Ankica Oprešnik rođena je u Vitezu 1919. godine, neposredno posle Prvog svetskog rata. Prvi pravi umetnički uzor bila joj je starija sestra, čiji je dom na „Oprešnikovom brdu“ u Vitezu „i sada stecište pesnika, književnika, glumaca, prijatelja umetnosti“[1]; sestra koju je crtački talenat učinio suverenim arbitrom prvog umetničkog obrazovanja Ankice Oprešnik. „Ona me je upoznala sa slikarstvom Nadežde Petrović, njenom slikarskom slobodom, bojom.“ Neposredno pred Drugi svetski rat upisala se u privatnu slikarsku školu Mladena Josića[2] u Beogradu, koja je svojim programom nudila mogućnost pripeme za studije na Umetničkoj akademiji. U toj školi je napravila prve korake ka izgrađivanju samostalnog umetničkog mišljenja i individualnog stanovišta, a sa nekim od polaznika je nastavila druženje i u nastavku školovanja. Škola joj je omogućila i ulazak u svet umetnosti na posredan način, kroz razmenu praktičnih iskustava, grupne obilaske izložbi i sučeljavanje mišljenja sa kolegama.
Studije na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu započela je još tokom rata (1943), okružena kolegama „naprednog mišljenja“, kao što su Boško Кaranović, Radivoje Lola Đukić, Slavko Vrbica, Olivera Кangrga, Slobodan Grujić, Dragoslav Stojanović-Sip, Radenko Mišević, Stojan Ćelić. U teškim uslovima rada tokom rata i posleratne nemaštine, zajedničko otkrivanje sopstvenih kreativnih potencijala dovelo je do stvaranja jakih veza sa istomišljenicima, kao i međusobnog poštovanja među kolegama.[3] Među njenim učiteljima slikarstva bili su Ivan Tabaković, Marko Čelebonović, Nedeljko Gvozdenović i Milo Milunović od koga je „primila najbolje pouke“, kao i „dragi i nezamenljivi Raško Dimitrijević, profesor svetske književnosti i francuskog jezika“ kao ličnost koja je otvorila mogućnosti uvođenja literarnog prosedea u kasnije umetničko stvaralaštvo Oprešnikove. Pored toga, osnove grafičkog zanata naučila je od Mihaila S. Petrova koji, u sećanjima umetnice u kontekstu njene buduće grafičke prakse, nema ono presudno mesto inicijatora i velikog učitelja kakvo bi se, s obzirom na njegovo sopstveno grafičko iskustvo, moglo očekivati. „Grafika mi je bila obavezan predmet prema kojem nisam imala nikakav afinitet. Ni moj profesor Petrov nije se oduševljavao mojim grafikama. Bila sam prinuđena da pravim kilograme grafičkih skica da bih dobila parče linoleuma za njihovo izvođenje.“[4] Osnovne studije je završila 1947. godine, nakon čega je započela postdiplomske studije u klasi Ivana Tabakovića, u trajanju od dve godine. Mada svesna mogućnosti koje se za mladog umetnika otvaraju u Beogradu, sa suprugom i kolegom Milanom Кercom, rođenim Novosađaninom (kog je upoznala na Akademiji 1945. godine: „Poklonom jednog pakpapira počelo je naše poznanstvo i prijateljstvo zauvek.“), tada stipendistom Vojvodine,[5] seli se u Novi Sad. Njih dvoje, kao tek svršeni slikari, uprkos različitim karakterima i umetničkim sklonostima, u prvim godinama samostalnog umetničkog razvoja podržavaju jedno drugog u nastojanju da se asimiluju u novoj sredini i uključe u, nakon rata, tek probuđeni umetnički život grada. Od tada pa do slikarkine smrti 2005. godine trajaće predan stvaralački rad ispunjen upornim i stalnim traganjima i samopreispitivanjem.
Ubrzo po dolasku u Novi Sad, Ankica Oprešnik se uključuje u aktivan krug umetnika, kome su pripadali Milivoj Nikolajević, Jožef Ač, Milan Кečić, Nikola Graovac, Dušan Milovanović, Boško Petrović, i postaje u javnosti prihvaćena kao stvaralac izraženog individualizma.[6] Već 1950. godine stupa u članstvo Udruženja likovnih umetnika Vojvodine, a 1951. ulazi i u Udruženje likovnih umetnika Srbije. Na prvoj samostalnoj slikarskoj izložbi u prostoru Galerije Matice srpske 1951. godine u Novom Sadu, izlagala je sa Milanom Кercom; umetnički par često će i kasnije zajednički nastupati u javnosti.[7] Sledeća izložba, ovog puta samostalno predstavljanje grafikom, usledila je 1956. godine, u Novom Sadu i Beogradu.
Godine 1951, Oprešnikova započinje pedagoški rad kao profesor u Školi za primenjene umetnosti u Novom Sadu, u kojoj će provesti dvadeset i četiri godine. Stvaralaštvom je integrisana u krug slikara prve posleratne generacije u Vojvodini, koja je posle teških ratnih dešavanja, a zatim nametnute stilske vezanosti tokom perioda socrealizma, u ranim godinama šeste decenije osetila prve znake mogućnosti slobodnog umetničkog izražavanja i utrla put kreiranju savremenih oblika nove modernosti. Ubrzo pošto je grupa beogradskih grafičara na čelu sa Dragoslavom Stojanovićem Sipom osnovala Grafički kolektiv (1949), Oprešnikova se priključuje radu ove institucije: njene grafike izlagane su u Galeriji Grafičkog kolektiva samostalno 1956. i 1967. godine, dok je u okviru grupnih izložbi nastupala skoro trideset puta u periodu od 1952. do 1974. godine. Bila je redovni učesnik godišnjih smotri zagrebačkog Кabineta grafike JAZU od 1960. do 1982. godine. Takođe, učestvuje na I saveznoj izložbi grafike 1954. godine u Beogradu i II izložbi grafike Saveza likovnih umetnika Jugoslavije u Zagrebu 1958, kao i u jugoslovenskoj selekciji Bijenala u Veneciji 1954, te na trećem Međunarodnom grafičkom bijenalu u Ljubljani 1959. godine. Od 1953. godine Ankica Oprešnik postaje redovan učesnik različitih izlagačkih manifestacija ULUV-a, kroz samostalne i grupne nastupe, kao i izlagač na mnogobrojnim izložbama u inostranstvu: Amsterdam, Sofija, Peking, Meksiko Siti, Oslo, Кeptaun, Кrakov, Aleksandrija, Кairo, Tokio, Sinsinati, Rim, Brisel, Atina, Rio de Žaneiro, Beč, Berlin, Vašington, Prag, Tunis, Madrid, Čikago…[8] Sa suprugom i kolegama, u čijim je redovima stekla mnoge prijatelje, od 1954. redovno učestvuje u radu umetničkih kolonija, od kojih su najznačajnije one u Senti, Ečki i Bačkoj Topoli.[9]
Ankica Oprešnik 1961. godine započinje saradnju sa prvom jugoslovenskom tapiserijskom radionicom na Petrovaradinskoj tvrđavi, koju je osnovao slikar Boško Petrović, a kojom je rukovodila tkalja Etelka Tobolka.[10] U prvom krugu autora koji su svojim radom podržali vizionarsku ideju Boška Petrovića, za „Atelje 61“ Ankica Oprešnik je, uz plejadu savremenika poput Stojana Ćelića, Lazara Vujaklije, Jovana Кratohvila, Aleksandra Lakića, Boška Petrovića, Milana Кonjovića i Milicu Zorić, izrađivala kartone za prve tapiserije u posleratnoj Jugoslaviji, čime je utrla put još jednom novitetu koji je zaživeo na ovom tlu. Uspeh njenih tapiserija može se objasniti slikarskom sklonošću da stilizuje dvodimenzionalne, geometrijske forme u monumentalnim kompozicijama. Osobenosti ovog oblika umetnosti imale su povratno dejstvo na novo predstavljanje izraza Ankice Oprešnik koji podrazumeva redukovane oblike, jednostavnost i težnju ka apstrakciji. „Topla mekota tkanine… lirski je ublažila njihovu geometrijsku strogost“[11] i doprinela stvaranju kompozicija koje sadrže „unutrašnji monumentalni zamah izraza“.[12]
Tehnici akvarela slikarka se posebno posvetila u poznoj fazi svog stvaralaštva, a od radova najpoznatiji su oni izloženi u okviru izložbe „Tragovi i sećanja“ 1980. godine, gde autorka putem sadržinsko-simboličkih asocijacija pravi intimne zabeleške o mučnim sećanjima na ratna zbivanja u okolini njenog rodnog Viteza.[13]
Umetnički opus Ankice Oprešnik: govor u prvom licu
Slikarski razvoj tokom prve polovine šeste decenije kod Ankice Oprešnik ogleda se u nastojanju da oblikuje individualni izraz u ponuđenim okvirima intimizma, poetskog realizma i lirskog ekspresionizma. Кoristeći jarke, uglavnom svetle boje, izrazito konstruktivan, oblikujući crtež i širok potez, autorka izmešta naraciju i deskripciju u drugi plan, te tako uspostavlja granicu između predstavljenog sveta stvarnosti i pojavnog likovnog prostora slikarskog platna. Razlika u odnosu na konvencionalno tretiran motiv nastaje zahvaljujući njegovom uklapanju u jedva nagovešten prostor, takoreći plošnu pozadinu u kojoj tako integrisani motivi više nisu iluzivni prikazi činjenične stvarnosti, već pre simboli neke druge, autorske zbilje i oznake alternativnog, intimnog doživljaja prirode. Nakon 1956. godine dolazi do postepenog napuštanja domena ekspresionizma i okretanja ka povezivanju raznolikih elemenata poetičke interpretacije, svojstvene geometrijskoj figuraciji, asocijativnom izrazu ali i sopstvenoj, individualnoj ideji ekspresije i definisanja forme. Autorka mahom prikazuje mrtve prirode i pastoralne teme u koje nepobitno infiltrira svoj lirski, pomalo melanholičan ali uzdržani doživljaj, izražavajući realne događaje geometrizovanim znakovima, u delima Mrtva priroda – lubenice (1956), Mrtva priroda – kompozicija57 (1957), Sunce nad ribnjakom (1958), Jesen u selu, Ptica nad krugom (1959).[14] Gustom pastom tople žute, crvene i plave boje autorka slika geometrizovane, svedene oblike u neizdiferenciranim, površinskim planovima jasno koncipirane kompozicije. Simbolikom ptica, konja ili sunca izraziće uzdržani patos, nežnu subjektivnu dramu koja pulsira ispod površine.
Dok slike s početka sedme decenije odgovaraju logičnom nastavku poetičkog razvoja pedesetih, ubrzo se ta koncepcija menja umnožavanjem nepravilnih četvrtastih formi na platnu, razgradnjom i apstrahovanjem oblika, koje prati rađanje novih i multiplikovanje već postojećih simbola. Pastoznim nanosom površina platna je „rasparčana“ na nepravilne kvadrate i pravougaonike. Na taj način autorka stvara konstruktivnu bazu dve suštinske ideje ovog asocijativnog slikarstva. Prva bi se mogla nazvati hipotetični pejzaž, sa najkarakterističnijim slikama koje nose nazive Ravnoteža (1960-1961), Biljke graditelji I (1965), Sunce upejzažu, Letnji dan (1967). Druga ideja Oprešnikove zaokupljena je pretpostavljenim svetom urbanih celina (gradova, utvrđenja, katedrala…), a slike dobijaju manje poetična imena nego u prvom slučaju: Кula Vavilonska (1966), Arhitektonika bilja ΙΙ (1967), Čudna građevina (1970), Tvrđava (1973).[15] Ovaj izmišljeni svet biljaka, sunca, ordenja i imaginarnih građevina čini ambivalentni spoj spokojne prirode i neminovne tuge, utešne sete i ordenja palih junaka, strašnih zgrada i pomračenog sunca. Tokom osme i devete decenije u tematski repertoar sve više se uvlači gorčina, neka zla slutnja. Naslovi dela uvek, makar izdaleka, nagoveštavaju kraj, smrt, uvenuće, gubitak: Nečijeposlednje veče (1973), Pogubljenje sunca (1974), Svetionik za potonule (1978), Praznik u mrtvom gradu (1981), Posle izgubljenog meča (1985)… dok i one vedrijeg tonskog doživljaja zaziru od otvorenog izražavanja lepote življenja: Prolećne staze (1970), Svečanost koja još traje (1976), Spokojna večer (1979). Mreža površina jarke žute, crvene i zelene boje gradi asocijativnu „fasadnu koprenu“, „ekran“ koji posmatrača tek donekle upućuje u svet enigmatične simbolike.[16] U različitim varijacijama dominiraju ključna znamenja kao što su krug, orden, vlat trave, ptica ili insekt. Vremenom, fasadna struktura (ekrani, geometrijske plošne površine, itd.) dobija više izraženu vegetativnu formu, a repertoar simbola (ordenje, bilje, ptice, insekti, časovnik) se kontinuirano redefiniše. Slikarstvo poslednje decenije autorkinog života deluje kao sintetički faktor u objedinjavanju celokupnog sadržaja životnog stvaralaštva Ankice Oprešnik.
Iako po obrazovanju slikarka, Ankica Oprešnik veoma rano počinje da istražuje mogućnosti koje nudi u to vreme manje frekventna tehnika – grafika, i vrlo brzo će iskoristiti njene kapacitete da ostvari sopstvenu svestranu autorsku prirodu. Uporedo sa slikanjem, a sasvim sigurno i kao prethodnica osnovnoj likovnoj vokaciji, odvijao se njen grafičarski rad. U godinama uspona ove aktivnosti, koje se poklapaju sa periodom sveopšte afirmacije grafike u jugoslovenskoj umetnosti, primetno je prisustvo većeg broja autorki koje su se posvetile ovoj praksi, kao što su Кsenija Divjak, Majda Кurnik, Živka Pajić, Mirjana Mihać. Ovo „žensko“ interesovanje ubrzo jenjava, tako da već na І saveznoj izložbi grafike u Beogradu 1954. godine učestvuju samo Ankica Oprešnik i Mirjana Mihać, da bi iste godine Oprešnikova bila jedina autorka uključena u jugoslovensku selekciju venecijanskog bijenala. Ujedno, ona ostaje skoro usamljen primer umetnice koja se u narednom periodu posvetila istraživanjima u sferi vizuelnih i poetičkih mogućnosti ove tehnike, istovremeno nastavljajući sa učešćem na izložbenim smotrama grafike i nastupajući samostalno sa svojim grafičkim radovima.
Nivo stilizacije likovnog izraza razvijenog u ovoj tehnici se povećava iz godine u godinu, prateći ustaljen princip komponovanja: prvi plan naglašenog vertikalizma sa figurama (Žene i mačka, 1954) i kombinacije sličnog prednjeg plana sa gradskom vedutom zbijenih građevina u drugom planu (Porodica u gradu, 1956). U daljim fazama stvaralaštva kao prepoznatljive osobenosti grafičkog kreda ove autorke ostaće „fasadni plan“, stilizovane forme, kao i subjektivni doživljaj realizovane teme (Male radosti, 1959, Veče u polju, 1960).[17] Razvoj osnovnog asocijativno-simboličkog koncepta grafike zaokružuje se krajem šeste decenije, a reprezentativni izbor grafičkih listova prikazan je na samostalnim izložbama pod nazivom „Obične teme“ u Zagrebu 1961, i u Novom Sadu i Zrenjaninu 1962. godine. Теmа kојој sе, tokom šezdesetih, аutоrkа rеdоvnо оbrаćа је pејzаž, u svоm nоvоm ruhu izrаžеnоg linеаrizmа, čiјi аsоciјаtivni kаrаktеr tеži аpstrаkciјi (Arhitektonika bilja, 1967). Uоbličаvајući paralelni tok u sintezu kаkо prеpоznаtlјivih simbоličkih sklоpоvа tako i аpstrаktnih, nеutrаlnih fоrmi, аutоrkа u drugoj polovini sedme decenije grаdi fаsаdе fаntаstičnih zdаnjа, kоја sugеrišu rаzličitе vrstе rаspоlоžеnjа (Nepotrebna predrasuda, 1967).
Povodom novosadske izložbe koja je otvorena 1962. godine uz oduševljenje publike i kritike, utiske su izneli Stevan Stanić, Branislav Кupusinac i Mihajlo Dejanović. Zajednički nastup Ankice Oprešnik i Vladimira Makuca u Salonu Moderne galerije u Beogradu 1963. godine, propraćen je afirmativnim kritičkim osvrtima Dragoslava Đorđevića, Pavla Vasića, Кoste Vasiljkovića. Razgovori sa umetnicom, feljtonski i retrospektivni tekstovi i analize sveukupnih tokova savremene umetnosti iz pera Đorđa Jovića, Radovana Popovića, Ljubisava Andrića, Мilоšа Аrsićа, Јаsminе Тutоrоv Bоrјаnоvić, Flоrikе Štеfаn i Slоbоdаnа Sаnаdеrа pružaju nam uvid u njene ideje, stremljenja, osećanja, kreativne napore i želje i otkrivaju skoro intiman portret slikarke.[18] Slоbоdаn Sаnаdеr је uјеdnо i prirеđivаč prvе rеtrоspеktivnе izlоžbе „Аnkicа Оprеšnik, slikе 1945-1969“[19], kojom prilikom on u tеkstu iznosi оsnоvnе kаrаktеristikе njenog krеаtivnоg pоtеnciјаlа, usmеrаvајući pаžnju nа bitnе činjеnicе kоје bismо i dаnаs, sа vrеmеnskоm distаncоm оd pet dеcеniјa, prihvаtili kао rеlеvаntnе: kаrаktеrišе је prеvаshоdnо kао аutоrku izgrаđеnоg ličnоg stilа u оblаsti grаfikе, kојој је nа оvој izlоžbi pružеnа šаnsа dа sе prvi put prеdstаvi zаоkružеnоm slikаrskоm cеlinоm оd 53 slikе nаstаlе „u širоkоm vrеmеnskоm diјаpаzоnu“ izmеđu 1945. i 1969. gоdinе te dа prikаžе cеlоvit pоеtski svеt kојi „оnа dubоkо prоživlјаvа u sеbi, gdе drаmаtsku nоtu pоdrеđuје dubоkоm pоеtskоm nеmiru, dајući uvеk nоvu, humаniјu niјаnsu dоživlјеnоm.“[20] Podsticaj kritičarima da uz primenu uobičajene kritičke i vrednosne aparature u svoje tekstove unesu i primetnu emotivnu notu, verovatno je dalo objavljivanje autobiografske poezije koja je često prisutna u katalozima samostalnih izložbi Ankice Oprešnik:
„Čovek raste polako. I biljke polako rastu.
Čovek je stvorio zakone sebi i svojoj
okolini, i te iste zakone menja ćudljivo i brzo
postavljajući nove norme ljudskim
vrednostima i lepoti.
Biljke nemaju svoje zakone osim onih koje su im propisali
priroda i ljudi.
Ja imam divne roditelje. Oni su bili prvi koji su mi skrenuli
pogled na kratak, ali organizovan
i smišljen korak mrava.
Pokazali su mi bubu, neveštu i malu kako upada u lukavu
paukovu zamku. Govorili su mi,
da čak i svaka biljka ima
svoju fizionomiju, i da svako drvo grana svoje grane
Prisustvo ovog i drugih sličnih poetskih fragmenata u katalozima umesto reči uvodničara, koja bi neminovno imala profesionalnu objektivnost i distancu, bilo je da upotpune celinu izložbe predstavom unutrašnje drame koja leži u stvaralačkom podsticaju autorke i oblikuje samo njeno delo.
Okretanjem ka izaražavanju sopstvenih ličnih doživljaja, uspomena i snova pomoću kojih artikuliše fenomene unutrašnjeg sveta, Ankica Oprešnik postepeno izgrađuje složen simbolički repertoar. U njenom opusu se paralelno razvijaju i granaju nezavisne, iako međusobno srodne poetičke celine: bez obzira da li se radi o, uslovno rečeno, pejzažima, mrtvim prirodama, građevinama, portretima, ili jednostavno, imaginarnim i oniričnim prizorima, autorka ih upotrebljava kao kreativne povode za specifičan tretman elemenata površine, linije, boje i integralnog ritma grafičke kompozicije. Uprkos dugotrajnom prisustvu u umetničkom životu, ipak je teško sastaviti obimniju biografiju Ankice Oprešnik: nenametljiva po prirodi, često zaklonjena stvaralaštvom supruga Milana Кerca, živela je kroz svoj pedagoški i kreativni rad, a o sebi govorila kroz poetske tekstove i svoju umetnost. Svojim ostvarenjima u slikarstvu i grafici ostavila je traga u okviru ne samo lokalne novosadske, već i srpske i jugoslovenske scene druge polovine XX veka, a danas se njeno delo posmatra u kontekstu celokupnih dostignuća umetnosti na području bivše Jugoslavije.
Sunce nad ribnjakom, 1958, ulje na platnu, vl. Savremena galerija Zrenjanin
Bela vaza, 1959, ulje na platnu, vl. Muzej grada Novog Sada
Ravnoteža (1960-61) ulje na platnu, vl. Muzej grada Novog Sada
Tvrđava, 1973, ulje na platnu, vl. Muzej grada Novog Sada
Praznik u mrtvom gradu, 1981, ulje na platnu, privatno vlasništvo
Žene i mačka, 1954, linorez, vl. Galerija Matice srpske
Porodica u gradu, 1956, linorez, vl. Galerija Matice srpske
Sunce u pejzažu, 1957, drvorez, vl. Muzej grada Novog Sada
Male radosti, 1959, linorez, vl. Galerija Matice srpske
Veče u polju, 1960, drvorez, vl. Muzej grada Novog Sada
Arhitektonika bilja, 1967, drvorez, vl. Muzej grada Novog Sada
Nepotrebna predrasuda, 1967, lino-drvorez u boji, vl. Muzej grada Novog Sada
Literatura:
Ljubisav Andrić, „Ankica Oprešnik: svet bilja“. Novosadski razgovori, knj. I, Srpska čitaonica i knjižnica, Irig 1987, 111 – 122.
Miloš Arsić, Savremena novosadska grafika [kаtаlоg], Muzej grada Novog Sada, Zavičajna galerija, Novi Sad 1975.
Izložba grafike Ankice Oprešnik – „Obične teme“ [kаtаlоg], Novi Sad, Tribina mladih, april 1962.
Atelje 61 [mоnоgrаfiја, urеdilа Nаdа Pоznаnоvić Аdžić], Atelje 61, Novi Sad 2002.
[1] O prvim umetničkim iskustvima i školovanju u Beogradu: Ljubisav Andrić, „Ankica Oprešnik: svet bilja“. Novosadski razgovori, knj. I, Srpska čitaonica i knjižnica, Irig 1987, 112.
[2] Станислав Живковић, Младен Јосић 1897-1972, Народни музеј, Београд 1997, 29, 33-35; Миодраг Б. Протић, Нојева барка, knj. I, Српска књижевна задруга, Београд 2000, 209 – 212.
[5] Ljiljana Ivanović, Milan Kerac, [katalog], Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad 1975.
[6] Miloš Arsić, Slikarstvo u Vojvodini 1955 – 1972 [katalog], Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad 1989.
[7] „Са изложбе Милана Керца и Анкице Опрешник“, Слободна Војводина, Нови Сад, 14. jun 1951.
[8] Detaljan popis samostalnih i grupnih izložbi u: Miloš Arsić, AnkicaOprešnik – slike i grafike (1945 – 1998) [katalog], Muzej sаvremene likovne umetnosti, Novi Sad 1999.
[9] Bela Duranci, 50 godina umetničkih kolonija u Vojvodini, Likovni susret, Subotica 2003.
[10] Стеван Станић, „Културна мисија југословенских таписериста“, Дневник, Нови Сад, 9. avgust 1961; Atelje 61 [monografija, uredila Nada Poznanović Adžić], Atelje 61, Novi Sad 2002.
[11] Стеван Станић, „Таписерија – ново поглавље наше уметности“, Дневник, Нови Сад, 5. jun 1962.
[12] Vladimir Rozić, „Tapiserija ili slikarstvo?“, Književne novine, Beograd, 23. avgust 1963.
[13] Милош Арсић, „Трагови и сећања“, Дневник, Нови Сад, 13. mart 1980.
[14] Miloš Arsić, Ankica Oprešnik – slike i grafike (1945–1998) [katalog], Muzej savremene likovne umetnosti, Novi Sad 1999.
[15] Miloš Arsić, Slikarstvo u Vojvodini 1955–1972 [katalog], Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad 1989.
[16] Miloš Arsić, Ankica Oprešnik – slike i grafike (1945–1998) [katalog], Muzej savremene likovne umetnosti, Novi Sad 1999.
[17] Ана Јованов, Симболизација интимног – Графике Анкице Опрешник [katalog], Галерија ликовне уметности поклон збирка Рајка Мамузића, Нови Сад 2012.
[18] Likovno/kritički osvrti o Ankici Oprešnik objedinjeni su u knjizi: Ђорђе Јовић, Ка уметности [izbor tekstova], Центар за културу „Олга Петров“, Панчево 1987, 13, 16, 23, 62, 68, 76, 92, 297.
[19] Slobodan Sanader, Ankica Oprešnik, slike 1945–1969 [katalog], Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad 1969; izložba je održana u prostoru Galerije Matice srpske.
Anica Savić Rebac (1892-1953) smatra se jednom od najučenijih žena u Srbiji u prvoj polovini XX veka. O tome svedoči njen izuzetan esejistički, pesnički i prevodilački opus koji do danas nije dobio odgovarajuću recepciju i uvažavanje.
Anica Savić Rebac, rad Uroša Predića (1919), ulje na platnu, 65×48 cm, vlasništvo Matice srpske u Novom Sadu
Anica Savić Rebac rođena je 1892. godine u Novom Sadu kao jedino dete Milana Savića, književnika, pozorišnog kritičara i prevodioca i Julijane Savić (Davidovac), domaćice.
Osnovnu i srednju školu završila je u Novom Sadu. Još kao gimnazijalka čitala je u originalu antičke i moderne pisce i prevodila. Sa trinaest godina objavila je u Brankovom kolu svoj prvi prevod, Bajronov spev Manfred, a potom i svoje pesme i prevode Šelija, Emila Verhama…
Nakon završene gimnazije upisuje klasičnu filologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beču. Početkom Prvog svetskog rata prekida studije u Beču i diplomira u Beogradu. Godine 1921. Anica Savić udaje se za Hasana Repca, službenika Ministarstva vera Kraljevine SHS. Od 1922. radi kao profesorka latinskog jezika u Trećoj beogradskoj gimnaziji u kojoj ostaje do 1930. godine, kada se sa mužem seli u Skoplje, gde je on premešten. Kada je 1926. osnovan PEN centar u Jugoslaviji, Anica je zajedno s Desankom Maksimović, bila među prvim književnicama koje su primljene u njegovo članstvo.
Anica Savić Rebac iz mlađih dana
Bila je u grupi beogradskih intelektualki koje su 1927. godine osnovale Jugoslovensku organizaciju univerzitetski obrazovanih žena. Osnovna delatnost Udruženja, vođenog feminističkim idejama, bila je odbrana profesionalnih interesa visoko obrazovanih žena. Godine 1929. u Beogradu je objavila zbirku poezije Večeri na moru.
Anica Savić Rebac bila je među prvim ženama koje su 1932. godine doktorirale na Beogradskom univerzitetu. Njena doktorska disertaciju Predplatonska erotologija objavljena je u Skoplju, gde je u to vreme živela. Anica se nadala akademskoj karijeri i zaposlenju na Filozofskom fakultetu u Skoplju, ali to se nije ostvarilo. Dobila je profesorsko mesto u skopskoj Ženskoj realnoj gimnaziji, na Velikoj medresi kralja Aleksandra radila je kao profesor latinskog, grčkog, nemačkog i francuskog jezika, a na fakultetu je predavala grčki i latinski samo honorarno
Posle rata, 1945. godine, kao jedna od članica predratnog Ženskog pokreta, uključila se u rad Beogradskog odbora AFŽ. Konačno, 1946. Anica je, uprkos protivljenju nekih članova Univerziteta, izabrana za vanrednu profesorku na Beogradskom univerzitetu gde je predavala istoriju rimske književnosti i latinski jezik.
Anica Savić Rebac napisala je veliki broj studija rasprava, članaka iz oblasti književnosti, antičkih studija, filozofije, istorije ideja, istorije. Njene teorijske ideje i stavovi najpregnantnije su izraženi u radovima iz oblasti antičkih studija koji su napisani sa velikim znanjem, erudicijom i širinon pogleda. Antička estetika i nauka o književnosti, objavljena je posthumno, 1954. godine. Njene studije i eseji, rasuti po brojnim časopisima, prikupljeni su i objavljene pod naslovom Helenski vidici (1966).
Anica Savić Rebac podjednako se bavila prevođenjem, pisanjem i kritikom. U svojim kritičkim tesktovima bavila se stvaralaštvom Dantea, Šelija, Getea a pre svega književnim delom Tomasa Mana sa kojim je bila u stalnoj književnoj komunikaciji. Kada se radu o domaćoj književnosti pisala je najviše o onima koji su se upisali u književnu i kulturnu istoriju Vojvodine i pre svega Novog Sada, ali i obeležili, često i lično, njeno odrastanje. Pisala je o Lazi Kostiću i Jovanu Jovanoviću Zmaju, ali i o poeziji Jovana Dučića i Milutina Bojić. U dva navrata, Anica Savić Rebac pisala je i o ženama, o pesnikinji Milici Stojadinović Srpkinji, o njenom pesničkom „treperenju“, i o jednoj od prvih srpskih feministkinja, Savki Subotić. Pišući izraztito senzibilisano o ženskom aktivizmu Savke Subotić, Anica daje živu sliku vojvođanskog feminizma s početka 20.veka koji je u godinama nakon II svetskog rata već uveliko zaboravljen.
Prevodila je sa engleskog, nemačkog, grčkog i latinskog jezika na srpski jezik, te sa srpskog na nemački i engleski jezik. Između ostalog, prevela je Njegoševu Luču mikrokozma na nemački i engleski jezik, sa latinskog na srpski prevela je Lukrecijeve stihove, a sa nemačkog više dela Tomasa Mana (Smrt u Veneciji, Tonio Kreger, Tristan)
Anica i Hasan Rebić
Posle teške bolesti, 1953. godine, umro je njen muž Hasan Rebac. Ubrzo nakon toga Anica je izvršila samoubistvo ostaviviši oproštajno pismo koje je potvrdilo njenu svagdašnju duhovnu privrženost antičkim idealima koji su je vodili tokom života, i na koncu doveli i do slobodne odluke o vlastitoj smrti.
„Ovo što činim, činim iz uverenja i u punoj lucidnosti intelekta i volje. To uverenje da život nije vredan življenja ako izgubimo najdraže biće poniklo je, takoreći, zajedno sa mnom, razvijalo se naročito pod uticajem antičkih shvatanja o samoubistvu i postalo jedno od odrednica moje životne koncepcije, od organskih zakona moje prirode… To ne znači da nisam volela život, da ga ne volim čak i u ovom času, ali baš zato ne želim da živim bedno…. Život mi je darovao mnoge prednosti, pa i ovu poslednju da mogu umreti svesno i autonomno.“
The role of women in the political and cultural history of Serbia is still not adequately recognized or visible in public discourse. Women’s roles in Serbian history, their contributions to culture, economic and political development, as well as influence in international relations, are all largely excluded from the dominant public discourses (history, culture, politics, economy). Women are additionally largely excluded from school curricula and the national cultural legacy presented in museums. Furthermore, women are excluded from the spaces we occupy in our everyday lives: naming of streets, squares, schools, awards, institutions, and foundations.
The WomeN’S Museum is a digital collection of data in connection with the lives and works of women who have left a mark on the history of Novi Sad (photography, documentation, texts, artistic work; albums, posters; secondary literature: theoretical and critical texts). It additionally features representations of practical objects, photographs, documents, artifacts, and handiwork which illustrate the everyday lives of women of a particular time period. The museum is historically contextualized by research projects and theoretical texts.
Alongside the historical perspective, the WomeN’S Museum supports and displays contemporary art and writing by women through its Online Gallery and Reading Room. This emphasizes the main goal of the museum: the strengthening of the feminist scene in all its areas, securing a space for women in the history of art, art critique, and critical theory. The bedrock of the museum is created by the combination of this database, publishing efforts, and curated collections and libraries created through other projects of The Alliance of Feminist Organizations (Re)Connection, such as K.A.T (a multimedia platform of contemporary women’s culture, activism and theory). The museum aims to become a stepping stone for further research, education, and promotion of a variety of exhibitions dedicated to the women of the region.
Adel Nemešanji/ NemessányiAdél [1] (1857-1933) je bila pedagoškinja, prva direktorka novosadske Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole i osnivačica novosadskog ogranka Društva za brigu o unapređenju obrazovanja žena – Marija Doroteja (Mária Dorottya)
1. Izvod iz matične knjige rođenih i krštenih Matične kancelarije Crkve evangeličke augzburškog veroispovedanja Vrbicko-Sv. Mikulaške za Adelu Nevenu Nemessányi od 2. oktobra 1871.
2. Uverenje o položenom učiteljskom ispitu Adél Nemessányi izdato u Budimpešti 27. juna 1876. 3. Svedočanstvo o pedagoškom radu Adél Nemessányi (preporuka) izdata u Sekešfehervaru 12. avgusta 1884. U tekstu se daju vrlo pozitivne ocene za sjajno znanje i praktičan rad koji je pokazala, između ostalog stoji da je Adél Nemessányi stekla simpatije učeničkih roditelja i javnosti, da je tri godine sa najboljim uspehom predavala nemački jezik, te da je osnovala Omladinsku biblioteku. 4. Dokument u kome se datiraju i potvrđuju angažovanje i postavljenje Adél Nemessányi za učiteljicu i direktorku Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole u Novom Sadu i to: angažovanje kao učiteljice i direktorke sa platom od 7000 forinti, 200 forinti direktorskog dodatka i 100 forinti godišnje za kiriju/ Sombor, 30. avgust 1884; Dokaz o položenoj zakletvi /Novi Sad, septembar 1884. i Objava da je u sadašnju dužnost (direktorke) uvedena/ Sombor, 5. septembar 1887.
Život i delo Adel Nemešanji, prve žene na mestu direktorke novosadske Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole i osnivačice novosadskog ogranka Društva za brigu o unapređenju obrazovanja žena – Marija Doroteja (Mária Dorottya), tek treba istraživati. Ono što je poznato, dovoljno je da je uvrsti među najznačajnije naše pedagoškinje, po tome što je, shvativši značaj ženskog obrazovanja, a u tom sklopu i strukovno povezivanje pedagoškinja koje rade u ženskim školama u Novom Sadu, pokrenula rad ogranka kulturno-prosvetnog udruženja, Marija Doroteja.
„Rođena je u Liptosentmiklošu[2]. Školovala se u svom rodnom mestu i u Požunu[3], a građansku naobrazbu stekla je u Budimpešti. Godine 1876. primljena je za nastavnika Devojačke građanske škole u Sekešfehervaru[4]. Za direktorku novosadske Devojačke građanske škole imenovana je 1884. Smatrana je za vrlo uspešnu direktorku, jer je škola 1883/84. imala 63 učenice a 1901/2, 221 učenicu.
Martovske proslave[5], koje je organizovala sa svojim učenicama imale su velikog odjeka u društvenom životu Novog Sada. U tim prilikama prikupljana su sredstva u humanitarne svrhe, a samo za 1901. prihod je iznosio oko 3000 kruna. Organizovala je Društvo Marija Doroteja koje je za cilj imalo unapređenje obrazovanja kao i strukovno organizovanje žena nastavnica u novosadskim školama.”[6]
Melhior Erdujhelji u Istoriji Novog Sada (1894; reprint 2002) pominje Adel Nemešanji kao
uspešnu upravnicu. Erdujhelji najpre beleži rezultate koji su u Novom Sadu
postignuti, pošto je Zakonom o javnoj nastavi (1868) uvedena „obavezna i
slobodna nastava“, te na tom tragu 1876/7 otvoren prvi razred Mađarske
kraljevske državne građanske devojačke škole (Erdujhelji 2002: 353, 359). Škola
je 1880. imala četiri razreda, četiri redovne i dve pomoćne učiteljice, 1894.
osam „učiteljskih snaga“ a „upravnica je (bila) Adela Nemešanji“ (Isto, 359). Uspešnost
škole Erdujhelji meri brojem upisanih učenica, pa tako konstatuje da njihov
broj rastao iz godine u godinu, a uspeh je utoliko bio veći ukoliko se u obzir
uzme činjenica da je uporedo radila i Srpska viša devojačka škola, te da su u
školi sa nastavom na mađarskom jeziku „veliki broj pitomica … bile Srpkinje i
Nemice“ (Isto, 360). Razlog uspešnosti škole Erdujhelji je ovako tumačio:
„Kao kod svake škole, tako se i ovde mora na oko uzeti okolnost da ona napreduje i pored drugog takog zavoda, što je dokaz izvrsne uprave“ (Isto, 359).
Pozivajući se na izveštaj senatora Miše Dimitrijevića
od 24. januara 1877, Vasa Stajić u Građi
za kulturnu istoriju Novog Sada (1951) pominje obe novosadske više
devojačke škole kroz činjenice gde se vidi da je (i pored mnogobrojnijeg
nastavnog kadra i očito sadržajnije nastave u Srpskoj devojačkoj školi) za Mađarsku
kraljevsku državnu građansku devojačku školu vladalo veće interesovanje:
„Ima dve više škole: srpska viša devojačka škola i kralj. mađarska državna ženska građanska škola. Srpska treba da ima četiri razreda, a zasad ima samo tri. Mađarska zasad ima samo jedan razred. Srpska ima 4 učitelja i učiteljicu, pomoćnog učitelja za muziku i pevanje i pomoćnu učiteljicu za francuski jezik. Ima 38 učenika. Mađarska ženska škola ima dve učiteljice i 61 učenicu“ (Stajić 1951: 165).
Vredne podatke[7] o položaju pedagoškinja kao i o Adel Nemešanji nalazimo u radu
Atile Nobika (Attila Nóbik) „Feminizacija i profesionalizacija u Ugarskoj
krajem 19. veka. Pedagoškinje u profesionalnom diskursu u pedagoškim časopisima
(1887-1891)“ (Nóbik 2017:1-17). U Ugarskoj se, krajem 19. veka, unutar rastućeg
korpusa pedagoškinja moglo naći tek nekoliko „snažnih žena“ što je
korespondiralo s činjenicom da se u pedagoškim časopisima, osim u Nacionalnom ženskom obrazovanju (Nemzeti Nőnevelés), nije moglo naći
mnogo ženskih glasova (Isto, 8-9). Među izuzecima, koji svedoče da su takvi
ipak postojali, Nobik najpre imenuje Ilonu Štetinu (Ilona Stetina/Gyula Sebestyén)
glavnu urednicu Nacionalnog ženskog
obrazovanja, osnivačicu Udruženja Marija Doroteja i pedagoškinju koja je
1911. postavljena za upravnicu srednje ženske škole, zatim pet najznačajnijih
mađarskih pedagoškinja: Lauru Binder (Laura Binder), Antoninu de Girando
(Antonina DeGirando), Janku Kastner (Janka Kasztner), Adel Nemešanji i Adelu
Švarc (Adél Schwarz) (Isto, 9, 10). Adel Nemešanji izdvaja kao „strastvenu
zagovornicu emancipacije učiteljica“, a zatim i zbog kontraverznih shvatanja o
zaradi pedagoškinja i njihovoj udaji (Isto, 11).
Iz teksta Adel Nemešanji „Još nekoliko reči
povodom obrazovanja učitelja i učiteljica“ saznajemo da je ona, kao iskrena
zagovornica temeljnog obrazovanja i kontinuiranog usavršavanja nastavničkog
kadra, problematizovala neke aspekte organizacije, načine i domete obrazovanja
učitelja, (posebno) učiteljica sa ciljem da ukaže na probleme, pozivajući se na
konkretne slučajeve, te je stoga tražila podizanje obrazovanja učitelja i
učiteljica, „naročito usavršavanje (njihovog) pedagoškog znanja“ (Nemessányi 1892:
29). Važna su i opažanja o radu učiteljica, gde po sopstvenoj tvrdnji, nije napadala
učiteljice, već je prikazala javno mišljenje (koje uključuje i ono od muških
kolega) koje rad učiteljica prihvata sa omalovažavanjem i samo u retkim
slučajevima odaje im priznanje, čak i kad su prave vrednosti u pitanju (Isto,
30). Bila je protiv tvrdnji da kao učiteljice “nismo dovoljno emancipovane zato
da idemo na sastanke muškaraca i da diskutujemo sa onima koje naša ženska
priroda smatra jačima… jer se ta vrsta brušenosti dobija sama od sebe, ni jedna
škola ne može da je pruži”, već je smatrala da i te kako (obrazovna
institucija) treba da pruži i tu vrstu “brušenosti” jer ako to propusti desiće
se da će učiteljice uvek u odnosu na muške kolege izvući deblji kraj (Isto, 31)[8]. Imala je i druge primedbe na kvalitet obrazovanja učiteljica
smatrajući da i pored „naglašenog nadzora one nisu dobro vaspitane jer su u
najvećem broju slučajeva pre velike svetske dame, a ne skromne učiteljice čije
je pozvanje da budu učiteljice naroda“ (Isto, 31)[9]. Ipak, Nemešanji je svedočila da mađarske učiteljice nemaju razloga
da se stide jer mogu da pokažu lep primer rada, ali da se mora težiti podizanju
nivoa obrazovanja učiteljica, tražiti od njih ozbiljnost u daljem usavršavanju
i podsticati težnju da se unaprede stvari kojima služe (Isto, 31).
Nemešanji je branila ideju o nižoj zaradi
za učiteljice u odnosu na učitelje jer je smatrala da „od žena pedagoška
profesija zahteva manje napora, viša zarada bi mogla da ih uvede u raskošan
život, one nemaju toliko društvenih obaveza kao muškarci, lakše im je da steknu
prednost, ukoliko se udaju suprug će takođe imati zaradu, a njihova privremena
zamena suviše će koštati osnivače škole“[10] (Nemessányi prema Nóbik 2017: 10-11). Smatrala je da su za ženu brak
i pedagoški poziv nespojivi, osim u slučaju kada žena nema decu (Isto, 11).
Kontroverza njenog stanovišta oslonjena je sa jedne strane na njenu osvedočenu
borbu za obrazovanje žena na višim školama, a sa druge na lično iskustvo
proisteklo iz položaja žene u muškoj ulozi – direktora[11] vaspitno-obrazovne ustanove koja postoji unutar patrijarhalnog
modela društvene organizacije. Krajem 19. veka problem sa ženom u svetu rada ležao
je u njenom potčinjenom[12] položaju u društvu (u pravnom i običajnom poretku), gde je udaja (pa
i školovanih učiteljica) često značila njihovo povlačenje u privatnu sferu. Takođe,
njen sud je obojen ličnim životnim izborom žene koja je sopstvenu egzistenciju
i položaj u društvu zadobila van braka[13] oslanjajući se, u početnim fazama penjanja na društvenoj lestvici,
na socijalni kapital primarne porodice, a kasnije na sopstveno znanje i
sposobnost.
U oceni dometa aktivističkog rada Adel
Nemešanji moramo krenuti od konteksta u kom se borila za mesto pod suncem u
javnoj sferi, primerom krčeći put ženama koje dolaze. Počev od sredine 19. veka
u Evropi je nacionalni preporod dominantni diskurs, a tek nastali ženski pokreti
snažno su uronjeni u nacionalne kontekste. Žene su se najpre okupile oko
pitanja obrazovanja i socijalnog rada smatrajući se stubovima nacije, gde će
kao u velikoj porodici muškarci i žene sarađivati (Bok 2005: 191, 229). Umesto
saradnje desila se borba na isuviše frontova koje su žene morale da vode za
sopstveno oslobađanje. Bilo je to vreme kada je Helena Lange (Helene Lange)[14]Žutom brošurom (1887)
obračunala za važećim stavom da obrazovanje treba ustrojiti tako da služi da
supruge odagnaju dosadu, Lorenc fon Štajn (Lorenz von Stein)[15] knjigom Žena na polju
nacionalne ekonomije (1874) ženski kućni rad, koji traje 24 časa, nazvao „rad
ljubavi“ i kada su lekari[16] i antropolozi formulisali konstrukt manje vrednosti žena, a
ekonomisti isti pretočili u inferiornost ženskih zarada (Bok 2005: 171, 197, 166).
Svet je krajem 19. veka bio ustrojen po
muškom modelu i prema muškim sposobnostima. Prvi ešalon žena koji je ušao u
javnu sferu, u borbi za sopstvena prava, naučiće da operiše sa više različitih
setova zahteva, trpeće pobede, poraze, često trošeći energiji na dokazivanje nacionalnih
lojalnosti, sporo i teško menjajući sopstvenu svest o vrednosti žene i još
sporije patrijarhalno ustrojstvo sveta. Moramo takođe priznati da se i danas, u
okviru feminističke prakse, suočavamo sa tenzijom izazvanom s jedne strane potrebom
da delamo kao žene, a sa druge strane potrebom da pronađemo identitet koji nije
izrazito određen našim rodom (Snitow 1990: 9-10). Kada danas analiziramo
argumente žena koje su delale unutar rigoroznog patrijarhalnog sistema 19. veka
moramo imati na umu da su one, kada su govorile kao žene, najpre bile u riziku
da budu ignorisane, a neretko i ismejane. Budući drugačije, da bi ih čuli,
morale su da, ili koriste taktike i političke akcije koje koriste muškarci na
istim položajima, ili da govore iz pozicije nemoći žrtvujući pri tom deo znanja
o specifično ženskim iskustvima (Isto, 9-10). Zato se dometi rada prvih
borkinja za ženska prava moraju pažljivo odmeravati. Kad je Adel Nemešanji u
pitanju moramo ceniti ne samo pedagoški rad već i situaciju u kojoj ona ličnim
životnim izborima svedoči feminizam. Pripadala je onom korpusu žena koje su
izborile ekonomsku samostalnost i izvesnu društvenu moć, te su sa te pozicije
bile vidljive u javnom prostoru. Sa pojedinim njihovim, često kontroverznim,
glasovima danas se ne moramo i ne možemo složiti, ali ceneći kontekst iz koja
su ponikli moramo ih poštovati kao jednu stepenicu u borbi za ženska prava.
Iz svega što za sada znamo o Adel Nemešanji
stoji konstatacija da je pedagoški i aktivistički rad Adele Nemešanji važan
segment istorije borbe za profesionalnu afirmaciju žena, što je uz podatak, da
je na mestu upravnice srednje devojačke škole od 1884, svrstava u red
znamenitih žena kulturne istorije srednje i jugoistočne Evrope na prelazu 19. u
20. vek.
O njenom privatnom životu ima malo podataka.
Bila je kći[17] Janoša Nemešanjija (1832-1899), kraljevskog savetnika, nadzornika
mađarskih i slovačkih škola, uglednog člana novosadske evangeličke zajednice,
koji je za zasluge na prosvetnom polju dobio mađarsko plemstvo. Austrijski car
i ugarski kralj Franc Josif I odlikovao je Adel Nemešanji zlatnim krstom 1913, a
o tome izvestio novosadski Ženski svet.
Dom Nemešanjijevih se nalazio u današnjoj novosadskoj ulici Petra Drapšina br.
29.
Adel je umrla u Novom Sadu, sahranjena je
8. marta 1933. u porodičnoj grobnici Nemešanjijevih na ovomesnom
evangeličko-reformatskom delu groblja u Futoškoj ulici. Podaci[18] o grobnici Nemešanjijevih 02/03-011G pokazuju da su tu sahranjeni
Janoš Nemešanji, njegova supruga Petronela rođ. Šefranka (Petronella Šefranka) (1834-1919)
i njihova kći Adel Nemešanji. Danas jedna ulica u novosadskom naselju Veternik
nosi ime Adel Nemešanji.
Izvori
Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888.
Literatura
Bok, Gizela. Žena u istoriji Evrope: od srednjeg veka do danas. Beograd: Klio, 2005.
Ердујхељи, Мелхиор. Историја Новог Сада (репринт). Ветерник: Дијам-М-прес, 2002.
Кркљуш, Љубомирка. „Правни положај жене у Војводини пре Другог светског рата“. Зборник Матице српске за друштвене науке бр. 88. (1990): 94-104.
Nemessányi, Adél. „Még néhány szó a tanító – és tanítónőképzéshez”. Magyar Tanítónőképző sz.1 (1892): 28-33.
Nóbik, Attila. „Feminization and professionalization in Hungary in the late 19th century. Women teachers in professional discourses in educational journals (1887-1891)”. Espacio, Tiempo y Educación, 4(1), 1-17, 2017. doi: http://dx.doi.org/10.14516/ete.2017.004.001.172 (preuteto 28.05.2019) .
Пушкар, Војислав. Боравишта угледних грађана Новог Сада кроз историју. Нови Сад: Прометеј: Општински завод за заштиту споменика културе: Новосадски клуб, 1995.
Snitow, Ann. “ A Gender Diary”. Conflicts in Feminism. ed. Marianne Hirsch and Evelyn Fox Keller, 9-43. New York/ London: Routledge, 1990.
Клицин. Мита, „О браку учитељица и званичница“. Жена – месечни часопис. Уређује Милица Јаше Томић бр.1 (1911): 34-36.
Стајић, Васа. Грађа за културну историју Новог Сада: из магистратске архиве књ. 2. Нови Сад: Матица српска, 1951.
Stojaković, Gordana. „Adel Nemešanji (Nemessányi Adél)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 124-125. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Tények, melyek a 19. század kőzepétől a 20. század kőzepéig meghatározták az Újvidéki, a Vajdasági Magyar nők emancipációjáért vívott küzdeimet“. Vajdasági Magyar Nők élettörténetei. 9-17. ur. Svenka Savić és Veronika Mitro. Újvidék: Futura Publikacije i Ženske studije i istraživanja, 2006.
Stojaković, Gordana i Svetlana Kresoja. „Adel Nemešanji (Nemessányi Adél)“. Ženska imena Novog Sada – Vodič za ljubitelje alternativnih tura. 26-27. Novi Sad: Turistička organizacija Grada Novog Sada, 2014.
Svi prilozi koji su dati uz ovu biografiju su
kopije dokumenata u rukopisu. Preuzeti su i objavljeni uz dozvolu Istorijskog
arhiva Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog
Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888. Isti
se ne mogu preuzimati.
[1] Prema izvodu iz Knjige rođenih iz 1871 (prepis): Adela Nevena
Nemessányi (Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog
kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888). Isti je u prilogu
ove biografije.
[2] Liptószentmiklós/ Liptovský Mikuláš je danas grad u Slovačkoj
(prim. aut.)
[4] Székesfehérvár je grad u
Mađarskoj. Srbi su ga nazivali Stolni Beograd (prim.aut.).
[5] Martovska revolucija u habzburškoj Kraljevini Ugarskoj započela je
15. marta 1848. a bila je deo opštih revolucionarnih tokova koji su u period
1848-1849. potresli Evropu. U mnogonacionalnoj državi, kao što je bila Habzburška
monarhija, revolucionarni pokreti su iznedrili snažne težnje naroda koji su je
činili za samostalnošću, ali i različite hegemonističke težnje prema manjinskim
narodima (prim. aut.).
[6] Osnovne biografske podatke o Adel Nemešanji dobila sam od dr Agneš
Ozer (Ózer Ágnes) istoričarke i muzeološkinje iz Novog Sada, a iste sam
objavila u knjizi Znamenite žene Novog
Sada I (2001) (prim. aut.).
[7] Nobik je ukazao na činjenicu da je Zakon o javnoj nastavi omogućio
jednake uslove i načine školovanja za muškarce i žene, te obavezivao nastavnike
oba pola da se uključuju u rad strukovnih udruženja, što je za posledicu imalo
feminizaciju naročito osnovnoškolske nastave i osnivanje mnogih časopisa o
pedagogiji i za pedagoge. Kako piše Nobik 1890. bilo je 12% žena, a 1900. 20%
njih među pedagozima, a u periodu 1868-1918. osnovano je oko 382 pedagoška
časopisa (Nóbik 2017: 6-7).
[8] “Nem tartom elfogadhatónak azt az észrevételt sem, hogy `még csak
nem vagyunk eléggé emanczipálva ahhoz, hogy férfiak gyűléseire szívesen járjunk
és disputáljunk azokkal, kiket női természetünk erősebbeknek
tart. A csiszoltságnak ezen neme magától jön, azt egyik képző-intézet sem nyújthatja.` Igenis, kell hogy
nyujtsa azt is, mert ha tenni elmulasztja megtörténik az, hogy a tanítónőnek férfi-kollegáival
szemben rövidebbet kell húznia…“ „ Ne mogu da prihvatim ni tu tvrdnju `da nismo
dovoljno emancipovane za to da idemo rado na sastanke muškaraca i da
diskutujemo sa onima koje naša ženska priroda smatra jačima. Ta vrsta
brušenosti dolazi sama od sebe, ni jedna škola ne može je pružiti.` I tekako
treba da pruži i to jer ako to propusti desiće se da će učiteljice uvek, u
odnosu na muške kolege izvlačiti deblji kraj…“ Prevod sa mađarskog na srpski
jezik: Lidija Dmitrijev.
[9]“ Nincs okom tehát visszavonni még most sem azon állítást, hogy a
tanítónők nem képeztetnek ki elég alaposan és elég komolyan választott pályájukra,
s daczára a hangoztatott felügyeletnek, nincsenek jól nevelve, mert legtöbb
esetben sokkal inkább nagyvilági hölgyek, mint egyszerű, szerény tantíónők, kiknek
majdani rendeltetésük n é p n e v e l ő k k é lenni”… Nemam razloga da
povučem stanovište da se učiteljice ne usavršavaju dovoljno temeljno na odabranu
struku i uprkos naglašenog nadzora nisu dobro vaspitane jer su u najviše
slučajeva pre velike svetske dame nego skronme učiteljice čije je pozvanje da
budu u č i t e lj i c e n a r o d a.” Prevod sa mađarskog na srpski jezik:
Lidija Dmitrijev.
[10] “She argued that women teachers’ salary should be lower than men’s
one, because their profession requires less effort, high salary would lead them
to a sumptuous lifestyle, they do not have as many social obligations as men,
it is easier for them to gain perquisite, if they marry their husbands would
also have salary and their temporary replacement would cost too much for the
maintainers of schools” (Nóbik 2017: 10-11). Prevod sa engleskog: Gordana
Stojaković.
[11] U službenoj prepisci kao i na biznis karti Adel Nemešanji se potpisuje
kao direktor, a ne direktorka (prim. aut).
[12] U drugoj polovini 19. veka u Ugarskoj od žene se očekivalo da bude
stub porodice i podrška poslovnom poduhvatu supruga, a ne da gradi sopstvenu
karijeru. To je proizvodilo izvesnu fluktuaciju unutar pedagoškog ženskog
korpusa i u prvi plan podizalo pitanja o opravdanosti i troškovima školovanja
pedagoškinja koje su zbog udaje savim napuštale odabrani poziv. Krajem 19. i
početkom 20. veka na snazi je bila zabrana udaja učiteljica u Donjoj Austriji,
a od 1888. u Hrvatskoj i Slavoniji je važio zakon po kome ako se učiteljica uda
morala je da se odrekne službe. U Ugarskoj je bila dozvoljena udaja učiteljica
ali, onu zaštitu koju je država pružala radnici (Zakon o zaštiti radnica) nije
pružala i ženi “iz srednjeg staleža” jer “preovlađuje mišljenje, da je zvanje za
devojke iz građanskog staleža samo privremena pripomoć, dok se ne udadu”
(Klicin 1911:35). U isto vreme retki ženski glasovi na izvesnim pozicijama moći
u javnoj sferi opstajali su samo ukoliko su bili u saglasju sa dominantnim
patrijarhalnim modelom rada. Proces feminizacije obrazovno-pedagoške delatnosti
u društvu započet krajem 19. veka počeo je da donosi plodove za mase žena u
profesionalnom smislu tek kada su one izborile jednak pravni položaj u odnosu
na muškarce u svim segmentima života i rada (prim.aut.)..
[13] Među podacima Arhive Slovačko-evangeličke crkve u Novom Sadu o
umrlim i sahranjenim vernicima nalaze se i oni o privatnom statusu Adel Nemešanji,
kao što je za žene bilo uobičajeno. Oni pokazuju da se Adel Nemešanji nije
udavala.
[14] Helena Lange (1848-1930), pedagoškinja feministkinja, jedna od
majki osnivačica nemačkog feminističkog pokreta, peticijom koja je kasnije
nazvana Žutom brošurom (Gelben
Broschüre) tražila je reformu
obrazovanja za žensku decu. Osnovala je različite kurseve za obrazovanje žena. Pokrenula
je magazin Žena (Die Frau), najvažnije glasilo feminističkog
pokreta u Nemačkoj. Osnovala je Savez nemačkih udruženja pedagoškinja i
Nacionalni savez ženskih organizacija Nemačke a bila je jedna od osnivačica
Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa (prim.aut.)
[15] Lorenz fon Štajn (1815-1819) je bio nemački ekonomista, sociolog,
univerzitetski profesor koji je u naučni diskurs uveo termin društveni pokret.
Termin je Štajn uveo u nauku na temeljima nejednakosti klasa u značenju
politički pokret zadobijanje socijalnih prava reformskim, a ne revolucionarnim
putem. Knjigu Žena na polju nacionalne
ekonomije (Die Frau
auf dem Gebiet der Nationalökonomie) objavio je u Štutgartu 1875. (prim.aut).
[16] U ulozi lekara u kreiranju i multiplikovanju seksualnog diskursa
gde je žensko telo smatrano za manje vredno i često posmatrano kroz prizmu
patologije što je poslužilo ka osnova za konstrukt rodnih uloga i opravdanje za
potčinjenost žena videti studiju Kingsley Kent, Susan. Sex an suffrage in Britain (1860-1914). New Jersey: Princeton
University Press, 1987.
[17] Prema izvodu iz Knjige rođenih: Adele Nevene Nemessányi iz
1871(prepis). Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog
kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888.
Adel Nemešanji/ NemessányiAdél [1] (1857-1933) je bila pedagoškinja, prva direktorka novosadske Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole i osnivačica novosadskog ogranka Društva za brigu o unapređenju obrazovanja žena – Marija Doroteja (Mária Dorottya)
1. Izvod iz matične knjige rođenih i krštenih Matične kancelarije Crkve evangeličke augzburškog veroispovedanja Vrbicko-Sv. Mikulaške za Adelu Nevenu Nemessányi od 2. oktobra 1871.
2. Uverenje o položenom učiteljskom ispitu Adél Nemessányi izdato u Budimpešti 27. juna 1876. 3. Svedočanstvo o pedagoškom radu Adél Nemessányi (preporuka) izdata u Sekešfehervaru 12. avgusta 1884. U tekstu se daju vrlo pozitivne ocene za sjajno znanje i praktičan rad koji je pokazala, između ostalog stoji da je Adél Nemessányi stekla simpatije učeničkih roditelja i javnosti, da je tri godine sa najboljim uspehom predavala nemački jezik, te da je osnovala Omladinsku biblioteku. 4. Dokument u kome se datiraju i potvrđuju angažovanje i postavljenje Adél Nemessányi za učiteljicu i direktorku Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole u Novom Sadu i to: angažovanje kao učiteljice i direktorke sa platom od 7000 forinti, 200 forinti direktorskog dodatka i 100 forinti godišnje za kiriju/ Sombor, 30. avgust 1884; Dokaz o položenoj zakletvi /Novi Sad, septembar 1884. i Objava da je u sadašnju dužnost (direktorke) uvedena/ Sombor, 5. septembar 1887.
Život i delo Adel Nemešanji, prve žene na mestu direktorke novosadske Mađarske kraljevske državne građanske devojačke škole i osnivačice novosadskog ogranka Društva za brigu o unapređenju obrazovanja žena – Marija Doroteja (Mária Dorottya), tek treba istraživati. Ono što je poznato, dovoljno je da je uvrsti među najznačajnije naše pedagoškinje, po tome što je, shvativši značaj ženskog obrazovanja, a u tom sklopu i strukovno povezivanje pedagoškinja koje rade u ženskim školama u Novom Sadu, pokrenula rad ogranka kulturno-prosvetnog udruženja, Marija Doroteja.
„Rođena je u Liptosentmiklošu[2]. Školovala se u svom rodnom mestu i u Požunu[3], a građansku naobrazbu stekla je u Budimpešti. Godine 1876. primljena je za nastavnika Devojačke građanske škole u Sekešfehervaru[4]. Za direktorku novosadske Devojačke građanske škole imenovana je 1884. Smatrana je za vrlo uspešnu direktorku, jer je škola 1883/84. imala 63 učenice a 1901/2, 221 učenicu.
Martovske proslave[5], koje je organizovala sa svojim učenicama imale su velikog odjeka u društvenom životu Novog Sada. U tim prilikama prikupljana su sredstva u humanitarne svrhe, a samo za 1901. prihod je iznosio oko 3000 kruna. Organizovala je Društvo Marija Doroteja koje je za cilj imalo unapređenje obrazovanja kao i strukovno organizovanje žena nastavnica u novosadskim školama.”[6]
Melhior Erdujhelji u Istoriji Novog Sada (1894; reprint 2002) pominje Adel Nemešanji kao
uspešnu upravnicu. Erdujhelji najpre beleži rezultate koji su u Novom Sadu
postignuti, pošto je Zakonom o javnoj nastavi (1868) uvedena „obavezna i
slobodna nastava“, te na tom tragu 1876/7 otvoren prvi razred Mađarske
kraljevske državne građanske devojačke škole (Erdujhelji 2002: 353, 359). Škola
je 1880. imala četiri razreda, četiri redovne i dve pomoćne učiteljice, 1894.
osam „učiteljskih snaga“ a „upravnica je (bila) Adela Nemešanji“ (Isto, 359). Uspešnost
škole Erdujhelji meri brojem upisanih učenica, pa tako konstatuje da njihov
broj rastao iz godine u godinu, a uspeh je utoliko bio veći ukoliko se u obzir
uzme činjenica da je uporedo radila i Srpska viša devojačka škola, te da su u
školi sa nastavom na mađarskom jeziku „veliki broj pitomica … bile Srpkinje i
Nemice“ (Isto, 360). Razlog uspešnosti škole Erdujhelji je ovako tumačio:
„Kao kod svake škole, tako se i ovde mora na oko uzeti okolnost da ona napreduje i pored drugog takog zavoda, što je dokaz izvrsne uprave“ (Isto, 359).
Pozivajući se na izveštaj senatora Miše Dimitrijevića
od 24. januara 1877, Vasa Stajić u Građi
za kulturnu istoriju Novog Sada (1951) pominje obe novosadske više
devojačke škole kroz činjenice gde se vidi da je (i pored mnogobrojnijeg
nastavnog kadra i očito sadržajnije nastave u Srpskoj devojačkoj školi) za Mađarsku
kraljevsku državnu građansku devojačku školu vladalo veće interesovanje:
„Ima dve više škole: srpska viša devojačka škola i kralj. mađarska državna ženska građanska škola. Srpska treba da ima četiri razreda, a zasad ima samo tri. Mađarska zasad ima samo jedan razred. Srpska ima 4 učitelja i učiteljicu, pomoćnog učitelja za muziku i pevanje i pomoćnu učiteljicu za francuski jezik. Ima 38 učenika. Mađarska ženska škola ima dve učiteljice i 61 učenicu“ (Stajić 1951: 165).
Vredne podatke[7] o položaju pedagoškinja kao i o Adel Nemešanji nalazimo u radu
Atile Nobika (Attila Nóbik) „Feminizacija i profesionalizacija u Ugarskoj
krajem 19. veka. Pedagoškinje u profesionalnom diskursu u pedagoškim časopisima
(1887-1891)“ (Nóbik 2017:1-17). U Ugarskoj se, krajem 19. veka, unutar rastućeg
korpusa pedagoškinja moglo naći tek nekoliko „snažnih žena“ što je
korespondiralo s činjenicom da se u pedagoškim časopisima, osim u Nacionalnom ženskom obrazovanju (Nemzeti Nőnevelés), nije moglo naći
mnogo ženskih glasova (Isto, 8-9). Među izuzecima, koji svedoče da su takvi
ipak postojali, Nobik najpre imenuje Ilonu Štetinu (Ilona Stetina/Gyula Sebestyén)
glavnu urednicu Nacionalnog ženskog
obrazovanja, osnivačicu Udruženja Marija Doroteja i pedagoškinju koja je
1911. postavljena za upravnicu srednje ženske škole, zatim pet najznačajnijih
mađarskih pedagoškinja: Lauru Binder (Laura Binder), Antoninu de Girando
(Antonina DeGirando), Janku Kastner (Janka Kasztner), Adel Nemešanji i Adelu
Švarc (Adél Schwarz) (Isto, 9, 10). Adel Nemešanji izdvaja kao „strastvenu
zagovornicu emancipacije učiteljica“, a zatim i zbog kontraverznih shvatanja o
zaradi pedagoškinja i njihovoj udaji (Isto, 11).
Iz teksta Adel Nemešanji „Još nekoliko reči
povodom obrazovanja učitelja i učiteljica“ saznajemo da je ona, kao iskrena
zagovornica temeljnog obrazovanja i kontinuiranog usavršavanja nastavničkog
kadra, problematizovala neke aspekte organizacije, načine i domete obrazovanja
učitelja, (posebno) učiteljica sa ciljem da ukaže na probleme, pozivajući se na
konkretne slučajeve, te je stoga tražila podizanje obrazovanja učitelja i
učiteljica, „naročito usavršavanje (njihovog) pedagoškog znanja“ (Nemessányi 1892:
29). Važna su i opažanja o radu učiteljica, gde po sopstvenoj tvrdnji, nije napadala
učiteljice, već je prikazala javno mišljenje (koje uključuje i ono od muških
kolega) koje rad učiteljica prihvata sa omalovažavanjem i samo u retkim
slučajevima odaje im priznanje, čak i kad su prave vrednosti u pitanju (Isto,
30). Bila je protiv tvrdnji da kao učiteljice “nismo dovoljno emancipovane zato
da idemo na sastanke muškaraca i da diskutujemo sa onima koje naša ženska
priroda smatra jačima… jer se ta vrsta brušenosti dobija sama od sebe, ni jedna
škola ne može da je pruži”, već je smatrala da i te kako (obrazovna
institucija) treba da pruži i tu vrstu “brušenosti” jer ako to propusti desiće
se da će učiteljice uvek u odnosu na muške kolege izvući deblji kraj (Isto, 31)[8]. Imala je i druge primedbe na kvalitet obrazovanja učiteljica
smatrajući da i pored „naglašenog nadzora one nisu dobro vaspitane jer su u
najvećem broju slučajeva pre velike svetske dame, a ne skromne učiteljice čije
je pozvanje da budu učiteljice naroda“ (Isto, 31)[9]. Ipak, Nemešanji je svedočila da mađarske učiteljice nemaju razloga
da se stide jer mogu da pokažu lep primer rada, ali da se mora težiti podizanju
nivoa obrazovanja učiteljica, tražiti od njih ozbiljnost u daljem usavršavanju
i podsticati težnju da se unaprede stvari kojima služe (Isto, 31).
Nemešanji je branila ideju o nižoj zaradi
za učiteljice u odnosu na učitelje jer je smatrala da „od žena pedagoška
profesija zahteva manje napora, viša zarada bi mogla da ih uvede u raskošan
život, one nemaju toliko društvenih obaveza kao muškarci, lakše im je da steknu
prednost, ukoliko se udaju suprug će takođe imati zaradu, a njihova privremena
zamena suviše će koštati osnivače škole“[10] (Nemessányi prema Nóbik 2017: 10-11). Smatrala je da su za ženu brak
i pedagoški poziv nespojivi, osim u slučaju kada žena nema decu (Isto, 11).
Kontroverza njenog stanovišta oslonjena je sa jedne strane na njenu osvedočenu
borbu za obrazovanje žena na višim školama, a sa druge na lično iskustvo
proisteklo iz položaja žene u muškoj ulozi – direktora[11] vaspitno-obrazovne ustanove koja postoji unutar patrijarhalnog
modela društvene organizacije. Krajem 19. veka problem sa ženom u svetu rada ležao
je u njenom potčinjenom[12] položaju u društvu (u pravnom i običajnom poretku), gde je udaja (pa
i školovanih učiteljica) često značila njihovo povlačenje u privatnu sferu. Takođe,
njen sud je obojen ličnim životnim izborom žene koja je sopstvenu egzistenciju
i položaj u društvu zadobila van braka[13] oslanjajući se, u početnim fazama penjanja na društvenoj lestvici,
na socijalni kapital primarne porodice, a kasnije na sopstveno znanje i
sposobnost.
U oceni dometa aktivističkog rada Adel
Nemešanji moramo krenuti od konteksta u kom se borila za mesto pod suncem u
javnoj sferi, primerom krčeći put ženama koje dolaze. Počev od sredine 19. veka
u Evropi je nacionalni preporod dominantni diskurs, a tek nastali ženski pokreti
snažno su uronjeni u nacionalne kontekste. Žene su se najpre okupile oko
pitanja obrazovanja i socijalnog rada smatrajući se stubovima nacije, gde će
kao u velikoj porodici muškarci i žene sarađivati (Bok 2005: 191, 229). Umesto
saradnje desila se borba na isuviše frontova koje su žene morale da vode za
sopstveno oslobađanje. Bilo je to vreme kada je Helena Lange (Helene Lange)[14]Žutom brošurom (1887)
obračunala za važećim stavom da obrazovanje treba ustrojiti tako da služi da
supruge odagnaju dosadu, Lorenc fon Štajn (Lorenz von Stein)[15] knjigom Žena na polju
nacionalne ekonomije (1874) ženski kućni rad, koji traje 24 časa, nazvao „rad
ljubavi“ i kada su lekari[16] i antropolozi formulisali konstrukt manje vrednosti žena, a
ekonomisti isti pretočili u inferiornost ženskih zarada (Bok 2005: 171, 197, 166).
Svet je krajem 19. veka bio ustrojen po
muškom modelu i prema muškim sposobnostima. Prvi ešalon žena koji je ušao u
javnu sferu, u borbi za sopstvena prava, naučiće da operiše sa više različitih
setova zahteva, trpeće pobede, poraze, često trošeći energiji na dokazivanje nacionalnih
lojalnosti, sporo i teško menjajući sopstvenu svest o vrednosti žene i još
sporije patrijarhalno ustrojstvo sveta. Moramo takođe priznati da se i danas, u
okviru feminističke prakse, suočavamo sa tenzijom izazvanom s jedne strane potrebom
da delamo kao žene, a sa druge strane potrebom da pronađemo identitet koji nije
izrazito određen našim rodom (Snitow 1990: 9-10). Kada danas analiziramo
argumente žena koje su delale unutar rigoroznog patrijarhalnog sistema 19. veka
moramo imati na umu da su one, kada su govorile kao žene, najpre bile u riziku
da budu ignorisane, a neretko i ismejane. Budući drugačije, da bi ih čuli,
morale su da, ili koriste taktike i političke akcije koje koriste muškarci na
istim položajima, ili da govore iz pozicije nemoći žrtvujući pri tom deo znanja
o specifično ženskim iskustvima (Isto, 9-10). Zato se dometi rada prvih
borkinja za ženska prava moraju pažljivo odmeravati. Kad je Adel Nemešanji u
pitanju moramo ceniti ne samo pedagoški rad već i situaciju u kojoj ona ličnim
životnim izborima svedoči feminizam. Pripadala je onom korpusu žena koje su
izborile ekonomsku samostalnost i izvesnu društvenu moć, te su sa te pozicije
bile vidljive u javnom prostoru. Sa pojedinim njihovim, često kontroverznim,
glasovima danas se ne moramo i ne možemo složiti, ali ceneći kontekst iz koja
su ponikli moramo ih poštovati kao jednu stepenicu u borbi za ženska prava.
Iz svega što za sada znamo o Adel Nemešanji
stoji konstatacija da je pedagoški i aktivistički rad Adele Nemešanji važan
segment istorije borbe za profesionalnu afirmaciju žena, što je uz podatak, da
je na mestu upravnice srednje devojačke škole od 1884, svrstava u red
znamenitih žena kulturne istorije srednje i jugoistočne Evrope na prelazu 19. u
20. vek.
O njenom privatnom životu ima malo podataka.
Bila je kći[17] Janoša Nemešanjija (1832-1899), kraljevskog savetnika, nadzornika
mađarskih i slovačkih škola, uglednog člana novosadske evangeličke zajednice,
koji je za zasluge na prosvetnom polju dobio mađarsko plemstvo. Austrijski car
i ugarski kralj Franc Josif I odlikovao je Adel Nemešanji zlatnim krstom 1913, a
o tome izvestio novosadski Ženski svet.
Dom Nemešanjijevih se nalazio u današnjoj novosadskoj ulici Petra Drapšina br.
29.
Adel je umrla u Novom Sadu, sahranjena je
8. marta 1933. u porodičnoj grobnici Nemešanjijevih na ovomesnom
evangeličko-reformatskom delu groblja u Futoškoj ulici. Podaci[18] o grobnici Nemešanjijevih 02/03-011G pokazuju da su tu sahranjeni
Janoš Nemešanji, njegova supruga Petronela rođ. Šefranka (Petronella Šefranka) (1834-1919)
i njihova kći Adel Nemešanji. Danas jedna ulica u novosadskom naselju Veternik
nosi ime Adel Nemešanji.
Izvori
Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888.
Literatura
Bok, Gizela. Žena u istoriji Evrope: od srednjeg veka do danas. Beograd: Klio, 2005.
Ердујхељи, Мелхиор. Историја Новог Сада (репринт). Ветерник: Дијам-М-прес, 2002.
Кркљуш, Љубомирка. „Правни положај жене у Војводини пре Другог светског рата“. Зборник Матице српске за друштвене науке бр. 88. (1990): 94-104.
Nemessányi, Adél. „Még néhány szó a tanító – és tanítónőképzéshez”. Magyar Tanítónőképző sz.1 (1892): 28-33.
Nóbik, Attila. „Feminization and professionalization in Hungary in the late 19th century. Women teachers in professional discourses in educational journals (1887-1891)”. Espacio, Tiempo y Educación, 4(1), 1-17, 2017. doi: http://dx.doi.org/10.14516/ete.2017.004.001.172 (preuteto 28.05.2019) .
Пушкар, Војислав. Боравишта угледних грађана Новог Сада кроз историју. Нови Сад: Прометеј: Општински завод за заштиту споменика културе: Новосадски клуб, 1995.
Snitow, Ann. “ A Gender Diary”. Conflicts in Feminism. ed. Marianne Hirsch and Evelyn Fox Keller, 9-43. New York/ London: Routledge, 1990.
Клицин. Мита, „О браку учитељица и званичница“. Жена – месечни часопис. Уређује Милица Јаше Томић бр.1 (1911): 34-36.
Стајић, Васа. Грађа за културну историју Новог Сада: из магистратске архиве књ. 2. Нови Сад: Матица српска, 1951.
Stojaković, Gordana. „Adel Nemešanji (Nemessányi Adél)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 124-125. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Tények, melyek a 19. század kőzepétől a 20. század kőzepéig meghatározták az Újvidéki, a Vajdasági Magyar nők emancipációjáért vívott küzdeimet“. Vajdasági Magyar Nők élettörténetei. 9-17. ur. Svenka Savić és Veronika Mitro. Újvidék: Futura Publikacije i Ženske studije i istraživanja, 2006.
Stojaković, Gordana i Svetlana Kresoja. „Adel Nemešanji (Nemessányi Adél)“. Ženska imena Novog Sada – Vodič za ljubitelje alternativnih tura. 26-27. Novi Sad: Turistička organizacija Grada Novog Sada, 2014.
Svi prilozi koji su dati uz ovu biografiju su
kopije dokumenata u rukopisu. Preuzeti su i objavljeni uz dozvolu Istorijskog
arhiva Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog
Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888. Isti
se ne mogu preuzimati.
[1] Prema izvodu iz Knjige rođenih iz 1871 (prepis): Adela Nevena Nemessányi (Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888). Isti je u prilogu ove biografije.
[2] Liptószentmiklós/ Liptovský Mikuláš je danas grad u Slovačkoj
(prim. aut.)
[4] Székesfehérvár je grad u
Mađarskoj. Srbi su ga nazivali Stolni Beograd (prim.aut.).
[5] Martovska revolucija u habzburškoj Kraljevini Ugarskoj započela je
15. marta 1848. a bila je deo opštih revolucionarnih tokova koji su u period
1848-1849. potresli Evropu. U mnogonacionalnoj državi, kao što je bila Habzburška
monarhija, revolucionarni pokreti su iznedrili snažne težnje naroda koji su je
činili za samostalnošću, ali i različite hegemonističke težnje prema manjinskim
narodima (prim. aut.).
[6] Osnovne biografske podatke o Adel Nemešanji dobila sam od dr Agneš
Ozer (Ózer Ágnes) istoričarke i muzeološkinje iz Novog Sada, a iste sam
objavila u knjizi Znamenite žene Novog
Sada I (2001) (prim. aut.).
[7] Nobik je ukazao na činjenicu da je Zakon o javnoj nastavi omogućio
jednake uslove i načine školovanja za muškarce i žene, te obavezivao nastavnike
oba pola da se uključuju u rad strukovnih udruženja, što je za posledicu imalo
feminizaciju naročito osnovnoškolske nastave i osnivanje mnogih časopisa o
pedagogiji i za pedagoge. Kako piše Nobik 1890. bilo je 12% žena, a 1900. 20%
njih među pedagozima, a u periodu 1868-1918. osnovano je oko 382 pedagoška
časopisa (Nóbik 2017: 6-7).
[8] “Nem tartom elfogadhatónak azt az észrevételt sem, hogy `még csak
nem vagyunk eléggé emanczipálva ahhoz, hogy férfiak gyűléseire szívesen járjunk
és disputáljunk azokkal, kiket női természetünk erősebbeknek
tart. A csiszoltságnak ezen neme magától jön, azt egyik képző-intézet sem nyújthatja.` Igenis, kell hogy
nyujtsa azt is, mert ha tenni elmulasztja megtörténik az, hogy a tanítónőnek férfi-kollegáival
szemben rövidebbet kell húznia…“ „ Ne mogu da prihvatim ni tu tvrdnju `da nismo
dovoljno emancipovane za to da idemo rado na sastanke muškaraca i da
diskutujemo sa onima koje naša ženska priroda smatra jačima. Ta vrsta
brušenosti dolazi sama od sebe, ni jedna škola ne može je pružiti.` I tekako
treba da pruži i to jer ako to propusti desiće se da će učiteljice uvek, u
odnosu na muške kolege izvlačiti deblji kraj…“ Prevod sa mađarskog na srpski
jezik: Lidija Dmitrijev.
[9]“ Nincs okom tehát visszavonni még most sem azon állítást, hogy a
tanítónők nem képeztetnek ki elég alaposan és elég komolyan választott pályájukra,
s daczára a hangoztatott felügyeletnek, nincsenek jól nevelve, mert legtöbb
esetben sokkal inkább nagyvilági hölgyek, mint egyszerű, szerény tantíónők, kiknek
majdani rendeltetésük n é p n e v e l ő k k é lenni”… Nemam razloga da
povučem stanovište da se učiteljice ne usavršavaju dovoljno temeljno na odabranu
struku i uprkos naglašenog nadzora nisu dobro vaspitane jer su u najviše
slučajeva pre velike svetske dame nego skronme učiteljice čije je pozvanje da
budu u č i t e lj i c e n a r o d a.” Prevod sa mađarskog na srpski jezik:
Lidija Dmitrijev.
[10] “She argued that women teachers’ salary should be lower than men’s
one, because their profession requires less effort, high salary would lead them
to a sumptuous lifestyle, they do not have as many social obligations as men,
it is easier for them to gain perquisite, if they marry their husbands would
also have salary and their temporary replacement would cost too much for the
maintainers of schools” (Nóbik 2017: 10-11). Prevod sa engleskog: Gordana
Stojaković.
[11] U službenoj prepisci kao i na biznis karti Adel Nemešanji se potpisuje
kao direktor, a ne direktorka (prim. aut).
[12] U drugoj polovini 19. veka u Ugarskoj od žene se očekivalo da bude
stub porodice i podrška poslovnom poduhvatu supruga, a ne da gradi sopstvenu
karijeru. To je proizvodilo izvesnu fluktuaciju unutar pedagoškog ženskog
korpusa i u prvi plan podizalo pitanja o opravdanosti i troškovima školovanja
pedagoškinja koje su zbog udaje savim napuštale odabrani poziv. Krajem 19. i
početkom 20. veka na snazi je bila zabrana udaja učiteljica u Donjoj Austriji,
a od 1888. u Hrvatskoj i Slavoniji je važio zakon po kome ako se učiteljica uda
morala je da se odrekne službe. U Ugarskoj je bila dozvoljena udaja učiteljica
ali, onu zaštitu koju je država pružala radnici (Zakon o zaštiti radnica) nije
pružala i ženi “iz srednjeg staleža” jer “preovlađuje mišljenje, da je zvanje za
devojke iz građanskog staleža samo privremena pripomoć, dok se ne udadu”
(Klicin 1911:35). U isto vreme retki ženski glasovi na izvesnim pozicijama moći
u javnoj sferi opstajali su samo ukoliko su bili u saglasju sa dominantnim
patrijarhalnim modelom rada. Proces feminizacije obrazovno-pedagoške delatnosti
u društvu započet krajem 19. veka počeo je da donosi plodove za mase žena u
profesionalnom smislu tek kada su one izborile jednak pravni položaj u odnosu
na muškarce u svim segmentima života i rada (prim.aut.)..
[13] Među podacima Arhive Slovačko-evangeličke crkve u Novom Sadu o
umrlim i sahranjenim vernicima nalaze se i oni o privatnom statusu Adel Nemešanji,
kao što je za žene bilo uobičajeno. Oni pokazuju da se Adel Nemešanji nije
udavala.
[14] Helena Lange (1848-1930), pedagoškinja feministkinja, jedna od
majki osnivačica nemačkog feminističkog pokreta, peticijom koja je kasnije
nazvana Žutom brošurom (Gelben
Broschüre) tražila je reformu
obrazovanja za žensku decu. Osnovala je različite kurseve za obrazovanje žena. Pokrenula
je magazin Žena (Die Frau), najvažnije glasilo feminističkog
pokreta u Nemačkoj. Osnovala je Savez nemačkih udruženja pedagoškinja i
Nacionalni savez ženskih organizacija Nemačke a bila je jedna od osnivačica
Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa (prim.aut.)
[15] Lorenz fon Štajn (1815-1819) je bio nemački ekonomista, sociolog,
univerzitetski profesor koji je u naučni diskurs uveo termin društveni pokret.
Termin je Štajn uveo u nauku na temeljima nejednakosti klasa u značenju
politički pokret zadobijanje socijalnih prava reformskim, a ne revolucionarnim
putem. Knjigu Žena na polju nacionalne
ekonomije (Die Frau
auf dem Gebiet der Nationalökonomie) objavio je u Štutgartu 1875. (prim.aut).
[16] U ulozi lekara u kreiranju i multiplikovanju seksualnog diskursa
gde je žensko telo smatrano za manje vredno i često posmatrano kroz prizmu
patologije što je poslužilo ka osnova za konstrukt rodnih uloga i opravdanje za
potčinjenost žena videti studiju Kingsley Kent, Susan. Sex an suffrage in Britain (1860-1914). New Jersey: Princeton
University Press, 1987.
[17] Prema izvodu iz Knjige rođenih: Adele Nevene Nemessányi iz
1871(prepis). Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog
kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 11647/1888.
AlbínaPodhradská sa narodila v roku 1858 v Novom Sade, kde bol jej otec profesorom filológie a filozofie na srbskom gymnáziu. Pôvodom Slovenka, dcéra slovenského dramatika a básnika Jozefa Podhradského (srbská podoba jeho mena je Josif Podgradski), jej meno je významné predovšetkým v kontexte srbskej literatúry (srbská podoba jej mena je: Албина Подградска).
Narodila sa v prvom manželstve Jozefa Podhradského a mala osem súrodencov. Od svojej rodnej matky Juliany: Vladimíra, Platóna a Júliu Oľgu, ako aj Máriu, Milana, Ľudmilu, Paulínu a Emmu.
Podhradská napísala iba jeden dramatický text Chudobná Mileva z Bosny v našej civilizácii v roku 1878, ktorý je významný tým, že ide o najstaršiu známu a zachovanú drámu, napísanú ženou po srbsky. Na obálke jej posmrtne uverejnenej knihy píše: „Zosnula, práve keď sa táto knižočka tlačila 30. marca v 21. roku v Sombore. Rodom Slováčka“. Pod naznačenou cenou v hodnote 25 mincí a štylizovaným krížikom bolo dopísané: „Čistý zisk z tejto knižočky, podľa spisovateľkinho želania, ktoré vyslovila tesne pred smrťou, je určený na to, aby sa na jej hrobe kríž postavil.“
V roku 1864 v Novom Sade skončila základnú školu, následne štyri triedy dievčenskej školy. Do Srbskej učiteľskej školy v Sombore sa zapísala roku 1874 a skončila ju po trojročnom školení 1877. Po zložení učiteľskej skúšky v roku 1878 sa vrátila do Nového Sadu a tu napísala hru Chudobná Mileva… Neskladala štátnu odbornú skúšku a nikdy nebola zamestnaná. V roku 1880 odišla do Somboru, tam aj zomrela 30. marca 1880 a následne bola pochovaná.
V Protokole pokrstených pravoslávnej cirkvi je zapísané, že Albína za slobodna 30. júna 1878 porodila syna Petra, ktorý bol pokrstený 28. júla toho istého roku. Otec dieťaťa je zapísaný ako neznámy, matka a syn mali luteránske vierovyznanie, čo je zaujímavá informácia vzhľadom na to, že jej otec Jozef Podhradský hneď po príchode do Vojvodiny v roku 1964 v monastieri Kovilj prestúpil na pravoslávnu vieru. Peter sa nedožil tretích narodenín, zomrel 16. marca 1880 a o dva týždne neskôr, 18. marca podľa starého cirkevného kalendára (vlastne 30. marca podľa nového) dvadsaťjeden ročná Albína zomrela na týfus. Pochovaná je o dva dni neskôr na Svätom uspenskom všeobecnom cintoríne, ako je zaznamenané v Protokole zomretých pravoslávnej východnej cirkvi.
Podhradskej hra so spevom obsahuje prvky melodrámy, didaktické tendencie a výrazne sentimentálnu intonáciu. Jej vzťah k Srbom je angažovaný a ideologicky zafarbený. Dej hry sa odohráva v srbskom prostredí a protagonistky sú Srbky – matka a dcéra – utečenky z Bosny, ktoré vo Vojvodine hľadali záchranu počas bosniansko-hercegovinského povstania (1875–1878). V hre Podhradská píše o utrpení srbského ľudu a o Slovanoch ako o marginalizovanom národe v Európe. Albína Podhradská si našla inšpiráciu v ľudovej tradícii a piesne, ktoré sú súčasťou skladby, boli napísané v ľudovom duchu:
„Ľudový zbor:
Plač počuť cez Drínu,
aj povzdychy z diaľky,
Plače Bosna cez plač vzlyká.
A po Bosne srbské deti. Kde ste Srbi, bratia milí,
Pomárni nás turecká sila,
Nevidíte smútok Bosny,
A útlaky preveliké. S nami Turek nakladá,
Vstávaj, vstávaj srbské knieža;
Turecká ruka Srbov stíha,
А ty s Dríny vojskou prac. Viete, bratia, čo zármutok je.
Keď siroty nariekajú,
A do cudzej zeme utekajú,
Pomôž nám srbské knieža. Hercegovci hynú sami
Bojujúc snížinami,
V krvi sa každí topí,
Aj keď žijú v Európe.“
(Podhradská, 1880 : 14).
Podgradska okrem odkazu na ľudovú slovesnosť spomína aj chýrečného srbského básnika Branka Radičevića. V dramatickej tvorbe Albíny Podhradskej je badateľný vplyv poetiky jej otca, ktorého všetky hry boli písané vo veršoch. (Holuby a Šulek, (1850), Hora stratenej nádeje, (1865), Švárna Skaličanka čili Ach, tie ludskie jazyky, to sú velké praktiky, (1864), Leposava i njeno gubilište ili Novgorodske komendije (Leposava a jej popravisko alebo novohradské veselohry, 1869), Obrana a sláva našej Tatry (1882), Vyhodený študent pri Skale (1882) a Tragédia Tatry (2009, 2012, 2013, 2014).
Okrem formálnej podobnosti s otcovou poetikou na základe tejto hry vidno, že Podhradská bola zástankyňou slovanskej jednoty. Primárnu autorskú inšpiráciu nachádza v zobrazení marginalizovaného postavenia Slovanov v Európe. Presadzuje zbavenie sa „európskej demoralizácie“. v modernej Európe vidí len nástrahy a má k nej skeptický postoj: „My, Slovania, každému prajeme dobro – nám ho nepraje nik“ (Podhradská, 1880 : 18).
V hre Chudobná Mileva… autorka konfrontuje dvojaké srbské prostredie a mentalitu. Na jednej strane sú bosnianski, a na druhej vojvodinskí Srbi. Prvé prostredie a jeho hodnoty sú podľa nej pozitívnejšie, preto že je konzervatívnejšie a zachováva staré slovanské hodnoty, a druhé mladá autorka pozoruje kriticky, keďže v tom vidí módnosť a vplyv cudzieho myslenia.
Podhradská predstavila obraz multietnického prostredia. Hoci hlavná časť textu je napísaná v srbskom jazyku, v jej dráme sú repliky v maďarskom, slovenskom a rómskom jazyku. Písala o aktuálnych súčasných politických a kultúrnych témach, čo je vzhľadom na jej mladý vek nezvyčajné.
V čase keď Podhradská žila, v Bosne a Hercegovine sa došlo k povstaniu proti Turkom (1875), o rok neskôr Srbsko a Čierna Hora vypovedali vojnu Turecku, neskoršie sa k nim pripojilo Rusko (1877 – 1878). V šesťdesiatych rokoch 19. storočia sa v Rusku rozšírilo panslavistické hnutie. Po Berlínskom kongrese Srbsko a Čierna Hora získali samostatnosť, ale Rakúsko-Uhorsko nedovolilo, aby sa časti Bosny a Hercegoviny pripojili k Srbsku. Podhradská bola rozhorčená, verila, že európske národy nedoprajú Slovanom ani „štipku slobody.“ Presadzovala panslavistické myšlienky a v dráme píše, že bosniansky, hercegovinský, čiernohorský a srbský duch je rovnaký a ich spoločná vlastnosť je pomáhať nešťastným, priať a činiť iným dobro.
Zaujímavý je spôsob, akým sa Albína Pohradská zaoberá identitami skupín, formovanými v interakcii s inými identitami, vychádzajúc z lingvistických, národných a kultúrnych prvkov.
Doktorka Nada Savković ako prvá napísala o Albíne Podhradskej v texte Prvý a jediný dramatický text Albíny Podhradskej.
LITERATÚRA:
SAVKOVIĆ, Nada N.: Prvý a jediný dramatický text Albíny Podhradskej. In: Nový život, 2015, roč. 67, č. 1 – 2. s. 28 – 39.
VALENTOVÁ-BELIĆOVÁ, Zdenka: Obraz Srbov v slovenskej literatúre. Nový Sad, Matica srpska, Archív Vojvodiny, 2022.
Испитивање утицаја степена религиозности на ставове о абортусу опште популације у Новом Саду
Милица Недељковић
Čitaj mi. Trajanje 53 minuta
”За некога ко је Жена, други имају много записаних очекивања о томе како треба одрасти, или подредити себе другом полу, стварати породицу, и као жену нико ме никада није питао желим ли то.” (Дее Ана, 2024)
”Феминизам није борба за то да жене постану снажније. Жене већ јесу снажне, феминизам је за промену начина на који свет доживљава ту снагу.” (G.D. Anderson)
„Феминиста је свако ко препознаје једноакост и пуну људскост жена и мушкараца.” (Gloria Steinem)
Жена у сузама, Милица Недељковић, пастел, 2023.
УВОД
Абортус је тема од виталног друштвеног значаја која изазива дубоке моралне, етичке и религиозне расправе широм света. Иако се законски и културни оквири разликују у различитим друштвима, питање абортуса остаје актуелно као једно од најконтроверзнијих и најизазовнијих у савременом друштву. С једне стране, требало би да постоји право на избор и репродуктивну слободу, док с друге стране, постоје дубоко усађени морални и религијски ставови који обликују индивидуална мишљења и ставове према овом питању.
Ово истраживање се фокусира на један аспект ове комплексне проблематике – на утицај религиозности на ставове према абортусу код опште популације у Новом Саду. С обзиром на мултикултуралну и мултирелигијску природу нашег друштва, као и значај који религија има у формирању моралних вредности, циљ овог истраживања је дубље разумевање како индивидуални степен религиозности може утицати на ставове према абортусу. У овом раду бавићу се анализом утицаја степена религиозности на ставове о абортусу користећи комбинацију квантитативних истраживачких метода и анализе података, путем којих ћу представити комплексне везе између ова два феномена.
Поред теоријских закључака и увида у дубље слојеве овог социолошког феномена до којих се може доћи путем овог истраживања, његови резултати могу имати и практичне импликације на јавну политику, медицинску праксу и друштвене норме. Разумевање овог феномена може помоћи у креирању прилагођених програма едукације и подршке који узимају у обзир различите религијске перспективе и моралне вредности како би се осигурало поштовање индивидуалног права на избор, поред очувања културне разноликости и духовних уверења.
Резултати овог истраживања могу бити значајни из неколико разлога. Прво, пружили би дубље разумевање на то како верска уверења утичу на ставове према абортусу, што је кључно за развој толерантнијег и инклузивнијег друштва, које поштује различите религијске перспективе. Друго, истраживање може помоћи у информисању јавне политике и у обликовању програма едукације и подршке, који су прилагођени различитим верским заједницама. Поред тога, разумевање овог феномена може допринети смањењу социјалне стигме и поларизације око питања абортуса.
ТЕОРИЈСКИ ОКВИР
ПОЈМОВНО ОДРЕЂЕЊЕ РЕЛИГИЈЕ
Пре приступа анализама о религиозности, неопходно је дати одговор на питање шта је то религија. Истраживачи религије веома различито тумаче свој предмет и са разлогом се сматра да је тешко наћи дефиницију са којом би сви били задовољни. Како овај рад својој темом не подразумева опсежније залажење у проблем дефинисања религије, назначићемо само она тумачења која су од непосредног значаја за нашу тему.
У ближем одређивању појма религије, код многих истраживача преовладава запажање да прави религијски облик свести јесте вера, веровање. При дефинисању, религију можемо подвести под класу појава коју чини човекова културна активност, која се састоји у стварању најразноврснијих оруђа, институција и симбола помоћу којих човек преобликује, односно сазнаје спољашњу и властиту природу, остварујући при том своје људске сврхе и идеале. Особеност религијске активности је у томе што се у њој човек, да би утицао на природу и објаснио свој положај у свету, обраћа „натприродној“ сили, „оностраном бићу“. Религија се тако може дефинисати као вера у онострани свет, или као веза човека са „оностраним бићем“. Оваквим дефинисањем религије постиже се само њено препознавање, док се конкретније сазнање о религији може добити увидом у саставне елементе њене сложене структуре. Дакле, религија је организовани скуп веровања, осећања, симбола, културних радњи и моралних прописа везаних за идеје или замисао о „оностраном бићу”. Под појмом натприродног подразумева се сваки поредак ствари који превазилази домашај нашег разума (Pavičević 1988: 11–17).
За разлику од научника који замисао о натприродном – “оностраном“ сматрају централном идејом у ближем одређивању религије, по Диркему заједничка карактеристика свих религија је подела ствари на свето и профано (обично). Свето и профано се замишљају као својства потпуно супротна која се суштински разликују и по моћи и по вредности (Dirkem, 1982: 23–35). Ову Диркемову мисао развио је Мирче Елијаде, који је религију дефинисао као специфичну концепцију света, коју карактерише “подвајање“ света на опонентне сфере, на две класе суштински супротстављених ствари.
Подразумева се да је сфера светог, натприродног, оностраног потпуно супротна свету нашег уобичајеног, свакидашњег искуства – то је свет мистерије, несазнатљивог. Оваква концепција света подразумева веровање у “онострано“, затим и одређена осећања која су последица таквог веровања, као и симболички језик којим људи “рационалишу“ своје апстрактне замисли и идеје о “оностраном“ (Eliade,1980: 6).
Дом за напуштене, Ана Дее, илустрација, 2022.
Сва позната религијска веровања имају заједничко обележје: претпостављају класификацију реалних и идеалних ствари о којима људи мисле у те две класе, у та два супротна реда суштински супротстављених ствари. Опонентност – “подвајање“ света ова два подручја, од којих једно обухвата све што је свето, а друго све што је профано – јесте дистинктивна црта религијске мисли. Између осталог, оваква концепција света произилази из идеје религиозног човека – да смрт не ставља дефинитивну тачку на живот, већ је само другачији вид егзистенције. У негирању да смрт повлачи за собом аутоматско уништење појединачног бића, Едмунд Лич (као и многи други истраживачи) налази централну доктрину свих религија. Овако он развија своју мисао: ако појединац надживљава смрт као “неко друго биће“, онда се то “друго биће“ мора сместити у “неком другом свету“, у “неком другом времену“. Најкарактеристичнија особина тог “другог“ јесте да је оно обрнуто од уобичајеног искуства (Lič, 108).
Живот тако бива живљен на двоструком плану: као људски и у исто време као трансљудски – као живот Космоса или богова. Дакле, може се рећи да религиозни човек верује да живот има своје порекло, односно да свет постоји зато што су га створили богови (Елиаде 1980: 71, 86).
Религија представља изузетно сложен феномен, који је сачињен од разнородних елемената: представа, митова, ритуала, забрана, етичких принципа, а који, истовремено припадају различитим родовима или класама појава. На основу тога што обреди, као посебна форма, чине опредмећена одговарајућа веровања, представе и идеје, Бандић закључује да је релевантно третирати религију као скуп веровања. Самим тим, она је сврстана у сегменте културе који превасходно служе човеку да изгради и изрази своје погледе на свет, своје виђење света. Религија проистиче из човекове иманентне потребе да унесе известан логички ред у хаотичну стварност која га окружује, да конституише логички оквир унутар кога ће бића, предмети, појаве, догађаји, добити одређени смисао, значење. Стварање таквог општег оквира даје могућност да (артикулише своје размишљање или) смислено размишља о стварима са којима долази у додир – да се оријентише у свету и у сопственом животу (Bandić, 1997: 28)
Ако тражимо онај „род“ или ону општу класу појава под коју религију при дефинисању треба подвести, можемо рећи да ту класу чини човекова културна активност или „производња“ уопште. Људска културна активност састоји се у стварању најразноврснијих оруђа, институција, појмова и симбола помоћу којих човек преобликује односно сазнаје спољашњу и властиту природу, отварајући при том своје људске врхе и идеале. И религија је један облик човекове културне делатности (Pavičević, 1988:11).
У историји човечанства, религија је представљала један од оквира нормативности у друштву. Она је, пре периода секуларизације, утицала на сва битна питања у друштву, од тога ко је владар, на који начин се распоређује богатство и на који начин се уговара брак. Религија је утицала на то које писмо ће да се користи, које информације ће долазити до људи, шта су доминантни наративи неког друштва, који обичаји се славе, на који начин се људи одевају, који стил живота воде и оно на шта је највише утицала директно, шта представља оно што је погрешно, неприхватљиво. Одређени закони су грађени по угледу на одређена религијска правила из чега се може закључити да је религија кроз велики период у историји цивилизације била значајан друштвени фактор са великим утицајем.
Појам религиозности
У постављању тезе да религија утиче на изградњу ставова у односу на одређена витална питања друштва потребно је дефинисати сегмент важан за ово истраживање: религиозност. Религиозност представља индивидуални став о вери и Богу, односно о веровању у натприродна бића и силе. Структура религиозности је заснована на субјективном доживљају, који у крајњем испољавању може бити и мистичан, и зато је тешко подложан емпиријској провери. Религиозност је вишеструк појам јер представља сложен систем пракси, колективних представа о светим стварима, који се испољава као мање-више заокружен поглед на свет, који утиче на друштвено и индивидуално понашање и деловање, а које је усмерено ка неком облику спасења.
Религиозност може бити испољена експлицитно – учешћем у обредима и религијским институцијама и имплицитно – у начину живота уређеног у складу са религијским правилима и вредностима.
У дефинисању религиозности, Вуко Павићевић (1988) је навео његове различите димензије:
• Веровање: Основна димензија религиозности је лично веровање у постојање божанства, трансцендентне силе или духовне стварности.
• Пракса: Ово укључује ритуалне активности, молитве, медитацију, учествовање у богослужењима или другим верским церемонијама.
• Моралност: Религиозна уверења често обликују лични етички код појединца, одређујући морална начела и вредности.
• Заједница: Припадност верској заједници и учествовање у њој може бити кључни елемент религиозности, пружајући друштвену подршку и идентитет.
Вуко Павићевић наводи да индивидуална религиозност играју улогу у изградњи ставова који се тичу друштвених питања. Када је реч о индивидуалним религијским ставовима или о религиозности, морају се узети у обзир и психолошки фактори – психолошке особености самих индивидуа “ (Pavićević, 1988:164).
„У ономе што се издваја као нешто што је више од земаљског, било да га зовемо мана, Брама или Свето тројство, неизбежно се виде далекосежне импликације када је реч о усмеравању људског понашања“ (Gerc, 1988:175).
Без обзира на то које је неко вероисповести и на који начин доживљава свет, његова перцепција „натприродног“, може утицати на његове индивидуалне ставове о битним друштвеним и моралним питањима, а која затим граде систем друштвених ставова и пракси које су „дозвољене“ и оне које су табу. Тако је у неким културама сасвим прихваћено ношење црнине на сахранама, док би се у другим то сматрало погрдним и искључиво се носи бела боја. Постоје различите варијације оног што је нормативно у одређеној култури, с тим да сва друштва са собом доносе понашања и системе који су за њих функционални и смислени. Ово представља веома важан фактор за истраживање друштвених ставова који утичу на уверења људи.
Мерење религиозности
Мерење религиозности је веома комплексан истраживачки подухват, који je пре самог истраживања, обухватио комплетну теоријску анализу научне грађе, различитих наука (историја, социологија, статистика, антропологија, етнологија итд.).
Мерење религиозности је задатак који се социолошком методологијом решава на различите квалитативне и квантитативне начине. Глоково одређење религиозности је било смерница за многобројна истраживања. Он је предложио пет димензија које је потребно испитати да би се могао утврдити ниво и квалитет религиозности: веровање, пракса, знања, искуство и припадање. Наведене димензије религиозности су омогућиле операционализацију, што је олакшало мерење религиозности и пружило смернице истраживачима. Наведене димензије религиозности не морају да буду потпуно повезане, на пример: висок ниво познавања догматских поставки, не мора да значи и висок ниво религиозне праксе (Гавриловић, 2013).
„Може се рећи, да је по правилу, степен религиозности већи уколико се у свом држању реализује више поменутих индикатора религиозности и у већем степену“ (Pavićević, 1988:154). Другим речима, што више показатеља религиозности (као што су веровање, пракса, искуство и религијско припадање) једна особа или група испољава у свом понашању, то је већи њихов укупни степен религиозности.
Наглашена разноликост религиозних пракси и уверења утиче на комплексност индивидуалне и колективне религиозности. На пример, неко може показивати висок степен религиозности кроз редовне молитве, учествовања у верским обредима, поседовања дубоког теолошког знања и осећаја припадности одређеној верској заједници. С друге стране, неко други може испољавати нижи степен религиозности посећујући само повремено верска места или кроз симболичне гестове вере.
Због наведене комплексности која указује да религиозност није апсолутна или једнострана, већ да може бити разнолика и слојевита, неопходан је шири спектар метода истраживања . Због тога је веома важно одредити његове индикаторе.
„Од помоћи у коришћењу индикатора могу бити претходна истраживачка искуства, на основу којих је настала подела на тзв. „меке“ (нпр. конфесионална припадност) и „тврде“ показатеље религиозности (нпр. веровање у загробни живот)“ (Кубурић, Стојковић, 2004: 326). „Меки“ показатељи религиозности су обично они који се односе на спољашње манифестације вере, попут конфесионалне припадности или учествовања у верским ритуалима. С друге стране, „тврди“ показатељи се односе на дубља уверења или теолошке концепте, као што је веровање у загробни живот.
За већину људи који верују у загробни живот, можемо претпоставити да су религиозни, јер то имплицира прихватање једне од кључних доктрина или учења верске традиције. Међутим, конфесионално изјашњавање може бити сложеније. Често се конфесионална припадност може везати за традицију или националну припадност, а не нужно за дубоко верско уверење или практиковање вере. На пример, неко може себе идентификовати као припадника одређене верске групе због културних или друштвених разлога, а не због личног верског ангажмана. Тако можемо навести пример православља код становника Србије које је истовремено питање националног идентитета.
Разликовање између „меких“ и „тврдих“ показатеља религиозности може бити корисно за истраживаче за разумевање сложености религиозности и правилног интерпретирања резултата истраживања. Такође, неопходно је разумети важност контекста и индивидуалних мотива приликом процене религиозности појединца или групе. Мерење религиозности обухвата различите приступе у квантификовању и разумевању нивоа верског ангажовања и уверења појединца.
Показатељирелигиозности
Индикатори религиозности су елементи који чине основне делове структуре феномена религије. Ови делови укључују веровање, верска осећања, практиковање обреда и култова, моралне норме, као и активно учешће у верским организацијама. Ови индикатори се манифестују кроз различите конкретне активности и обрасце понашања, а њихова присутност и учесталост код верника може одредити интензитет и врсту њихове религиозности. На пример, интензитет веровања може се проценити на основу прихватања верских доктрина и учешћа у верским ритуалима. Основни степен веровања може се одредити путем прихватања кључних верских учења, као што су постојање Бога или божанско тројство у хришћанској вери. „Показатељи религиозности су мерљиви елементи или карактеристике које се користе како би се добила слика о нивоу верског ангажовања и уверења појединца” (Pavičević, 1988:151).
Хамилтон Малком наводи неколико уобичајених показатеља религиозности:
• Присуство на верским обредима: Редовност учествовања у богослужењима, молитвама, верским церемонијама и другим верским активностима, као што су миса, литургија, склапање брака на црквено- верски начин.
• Лична вера: Укорењеност уверења у постојање божанства, духовних сила или трансцендентних стварности.
• Морална уверења: Придржавање верски инспирисаних етичких норми и вредности које утичу на лично понашање и одлуке.
• Припадност верској заједници: Формална чланства црквама, џамијама, синагогама или другим верским заједницама.
• Верско образовање: Стечено знање о верским доктринама, ритуалима и историји путем формалног или неформалног верског образовања.
• Морална ангажованост: Учествовање у добротворним активностима или волонтирање мотивисано верским уверењима.
• Душевно здравље: Утицај религиозности на емоционално и ментално благостање појединца.
• Верско искуство: Лична духовна искуства, попут молитвених тренутака, медитације или тренутака трансценденције.
• Верска толеранција: Отвореност и поштовање према другим верским традицијама и уверењима (Hamilton, 1995).
Интерпретација ових показатеља може варирати и зависити од културног, социјалног и индивидуалног контекста.
Сви ови показатељи захтевају детаљније истраживање како би се квантификовали, јер квантификација зависи од интензитета веровања. На пример, када разматрамо молитву, потребно је истражити да ли верник моли само код куће или у цркви, и колико често. Такође, када је реч о учешћу на богослужењу, треба поставити питања о учесталости и времену када верник учествује (свакодневно, недељно, месечно, само током великих празника). Слично томе, и за причешће и исповест, потребно је размотрити ове детаље. Показатељи ритуалне религиозности такође укључују крштење деце, пост и друге обреде.
Жена своје природе, Милица Недељковић, пастел, 2023.
Може се рећи да је, по правилу, степен религиозности већи уколико верник у свом држању реализује више поменутих индикатора религиозности и у већем степену. Тешко се може одржати другачија тврдња, према којој слабљење појединих индикатора односно компонената религиозности не мора да значи слабљење саме религиозности. Наравно, могуће је веровати, прихватити постојање више силе, и не учествовати у обредима и не служити се верским симболима. Религиозност је у таквим случајевима (нарочито ако је реч о човеку из масе) очевидно слабија, јер религиозност је не само веровање већ и испољавање култом (Pavičević, 1988: 153).
Кроз навођење свих ових информација и феномена, можемо закључити да је мерење степена религиозности један веома деликатан процес, који захтева, пре свега теоријску основу, а затим квантификација података и приказ резултата истраживања. Само степеновање религиозности зависи највише од објективне, секуларне науке, која је кроз анализу, успела да састави одређене категорије и степене религиозности.
Појам абортус
Дом за напуштене, Ана Дее, илустрација, 2022.
Абортус или побачај је спонтани или непосредни прекид трудноће одстрањењем или избацивањем ембриона или фетуса из материце. Настаје због смрти фетуса или резултира његовом смрћу. Побачај може настати спонтано, због компликација током трудноће или се може изазвати. Побачај има дугу историју и био је изазиван различитим методама, укључујући биљне абротификанте, употребом оштрих предмета, физичком траумом или другим „традиционалним” методама. Модерна медицина користи лекове и хируршке технике за изазивање побачаја.
Легалност, учесталост и културни погледи према абортусу су различити широм света. У многим деловима света воде се расправе између противника и поборника абортуса о етичким и правним аспектима. Приближан број намерних абортуса изведених у 2003. години у свету износио је око 42 милиона, што је пад у односу на готово 46 милиона абортуса изведених 1995. године (Sajt Svetske Zdravstvene organizacije).
Како наводи др Снежана Стојшин, у свом раду ”Абортус- друштвени аспект и могућности његовог истраживања”, однос према абортусу је кроз своју дугу историју пролазио кроз различите облике. Друштвена условљеност абортуса може да указује на то да степен развијености друштва утичу на учесталост, као и на облик ове појаве. Познато је да су у најранијим људским заједницама вршени намерни прекиди трудноће, као и да је у првом законима који су регулисали права у људским заједницама, био регулисан и овај феномен. Некада је намерни прекид трудноће био забрањен, а инфекције, смртни исходи и трајни стерилитет као његове последице биле су веома честе појаве (Стојшин, 2008: 6).
На промену репродуктивног модела понашања утиче промена друштвених услова, социјалних, психолошких и економских чинилаца. Кључни фактори који утичу на усвајање репродуктивних норми укључују бољу здравствену заштиту, тржишну економију, економске разлике, веће плате, већу мобилност, мање ауторитаран сеоски начин живота, модернизацију села, обавезно школовање, већу независност жена, промењене породичне динамике, веће трошкове за децу и бољу размену информација.
Због прихватања ниских репродуктивних норми, приметне су промене у друштвеним облицима репродуктивног понашања жена, а нарочито на коришћење метода ограничења рађања као што су абортус и контрацептивна средства. Иако постоје ефикасна контрацептивна средства, многе жене се чешће одлучују за намерни прекид трудноће. Овај проблем није специфичан само за Србију, већ се суочавају с њим и многе друге земље, без обзира на степен легализације абортуса. Легализација није довела до очекиваног смањења броја абортуса. Високе стопе абортуса постављају изазове за планирање породице и захтевају истраживање различитих метода за њихово смањење.
Без обзира на јасне показатеље боље здравствене заштите жена и боље услове репродуктивних понашања, абортус је и даље један од најчешћих начина регулисања фертилитета у Србији. То може да покрене разна питања, као што су: да ли едукација и информисаност могу да утичу на другачији исход када је у питању статистика намерних прекида трудноће; који су то индикатори који су уској повезаности са честом употребом овог начина регулисања трудноће. Без обзира на правне факторе који подржавају еманципацију жена у Србији, оне се и даље суочавају са проблемима по овом питању. У оковима старих културолошких вредности, утицаји патријархата се и даље могу осетити у разним друштвеним односима.
Настојања да се обнове традиционалне патријархалне вредности које су уочљиве у Србији последњих деценија, могу да утичу на могућност да се женама додатно одузму права на контролисање сопствене репродуктивности. У духу патријархалног друштва је основни задатак и природна нужност сваке жене неартикулисано материнство. Оно што је битно напоменути је политички контекст у којем се фетус третира као личност и политички субјект већ од момента зачећа, што захтева имагинативно размишљање које се удаљава од реалних друштвених околности повезаних са трудноћом, абортусом, рођењем и родитељством. У овом приступу, наглашава се недостатак поштовања према жени као личности и њеном телесном интегритету, док се истовремено већи фокус ставља на фетуса као носиоца „општих интереса“ нације (Sekulić, 2016: 97).
Политизација тела
Када разматрамо политизацију тела, ми уствари говоримо о томе да кроз целокупну историју људског друштва можемо да одредимо, истраживањем и опажањем, одређене показатеље ”реалног дешавања”. Тако су у људској историји жене приказиване на вазама у врло јасним оквирима своје класне улоге. Њихова улога у друштву је била ”пасивна” или перципирана као ”нестваралачка”. Еквивалентно овој поставци, сексуалност жене је такође била секундарна. Сексуалност жене је окарактерисала само прокреација, док целокупна идеја и филозофија о еросу, је проналазила своје упориште у мушкој сексуалности, где није било места жени и њеном задовољству, снази и лепоти. Временом, кроз историјско утемељење родних улога, политизација тела је постао узрок борбе за доминацију разних културних снага.
Без обзира на сва истраживања која оправдавају идеју о капацитету женског тела и мозга, лаичка веровања и даље се не мичу од идеје пасивности, као ни доминантни друштвени наративи који одређују род жене.
”Религија, култура, друштво и анатомија чешће упућују жене на размишљање када ће имати потомство, него да ли ће имати потомство. Самим тим и други планови (на пример, професионални) се морају уклопити у планове везане за мајчинство, а само мајчинство се уклапа у ограничавајућу форму тзв. биолошког сата. Овај процес Розвотер и Валкер називају утерусна социјализација. Она је базирана на животном циклусу жене изложеном захтевима средине да постигне репродукцију.” (Васиљевић, 2024:98)
С тим речено, можемо претпоставити да став према чину абортуса је друштвено често неприхватљив, с обзиром на женску родну улогу која карактерише, ништа друго, него мајчинство. На тај начин се можемо запитати како је то изгледао процес стварања конструкта рода и његових улога, зашто је женска природа која садржи капацитете менталне и физичке, врло значајне за живот, је и даље перципирана као пасивна, ирелевантна? Ако жена законски добија право да може да бира како ће да живи, да ли је друштвена осуда и морал оно што утиче на њене одлуке? Родна класа и доминантни друштвени наративи су увек у корелацији једни са другим. Тако можемо претпоставити да мизогини наративи који постоје ограничавају потпуну еманципацију жена, тако и одлуке које су везане за њено тело. Начин на који ће имати сексуалне односе, какве љубавне везе ће градити у животу, како ће се облачити, шта ће јој бити циљеви и како ће се осећати.
Феминистички покрети и ставови према абортусу
Феминистички покрети су разнолики, иако многи подржавају права на абортус као део права жена на контролу сопственог тела, битно је навести карактеристике и разлике ставова међу овим покретима
Неки од покрета су:
– Либерални феминизам: Заговара право на избор када је реч о абортусу. Либералне феминисткиње сматрају да би жене требало да имају право да саме одлучују о свом телу без државних ограничења. Према њиховом мишљењу, право на абортус је основно људско право и део личне слободе.
Радикални феминизам: Радикални феминистички покрет такође генерално подржава право на абортус, али у ширем контексту борбе против патријархата. Радикалне феминисткиње често посматрају ограничења абортуса као средство којим се врши контрола над женама у друштву и подржавају слободан приступ абортусу као део борбе за ослобађање жена од патријархалних структура.
Социјалистички феминизам: Социјалистичке феминисткиње често повезују право на абортус са класним питањима, тврдећи да је право на абортус део ширег права на здравствену заштиту и економску сигурност. Социјалистичке феминисткиње верују да би абортус требало да буде слободан и доступан свим женама, без обзира на њихове социјалне или економске прилике.
Екофеминизам: Екофеминисткиње имају различите ставове према абортусу. Неки правци у екофеминизму подржавају абортус да буде доступан женама као део њихових права, док други (посебно они усмерени на поштовање природних процеса) имају резервисанији став према абортусу и наглашавају одговорно планирање породице у складу са природом.
Културни феминизам: Културне феминисткиње су често за избор, али с нагласком на културолошке факторе и подршку која би помогла женама да избегну нежељене трудноће кроз образовање и подршку породицама. Абортус се овде често посматра као једно од последњих решења, а нагласак је на превентивним мерама.
Наводећи ове феминистичке перспективе, можемо да закључимо да сам покрет и основне феминистичке теорије прихватају абортус као чин. Да ли можемо да закључимо да је женска родна улога одређена друштвеним системом у којем живимо и да је постојало погодно тло за настајање оваквих покрета у друштву, баш због потешкоћа у друштвеним и личним процесима кроз које су жене пролазиле. Абортус представља један од чинова који су на друштвеном нивоу врло опипљиви или ”забрањени”, али разоткривањем ставова према истом можемо да уочимо одређене друштвене чиниоце, као утицаје на саму изградњу вредности у друштву, наратива и једне културе сећања која утиче на родне идентитете и свега шта ови идентитети представљају.
Религија као микро и макро фактор утицај у друштву
По питању друштвених утицаја, социологију можемо подвести на макро и микро социологију. Макро социологија проучава друштвену (глобалну) структуру и промене, а микро социологија одлике друштвености, обрасце културе, стил и начин живота, мање групе, односно заједнице.
На нивоу држава ефекти религиозности могу утицати на изградњу религијских убеђења људи која се тичу ставова о абортусу, што нам показује зашто има толико различитих погледа на абортус свуда у свету око нас. Поред тога, истраживање из културалне социологије приказује како ниво економског развоја може утицати на личну религиозност, односно, на различита уверења у вези са питањем о прихватању или неприхватању абортуса у односу на степен богатства друштва (Baker, 2000; Hofstefe, 2001; Schwartz, 2006) ( Welch, 1983; Hadaway, Peterson 1984). Ова студија је прва која показује на који начин микро и макро религијски повезани фактори утичу на абортус.
Ранија истраживања која постоје су различитог типа у разним државама. На пример, у неким државама се абортус није истраживао, док у другим јесте, што такође може бити један од индикатора за претпоставку какви су ставови о абортусу.
У САД-у су спроведена два мета-извештаја о ставовима према абортусу. Као што је наведено раније, установљено је да је религија један од константних и најбитнијих фактора који утичу на грађење ставова појединаца о абортусу. Ова истраживања су показала да жене и млађи људи, као и они који имају висока примања и који су високо образовани, имају углавном либералне погледе и подржавају абортус, као и обрнуто.
Ретко која студија је обухватала више држава и нација у исто време. Углавном су прављена истраживања богатијих земаља у Европи или Северној Америци, што показује да није довољно истражено питање самог абортуса као и различитих религијских утицаја који могу да постоје и да утичу на ставове о абортусу а самим тим и на учесталост абортуса у већем броју држава, култура итд.
Лична религијска уверења и истраживања
У Европи и Северној Америци постоје многа истраживања која су посвећена разумевању фактора који утичу на изградњу јавног мишљења о абортусу, а религија је представљена као један врло моћан фактор. Све велике религије (ислам, католицизам, протестантизам, хиндуизам, јудаизам и будизам) дају аргументе који се противе абортусу. Као пример можемо да наведемо перспективу Јудео-Хришћанске вере која абортус посматра као неприхватљив зато што се истичу „бриге“ које се тичу сексуалне моралности. Лидери Ислама наводе да је абортус проблематичан зато што жена и деца имају битно место у породици као и питање „прокреације“. Остале велике религије имају сличне тврдње.
Религија је углавном схваћена као мултидимензионални концепт. Откако све велике религије перципирају абортус као неприхватљив, друге мере могу бити битне. Придржавање свакодневним религијским праксама (нпр. читање Библије), може да више допринесе ставу неприхватања абортуса као чина. Због тога је једна од главних хипотеза истраживања „Efekat lične religioznosti na stavove prema abortusu, razvodu i rodnoj Ravnopravnosti“ („The effect of Personal Religiosity on Attitudes toward Abortion, Divorce and Gender Equality- Does Cultural Context Make a Difference“) , које је спроведено на факултету Криминалне правде у Нју Јорку 2013:
Х1: Како се повећава степен нечије религиозности, тако се смањује степен подржавања абортуса (Adamczyk, 2022: 818).
Различите религијске традиције и ставови према абортусу
Различите религијске традиције и верске доктрине имају различите ставове и приступе према питању абортуса, који су често утемељени на интерпретацијама светих списа, традицији и теолошким учењима. Како наводи Горан Голдбергер:
Ставови Католичке цркве о намерном прекиду трудноће видљиви су из бројних докумената који наглашавају промицање вредности живота и примат институције породице као основу друштва. Други ватикански концил строго је осудио абортус као ужасан злочин, а казна за абортус, према Закону канонског права, аутоматско је изопћење (Документи Другог ватиканског концила, пасторална конституција Gaudim Etspes, 51; Законик канонског права, кан. 1398). Иван Павао II описује га као „тешки морални неред, јер садржи убиство недужног људског бића, јер је противан Закону Божијем, написаном у срцу сваког човека, разумом препознатљив и од Цркве проглашен (Goldberger, 2005: 412).
У већини религијских традиција постоје, поред учења, и свети списи који приказују став о томе да те религије не подржавају абортус, а ипак постоје државе у којима је висок степен религиозности а абортус је легалан. Секуларизација је довела до скоро потпуне одвојености цркве и државе, тако да жене које су религиозне (нпр. у Италији), а имају потребу за абортусом, могу то да ураде легано, и да наставе да буду религиозне, на свој начин. Са друге стране постоје државе где то право често регулише (ако је демократска држава у питању) скупштина, која је под утицајем црквених и неких других учења, као нпр. Пољска, где је абортус забрањен.
Еманципација и право на мишљење довели су до овако великих разлика у изградњи норматива који уређују право на абортус, али свакако на само друштво утиче и на индивидуалне ставове утиче догматичност и толерантност одређене вероисповести.
Када су у питању одређене вероисповести и ставови о абортусу могу се уочити разлике које би неминовно водиле ка диференцијацијама и у личним ставовима по овом питању.
Хришћанство:
У хришћанској традицији, ставови о абортусу могу варирати. Неке деноминације, попут Римокатоличке цркве и Православне цркве, обично се противе абортусу и сматрају га морално недопустивим, осим у изузетним ситуацијама попут опасности по живот мајке. Други, као што су неке протестантске деноминације, могу имати блаже ставове о абортусу, мада то може зависити од појединачних верских лидера или заједница.
Ислам:
У исламској традицији, ставови о абортусу такође варирају. Већина исламских правних школа сматра абортус неприхватљивим осим у специфичним ситуацијама, као што су опасност по живот мајке или ако је трудноћа резултат силовања. Међутим, ставови се могу разликовати између различитих правних школа и култура.
Јудаизам:
Јудаизам такође има различите приступе абортусу. Ортодоксни јудаизам обично забрањује абортус осим у ситуацијама опасности по живот мајке, док неки либерални и реформски јеврејски приступи могу бити либералнији по питању абортуса, узимајући у обзир друге факторе као што су здравље мајке или феталне абнормалности.
Ово je преглед општих ставова неколико различитих религијских традиција према абортусу, док постоји много варијација унутар сваке традиције у зависности од контекста и интерпретација. Дакле, у зависности од културолошког контекста, зависиће и став појединаца према абортусу. Религија представља важан фактор када је у питању вредносни оквир појединца и самим тим одражава се на корпус ставова које појединац има о различитим феноменима.
По попису становништва Србије који је извршен 2022. године, најбројнији су припадници православне вероисповести:
Припадници хришћанске вероисповести чине 86,6 % грађана Републике Србије (81,1% су православци, 3,9% су католици, 0,8% су протестанти, а 0,9% су лица која су навела да припадају другим хришћанским црквама или су се изјаснили само као хришћани. После хришћана, најбројнији су припадници исламске вероисповести (4,2%). Око 2,5% становника је искористило своје Уставом загарантовано право да се не изјасни на питање о верској припадности, док је 1,1% становника изјавило да нису верници (атеисти) и око 0,1% да су агностици. према Републичком заводу за статистику
Када је у питању православље као доминантна вероисповест у Србији можемо да цитирамо др Душана Бандића (2010) који је деведесетих година 20. века рекао да живимо у време ревитализације православља. После интензивне атеистичке пропаганде током друге половине 20. века, црква уз помоћ државе, улаже велике напоре да „народ врати вери“. У основне школе је 2001. године уведен предмет веронаука, који је могао да изврши утицај на припаднике млађе генерације. Говорећи о народном православљу данас у Србији које је најизраженије у сеоској средини у којој је вековима суштина хришћанства била ослоњена на дубоко укорењена паганска веровања, може се претпоставити да се изјашњавање православља доживљава као потврђивање културне традиције и поистовећивање са националним идентитетом.
Таква би ревитализована вероисповест код Срба могла да указује на то да је део оних који се изјашњавају као православци могу да имају прокламовану а не стварну религиозност са лабавијим ставовима по питањима намерног прекида трудноће.
ФОРМУЛИСАЊЕ ПРОБЛЕМА И ПРЕДМЕТ ИСТРАЖИВАЊА
Ово истраживање се фокусира на разумевање како верска уверења обликују мишљење људи о овој теми, односно на везе између степена религиозности и ставова о абортусу опште популације у граду Новом Саду.
Предмети истраживања су:
Религиозност: Разматрање различитих димензија религиозности, укључујући верску припадност, веровања, верске праксе и духовности међу општом популацијом у Новом Саду.
Ставови о абортусу: Испитивање ставова опште популације према абортусу, укључује њихова мишљења, уверења, моралне и етичке перспективе на ову тему. Ставови према абортусу се на почетку могу класификовати као они који подржавају или се противе абортусу.
Утицај религиозности на ставове о абортусу: Анализираће се како степен религиозности утиче на формирање ставова о абортусу опште популације у Новом Саду, укључујући могуће корелације, асоцијације или предикције. Када је у питању религиозна позадина, ставови према абортусу могу варирати у складу са верским уверењима и интерпретацијама. Нпр. неке религије се обично противе абортусу, сматрајући га морално неприхватљивим због веровања у светост људског живота од зачећа. С друге стране, неке друге религије, можда имају флексибилније ставове према абортусу, узимајући у обзир различите околности и индивидуалне ситуације.
ЦИЉЕВИ И ХИПОТЕЗА ИСТРАЖИВАЊА
Циљ овог истраживања је испитивање везе између религиозности и ставова о абортусу. Основна хипотеза овог истраживања гласи: Постоји веза између степена религиозности и ставова о абортусу
Претпостављамо да:
Испитаници који су високо религиозни не подржавају абортус.
Ово су индикатори који утичу на став опште популације о намерном прекиду трудноће:
Степен религиозности – религијска пракса (учесталост одласка у цркву, поштовање верских правила у свакодневном животу пост, молитва), верска уверења, верска припадност, верско образовање, морална и етичка веровања
Подржавање или не подржавање абортуса – Ставови према абортусу се на почетку могу класификовати као они који подржавају или се противе абортусу. Степен подржавања или не подржавања ће бити утврђен преко следећих индикатора: перцепција о абортусу, коришћење контрацепције, које видове контрацепције популација познаје, број извршених абортуса.
МЕТОД И УЗОРАК ИСТРАЖИВАЊА
Метод
За спровођење овог истраживања, користиће се упитник и прикупљаће се подаци полуструктурисаног интервјуа. Овај поступак је најбољи зато што може да прикаже резултате који су највалиднији. Поред тога, тема која се обрађује је врло осетљива и путем интервјуа испитаници ће¸ претпоставља се, лакше одговарати на питања која су им дата. Подаци ће се прикупљати намерним узорком путем грудве снега, која представља метод специфичне организације у којем се испитаници сами ланчано повезују и „вуку“ друге испитанике у ток истраживања.
Полуструктурисани интервју представља метод прикупљања информација, тако што истраживач постављајући низ унапред формулисаних, али отворених питања, долази до конкретних одговора у упитнику. Током интервјуа, истраживач може да дође и до података који нису очекивани, али су добри показатељи других феномена у истраживању . Ово је свакако један од најважнијих метода у истраживањима због тога што представља непроцењив извор валидних података.
Узорак
Узорак ће обухватити по четири испитаника из три најбројније религије у Србији (православље, католицизам и ислам), све укупно 12 испитаника. Из узорка је потребно извући следеће индикаторе који ће бити кључни за потврђивање или оповргавање наведених хипотеза: став према намерном прекиду трудноће, степен религиозности.
Добијене податке о демографским подацима испитаника је потребно разврстати на различите категорије.
Упитник садржи 32 питања отвореног и затвореног карактера Први део, односно сам почетак упитника чине питања социодемографских карактеристика (године, степен стручне спреме, место становања…). Затим ће испитаници одговарати на питања о односу према религији, религиозним уверењима и степену религиозности. Следећи део чине питања о абортусу, између осталог које су позитивне, а које негативне стране абортуса и да ли абортус треба забранити или не. Методологија описује основну демографску сегментацију и анализу ставова према абортусу на основу степена религиозности.
Поред тога, осигураће се јасноћа и неутралност питања како би се избегло навођење на одговоре.
Планира се такође укључивање графикона и визуалних приказа података, што ће обезбедити визуализацију налаза.
РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА
Одговори на истраживање били су прикупљани од двадесетог до двадесет и седмог новембра 2024. године.
Прва група питања је испитивала социодемографске карактеристике испитаника. Број испитаника је био 12 од којих je 58,33% било женског пола, а остатак (41,67%) мушког пола: односно 7 испитаница женског пола и 5 испитаника мушког пола.
Испитано становништво је узраста од 19 до 60 година старости. Ови подаци су за потребе истраживања подељени на групу старијег становништва (25 година и старији) од којих је 41,6 % и групу млађег становништва (24 године и млађи), који чине 58,3 %. Сви испитаници су били становници Новог Сада.
Графикон 1
Стечени ниво образовања становника смо поделили у 3 категорије, од којих у категорију основних академских студија (8 испитаника) чини 66,6 % испитаника, категорију мастер студија (2 испитаника) 16,6 % испитаника и категорију средње школе (2 испитаника) 16,6 %.
Другом групом питања испитиван је степен религиозности становништва. Резултати показују да је највећи део испитаника изјашњава да је религиозан, односно да припада исламу 33,3 %, католичанству 33,3 % и православљу 33,3 %.
Графикон 2
Што се тиче питања која показују степен религиозности испитаника, 50% упражњава верске обичаје у свакодневном животу, а 50 % испитаника никада не упражњава верске обичаје.
Када је у питању молитва, само један испитаник односно 8,3 % се моли сваки дан, проценат испитаника који се моле једном недељно је 16,6 %, проценат испитаника који се моле само кад оду у цркву 33,3 % и проценат испитаника који се никада не моле је 41,6%.
Када је у питању отворено питање ”Који је Ваш однос према религији”, испитаници су изразили различита мишљења. 50 % испитаника има позитиван однос према религији, 16,6 испитаника немају позитиван однос према религији и 33,3 испитаника је индиферентно у односу према религији.
Када је у питању верско образовање, 75 % је похађало веронауку а 25 & испитаника није похађало никакав верски образовани програм.
Када је у питању одлазак на службу (литургију, мису, џуму), испитаници су одговорили: који иду једном недељно 8,3%, 25 % испитаника иде на службу само када су празници, а 66,67 % не иде никада на црквену службу.
На питање да ли верујете у Бога, 53% испитаника је одговорило да верује, а остатак 47% да не верује.
Када је у питању важност религије у свакодневном животу, постоји разноврсност мишљења о важности религије међу испитаницима. Пет испитаника сматра да је врло важна (41,6 %), пет испитаника је одговорило да је просечно важна или важна због друштвених фактора (41,6 %) и двоје оних којима религија није важна чине свега 16,6 %.
Трећом групом питања испитиван је став према абортусу. Испитивано је да ли испитаници подржавају абортус. Према истраживању, девет испитаника подржава абортус (75 %), два испитаника не подржавају абортус (16,6%) и један испитаник (8,3 %) је неутралан по овом питању.
Графикон 3
Када је у питању морална оправданост абортуса, 10 испитаника сматра да је абортус морално оправдан (83,3%), да није морално оправдан сматра један испитаник (8,3%), и да јесте морално оправдан у неким случајевима сматра један испитаник (8,3 %).
На питање да ли држава треба да регулише право на абортус, девет испитаника (75 %) сматра да држава треба да регулише право на абортус, два испитаника сматра да то треба да буде одлука појединца (16,6 %), и један испитаник (8,3 %) сматра да зависи у којим случајевима би се радио абортус.
На питање да ли су људи који имају абортус лоши људи 100% испитаника (12) је одговорило да нису лоши људи, од чега је један испитаник рекао да је сам чин неморалан, али „да то човека не чини лошим”.
На питање да ли бисте осуђивали пријатељицу која је имала абортус, 100% је одговорило да је не би осуђивало. Такође, на питање да ли је у реду зато што је абортус легалан у нашој држави и да ли сматрају да не треба, испитаници су одговорили да је сасвим у реду што је легалан (100%).
На групу питања о контрацепцији, која припада трећој групи питања испитаници су имали различите одговоре. Осам (66,6%) испитаника је одговорило да користи контрацепцију, три (25 %) испитаника је одговорило да не користи контрацепцију, од чега једна испитаница се изјаснила да има 60 година и да нема потребу за контрацепцијом, и један (8,3%) испитаник користи контрацепцију понекад.
Графикон 3
На питање који вид контрацепције испитаници користе или су користили, осам (66,6 %) користи кондом, двоје (16,6 %) користи спиралу, један (8, 3%) користи прекинути сношај и један (8,3 %) користи анти-бејби пилулу.
Графикон 5
На питање о информисаности о различитим методама контрацепције, шест испитаника (50 %) је врло добро информисано, пет испитаника (41,6 %) је прилично добро информисано и један испитаник (8,3 %) зна само за пилулу и кондом.
На питање да ли испитаници сматрају да би боља едукација о контрацепцији смањила потребу за абортусом, десет (83,3 %) испитаника сматра да би боља едукација смањила потребу за абортусом, а двоје (16,6 %) сматра да нису сигурни.
На питање да ли познајете девојку/жену која је имала абортус, десет (83,3%) познаје некога ко је имао абортус, а двоје (16,6 %) не познају.
На питање да ли сте Ви имали абортус, десет (83,3 %) испитаника је одговорило да није имало абортус, а двоје (16, 6 %) је одговорило да је имало абортус.
Закључак
Главни циљ овог истраживања је утврђивање везе између религиозности и ставова о абортусу у општој популацији у граду Новом Саду. На основу анализе резултата истраживања, можемо закључити да постоји статистички значајна веза између степена религиозности и ставова о абортусу. Високо религиозни испитаници изразили су већу склоност да се противе абортусу у односу на испитанике са нижим степеном религиозности. Овај закључак подржава основну хипотезу истраживања. Потврђена је хипотеза да постоји веза између степена религиозности и ставова о абортусу.
Степен религиозности је извршио значајан утицај на ставове о абортусу кроз различите аспекте религијске праксе, верских уверења, верске припадности и моралних веровања. Ови резултати имају значајне импликације за разумевање и приступ различитим друштвеним питањима, укључујући законодавство о абортусу, приступ здравственој заштити и образовање о сексуалном и репродуктивном здрављу.
Додатне анализе, о вези између степена религиозности и ставова о абортусу могу допринети дубљем разумевању механизама који граде ову „везу” и могу омогућити развој циљаних интервенција за промовисање здравља и добробити опште популације.
ЛИТЕРАТУРА
Стојшин, С. (2008). Абортус – друштвени аспект и могућности његовог истраживања. Нови Сад: Школска књига.
Adamczykk , A. (2013) .The Effect of Personal Religiosity on Attitudes Toward Abortion, Divorce, and Gender Equality – Does Cultural Context Make a Difference?. City University of New York – John Jay College of Criminal Justice, New York, USA
Adamczyk, A. (2008). Religion as a micro and macro property: investigating the multilevel relationship between religion and abortion attitudes across the globe. Department of Sociology, John Jay College of Criminal Justice, New York, USA
Bandić, D. (1997).Carstvo zemaljsko i carstvo nebesko. Beograd: Biblioteka XX vek.
Bandić, D. (2010). Narodno pravoslavlje. Beograd: Biblioteka XX vek.
Dirkem. E. (1982). Elementarni oblici religijskog života. (A. Mimica, prev.). Beograd: Prosveta.
Eliade, M. (1980). Sveto i profano. Vrnjačka banja: Zamak culture.
Vasiljević, L. (2024). Nesavršene: Mitovi o ženskim mentalnim bolestima i njihovom lečenju. Agora. str. 98
Gavrilović D, Nedeljković J, Krstić N (2016). Vrednovanje porodice u svetlu religioznosti- komparativna analiza istočnoevropskih društava. Istraživanje obavljeno u okviru SCOPES programa finansiranog od Swiss National Science Foundation
Gavrilović, D. (2013). Doba uotrebe- religija i moral u savremenoj Srbiji. The Age of Use Morality and Religion in Contemporary Serbia. Niš: Univerzitet u Nišu.
Gerc, K. (1988).Tumacenje Kultura I-II. (S. Glišić, prev.). Beograd: Biblioteka XX vek i Čigoja štampa.
Goldberger, G. (2005) Revitalizacija religije u sjeni naslijeđa liberalne zakonske regulative: stavovi o pobačaju.Institut za društvena istraživanja u Zagrebu: Sociologija i prostor: časopis za istraživanje prostornoga i sociokulturnog razvoja, Vol. 43 No. 2 (168). str. 409 – 437.
Tong, Rosemarie. (2009) Feminist Thought: A more Comprehensive Introduction. 3rd Edition, Westview Press.
F. Alcoff, Linda. (2006) The Blackwell Guide to Feminist Philosophy. Blackwell Publishing
Hamilton, M. (2003). SOCIOLOGIJA RELIGIJE – Teorijiski i uporedni pristup (Đ. Trajković, prev.). Beograd: Clio.
Hoffmann, J. Mills Johnson, S. (2005). Attitudes Toward Abortion Among Religious Traditions in the United States: Change or Continuity?“. Faculty Publications.
Dee, Ana. (2024) Tok misli umorne žene. Književna omladina Srbije.
Kuburić Z., Stojković, N. (2004). Religijski self u transformaciji – društvene promene i religioznost građana Vojvodine, Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet, Sociološki pregled, vol. 38, br. 1-2, str. 321 – 342.
Lič, E. (1983). Kultura i komunikacija. (B. Hlebec, prev.). Веоgrad: Biblioteka XX vek.
Pavićević, V. (1988). Sociologija religije: sa elementima filozofije religije. (3. izd.). Beograd: Beogradski Izdavacko-Graficki Zavod.
Sekulić, N. (2016). Kultura rađanja Istraživanje o seksualnoj i reproduktivnojsocijalizaciji žena. Beograd: Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu.
E-knjiga “O muzeologiji i drugim skrivenim svetovima” nastala je u radu Škole istraživačke istorije u okviru ŽeNSkog muzeja. Autorka projekta E-muzeologije za mlade istraživačice/če istoričarka Ivana Markovljev, vodila je proces kroz koji je osam četrnaestogodišnjaka preobrazilo svoje istorijsko znanje koristeći ga kao bazu za muzeološku obradu materijalnih ostataka prošlosti, obradu arhivske građe, usmenih istorijskih izvora i analizu diskursa. Učesnice/i radionica: Ivana Plećaš, Anđela Plećaš, Stefan Radovanov, Milica Ličina, Mia Ivanović, Luka Zorić, Vukašin Đekić i Mia Baštovanović
Биографија Ангелине Станковић писана је на основу података из штампе 19. века, Заставе[1], Женског Света[2], Српског Сиона и Школског листа. Одатле сазнајемо да је рођена у Сремским Карловцима, у тадашњој Хабзбуршкој монархији, око 1850. године у познатој и имућној карловачкој породици Ристић. Годину њеног рођења нисмо успели тачно да одредимо. Знајући године рођења њених колегиница и других људи са којима је сарађивала у време оснивања Добротворне Задруге Српкиња Карловкиња, закључили смо да је рођена у исто време када и они. Удала се за Ђуру Станковића (1843-1902.), бележника Будимпештанског сирочадског стола. Занимљиво је да је Ђура био у сродству са првим српским школованим композитором, Корнелијем Станковићем. Захваљујући браку и мужевљевом послу, Ангелина је живот проводила у два града – Сремским Карловцима и Будиму (Будимпешти од 1873.).
Највеће и најважније Ангелинино дело је то што је била једна од оснивачица Добротворне Задруге Српкиња Карловкиња, у оквиру које је обављала функције потпредседнице и председнице. До идеје о основању задруге дошло је 1896. године, у дому тадашњег директора Карловачке гимназије Василија Вујића. На том састанку, на ком се родила идеја о настанку добротворне задруге, биле су присутне Јелена Лазић и Милева Гојковић која је потом била дугогодишња председница те задруге. Циљ удружења био је да помогне сиромашном делу српског становништва на различите начине а,најчешће у виду материјалне помоћи и подршке при школовању женске деце. Задруга је основана 12. децембра 1896. а до прве скупштине дошло је већ десет дана касније, када је задруга имала 87 редовних и 18 потпомажућих чланица. Пре него што ће бити одржана прва скупштина, ректор Богословије, прота Јован Вучковић, на Св. Николу у Саборној цркви у Сремским Карловцима дао је овом подухвату свој благослов. Саму седницу је говором у гимназијској дворани поздравио професор карловачке Богословије Милутин Јакшић. На првој седници за начелницу је изабрана Милева Гојковићка. Ангелина Станковић је добила титулу подначелнице (потпредседнице) и ту функцију је обављала све до 2. јануара 1902. када је изабрана за начелницу. На месту начелнице ће остати две године дакле, до 1904.
Заједно са мужем Ђуром, била је редовна приложница Фонда Св. Саве, који је за циљ имао очување српских школа у угарском делу Монархије. Пре оснивања Добротворне Задруге Српкиња Карловкиња, већ је била добротворка па је подржавала рад Добротворне Задруге Српкиња Новосаткиња[3], што је за последицу имало познанство са Аркадијем Варађанином[4]. Помагала је новчано изградњу српске православне цркве у Сантом и финансирала рад Српског црквеног певачког друштва.
Након напуштања начелништва у задрузи, отишла је у Будимпешту где је и преминула октобра 1907. године. Потомства имала није, па је део новца тестаментом наменила многим просветним и добротворним институцијама попут женског друштва Св. Мајка Ангелина[5]у Пешти, Привреднику, Српској православној црквеној општини у Сремским Карловцима и другим удружењима. Умирући у Будимпешти, према сопственој жељи, сахрањена је у Сремским Карловцима 17./30. октобра 1907. године.
Литература: Застава, Нови Сад, 20.11.1874; 11.12.1881,4; 29.1.1899,4; 27.7.1899,4; 6.2.1901,5; Женски свет, 1.2.1897,24;1.2.1899, 26; 1.4.1899,63; 1.10.1899, 152-153; 1.2.1900,24; 1.2.1900,25; 1.10.1904,240; 1.3.1900,3; 1.1.1901,16; 1.8.1902,15; 1.7.1905,170; 1.11.1907, 26; Српски сион, 14.1.1896, 16; 21.4.1896, 15; 20. 10. 1896; 17.5.1898, 318; 30.1.1899,15; 28.1.1901,15; 28.5.1895; Школски лист,1.8.1898, 121; Гордана Стојаковић (ур.), Знамените жене Новог Сада I, Нови Сад, 2001.
[1]Застава је као дневни лист излазила у Новом Саду од 1866. до 1929. Уредник овог листа био је Светозар Милетић (1826-1901.), председник Српске Народне Слободоумне Странке. После Милетићеве смрти, утедништво преузима његов зет Јаша Томић.
[2]Женскисвет је излазио од 1886. до 1914. године у Новом Саду. Издавач листа била је ДобротворнаЗадругаСрпкињаНовосаткиња, а уредници Аркадије Варађанин и Милица Томић, ћерка Светозара Милетића.
[3]Добротворну Задругу Српкиња Новосаткиња основао је Аркадије Варађанин 1880. године. Била је активна до 1946. До затварања, удружење се бавило помагањем социјално угроженим породицама, оснивањем забавишта, помагањем при школовању женске деце и сакупљањем прилога за рањенике за време ратова.
[4] Аркадије Варађанин (1844-1922.) био је учитељ, управник Српске више девојачке школе у Новом Саду, уредник већег броја часописа и пре свега велики борац за женска права.
[5] Ангелина Бранковић (1404-1520.) била је жена Стефана Бранковића, сина деспота Ђурђа Бранковића. Позната је по изградњи цркве Светог апостола Луке у Купинову, манастира Обед и манастира Крушедол у ком је сахрањена, а који је подигла заједно са сином Максимом
председница Добротворне Задруге Српкиња у Суботици
Анђела Плећаш, Ивана Плећаш, Милица Личина, Миа Ивановић
Čitaj mi. Trajanje 7 minuta
Живот у Аустроугарској
Податке о животу Милице – Мице Радић, добијамо најпре од ње саме, из аутобиографије коју је написала и која се чува у Архиву Војводине, у Збирци др Јована Милекића али и из новина као што су Застава, Српски Сион, Женски Свет, Време, Правда, Друштво Св. Саве и Женски покрет. Рођена је 23. фебруара 1863. по Јулијанском календару, у Жабљу, у тадашњој Хабзбуршкој монархији, која је 1876. постала Аустроугарска. Била је ћерка Петра Емила Сарајлића и Марије Сарајлић рођене Сарчевић. Основно образовање стицала је у Новом Саду где је касније школовање наставила у Српској Вишој Девојачкој Школи, која је основана 1871. Одатле су ученице обично ишле у интернате који су се налазили у данашњој Румунији, Мађарској или Аустрији, а тек после на универзитете. Мица се одлучила за Интернат у Пешти, који су пре ње похађале њене тетке и Милица Милетић, ћерка Светозара Милетића. У Интернату изучавала је стране језике, историју, географију, математику, физику, музику, граматику, ручне радове и веронауку. Одлазак на веронауку и верска настава на матерњем језику, били су важни ради очувања идентитета јер су Срби у Монархији имали само црквено-школску аутономију, па су се окупљали око српских школа и цркава, нарочито када су боравили у местима где српских школа није било. Мица се у Пешти школовала на мађарском језику који је говорила као матерњи. Поред мађарског, учила је и немачки језик јер је то био најважнији језик Аустроугарске, на ком се школовало, трговало и писало.
Њено ангажовање у друштвеном животу Срба у Монархији, почиње њеним учлањењем у Добротворну Задругу Српкиња у Суботици. За председницу ове задруге изабрана је први пут 1901. године. Пошто се показала као добра на том положају, 1930. изабрана је за доживотну председницу. На том положају је остала до 1940. године када је коначно прихваћена њена оставка. Задруга чија је била председница помагала је ученицама занатских, основних и виших државних школа у Суботици и другим градовима Монархије, стипендирала је сиромашне ученице и жене свих узраста али и културно-просветне институције попут Матице српске, Српског девојачког интерната у Загребу и Српског учитељског конвикта.
Године 1882. удала се за Јована-Јоцу Радића, председника Српске читаонице у Суботици. Мица и Јоца, пошто нису имали децу, сву своју имовину оставили су српском народу. Обоје су били познати по добротворном раду јер су помагали Добротворну Задругу Српкиња Новосаткиња[1], Коло Младих Срба у Будимпешти, Српско академско друштво Зоре у Бечу[2] и православну општину Ђирску ради подизања тамошње школе. Уз то, били су приложници подизању српске Гимназије у Новом Саду, изградњи споменика митрополиту Стратимировићу[3] и преносу Вукових[4] костију из Беча у Београд 1897. Мица лично, била је донаторка Српског Народног Позоришта[5]у Новом Саду, Српске Књижевне Задруге[6], Привредника, Добротворне Задруге Мајка Ангелина у Пешти и Добротворне Задруге Српкиња Жабљакиња. Захваљујућиуспешном вођењу Добротворне Задруге Српкиња у Суботици и хуманитарном раду ван задруге, на позив Краљевског угарског министра за унутрашње послове била је чланица Одбора за сиротишта напуштене деце. За заслуге које је постигла на пољу хуманитарне делатности, одликована је од мађарских власти Крстом са краљевском круном.
Балкански ратови и Први светски рат
Током Балканских ратова, у којима је Краљевина Србија учествовала од 1912-1913. године, хуманитарним радом тј. прикупљањем новчаних и других средстава, помагала је војску и рањенике посредством Добротворне Задруге Српкиња у Суботици и личним прилозима. За узврат, од Краљевине Србије одликована је Орденом Св. Саве V степена за заслуге стечене током Балканских ратова. Након Првог светског рата, током ког је заједно са Буњевкама покренула акцију којом је комплетно уређена једна болница која је могла примити 200 рањеника, награђена је Орденом Св. Саве IV реда.
Живот у Краљевини Југославији
Када је Суботица ослобођена 1918. и ушла и састав нове државе (тада Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца), Мица је наставила да потпомаже школовање српске женске деце како би се на тај начин жене укључиле у грађанско друштво али је прихватила и идеју југословенства. Године 1921. изабрана је за суботичку повереницу Главног одбора Друштва Св. Сава, чије је седиште било у Београду. Истовремено, успела је да Добротворну Задругу Српкиња у Суботици повеже са другим задругама Краљевине Југославије. Тако је задруга, на чијем је челу била, постала члан Народног Југословенског Женског Савеза.[7]Године 1907. Мица Радић је изабрана за управницу овог савеза из Суботице. Заједно са чланством у два женска добротворна удружења, 1933. постала је и председница суботичке гране Кола Српских Сестара[8]. После оставке у Добротворној Задрузи Српкиња у Суботици, у оквиру које је два пута организовала државни избор за Мис Суботице, указом краља намесника а, на предлог министра социјалне политике и народног здравља, 1941. одликована је Орденом Св. Саве III реда. Исте године, након капитулације Краљевине Југославије у Априлском рату, ухапсиле су је мађарске власти. Била је ухапшена, пребијана и након краћег боравка у затвору пуштена кући. Како се тортура мађарске војске наставила и по њеном повратку у суботичку кућу, на коју и око које су пуцали, напустила ју је и отишла у Мађарску. Умрла је после 1944. госине, када се последњи пут њено име помиње у новинама.
Друштво Светог Саве, 1921, 286; Женски покрет, 1.11.1927, 4.
[1] Задруга је основана 1880. како би помагала материјално угроженим породицама, оснивала забавишта, помагала при школовању девојака и сакупљала прилоге за рањенике Српско-бугарског рата.
[2] Друштво је окупљало српске ђаке на високим школама у Бечу. Основано је 1863.
[3] Стефан Стратимировић (1757-1863), био је карловачки митрополит који је изабран 1790. године.
[4] Вук Стефановић Караџић (1787-1864), реформатор српског језика, умро је у Бечу 1864. године одакле су му кости пренете у порту Саборне цркве у Београду.
[5] Позориште је основано 1861. године, у Новом Саду, на предлог Јована Ђорђевића
[6] Задруга са богатом издавачком делатношћу у области српске литературе. Основана је 1892. године.
[7] Савез је основан 1919. године како би повезао женска удружења која већ постоје у различитим крајевима нове државе.
[8]Коло Српских Сестара основано је 1903. у Београду. Своја представништва је имало у многим градовима Краљевине Србије, а затим и Краљевине Југославије. Удружење постоји и данас.
