Ljubica Krnjaić, po profesiji inženjer zaštite životne sredine – zaštite od požara, članica novosadskog dobrovoljnog vatrogasnog društva „Dr Laza Kostić“, na položaju dugogodišnjeg Sekretara vatrogasnog saveza Grada Novog Sada, predsednica Vatrogasnog saveza Vojvodine, sa zvanjem Višeg vatrogasnog oficira I klase, stručna savetnica, sudski veštak i edukatorka, predstavlja izuzetan primer žene koja je svojim profesionalizmom, znanjem i veštinama stekla ugled, najviše položaje i najviše zvanje u okviru organizacija dobrovoljnog vatrogastva.
Profesionalni i privatni život Ljubice je izgrađen specifičnostima vatrogastva kao profesije, dobrovoljnosti kao oblika kolektivnog organizovanja ljudi, iskustvom socijalističkog poretka Jugoslavije i ženskom emancipacijom kojom je bila zahvaćena njena mladost, obrazovanje i učešće u društvenim organizacijama. U javnom životu grada Novog Sada Ljubica Krnjaić se ističe svojom personalnošću, entuzijazmom i angažovanjem u okviru tipično muške profesije.
Apstrakt: U radu je prikazana analiza praksi vezanih za položaj žena u vatrogasnim društvima u Novom Sadu od njihovog osnivanja sedamdesetih godina 19. veka do početka 21. veka, zasnovana na zbirci vatrogastva Muzeja grada Novog Sada, predmetima koje čuvaju dobrovoljne vatrogasne organizacije i objavljenoj građi. Cilj rada je da ukaže na dijapazon ženskog učešća u radu dobrovoljnih vatrogasnih udruženja Novog Sada, od cerenomijalnog, preko fiktivnog i stvarnog, do rukovodećih položaja, koji je rezultat specifičnih uslova zadatih društvenim uređenjem, diskontinuitetom državnog i nacionalnog ustrojstva, kao i kompleksom uticaja industrijalizacije, urbanizacije i ženske emancipacije.
Na početku rada je prikazana kratka istorija prvih dobrovoljnih društvenih organizacija u Novom Sadu koja nas uvodi u priču o dobrovoljnim vatrogasnim društvima od osnivanja tokom njihovog trajanja, koje se proteže od sedamdesetih godina 19. veka do savremenog doba. Polaznu osnovu za istraživanje položaja žena u vatrogasnim društvima čine muzejski predmeti Zbirke vatrogastva Muzeja grada Novog Sada. Pored muzejske zbirke, značajne izvore za istraživanje predstavljaju vatrogasni domovi sa karakterističnim prostornim ustrojstvom kao i položajem u naselju, koji su bili raspoređeni po gradovima i selima. Važan činilac vatrogasnih organizacija predstavljaju upravo ta mesta okupljanja, koja obezbeđuju spremišta za opremu neophodnu za akcije gašenja požara i saniranja posledica nepogoda, vizuelni nadzor sa vatrogasnih tornjeva I obaveštavanje o požaru, mesta edukacije i uvežbavanja veština kao i mesta raznovrsnih društvenih svečanih i svakodnevnih aktivnosti.
Vatrogasna društva sa strogom hijerarhijom i utvrđenim pravilima su u početku okupljala samo muškarce. Žene se pominju sa isključivo ceremonijalnom ulogom darodavki, protektorki i kuma vatrogasnih zastava, kao supruge uglednih građana. Njihov položaj se kasnije značajno menja usled specifičnih uslova zadatih društvenim uređenjem, diskontinuitetom državnog i nacionalnog ustrojstva, kao i čitavim kompleksom uticaja industrijalizacije, urbanizacije, ženske emancipacije i razvoja društva.
Zbirka vatrogastva u Muzeju grada Novog Sada
Izrada ovog rada oslanjala se na Zbirku vatrogastva Muzeja Grada Novog Sada u kojoj se nalaze predmeti koji datiraju od kraja 19. veka do sedamdesetih godina 20. veka. Zbirka je razvrstana na grupe predmeta koje govore o organizaciji dobrovoljnih vatrogasnih udruženja i njenim simbolima, o vatrogasnoj opremi i odličjima časti. Sadržaj zbirke je materijalizovani izkaz razvoja i promena koji su zahvatali dobrovoljne vatrogasne organizacije, kao i čitavo društvo u Vojvodini, od vremena njihovog osnivanja – od sredine 19. veka do savremenog doba. Muzejske zbirke jesu relevanti izvori za proučavanje različitih delova strukture društva, jer predmeti kao odrazi određene kulture i sistema vrednosti, predstavljaju čitljiv sadržaj ljudskog iskustva. Pored Zbirke vatrogastva korišćena je objavljena literatura i građa koja se čuva u dobrovoljnim vatrogasnim društvima, odnosno vatrogasnim domovima. Iz dugogodišnjeg istraživačkog iskustva mogla sam da zaključim da izvesna ograničenja nepotpunih muzejskih zbirki (jer nikada nije sve sačuvano na jednom mestu), daju potencijal određenoj ideji, čak i pored svesnog zanemarivanja nedostataka informacija. Jer svaka „slika“ otvara druge mogućnosti, a one otvaraju i nova pitanja. Pored inhibicija zbog svedenosti„slike“ istraživačkog zadatka, na primeru dostupnih predmeta, pisanih izvora i druge građe, skiciran je položaj žena u društvenoj organizaciji dobrovoljnog vatrogastva u Novom Sadu, koji se verovatno može primeniti na područje Vojvodine.
U muzejima u Srbiji je udruživanje dobrovoljnih vatrogasaca decenijama zanemarivano jer nije bilo deo poželjnog nacionalnog identiteta, zbog toga što je predstavljao tekovinu austrougarske vlasti na prostoru Vojvodine (1867–1918). U samim vatrogasnim društvima je prikrivanje porekla ove institucije kao i kasnijih faza u ideološkom previranju državne strukture, vršeno zamenom simbola na opremi, uništavanjem rukopisne građe i dokumenata i dekonstrukcijama uspomena (na primer: isecanjem i zamenom lica „izdajnika“ na grupnoj fotografiji; naknadnom izradom novog tabloa iz istog vremena ali bez prethodno naglašene zvezde petokrake). Smenom vladajućih politika došlo je do odbacivanja svega što je eksplicitno predstavljalo dotadašnji sistem vlasti. Najednostavnija zamena državnih i političkih simbola vršena je na vatrogasnim šlemovima i vatrogasnim kolima. Zahvaljujući potrebi da se reši nepoželjnih političkih simbola dobrovoljna vatrogasna društva su poklanjala i prodavala prevaziđenu opremu i predmete muzejima i kolekcionarima, tako da se u Muzeju grada Novog Sada nalazi značajna kompleksna zbirka vatrogastva. Pored muzejskih zbirki, značajnji izvori za istraživanje predstavljaju vatrogasni domovi koji su bili raspoređeni po gradovima i selima. Njihova uloga je bila da obezbede spremište opreme neophodne za gašenje požara i saniranja posledica, vizuelni nadzor sa vatrogasnog tornja i obaveštavanje o požaru zvonom sa tornja i signalizacijom vatrogasnim trubama, mesto edukacije i uvežbavanja vatrogasnih veština kao i mesto raznovrsnih društvenih svečanih i svakodnevnih aktivnosti, koji su zabeleženi na fotografijama i u dokumentaciji.
Dobrovoljna društva
Jedna od tekovina urbanizacije koja se pod austrougarskom dominacijom odigravala u Vojvodini tokom druge polovine 19. i početkom 20. veka, bilo je formiranje društvenih udruženja. Pod nazivom „društvo“ označavane su grupe povezane zajedničkim programima i delatnostima koje su se simbolično ili doslovno nalazila u njihovom nazivu. U strukturi njihovih funkcija bilo je objedinjeno negovanje vrednosti i razvijanje veština ali i uvežbavanje kolektivne organizovanosti u okviru društvene hijerarhije. Pored stručne i profesionalne edukacije kroz negovanje sklonosti i talenata, ovakve institucije su vaspitavale čitavo društvo usmeravajući ga disciplini (poslušnosti), odgovornosti (dužnosti) i podršci (solidarnosti) u okviru striktno uređenog javnog života. Njihova koheziona uloga ogledala se i u ispoljavanju osećanja zajedništva i ponosa zbog pripadnosti zajednici, patriotske privrženosti i socijalne odgovornosti. Društva su predstavljala institucije čije su akivnosti bile propisane zakonima i uređene rasporedom moći i ugleda njihovih članova. Iako su predstavljala proizvod i ujedno manifestaciju socijalnih odnosa, njihov način normiranog uređenja ukazuje na nadzor i diktat vladajućeg sistema. Pored toga što su kao sredstva hegemonije bila podesna za državnu kontrolu, organizacije društava su pružala mogućnost praćenja inovacija, propisa i zakona koji su bili važni za određene profesije. Ove mogućnosti su bile plodotvorne u vreme ekonomskog i tehnološkog razvoja koje je velikom brzinom menjalo lice gradоva u Vojvodini.
Do Prvog svetskog rata u Novom Sadu je osnovano preko 60 raznih društava koja su se organizovala prema profesionalnoj, nacionalnoj, verskoj, staleškoj ili političkoj osnovi. U ovo vreme građani su bili najčešće privrženi sportskim, pevačkim, humanitarnim i književnim udruženjima. Dobrotvorne priredbe, besede, zabave i balovi bili su način da se, uz prikladni program, sakupe novčana sredstva za udruženja kao i za siromašnije sugrađane. Pored muzičkog, književnog i pozorišnog programa, Novosađani su imali priliku da prisustvuju i predavanjima iz literature, politike, prirodnih i drugih nauka kao i da vide putujuće menažerije, muzeje voštanih figura, hidrouličke i električne eksperimente, mađioničare, akrobate i cirkuse koji su krstareći Evropom svraćali u grad (Џепина 1981: 14–15). Veći deo društvenog života bio je organizovan u udruženjima kroz edukacije, radionice i vežbe, godišnje i humanitarne balove, proslave jubileja i godišnjih praznika, zajedničke izlete, druženja, smotre i nadmetanja.
Dobrovoljne organizacije su okupljale više socijalnih grupa i staleža, sa zajedničkim ciljem i oblikovanjem zajedničkih vrednosti. One su imale vaspitnu u motivišuću ulogu, veoma važnu u naglom razvoju društva. Pored toga, organizovanjem aktivnosti u oblastima sporta ili razonode, imale su značajnu ulogu u strukturiranju slobodnog vremena njenih članova i šire zajednice. Svako dobrovoljno društvo je pored ciljanih aktivnosti opredeljenih razlogom za udruživanje, imalo učešća u organizovanju društvenog života. Iako je eksplicitni razlog za balove, zabave i tombole bio prikupljanje novca neophodnog za njihovo održavanje, rezultat je bio jačanje veza u društvenoj strukturi. U gotovo svim oblastima zabavnog života, čak i kada je reč o čisto muškim dobrovoljnim udruženjima, bile su prisutne žene, kao supruge, majke i ćerke članova.
Na prostorima Vojvodine u vreme dominacije Astrougarske, dobrovoljno vatrogastvo je, kao institucija koja organizovano sprovodi mere za bezbednost i zaštitu gradova, inicirano i normativno uređeno od sredine 19. veka. Prva vatrogasna društva u Vojvodini osnivana su: u Zrenjaninu 1868. godine, u Pančevu 1871. godine, u Novom Sadu 1872. godine, u Zemunu, Somboru, Vršcu, Rumi i Sremskoj Mitrovici 1873. godine, u Futogu i Senti 1874. godine, u Кikindi 1875. godine. Zbog velike opasnosti od požara u naraslim gradovima, osim u Vojvodini, institucija dobrovoljnog vatrogastva je bila gotovo istovremeno podstaknuta od strane tadašnje vlasti i u Кneževini Srbiji. Кako navodi Đerđ Gal, hroničar novosadskog vatrogastva, uske ulice i zbijene kuće sa slamnatim krovovima i odžacima od drveta, kakvih je osamdesetih godina 19. veka bila približno jedna trećina, bile su razlog za lako širenje požara. Sa druge strane, zbog položaja grada na obali Dunava, Novi Sad je u više navrata pretrpeo katastrofalne posledice od poplava. Posle nekoliko požara koji su uzdrmali grad, pred forum gradskog magistrata Veliki gradski kapetan 1871. godine predlaže mere za protivpožarnu zaštitu i formiranje „vatrogasne družine”. Od velikog značaja za bezbednost Novog Sada, za sprečavanje i saniranje posledica požara, poplava i elementarnih nepogoda, a kasnije i ratova i bombardovanja, imalo je formiranje Dobrovoljne građanske vatrogasne družine Novog Sada 1872. godine, Futoga 1874. godine i Petrovaradina 1875. godine (Gal, 1972: 27).
Dobrovoljne vatrogasne družine u Novom Sadu
Od svih dobrovoljnih udruženja, vatrogasna su se isticala svojim specifičnim funkcijama. Organizacija dobrovoljnih vatrogasnih društava je bila zasnovana na potrebi blagovremenog i efikasnog delovanja a zbog izuzetno teških zadataka u odbrani stanovništva i materijalnih dobara od požara i drugih stihija, u njima je bila neophodna stroga disciplina. Po ugledu na vojnu organizaciju u vatrogasna društva su od samog početka ustanovljeni vojni činovi, funkcije i nazivi (Gal, 1972: 43). Samo zanimanje vatrogasca zahtevalo je izuzetnu snagu i fizičku izdržljivost. Vatrogasna oprema je bila veoma teška a čin gašenja požara i druge aktivnosti u suzbijanju posledica elementarnih nepogoda, bili su izuzetno naporni. Zbog toga je u njima bila izrazita hijerarhija, neophodna za uvežbavanje discipline, snage i veštine kao i redosleda precizno utvrđenih dužnosti u hitnim situacijama. Druga udruženja tog vremena su okupljala članove sa manje čvrstom organizacijom, neretko se izdvajajući kao isključivo muška ili isključivo ženska.
Zbog blagovremenosti delovanja vatrogasaca, funkciju obaveštavanja o požaru vršili su trubači – hornisti (Шовљаков 2003: 276–277). Da bi članovi Društva (skraćeno dobrovoljno vatrogasno udruženje u daljem tekstu) bili što pre obavešteni o požaru i da bi ugroženi mogli da se obrate za pomoć, na kući u kojoj je stanovao vatrogasac bila je tablica sa slovima “FF” (Freiwillige Feuerwehr – “dobrovoljno vatrogastvo”na nemačkom jeziku). Ukoliko je vatru primetio, vatrogasac je svojom vatrogasnom hornom (dvoglasnom trubicom) davao signale i na taj način skretao pažnju vatrogasne straže na određeno mesto (Gal 1972: 46). Obaveštavanje je vršeno trubom i zvonom sa crkvenih, a kasnije i vatrogasnih tornjeva. Od kada je na vatrogasnim osmatračnicama postavljeno zvono, o požaru je obaveštavao osmatrač, udaranjem u njega.
U slučaju velikih požara stanovništvo Novog Sada je obaveštavano oglašavanjem zvona „Matilda“, nazvanom po imenu, danas nepoznate darodavke. Zvono izliveno sa istaknutim likom Svetog Florijana, katoličkog svetitelja, zaštitnika gradova od požara, bilo je postavljeno na toranj Vatrogasnog doma u Njegoševoj ulici 1880. godine. Кada bi primetio vatru, osmatrač sa kule je udarao u zvono i dogovorenim signaliziranjem skretao pažnju vatrogasne straže na deo grada u kom se požar odigrava. Zbog narastanja grada u visinu, suzio se vidik sa vatrogasnog tornja u Njegoševoj ulici i zvono je preseljeno na visoki toranj Gradske kuće 1894. godine. Prilikom jedne dojave požara 1900. godine zvono je puklo i zamenjeno novim 1907. godine, koje je služilo sve do posle drugog svetskog rata (Станчић, Лазовић 2015: 49) (Gal 1972: 46).
Od kada je otpočela sa radom Gradska vatrogasna četa 1923. godine, protivpožarna zaštita bila je organizovana tako da su dobrovoljne vatrogasne družine učestvovale isključivo na poziv komandira čete samo u slučaju većih požara i nedaća. Dojava o požaru se vršila telefonom ili usmeno u Požarnom domu a zvono „Matilda“ na tornju Gradske kuće oglašavalo se samo kada se traži pomoć dobrovoljnih vatrogasnih društava (Gal 1972: 111).
Presudnu ulogu u gašenju požara, zbog slabe opremljenosti, imala je masovnost ljudi, koju su vatrogasna društva obezbeđivala sprovođenjem propisa o obavezama stanovništva prema zaštiti od požara ali i aktivnim učešćem u socijalnom životu lokalne zajednice.
Za vreme Prvog svetskog rata Novi Sad je bio pozadinski grad, iz kojeg su njegovi stanovnici odlazili na razne frontove, u zavisnosti od nacionalne pripadnosti. Prema srpskom stanovništvu sprovođene su represivne mere, a mnogi građani su internirani, hapšeni i proganjani. Život u gradu je bio težak, što se odrazilo i na rad Dobrovoljnog vatrogasnog društva. Кao rezultat vojnog sloma Austrougarske monarhije kao nemačkog saveznika i njenog raspada, 9. novembra 1918. godine u Novi Sad je ušla srpska vojska a zatim se grad u okviru Vojvodine, na osnovu odluke o prisajedinjenju kraljevini Srbiji, otcepio od Ugarske i našao u okviru novostvorene Države Srba, Hrvata i Slovenaca. Promenili su se državni simboli, što se odrazilo i na simbole dobrovoljnig vatrogasnig društava: grb Кraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca je davao nacionalno obeležje šlemovima i oznakama, a umesto nemačkog jezika, u administraciji počinje da se primenjuje srpsko-hrvatski jezik (Gal, 1972: 92).
Od vremena osnivanja Dobrovoljnog vatrogasnog građanskog društva Novi Sad se izmenio i uvećao. Ubrzo posle oslobođenja nagli razvoj privrede, trgovine i preduzetništva stvorio je od Novog Sada pravi industrijski centar, što je zahtevalo i modernizaciju vatrogasne opreme ali i profesinalizaciju kadra. Zaslugom dugogodišnjeg vatrogasca dobrovoljnog novosadskog društva, Đorđa Polita, 1923. godine oformljena je profesionalna četa u Novom Sadu. Za potrebe ove čete nabavljena je, za to vreme, moderna vatrogasna oprema. Zaštita od požara većim delom je preneta na Gradsku vatrogasnu četu, a dobrovoljni vatrogasci su i dalje radili na preventivi i pozivani u slučaju velikih požara. Iako od izuzetne važnosti za bezbednost Novog Sada, formiranje Prve profesionalne čete 1923. godine, ipak nije umanjilo popularnost dobrovoljnih vatrogasnih udruženja.
Zakonom o nazivu i podeli Кraljevine na upravna područja, od 3. oktobra 1929. godine, promenjen je naziv države u Кraljevinu Jugoslaviju i izvršena podela na devet banovina. Podelom zemlje na banovine ukinuti su postojeći vatrogasni savezi i formirani novi, prema granicama novih upravnih područja (Gal, 1972: 103).
Кralj Aleksandar je 1933. godine propisao Zakon o organizaciji vatrogastva u Кraljevini Jugoslaviji, kojim je uveo više odgovornosti u pogledu obezbeđenja od požara pred lokalne organe vlasti i industrijalce. Po prvi put su regulisani izvori materijalnih prihoda za organizovane požarne službe. Savez je imao nadležnost nad stručnim obrazovanjem, određivanjem tipova opreme kao i nad propagandom putem zvaničnog lista, knjiga i brošura. Čak i proslave značajnih godišnjica, sletovi vatrogasnih četa, defilei, osvećenje zastave i vatrogasnog doma, morali su biti odobreni od nadležnih organa. Dugogodišnji običaj dobrovoljnih vatrogasnih društava da svoje javne priredbe održavaju na dan Svetog Florijana i da je njegov prikaz na zastavama i šlemovima uključen kao simbol zaštite od požara, kako je bilo uobičajeno u vreme Austrougarske, biva napušten. I dalje se proslavljao, ali malo kasnije tokom maja, da bi se izbegle represije vlasti (Gal, 1972: 107).
Za vreme Drugog svetskog rata, tadašnja protivpožarna služba je raspuštena po nalogu okupatora, koji je organizovao novu službu za protivpožarnu zaštitu. Odmah posle oslobođenja, u bombardovanjem pogođenom Novom Sadu, profesionalna Vatrogasna brigada je bila organizovana u okviru Vatrogasne narodne milicije, u saradnji sa fabričkim i teritorijalnim dobrovoljnim vatrogasnim društvima (Gal, 1972: 123). Neposredno po završetku Drugog svetskog rata, uz angažovanje institucija tadašnje vlasti, Narodnog fronta, Antifašističkog fronta žena i Narodne omladine, 1946. godine obnovljen je rad vatrogasnih društava (Vinokić i Milić, 1974: 19– 21). Promena državnog uređenja kao i imena države, uticala je na ustanovljenje novih simbola. U sastav vatrogasnog simbola, pored stilizovano predstavljene vatrogasne opreme, ulazi državni grb i zvezda petokraka, koja se uklanja posle odricanja od tekovina komunizma, osamdesetih godina 20. veka.
Organizaciono, administrativno, a dobrim delom i materijalno funkcionisanje dobrovoljnih vatrogasnih društava, obezbeđivali su vatrogasni savezi organizovani prema principu državne, odnosno teritorijalne nadležnosti. Vatrogasni savez grada Novog Sada je osnovan 1949. godine. Pored dobrovoljnih vatrogasnih društava raspoređenih po delovima grada i naseljima, zbog opasnosti od požara u fabrikama i veće potrebe da ljudi koji rade u njima budu edukovani za prevenciju i pravilnu akciju, organizuju se industrijska dobrovoljna vatrogasna udruženja.
Tokom 1951. godine, pored Vatrogasne narodne milicije i dobrovoljnih vatrogasnih društava u Novom Sadu i u prigradskim mestima, radila su i 43 dobrovoljna društva organizovana po fabrikama i zavodima. (Gal, 1972: 143).
Zakon o zaštiti od požara i Zakon o dobrovoljnim vatrogasnim društvima, doneti 1956. godine, uslovili su drastičan zaokret u delatnosti vatrogasnih društava. Zbog osposobljenosti profesionalnih četa u svakom pogledu, direktno angažovanje u gašenju požara prestaje da bude glavno težište rada dobrovoljnih društava (Gal, 1972: 141), što je otvorilo mogućnost većeg prisustva žena u vatrogasnim udruženjima. Od tada se vatrogasna društva bave obukom kadrova, organizovanjem vežbi i kurseva, kontrolom sprovođenja protivpožarnih mera u preduzećima i domaćinstvima, dežurstvima na javnim mestima, kao i drugim vidovima pomoći građanima ugroženim elementarnim i drugim nepogodama.
Vatrogasni savez grada Novog Sada je, pored sprovođenja stručne obuke i usklađivanja zakona i propisa, radio na popularizaciji vatrogastva, pomažući vatrogasnim društvima da animiraju i edukuju decu školskog uzrasta, o čemu govori i plakat „U svakoj školi vatrogasna jedinica“ iz osamdesetih godina 20. veka.
Do devedestih godina 20. veka Vatrogasni savez grada Novog Sada je imao 53 člana: 16 dobrovoljnih i 37 industrijskih vatrogasnih društava. Na teritoriji Novog Sada 2018. godine je bilo aktivno 12 dobrovoljnih i 2 industrijska vatrogasna društva.
Ova udruženja su menjala grbove, oznake, opremu, etničku strukturu i službeni jezik. Te promene koje su bile diktirane spolja, brojnim ukazima, zakonima i propisima, uticale su na aktivnosti društava propisujući dinamiku u obrazovanju kadrova, kao i zahteve članovima da stalno i iznova mobilišu nove mlade ljude i da ih motivišu da nađu svoje mesto u ovakvoj organizaciji.
Intenzivan život dobrovoljnih vatrogasnih društava u Novom Sadu odvijao se tokom čitavog posleratnog perioda, sve do devedesetih godina 20. veka, kada zbog ratnih zbivanja, dolazi do teške finansijske situacije u državi. Počinju i poteškoće vezane za nabavku opreme za vatrogasna društva. Nastupila je kriza i u vezi sa entuzijazmom za rad u dobrovoljnim vatrogasnim organizacijama, kao i u vezi sa učlanjenjem novih kadrova. Pored toga, zbog propisa iz osamdesetih godina 20. veka, dobrovoljna vatrogasna društva su imala ograničen obim delovanja. Recesija i teške okolnosti za finansiranje koje prate dobrovoljno vatrogastvo u Srbiji od devedesetih godina 20. veka, dovele su do osipanja kadrova i ugrozile ideju o dobrovoljnosti.
Vatrogasni dom, jubileji, defilei
Važan činilac društvene organizacije predstavlja mesto njenog okupljanja koje obezbeđuje prostor za administrativne, edukativne i socijalne aktivnosti. U slučaju dobrovoljnih vatrogasnih udruženja, to su vatrogasni domovi sa karakterističnim prostornim ustrojstvom kao i položajem u naselju. Vatrogasni dom čini vatrogasni toranj, dvorište, spremište, svečana sala, službene i sanitarne prostorije. Vatrogasni toranj kao deo vatrogasnog doma je uočljivo i prepoznatljivo obeležje koje je imalo veoma važnu ulogu u uvežbavanju akcija ali i u nadziranju naselja. U okviru doma je dvorište u kome su se odvijale vežbe, smotre i sportske aktivnosti kao i zabave tokom letnjih meseci. Neophodno za brzu reakciju vatrogasaca je dobro organizovano spremište u kom je složena i spremna za akciju vatrogasna i druga oprema.
Pored smeštaja vatrogasne opreme i osiguravanja njene stalne spremnosti, vatrogasni domovi su imali svrhu i da omoguće društveni život njihovih članova. Dom je bio centar obavljanja najvažnijih radnih, svakodnevnih, ali i svečanih trenutaka Društva. U svečanim salama su čuvani i izlagani predmeti i simboli od značaja za svako vatrogasno društvo: zastave, tabloi i fotografije, diplome i povelje, pehari i odlikovanja, zahvalnice i plakete, zapisnici i službena dokumenta. Svečana sala je mesto održavanja sednica i svečanih skupština kao i proslavljanja jubileja, dočekivanja gostiju, dodele odlikovanja, razmene spomen-uzdarja.
Tabloi i fotografije od osnivanja društava svedoče o važnim ličnostima i događajima: jubilejima, vežbama, takmičenjima i smotrama. Na fotografijama su prikazana vozila, ostala oprema i uniforme. Poslednjih decenija fotografije su beležile i učešće u dežurstvima zbog poplava ili u renoviranju doma, ali i trenutke opuštanja na zabavama i zajedničkim ručkovima. U arhivama se čuva dokumentacija o događajima, kao i izveštaji o akcijama, poplavama i požarima.
Domovi su bili „druga kuća“ mnogim članovima dobrovoljnih društava u slobodno vreme, mesto okupljanja i zabave, sportskih igara, zajedničkih proslava, banketa, igranki, mesto dobrovoljnog rada i druženja, a za neke su to i danas. Domovi su utočištai za ostarele članove koji svoje uspomene vezuju za život udruženja.
Domovi kao zajednička mesta okupljanja i akcija, pružajući skup mogućnosti definisanih propisima i administracijom, ali i socijalnim potrebama i navikama njenih članova, ujedinjavali su ljude na nivou lokalne zajednice i izražavali identitet grupe. Pružali su pojedincu mogućnost da se kroz delovanje Društva iskaže kao odan član, kako zajednici, tako i idealima koje ono gradi i neguje.
Uticaj specifičnih funkcija vatrogasne orgaizacije na zajedničke i individualne prakse, iskazan je kroz aktivnosti unutar vatrogasnog doma na nivou lokalne zajednice, ali i šire, putem aktivnosti koje izlaze iz njegovog prostora. DVD (skraćenica Dobrovoljno vatrogasno društvo) kao i svaki njen član, delokurugom zaduženja učestvuje u akcijama na prostoru čitavog naselja. Pored prakse da organizovano priskače u pomoć susednim naseljima, kao i da učestvuje u defileima, ophodima i vatrogasnim takmičenjima, njegovi članovi su imali mogućnost da prilikom takmičenja i proslava korespondiraju sa širom zajednicom preko granica grada, granica regiona i dalje.
Jubileji društava su redovno obeležavani i proslavljani kao praznici, na kojima su, pored članova, prisustvovali i delegati vatrogasnih društava iz drugih gradova kao i ugledni građani i vatrogasci Novog Sada. Zaslužnim članovima Društva su tom prilikom dodeljivani znakovi priznanja: medalje, pohvalnice, zahvalnice, diplome i značke. Dugogodišnjim članovima Društva su dodeljivane medalje za petogodišnju, desetogidišnju i petnaestogodišnju službu. Zaslužnim vatrogascima su pored vatrogasnih dodeljivana i državna odlikovanja. Povodom jubilarnih proslava izrađivani su tabloi članstva a Društvu je darivana zastava. Jubileje dobrovoljnih vatrogasnih društava prate svečane sednice i akademije, međugradski susreti vatrogasaca, defilei i smotre vatrogasnih jedinica, javne vežbe i takmičenja.
Pored propisanih priznanja, dobrovoljna vatrogasna društva, povodom jubileja i takmičenja izrađuju svoju značku ili znak na plaketama, spomenicama, spomen-zastavicama. Iako nepropisane, ove oznake imaju važnu ulogu jer nose prepoznatljiv simbol određenog društva, čime ga afirmišu. Imaju funkciju da podsećaju darovane članove kao i članove drugih društava, zaslužne simpatizere, goste, političare i sponzore na zahvalnost dobrovoljnog vatrogasnog društva. Važna funkcija ovih spomen oznaka je da svaka svečanost protekne u raspoloženju uzajamnog darivanja kako bi se istakla obostrana naklonost i poštovanje.
Povodom vatrogasnih proslava i obeležavanja jubileja, redovno su organizovani defilei vatrogasaca koji su paradnim maršom, uz pratnju vatrogasne muzike prolazili centralnim ulicama grada, kao i vatrogasne vežbe, koje su bile javne i rad u društvu činile popularnim. Izlazak vatrogasnog društva iz Doma na javne prostore grada i naselja, glavnu ulicu i centralni trg sa manifestacijom snage, opremljenosti, timske uskladjenosti, dostojanstva i discipline, bio je veoma važan za podsticanje osećanja zajedništva i odanosti lokalne zajednice. Smatran humanim i časnim pozivom za ljude sposobne i spremne da se žrtvuju za dobrobit drugih, sa opremom koja se u defileima ponosno prikazuje i sa državnim simbolima na uniformama, zastavama i kolima, dobrovoljno vatrogasno društvo je pružalo zajednici poverenje u solidarnost, sigurnost i bezbednost. Sve to, pored izrazite kohezione snage, doprinosilo je socijalizaciji i psihološkoj izgradnji ličnosti koje se u Društvu formiraju, od obuke u detinjstvu, preko inicijacija i prelaska u krug aktivnih članova u mladosti, sve do počasnog članstva u skladu sa godinama i iskustvom.
Vatrogasna oprema je i svojom estetikom doprinosila izgradnji identiteta i društvenog ponašanja, izražavajući pripadnost zajednici. Reprezentativnost i atraktivnost uniforme u odnosu na svakodnevnu i radnu odeću bila je namenjena da ističe one koji se izlažu pogledima javnosti kao i da na taj način motiviše buduće mlade vatrogasce da se pridruže toj stasaloj i ponosnoj grupi koja je spremna da se stavi na raspolaganje svima kojima je pomoć potrebna. Vatrogasci su bili izloženi pažnji javnosti u svečanim ophodima, defileima, smotrama i vežbama, zajedno sa vatrogasnom opremom, ističući spremnost da se uhvate u koštac sa pretnjama kojima društvo može biti izloženo. Učešće u akcijama gašenja požara, spasavanja u poplavama i nepogodama, raščišćavanja posledica zemljotresa i bombardovanja, isticale su njihovu hrabrost, solidarnost i humanost. Кasnije, kada je delatnost vatrogasnih društava svedena na edukaciju i prevenciju, ostalo je sećanje na ugled koji su dobrovoljni vatrogasci uživali u zajednici. Na to su povremeno podsećali „uparađeni“ članovi društva u svečanim defileima prilkom obeležavanja jubileja.
Zahvatajući istovremeno nekoliko generacija, ponekad čitavih porodica, okupljenih oko zajedničkih ciljeva na zajedničkom mestu u jedinstvenom okruženju, vatrogasna udruženja su odražavala ideju o negovanju sveopštih vrlina i obrazaca društveno poželjnog ponašanja. Imala su vaspitnu i motivišuću ulogu za nove naraštaje koji su u svakodnevnoj upućenosti na članove zajednice, prilikom edukacije ali i slobodnog vremena, stičući znanja i veštine i družeći se, gradili dobre međuljudske odnose, osećanje bliskosti i poverenje u solidarnost i zajedništvo.
Članice novosadskih dobrovoljnih društava u defileu ulicama u centru Novog Sada, šezdesete 20. vekaGrupna fotografija članica i članova Dobrovoljnog vatrogasnog društva u Petrovaradinu ispred spremišta Vatrogasnog doma. Muzej grada Novog SadaČlanovi komande DVD Futog i juniorke, u dvorištu Vatrogasnog doma, Futog, krajem sedamdesetih godina 20. veka. Fotografija: Feđa КiseličkiOtpozdravljanje sa tribine, povodom svečanog obeležavanja stogodišnjice od osnivanja DVD Futog, 1974. godinaTakmičarske ekipe DVD Futog sa članovima komande i sudijama, Sremski Кarlovci, krajem sedamdesetih 20. veka. Muzej grada Novog Sada. Fotografija: Feđa КiseličkiTakmičarska ekipa juniorki i članovi komande DVD Futog, sredina osamdesetih godina 20. veka. Muzej grada Novog Sada. Fotografija: Feđa Кiselički
Darovne zastave, kume i počasni klinci
Zastava DVD Novi Sad. 1897. godina. Muzej grada Novog Sada. Fotografija: Feđa KiseličkiGrofica Marija i grof Rože Кotek, sa darovnom zastavom Dobrovoljnog vatrogasnog društva Futog, kraj 19. veka. Muzej grada Novog Sada
Zastave koje su darivane vatrogasnim društvima za njihove jubileje, imale su počasno mesto u javnim ritualima, prilikom primopredaje, prilikom kolektivnog fotografisanja, pri zakletvi, u paradama, smotrama, defileima, na takmičenjima, a stalno mesto zauzimale su u svečanoj sali vatrogasnog doma.
Darovne vatrogasne zastave su dizajnirali likovni umetnici a zatim su po njihovim nacrtima ručno i mašinski izrađivane u specijalizovanim zanatskim radionicama. Zastava se sastoji od svile crvene boje pravougaonog oblika sa oslikanim i vezenim simbolima i natpisima. Od zlatne srme su izrađene rese kojima su opšivene ivice i kićanke u uglovima. Zastavu nosi jarbol od drveta sa usađenim kopljем od mesinga na vrhu. Od širokih traka šivenih od svile oblikovana je mašna koja se kačila na vrh koplja, tako da su se njena dva slobodna kraka spuštala uz bočne ivice zastave i oblikovala dvostrani okvir. Na traci je srmom ili koncem boje starog zlata izvezeno ime kume, koja ju je darivala i svojim prilozima podržavala dobrovoljno udruženje.
Prva zastava DVD Futog osveštana je 4. maja 1878. godine. Grofica Henrijeta Marija Кotek, rođena Кorompa, supruga grofa Кoteka (futoškog veleposednika), koji je u isto vreme bio počasni član Društva, bila je kuma zastave 1895. i 1911. godine (Шовљаков, 2003: 279). Prvu darovnu zastavu DVD Novi Sad dobija na proslavi jubileja (25-godišnjicu) 1897. godine, (Gal, 1972: 75) od kume Marije Zagar. DVD Petrovaradin dobija zastavu za 25-godišnjicu postojanja 1900. godine, od kume Josefine Malin (Gal, 1972: 103), a 1925. godine, povodom 50 godina od osnivanja, od kume Josipe Malin. Osvećenju nove zastave DVD Futog u novoj državi 3. avgusta 1924. godine, kumovale su Ljubica Popović kao predstavnica Srba i Ana Vajzer, predstavnica Nemaca (Vinokić i Milić, 1974: 47–48).
Važan izvor prihoda vatrogasnih društava predstavljalo je darivanje „za zastavu“. Društvo je darodavcima priloga uzvraćalo pokazivanjem zahvalnosti sa darovnim ili počasnim „klincima“. Takozvani „klinci“ darodavaca su male mesingane pločice na kojima je ugravirano ime onoga ko je novcem ili prilogom u zlatu pomogao postojanje i rad društva. Na poleđini pločice imaju klinove, kojima se trajno usađuju u držač zastave. Oni za koje više nije bilo mesta na jarbolu, ukrašavaju zidove svečanih sala vatrogasnih domova u vidu uramljene spomen-table sa pločicama postavljenim na podlogu od čoje crvene boje, u obliku vatrogasnog grba, godine osnivanja i godine jubileja. U slučaju „klinaca“ postojao je i ekvivalentni dar – dar Društva onima koji su ga darivali: mesingana pločica sa ugraviranim imenom DVD-a.
Izgled darovnih zastava, kvalitet i način izrade, dizajn i simboli koji su na njima, menjali su se zajedno sa promenama državnog i društvenog uređenja, ali su u osnovi iskazivali demonstraciju i potvrđivanje vladajuće ideologije, odnosno političke moći.
Posle Drugog svetskog rata prekida se kontinuitet darivanja zastava dobrovoljnim vatrogasnim društvima, zbog toga što je ova praksa smatrana nasleđem bivšeg austrougraskog i buržoaskog režima. Darivanje zastava se kasnije obnavlja kao reprezentacija nove državne vlasti, uz vojne počasti.
Traka sa izvezenim imenom kume: “Josipa Malin”, uz zastavu DVD Petrovaradin1925. godina. Muzej grada Novog Sada. Fotografija: Fedja KiseličkiZastava DVD Petrovaradin. 1900. godina. Muzej grada Novog Sada. Fotografija: Vladimir Červenka
Svoju četvrtu zastavu DVD Futog dobija 1954. godine prilikom proslave 80-godišnjice od Opštinskog odbora Futoga. Po završenom defileu, na svečano ukrašenoj tribini, počasnom zastavniku novu zastavu je predao tadašnji predsednik opštine (Vinokić i Milić, 1974: 49). Petu darovnu zastavu je Društvo dobilo na svečanosti povodom 100-godišnjice, 1974. godine. I druga dobrvoljna vatrogasna društva su dobijajala zastave od predstavnika institucija vlasti prilikom obeležavanja svojih jubileja tokom druge polovine 20. veka.
Darovna zastava predstavlja protokolaran dar zbog unapred utvrđenih pravila njenog mesta u ritualima ali i zbog toga što se sastoji od sistema podrazumevajućih i unapred zadatih amblema, simbola i poruka koje otelotvoruju samo društveno udruženje. Ponuđena struktura simbola prenosi poruku kao pojednostavljen semantički sistem koji odražava državni poredak, kao i patriotski, plement i zaštitnički koncept. Samim tim, darovna zastava nije običan dar,već politički verifikovan društveni proizvod, koji predstavlja jedinstvo čitavog društva, potvrđujući se na ceremonijalnim mestima događaja: u vatrogasnom domu, na zajedničkim mestima gradskog života, na gradskom trgu i na glavnim ulicama.
Univerzalni simboli koji su prikazani objektima na zastavama prepoznatljivo reprezentuju: vatrogastvo prikazano stilizovanim vatrogasnim čekićem, merdevinama i šlemom; lovorov venac kao znak pobede i slave; državni ili gradski grb predstavlja grad, odnosno državu, njen nadzor i brigu; predstava svetitelja Florijana simbol je božije zaštite; jarbol sa usađenim darovnim „klinicima“ (sa imenima darodavaca) simbolizuje sve one pojedince koji DVD podržavaju; darovna traka sa ordenjem simbolizuje članove Društva i njihovu hrabrost; osnovna crvena boja zastave simbol je opasnosti, izdržljivosti, hrabrosti, prolivene krvi i snage. Posle Drugog svetskog rata pa sve do osmadesetih godina 20. veka na zastavama se isticala petokraka zvezda kao simbol ideologije komunizma i oslobodilačke borbe protiv fašizma.Tako strukturirana simbolima i značenjima darovna vatrogasna zastava, sa svojom ulogom u svim važnim javnim ritualima i događajima Društva predstavljala je ogledalo identiteta, reprezentaciju vladajuće ideologije i supstituciju cele društvene zajednice.
Položaj žena u dobrovoljnim vatrogasnim društvima
Vatrogasna društva sa strogom hijerarhijom i utvrđenim pravilima su u početku okupljala samo muškarce. Do završetka Drugog svetskog rata žene su samo izuzetno mogle da budu aktivni članovi. Na fotografijama dobrovoljnih vatrogasnih društava, od nastajanja pa sve do pedesetih godina 20. veka, gotovo da nema nijedne žene. Žene se pominju kao supruge uglednih građana – darodavke, protektorke i kume vatrogasnih zastava. Prilikom uključivnja u ceremonijalni položaj dobrovoljne organizacije bilo je važno definisanje socijalnog položaja žene, zasnovano na pripadnosti određenoj statusnoj, starosnoj i bračnoj kategoriji: ona je udata i podređena socijalnom i ekonomskom položaju svog muža. Zahvaljujući finansijskim mogućnostima svojih muževa, ženama iz krugova elite su bile dostupne uloge darodavki ili angažovanje u dobrovoljnim ženskim organizacijama. Svojim tako stečenim ugledom čuvale su i potvrđivale porodičnu čast, ukazujući na taj način da su dostojne svog, brakom stečenog identiteta.
O položaju žena unutar idealnog modela patrijahalne društvene strukture Ljiljana Gavrilović kaže da je on uvek i samo podređen, tako da je sticanje ugleda i poštovanja žene bilo moguće jedino u okviru potčinjavanja autoritetu muškarca. U okviru idealnog modela patrijahalne porodice, mogućnost ostvarivanja lične identifikacije leži u potpunom uklapanju u prava i obaveze žene podređene primarnoj porodici a zatim porodici muža (Гавриловић 2005: 204).U skladu sa tom podređenom ulogom, u dobrovoljna udruženja, od vremena osnivanja i početkom 20. veka, ugladni građani su uvodili svoje supruge u jedan od najvažnijih društvenih obreda: kumovsko darivanje zastave. Izuzetna ceremonijalna uloga žene koja je kuma darovne zastave, bila je povlastica ekonomske elite. Supruge uglednih građana su bile darodavke i u isključivo muškim vatrogasnim udruženjenjima. Na taj način je ustanovljena društvena praksa, usko povezana sa patrijahalnom društvenom strukturom, odnosima moći i uticajem vlasti.
Grupna fotografija DVD Futog, početak 20. veka. Muzej grada Novog Sada, Fotografija: Feđa Kiselički
Vatrogastvo (bez obzira da li je profesionalizovano ili dobrovoljno) se u sociološkom smislu može definisati kao muško zanimanje koje se sastoji od kompleksa znanja i praktičnih veština, za koje je potrebana edukacija i uvežbavanje, a zbog izloženosti opasnostima i težine rukovanja opremom, neophodna je fizička spremnost i snaga. Može se reći da je u slučaju vatrogastva prisutna implicitna pretpostavka o biološkoj inferiornosti žena, ali presudni činilac koji je uticao na isključenost žena u vreme formiranja ovih udruženja bila je socijalna struktura proistekla iz patrijarhalnog uređenja društva. Pored toga, iako je položaj vatrogasaca unutar društava bio (prividno) izjednačen zajedničkim dužnostima, visoki činovi i funkcije su bili namenjeni isključivo velikoposednicima, industrijalcima i najvišim klasama. Кako ističe Marina Blagojević, stepen nejednakosti između različitih klasa, koji su sadržani u strukturi, deluju i na aktivnost žena (Blagojević, 1991:50). Iako je, od vremena osnivanja dobrovljnih vatrogasnih društava, pojavljivanje žena na fotografijama i u dokumentima (izuzetno retko), bilo uslovljeno socijalnim položajem i ugledom njihovih supružnika, učešće žena je upraksi bio rezultat političkog izbora tada kao i kasnije kada se slika njihove prisutnosti značajno menjala.
O deklarativnom učešću žena u članstvu vatrogasnih društava potvrda se nalazi u spiskovima članova Društava, kao i na tabloima sa fotografijama članova, izrađivanih povodom značajnih jubileja. Na osnovu imenika DVD Futog koji je vođen od 1874. do 1943. godine, a u koji je upisano 607 članova, Marija Šovljakov je analizirala zastupljenost zanimanja i profesija. Najveći broj članova se bavio poljoprivredom, zanatstvom i uslužnim delatnostima. Na spisku su upisane 4 domaćice (najverovatnije udovice vatrogasaca) i 1 grofica (Шовљаков 2003: 283– 284). Pravilima iz 1933. godine regulisana je podela izvršnih članova na navalni, odbrambeni, samarićanski i kulturno-prosvetni odsek. Pravila su dozvoljavala da „izvršujući“ članovi „samarićanskog odseka mogu biti žene“. Tada se utvrđuje i naraštaj kao nova kategorija članstva (Vinokić i Milić, 1974: 29– 31), koja će kasnije značajno uticati na njihovu strukturu i delatnost.
Na spiskovima članova DVD Novi Sad od osnivanja do 1972. godine uočljiva su imena žena čije članstvo se sa prekidima proteže do šezdesetih, odnosno osamdesetih godina 20. veka: Ruža Vert (od 1929), Riza Bačkai (od 1932), Jelena Jurišić (od 1937), Budisava Mirović (od 1938), Julijana Roše (od 1940), Jerosima Bradić (od 1941), Marija Sabadoš (od 1947). Pored njih, članovi Upravnog odbora DVD Novi Sad u periodu od 1949. do 1971. godine bile su dr Dušica Anđelić, Suzana Hevera, Ljiljana Vujović, Bosa Bigić i Anđelka Zavišić. Ističe se ime Ljubice Radošević, koja je bila član Društva od 1931. godine, a zatim i dugogodišnji član Upravnog odbora, sekretar i ađutant. Do sedamdesetih godina 20 veka ona je jedina žena članica DVD Novi Sad koja je odlikovana vatrogasnim odlikovanjma (Vatrogasnom zvezdom I и II stepena). (Gal, 1972: 233– 235).
Izostanak žena iz aktivnog članstva dobrovoljnih vatrogasnih društava, prvih pola veka od njihovih osnivanja, kao i njihovo kasnije povremeno masovno ali realno malobrojno učešće, dovode do potvrđivanja stereotipa da žene uglavnom nisu sposobne da se bave fizički napornim veštinama zaštite od požara i učestvuju u strogom hijerarhijom uređenim organizacijama. Dug put civilizacije od prvih „vatrogasaca“ – rimskih noćnih redara (koje je početkom I veka naše ere imperator Avgust ustanovio kao vojnike tehničare zadužene za borbu protiv požara), do formiranja vatrogasnih udruženja sedamdesetih godina 19. veka i profesionalnih vatrogasnih brigada početkom 20. veka u Vojvodini, a zatim do savremenog doba, protezao se duž vekovnog razvoja vatrogasne tehnike. Izgradnja i raspoloživost vatrogasne opreme uticala je na stvaranje uslova za nastanak vatrogasnih organizacija, kao i na njihov razvoj. Iako se težilo pojednostaljivanju opreme zbog brzine delovanja, ona je sve kompleksnija, dok se sredstva za gašenje usavršavaju. Ove okolnosti su pružale mogućnost ženama da rukuju sa lakšom i pokretljivijom opremom koja zahteva više znanja i spretnosti, ali manje fizičke snage nego što je to nekada bio slučaj. Ulazak žena u odrađene profesije je bio olakšan i političkom i normativnom podrškom u socijalističkom državnom sistemu, Jugoslavije ali i realnom potrebom za školovanom radnom snagom u periodu ubrzane industrijalizacije (Blagojević, 1991:122).
Normativno regulisanje ravnopravnosti žena nesumnjivo predstavlja polaznu osnovu za mogućnost izjednačavanja položaja žena sa položajem muškaraca. Pored toga, izmenjena opštedruštvena klima kao i obrasci porodičnog života, posle Drugog svetskog rata, uslovljavaju i njenu novu ulogu. Jedna od najznačajnih tekovina 20. veka, po ovom pitanju, smatra se prekid obrazovne diskriminacije žena i stvaranje mogućnosti za njihovo bavljenje i onim profesijama koje su ranije bile iskljucivo „muške“. Sa druge strane, Marina Blagojević ukazuje da upravo političko navođenje ravnopravnosti žena u socijalističkim zemljama implicira pitanje njene stvarne društvene funkcije (Blagojević, 1991:53).
Nastojanje da se što više utiče na omasovljenje društava, u novonastalim uslovima, kada je bolje organizovan priliv sredstava za održavanje ovakvih organizacija, kao i za bogat društveni i kulturni život koji se oko njih odvijao, stvorili su uslove za veće uključivanje žena. Pored, doduše malog broja žena, od sedamdesetih godina 20. veka, među članovima društava su i deca (pionirke i pioniri) i omladina (juniorke i juniori).
Izvor za protokolarnu prisutnost ženskih članova DVD Novi Sad predstavljaju tabloi sa fotografijama članova, uređivani povodom značajnih jubileja. Žene se prvi put pojavljuju na tablou iz 1962. godine, dve pored 67 članova. Na tablou iz1972. godine ima 125 članova i 5 članica. Na tablou iz 1982. godine je 94 članova i 13 članica. Na tablou iz 1992. godine je 74 članova i 8 članica.
Drugi, pisani izvori navode da je DVD Novi Sad 1963. godine imalo ukupno 152 člana od kojih je bilo 80 aktivnih u čijem sastavu su bila „3 ženska vatrogasca“; 1971. godine društvo broji 125 aktivnih članova od kojih je 12 žena (Gal, 1972: 152– 153). DVD Futog je 2014. godine imao 57 članova i 4 članice. Učešće žena u vatrogasnim društvima bilo je masovnije u Novom Sadu u odnosu na periferiju i naselja koja ga okružuju.
Aktivno angažovanje žena u vatrogasnim društvima često se odnosilo na povremeno masovnije uključivanje, zahvaljujući ciljanom angažovanju vatrogasnih saveza u propagandi za omasovljenje društava novim naraštajem, ali i dobrom finansijskom potporom koju je obezbeđivala država. Pored popularnosti ovog humanog poziva, na masovnost je uticao i dobro organizovan društveni život koji je bio usko povezan sa edukacijom i takmičenjima. Na taj način, trud mladih članova u savladavanju znanja i veština zaštite od požara i drugih rizika, bio je nagrađen medaljama i diplomama, ali i druženjem na putovanjima i upoznavanjem sa mladim ljudima iste generacije iz drugih krajeva.
Pored emancipacije i idologije jednakosti koje su obeležile drugu polovinu 20. veka i odražavale se na pitanja ženskog udela u „muškim“ poslovima, učešće žena u vatrogasnim organizacijama bilo je ponekad više deklarativno nego stvarno. Na slabo uključivanje u aktivan rad vatrogasnih udruženja, uticalo je, pre svega, strukturiranje ženskog „slobodnog vremena“ koje je pored zapošljavanja, podrazumevalo održavanje porodičnih odnosa, negu i vaspitanje dece i kućni rad u vezi sa ishranom i higijenom. Sa udajom, odlaskom na fakultet ili zapošljavanjem, mlade žene su napuštale aktivno članstvo. Stvarno i stabilnije prisustvo žena u vatrogasnim društvima bilo je često rezultat porodičnih veza sa muškarcima koji su bili aktivni članovi. Društva su neretko okupljala čitave porodice, supružnike, sinove i kćeri, a ponekad i više generacija.
DVD Petrovaradin posle takmičenja,1995. godina. Vlasnik: Paja Sić, dugogodišnji predsednik DVD Petrovaradin
Struktura polnih uloga u dobrovoljnim vatrogasnim društvima se menjala uz promene koje su zahvatale kulturu i društvo. Polne uloge su vremenom prestale da budu određene patrijahalnim pravilima već su posledica razvoja nauke i tehnike kao i novih političkih, društvenih i obrazovnih okolnosti, a samim tim i slobodnijeg individualnog izbora. Pored toga, visoko obrazovanje je otvorilo mogučnost da profesionalno uspešne žene steknu politički i društveni položaj i u (doskora) isključivo muškim profesijama.
LjubicaKrnjaić – sekretar VSG Novi Sad sa vatrogasnim funkcionerima na izložbi „125 godina DVD Dr Laza Кostić“ u Muzeju grada Novog Sada, 1997. godina
Ljubica Krnjaić, inženjer zaštite od požara, dugogodišnji član novosadskog Dobrovoljnog vatrogasnog društva „Dr Laza Kostić“ i Sekretar vatrogasnog saveza Grada Novog Sada (tokom 24 godine), predstavlja izuzetan primer žene koja je svojim profesionalizmom, znanjem i veštinama stekla ugled i najviše položaje u okviru organizacija dobrovoljnog vatrogastva. Posvetila je veći deo svog života radu na edukaciji zaštite od požara i drugih rizika po bezbednost ljudi i materijalnih dobara, kao i na afirmaciji ovog humanog poziva. Ljubica Krnjaić je, za razliku od svojih sugrađanki koje su bile darodavke vatrogasnim društvima s kraja 19. i s početka 20. veka, izašla na javnu scenu svojom predanošću i personalnošću, često prisutna u medijima zbog posvećenosti humanim idealima zaštite i bezbednosti, kao i obrazlaganjem konkretnih incidentnih situacija sa kojima je vatrogasna služba Novog Sada bila suočena. Postala je prepoznatljiva „ikona“ novosadskog vatrogastva i živa legenda, čija sama pojava negira biološku uslovljenost male prisutnosti žena u vatrogastvu kao „muškoj“ profesiji, ukazujući na značaj ličnog izbora i obrazovanja.
Ljubica Krnjaić
Zaključno razmatranje
Analiza praksi vezanih za položaj žena u vatrogasnim društvima u Novom Sadu, od njihovog osnivanja sedamdesetih godina 19. veka do dvadesetih godina 21. veka, ukazuje na polnu diferencijaciju koja se menjala u skladu sa promenama čitavog društva. Ipak, državom predvođene, zakonima i propisima uređene, društvene reforme govore o eksplicitnoj ulozi vladajuće ideologije, odnosno da su sva pravila u vezi sa položajem žena unutar vatrogasnih društava bile stvar političke odluke.
Formiranje prvih dobrovoljnih udruženja kao političkih organizacija u Vojvodini bio je rezultat sprovođenja kontrole Austrougarske države i sistematskog uvođenja reda u društvo koje se naglo razvijalo pod uticajem industrijalizacije i urbanizacije. Među njima su se isticala dobrovoljna vatrogasna društva svojim funkcijama zaštite materijalne imovine i ljudskih života, za koje je bila neophodna čvrsta disciplina, timska uvežbanost i dobro sprovedena edukacija. Vatrogastvo, definisano kao muško zanimanje, sastoji se od kompleksa znanja i praktičnih veština za koje je potrebana edukacija i uvežbavanje, a zbog izloženosti opasnostima i težine rukovanja opremom, neophodna je fizička spremnost i snaga. Može se reći da je u slučaju vatrogastva kao profesije prisutna implicitna pretpostavka o biološkoj inferiornosti žena, ali presudni činilac koji je uticao na isključenost žena u vreme formiranja ovih udruženja činila je socijalna struktura proistekla iz patrijahalnog uređenja društva. U slučaju dobrovljnih vatrogasnih društava u Novom Sadu, od vremena njihovog osnivanja, pojavljivanje žena na fotografijama i u dokumentima (izuzetno retko), bilo je uslovljeno socijalnim položajem i ugledom njihovih supružnika. Žene su se pojavljivale isključivo kao protektorke, kume i darodavke dobrovoljnih društava, što je predstavljalo rezultat prakse ustanovljene u Austroguraskoj monarhiji. Na taj način su, učešćem u svečanom obredu darivanja, iako politički privilegovane, stvarno podređene i marginalizovane žene postale javne osobe. Sa svojim imenima na svilenim trakama darovnih zastava (Josefina, Marija, Josipa…) u vitrinama pod staklom, na zidovima svečanih sala vatrogasnih domova, bile su prisutne, čak i onda kada su zbog promenenjenog društvenog uređenja i proticanja vremena bile zanemarene i zaboravljene.
Izostanak žena iz aktivnog članstva dobrovoljnih vatrogasnih društava, prvih pola veka od njihovih osnivanja, kao i njihovo kasnije povremeno masovno, ali realno malobrojno učešće, dovode do potvrđivanja stereotipa da žene zbog svoje biološke uslovljenosti nisu sposobne da se bave fizički napornim veštinama u strogom hijerarhijom uređenim organizacijama. U vreme formiranja ovih društava, uloga žena u njima je bila određena sistemom patrijahalne društvene strukture ali i stepenom tehničkog razvoja vatrogasne opreme za koju je bila potrebna velika fizička snaga. Težina fizičkih poslova vezanih za upotrebu vatrogasne opreme je i kasnije određivala stvarni položaj žena u vatrogasnim društvima.
Dug put civilizacije od prvih „vatrogasaca“ – rimskih noćnih redara početkom I veka naše ere, do osnivanja vatrogasnih udruženja u Novom Sadu sedamdesetih godina 19. veka, preko formiranja profesionalne vatrogasne brigade 1923. godine, a zatim do savremenog doba, protezao se duž vekovnog razvoja vatrogasne tehnike. Izgradnja i raspoloživost vatrogasne opreme uticala je na stvaranje uslova za nastanak vatrogasnih organizacija i na njihov razvoj. Usavršavanje vatrogasne tehnike je pružila mogućnost ženama da rukuju sa lakšom i pokretljivijom opremom koja zahteva više znanja i spretnosti, ali manje fizičke snage nego što je to nekada bio slučaj.
Posle Drugog svetskog rata, u skladu sa promenama državnog uređenja i društvene strukture, postavlja se novi status žena i u okviru dobrovoljnih vatrogasnih društava. Ulazak žena u odrađene profesije je bio olakšan političkom i normativnom podrškom u socijalističkom državnom sistemu Jugoslavije. Aktivno agažovanje žena u vatrogasnim društvima često se odnosilo na povremeno masovnije uključivanje, zahvaljujući ciljanoj propagandi vatrogasnih saveza u omasovljenju društava novim naraštajem oba pola, ali i dobrom finansijskom potporom koje je obezbeđivala država. Pored popularnosti ovog humanog poziva, na masovnost vatrogasnih društava je uticao i bogat kulturni i društveni život koji se oko njih odvijao, a za decu i mlade ljude bio je povezan sa edukacijom i takmičenjima. Na taj način, njihov trud u savladavanju znanja i veština zaštite od požara i drugih rizika, bio je nagrađen medaljama i diplomama, ali i svakodnevnim druženjem kao i upoznavanjem sa mladim ljudima iste generacije iz drugih krajeva. Učešće u zabavama i na izletima podsticalo je drugarstvo i bliskost dok je istovremeno učešće na takmičenjima i smotrama omogućavalo sticanje ugleda i statusa.
Pored emancipacije i idologije jednakosti koje su obeležile drugu polovinu 20. veka i uticale na pitanje ženskog udela u „muškim“ poslovima, učešće žena u vatrogasnim organizacijama bilo je ponekad više deklarativno nego stvarno. Na realno slabo uključivanje u aktivan rad vatrogasnih udruženja, tokom sedamdesetih i osmadesetih godina 20. veka, uticalo je, pre svega, strukturiranje ženskog „slobodnog vremena“ koje je pored zapošljavanja, podrazumevalo održavanje porodičnih odnosa, negu i vaspitanje dece i kućni rad u vezi sa ishranom i higijenom. Sa udajom, odlaskom na fakultet ili zapošljavanjem, mlade žene su napuštale aktivno članstvo. Stvarno i stabilnije prisustvo žena u vatrogasnim društvima bilo je često rezultat porodičnih veza sa muškarcima koji su bili aktivni članovi. Društva su neretko okupljala čitave porodice, supružnike, sinove i kćeri, a ponekad i više generacija.
Brojna politička previranja, ratovi i promene državnih uređenja, razvoj industrije i privrede, odražavala su se i na rad ovih društava. Ona su kroz svoje trajanje menjala naziv, simbole i državne oznake, pravila i propise, način rada, prilagođavala se socijalnoj i političkoj situaciji, usvajala tehnološke inovacije u suzbijanju požara i zaštiti od nepogoda, menjajući i strukturu polnih uloga.
Pored brojnih promena koje su zahvatale vatrogasna društva, ona se nisu uvek odricala svojih relikvija kao što su vatrogasne darovne zastave. I pored prekida u kontinuitetu njihovog darivanja, zastave su, strukturirane simbolima i značenjima, predstavljale ogledalo identiteta i supstituciju društvene zajednice, čak i onda kad su (politički i verski) simboli na njima bili prevaziđeni, jer su kao svedoci prošlosti potvrđivale kontinuitet trajanja, uz novije zastave sa aktuelnim državnim simbolima.
Zahvaljujući učešću u romantiziranoj idealnoj slici ceremonijalne prakse darivanja vatrogasne zastave, pojedine, a samim tim i izuzetne žene, iako realno izuzete iz organizacije dobrovoljnih družina, imaju svoje istaknuto mesto. Uz materijalizovani simbol njihovog prisustva na vatrogasnim darovnim zastavama, u vatrogasnim domovima, u ritualima inicijacija, na čelu kolone u paradama, na tribinama, na proslavama jubileja, njihova se imena (izvezena na svilenim trakama), mada u tišini, prenose više od sto godina, duže i upečatljivije od imena bilo kog zaslužnog i uglednog vatrogasca, nekadašnjeg predsednika ili komandira društva. Još neko vreme spominjaće se i ime darodavke Matilde po kome je nazvano zvono postavljeno na vatrogasnom tornju u centru grada, a zatim na kuli novosadske gradske kuće, koje se odavno (čitav vek) ne oglašava da pozove novosadske vatrogasce u pomoć.
Struktura polnih uloga u dobrovoljnim vatrogasnim društvima se menjala uz promene koje su zahvatale kulturu i društvo. Polne uloge su vremenom prestale da budu određene patrijahalnim pravilima već su posledica razvoja nauke i tehnike kao i novih političkih, društvenih i obrazovnih okolnosti, a samim tim i slobodnijeg individualnog izbora. Pored toga, visoko obrazovanje je otvorilo mogućnost da profesionalno uspešne žene steknu politički i društveni položaj i u (doskora) isključivo muškim profesijama.
Dijapazon ženskog učešća u radu dobrovoljnih vatrogasnih udruženja Novog Sada, kretao se od cerenomijalnog, preko fiktivnog i stvarnog, do rukovodećih položaja, prateći specifične uslove zadate društvenim uređenjem, diskontinuitetom državnog i nacionalnog ustrojstva, kao i nizom promena na polju industrijalizacije, urbanizacije i ženske emancipacije. Pored svih okolnosti koje su uticale na učešće žena u dobrovoljnim vatrogasnim društvima, u praksi je ono gotovo uvek bilo rezultat političkih odluka.
Literatura i izvori:
Blagojević, M., Žene izvan kruga. Beograd: Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta.1991.
Gal, Đ., 100 godina vatrogastva Novog Sada. Novi Sad: Dobrovoljno vatrogasno društvo, 1972.
Vinоkić, Đ., Milić, M., 100 godina vatrogastva u Futogu. Futog: Dobrovoljno vatrogasno društvo,1974.
Станчић, Д., Лазовић, М., Новосадски магистрат. Нови Сад, 2015.
Џепина, М., Друштвени и забавни живот старих Новосађана. Kаталог изложбе, Нови Сад: Музеј града Новог Сада, 1981.
Шовљаков, М., Варош Футог: прилози за проучавање историје. Футог, 2003.
Прва државна фабрика у Новом Саду, али и на територији бивше Југославије јесте Свилара у Новом Саду која је, под различитим називима и на различитим локацијама, активно радила готово 250 година. Иако се данас у том објекту не ствара ни свилена нит, нити свилено платно, објекат је активан и у њему се производе свиле вредни уметнички и културни програми.
Сл. 01 Фотографија Свиларе изграђене 1884. године на обали Дунава, фото: МГНС
Да би се покренуо рад било које фабрике, поред објекта, потребно је обезбедити сировину и радну снагу. Основна сировина за фабрику свиле јесу кокони које изграђује један једини инсект на планети Земљи. То је свилена буба. Због равничарског терена и повољних климатских услова, простор данашње Војводине имао је све предиспозиције за развој овог инсекта, а самим тим и свиларске делатности. Одувек су већинску радну снагу у свиларама чиниле жене, девојке, па и девојчице од 12 година.
Сл. 02 Раднице Новосадске свиларе 1892. године (из Енциклопедије Новог Сада, бр. 24)
Свиларство, свилогојство и дударство представљају три привредне гране међусобно условљене и тесно повезане. Без дударства нема свилогојства, а без свилогојствa свиларство не постоји.
Свилена буба, свилогојство и свила
Свилена буба (дудов прелац, свилопреља, свилобуба, свиларка, свилени губавац, Bombyx mori L.) је, поред пчеле, једини инсект који човеку даје готов производ, а то је свилена нит. Спада у ред лептира, у фамилију ноћних преља.
Привредна грана која се бави узгојем свилених буба јесте свилогојство које припада групи сточарских делатности. Зачетак свилогојства везан је за кинеску цивилизацију. Легенда каже да је Хи Линг Ши, супруга кинеског цара, 2700 г. п. н. е. открила савршену нит од које је могуће направити тканину. Тајна израде свиле строго је чувана, а сваки покушај изношења свилене бубе кажњаван је смрћу.
Сл. 03 Узгајање свилене бубе у Кини
Међу првим Европљанима који су се сусрели са свилом био је Александар Македонски у 4. в. п. н. е. и то у Персији. Зна се да су лепршаве тканине из Кине увожене у Европу 250 година п. н. е. Један килограм свиле плаћао се једним килограмом злата. Семе свилене бубе, из Азије у Европу, пренесено је у бамбусовој трсци. Према легенди, учинила су то два грчка свештеника 552. године. Ширење свиларства у европским областима, било је условљено климом, односно пределима у којима је успевао бели дуд као једини извор хране за свилопрелце. Ови плодоносни инсекти, на Балкан донесени су преко далматинских градова који су, трговачким везама, били повезани са Италијом. У 14. веку спомиње се свиларство у Србији дуж Вардара и Мораве где је прихваћено из Византије. Зна се да је, за владавине цара Душана и Стефана Дечанског, свила ткана у многим домаћинствима.
Свила је опевана и у српским народним епским песмама где се спомиње у различитим облицима … развише се свилени барјаци (Женидба Милић барјактара), … чиста свила до земље спушћена (Бој на Чокешини), … свилен калпак, оковано перје / на јунаку коласта аздија / око врата свилена марама (Косовка девојка), … у чисту те свилу завијала (Марко Краљевић и Муса Кесеџија), … и изнесе крстат свилен барјак … под пазухом клобук свиле беле (Мусић Стеван), … да ја купим свиле свакојаке (Заручница Лаза Радановића), … сваком свату од свиле кошуљу (Змија младожења), … на њег’ меће танану кошуљу / до појаса од чистога злата / од појаса од бијеле свиле (Женидба Душанова), … прести свилу на златно вретено / свилу прести, на свили сједити (Женидба краља Вукашина),… лако скочи са свил′на душека (Урош и Мрњавчевићи).
На простор Војводине свилогојство је дошло са југа, са простора Србије, крајем 17. века. У Првој сеоби, под вођством Арсенија III Чарнојевића, досељено је преко 180.000 Срба који су, између осталих предмета, са собом донели и семе свилене бубе.
Од свилених нити које ствара свилопрелац, техником ткања, ствара се свила, тканина тананог и префињеног изгледа коју одликује изузетна чврстина равна челику, еластичност и издржљивост. Зато се користи/ла у индустрији за израду млинских сита, авионских крила, падобрана. Ипак, највише свиле утроши се за израду одеће јер је пријатна на додир и префињеног изгледа. Посебан осећај влада сваком женом када је обучена у свилу. Поред за ткање и израду тканине, свилени конац се користио и за вез. Свиловез, уз златовез, се сматра највишим нивоом декоративне везилачке умешности. Свилени конац и платно, као изузетно захтевни материјали, представљају изазов за веште везилачке руке.
Процес гајења свилене бубе:
У свом развојном путу, свилена буба пролази кроз четири стадијума, односно четири форме: јаје (семе), ларва (гусеница), лутка (метуља) и лептир. Стадијум јајета траје најдуже, око десет месеци, у форми гусенице живи око месец дана, док као лутка и лептир опстаје по 15-ак дана. Свилу лучи само у форми гусенице.
Процес производње свилених буба почиње од семена, односно јајашцади из којих ће се излећи свилена буба. Овде се може поставити питање као и код кокошке: шта је старије, пиле или јаје? Код свилопреље питање би гласило: јаје или лептир? Како одговор још нико није открио, нећемо се бавити њиме, али ћемо причу о производњи сволопреље кренути од семена. Иако животни циклус свиленобубе траје годину дана, храни се само четири недеље, и то у периоду када је у облику гусенице.
Сл. 04 Четири форме свилене бубе: од јајашца до лептира
Повезаност свилене бубе и дуда огледа се и у времену у коме се обавља лежење јаја. У пролеће, најчешће у априлу, када почну избијати први листови дуда, време је за налегање јаја. За правилно и уједначено пилење гусеница потребно је температуру собе у којој су јајашца постепено повећавати до 20º С. Те просторије у народу су зване свиларнице. Оне су морале испуњавати одређене услове; да су простране, суве, проветрене, осунчане, да имају могућност догревања и да су дезинфиковане како би се уништиле све потенцијалне штеточине. Када започне процес пилењa, што траје 2–3 дана, собна температура се повећава на 24–25º С и одржава све док је свилена буба у форми гусенице и кокона. Тек излежена гусеница има дужину од 3 mm, да би, након месец дана храњења дудовим лишћем, достигла 50–80 mm. За то време повећа 10.000 пута своју тежину. Гусеница чији развој је завршен, престаје да се храни, стомаком се причвршћује за подлогу и почиње да формира кокон.
Сл. 05 Гусеница пре савијања у чауру
Подлоге су најчешће биле гране дрвећа, сирак и слама. Тада се просторија замрачује. Опредање кокона траје 2–3 дана. Формирањем кокона гусеница се преобраћа у лутку од које ће се, након две недеље, развити лептир који излази из кокона.
Сл. 06 Кокони на гранама и слами
Највећи део кокона иде за производњу свилене нити. Један део се оставља за репродукцију. За производњу квалитетног семена бирају се чауре са мушким и женским полом (мушке су нешто лаганије од женских). Оне се одвајају у дрвене оквире ради спаривања лептира који ће из њих изаћи. Парење се обавља одмах након изласка из чауре. Женка снесе 500-800 јаја из којих ће, након 10 месеци, испилити гусенице.
Семе за узгој се добијало у кутијама од једног лота (1 лот =17,5 gr) у којима је било по неколико хиљада јајашаца (1 gr око 1500 јаја). За један лот семена требало је предати две фунте (1 фунта = 453,59 gr) отхрањених кокона. Иначе од једне унце семена (1 унца = 25 gr или око 40.000 јаја) могуће је произвести 50–70 kg кокона. Уз семе се добијао папир на коме су свилобубе започињале свој раст. Папир је имао два слоја, с тим да је горњи слој био рупичаст. Простирао се по просторији, често и на више спратова, по столовима, клупама… У току храњења измет од гусеница који је кроз рупице падао на доњи папир лако се уклањао, односно доњи папир се морао често мењати.
Сл. 07 Кокони и свилена нит
Набавка семена у почетку је обављана из иностранства. Чињено је то из Јапана (Јокaхoма), Грчке (острво Киос), САД (Мериленд), а после Првог светског рата и из Француске. Најзаступљеније и семе које је давало најбоље приносе, све до пред крај 19. века, било је грчко. Поједини узгајивачи су настојали да сами произведу репродуктивни материјал. То је пошло за руком грофу Густаву Хадику из Семлака (Арад) и инспектору свиларства, Фридиху Карваљи из Темишвара. Карваљијево семе набављено је и за новосадске узгајиваче 1857. године. Добру сорту свилене бубе одгајила је свилара у Осијеку, а своје семе производиле су и предионице у Старој Пазови и Сремској Митровици 1858. године.
Сл. 08 Кутија са семеном свилене бубе (из књиге Ивана Ситарића, Свиларство, 1927)
Дударство
Једини услов за гајење свилопрелца, поред повољних климатских Једини услов за гајење свилопрелца, поред повољних климатских услова, јесу засади белог дуда чије лишће се користи у исхрани овог произвођача свилене нити. Најчешће су то били дрвореди, боље рећи „дудореди“ поред путева, а често су засађиване читаве шуме (гај, дудара). Дудови су, поред лишћа за исхрану свилобуба, коришћени за храњене свиња и гусака, прављење чувене ракије „дудоваче“, од коре се добијала природна жута боја, а дрво (када остари) коришћено је за израду намештаја или као огрев. Многа домаћинства ово племенито дрво имала су у свом дворишту и због ненадмашног хлада.
Сл. 09 Дудови били редовни пратиоци друмова између насеља у Војводини, Зрењанин, фото: З. Међо
Основни параметри у изучавању дударства јесу бројеви стабала и новозасађених садница, као и постојање расадника и дудара. За исхрану свилобубе користило се искључиво младо, суво и здраво лишће дуда. Товљење се обављало углавном у мају и јуну. За исхрану једног лота семена потребно је 10–14 стабала дуда, односно за исхрану једне унце семена потребно је око 1000 kg лишћа. Што је стабло старије то је лишће квалитетније, с тим да се не користи лишће дуда млађег од шест година. Брало се два пута дневно, а гусенице су храњене 3-6 пута на дан. Брање лишћа није захтевало велики физички напор па су га обављала углавном деца и старији укућани. У документима новосадског Aрхива налазе се подаци да је у исту сврху коришћено и лишће купина.
Процес прераде свилене нити
Основни елемент сваког текстилног производа јесте влакно. Спајањем, истезањем и усукивањем више влакана добија се танка, дугачка творевина која се назива нит, конац, пређа или предиво. Процес добијања свиле започиње одмотавањем чаура и кончањем свилене нити, односно конца. Да би одмотавање започело потребно је обавити гњилење кокона у бадњевима са топлом водом којим се уклања гумасти слој из свиле. На тај начин се спречавало да се лутка у кокону преобрати у лептира и да се, излетањем лептира, кокон оштети. У коконеријама које су грађене поред одмотачница постојале су пећи за угушивање чаура воденом паром. Након угушивања чауре су сушене на великим лесама. Процеси гушења и сушења чаура трајали су око три месеца, од јула до октобра. Након тога су паковани у џакове и транспортовани до одмотачница или свилара.
Сл. 10Бадњеви са чаурама свилене бубе
У народу се свила одмотавала тако што би се пронашли крајеви нити, а потом би, спаривањем 2-20 кокона вршено њихово излачење и спајање. Рад са свиленом нити захтевао је неоштећену, здраву и меку кожу. Због тога су тај посао најчешће обављале девојке од 16 до 20 година старости, а често и млађе девојчице. Тако настаје сирова свила. Од 12 kg свежих или 4 kg сувих кокона добија се 1 kg свиле.
Сл. 11 Кување свилених чаура и извлачење нити свиле
Свила у виду тканине настаје техником спајањем свилених нити, а то се чини ткањем. Легенде многих култура проналазак ткања смештају у сам почетак сопствене историје. Асирци ту част приписују краљици Семирамиди, Египћани богињи Изис, стари Грци Атени, Римљани Минерви, а Словени Мокоши, заштитници женских послова.
Сл. 12 Мокоша (Мокош) заштитница женских послова у Словенској митологији (рад Марка Мемића Маше)
Историјски подаци потврђују постојање ткања још у старијем палеолиту. Сам настанак ткања, у већини народних предања, описује се по сличном сценарију. Човек је посматрајући природу: паука и гусенице, свилопреље, таласање воде, укрштање гранa дрвећа или лишћа бамбуса, дошао на идеју да сопственим рукама уради исто или слично. Да направи предмет преплитањем нити. У почетку су то биле танке и савитљиве гране, груба влакна, танка кора или лика дрвета, а касније фино опредена нит.
Сл. 13 Паукова мрежа
Историјат свиларства у Новом Саду и Новосадска свилара
Историја узгоја свилене бубе и свиларства у Новом Саду и Војводини започиње доласком Срба у Сеобама крајем 17. и почетком 18. века и трајао је до 70-их година 20. века. Тај период може се посматрати кроз четири различите историјске фазе. Први период траје до бомбардовања Новог Сада 1848/49. године. Други део покрива дистанцу до Првог светског рата. Трећи је међуратни, а четврти захвата период комунизма. Прва два периода се односе на време владавине Аустријског царства или Хабзбуршке монархије и Аустроугарске државе и њихове прописе, док се друга два односе на време од када је Војводина у саставу Србије, односно Југославије. Треба рећи да је свиларство у Бачкој своје златно доба имало у периодима половина 18. Века (1838), а затим 1852–1857. О масовности узгоја свилене бубе говори и податак да je половином 19. века, од 49 насеља у јужној Бачкој чак 36 поседовало сопствене дударе, а крајем 19. века буба се гајила у 97 бачких насеља.
Период до Бомбардовања 1848/49
Најстарији сачувани документи о свиларству у Војводини односе се на Срем и Славонију. Када је реч о Новом Саду најраније је датиран Декрет из 1765. године којим Угарска влада наређује Намесничком већу да покрене акцију узгоја свилене бубе, нарочито код оних који поседују дудове, као и да власницима дудова који се не баве овом делатношћу изда наредбу да морају дозволити узгајивачима свилене бубе брање лишћа са својих стабала. У Извештају Магистрата о резултатима постигнутим на пољу свилогојства за 1768. наводи се да је у новосадском атару засађено 1550 дудових садница, а две године касније још 2500 садница.
Сл. 14 Један од „сведока“ успешног свилогојства у Новом Саду и околини јесте и Дуд Ченејац, знаменитост тог новосадског предграђа. Пуна два века одолева зубу времена. Налази се у дворишту салаша Живке и Младенка Кузмановића, са стaблом пречника 1,3 m, обимом 3,8 m и висином од преко 16 m. Потпада под заштиту Државе као најстарије дрво дуда у Србији.
Свиларство је имало значајну улогу у оквиру аустријске меркантилистичке привредне политике 18. и 19. века која је за циљ имала да индустрију тзв. наследних земаља снабдева квалитетним, а јефтиним сировинама које ће производити на својој територији, односно тадашњој Војводини. Највећи замах и успон свилогојство, заједно са дударством, доживело је за владавине Карла III (1685–1740), Марије Терезије (1717–1780) и цара Јозефа II (1741–1790). Бечке власти, а касније и пештанске су, прописима и законима, донеле бројне забране и подстицајне мере. Тако су забранили увоз свилених тканина, коришћење дудовог стабла за огрев, као и сечу дудовог стабла. Узгајивачи су од државе добијали специјалне пореске олакшице, бесплатно семе свилобубе као и саднице дуда, а они најбољи и новчане награде. Као награду за успешно подизање свилогојства, Марија Терезија је златницима наградила новосадског судију Јосипа Рудија.
Један од Прописа из Тамишког Баната из половине 18. века условљавао је склапање брака са сађењем одређеног броја садница дуда. Марија Терезије је доношењем Инструкција о колонизацији 1782. године подржала развој свиларства у данашњој Војводини. У наведеном Пропису захтевало се од сваког домаћина да у својој башти засади 12, а испред куће или у дворишту 20 дудових младица и да се брине о њима. Свим узгајивачима и школама достављана је брошура Емануела Хофмана Упутство о неговању свилобуба штампана 1833. године на пет језика у 10.000 примерака.
Ради обуке и надзора како узгајивача тако и рада у Свилари ангажовани су искусни стручњаци из Италије.
Функцију намесника за свиларство обављао је Карло Соленги, италијански стручњак, а столовао је из Осијека. На његову иницијативу, у том граду, је основана школа свилогојства. Први Новосађани који су похађали ову школу били су Михајло Амбруш и Јожеф Кираљ. За градског инспектора за свиларство у Новом Саду 1771. године именован је Матија Ердеди. Наследио га је Јозеф Канаи 1789. Почетком 19. века инспекторско задужење је обављао Јохан Сапл. За његовог мандата, поред свиларе, подигнут је магацин за смештај веће количине кокона.
Да би убрзали развој свилогојства у Новом Саду је 1773. године засађена дудара у Градској башти са 1.300 младица. Дудове саднице, две године раније засађене су дуж улица и друмова. Већ 1776. у дудари је било 2.135 стабала, a 1796. око 5.000. Крајем 18. века Нови Сад је бројао преко 13.000 стабала овог племенитог дрвета. Уређене дударе 1840. године, са око 10.000 стабала на 3,5 јутра имао је и Футог, а чак 30.000 стабала налазило се у атару Бачке Паланке. У дударама су били запослени баштовани. Међу најбољим баштованима 1845. године нашли су се Футожанин Јован Недељков са однегованих 3500 садница и Паланчани Јожеф Кетелеш са 2500 и Ђерђ Тот са 950 садница.
Откуп кокона, до 1826. године, вршила је државна управа преко комесара за свиларство, а цене је одређивала Угарска дворска комора. Разлика између цене коју је Комора одређивала и цене која је исплаћивана узгајивачима знала је бити и двадесетоструко мања. Највећу зараду имали су посредници, откупљивачи и трговци. Зна се да је у Банату, где су главни откупљивачи били Срби, откупна цена била знатно виша, него што је то било у Бачкој, па и у Новом Саду, где су се откупом бавили углавном Јевреји. Због тога је 1827. године усвојен систем закупа по коме су чауре свилене бубе исплаћиване по већим ценама. О квалитету кокона произведених у Војводини говори и чињеница да је готово ¾ укупне производње потпадало под I класу, а остатак у II (сем када накупци нису сами одређивали класу и на тај начин оштећивали узгајиваче).
Специфичност производње кокона и свилене нити, односно кратак временски период (14-16 дана) у коме се чаура морала одмотавати, немогућност транспорта откупљених кокона у том кратком периоду, као и високе цене превоза до већих центара у Аустрији или Мађарској приморале су Аустроугарску да подиже фабрике свиле у близини одгајалишта. Поред у Новом Саду фабрике су изграђене и у другим војвођанским местима попут Панчева, Ирига, Илока, Апатина, Сремске Митровице, Беле Цркве, Бачке Паланке и Новог Кнежевца. Иако их називамо фабрикама свиле треба рећи да се ради о коконеријама са одмотачницама, односно предионицама, у којима се искључиво производила свилена нит или конац.
За разлику од других крајева бивше СФРЈ, у којима је свиларство било у приватном и друштвеном власништву, у Новом Саду је одувек држава имала тапију над овим видом индустријске производње. Тако је било за време аустријске и аустроугарске владавине, а то су препознале и српске власти након 1918. године, те су Нови Сад прогласиле центром свиларства.
Први објекти за смештај и прераду кокона које је држава подигла у Новом Саду, изграђени су 1770. године. Ова фабрика познатија као Новосадска свилара званично је почела са радом 1799. године, а проширење смештајних капацитета урађено је већ наредне године. Подигнута је у близини пристаништа, на обали Дунава, низводно од места где се данашња Улица епископа Висариона спаја са Београдским кејом. Тиме је узгајивачима свилене бубе из Новог Сада и околине омогућено да лако и брзо предају свој производ (до тада су носили у Ириг или Осијек), а самим тим и њихова зарада била је већа.
Сл. 15 Фабрика свиле у Новом Саду, подигнута 1884. године, ранији снимак (из Енциклопедије Новог Сада, бр. 24)
Почетком 19. века Свилара је имала три просторије уз које је дограђен магацин за свилочауре. У овим објектима вршено је откупљивање кокона и одмотавање. У периоду после 1827. године новосадски Магистрат је зграду Свиларе и целокупан инвентар издао на 20 година коришћења бечкој фирми „Хофман и синови“ и Лазару Гутману Голштајну који су држали готово све свиларе на територији Аустрије. У документима из пете деценије 19. века закупац Свиларе био је Никола (Миклош) Рошгоњи. Поред њих, као држаоци ове предионице наводе се Карло Изецки, Јохан Фридберг, те фирма „Деметровић и Морфи“. Највећи део производње из Новосадске свиларе, почетком 19. века, откупљивала је бечка фирма „Хофман и синови“, а један део је продаван путем лицитација.
У својој историји Свилара је уништавана у више наврата. Најпре је изгорела у пожару 1841. године, али је убрзо обновљена. Друго уништавање доживела је у Бомбардовању 1848/9. Тада је сравњена до темеља. На истом месту, 35 година касније (1884), биће подигнута нова.
Кокони за новосадску Свилару откупљивани су не само са територије Бачке него и из Срема (Ириг, Сремска Митровица). Узгојем свилене бубе бавили су се Срби, Словаци, Немци и Буњевци, а највећи део откупа вршили су Јевреји. Најозбиљније, овој привредној грани, приступили су Жабаљци, Каћани, Ковиљчани, Госпођинчани, Ђурђевчани, Мошоринци…
Добра организација и све бројнији засади дуда довели су и до Добра организација и све бројнији засади дуда довели су и до повећања производње свиле. Од почетних 10-ак kg (око 20 фунти) 1771. производња се константно повећавала, па је тако 1774. износила око 50 kg, 1775. око 58 kg, 1776. око 70 kg, 1780. око 376 kg. Било је година када је род био испод очекиваног. Тако је 1796. произведено свега 73 kg свиле. У јужној Бачкој 1843. године произведено је око 744 kg свиле.
Узгој овог инсекта није био значајан само са економског становишта, јер су се њиме бавили углавном сиромашнији слојеви друштва којима је то био начин да дођу до додатне зараде и тиме омогуће преживљавање своје породице. Значајан је био и социјални аспект јер су у пословима око неговања и храњења свилене бубе могли да учествују деца и старије особе. За свилогојство се с правом може рећи да је масовна и узгредна делатност ситних произвођача.
Период од Бомбардовања 1848/49 до Првог светског рата
Пред Бомбардовање 1848/49. у јужној Бачкој није било насеља у коме није било заступљено свилогојство. Ратна пустошења нанела су дударству и свиларству велике штете, али их нису у потпуности уништили. Обнова ових привредних грана почела је 1851. године, пре свега садњом дудова. Већ наредне године у Војводини је забележено око 130.000 стабала што на јавним површинама, што у приватном власништву. Новосадска дудара се са 1,5 јутра земље до 1856. проширила на 2,5 јутра. У њој је 1905. године било засађено 25.000 стабала. Стални раст броја стабала потврђује и податак пред Први светски рат по коме је у Војводини било око 700.000 стабала, а производило се око 1200 тона свилених чаура. Од бачких насеља највећи број свилогојаца 1908. године забележено је у Жабљу (907) и Чуругу (703).
У ратним разарањима уништена је Новосадска свилара. Због тога су Новосађани били приморани да одгојене коконе, односе у бачкопаланачку, осијечку или сремскомитровачку свилару. У овом периоду добре резултате у развоју свилогојства имали су Карло Постпишел и Карло Мец који су поседовали сопствене расаднике дудова. У производњи кокона 1853. године истакли су се Јован Турдељ из Кисача и Јаков Колар из Футога. Почетком 20. века највећу зараду за произведене коконе од 162 крунe (К) имала је Kаћанка Перса Путник. Овај податак је значајнији ако се зна да је просечна зарада по једном домаћинству износила око 48 К. Од 1905. године у Бачкој опада постепено број насеља у којима се становништво бави свилогојством, као и број особа које се баве том делатношћу.
Изградња већих и модерних свилара започела је крајем 19. и почетком 20. века. Подигнуте су предионице у Панчеву (1882), Новом Саду (1884) и Новом Кнежевцу (1907). У њима се испредала свилена нит (конац) која је као сировина извожена у веће европске центре на коначну дораду.
У Новом Саду је, на предлог Министарства за радиност и трговину Краљевине Угарске, 1884. године подигнута Државна фабрика свиле. Изграђена је на истом месту, поред Дунава, на ком је била и свилара уништена у Бомбардовању Новог Сада 1848/49. Био је то зачетак прве новосадске индустријске зоне у којој су, поред свиларе, подигнуте кланица и плинара.
По величини и опремљености била је то највећа и најмодернија свилара у тадашњој Угарској. Имала је нов магацин у који су били смештени бадњеви. Набавком 140 вретена модернизована је предионица. Парни котлови у фабрици су уграђени 1891. године. Поред изграђеног депоа за чауре, предионице, базена, димњака и управе, имала је и смештајне објекте за раднике, административни објекат, амбуланту и магацин за угаљ. Проширење Фабрике са просторијама за коконе – коконеријом урађено је 1893. године. У почетку су раднице за свилару долазиле из Италије и Шлеске, а касније су тај посао обављале обучене Новосађанке. Често су то биле девојчице млађе од 12 година. Почетком 20. века новосадска Фабрикасвиле је, са 300-500 запослених, остваривала производњу од 8-18 тона свиле и око 7 тона отпадака. Једна преља је у просеку успевала да опреде око 300 gr свиле. Целокупна годишња производња извожена је у Аустрију, Немачку, Француску и Италију.
Сл. 18 Спољни изглед Државне фабрике свиле с краја 19. века
О значају и улози свиларства у Новом Саду говоре и чињенице да се данашња Улица Васе Пелагића (из Јеврејске) у периоду 1745–1918. звала Свиларе улица, као и да је 1888. године Министарство пољопривреде, занатства и трговине проширило свој назив на Министарство пољопривреде, занатства, трговине и свилогојства. Од 1854. године Свиларство је уведено као редован предмет у тадашњи образовни систем. Учитељи су имали обавезу да децу науче одгоју свиленог прелца, а школе да засаде најмање шест дудових стабала и да произведу одређену количину кокона, те да их предају откупним станицама.
Међуратни период (1918-1941)
За време Првог светског рата свиларство, самим тим и дударство, је запуштено и запостављено, пре свега због недостатка радне снаге. После рата, радило се на обнови ових привредних грана. Засађени су нови дрвореди дуда, набављено семе свилобубе из Француске, а производња кокона је бележила раст сваке године. У циљу унапређења свилогојства 1927. године основана је Задруга одгајивача свилене бубе у Новом Саду. Без обзира на то, количине и квалитет кокона из прве половине 19. века нису достигнути. Од свилара у Војводини рад је настављен у три већ постојеће; у Новом Саду, Панчеву и Новом Кнежевцу. Међутим, за разлику од свилогојства, свиларство и текстилна индустрија у Новом Саду доживели су своју експанзију.
У међуратном периоду Војводина је имала 11 расадника дудовог стабла и 11 коконерија. Забележен је податак да је 1924. године у Покрајини било преко 650.000 дудових стабала. У периоду 1920–1923. количина произведене свиле кретала се 53.000–223.000 kg. Та количина није представљала ни шестину предратне производње.
Нови Сад, као центар свиларства, препознат је и од стране новоформиране државе Краљевине Срба Хрвата и Словенаца. Захваљујући постојању Државне фабрике свиле са око 300 запослених, у главном граду Војводине је оформљена Централна свиларска управа у тадашњој Краљевини СХС, односно Југославији. Ова Управа 1927. године мења назив у Дирекцију свиларства и државних фабрика свиле, односно Дирекцију за свиларство у Новом Саду.
На развој свиларства у међуратном периоду пресудну улогу су имали велика светска криза (1929–1933), повећане потребе за свиленом тканином и прогрес вештачке свиле на светском тржишту. Наиме, немогућност производње потребних количина природне свиле довела је до изналажења решења и производње вештачке свиле. Тај проналазак катастрофално је утицао на само свилогојство, нарочито у земљама у којима је оно било једна од основних привредних грана као што су Кина, Јапан, Италија. Какве последице је имала производња вештачке свиле види се и из чињенице да је цена 1 kg предива од природне свиле 1921. године била је 2000 динара, а 1931. године 90–110 динара. Смањење цене свиленог конца утицало је на нерентабилност рада свилара. Због тога 1932. године Држава доноси Одлуку о продаји свилара.
Како Државна фабрика свиле не би била затворена, а запослени остали без запослења, управа Дирекције државног свиларства, покреће иницијативу да дотадашњу свиларску делатност прошири на прераду сировине у финални производ тј. производњу свилене тканине. Нови производни процеси захтевали су нове просторије и постројења. У том циљу су, у оквиру фабричког комплекса, изграђени објекти за предионицу са 2800 вретена и ткачницу у коју су смештене машине за ткање набављене у Швајцарској, Италији и Чешкој. Нови објекти подигнути су у Улици Душана Васиљева, поред саме фабрике, а ту је била смештена и Дирекција.
Сл. 19 Спољни изглед зграде Дирекције државног свиларства у Новом Саду и Државне фабрике свиле фотографисано 1936.
Сл. 20 Спољни изглед зграде Државне фабрике свиле из 1945. године
Ова Фабрика је, у пожару 1934. године, највећим делом изгорела, али је исте године извршена санација. Нешто касније (1937) основано је одељење за оплемењивање свиле, белење, бојадисање и апретирање платна, за које је реконструисан постојећи објекат. Пред Други светски рат (1939) Фабрика мења назив у Привилеговано акционарско друштво државне фабрике свиле. За време рата фабрика је радила за окупаторску мађарску власт. Машине из Фабрике пренете су 1944. године у Мађарску, да би после две године (1946) биле враћене.
Сл. 21 Прва сноваљка у Државној фабрици свиле у Новом Саду, 1935.
Између два светска рата, у Новом Саду је постојало десетак текстилниИзмеђу два светска рата, у Новом Саду је постојало десетак текстилних индустрија, а већина њих се бавила производњом и прерадом свиле. Сем Државне фабрике свиле основане 1884. године, остале фабрике биле су у приватном власништву. Најстарија је Механичка ткаоница Мицић и Камлер основана 1914. године. Текстилно предузеће – завод за бојење и штампање тканина „Соња Маринковић“ основано је 1921. године под називом Механичка ткачница „Текстил“. Механичка ткачницаЕдуард Сомерер радила је у периоду 1935–1946. Браћа Секе основали су 1936. године Фабрику за дораду свилених тканина и ткачницу за природну и вештачку свилу „Југосилк“. Исте године (1936) Творницу свилених, памучних и вунених тканина подигао је и Милош Ралетић. Југосвила Шпицера и Вермеша (Spitzer & Vermes) постојала је 30-их година 20. века. Ткаоницусвилених тканина имао је Гирлих Херман. Ручно ткани уметнички дамаст у Новом Саду производио је Павле Тифенбах (Лауданов сокак). Ове ткаонице су запошљавале најчешће чешке ткаче и инжењере, а конац за своју делатност набављале су једним делом од Државне фабрике свиле у Новом Саду.
Сл. 22 Припрема конца за ткање у Државној фабрици свиле у Новом Саду у улици Душана Васиљева 16, фотографисано 1965.Сл. 23 Контрола откане свиле у Државној фабрици свиле у Новом Саду у улици Душана Васиљева 16, фотографисано 1965.
Механичка ткаоница Мицић и Камлер основана је 1914. године. У почетку, на десет разбоја, производила је највише српско платно. Године 1922. набавља 70 разбоја из Чешке, а пред Други светски рат поседовала је 120 разбоја. Због веће тражње, боље цене и постојања сировине у самом граду, 1928. године, производњу проширује на ткање свиле. Због тога дограђује просторне капацитете. Налазила се у Футошкој улици 28. Свилено предиво набављала је из Француске, Белгије, Немачке, Италије, Швајцарске и Чехословачке.
Сл. 24 Спољни и унутрашњи изглед некадашње фабрике, фотографисано 1927/28.
Творница свилених и памучних тканинаи Текстилно предузеће – завод за бојење и штампање тканина (мерцеризирање и апретуру) „Соња Маринковић“ (1946) основано је 1921. године под називом Механичка ткачница „Текстил“. Први власник био је Корнел Јелић-Влчек. Налазила се у Косовској улици 25. Након две године (1923) Влчеку се прикључила енглеска компанија „Levant & Co“, а већ наредне 1924. година Фабрика је постала искључиво власништво наведене компаније. Промену власника Предузеће је имало и 1925. године. Откупио га је Драгољуб Ристић и самостално водио до 1934. године. Са пословним партнерима Алојзом Ленбергером (Мистек, Чешка) и Матом Стипићем (Суботица) фирма мења назив у Драг. М. Ристић К.Д. За то време Фабрика се проширила и на Косовску 21–29 где су сазидане нова ткачница и управна зграда, као и на Косовску 33 где је дограђено одељење за штампање тканине. У Косовској 29 изграђена је 1935. године котларница. Припремно одељење изграђено је у Улици Ђорђа Рајковића 10, а на бр. 6 (угао са Улицом Павла Стаматовића) погон за фарбање свиле и димњак висок 50 m који је реновиран за потребе манифестације „Нови Сад – Европска престоница културе“. Број разбоја са почетних 60 повећан је на 280. Предузеће је, поред памука и природне свиле, производило тканине од вештачке свиле. Предиво и хемикалије набављали су из Чешке.
Сл. 25 Спољни изглед и двориште зграде Фабрике на локацијама Косовска 15 и 25, фотографисано 1965.
Механичка ткачницаЕдуард Сомерер основана је 1935. године и под тим именом је радила до 1946. године. Налазила се у улици Стевана Сремца 13.
Фабрику за дораду свилених тканина и ткачницу за производњу природне и вештачке свиле под називом Југосилк основали су браћа Калман и Карло Секе из Новог Сада. Као сувласник од 1941. године наводи се и трећи брат, Јожеф Секе. Запошљавала је око 70 радника. Фабрика се налазила у улици Александра Адамовића 47-49 (данашња Лазе Нанчића). Поседовала је ткаоницу и одељење за припрему, фарбару и штампарију, магацин и канцеларијске просторије, као и станове за запослене. Браћа Секе су септембра 1944. године напустили Нови Сад и преселили се у Будимпешту. Том приликом су пренели велику количину текстилне робе произведене у Фабрици. У ткачници 1945. године је затечено 42 разбоја, 5 сноваљки и машине за апретуру.
Сл. 26 Фабрика Југосилк у Улици Лазе Нанчића 47-49, фотографисано 1965.
Тектилна индустрија Ралетић и син налазила се на углу Футошког пута 93 и Грашкове улице 2 (данашња Киш Ернеа). Основана је 1936. године, а бавила се производњом памучних, свилених и вунених тканина.
Југосвила Шпицера и Вермеша бавила се производњом вештачке свиле. Налазила се у Футошкој улици 130. Експроприсана је 1944. године од стране мађарских власти.
Из досадашњег излагања може се приметити да су фабрике свиле биле сконцентрисане у две индустријске зоне. Једна поред Дунава, у Алмашком крају (Подбара) где су се налазиле Државна фабрика свиле и Текстилна индустрија „Соња Маринковић“. Друга уз Футошку улицу и пут и на Телепу. Ту су своје фабрике изградили Ралетић и син, Шпицер и Вермеш, браћа Секе и Мицић и Камлер.
Карта Новог Сада са означеним местима на којима су постојале фабрике свиле
Послератни период – период комунизма (1945-1975)
Да би свиларство имало сталан успон и раст неопходан је плански узгој свилобуба, а самим тим и планско сађење, односно замена дудових стабала (углавном су била искористива 50-ак година). Међутим, дуготрајно ратовање, бомбардовања, пожари, запостављеност и запуштеност дудовог фонда, људска страдања, ратна разарања, утицали су на прекид у узгоју свилене бубе. У народу је после рата, постојала тенденција обнове и свилогојства и свиларства. Фонд од 541.000 дудових стабала (1948) био је знатно испод броја из предратног периода, али довољан за перспективну обнову. Међутим, производња свилочаура није достигла производњу од пре Првог светског рата. Разлога за овај неуспех је више. Најпре државна политика СФР Југославије која је акценат ставила на развој тешке индустрије, а простор Војводине одредила за житницу новоформиране федерације. Други разлог представљала је експанзија вештачке свиле, односно синтетике као знатно јефтијег материјала. Негативан утицај имало је и запошљавање радника у индустријским постројењима ван места пребивања, чиме је смањен број чланова домаћинства способних за обављање ове делатности. Потом појава болести дудовог стабла (тзв. дудовац) због које је Држава 1955. године донела уредбу о уништавању свих дудових стабала. Та одлука директно је утицала на уништење свилогојства на простору Војводине, а посредно и свиларства.
У послератном периоду, Нови Сад је и од стране нових власти био виђен као центар текстилне индустрије, па и свиларства. Три предратне војвођанске свиларе, у Новом Саду, Новом Кнежевцу и Панчеву, интегрисане су у нову фирму под називом Војвођанска индустрија свиле (ВОИС) чије седиште је било у Новом Саду, угао Душана Васиљева и Епископа Висариона. На истој локацији налазила се и Дирекција за свиларство у Новом Саду (Душана Васиљева 16).
Сл. 28 Спољни изглед зграде Дирекције за свиларство у Новом Саду, Улице Душана Васиљева 16, фотографисано 1965.
Машине из предратне Државне фабрике свиле пронађене су у Мађарској и враћене, те је производња у овој свилари настављена 1947. године. Из ВОИС-а је, 1948. године, издвојена као самостална фирма Свилопрелац из Панчева која се једина бавила откупом кокона и испредањем на простору целе Војводине, па и шире. Свилопрелац је своје испоставе имала у Вршцу, Ковину, Жабљу, Бачкој Паланци и Новом Саду.
Послератном аграрном реформом, конфискацијом и национализацијом, све приватне текстилне фабрике проглашене су општенародним добром, те постале друштвено власништво. Извршена је њихова реорганизација и укрупњавање. Ова реинтеграција имала је више фаза. У првој фази (1945) оформљена је Прва бачка ткаоница свиле која је интегрисала две текстилне фабрике које су се налазиле на Футошкој улици: Мицић и Камлер и Ралетић и син. Решењем тадашњих власти три године касније (1948) новоформираној фирми припојена је и Механичка радионица свилене робе „Свилотекс‟из Инђије. Новоформирана фабрика је сировине набављала углавном из иностранства. Запошљавала је 1954. године 190 радника.
Сл. 29Одељење за сновање у Првој бачкој ткаоници свиле, Футошка 28, фотографисано 1965.
У међувремену, 1946. године, формирана је Текстилна фабрика „Соња Маринковић‟спајањем Ристићеве фабрике, Фабрике кравата и Предузећа за бојење текстила „Омниколор – Шуј и син‟ које се налазило у Шумадијској улици 18. Крајем пете деценије 20. века Фабрици су припојене Ткачница „Гирлис“, Механичка ткачница Едуард Сомерер, као и Предузеће за дорађивање „Микац“. Новоформирана фабрика је 1954. године запошљавао око 300 радника.
Сл. 30 Спољни и унутрашњи изглед Ткачнице свиле Гирлис у Новом Саду, фотографисано 1965.
Интеграционим процесима, у Новом Саду, функционисале су почетком 50-их година 20. века три велике текстилне индустрије: ВОИС-а, Прва бачка ткаоница свиле и Фабрика „Соња Маринковић“. Даљим укрупњавањем 1965. године долази до уједињавања комплетне новосадске текстилне индустрије у Војвођански текстилни комбинат који је поседовао седам хала на различитим локацијама. Тако је на углу данашње Косовске, Марка Миљанова и Земљане ћуприје био погон за сортирање, паковање и складиштење свиле, а на углу Павла Стаматовића и Ђорђа Рајковића погон за фарбање свиле. Таква ситуација била је неекономична и нерентабилна. Стога се приступило градњи новог објекта у коме ће бити обједињени сви производни процеси. Нова фабрика подигнута је у новој Индустријској зони, поред канала ДТД, у Привредниковој улици бр. 9. У нову зграду 1968. године пренесене су и машине из старе Свиларе која се налазила поред Дунава, у Улици епископа Висариона. Након кратког времена (1974) Војвођански текстилни комбинат мења назив у Новосадска индустрија текстила (НИТ). Једна од основних сировина у НИТ-а била је природна и вештачка свила, за чију производњу је сировина набављана углавном из увоза.
Изградњом новог објекта, Алмашки крај је престао бити средиште свиларства у Новом Саду након више од два столећа свиларске традиције. Крајем 70-их година, зграда старе Свиларе, поред Дунава, у Улици епископа Висариона, порушена је, а на њеном месту изграђени су вишеспратни стамбени објекти. Ништа боље нису прошли ни остали објекти. Девастирање алмашких свилара настављено је и на Фабрици „Соња Маринковић‟. Једини објекти који су пркосили урбанизацији и опстали до данас јесу објекти на углу Ђорђа Рајковића и Павла Стаматовића са 50 метара високим димњаком, као и објекти и димњак у Лазе Нанчића 47–49. Први је постао институција културе тзв. Свилара. У другом се налазе штампарија Форум, а димњак се користи искључиво за постављање телекомуникационих антена.
Сл. 31 Објекат Свилара – Културна станица Европске престонице културе, фото: Д. Марковић, 2021.Сл. 32 Објекат и димњак некадашње свиларе Ралетић и син, у Лазе Нанчића 47-49, фото: Д. Марковић, 2021.
Свила која је произвеђена у Новосадској индустрији текстила, стицајем околности доспела је 90-их година 20. века до Удружења ткаља Нови Сад. Вредне руке чланица овог Удружења преточиле су добијену свилу у десетине свилених предмета који су излагани не само у просторијама Удружења, него и у Манаковој кући у Београду, Музеју града Новог Сада (2010), Културном центру у Новом Саду (2015).
Сл. 33 Предмети изаткани у Удружењу ткаља Нови Сад од свиле произведене у Новосадској индустрији текстила (НИТ)
Уместо закључка
Последња три века дударство, свилогојство и свиларство су гране које су имале огроман значај за војвођанско становништво, нарочито за оне слабијег имовног стања. Колико је бављење свиларством било уносно зависило је од више фактора. Квалитета семена, количине и квалитета дудова листа, вредноће узгајивача, хигијенских услова у којима су гајене свилене бубе, тржишне цене и откупљивача. Предности ове пољопривредне гране су што не захтева велику физичку снагу, процес узгоја траје релативно кратко (до 40 дана), откуп кокона је већ у јуну/јулу док још остали усеви нису доспели, те не захтева посебно плодно земљиште нити велике просторије за узгој.
Откуп и прерада произведених кокона обављана је у откупним станицама, а испредање у предионицама. Одувек су се коконерије и предионице у Војводини називале свиларама. Једна од њих подигнута је пре око 250 година у Новом Саду. За два и по века постојања мењано је много тога. Мењан је назив и то не јeданпут. Звала се Свилара ‒ Новосадска свилара – Државна фабрика свиле – Привилеговано акционарско друштво државне фабрике свиле – Војвођанска индустрија свиле (ВОИС) – Војвођански текстилни комбинат – Новосадска индустрија текстила (НИТ). Мењала је основну делатност. Иако је одувек у назива има реч свила и у народу је називана Свиларом, ипак она то није увек била. Од оснивања (крај 18. века), па до половине 19. века била је откупна станица за сабирање кокона или коконерија. У 19. веку започиње се са испредањем свилене нити, најпре мануелно, а крајем века и помоћу парних машина. Увођење ткања у фабрички процес и производња свиле као коначног производа урађено је 30-их година 20. века. Ова фабрика је одувек била под државном управом, мењала је државе које су биле њени власници. Формирана је у време аустријске власти (1770), најдужи радни век и највеће домете постигла под аустроугарском управом (1867–1918). У том периоду, једно време, Фабрика је закупљивана од стране приватних индустријалаца, попут бечке фирме „Хофман и синови“. Значајан напредак остваривала и за време Краљевине СХС, односно Југославије. Покушај реинтеграције фабрике за време СФР Југославије дао је средњорочно добре резултате. Мењала је и локације. Од прве Индустријске зоне у Новом Саду, на Кеју поред Дунава, преко Улице епископа Висариона, до нове Индустријске зоне и Привредникове улице. Мењала је и изглед. Од мале и неугледне брвнаре из 18. века, до најзначајније свиларе на Балкану крајем 19. века.
Иако се више не баве свиларством, Алмашани чувају успомене на Свилару. Угао улица Павла Стаматовића и Ђорђа Рајковића са фабричким зградама и поносни димњак у срцу Алмашког краја негују успомену на времена када је Свилара била генератор друштвеног и привредног развоја краја. И неколико деценија након брисања готово свих трагова некадашњих погона, део Алмашког краја носи назив „Свилара‟, и то не само међу локалним становништвом, него и у стручним урбанистичким круговима. Ова чињеница најсликовитије сведочи о друштвеном и просторном значају Свиларе и њеној улози у формирању идентитета места. Према урбанистичком пројекту из 2000. године стари индустријски објекти су порушени и замењени стамбено-пословним вишеспратницама. Као сведоци некадашњих времена опстали су једино фабрички комплекс и високи димњак на углу Ђорђа Рајковића и Павла Стаматовића. Из димњака се одавно не вијори густи дим. Међутим, захваљујући љубави Алмашана који су искористили чињеницу да је Нови Сад изабран за Европску престоницу културе 2021, Свилара је добила нову улогу. Третира се као индустријско наслеђе (енгл. industrial heritage). На тај начин је од симбола прошлости постала симбол будућности!
