji nalazimo u radu
Atile Nobika (Attila Nóbik) „Feminizacija i profesionalizacija u Ugarskoj
krajem 19. veka. Pedagoškinje u profesionalnom diskursu u pedagoškim časopisima
(1887-1891)“ (Nóbik 2017:1-17). U Ugarskoj se, krajem 19. veka, unutar rastućeg
korpusa pedagoškinja moglo naći tek nekoliko „snažnih žena“ što je
korespondiralo s činjenicom da se u pedagoškim časopisima, osim u Nacionalnom ženskom obrazovanju (Nemzeti Nőnevelés), nije moglo naći
mnogo ženskih glasova (Isto, 8-9). Među izuzecima, koji svedoče da su takvi
ipak postojali, Nobik najpre imenuje Ilonu Štetinu (Ilona Stetina/Gyula Sebestyén)
glavnu urednicu Nacionalnog ženskog
obrazovanja, osnivačicu Udruženja Marija Doroteja i pedagoškinju koja je
1911. postavljena za upravnicu srednje ženske škole, zatim pet najznačajnijih
mađarskih pedagoškinja: Lauru Binder (Laura Binder), Antoninu de Girando
(Antonina DeGirando), Janku Kastner (Janka Kasztner), Adel Nemešanji i Adelu
Švarc (Adél Schwarz) (Isto, 9, 10). Adel Nemešanji izdvaja kao „strastvenu
zagovornicu emancipacije učiteljica“, a zatim i zbog kontraverznih shvatanja o
zaradi pedagoškinja i njihovoj udaji (Isto, 11).
Iz teksta Adel Nemešanji „Još nekoliko reči
povodom obrazovanja učitelja i učiteljica“ saznajemo da je ona, kao iskrena
zagovornica temeljnog obrazovanja i kontinuiranog usavršavanja nastavničkog
kadra, problematizovala neke aspekte organizacije, načine i domete obrazovanja
učitelja, (posebno) učiteljica sa ciljem da ukaže na probleme, pozivajući se na
konkretne slučajeve, te je stoga tražila podizanje obrazovanja učitelja i
učiteljica, „naročito usavršavanje (njihovog) pedagoškog znanja“ (Nemessányi 1892:
29). Važna su i opažanja o radu učiteljica, gde po sopstvenoj tvrdnji, nije napadala
učiteljice, već je prikazala javno mišljenje (koje uključuje i ono od muških
kolega) koje rad učiteljica prihvata sa omalovažavanjem i samo u retkim
slučajevima odaje im priznanje, čak i kad su prave vrednosti u pitanju (Isto,
30). Bila je protiv tvrdnji da kao učiteljice “nismo dovoljno emancipovane zato
da idemo na sastanke muškaraca i da diskutujemo sa onima koje naša ženska
priroda smatra jačima… jer se ta vrsta brušenosti dobija sama od sebe, ni jedna
škola ne može da je pruži”, već je smatrala da i te kako (obrazovna
institucija) treba da pruži i tu vrstu “brušenosti” jer ako to propusti desiće
se da će učiteljice uvek u odnosu na muške kolege izvući deblji kraj (Isto, 31)[8]. Imala je i druge primedbe na kvalitet obrazovanja učiteljica
smatrajući da i pored „naglašenog nadzora one nisu dobro vaspitane jer su u
najvećem broju slučajeva pre velike svetske dame, a ne skromne učiteljice čije
je pozvanje da budu učiteljice naroda“ (Isto, 31)[9]. Ipak, Nemešanji je svedočila da mađarske učiteljice nemaju razloga
da se stide jer mogu da pokažu lep primer rada, ali da se mora težiti podizanju
nivoa obrazovanja učiteljica, tražiti od njih ozbiljnost u daljem usavršavanju
i podsticati težnju da se unaprede stvari kojima služe (Isto, 31).
Nemešanji je branila ideju o nižoj zaradi
za učiteljice u odnosu na učitelje jer je smatrala da „od žena pedagoška
profesija zahteva manje napora, viša zarada bi mogla da ih uvede u raskošan
život, one nemaju toliko društvenih obaveza kao muškarci, lakše im je da steknu
prednost, ukoliko se udaju suprug će takođe imati zaradu, a njihova privremena
zamena suviše će koštati osnivače škole“[10] (Nemessányi prema Nóbik 2017: 10-11). Smatrala je da su za ženu brak
i pedagoški poziv nespojivi, osim u slučaju kada žena nema decu (Isto, 11).
Kontroverza njenog stanovišta oslonjena je sa jedne strane na njenu osvedočenu
borbu za obrazovanje žena na višim školama, a sa druge na lično iskustvo
proisteklo iz položaja žene u muškoj ulozi – direktora[11] vaspitno-obrazovne ustanove koja postoji unutar patrijarhalnog
modela društvene organizacije. Krajem 19. veka problem sa ženom u svetu rada ležao
je u njenom potčinjenom[12] položaju u društvu (u pravnom i običajnom poretku), gde je udaja (pa
i školovanih učiteljica) često značila njihovo povlačenje u privatnu sferu. Takođe,
njen sud je obojen ličnim životnim izborom žene koja je sopstvenu egzistenciju
i položaj u društvu zadobila van braka[13] oslanjajući se, u početnim fazama penjanja na društvenoj lestvici,
na socijalni kapital primarne porodice, a kasnije na sopstveno znanje i
sposobnost.
U oceni dometa aktivističkog rada Adel
Nemešanji moramo krenuti od konteksta u kom se borila za mesto pod suncem u
javnoj sferi, primerom krčeći put ženama koje dolaze. Počev od sredine 19. veka
u Evropi je nacionalni preporod dominantni diskurs, a tek nastali ženski pokreti
snažno su uronjeni u nacionalne kontekste. Žene su se najpre okupile oko
pitanja obrazovanja i socijalnog rada smatrajući se stubovima nacije, gde će
kao u velikoj porodici muškarci i žene sarađivati (Bok 2005: 191, 229). Umesto
saradnje desila se borba na isuviše frontova koje su žene morale da vode za
sopstveno oslobađanje. Bilo je to vreme kada je Helena Lange (Helene Lange)[14]Žutom brošurom (1887)
obračunala za važećim stavom da obrazovanje treba ustrojiti tako da služi da
supruge odagnaju dosadu, Lorenc fon Štajn (Lorenz von Stein)[15] knjigom Žena na polju
nacionalne ekonomije (1874) ženski kućni rad, koji traje 24 časa, nazvao „rad
ljubavi“ i kada su lekari[16] i antropolozi formulisali konstrukt manje vrednosti žena, a
ekonomisti isti pretočili u inferiornost ženskih zarada (Bok 2005: 171, 197, 166).
Svet je krajem 19. veka bio ustrojen po
muškom modelu i prema muškim sposobnostima. Prvi ešalon žena koji je ušao u
javnu sferu, u borbi za sopstvena prava, naučiće da operiše sa više različitih
setova zahteva, trpeće pobede, poraze, često trošeći energiji na dokazivanje nacionalnih
lojalnosti, sporo i teško menjajući sopstvenu svest o vrednosti žene i još
sporije patrijarhalno ustrojstvo sveta. Moramo takođe priznati da se i danas, u
okviru feminističke prakse, suočavamo sa tenzijom izazvanom s jedne strane potrebom
da delamo kao žene, a sa druge strane potrebom da pronađemo identitet koji nije
izrazito određen našim rodom (Snitow 1990: 9-10). Kada danas analiziramo
argumente žena koje su delale unutar rigoroznog patrijarhalnog sistema 19. veka
moramo imati na umu da su one, kada su govorile kao žene, najpre bile u riziku
da budu ignorisane, a neretko i ismejane. Budući drugačije, da bi ih čuli,
morale su da, ili koriste taktike i političke akcije koje koriste muškarci na
istim položajima, ili da govore iz pozicije nemoći žrtvujući pri tom deo znanja
o specifično ženskim iskustvima (Isto, 9-10). Zato se dometi rada prvih
borkinja za ženska prava moraju pažljivo odmeravati. Kad je Adel Nemešanji u
pitanju moramo ceniti ne samo pedagoški rad već i situaciju u kojoj ona ličnim
životnim izborima svedoči feminizam. Pripadala je onom korpusu žena koje su
izborile ekonomsku samostalnost i izvesnu društvenu moć, te su sa te pozicije
bile vidljive u javnom prostoru. Sa pojedinim njihovim, često kontroverznim,
glasovima danas se ne moramo i ne možemo složiti, ali ceneći kontekst iz koja
su ponikli moramo ih poštovati kao jednu stepenicu u borbi za ženska prava.
Iz svega što za sada znamo o Adel Nemešanji
stoji konstatacija da je pedagoški i aktivistički rad Adele Nemešanji važan
segment istorije borbe za profesionalnu afirmaciju žena, što je uz podatak, da
je na mestu upravnice srednje devojačke škole od 1884, svrstava u red
znamenitih žena kulturne istorije srednje i jugoistočne Evrope na prelazu 19. u
20. vek.
O njenom privatnom životu ima malo podataka.
Bila je kći[17] Janoša Nemešanjija (1832-1899), kraljevskog savetnika, nadzornika
mađarskih i slovačkih škola, uglednog člana novosadske evangeličke zajednice,
koji je za zasluge na prosvetnom polju dobio mađarsko plemstvo. Austrijski car
i ugarski kralj Franc Josif I odlikovao je Adel Nemešanji zlatnim krstom 1913, a
o tome izvestio novosadski Ženski svet.
Dom Nemešanjijevih se nalazio u današnjoj novosadskoj ulici Petra Drapšina br.
29.
Adel je umrla u Novom Sadu, sahranjena je
8. marta 1933. u porodičnoj grobnici Nemešanjijevih na ovomesnom
evangeličko-reformatskom delu groblja u Futoškoj ulici. Podaci[18] o grobnici Nemešanjijevih 02/03-011G pokazuju da su tu sahranjeni
Janoš Nemešanji, njegova supruga Petronela rođ. Šefranka (Petronella Šefranka) (1834-1919)
i njihova kći Adel Nemešanji. Danas jedna ulica u novosadskom naselju Veternik
nosi ime Adel Nemešanji.
Izvori
Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888.
Literatura
Bok, Gizela. Žena u istoriji Evrope: od srednjeg veka do danas. Beograd: Klio, 2005.
Ердујхељи, Мелхиор. Историја Новог Сада (репринт). Ветерник: Дијам-М-прес, 2002.
Кркљуш, Љубомирка. „Правни положај жене у Војводини пре Другог светског рата“. Зборник Матице српске за друштвене науке бр. 88. (1990): 94-104.
Nemessányi, Adél. „Még néhány szó a tanító – és tanítónőképzéshez”. Magyar Tanítónőképző sz.1 (1892): 28-33.
Nóbik, Attila. „Feminization and professionalization in Hungary in the late 19th century. Women teachers in professional discourses in educational journals (1887-1891)”. Espacio, Tiempo y Educación, 4(1), 1-17, 2017. doi: http://dx.doi.org/10.14516/ete.2017.004.001.172 (preuteto 28.05.2019) .
Пушкар, Војислав. Боравишта угледних грађана Новог Сада кроз историју. Нови Сад: Прометеј: Општински завод за заштиту споменика културе: Новосадски клуб, 1995.
Snitow, Ann. “ A Gender Diary”. Conflicts in Feminism. ed. Marianne Hirsch and Evelyn Fox Keller, 9-43. New York/ London: Routledge, 1990.
Клицин. Мита, „О браку учитељица и званичница“. Жена – месечни часопис. Уређује Милица Јаше Томић бр.1 (1911): 34-36.
Стајић, Васа. Грађа за културну историју Новог Сада: из магистратске архиве књ. 2. Нови Сад: Матица српска, 1951.
Stojaković, Gordana. „Adel Nemešanji (Nemessányi Adél)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 124-125. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Tények, melyek a 19. század kőzepétől a 20. század kőzepéig meghatározták az Újvidéki, a Vajdasági Magyar nők emancipációjáért vívott küzdeimet“. Vajdasági Magyar Nők élettörténetei. 9-17. ur. Svenka Savić és Veronika Mitro. Újvidék: Futura Publikacije i Ženske studije i istraživanja, 2006.
Stojaković, Gordana i Svetlana Kresoja. „Adel Nemešanji (Nemessányi Adél)“. Ženska imena Novog Sada – Vodič za ljubitelje alternativnih tura. 26-27. Novi Sad: Turistička organizacija Grada Novog Sada, 2014.
Svi prilozi koji su dati uz ovu biografiju su
kopije dokumenata u rukopisu. Preuzeti su i objavljeni uz dozvolu Istorijskog
arhiva Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog
Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888. Isti
se ne mogu preuzimati.
[1] Prema izvodu iz Knjige rođenih iz 1871 (prepis): Adela Nevena Nemessányi (Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888). Isti je u prilogu ove biografije.
[2] Liptószentmiklós/ Liptovský Mikuláš je danas grad u Slovačkoj
(prim. aut.)
[4] Székesfehérvár je grad u
Mađarskoj. Srbi su ga nazivali Stolni Beograd (prim.aut.).
[5] Martovska revolucija u habzburškoj Kraljevini Ugarskoj započela je
15. marta 1848. a bila je deo opštih revolucionarnih tokova koji su u period
1848-1849. potresli Evropu. U mnogonacionalnoj državi, kao što je bila Habzburška
monarhija, revolucionarni pokreti su iznedrili snažne težnje naroda koji su je
činili za samostalnošću, ali i različite hegemonističke težnje prema manjinskim
narodima (prim. aut.).
[6] Osnovne biografske podatke o Adel Nemešanji dobila sam od dr Agneš
Ozer (Ózer Ágnes) istoričarke i muzeološkinje iz Novog Sada, a iste sam
objavila u knjizi Znamenite žene Novog
Sada I (2001) (prim. aut.).
[7] Nobik je ukazao na činjenicu da je Zakon o javnoj nastavi omogućio
jednake uslove i načine školovanja za muškarce i žene, te obavezivao nastavnike
oba pola da se uključuju u rad strukovnih udruženja, što je za posledicu imalo
feminizaciju naročito osnovnoškolske nastave i osnivanje mnogih časopisa o
pedagogiji i za pedagoge. Kako piše Nobik 1890. bilo je 12% žena, a 1900. 20%
njih među pedagozima, a u periodu 1868-1918. osnovano je oko 382 pedagoška
časopisa (Nóbik 2017: 6-7).
[8] “Nem tartom elfogadhatónak azt az észrevételt sem, hogy `még csak
nem vagyunk eléggé emanczipálva ahhoz, hogy férfiak gyűléseire szívesen járjunk
és disputáljunk azokkal, kiket női természetünk erősebbeknek
tart. A csiszoltságnak ezen neme magától jön, azt egyik képző-intézet sem nyújthatja.` Igenis, kell hogy
nyujtsa azt is, mert ha tenni elmulasztja megtörténik az, hogy a tanítónőnek férfi-kollegáival
szemben rövidebbet kell húznia…“ „ Ne mogu da prihvatim ni tu tvrdnju `da nismo
dovoljno emancipovane za to da idemo rado na sastanke muškaraca i da
diskutujemo sa onima koje naša ženska priroda smatra jačima. Ta vrsta
brušenosti dolazi sama od sebe, ni jedna škola ne može je pružiti.` I tekako
treba da pruži i to jer ako to propusti desiće se da će učiteljice uvek, u
odnosu na muške kolege izvlačiti deblji kraj…“ Prevod sa mađarskog na srpski
jezik: Lidija Dmitrijev.
[9]“ Nincs okom tehát visszavonni még most sem azon állítást, hogy a
tanítónők nem képeztetnek ki elég alaposan és elég komolyan választott pályájukra,
s daczára a hangoztatott felügyeletnek, nincsenek jól nevelve, mert legtöbb
esetben sokkal inkább nagyvilági hölgyek, mint egyszerű, szerény tantíónők, kiknek
majdani rendeltetésük n é p n e v e l ő k k é lenni”… Nemam razloga da
povučem stanovište da se učiteljice ne usavršavaju dovoljno temeljno na odabranu
struku i uprkos naglašenog nadzora nisu dobro vaspitane jer su u najviše
slučajeva pre velike svetske dame nego skronme učiteljice čije je pozvanje da
budu u č i t e lj i c e n a r o d a.” Prevod sa mađarskog na srpski jezik:
Lidija Dmitrijev.
[10] “She argued that women teachers’ salary should be lower than men’s
one, because their profession requires less effort, high salary would lead them
to a sumptuous lifestyle, they do not have as many social obligations as men,
it is easier for them to gain perquisite, if they marry their husbands would
also have salary and their temporary replacement would cost too much for the
maintainers of schools” (Nóbik 2017: 10-11). Prevod sa engleskog: Gordana
Stojaković.
[11] U službenoj prepisci kao i na biznis karti Adel Nemešanji se potpisuje
kao direktor, a ne direktorka (prim. aut).
[12] U drugoj polovini 19. veka u Ugarskoj od žene se očekivalo da bude
stub porodice i podrška poslovnom poduhvatu supruga, a ne da gradi sopstvenu
karijeru. To je proizvodilo izvesnu fluktuaciju unutar pedagoškog ženskog
korpusa i u prvi plan podizalo pitanja o opravdanosti i troškovima školovanja
pedagoškinja koje su zbog udaje savim napuštale odabrani poziv. Krajem 19. i
početkom 20. veka na snazi je bila zabrana udaja učiteljica u Donjoj Austriji,
a od 1888. u Hrvatskoj i Slavoniji je važio zakon po kome ako se učiteljica uda
morala je da se odrekne službe. U Ugarskoj je bila dozvoljena udaja učiteljica
ali, onu zaštitu koju je država pružala radnici (Zakon o zaštiti radnica) nije
pružala i ženi “iz srednjeg staleža” jer “preovlađuje mišljenje, da je zvanje za
devojke iz građanskog staleža samo privremena pripomoć, dok se ne udadu”
(Klicin 1911:35). U isto vreme retki ženski glasovi na izvesnim pozicijama moći
u javnoj sferi opstajali su samo ukoliko su bili u saglasju sa dominantnim
patrijarhalnim modelom rada. Proces feminizacije obrazovno-pedagoške delatnosti
u društvu započet krajem 19. veka počeo je da donosi plodove za mase žena u
profesionalnom smislu tek kada su one izborile jednak pravni položaj u odnosu
na muškarce u svim segmentima života i rada (prim.aut.)..
[13] Među podacima Arhive Slovačko-evangeličke crkve u Novom Sadu o
umrlim i sahranjenim vernicima nalaze se i oni o privatnom statusu Adel Nemešanji,
kao što je za žene bilo uobičajeno. Oni pokazuju da se Adel Nemešanji nije
udavala.
[14] Helena Lange (1848-1930), pedagoškinja feministkinja, jedna od
majki osnivačica nemačkog feminističkog pokreta, peticijom koja je kasnije
nazvana Žutom brošurom (Gelben
Broschüre) tražila je reformu
obrazovanja za žensku decu. Osnovala je različite kurseve za obrazovanje žena. Pokrenula
je magazin Žena (Die Frau), najvažnije glasilo feminističkog
pokreta u Nemačkoj. Osnovala je Savez nemačkih udruženja pedagoškinja i
Nacionalni savez ženskih organizacija Nemačke a bila je jedna od osnivačica
Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa (prim.aut.)
[15] Lorenz fon Štajn (1815-1819) je bio nemački ekonomista, sociolog,
univerzitetski profesor koji je u naučni diskurs uveo termin društveni pokret.
Termin je Štajn uveo u nauku na temeljima nejednakosti klasa u značenju
politički pokret zadobijanje socijalnih prava reformskim, a ne revolucionarnim
putem. Knjigu Žena na polju nacionalne
ekonomije (Die Frau
auf dem Gebiet der Nationalökonomie) objavio je u Štutgartu 1875. (prim.aut).
[16] U ulozi lekara u kreiranju i multiplikovanju seksualnog diskursa
gde je žensko telo smatrano za manje vredno i često posmatrano kroz prizmu
patologije što je poslužilo ka osnova za konstrukt rodnih uloga i opravdanje za
potčinjenost žena videti studiju Kingsley Kent, Susan. Sex an suffrage in Britain (1860-1914). New Jersey: Princeton
University Press, 1987.
[17] Prema izvodu iz Knjige rođenih: Adele Nevene Nemessányi iz
1871(prepis). Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog
kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888.
Biti nevidljiv i van vidokruga drugih nosi sa sobom oprečno značenje. Sa jedne strane, nevidljivost nam dozvoljava da posmatramo i delamo (gotovo) bez posledica, kao i da ignorišemo jasno definisane i nametnute granice. Ono što se podrazumeva i važi za ostale, za nas nevidljive ne važi. Sa druge strane, kada nam je nevidljivost sistemski nametnuta, ograničeno nam je kretanje, a možemo se usuditi da kažemo da nam je ograničeno i postojanje. Živimo u čudnim, liminalnim prostorima. Ne onim koje mi biramo i gde znamo kako da se koordinišemo, već u onim prostorima gde stičemo utisak da nas zakonitosti prelamaju, da nas postepeno brišu, ostavljajući naše (ne)postojanje bez tragova i dokaza da smo ikada bili tu.
Priča o kviru[1] na sceni savremene, srpske vizuelne umetnosti nažalost je priča o ograničenom kretanju i postojanju. Ipak, da bismo pričali o kvir umetnosti, prvo moramo osvestiti kako je biti kvir u našoj zemlji. Ne moramo ići daleko unazad i saplitati se o istorijske datume. Prošle godine, osamnaestogodišnja transrodna devojka Noa Milivojev pronađena je raskomadana u stanu svog momka u centru Beograda. Kao žrtva femicida, o kojima se u dominantnim medijima piše senzacionalistički, ona je žrtva i transfobije naše javnosti. Prvo se vodila kao nestalo lice 20 dana. Nestalo, dakle, nevidljivo. Sigurnosne kamere, kojih sigurno ima na desetine u centru metropole, baš u ovom slučaju nisu pomogle pri ranijem pronalasku ove devojke. Godinu dana kasnije, Andreju Obradoviću i njegovoj cimerki policija je upala u stan i, prema njegovim navodima, fizički, verbalno i seksualno ih zlostavljala jer su pripadnici LGBTQIA+ zajednice. Andrej započinje štrajk glađu ispred Skupštine usled neodgovarajućeg reagovanja Tužilaštva. Nakon šest meseci, Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu odbacuje njegovu krivičnu prijavu. Vidljiv, za sistem možda i previše. Rešenje: učiniti ga nevidljivim. Ono što on tvrdi je nevažeće. Nema ni tri meseca kako je Prajd info Centar u Beogradu prestao sa svojim radom. U saopštenju povodom zatvaranja, Prajd info Centar navodi: „Uprkos gotovo svakodnevnim pretnjama i dobacivanjima, zastava duginih boja se 6 dana u nedelji vijorila jednom od najprometnijih ulica u Beogradu još od 2018. godine, što je i rezultiralo sa preko 20 napada na lokal – od kojih je MUP Srbije adekvatno sankcionisalo 0.” Nekada vidljivo mesto – Centar, postalo je nevidljivo. Sva tri primera nametnute nevidljivosti dogodila su se u najvećem gradu u Srbiji za koji bismo pretpostavili da je ipak, koliko-toliko, otvoren i tolerantan.
A šta je sa savremenom umetnošću? Mesta umetnosti – edukativna/obrazovna, izlagačka, aktivistička, po svojoj prirodi mnogostruka, trebalo bi da su mesta i za kvir autore_ke i kvir umetnički sadržaj. Ovogodišnje Venecijansko bijenale naslovljeno „Stranci svuda”, inače najbitniji događaj savremene vizuelne umetnosti na svetskom nivou, koncipirano je od strane kustosa Adriana Pedrose (Adriano Pedrosa, 1965) koji se identifikuje kao kvir osoba. Kao ličnost koja u ovom kontekstu ima najveću umetničku odgovornost, Pedrosa je doneo odluku da veliki deo centralne postavke bijenala posveti upravo kvir autorima_kama. Postavljeni koncept bio je idealna prilika da svaka zemlja odgovori odabirom umetnika_ce koji u svojoj praksi ispituje pojmove drugačijeg, nepravedno skrajnutog, stranog – kvira. Naša zemlja prezentovala se projektom „Exposition Coloniale” umetnika Aleksandra Denića i kustoskinje Ksenije Samardžije. Koliko je naš paviljon imao veze sa strancima koji se nalaze svuda oko nas, istražite i zaključite sami.
Da se vratimo iz Italije u Srbiju. Institucije umetnosti, kad je njihov osnivač država, pokrajina, opština ili grad, ne prepoznaju kvir kao autentičnu i društveno značajnu umetničku pojavu. Reč kvir pojavljuje se stidljivo na ponekoj legendi radova koji su deo većih grupnih izložbi. Ozbiljni institucionalni poduhvati, na primer, Muzeja savremene umetnosti u Vojvodini ili Beogradu da prezentuju aktuelne kvir autore_ke i njihove umetničke prakse koje govore o kvir narativima nisu se dogodili. Mora se pratiti državna politika, a ona je homofobična. Zakon o istopolnim zajednicama je na nivou nacrta, verovatno strpan u neku od fioka Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, a još verovatnije je da se ključ te fioke „zagubio” nakon izjave predsednika Aleksandra Vučića da ga on neće potpisati jer bi to bilo u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije. Možda je institucionalna reprezentacija kvir umetnosti protivustavna? Logično, nezavisni umetnički prostori otvorili su svoja vrata. Marginalizovani odlaze u marginalizovana mesta. Rade sa marginalizovanim budžetima i za marginalizovanu publiku, ali barem rade. Uzimajući u obzir dragocenost umetničkih prostora kao što su Ostavinska galerija, Remont, Kvaka 22, Šok ZaDruga i Crna kuća, moramo se suočiti sa tim da je sistemska, institucionalna podrška najpotrebnija. Problem parcijalne zastupljenosti kvir umetnosti inicira problem hronološkog praćenja i razvoja kvira kao legitimnog i bitnog umetničkog diskursa. Kvir autora_ki ima, ali mesta za njih i njihovu umetnost su ograničena.
Kada pričamo o savremenoj vizuelnoj umetnosti imamo tendenciju da analiziramo izložbe i stručne publikacije kao kontekste iz kojih donosimo zaključke i formiramo kritičke stavove. Ipak, akademske obrazovne institucije na godišnjem nivou „proizvedu” na stotine mladih savremenih umetnika_ca, koji tek koračaju ka izlagačkim prostorima, bili oni zavisni, ko-zavisni ili potpuno nezavisni. Šta se dešava na akademijama umetnosti? Dok pišem ovaj tekst, razmišljam o svom iskustvu studiranja i radu sa studentima kao stručni saradnik na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Trenutno sam na doktorskim studijama, a nivoe studiranja sam nastavljao gotovo bez pauze. Dakle, imam svež uvid u sadržaj studijskih programa iz obe perspektive. Ne mogu ni na prste jedne ruke da nabrojim predavanja koja su tematizovala primere kvir umetnika_ca i njihovih umetničkih praksi. Svaka inicijativa se svodi na senzibilnost predavača_čice o kviru ili inicijativama studenata_tkinja da iskoriste priliku da pišu o kviru kada im je ispitni zadatak neki esej ili prezentacija. Te inicijative su veoma bitne, ali one same nisu dovoljne da postave kvir kao nezaobilazni umetnički fenomen vredan sistematične, kritičke analize. Poslednjih godina, na gotovo svakoj većoj studentskoj izložbi koju je organizovala Akademija umetnosti u Novom Sadu (RAZLIKE, Godišnja izložba studenata završne godine osnovnih akademskih studija, Svetsko bijenale fotografije i slč.), primećivao sam radove koji se nedvosmisleno bave kvir identitetima. Koristeći se različitim medijima, pa i performativnim praksama koje nisu česte u izlagačkim kontekstima (kao npr. drag kultura i drag performativnost), mladi autori_ke ukazuju na sebe, na sopstveno postojanje i nužnost da iskoriste svaku priliku da budu vidljivi_ve i dovoljno glasni_ne. Zbog prirodne mog posla koji zahteva individualni pristup u radu sa studentima_tkinjama na izgradnji njihovih umetničkih poetika, primetio sam hrabrost koja je u svakoj sledećoj generaciji nametljivija – hrabrost da se prezentuju na način koji odgovara njihovom doživljaju sebe, koji nije izašao iz nametnutog kalupa i koji je teško preoblikovati i manipulisati. Možda je vreme da Akademija umetnosti u Novom Sadu bude prva umetnička akademija koja bi u okviru svojih prostora oformila određeno telo zaduženo za prezentaciju i arhiviranje kvir umetničkih praksi sopstvenih studenata i zaposlenih? To telo bi moglo da bude adresa i siguran prostor za one kojima je potrebna podrška, a njegova jačina zavisila bi od nesebične razmene znanja i iskustva o kviru na relaciji studenti_tkinje – profesori_ke. Koliki bi uticaj mogla da ima godišnja publikacija izdata od strane Akademije umetnosti u Novom Sadu, koja bi obuhvatala radove studenata_tkinja koji se bave kvir temama, njihove tekstove i razmišljanja o kviru, kao i analize i stručne radove njihovih profesora_ki? Za sada smo u imaginaciji, a nadam se da ćemo kroz neko vreme biti i na prvoj javnoj prezentaciji neke takve publikacije.
Nevidljivost prožima svaki pasus ovog teksta, a možda i u svakoj rečenici. Nevidljivi smo kao kulturni radnici_ce u državi koja odvaja minimalna sredstva za produkciju savremenog stvaralaštva. Ako nismo imali sreću da se zaposlimo u nekoj od institucija i imamo sigurnu mesečnu zaradu, još više smo nevidljivi. Ako smo kvir, umetnici_ce, nezaposleni_ne ili bez sigurnih primanja, onda naše prepoznavanje zavisi isključivo od raspoloženja pojedinaca. Teško je pisati o savremenoj vizuelnoj umetnosti i analizirati kvir autore_ke i njihove radove iz mnogih razloga. Prvo i najvažnije, možemo autovati one koji nisu spremni na to. Drugo, možemo favorizovati neke koji su dobili (kakvu-takvu) prepoznatljivost i od njih praviti idilične primere koji nužno postaju normativni u očima onih koji su i dalje nevidljivi. Eto, ova dva razloga su bila dovoljna da ne budem „raspoloženi pojedinac” koji će ovaj tekst koncipirati kao analizu neke meni drage kvir umetničke prakse. Ne mislim da je takav pristup pogrešan, ali verujem da je pre toga bitnije ukazati na (ne)vidljivost kvira uopšte.
[1] Kvir je „kišobran termin” kojim se identifikuju ljudi koji nisu heteroseksualni i/ili cisrodni. Etimološki, reč je engleskog porekla i njena upotreba je zabeležena u XVI veku kada je bila sinonim za „čudno” i „ekscentrično”. Koristila se prilikom opisivanja ljudi čije ponašanje nije bilo normativno sa ostatkom društva, te je imala pežorativno značenje, da bi je tokom kasnih 80ih godina XX veka LGBTQIA+ zajednica prisvojila kao termin pozitivnog značenja kojim se identifikuju različiti seksualni identiteti.
Музеј Војводине се још једном изложбом уврстио у програмске концепте Европске престонице културе. Овога пута под програмски лук Хероине сместила се изложба коју је осмислио Савез феминистичких организација „(Ре)конекција“, а која је за тему имала одевни предмет, посматран из великог спектра различитих значењских углова везаних за слободу жене и женска права. Тако је настала изложба Марама као културни означитељ у сарадњи Женског музеја из Фирта у Немачкој (Frauen in der Einen Welt/Museum Frauen Kultur Regional-International), Музеја Војводине и ЖеНСког музеја из Новог Сада, подржана и од стране Гете института у Београду. Изложба представља различите могућности читања симболичких значења које мараме и начини њиховог ношења генеришу.
Концепт изложбе сачиниле су Силвиа Дражић и Вера Копицл, ауторке су Габи Франгер (Gaby Fragner), Елисабет Бала (Elisabeth Bala), Тијана Јаковљевић Шевић, Катарина Радисављевић, док су дизајн изложбе осмислиле Тијана Поповић Пјешчић и Мила Поповић, које су такође дале допринос фотографијама својих модних решења. Изложба се могла погледати у периоду од 18. маја до 30. јуна 2022.
Представљен је овде велики број марама које су се из разних делова света стекле у Женском музеју из Фирта, затим радови у форми документарних филмова и фотографије, те предмети из фонда Музеја Војводине, односно мараме свих народа, као и елементи који су пратили везивање марама у Војводини, где је фокус био на истицању сличности, а не разлика. Приказана је културна разноврсност у европском, ваневропском и локалном контексту, у свакодневном животу жена из историјске перспективе, као и антрополошке, социолошке и политичке аспекте који се могу ишчитати у марами као културном коду.
„Кроз различите садржаје ауторке изложбе пропитивале су стереотипна приписивања, разграничења, страхове и проблематизацију важних друштвених питања као што су идентификација, границе, миграције и ретрадиционализација, нови конзервативизам, култура постхуманизма.“
Изабране радове из савремене уметничке праксе потписују уметнице Тања Остојић, Персефони Миртсоу (Persefoni Myrtsou), Машад Афсар (Mashad Afshar). Ауторке промишљају и реинтерпретирају традиционалне женске улоге у субверзивном феминистичком читању актуелних друштвених феномена. Рад Тање Остојић Integration Impossible (2005) у форми перформанса, пропитује стваран и декларативни однос европске заједнице према мигрантима. Ношењем бурке са маскирним узорком по улицама Манчестера и црвене, тзв. „терористичке маске“, те високих потпетица и кратке црвене хаљине под бурком, уметница је желела да укаже на апстрактну слику, стереотипе и демонизацију имиграната и рат против тероризма које производе медији. Персефони Миртсоу изводи перформанс 2021. у којем облачи на себе комплетан бакин текстилни мираз, преиспитујући идеју припреме за удају и подвргавајући пародији невестински изглед, који подразумева вишеслојну ношњу за обред венчања. Две фотомонтаже Проклети печат Машад Афсар (Mashad Afshar), иранске уметнице у егзилу, приказују жену у одећи „чаршав“ иза које су верски или класични рукописи. Текстови су преузети из суре ан-Ниса из Курана, која дефинише социјална и законска права жена у исламским земљама, као и из илустрованих књига Alfiyah и Shalfiyah, познатих као персијска Кама Сутра, које приказују положаје тела током полног односа. Без обзира на различите заповести и историјске епохе, овим сликама је заједничка представа да је располагање женским телом увек контролисано и регулисано.
На изложби се могао видети и филм Undercovered (2017) Нејрe Латић Хулусић и Сабринe Беговић Ћорић. Након терористичких напада на Њујорк 2001. године хиџаб постаje контроверзан одевни предмет широм света. Воде се жестоке расправе о томе да ли муслиманке треба да носе вео у јавности. Истовремено, младе жене у посткомунистичкој, послератној Босни и Херцеговини све више пригрљују хиџаб као симбол верске слободе и својих уверења, а понекад и као чин отпора капиталистичкој слици о томе како би женска слобода требало да изгледа.
Партиципативни део изложбе односио се на емитовање фотографија сакупљених током припремање изложбе из приватних фондова ауторки али и других жена, које показују различите стилове и облике марама у размаку од једног века. Такође су се могле видети и фотографије жена са марамама из разних делова света, уз записе, кратке извештаје о мотивима и ономе што је условило одлуку да се марама изабере као свакодневни сапутник, као и обичаје који су били поштовани у различитим деловима света као што су Франконија (Немачка), Чад, Панама, Буркина Фасо, Анадолија, Нигерија, Казахстан, Херманштат, Такиле, Гватемала, Тунис, Курдистан.
Угњетавање женских права и достојанства није само део прошлости, већ се увек изнова појављује у старим и новим облицима. Апсурд и бруталност примене прописа облачења илуструје инцидент који се догодио на плажи у Ници 2016. године. Полицајци су натерали жену да скине буркини, купаћи костим за цело тело, који такође покрива главу и врат. Жене у Ирану, с друге стране, „чувари јавног морала“ приморавају да покривају главу и врат. А када се боре за своје право на самоопредељење, бивају подвргнуте најтежој тортури и затварању, што показује случај адвокатице за људска права Насрин Соутудех, који је документован на овој изложби. Иранска адвокатица за људска права Насрин Сотоудех је мучена и осуђена на дугу затворску казну јер је на суду бранила жене које нису носиле мараму. Ово је само један од низа примера који у последњих неколико година запљускују јавност и медије, а који се могао ишчитати на изложби као прилично језгровит и недвосмислен пример потискивања и тортуре над идентитетима и изборима, односно слободи и правима.
Изложбу су пратиле бројне радионице, пројекције документарних филмова и панели који тематизују културу ношења мараме кроз различите историјске, друштвене и политичке визуре и као сегмент свакодневних рутина.
Радионица Око главе: Дискурси једног комада платна, која је одржана у Културној станици „Свилара“, тематизовала је друштвени, политички и културни контекст ношења марама и других оглавља, суочавајући учеснике са друштвеним положајем жена које носе мараме, као и са предрасудама, неједнакостима, а често и дискриминацијама са којима се суочавају. У „Свилари“ је такође одржана радионица Марама у функцији одевних предмета различите намене под водством Тијане Поповић Пјешчић, Миле Поповић и Драгане Дубљевић, која је за циљ имала упознавање са техникама бојења и штампе на текстилу. У Парку присаједињења (између две зграде Музеја Воојводине) одржана је радионица Црвена марама Северине Простран, у реализацији Дечијег културног центра, која се бавила црвеном марамом као идеолошким симболом, чиме се оживело сећање на пионирску мараму као саставни део одрастања у периоду социјализма у СФРЈ. Одржана је трибина Опресија или еманципација и пројекција документарног филма Гледање у калдрму. Филм је разматрао ситуацију жена у тадашњем санџачком друштву, када је 1951. године у Југославији донет Закон о забрани ношења зара и фереџе. У ширем смислу, филм је заснован на свести о потреби стварања историје жена у Санџаку, како би се њихова прича у стварној историји града учинила видљивом, односно како би се историја могла сагледати, ревалуирати и допунити из другог, женског угла, тј. из испосвести обичних муслиманских жена.
Каталог је такође неизоставни део сваке изложбе, па се и овде појављује као пратилац. Бројна поглавља помало остављају утисак колажа, многа су могла бити интегрисана у јединствени текст, тако да би форма била на неки начин компактнија. Пуно материјала са изложбе, као што су фотографије са записима, а наравно и фотографије уметница, нашлo је овде своје место, док су нека поглавља остала непотписана, а нека преузета из других извора: Вера Копицл, Силвиа Дражић, Марама као културни означитељ; Тања Остојић, Интеграција немогућа 2005; Елизабет Бала, Габи Франгер, Тијана Јаковљевић Шевић, Око главе / Различити дискурси мараме као културног означитеља; Моја марама (изјаве 12 жена од 1985. до данас); Културе ношења марама (Франконија, Чад, Панама, Буркина Фасо, Анадолија, Нигерија, Казахстан, Херманштат, Такиле, Гватемала, Тунис, Курдистан, од 1985. до данас); Текстилне технике (поднаслови: Отисни платно, офарбај платно – „калико“ штампа; Штампање дрвеним модлама; Мајстор Сарафетин из Истанбула; Мајстор Хасан из Истанбула); Женска уметност; Вез за франконијску ношњу; Марама у моди; Покрити – не покрити; Завршно разматрање – Концепт изложбе ʽОко главе /Нови Сад 2022ʼ; Персефони Мyртсоу, Невеста, крпена неман; Катарина Радисављевић, Мала прича о идентитету жене у традиционалном друштву – покривање главе код жена на војвођанском селу; Тања Остојић, Протестне мараме против повлачења Турске из Истанбулске конвенције; Откривање / Under the Cover 2017; Тијана и Мила Поповић, Марама – модни израз или средство визуелне комуникације; Гледање у калдрму; Гордана Стојаковић, Поруке о зару и фереџи у АФЖ штампи на српском језику (1947–1951): Случај Космет.
Приказ објављен у Раду Музеја Војводине 64, 172–174.
Велики број историчара се слаже да се 19. век не може стриктно ограничити годинама његовог формалног почетка и краја. Зато се често користи термин дуги деветнаести век који за завршетак овог столећа узима крај Првог светског рата. Када је реч о нашој локaлној историји, овакво виђење наведеног временског периода посебно је значајно с обзиром на чињеницу да је 1918. године Војводина ушла у састав друге државе, што је за последицу имало велике друштвене, политичке, економске и друге промене. Сви ови процеси рефлектоваће се и на рад женских организација на нашем простору.
Током прве деценије 20. века у Новом Саду рад настављају женске задруге основане у претходном периоду. Свака конфесија имала је своју организацију овог типа, па су тако овде деловале Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња, Прва женска задруга (окупљала је припаднице католичке вероисповести), Јеврејска задруга, а од 1903. и организација Табита, која је окупљала Новосађанке евангелистичке вероисповести. Заједнички именитељ свих наведених друштава био је доминантно хуманитарни рад усмерен на различите категорије социјално и економски угроженог становништва. На њиховом челу биле су и даље припаднице такозване грађанске елите, а сам начин функционисања организација није се битно мењао у односу на крај 19. века.
Крајем 19. и почетком 20. века у Новом Саду стасава генерација младих жена чије су мајке биле међу оснивачицама и предводницама горе поменутих женских организација. Тако можемо говорити о другој генерацији припадница грађанског друштва, које су одрастале у нешто другачијем друштвеном амбијенту. Овде се пре свега мисли на повољније услове када је реч о женском образовању. За разлику од њихових мајки чије се формално школовање завршавало четворогодишњом основном школом, сада је постојала могућност продужетка образовања. Са тим циљем основане су Српска виша девојачка школа и Мађарска краљевска државна грађанска девојачка школа, а крајем 19. века девојкама коначно постаје доступно и гимназијско образовање. Неке од ученица Српске више девојачке школе наставиће са универзитетским школовањем, попут Владиславе Полит, Анице Савић Ребац, Данице Јовановић, Милеве Марић Ајнштајн и Исидоре Секулић. Многе ученице су се опредељивале за наставaк школовања за учитељски позив, након чега су радиле као учитељице у основним и девојачким школама у Војводини и Србији. Поред помака у сфери образовања, ова генерација Новосађанки имала је прилику да рано стекне искуство у јавном појављивању и промовисању. Иако се радило претежно о музичким или драмским наступима и учешћу у хуманитарним забавама, овакве праксе и вештине допринеће развоју једног новог женског грађанског животног стила. Са стеченим образовањем, социјалним и културним капиталом, ове младе жене ће током првих деценија 20. века преузети вођство у већ постојећим, али и покренути рад нових женских организација у Новом Саду. У томе су имале подршку како родитеља, тако и, у каснијим животним фазама, својих супруга. Ово је важно напоменути, јер је подршка породице како у образовању, тако и јавном раду и деловању жена била од пресудног значаја, посебно у првим деценијама 20. века.
Поред већ поменутих женских задруга, у Новом Саду до почетка Другог светског рата бележимо рад и ових организација: Женска читаоница Посестрима (1910), Коло напредних женскиња (1919), Синдикално удружење забавиља и учитељица у Новом Саду (1921), Централни савез Чехословачких жена у Краљевини СХС са седиштем у Новом Саду (1921), Матица напредних жена (1922), Књегиња Зорка – културно-хумано друштво, пододбор у Новом Саду (1925), Кора хлеба и дечје обданиште (1925), Женско музичко удружење (1927) и Коло српских сестара – Одбор у Новом Саду (1929).
У даљем тексту биће представљен рад неких од наведених друштава.
Добротворна здруга Српкиња Новосаткиња
У првој деценији 20. века Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња наставља свој каритативни рад усмерен на различите угрожене категорије становништва. По избијању Првог светског рата, на иницијативу Аркадија Варађанина, дугогодишњег секретара Задруге, чланице покрећу рад привремене болнице у Новом Саду. Болница је била смештена у згради Учитељског конвикта (данас Средњошколски дом у Николајевској улици), па је међу становништвом називана “конвикт шпитаљ” (Шекарић и Шекарић, 2019, 227, 228). За потребе болнице чланице Добротворне задруге су у кратком року прикупиле новчана и материјална средства, попут постељине, медицинског и санитетског материјала и лекова. Болницом је најпре управљао др Миладин Величковић Свињарев, а затим др Лаза Марковић, да би током рата она прешла у надлежност војно-санитетске власти. Чланице Добротворне задруге су помагале лекарима, неговале болеснике, припремале оброке у болничкој кухињи, као и рубље и потребан санитетски материјал. Током трајања рата у овој болници боравило је око 10000 рањеника и болесника, а посебно је била цењена међу рањеним Србима из Угарске. Оснивањем болнице Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња је успела да омогући свој опстанак током ратних година, за разлику од дугих српских друштава и штампаних гласила чији је рад био обустављен. У таквим околностима болница је била преко потребно место окупљања и размене информација за новосадске Србе.
Сл. 1. Чланице Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња у привременој болници (Музеј града Новог Сада)
Након завршетка Првог светског рата, Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња почиње да делује у другачијим друштвено-политичким условима у односу на оне из времена оснивања. Како наводи Васа Стајић, политичко уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у Југославију из темеља је изменило прилике под којима је деловала Добротворна задруга. Задаци везани за очување српске народности замењени су промоцијом идеје југословенства, али и решавањем „специјалних женских задатака“ (Женски покрет…1933, 204). Хуманитарни рад је и даље чинио окосницу рада чланица, али се све више ставља акценат на јавну промоцију и ширу препознатљивост њиховог деловања. На чело Задруге 1921. године долази предузимљива Зора Стефановић, која је још као млада девојка стекла искуство у вођењу девојачких удружења (више видети у: Јовановић Гудурић, Ивана. 2022. Заоставштина Зоре Вучетић – пример изградње женског грађанског идентитета у другој половини 19. века. Годишњак Музеја града Новог Сада, 17/2021: 119 – 140).
Сл. 2 Чланице управе Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, 30-е године 20. века (Музеј града Новог Сада)
Великим залагањем Зоре Стефановић Добротворна задруга је 1921. године основала Женску занатску школу у Новом Саду. Школа је од оснивања била саставни део државног образовног система. Састојала се од нижег, трогодишњег и вишег двогодишњег курса. У властитој радионици, која је била опремљена Сингер машинама за шивење, ученице су израђивале одећу, рубље и постељину по поруџбини. Трошкове рада школе сносили су Град Нови Сад и државно Министарство трговине, индустрије и занатства. У Добротворној задрузи постојао је и посебан фонд за помагање сиромашних ученица ове школе, који је од 1933. спојен са Фондом Савке Суботић, уз образложење да оба фонда имају исти циљ. Због великог броја ученица, Добротворна задруга је планирала да на месту свог дома изгради модерну троспратну зграду. Тим поводом се Зора Стефановић обратила Градском поглаварству Новог Сада, тражећи финансијска средства за овај подухват. Град је позитивно одговорио на њихову молбу и донео одлуку да им се за зидање друштвеног дома додели 100.000 динара у четири годишње рате (ИАНС Ф. 150, 16620-1940). Избијање Другог светског рат спречило је реализацију овог подухвата.
Сл. 3 Оглас за Женску стручну школу у Новом Саду, 1921.
Сл. 3 Оглас за Женску стручну школу у Новом Саду, 1921.
Предузимљивост Зоре Стефановић огледала се и покретању продавнице назване Пазар народних рукотворина, такође у надлежности Добротворне задруге. У радњи су се продавале и изнајмљивале ношње из свих крајева Југославије, као и друге рукотворине са народним мотивима (ИАНС Ф. 259, 36931-1942). На тај начин Добротворна задруга је наставила своју вишедеценијску мисију коју је започела Савка Суботић, а која је подразумевала промоцију народне уметности и женског ручног рада, али која је истовремено пружала женама могућност да остваре одређени материјални доходак. Током треће деценије 20. века Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња постаје чланица следећих савеза: Народног Женског Савеза Српкиња Хрватица и Словенкиња (1920), Савеза културних друштава у Новом Саду (1928) и Југословенског женског савеза (1930). На конгресу Народног женског савеза на Бледу 1926. године, у присуству Lady Eeghen председнице Интернационалног савеза женских удружења, Зора Стефановић је, на енглеском језику, представила рад женских организација у Војводини. Значајне јубилеје, као што су 40 и 50 година рада, обележиле су организацијом окупљања женских националних организација у Новом Саду, као и објављивањем публикације Женски покрет у Војводини, коју је приредио Васа Стајић 1933. године.
Сл. 4 Чланице Народног женског савеза Српкиња Хрватица и Словенкиња приликом боравка у Новом Саду, око 1920. (Музеј града Новог Сада)
У овом периоду Добротворна задруга је у свом раду имала подршку краљице Марије Карађорђевић и епископа бачког Иринеја Ћирића. Зора Стефановић као председница је у два наврата била у прилици да упозна краљицу са радом организације и то 1926. и 1937. године (Дан 1937).
Сл. 5 Програм Чајанке Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, 1933. (Музеј града Новог Сада)Сл. 6 Позив на LIII редовну годишњу скупштину Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, 1938. (Музеј града Новог Сада)
Рад Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња окончан је након Другог светског рата. Део имовине Добротворне задруге преузима АФЖ. Према наводима Богдана Шекарића, Музеј Матице српске је 1946. године од АФЖ-а преузео неколико комплета народних ношњи који су били претходно у власништву Задруге. Ови вредни предмети данас су део фонда Етнолошког одељења Музеја Војводине (Шекарић 2016, 263).
Женска читаоница Посестрима
Српска читаоница у Новом Саду, основана још 1845. године, донела је 1905. године одлуку да и жене могу постати редовни и пуноправни чланови овог друштва. Ипак било је потребно да прође још пет година да би у Новом Саду започела са радом прва женска читаоница.
Женска читаоница „Посестрима“ основана je 1910. године захваљујући иницијативи и великом залагању Милице Томић. О неформалним женским окупљањима која су претходила Читаоници пише сама Милица у првом броју часописа Жена који такође покренула и уређивала. Као посебно важан тренутак у предисторији удружења она наводи акцију прикупљања потписа жена против мађаризације српских школа. Том приликом успеле су да прикупе 30000 потписа Српкиња из Новог Сада и других места на простору Угарске (Томић1911, 20). Ова акција показала је женску друштвену снагу, али и потребу за формалним оснивањем организације која ће у средиште свог деловања ставити образовање и социјалну ангажованост жена. Управо је то била разлика у односу на постојеће женске организације чији је рад почетком 20. века и даље био усмерен превасходно на хуманитарну помоћ угроженим категоријама становништва. Друга важна дистинкција у односу на раније формирана женска удружења било је инсистирање Милице Томић на обједињавању припадница различитих сталежа и занимања. Тако она између осталог каже: „Код нас се састају ратарске жене на бунару, занатлијске за себе, а такозване госпође опет за себе, те су једна другој стране“ (Исто, 25).
Прву управу Женске читаонице чиниле су Милица Томић, председница, Љубица Јерковић, потпредседница, Евица Павковић, перовођа и Вукосава Алексијевић, књижничарка.
Основни циљ Читаонице био је образовни и просветитељски рад намењен женама без обзира на њихово порекло, старосну доб и сталешку припадност. Чланице су се окупљале у Читаоници једном недељно.
„Биле смо сложне и у томе да тај дан треба да је недеља, и то недеља поподне, јер смо хтеле да у то друштво обухватимо и наше најсиромашније слојеве. Водиле смо рачуна и о томе, да у тој нашој читаоници треба да буде и читање на глас, јер много наше старије женскиње не зна читати(…) А ми смо хтеле да и њих уведемо у наш круг“ (Томић 1911, 21).
Након јавног читања књига, следио је разговор о прочитаном, а затим и о другим темама за којим је постојало интересовање. Чланицама су такође биле на располагању и новине и књижевни листови. Већ током прве године постојања, Читаоница је, највише путем поклона, прикупила за свој фонд преко 300 примерака књига. Састанци су се одржавали у сали црквене општине, а како наводи Томић били су посећенији током зиме, док се лети број присутних смањивао због пољопривредних радова (Томић 1911, 24). Број чланица 1911. године био је близу две стотине. Милица Томић је заговарала идеју да се овакве читаонице оснивају и по другим местима на простору Војводине. По њеним речима то би био почетак „културног рада на преображају наше жене“ уз поновно наглашавање на зближавању жена без обзира на сталеж, занимање или старосну доб (Исто, 25).
Сл. 7. Део чланица Женске читаонице „Посестрима“, 1911. (преузето из часописа Жена, бр. 2)
Поред окупљања у читаоници, чланице су годишње организовале сéла, посебне програме забавно-поучне садржине намењене широј јавности. Овакви догађаји су се одржавали седам до осам пута годишње, а садржали су музички део у којем су наступала локална музичка удружења, драмски наступ и поучно предавање. Средства прикупљена на сéлима чланице су донирале Српској вишој девојачкој школи у Новом Саду.
Већ 1911. године чланице оснивају и своје добротворно друштво, такође названо Посестрима, а које је за циљ имало помоћ старим и болесним чланицама друштва, као и другим угроженим суграђанима. Tоком српско-турског и српско-бугарског рата прикупљале су помоћ за српске рањенике. Касније су у оквиру свог добротворног друштва основале и огранак за помоћ породиљама (Селихар 2015, 152).
Сл. 8 Чланице управе Женске читаонице „Посестрима“ (Музеј града Новог Сада)
Након прекида рада током Првог светског рата, Женска читаоница „Посестрима“ наставља са својим деловањем. Недељни састанци су се одржавали у просторијама Женске грађанске школе, а чланице поново приређују забавно – поучна сéла. Од 1922. године Женску читаоницу је на месту председнице предводила Олга Вилић, а међу сталним чланицама најуже управе биле су учитељица Сидонија Гајин и Десанка Ракић. Две године раније Читаоница је постала чланица Народног женског савеза Краљевине СХС.
У новинским извештајима са сéла која је Женска читаоница организовала у овом периоду наилазимо и на коментар да су на њима мање него раније присутне девојке из ратарских породица. Неименовани новинар закључује:
„Вредна председница „Посестриме“ гђа Олга Вилић развила је до сада много делатности, те је с правом надати да ће радо прихватити овај предлог и проширити рад овог заиста кориснога друштва и међу нашим ратаркама као што је то некада чинила и гђа Милица Томић (Застава 1922.)
Сл. 9 Чланице ”Посестриме”, око 1930. (Музеј града Новог Сада)Сл. 10 Чланице ”Посестриме” приликом полагања венца на споменик Светозару Милетићу у Новом Саду, 1939. (Музеј града Новог Сада)
Рад Женске читаонице „Посестрима“ престаје са почетком Другог светског рата.
Коло напредних женскиња
Коло напредних женскиња основано је у Новом Саду 1919. године. Организација је замишљена у форми женског клуба који би се првенствено бавио образовањем и едукацијом самих чланица и то из различитих области друштвеног деловања. Приликом оснивачке скупштине Смиља Петровић, једна од оснивачица, изнела је укратко циљеве организације следећим речима:
„Задатак друштва је: да отргне нашу жену из друштвене пасивности, да је упути у јавном друштвеном раду, и обавести о њеним правима и дужностима у држави, да би тако постала активна и корисна грађанка“ (Застава 1919 а).
Другачији наратив Кола у односу на девојачка и женска удружења са краја 19. века, али и другачији поглед на потребе и концепт женског образовања очитује се у критичком ставу који је у статуту организације изнела председница Јелена Остојић. Она о дотадашњем друштвеном моделу образовања и васпитања девојака између осталог каже:
„Бојати се да не буде и даље највиши идеал: да се уче страни језици, да се мало свира на гласовиру, да се приме лепи манири и да се изоштри око за најмодернији крој. Кад то све постигне, треба девојка још да се уда, и онда је испуњен највиши идеал“ (Коло напоредних женскиња…1919).
Управу Кола су чиниле још и Зорка С. Лазић, потпредседница, госпођица Јелка Павловић, пословођа, госпођица Ванда Стратимировић, благајкиња, госпођица Нада Павловић, књижњичарка, а одборкиње су биле госпође Зора Стефановић, Вукица Алексијевић, Смиља Петровић и госпођица Кристина Велић (Застава 1919 а).
Само неколико дана након оснивачког састанка у организацији Кола одржано је и прво предавање. На тему Право и дужност жене, говорио је др М. Ђ. Поповић (Застава 1919 а). Следеће предавање одржао је др Владан Јојкић, а на тему „О проблемима светске политике I – Британска империја“ (Застава 1919 б).
На самом крају 1921. године у организацији Кола предавање у дворани Матице српске одржао је социолог из Београда Федор Никић. Тема његовог предавања била је социјално васпитање жена. Том приликом говорила је и Катица Богдановић, наставница Београдске женске гимназије, о Социјалном течају за жене, одржаном у Београду (Застава 1920 а). Исте године чланице Кола су покренуле школу српског језика за несрбе.
О веома добром позиционирању и препознатљивости Кола у ширем друштвеном окружењу говори чињеница да је оно наведено међу грађанским организацијама чије је чланство позвало Соколско друштво на општи протест против одлуке о припајању делова Словеније и Далмације Италији. Међу јавно позваним удружењима биле су три српске женске организације – Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња, Женска читаоница „Посестрима“ и Коло напредних женскиња (Застава 1921).
Новине Застава пренеле су 8. фебруара 1921. године вест да је Коло напредних женскиња постало Матица напредних жена као прва локална посебна Матица, а у складу са новим уставом Матице српске. На овај корак Матица се одлучила у циљу сједињавања просветих активности обе организације (Застава 1921 б). Прерастањем Кола у Матицу напредних жена дошло је до веома важног искорака у раду Матице српске. Жене по први пут добијају право на статус члана – оснивача у најстаријој српској културној институцији. До тада су оне имале право само на статус члана – помагача, а и ту могућност је користио мали број жена.
Матица напредних жена
Матица напредних жена након оснивања наставља мисију Кола напредних женскиња. Поред већ поменутог Федора Никића који је одржао ”цео течај о феминизму”, Матица српска извештава да су на ову тему 1921. године предавања одржали и Васа Стајић, Јованка Миљак из Сарајева, Савета Милојевић из Београда и професор Балубџић (Застава 1922 б). Током 1922. године организују серију такозваних конференцијa које су и даље имале циљ упознавања шире јавности са женским покретом. У овом циклусу предавање под називом „Женски покрет код нас и на страни“ одржала је Зорка Каснар-Караџић, a уследило је и предавање на тему ”Социјалне кризе и феминизма” (М. Главина). До краја ове године Матица напредних жена уписала је 80 нових чланица.
Сл. 11 Чланска карта Матице напредних жена, 1924. (Музеј града Новог Сада)
Рад Матице напредних жена током друге половине треће и читаву четврту деценију 20. века обележиће деловање Народног универзитета. Ову установу Матица је основала са циљем интензивирања свог просветног рада. Предавања организована у оквиру Народног универзитета била су заиста бројна, а теме су биле из различитих области као што су „литерална, историјска, социјално-медицинска и социјално-економска“ (Застава 1925). Програми Народног универзитета били су намењени најширој јавности.
Сл. 12 и 13 Позивнице на предавања у организацији Народног универзитета, 1932, 1934. (Музеј града Новог Сада)
Са циљем обележавања важних датума и јубилеја Матица напредних жена организовала је и пригодне свечане академије. Тако је 1923. посебним програмом који је обухватао свечану академију и позоришну представу обележила деведесет година од рођења песника Јована Јовановића Змаја (Застава 1923). Године 1931. приредиле су свечану академију посвећену сећању на песникињу Милицу Стојадиновић Српкињу.
Сл. 14 Позив на свечану академију у спомен Милице Стојадиновић Српкиње, 1931. (Музеј града Новог Сада)
Током интензивног рада дугог две деценије Матица Напредних жена је остварила значајне резултате на пољу образовања и просвећивања народа. Често у неизвесној финансијској ситуацији, уз велике напоре управе и чланица успевале су да за предаваче ангажују еминентне стручњаке и различитих области. Организацију су предводиле Олга Крно, Катица Главина, Дара Суботић, а од 1928. године на месту председнице била је Вида Француз Увалић.
Кора хлеба и дечје обданиште
Екуменско друштво Кора хлеба и дечје обданиште је основано 1925. године од стране неколико представника новосадског грађанства, а на иницијативу Јелене Кон. Циљ организације је на почетку била подела бесплатног хлеба најсиромашнијим суграђанима. Међу члановима оснивачима, посебно заслужним за успешан рад друштва, наводе се: Дора Дунђерски, Јелена Кон, Јосип Јулије Кон, Штефанија Штесл, Милица Моч, Ђорђе Вајферт, Ерна Бауер, Зелма Брезовски, Марија Вајс, Ема Ашенбренер, Душан Кенигштетлер, Вида Марковић, Ева Штолц.
Већ 1926. године друштво се профилише у женску наднационалну организацију чији је рад био превасходно усмерен на заштиту мајки и деце. Први значајан подухват у овом правцу било је отварање дечјег обданишта за децу из сиромашних породица. За простор је одабран део зграде Дома народног здравља (данас објекат Дома здравља Нови Сад на Булевару Михајла Пупина). Новосадске новине Застава у извештају из 1927. године пренеле су да је обданиште опремљено трпезаријом у којој деца добијају три оброка, собом за игру, спаваоницом, купатилом са тушевима и топлом водом, као и да све просторије имају централно грејање. У кухињи обданишта храну су добијали и сиромашни ученици новосадских школа (Застава 1927). Број деце који је боравио у обданишту је био у сталном порасту, па је 1929. године достигао њих преко 60.
Чланице Коре хлеба настављају да раде на систематској бризи о деци, па тако 1930. године покрећу рад млечне кухиње у којој су припремани млеко и млечне смесе за одојчад. Стручан приступ у овом сегменту рада огледао се у чињеници да су млечне смесе припремане за свако дете понаособ и то према упутству лекара. Кухиња је била опремљена и најсавременијим уређајем за стерилизацију.
Сл. 15 Плакат за програм Дечије поподне у организацији Коре хлеба и дечјег обданишта, 1928. (Музеј града Новог Сада)
Поред свакодневних активности у обданишту, чланице друштва су сваке године посебним поклонима даривале децу православне и католичке вероисповести за божићне празнике. Друштво је од септембра 1930. године деловало под покровитељством краљице Марије Карађорђевић, која је 1937. године и лично обишла просторије обданишта ове организације (Правда 1937).
Сл. 16 Тисканица са меморандумом друштва Кора хлеба и дечје обданиште, 1932. (Музеј града Новог Сада)
Од 1933. године друштво је поседовало своју зграду, за чију изградњу су добили средства из Фонда Његовог Величанства Краља. Објекат, који се налази у данашњој улици Соње Маринковић, пројектовао је у стилу модерне архитекта Ђорђе Табаковић. Изнад улаза у зграду налази се скулптура ”Мајка са дететом”, рад вајара Михаља Корна, која јасно упућује на основну намену објекта, као и организације која је у њему била смештана. Од 1937. године поред постојећег обданишта, млечне кухиње, ђачке трпезарије, саветовалишта за мајке, у овом објекту је покренут и рад посебног одељка за одојчад. Због свега наведеног не чуди чињеница да је новинар листа Правда приликом посете дому организације Кора хлеба и дечје обданиште, закључио да се ради о најмодернијој и најактивнијој социјалној установи приватне иницијативе на нашим просторима (Правда 1938).
Чланице друштва Кора хлеба и дечје обданиште предвођене Јеленом Кон, често су у сврху прикупљања новчаних средстава за свој хуманитарни рад приређивале концерте познатих музичких извођача и ансамбала. Тако су у Новом Саду током 20-их година 20. века, између осталих, наступали: чланица бечке опере Вера Шварц, коју је на клавиру пратио Иван Брезовшек, диригент београдске опере, пијаниста Мор Росентал, виолинисти Бронислав Хуберман и Ваша Пшиход, Ансамбл Донских Козака, као и Бечко позориште комичара.
Сл. 17 Плакат за концерт Донских козака у организацији друштва Кора хлеба и дечје обданиште, 1929. (Музеј града Новог Сада)
Женско музичко удружење
У међуратном периоду створени су услови за оснивање једног специфичног женског друштва. Ради се о Женском музичком друштву које 1927. године основала Вида Вулко Варађанин. Нови Сад је до тада већ имао веома развијену традицију музичких друштава и хорова, који су, као и већина раније осниваних грађанских организација, деловали на националној основи. Вида Вулко Варађанин је била угледна грађанка и пијанисткиња, која је своју пасионирану љубав према музици често повезивала са хуманитарним радом (била је истакнута чланица Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња и предводница организације Црвеног крста у Новом Саду). Велику подршку и помоћ у оснивању Женског музичког друштва пружили су јој Милице Моч, такође пијанисткиња и педагошкиња и Светолик Пашћан, познати композитор и хоровође. Ово је било прво удружење оваквог типа на југословенским просторима. Чланице су примане у три секције – инструменталну, солистичку и хорску која је била најактивнија.
Сл. 18 Чланице Женског музичког удружења, 1928. (Музеј града Новог Сада)
Године 1930. Женско музичко удружење освојило је прво место на Првој утакмици јужнословенских певачких друштава, одржаној у Београду, у организацији Југословенског певачког савеза. Као првопласиранима, додељен им је трофеј у облику златне лире – дар краља Александра Карађорђевића. У новинском извештају са доделе трофеја наведено је и следеће:
”… Председница удружења Вида Вулко Варађанин је истакла улогу жене у нашем јавном животу, констатујући да жене све више узимају учешћа у њему и да је Женско музичко удружење, које је основано пре три године, један од тих резултата културних стремљења наших жена” (Време 1930).
Сл. 19. Чланице Женског музичког удружења са трофејом освојеним на Првој утакмици јужнословенских певачких друштава, 1930. (Музеј града Новог Сада)
Чланице Женског музичког удружења реализовале су две значајне турнеје. Прва је одржана 1932. године по градовима тадашње Чехословачке, а друга почетком 1934. и обухватала је концерте у Београду, Загребу, Љубљани и Марибору. На обе турнеје чланице су изводиле свој већ препознатљив репертоар који су чинила захтевна хорска дела савремених југословенских композитора и уметничке обраде народних песама. О турнејама је писала и тадашња штампа. Лист Нови Сад, од 10. марта 1934. године, преноси неколико критика београдске и загребачке штампе. У њима се посебно наглашава специфичан репертоар хора, који чине песме „модернистичке текстовне и музичке концепције“, базиран на југословенским ауторима. Позитивно су оцењени техника, музикалност, интонација и ритмика. Речи хвале упућене су оснивачу и диригенту Светолику Пашћану Којанову. За разлику од београдског концерта, где је по речима извештача сала била готово празна, дворана Глазбеног завода у Загребу била је пуна отмене концертне публике (Нови Сад 1934). У Марибору су Женско музичко удружење дочекале представнице свих женских и певачких друштава. Као посебно пријатан дочек и боравак ипак су издвојиле онај у Загребу где су их дочекале представнице Југословенског женског савеза у Загребу.
Током постојања дугог више од једне деценије, ово удружење приредило је бројне концерте пре свега савремене, али и духовне хорске музике. Јединствени женски хор радо је учествовао у догађајима којe су у Новом Саду и околини приређивала друга музичка и културна друштва.
Сл. 20 Програм концерта Женског музичког удружења одржаног у Вуковару, 1930. (Музеј града Новог Сада)Сл. 21 Позивница за концерт модерне музике у извођењу чланица Женског музичког удружења, 1931. (Музеј града Новог Сада)
Примери сарадње женских организација у Новом Саду у међуратном периоду
Као пример сарадње српских женских организација навешћемо једну заједничку хуманитарну акцију. На Ђурђевдан 1920. године чланице Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, Женске читаонице Посестрима и Кола напредних женскиња, организовале су хуманитарну продају цвећа, а са циљем прикупљања средстава у корист радионица које су водили и у којима су радили инвалиди (Застава 1920 б).
Великим залагањем Виде Вулко Варађанин, организација Црвеног крста у Новом Саду је 1927. године покренула рад прве Народне кухиње. У рад кухиње укључиле су се чланице неколико новосадских женских организација – Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, Римокатоличке женске лиге, Јеврејске женске задруге, испоставе удружења „Кнегиња Зорка“, удружења „Посестрима“, уз стално присуство чланица Месног одбора Црвеног крста. Представнице наведених организација су се према недељном распореду смењивале у просторијама Народне кухиње, где су помагале око припреме и поделе хране најсиромашнијим суграђанима.
Литература и извори:
Време. 1930. „Предаја златне лире Њ. В. Краља новосадском женском певачком удружењу, прваку Југословенског певачког савеза”, 3. фебруар.
Дан. 1937. „На путу за Румунију Њ. В. Краљица Марија задржала се јуче са Њ. В. Краљевићем Андрејом у Н. Саду”, 5. мај.
Женски покрет у Војводини. 1933. Нови Сад: Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња.
Застава: орган радикалне странке. 1919 а. „Коло Напредних Женскиња у Новом Саду”, 23. фебруар.
Застава: орган радикалне странке. 1919. б „Коло Напредних Женскиња”, 28. март.
Застава: орган радикалне странке. 1920. а „Из Матице Српске”, 31. децембар.
Застава: орган радикалне странке. 1920. б „ Цветни дан у Новом Саду”, 6. мај.
Застава: орган радикалне странке. 1921. „Позив на велики народни збор”, 3. април.
Застава: орган радикалне странке. 1921. б „Из Матице Српске”, 8. фебруар.
Застава: орган радикалне странке. 1922. а „Са забаве Посестриме”, 13. октобар.
Застава: орган радикалне странке. 1922. б „Матица српска у години 1921 – 1922”, 22. јануар.
Застава: орган радикалне странке. 1923. „Јован Јовановић Змај”, 5. децембар.
Застава: орган радикалне странке. 1925. ”Извештај о раду Матице напредних жена”, 14. октобар.
Застава: орган радикалне странке. 1927. „Дечје обданиште у Н. Саду”, 24. април.
Коло напоредних женскиња, организација, устав, програм. 1919. Нови Сад: Књижарница Св. Ф. Огњановића.
Нови Сад. 1934. 10. март.
Правда. 1937. ”Њ. В. Краљица са Краљевићем Андрејом посетила је данас Нови Сад и обишла хумана друштва и Државну болницу”, 1. јун.
Правда. 1938. ”За четрнаест година друштво Кора хлеба и дечје обданиште постигло узорне резултате на хуманом и социјалном пољу”, 6. март.
Селихар, Карла. 2015. „Српске читаонице у Војводини до 1918. године.“ Докторска дисертација. Филолошки факултет Универзитета у Београду.
Томић, Милица. 1911. „Женска читаоница“. Жена, месечни часопис за жене, год. 1, бр. 1. Нови Сад.
Шекарић, Богдан. 2016. Формирање првих српских етнографских збирки у Војводини у периоду 1847 – 1941. Годишњак Музеја града Новог Сада, 16/2016, 262 – 268.
Шекарић, Богдан и Јелена Шекарић. 2019. „Болница Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња“. У Зборник радова Деветог конгреса историчара медицине, 800 година српске медицине, ур. Зоран Вацић, 221–233. Београд: Српско лекарско друштво.
Општи развој друштва, нарочито индустријализација и урбанизација, у 18. и 19. веку, као и развој школства, доводе до стварања нових друштвених слојева, нових елита, са јасно израженим националним ставовима. То је време у коме се оснивају партијска, али и грађанска удружења идеолошког карактера која окупљају истомишљенике и људе са заједничким интересима. То је време у коме своја удружења формирају и жене које су свој елитни статус стицале на два начина; један је рођењем или удајом, а други се базирао на образовању. Реч је о релативно малом броју жена које су уживале велики углед у својим срединама. Разлози њиховог окупљања су двојаки. Једни се односе на еманципацију жене у друштву и њен бољи социјални статус, а други на хуманитарни рад и потребу да допринесу својим ангажовањем бољитку заједнице. Са тим циљевима оснивају се грађанске организације чији основни задаци ће бити решавање неких од друштвено политичких проблема којима се државна власт не бави или не бави довољно.
Истовремено са формирањем женских друштава у Европи и свету, формирају се и удружења на просторима где Срби живе. Разлога за оснивање хуманитарних удружења жена било је много. Један од основних, почетком 20. века, биле су недаће српског народа. Страдање у јужним српским областима, Македонији и Старој Србији, нагнало је Српкиње да се окупе око идеје сакупљања помоћи српском народу који је под терором Отоманске власти.
Сл. 1 Лого Кола српских сестара из 1903. године
Група интелектуалаца, предвођена Надеждом Петровић, Делфом и Иваном Ивановићем, Браниславом Нушићем и другима, тражећи начин како да се помогне српским страдалницима под турском управом, дошли су на идеју о оснивању удружења које би окупило жене у Београду, а и шире, са циљем прикупљања и дистрибуције помоћи сиромашном и угрошеном становништву. Сам назив „Коло српских сестара“ (у даљем тексту: Коло или КСС) одредио је Бранислав Нушић, а на основу два предлога Ивана Ивановића: „Друштво српских сестара“ и/или „Коло Српкиња“. Рад на оснивању и конституисању КСС привукао је пажњу великог броја жена које су подржале ту идеју. Преко 50 оснивачица било је укључено у организацију прве Скупштине. Оснивачки скуп је одржан на Велику Госпојину 15/28. августа 1903. година на Коларцу. Скупило се преко 3000 људи, од којих највише жена. Изабрано је прво руководство, а за прву председницу именована је Савка Суботић.
Савка Суботић (Нови Сад, 23.10.1834. – Земун, 25.11.1918.) је рођена и највећи део живота провела у Новом Саду. Потиче из чувене трговачке породице Полит, од оца Јована и мајке Јулијане рођ. Десанчић. Била је удата за политичара и књижевника Јована Суботића са којим је имала осморо деце.
Рад Савке Суботић се може посматрати са различитих становишта; етнолошког, уметничког, социолошког, филозофског или хуманитарног. За њу се може рећи да је цео живот била друштвени активиста јер је радила на еманципацији жене у српском друштву. Bорбу за бољи статус жене у породици и друштву водила је на различите начине. Један од њих био је и стварање женских друштава. Прво удружење, „Одбор госпођа“ основала је у Загребу 1865. године, а „Прву женску задругу“ 1867. године у Новом Саду. Основни задатак ове задруге био је помагање сиромашних девојака да се школују за учитељице. Из Задруге ће се издвојити Српкиње у засебан „Женски одбор“ из ког ће 1880. године бити формирана „Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња“. Циљеви Задруге дефинисани су речима … да бедне и невољне помаже, гладне нахрани, жедне напоји, наге заодене, болне подиже, мртве погребе, неуке обучи и на пут рада и заслуга упути, како би својим знањем и умењем, вредноћом и разбором водили у зрелијим годинама частан и поштен живот. Задруге се оснивају и у другим насељима на простору Аустроугарске, Србије, па и у САД-ма. За непуних 40 година основано је преко 120 задруга Српкиња.
Сл. 2 Савка Суботић (1834–1918), прва председница Кола српских сестара
Због свог рада, познатог не само домаћој интелигенцији него и у светским круговима, бирана је за председницу Српског народног женског савеза, али и за прву председницу Кола српских сестара. Ту функцију обављала је у периоду август 1903 – јесен 1905.
Коло је изузетно добро прихваћено од стране београдских жена, а чланство у њему је представљало и ствар друштвеног престижа. Истовремено, жена је радом у Колу постајала активни учесник у друштвеном развоју Србије и добијала могућност јавне афирмације. Треба нагласити да је то време у коме се на оснивање и рад женских удружења није гледало благонаклоно. Тако је и Коло често наилазило на подсмех и омаловажавање, чак и у тадашњим штампаним медијима.
Сл. 3 Нацрт повеље Кола српских сестара, рад Уроша Предића
Активности Кола, као културно-просветног, доброчинског, духовног и патриотско-хуманитарног друштва, биле су морално и материјално потпомагање Срба у неослобођеним и новоослобођеним крајевима; прикупљање финансијских средстава и усмеравање онима којима је помоћ потребна, као и рад на образовању, нарочито женске деце. У првим годинама КСС се бавило прикупљањем прилога у новцу, роби (жито, храна, огрев, одећа, обућа, постељина), санитетском материјалу, лековима. За сирочад са ратом захваћених простора обезбеђивана су склоништа. Организовани су течајеви за обуку мисионарки и болничарки. Поред прикупљања материјалне помоћи КСС је настојало, својим активностима, сачувати и духовну страну српства. Зато су редовно палиле свеће и обављале помен за погинуле у ратовима. Свој рад желеле су приближити широј јавности, па су издавале годишњи календар „Вардар“ у коме су, поред верског календара и редовних извештаја о раду одбора Кола, објављивале текстове и фотографије родољубивог и историјског садржаја. Коло је, према потреби, подизало болнице, стационаре, чајџинице, домове за инвалиде или сирочад, занатске школе, интернате, па и универзитете. Врло често штићеници Кола биле су и особе несрпске националности.
Рад овог Кола инспирисао је жене и у другим крајевима да се удруже и оснују своје одборе. Крајем 20-их година 20. века Главни одбор Кола срспких сестара са седиштем у Београду бројао је преко 100 одбора. Многа од њих налазила су се ван Србије, у Словенији, Хрватској, Македонији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, али и ван тадашње Краљевине СХС, односно Југославије, у САД-а. Једно од њих било је и Коло српских сестара – Одбор у Новом Саду.
Оснивање Кола српских сестара – Одбор у Новом Саду
Ширење мреже одбора Кола српских сестара најспорије се одвијао у Војводини. Разлози су двојаки. Постојање већ бројних женских удружења која су се бавила хуманитарним радом, попут Добротворних задруга Српкиња. Други разлози леже у чињеници да је Војводина, до 1918. године била у саставу Аустроугарског царства у коме су живеле бројне етничке заједнице.
Релативно касно, тек 30. маја 1929. године основано је Коло српских сестара – Одбор у Новом Саду. Аргументи за овакву ситуацију налазе се у чињеници да је Нови Сад, деценијама уназад, имао удружења која су се са великим успехом, поред осталог, бавила и доброчинитељским радом. Пре свега то су Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња, Прва женска задруга, Хумано друштво „Кора хлеба и дечје обданиште“, Орфелинат, Задруга „Добротвор“, Девојачко удружење за изображење у српском духу, Удружење „Посестриме“, Коло српских девојака, Црвени крст, као и бројна просветно културна друштва.
Сл. 4 Печат и меморандум Кола српских сестара – Одбор у Новом Саду
Удружење под називом Коло српских девојака постојало у Новом Саду још крајем 19. и почетком 20. века, а његове чланице биле су ћерке познатих интелектуалца и виђенијих Новосађана: Зора (Илија) Вучетић, Анђелија (Александар) Сандић, Јелисавета (Стеван) Барако, Милка (Михајло) Полит, Јелена (Коста) Чавић, Невена (Димитрије) Јовановић, Даница (Милан) Јовановић, Емилија (Александар) Адамовић, Даринка (Коста) Милутиновић. Ово Коло је било подмладак Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња.
Коло је приређивало базаре са игранкама и музичке догађаје хуманитарног карактера на којима су наступале чланице. Тако је у њиховој организацији 1901. године одржан концерт са игранком, а у корист Српског народног позоришта, а затим и Девојачко вече са игранком чији је приход био намењен издржавању српских основних школа у Будимској епархији.
По узору на централно Коло у Београду и новосадско је оснивало своје пододборе. Пододбор у Степановићеву формиран је 1936. године, а две године касније (1938) и у Сиригу. Новосадско Коло је све време пружало материјалну и новчану помоћ овим пододборима. Да би привукли пажњу млађих популација Коло је 1936. године основало Подмладак Кола српских сестара.
Сл. 5 Чланице Кола српских сестара у Новом Саду, фото: Градска библиотека у Новом Саду (Завичајна библиотека)
Од 1939. године рођење пресвете Богородице –Мала Госпојина која се празнује 08/21. септембра прославља се не само као слава КСС у Београду, него и Одбора у Новом Саду. Кума славе 1939. и 1940. била је Љубица Рајх Поповић.
Основни задаци Кола
Једно од геслова рада КСС уопштено било је бољитак општег добра. Рад како Главног одбора Кола српских сестара са седиштем у Београду, тако и свих одбора био је регулисан „Правилима Кола српских сестара“ и „Упутством“. У првим Правилима Друштва из 1903. године јасно су дефинисани разлози за оснивање: У доброј жељи да приме и понесу сваки део дужности према своме народу, удружују се све сестре српкиње под именом Коло српских сестара…, као и циљеви: …морално и материјално помагање своје браће и сестара из потлачених крајева српских, који су услед сталних нередовних прилика у тим крајевима на сестринску помоћ упућени, као и подржавање и потпомагање сваке тежње за ослобођењем српства“.
Сл. 6a Правила о раду Кола српских сестара из 1921.Сл. 6б Упутство за рад Кола из 1928, вл. Библиотека Матице српске
Чланство у Колу је добровољно, а представља и част. Бити члан значи чинити добро другима.
Новосадски одбор КСС настао у Краљевини СХС, односно Југославији, поред хуманитарног, просветног и културног рада, имао је задатак да ради на буђењу родољубља и националне свести Југословена и међусобном духовном зближавању свих јужнословенских народа. Вођене таквим циљевима чланице су сакупљале помоћ за сиромашну децу, за исхрану новосадске сиротиње, болесницима обезбеђивале повратнe карте након лечења, брзу помоћ давале бедницима, припремале забаве, игранке, чајанке, организовале бројна предавања и помене, учествовале у обележавању важних историјских догађаја…
Сл. 7 Чланице Кола у Новом Саду са председницом Емилијом Софић, око 1930. године, фото: Народна библиотека Србије
Органи и чланство Кола
Чланство у Колу је искључиво на добровољној бази, а може бити редовно, као утемељачи, почасно и добротворно. Редовне чланице учествују у раду Кола и дужне су плаћати месечну или годишњу чланарину. Статус утемељача се добијао уплаћивањем одређене суме новца, а добротвора завештањем веће финансијске донације. Почасне чланове је именовала Скупштина КСС, а на основу изузетног доприноса општем интересу српског народа или заслуга у раду Кола.
Главни орган рада КСС била је Скупштина. Од управљачких органа Коло је именовало управни и надзорни одбор. Управни одбор је бројао шест чланова: председницу, две потпредседнице, два секретара и благајницу. Надзорни одбор чинила су три до четири члана од којих је једна била председница. Поред ових органа постојала је и одборничка група која је бројала 25–38 чланица. Према потреби Коло је именовало саветне чланове.
Почасни председник Скупштине КСС од његовог оснивања (1929) био је Његово Високопреосвештенство Господин Епископ бачки др Иринеј Ћирић, а од 1934. ту част је прихватио Његова Светост Патријарх српски Господин Варнава. Почасне председнице, по својој функцији, биле су супруге банова који су столовали у Новом Саду: Љубица Дуњић, супруга Радосава Дуњића (1930), Станка-Стана Матић, супруга Светомира Матића (1930–1931), Цајка Николић, супруга Милана Николића (193–1933), Маргита Пауновић, супруга Светислава Пауновића (1935–1936) и Олга Радивојевић, супруга Јована Радивојевића (1939–1940). Само чланство именованих госпођа говори о угледу који је Коло имало код новосадске елите. Почасне чланице, на основу својих заслуга у раду Кола, биле су Емилија Софић (1862–1955), Јованка Петровић (1911–1973) и Ружа Јевтић. Јелисавета-Јелена Клицин је била почасна чланица Кола.
Својим добровољним прилозима посебно су се истакли лично Краљ Александар I Карађорђевић Ујединитељ и др Михајло Пупин. Поред њих треба истаћи доброчинства Стевана Бороте, Мите Клицина, Јованке Милошевић, Вукосаве Радовановић и Александра Секулића. Због тога су именовани за почасне добротворе.
За 14 година постојања и 12 година активног рада (у период 1941–1943 Коло није било активно) Колом су председавале три Новосаткиње. Прва председница била је Емилија Софић која је ту функцију најдуже обављала, од 1929. до 1938. године. Исту функцију, пре формирања Кола обављала је у Друштву кнегиње Зорке за Бачку област. У периоду 1938–1941. Колом је руководила Јелисавета Суботин, док се у документима за време Другог светског рата као заступник Кола наводи Даринка-Дара Мандић-Могин. Изузетно важну улогу секретара Кола обављале су Олга Геровац, Олга Диклић, Лепосава-Лепа Матијашевић, Гизела Повољни, Меланија Кун, Вида Вуковић и Наталија Поповић.
Сл. 8Почасна председница Кола, Емилија Софић (1862–1955), око 1930 (извор: часопис Нови Сад)
За само годину дана постојања (1930) Коло је имало око 300 чланица, а за све време постојања у раду Кола је учествовало преко 400 Новосаткиња. За то време у раду Одбору Кола активно је било 88 одборкиња. Иако у самом називу Кола стоји предзнак „српски‟ многе чланице су биле несрпске националности (види: Списак чланица Кола српских сестара 1929–1943).
За свој рад председница и потпредседница КСС у Новом Саду су добиле одликовање Св. Саве V степена од Краља Александра I Ујединитеља. Уручено им је 1931. године приликом Краљевог доласка у Нови Сад на свечано освећење Дома Трговачке омладине.
Првих година од оснивања Коло је користило простор у Ул. Ђуре Јакшића 16. Склапањем споразума о сарадњи са Соколским удружењем коришћен је простор Народног дома (Соколски дом). Крајем четврте деценије Коло је поседовало своје просторије у Улици Марка Миљанова 12. Поред просторија за редован рад Коло је често, своје активности одржавало у хотелу „Слобода“, Официрском дому, Народном дому, Згради Бановине…
О раду Кола, поред часописа „Вардар“ чији издавач је Коло српских сестара – Главни одбор у Београду, редовно су извештавали новосадски часописи „Новосадске новине‟, „Дан‟, и „Југословенски дневник‟, као и београдски листови „Време‟ и „Правда‟.
smart
Сл. 9 Часопис Вардар
Финансирање Кола
За реализацију планова које су чланице Кола стављале себи у задатак била су неопходна финансијска и материјална средства. Финансијска средства стицале су путем донација, новчаних помоћи, добровољних прилога, продајом својих роба и услуга. Донатори су били државне власти, приватна и државна предузећа, црква, акционарска друштва, занатлијске радње, али и физичка лица. КСС се често за финансирање обраћала тадашњем властима, на различитим нивоима и углавном добијала помоћ и подршку. Чинили су то Градско поглаварство, власти на нивоу Дунавске бановине, али и Краљевска влада, па и Краљ лично. Од државних функционера међу дародавце су уписани Драгиша Цветковић, председник Краљевске владе, Стеван Ћирић, министар просвете, Милан Недић, министар војске и морнарице, Августа Стојадиновић, супруга бившег председника Владе.
Од институционалних субјеката добротворство су показале банке (Краљевска, Трговачка, Југословенска и Аграрна банка), осигуравајућа друштва, Електрична централа, Црквена општина. Од фабрика, редовни донатори били су грађевинар Аврамовић, индустријалац Драгутин Ристић, власник млина Вилим Шулц, Творнице шећера у Врбасу и Црвенки, али и новосадски трговци и занатлије. Дрво за огрев годинама је Коло добијало од дрваре Крајачевић и Страјин чије супруге су биле чланице Кола. Списак физичких лица која су, својим улозима, помагала рад Кола је предугачак, те га нећемо износити.
Сл. 10 Молба Кола Грaдском поглаварству из 1935, вл. Историјски архив града Новог Сада
Да би обезбедиле средства за хуманитарни рад Кола, чланице су организовале различите активности. Када су у питању финансијска средства стечена радом чланица, то су, поред редовних годишњих чланарина, и приходи стечени организацијом игранки, чајанки, концерата, забава, приредби… На овим културним дешавањима сакупљани су и добровољни прилози. Чајанке су се одржавале заједно са игранком. Називане су „Бела чајанка“. Одржаване су у хотелу „Слобода“ (касније Дом ЈНА, Трг Слободе 5), Официрском дому (Дунавски кеј). За госте је припреман квалитетан уметнички програм уз суделовање бројних тадашњих естрадних уметника. КСС је организовало дочек Нове године 1933. године са програмом, забавом и дечјом игранком, чији приход је био намењен у добротворне сврхе. Нарочито су популарне биле Свесловенске забаве.
smartСл. 11 Позивница Кола српских сестара у Новом Саду на чајанку са игранком, 1930, вл. Рукописно одељење Матице српске
Допуну буџета чланице Кола су вршиле и продајом адекватних значака, часописа „Вардар“, сакупљањем прилога на улици.
Обичај продавања ђурђевданског цветка на Ђурђевдан, који је увела још Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња, КСС је преузело 1938. године, са одобрењем Задруге.
Део прихода била је и камата на средства која би Колу претекла, те су их улагали код банака или су куповале акције код Аграрне банке.
Прилози су сакупљени на бази утемељача, али и на име покојника. Међу утемељачима наводе се Милан Инђић и Божидар Петровић. Утемељачки улог су могли положити и чланови породице или пријатељи на име покојника. Тако је за Јулију Киш Адамов прилог дала њена унука Јулија Будимска, за Душана Поповића, инспектора Банске управе, уплату су извршили његови пријатељи Риста и супруга Шајин-Милетић, тадашњи управник државне болнице у Новом Саду. Милета Николића, сина бана Милана Николића, у утемељиваче је уписао Ђока Дунђерски. У име Александра Секулића прилог је дала мајка Јелисавета Секулић. Имена уписаних су стављана на читуљу и помињани су на парастосу које је Коло организовало сваке године.
Када су материјални прилози у питању могу се груписати у покретне и непокретне. Од покретних то је различита роба: одећа, обућа, храна, слаткиши за децу, огрев… Добар део одеће се припремао у оквиру Кола, тако што су саме сестре на мобама плеле, кројиле и шиле.
Од непокретне имовине, у Извештају из 1935. године наводи се поседовање земљишта чија вредност је процењена на 59.818. динара, за коју се зна да је купљена од Града. Оно што се не зна јесте порекло објеката које је Коло поседовало 1942/43 године у улици Марка Миљанова.
Aктивности Кола
Основне активности централног Кола српских сестара које је основано у Београду дефинисане су Правилима и Упутствима којих су се морали придржавати сви новоосновани одбори, па и новосадски.
Од свог формирања Коло српских сестара – Одбор у Новом Саду је радило на више фронтова. Његове чланице бавиле су се различитим активностима хуманитарног, културног, просветног, васпитног, па и образовног садржаја. Свакако да је најзначајнији био и остао доброчинитељски рад.
Иако Коло већ у називу има реч „српски“, оно је било опредељено на пружање помоћи не само Србима, него и невољницима других националности. Рад на пружању како новчане, тако и материјалне помоћи, може се сагледавати са више аспеката; као помоћ избеглицама, помоћ деци, школама и ђацима, помоћ сиротињи, помоћ болеснима, помоћ старијим особама, помоћ пострадалима у временским непогодама, помоћ црквама и добровољачким удружењима. Неретко су то чиниле и изван територије тадашње Краљевине Југославије. Један део њихове активности био је усмерен на праћење друштвених и културно историјских догађања и манифестација.
Немогуће је навести сва племенита дела која је Коло, за дванаест година активног рада учинило. Да би се стекао дојам о том раду навешћемо неке од њих. Међу првима милост Кола су осетили избегли Срби са тада окупираних територија Истре и Далмације. За католички Божић, оденуле су зимским оделом и обућом 12-оро деце истарских избеглица. Истовремено пружана је помоћ руским избеглицама, удовицама и сирочади руских ратника, као и емигрантима из Бугарске.
Помоћ деци и ђацима се очитавала у пружању једнократних финансијских помоћи, стипендирању, материјалном награђивању, као и финансирању изградње и рада појединих школа. Помаган је рад основних школа и гимназија попут Николајевске и О.Ш. „Светозар Милетић“, Женске гимназије, Државне грађанске школе, Мушке гимназије, Учитељске школе. Обичај је био и да се одређеном броју деце из основних школа обезбеди одећа за Божић. Тако је 1930. оденуто и слаткишима награђено 20-оро деце из школе „С. Милетић“, 1934. године 40-оро ученика Змај Јовине школе, а 1938. године обучено је и слаткишима даривано 35-оро деце из школе „С. Милетић“. Овај пут на Материце. Исте године обрадовано је и 10-оро деце у добровољачком насељу Сириг.
Више штићеника је примало редовне месечне стипендије, а добри ђаци су награђивани углавном на Видовдан. За поједине девојке Коло је припремало и девојачку спрему – штафир. Традиционално су, на Лазареву суботу, организоване дечје забаве са националним програмом, али и послужењем. Тог дана посећивано је и Дечје село.
Чланице Кола су биле ангажоване у кухињи градског одбора за социјално старање, као и градској кухињи на Салајци. Одржавале су 6-недељни хигијенски течај за прву помоћ који су завршиле неке од чланица КСС. Особама са слабијим материјалним статусом додељиване су једнократне финансијске накнаде.
Бригу о болеснима слабијег имовног статуса, показивале су редовним посећивањем болница и обезбеђивањем новца за путне карте и повратак болесних кући. Помагале су рад Црвеног крста донацијом постеља, душека и постељине, а новчане прилоге сакупљале за Лигу против туберкулозе.
Редовна месечна примања Коло је обезбеђивало сиромашним старицама, удовицама и самохраним мајкама. Старију популацију, смештену у убошки дом у Петроварадину редовно су посећивале и даривале на верске празнике: Велику суботу, Божић или Духове. Новчану помоћ пружале су и учитељицама са недовољним примањима.
Ни пострадали у временским непогодама (поплаве, суше, пожари, земљотреси) нису били заобиђени. Прилоге су сакупљале и слале за унесрећене у Скопљу (1929/30), поплављене у Француској и пострадале у Чешкој.
Добровољним прилозима доприносиле су изградњи и раду цркава и подизању споменика. Тако је Коло донирало прилоге за Светосавску цркву у Београду, цркве у Брадињи, Сиоковцу, Гушевцу, Лапљем Селу (Косово), руској цркви у Берлину, цркви у добровољачкој колонији у Хоргошу, Љубљанској православној цркви, цркви у Самодражу и др. Поред учешћа у градњи верских објеката, своју хуманост показале су и помажући рад верских институција попут Српске православне црквене општине у Сиригу и Чапљини.
Бројни споменици подигнути су захваљујући и учешћу КСС. Неки од њих су Споменик Доброславу Добри Јовановићу у Брчком (1932), Споменик Краљу Александру I Ујединитељу и Краљу Петру I у Бачкој Паланци, Споменик Краљу Александру I у Врњцима, Спомен костурница херојима на Куманову.
Помагале су и рад других одбора КСС (Одбори у Скопљу, Вишеграду, Тополи, Призрену, Вршцу), и редовно посећивале изложбе и активности других одбора. За Базар изложбу британског Црвеног крста и формирање Фонда Флорене Најтингал, Коло је поклонило неколико вредних ручних радова. Потпомагале су и тесно сарађивале са Соколским удружењем. Једно време користиле су просторије Соколског дома за своје седнице, за чување својих ручних радова и народних одела. Ни прекршиоци закона нису заборављени. Сакупљале су књиге које су поклањале затворским установама.
Културно просветни рад је организован кроз бројне приредбе, игранке, предавања, изложбе, помоћ уметницима, обележавање и праћење важних историјских датума, едукативне курсеве… На сваком од њих обављано је прикупљање добровољних прилога или наплата улазница.
Од оснивања (1929), у сарадњи са Јадранском стражом, сваког четвртка, одржаване су чајанке. На чајанкама се, поред уметничког програма, често бирала најлепша млада жена и најлепша девојка у Новом Саду. Коло је учествовало активно и у избору за Мис Југославије. Од 1938. увеле су забаву Весело вече и дочек Нове године.
Свесловенске забаве, сматрајући их националном манифестацијом Словенства и једним од начина очувања народне баштине и обичаја, одржаване су по узору на Свесловенске балове Главног одбора у Београду. На забаве су долазили, поред Срба, Хрвати, Словенци, Руси, Чеси, Словаци, Пољаци, Руси, Лужички Срби. Обичај је био да сви буду одевени у народна одела. Програм је укључивао и ревије народних костима. Често су забаве имале своје покровитеље. Забележено је да су то биле бановица Каја Матковић и супруга команданта места Љубица Николајевић (1935). Покровитељке 1937. године биле су бановица Маргита Пауновић и супруга армијског генерала Катарина Стојановић, а одржан је у просторијама Народног дома. У програму су учествовали знаменити уметници попут Маге Магазиновић са њеним ученицима, песникиње и учитељице Цвете Бингулац која је на бини изводила српску свадбу или композитора и музичара Светолика Пашћана Којанова.
Сл. 12 Бал Кола српских сестара у Новом Саду, 1940. у Народном дому (извор: часопис Време)
Само Коло је имало лепу колекцију народних ношњи које је и издавало за различите потребе и на тај начин стицало приходе. О вредности и лепоти тих костима сведочи и чињеница да су, у Годишњим извештајима, били наведени као покретна имовина. Да би набавиле што већи број оригиналних српских ношњи чланице Кола су сарађивале са Одбором за пропаганду женских народних рукотворина, те преко њих проналазиле старе ношње и откупљивале их за Коло.
Својим прилозима Коло је омогућавало изградњу и рад многих културно просветних институција: Народног позоришта, Омладинског друштва Карађорђе, Чика Јовиног фонда за сироту децу, Трговачког удружења, Црвеног крста, новосадског Привредника, Дома војвођанских студената у Београду, Певачког друштва „Ратар“ у Крстуру, Задужбине Вука Караџића, Истарског друштва „Орјен“, Хрватског просветног клуба, Удружења Руса. Уметнике и књижевнике су помагале откупом или штампањем њихових дела. Омогућиле су штампање збирке новела Димитрија-Мите Клицина „Успомена на славне дане – једва дочекане“ (1939).
Коло је активно учествовало у раду других хуманитарних, културних и просветних удружења, попут Главног одбора КСС у Београду, Југословенског женског савеза, Југословенске Уније за заштиту деце, Народне одбране Црвени крст, Југословенско-бугарске лиге, Соколског друштва, Јадранске страже, Женског покрета, Савеза културних друштава. Статус Потпомажућег члана имале су код „Пријатеља ликовне уметности“.
Да би биле информисане о дешавањима на другим просторима где Срби живе биле су претплаћене на бројне часописе попут охридског Мисионара, Гласника (Југословенског женског савеза), Жена и свет, Чување здравља, Народне игре…
Ниједно значајније дешавање у граду није могло протећи, а да чланице Кола нису биле присутне као организатори, суорганизатори или посетиоци. Једнако важно је било обележити државне и верске празнике, као и дочекати госте из других градова или држава. Њихово присуство је било забележено на концерту Крагујевачке женске задруге, на 60-годишњици Задруге Срба занатлија, на дочеку учесника слета, на именовању банова, дочеку Краљевске владе, на доласку сестара из Сплита или Здружених жена Вардарске Бановине.
Водиле су рачуна о важним датумима из историје; Дан мира, Дан уласка српске војске у Нови Сад, рођендан Краља.
Посебна почаст одавана је Дану мира (11. новембар) одржавањем помена у цркви, посећивањем и освећивањем гробова палих бораца, организовањем свечане академије са пригодним предавањем.
Сваке године организована су тематска предавања, а предавачи су били важне јавне и верске личности попут Јелице Беловић Бернаџиковске (1930), др Добриле Симић (1931), Епископа бачког др Иринеја Ћирића (1932, 1934), др Николе Мрвоша (1935), проф. Милисава Савулца, директора Женске учитељске школе В. Младеновића (1938), директора Друге мушке гимназије Светислава Марића (1940). Овим обележавањима присуствовали су представници војне и цивилне власти и бројно грађанство.
Дан уласка српске војске у Нови Сад (09. новембар) након победе у Првом светском рату обележаван је свечано, а тим поводом, 1938. године предавање је одржао Игњат Павлас, председник Савеза културних друштава.
Датуми и догађаји везани за владајућу краљевску породицу Карађорђевић (рођендани, помени, годишњице и дочекивања) обележавани су присуством на богослужењу, полагањем венца на споменику Краљу Петру Великом Ослободиоцу на Опленцу, присуством на прослави 10-годишњице владавине Њ. В. Краља Александра I, као и сваком доласку Краља у Нови Сад. Присуство чланица Кола је било приметно и на комеморацији и сахрани Краља Александра I Ујединитеља.
Чување успомене на знамените Новосађане, чланице Кола су чиниле обилажењем споменика на које су постављале цвеће и палиле свеће, попут Савке Суботић, чика Јове Змаја и др.
Да би рад Кола био целисходнији било је неопходно обезбедити прикладан простор. Због тога су, од самог оснивања, чланице КСС износиле идеју о градњи дома. На Скупштини КСС која је одржана у згради Дунавске бановине 1935. године одлучено је да се крене са градњом таквог објекта. Претходно је Коло од Града купило земљиште на Булевару Краљице Марије на коме је требао бити саграђен дом. Један од повода за градњу дома био је реализација програма „Заштите девојака“ намењен збрињавању сиромашних и незаштићених девојака. У дому је планирано одржавање домаћичких течајева, ћилимарске школе, смештај конвикта, али и организовање просветног, хуманог и социјалног рада. Такође и формирање ђачке трпезе.
Чланице Кола су увеле обичај и да кумују на крштењу деце из Дома за матере и одојчад.
У периоду пред Други светски рат, којим је добар део Европе већ био захваћен, Коло се припремало правећи топлу одећу за будуће отаџбинске браниоце, обучавајући чланице на курсевима за болничарке, али и ажурирајући, у име „Уније за заштиту деце“, спискове корисника помоћи, и изналажење решења за њихово евентуално збрињавање у случају рата, правиле пописе жена које могу бити ангажоване у одбрани земље у случају рата.
Чланице Кола су биле изузетно уважаване од стране друштва. За своје активности имале су специјалне попусте у саобраћајном превозу. Потврда о чланству били су значка КСС или потврда. Највећи број чланица биле су учитељице и наставнице. Њихово ангажовање у раду Кола сматрало се оправданим и на то се гледало благонаклоно. Слична ситуација је била и са другим запосленим женама.
Сл. 13 Извештаји о раду Кола у периоду 1930–1940, вл. Библиотека Матице српске
Престанак рада Кола
Према сведочењу тадашње председнице Кола, Даринке Мандић-Могин, рад Кола је престао ратним дејствима 1941. године. Формално, Коло је престало са радом 22.07.1943. године Одлуком мађарских власти број: 196.063/1943.VII.b. Имовина расформираног Кола, истом одлуком, донирана је Новосадској грчко-источној (православној) цркви. Од имовине наводи се земљиште заведено у катастарским књигама као 4.777 A.I. 1-2. (плац преко пута Соколског дома); и кућа са двориштем на бројевима 4815/14. и 4817/10. Уз кућу дат је и сав ентеријер. Површина некретнина износила је 344 кв. хвата. Кућа се налазила у улици Марка Миљанова 12 (Lórántffy Zsuzsanna utca, 1941–1944). Списи о препису имовине Кола српских сестара на име Српске православне цркве налазе се у Историјском архиву Града Новог Сада.
Рад Кола у Новом Саду, од почетка рата, 06.04.1941. остаје неистражен из више разлога. Документација о раду Кола уништена је у току рата, али и у периоду након рата. Наиме, мађарске власти нису благонаклоно гледале на удружења са српским предзнаком. Због тога су неке од чланица Кола и страдале већ у Рацији 1942. године. То је био разлог да остале чланице униште највећи део архиве КСС. Ништа боља ситуација није била ни након завршетка рата. Комунистичке власти су задржале одлуке о забрани рада националних и женских удружења, а њихову имовину су конфисковале. Разлог је био идеолошке природе. Рад су несметано наставила само Кола која су постојала у дијаспори.
Коло српских сестара Епархије бачке у Новом Саду – обнова рада
Почетком деведесетих година 20. века, ратна атмосфера надвила се над територијом тадашње СФР Југославије. Српски народ је поново био угрожен на многим просторима. Нажалост, поново се указала потреба за различитим хуманитарним деловањима каква је чинило Коло српских сестара за време свога постојања (1929–1941). То је иницирало обнову његовог рада. Оснивачка Скупштина Кола српских сестара – добротворног удружења при Епархији бачкој одржана је 04.03.1991. године у Алмашком светосавском дому, са геслом да се прикључе … све сестре које желе чинити дела милосрђа и бити на услузи свом народу у хуманитарним акцијама. Иницијатори су били Миланка Радоњић – Ћурчић и прота Мирко Тишма, уз благослов Његовог Преосвештенства Владике бачког Г. др Иринеја Буловића.
Сл. 14 Плакат и позив на оснивачку Скупштину за обнову рада Кола у Новом Саду, 1991.
Задаци су им били исти: помоћ подручјима која су ратом захваћена, пре свега у Хрватској и Босни и Херцеговини. Прикупљање и достава одеће, обуће, хране, санитетског материјала, лекова и друго српском народу на ратом захваћеним подручјима. Коло је активно и када је у питању помоћ рањеницима у новосадским болницама и стационарима, као и избеглим лицима која су уточиште пронашла у Новом Саду и околини. Због постојања великог броја деце без једног или оба родитеља и потребе за њиховим скрбништвом основан је Фонд ратне сирочади (1992). За многобројне незбринуте Коло је основало кухињу и организовало лекарске прегледе за социјално угрожене.
Сл. 15 Одлука о оснивању Кола српских сестара у Новом Саду 1991.
Активност Кола није се сводила само на помагање становништва угроженог ратним дејствима. Помоћ су пружале домовима старих, школама, деци ометеној у развоју. У оквиру Кола основана је и секција „Треће чедо“ која је новчано и материјално даривала породице са троје деце. Такође, сваке године награђују прворођену бебу на Српску нову годину, помажу изградњу цркава, посећују и освештавају гробове знаменитих Новосађана.
На културно просветном пољу су покренуле ликовно песничку манифестацију „Светосавље и наше доба“, Ликовну колонију, Видовдански концерт… Окренуте су и очувању православних обичаја и традиције.
За свој рад Коло је награђено са Граматом Српске православне цркве (1992) и Октобарском наградом Града Новог Сада (2015).
Кроз рад Кола, у периоду 1991-2023, прошло је око 300 чланица, а фунцију председнице обављале су: Миланка Радоњић (1948), Савка Гојковић (1933-2020), Милена Гавриловић (1925), Миљана Кузмановић Костић (1958), Славојка Тодоров (1949), Светлана Прокић (1961) и Мирјана Шећеров Шуљманац (1949). Од 2018. Коло је члан Сабора Кола српских сестара Републике Србије.
Сл. 16 Чланице Кола српских сестара Епархије бачке, Годишња скупштина, 1998.
Закључак
Коло српских сестара је формирано 1903. године као женско друштво патриотски оријентисано, чији рад је, за све време постојања, за разлику од многих других женских друштава, у први план истицало хуманитарни и рад на националном идентитету и изградњи најпре српске државе у прве две деценије 20. века, па до идеје о југословенском суживоту након стварања Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије. Борба за женска права није била у опсегу њиховог ангажовања. У периоду између два светска рата то је најбројнија и најбоље организована грађанска женска организација.
Да би рад Кола српских сестара био доступан на што већем простору и да би се одвијао брже и ефикасније, оснивани су одбори на свим територијама где су Срби живели. Један од њих основан је и у Новом Саду 1929. године. Иако је његово постојање везано, највећим делом, за мирнодопски период (до 1941) ипак је недаћа, сиромаштва и беде било на претек. За такве КСС је било мирна лука и зрачак светлости. У њему су невољници могли бар делимично да ублаже своју беду.
Сестрaма у Колу није мањкало мотивације јер су радећи на хуманом пољу радиле за опште добро српског народа. Тај рад се сводио на помагање породица без домова и огњишта, помоћ деци без родитеља, немоћним и старијим особама.
Културно просветни рад Кола огледао се у помагању књижевника и уметника, откупу књижевних дела и давању прилога уметницима. Посећивале су сва важна предавања, изложбе и приредбе културно просветног садржаја. Коло је настојало и да делује стимулативно. Стога је добре ђаке стипендирало или награђивало поклонима и новчано.
У то име слава и хвала чланицама Кола српских сестара – Одбор у Новом Саду, које је било активно пуних 12 година. За то време њихов плодан рад био је српском народу, али и шире, на понос, корист и дику.
Литература
Н.Н. Женски свет – Лист Добротворних задруга Српкиња, бр. 9, Нови Сад 1903.
Правила Кола српских сестара, Електрична штампарија Тодора К. Наумовића, Београд 1903.
Вардар : календар, Издање : Друштво „Кола српских сестара“, Београд 1906–1940.
Аркадије Варађанин, Споменица двадесетпетогодишњег рада Добротворне Задруге Српкиња Новосаткиња, Штампарија српске књижаре браће М. Поповића, Нови Сад 1906.
Правила Кола српских сестара, Електрична штампарија Тодора К. Наумовића, Београд 1921.
Упутство, Коло српских сестара, Штампарија „Св. Сава“, Београд 1928.
Н.Н, Коло Српских Сестара у Новом Саду, Нови Сад, бр. 42, Нови Сад 1930.
Време, Београд 1929–1940.
Правда, бр. 10527, Београд 1934.
Алманах хуманитарних друштава, Београд 1940.
Јованка Кецман, Жене Југославије у народном покрету и женским организацијама 1918–1941, Народна књига, Институт за савремену историју, Београд 1978.
Зорка Поповић, Моје сестре у Колу српских сестара Епархије бачке – кратке биографије, Нови Сад 1995.
Милица Растовић, Историјат Кола српских сестара, Нови Сад 1995.
Коло српских сестара Епархије бачке – Нови Сад 1991. г. – 2001. г., Нови Сад 2001, 2.
Савић, Јелена, Коло српских сестара – Одговор елите на српско питање, Годишњак Етнографског музеја у Београду, Београд 73/2009.
Грујовић, Вучко, Коло српских сестара, Чачак 2013.
Коло српских сестара Епархије бачке Новог Сада – Наших 25 година, Нови Сад 2016.
Коло српских сестара Епархије бачке Нови Сад 1991–2021., Нови Сад 2022.
Документа и извори:
– Позив и програм за концерт са игранком који организује Коло српских девојака, вл: Музеј Града Новог Сада, КИ- 3166/3.
– Позивница Кола српских сестара у Новом Саду на чајанку са игранком, 1930, ознака: M. 14720, вл. Рукописно одељење Матице српске.
– Извештај о раду Кола српских сестара у Новом Саду у 1929–30. год, Нови Сад 1930.
– Извештај о раду Кола српских сестара у Новом Саду у 1930–31. год, Библиотека Матице српске П III 17218.
– Извештај о раду Кола српских сестара у Новом Саду у 1934-1935. год, Историјски архив Града Новог Сада.
– Молба Кола српских сестара Краљевској банској управи Дунавске бановине за субвенцију за зидање дома, 03.06.1933, вл. Историјски архив Града Новог Сада, Ф 126 IV 33217/933.
– Молба Кола српских сестара – Одбор у Новом Саду Градском савету Нови Сад од 12.07.1935, Историјски архив Града Новог Сада, F 150 63299-35.
– Молба Кола српских сестара Градском поглаварству за субвенције за свој рад, Историјски архив Града Новог Сада, ИД: 149953; фонд: 150; год: 1935; фасц: 63299, арх. бр: 867.
– Извештај са Главне скупштине Кола српских сестара у Новом Саду од 02.05.1935. године. Вл. Историјски архив Града Новог Сада, Ф 126 II 30266/1935.
– Извештај о раду Кола српских сестара у Новом Саду у 1937–1938. год, Библиотека Матице српске, бр. 138855.
– Извештај о раду Кола српских сестара у Новом Саду у 1939–1940. год, Библиотека Матице српске, бр. П III 17218.
– Списи о преносу имовине Кола српских сестара у Новом Саду, 1943, вл. Историјски архив Града Новог Сада, ИД:165937.
– Одлука о расформирању Кола српских сестара у Новом Саду од 26. јула 1943, Историјски архив Града Новог Сада, F 150 29327-43.
– Годишњи извештај 1993–94. год. Коло српских сестара Епархије бачке Нови Сад, 1994, вл. Библиотека Матице српске инв. бр. 1121148.
Олга Радивојевић, супруга бана Јована Радивојевића (1939-1940)
Јованка Петровић (1911–1973)
Ружа Јевтић
Чланови Управног и Надзорног одбора КСС
Емилија Софић (1862-1955), председница УО Кола (1929–1938) и почасна председница Кола
Јелисавета др Ст. Суботин, председница УО Кола (1938–1941)
Даринка-Дара Мандић-Могин, председница Кола
Јелисавета-Јелена Клицин (1875–1933), подпредседница УО Кола и почасна чланица Кола
Славка-Слава Ковачевић, потпредседница УО Кола
Аница Ракић (1883–1941), потпредседница УО Кола, председница НО Кола, чланица Одбора Кола
Олга Бугарски (1888-1963), подпредседница УО Кола
Лепосава Петковић, подпреседница УО Кола, чланица Одбора Кола
Јулка Мицић, подпреседница УО Кола
Мира Јаковљевић, подпреседница УО Кола
Евица Стефановић (1882–1944), потпредседница УО Кола и чланица Одбора Кола
Лепосава-Лепа Матијашевић, секретар УО Кола
Гизела-Гиза Повољни (1899–1965), секретар УО Кола и члан Одбора Кола
Меланија Кун (1891–1967), секретар УО Кола и члан Одбора Кола
Олга Диклић (1865–1954), секретар УО Кола, члан НО Кола
Бранка Ковачевић Бојовић, секретар Кола
Олга Геровац, секретар УО Кола
Вида Вуковић (1902–1971), секретар УО Кола
Наталија Поповић (1911-1980), секретар УО Кола, чланица Одбора и потпредседница Кола
Маргита (Маргарета) Пшеничник (1890–1930), чланица УО Кола
Ангелина-Анђелија Страјин (1895–1966), чланица УО Кола, чланица Одбора Кола
Зора Гркинић, благајница УО Кола
Добрила Брашован Увалић (1888–1961), благајник УО Кола
Катица Антоновић, благајница УО Кола и чланица Одбора Кола
Јулијана Вучерић, председница НО Кола
Добрила Моротвански, председница НО Кола и чланица Одбора Кола
Јелена Марковић-Финас (1863–1939), чланица НО Кола
Марија Маца (1894–1968), чланица НО Кола и чланица Одбора Кола
Љубица Рајх-Поповић, чланица НО Кола
Даринка-Дара Стојковић (1875–1938), благајница Кола, чланица НО Кола,
Вера инг. Тошић(1892–1972), чланица НО Кола
Јелисавета-Савета Шикопарија (1897–1968), чланица НО Кола и чланица Одбора Кола
Сида Кадић, чланица НО Кола и чланица Одбора Кола
Олга Обрадовић, чланица НО Кола
Чланови Одбора КСС:
Анка Аврамовић (1894–1967)
Лела Барловац
Иванка Бељански
Марија Богосављевић
Ружа Бојкић
Јулка Борота (1887–1962)
Станислава Бошковић
Зора Гавриловић
Зора Давидовић(1892–1982)
Драга Дебељак
Бланка Деђански (1891–1981)
Вукосава Дера
Наталија- Ната Драгомировић
Боса Дринчић,
Даница или Драгица Живадиновић
Вида Живановић
Даница Иватовић
Љубица Игњатовић(1884–1967)
Тинка Инђић
Јованка Илић
Олга Јанкелић
Смиљана-Смиља Јанкулов (1885–1954)
Бранка Јанчикић
Зора Јелачић
Ивана Јовановић
Љубица Јовановић
М. Јовановић-Микић
Катица Капамаџија (1892–1970)
Санда Ковачевић
Јелена Конрођ. Шпицер (1883–1942)
Радмила-Рада Костић
Даринка-Дара Крајачевић (1892–1970)
Вукосава-Вукица Лазић
Олга Маргетић
Стојанка Марјановић
Агница Марковић
Вида Марковић
Мара Мацедонић (1896–1970)
Душица Милетић
Милица Милошев
Олга Мирилов (1882–1958)
Софија Михајловић (1869–1944)
Бојана Михалџић
Славка-Славна Ненадовић
Ружа Орлић, чланица Одбора Кола
Т. Павловић
Ерна Пауловић
Кића Пејовић
Милосава Петковић
Вида Петровић
Зора Петровић
Тинка Петровић,
Маргита Писничник
Ирина Плавшић (1881–1945)
Беба Поповић
Мила Поповић
Мајица Радивојевић
Љубица Савић (1???–1940)
Љубица Сазданић рођ. Димовић (1899–1942)
Јелена-Јела Секулић
Мор др Силаши
Добрила др Симић
Радмила др Худак Симеоновић
Зора Стефановић
Даница Стопић
Н. Страјин
Данка Суботић
Катица Сувајџић (1894–1967)
Стевка Сувајџић (1912–1950)
ЈованкаТаталовић
МилицаТатарски (1900–1992)
Анђелија (Анђелка) Тодоровић (1896–1943)
Вида Тотовић
ЈеленаТрајановић
Богданка Хрговић
Милица Шикопарија
Остале чланице КСС
Тинка Аврамовић
Даница Адамовић
Марија др Адамовић
Вукосава-Вукица Ајваз (1893–1956)
Ксенија Ајваз
Мара Акшамовић
Славка Аларгић (1901–1954)
Вера Алексић (1898–1968)
Милена Андрић (1890–1973)
Анђелка Анокић
Катица Антонијевић
Милена Арсенијевић
Супруга дра Милорада Арсенијевић
Катица Атанацковић рођ. Ђокић (1885–1942)
Ана Барта (1896–1951)
Славка Бастајић
Ирина Белајчић
Мила Белегешањин
Јелена Белеслин
Марија-Мара Белеслин (1906–1986)
Ђурђинка-Ђурђина Белић (1899–1962)
Вера Бењак (1903–1981)
Марија Бибић (1888–1972)
Зорка Билиц
Цвета Бингулац (1874–1950)
Даница Бичански (1878–1949)
Милена Богдановић
Олгица Богдановић
Радмила Бојић
Катарина-Катица Бокшан (1888–1942)
Косана-Косара Бокшан (1886–1942)
Јелка-Јела др Борота (1906–1989)
Јованка Борота
Олга Бошњаковић
Смиља Бошњаковић
Десанка Бранчић (1903–1971)
Кристина Браовић
Јованка Брил
Босиљка Бубањ
Јулија Будимска
Радмила др Буљик (1???-1930 ili 1931)
Катица Бургхарт
Даница Вајнфелд
Вера Васјута
Катица др Веселиновић (1892–1980)
Олга Вилић
Зорка Влалукин (1882–1965)
Софија Влалукин (1907–1979)
Теодора Воркапић (1895–1955)
Анкица Вранић
Цица Враћевић
Ружа Вујаклија
Анкица Вујић (1881–1973)
Катица Вујић (1885–1969)
Љубица Вујић
Лепосава Вуковић (1910–1963)
Нада Вукотић
Ана Вучетић(1900–1984)
Даница Вучковић
Зора Вучковић
Јелисавета др Вучковић (1906-1990)
Магда Гавриловић
Зорица Галетић
Ленка Гашпарини
Видосава А. Грбић
Зорка Грбић (1895–1971)
Олга Грковић (1885–1941)
Мици Грос
Јулија Дамјанов (1876–1944)
Грозда Дејановић
Олга Димилд
Зорка Димитријевић
Марија Динчић (1921–1974)
Супруга Јосифа Домби
Мара Дорнштетер
Жанета Драговић
Марија Драговић
Габриела Дулић
Катарина Дунђеров
Вера Дунђерски (1879–1951)
Дора др Дунђерски
Елза Дунђерски (1878–1955)
Олга Дунђерски
Боса Ђаковић
Лепосава Ђеровић
Софија Ђисаловић (1883–1962)
МараЂитков (1904–1992)
МараЂукић
МараЂурић
Дренка Ердељан
Јованка Живић
Дана Живковић
Милица Жикић
Невена Жикић
Љубица Завишић (1894–1948)
Маргита Заплетан
Аглаја Зечевић (1897–1944)
Мила Зотовић
Рава Зрнић
Олга Иванчевић (1906–1994)
Анђелка Ивезић
Даринка Ивковић (1865–1936)
Марина Ивковић
Мила Ивковић
Радослав Илијћ (1894–1980)
Јелица Илић
Невена Илић
Ксенија Искруљев (1899–1970)
Мица Јаковљевић
Олга др Јаковљевић
Вукосава Јакшић
Марија Јанковић (1868–1942)
Олга Јанковић
Бранка Јанчекић
Јелисавета Јанчић
Илинка Јапунџић
Смиља Јапунџић
Јелена др Јевремовић
Милена Јегдић (1900–1972)
Зорка Јелешић
Олга Јелинак
Олга Јеремић
Ружа Јеремић
Мара Јовановић (1???–193?)
Олга Јовановић
Марија Јорговић
Невена Јорговић
Мара Јоцић
Зорка Калуђерски (1881-1960)
Мара Карловарис
Анђелка Катурић
Вида Каћански (1918–1942)
Љубица Каћански
Фрида Каурински
Станислава Кентеров
Аранка Керекеш (1893–1959)
Христина-Кристина Кириловић (18741957)
Марија Кирић
Дара Кобалд
Зорка Ковачевић
Александра Коларски (1900–1970)
Јелисавета Коларски (1890–1957)
Удовица И. Кољари
Марија Коњевић
Олга Короди
Даница-Дана Костић (1876–1953)
Олга П. Костић
Катица Крајачевић
Милена Лазачев
Милица Лалић
Ила Лампел
Хермина Лампел
Јелисавета др Лацковић
Пава др Лемаић
Мара Ловрековић
Фани Лустиг
Мара Максимовић (1900–1956)
Персида Малин Перица (1899-1968)
Катица Манојловић
Вукосава Маргетић (1897–1974)
Илинка Марковић
Савета Марцикић (1886–1971)
Марија Матејка
Даринка-Дара др Матић (1869–1951)
Мира Матић
Смиљка Матић
Зорка Микетић (1900-1966)
Ружа Микин
Олга др Милетић
Емина Милић
Зорка Миличев
Зоранка-Зорка Миливојев (1902–1975)
Милева Милованов (1858–1949)
Гордана Милошев
Јелена Милунов (1908–1982)
Мила Миросављевић (1882–1961)
Зора Михајловић
Нада др Мицић Паквор
Вукосава Мишић-Бичански (1872–1940)
Зорка-Зорадр Могa (1910–2006)
Милица др Моч (1893–1983)
Матилда Мудрински (1880–1966)
Катица Мургашки
Милена Мургашки
Софија Мургашки (1888–1949)
Иванка Нађвински (1896–1972)
Злата Настић (1894–1981)
Мара Настић
Анка Недић, (1886–1934)
Гизела Павловић Неше
Вида Николић (1903–1957)
Драгица Николић
Живка Николић (1895–1976)
Јулка Николић
Персида Николић (1889–1940)
Невена Нишевић
Зора Новаковић (1889–1956)
Нада Обрадовић
Јелена др Орешковић
Савета Орешковић (1894–1956)
Даница Пајинов
Здравка Пауловић
Ерна др Пауловица
Јелка Первас
Ирма Песинг
Јулка Петковић (1886–1937)
Амалија Петровић (1898–1974)
Бујимка Петровић
Нада Петровић
Радмила Петровић
Јованка Пецић (1892–1955)
Мара Плесничар
Ангелина Попов
Олгадр Попов
Александра др Поповић (1890-1964)
Анастасија Поповић (1894–1975)
Десанка Поповић
Љубица Поповић
Меланка Поповић
Мила Даке Поповић
Мира Поповић
Невена Поповић
Мила Поповицки
Нада Прекајска
Вида Прешић
Катица Продановић
Славка Прокић
Исидора Пушић (1899–1977)
Ирина Пшеничник (1???-1937 или 8?)
Олга Радовић (1???-193?)
Љубица Радивојевић (1906–1983)
Марија Радивојевић (1905–1974)
Сида Радованов
Вера др Рајковић
Аница Ракић (1883–1941)
Мара Ралетић (1898–1955)
Марија Ралетић (1879–1970)
Нада Релић
Елза Ристић
Иванка Савић
Зорка Сакетић (1891–1968)
Јелисавета Секулић (1869-1953)
Анселма-Селма Секулић (1866–1966)
Милева Сенћанин (1886–1978)
Загорка Сенчанин
Јулка Сивчев (1907–1992)
Милева Симић (1858–1946)
Емилија Софић
Славка Спорић
Ранка Сретеновић
Ангелина Станојевић
Софија Станојевић (1887–1958)
Милица Стојановић
Јулка Стојков
Радмила Суботић
Јелена Тајбнер
Ракила Танурџић (1891–1937)
Зора Тапавица
АнђелкаТеодоровић
Мара Теодоровић (1908–1989)
Перса Теодоровић
Милка Тепавац
Мара Тешић
Спасенија Тошић
Десанка Ћулум (1900–1982)
Адела Фелдман рођ. Ајсман (1896–1942)
Вера Филиповић (1898–1972)
Александра Фишер
Пирошка Форгач
Вида Француз (1875–1963)
Магда Хајом
Санда др Хаџи
Ангелина Хес (1900–1965)
Ида Хуберт рођ. Заборовски (?-1942)
? др Чаковац
Бојана Чирх
Нада Шијаков (1913–1990)
Зора Шилић (1888–1965)
Зорка Шилић (1897–1963)
Милица Шилић
Персида Шилић (1912–1999)
Клара Шлангер
Оскар Шосбергер
Селма Шпицер
Јелена Шрам
Вера Штефановић
Љубица Штрасер
Маргарита Штула
Почасни чланови добротвори:
Витешки краљ Александар I Карађорђевић Ујединитељ
Стеван Борота
Мита Клицин (1869–1943)
Јованка Милошевић
Михајло др Пупин (1854–1935)
Вукосава Радовановић (1901–1980)
Александар Секулић
Саветни чланови:
Милорад др Арсенијевић (1898–1975)
Радослав др Илијћ (1894–1980)
Павле Инђић
Мираш др Кићевић
Јефта др Поповић
Јован др Поповић
Утемељачи:
Милан Инђић
Јулија Киш Адамов, коју је уписала и прилог дана њена унука Јулија Будимска
Миле Николић
Божидар Петровић
Душан Поповић, инспектор Банске управе, кога су његови пријатељи Риста и његова супруга Шајин-Милетић, управник државне болнице у Новом Саду, уписали за утемељача.
Миле Николић, син бана М. Николића, кога је за утемељача уписао Ђока Дунђерски
Александар Секулић, кога је уписала и у његово име прилог дала мајка Јелисавета Секулић.
Молба:Обраћамо се свим читатељкама овог текста, да уколико имају било какву информацију о наведеним чланицама Кола у периоду између два светска рата, препознају некога на фотографијама или примете да је неко име изостављено, а знају да су им преткиње биле сестре у Колу, контактирају ЖеНСки музеј ради размене информација.Сваки документ, свака фотографија и сваки предмет везан за рад Кола у овом периоду представља драгоценост за даље изучавање деловања ове женске организације. Захваљујемо унапред.
[1]Списак начињен на основу прегледа бројне грађе: Извештаји о раду Кола српскихсестара 1929-1940; Вардар –календар 1929–1941; https://novosadskaracija.com/spisak-zrtava-racije/
