Oznaka: ženski aktivizam

Kategorije
Biografije Politike i prakse

Даринка К. Суботић

(1883-1928)

Гордана Стојаковић

Čitaj mi. Trajanje 31 minut
Даринка К. Суботић (1883-1928) је била председница Матице напредних жена, чланица готово свих српских женских организација у Новом Саду почетком 20. века, једна од првих уредница новинских загонетки (hádankář), преводитељица са чешког и руског језика, и помоћна библиотекарка Матице српске.
Даринка К. Суботић (1883-1928)

Даринка К. Суботић (1883-1928) је била председница Матице напредних жена, чланица готово свих српских женских организација у Новом Саду почетком 20. века, једна од првих уредница новинских загонетки (hádankář), преводитељица са чешког и руског језика, и помоћна библиотекарка Матице српске.

            Животна и радна[1] биографија Даринке К. Суботић неодвојиво је уплетена у биографију њеног супруга Каменка Суботића. Тако је и средње слово њеног имена, које није изостављала у званичним документима, означавало прво слово имена супруга, а не оца. Ради се о материјализацији честог модела, наметнутог талентованим женама кроз друштвене конвенције 19. и почетка 20.  века, да даровитост, знање, способност, вредноћу и вештине положе у корист очева, браће, а у овом случају – супруга.

Рођена је у Београду у породици Николе и Љубице Секулић, а на основу кратке приче „Из детињства“, коју је објавила у Српском цвећу, јасно је да се радило о врло угледној српској породици коју је, током путовања у Дубровник на отварање споменика Гундулићу 1893,  примио и књаз Никола (Петровић). Даринка Суботић је записала да јој је том приликом црногорски књаз указао посебну част. Њен даљи усуд сведочи о још једној појави у српском друштву у 19. веку, а то је да су супружници без порода усвајали децу блиских рођака. Тако је Даринку Секулић усвојила тетка, супруга дворског књиговесца Франца Енгелхарта, али испоставиће се да  адоптираност није значила и прекид са родитељском традицијом и културом.    

Угледне београдске породице школовале су кћери, те је Даринка у родном граду завршила основну и четири разреда Више женске школе, а затим је образовање наставила у оквиру „приватних часова“, без формалне верификације (Некролог, Велики орао, 1929: 42). Мера пожељног образовања за девојке из угледних породица била је задовољена, будући да је патријархална норма с краја 19. века женама наметала брак као извор егзистенције. На самом почетку 20. века Даринка Енгелхарт венчала се са др Каменком Суботићем[2], који је у време склапања брака био библиотекар Велике школе у Београду.

Суботићи су се 1904. преселили у Праг где је Каменко уз велику помоћ супруге уређивао Српско цвеће (1904-1905)  и Илустровани гласник (1904-1905). Даринка је, поред тога што је била контрибутор, објавивши кратку причу „Из детињства“  (Српско цвеће, 1905: 50-51), кратки текст о чешкој глумици, списатељици и новинарки Марији Лаудовој Хоржицовој (Илустровани гласник, 1905: 27-29) и превод одломка путописа По Чешкој В. Мршћика (Српско цвеће, 1905: 11-12), била и уредница рубрике загонетки[3], одгонетки и ребуса. Испоставило се да је тај део Српског цвећа и Илустрованог гласника наишао на велико интересовање читалаца, те су установљене награде за решавање задатака и успостављена масовна писана комуникација са читатељством позната као „Тетка Дарина пошта“.

Српско цвеће, Праг, 3. март 1905. стр. 70. 
Српско цвеће, Праг, 3. март 1905. стр. 70. 

После пресељења у Нови Сад 1905. и кратког боравка у Београду (1907-1912), Даринка Суботић је наставила да буде драгоцена сарадница супругу у наредним издавачким подухватима, али без формалног признања, или, како је Душан Попов, уредник Енциклопедије Новог Сада записао, „живо је сарађивала“ у листовима и часписма које је Каменко Суботић покренуо: Илустровани гласник (Нови Сад, 1905-1906), Новости (Нови Сад, 1905-1906), Новосадске новине (Нови Сад, 1907), Пролеће (Београд, 1909), Илустрована ратна хроника (Нови Сад, 1912-1913) и Дунав (Нови Сад, 1920-1922) (Попов 2006: 193).  Такође је записао да је она током боравка у Београду објављивала текстове и у Београдским новинама.

Блискост брачног пара Суботић, огледала се у константи да је супруга била ослонац у сваком подухвату и усуду свог партнера на начин да се њен допринос није морао видети, нити поменути, што је било сасвим по мери врлине српске патријархалне породице. Даринка Суботић је током Првог светског рата пратила супруга у прогонство у Дебрецин, где га је протерао аустроугарски режим, а где је она радила као болничарка у болници за заразне болести. После Првог светског рата Каменко Суботић је био један од кључних особа у обнављању рада Српског народног позоришта у Новом Саду, а Даринка Суботић је била агилна чланица Главне скупштине Друштва за Српско народно позориште. Каменко Суботић је забележио да је и оснивање Културног пресбироа, који је покренуо двадесетих година 20. века у Новом Саду „снажила (је) топла инспирација“ супруге (Попов 2006: 205).

Када је Каменко Суботић ангажован за библиотекара Матице српске Даринка Суботић је на његов захтев, у мају 1922.  „изабрана за библиотекареву помоћницу“ (Некролог, Велики орао, 1929: 42). Ту, између осталог стоји да је она ауторка „одличне каталогизације Библиотеке Матице српске“, али да јој се није остварила жеља „да за штампу припреми Каталог Библиотеке“ (Исто, 49). Душан Попов, уредник Енциклопедије Новог Сада и аутор Историје Матице српске њен допринос бележи умеренијом оценом тврдећи да је „знатно допринела да се Матичина библиотека уреди и постане приступачна за ширу читалачку публику“ (Попов 2006: 193).

Даринка К. Суботић је током процеса обнављања рада српских женских организација по завршетку Првог светског рата, па све до своје смрти 1928, значајно допринела развоју и унапређењу женског активистичког покрета у Новом Саду. У том бурном двадесетогодишњем периоду политичких промена, преиспитивала се улога жена у друштву, а Војвођанке, које су већ учествовале у изборном процесу и одлучивању унутар Велике Народне Скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи о присаједињењу Краљевини Србији, очекивале су политичка права као и позитивне промене на плану личних и породичних права.

Унутар колоплета платформи женског јавног деловања почетком 20. века на тлу Војводине и Новог Сада било је видљиво да се поред традиционалних, као што су хуманитарне и образовне, појавиле и оне окренуте редефинисању положаја жена у друштву. Даринка Суботић је  била једна од ретких које су беспоштедним радом давале пример како да се сви постојећи активистички планови жена повежу и ускладе са настојањима за општи напредак друштва. То је доказивала чланством и преданим радом у многим женским организацијама: Добротворној задрузи Српкиња Новосаткиња, Женској читаоници „Посестрима“, Друштву „Кнегиња Зорка“, Женској странци, а надасве Матици напредних жена. Овако свеобухватан ангажман није могао остати непримећен, те је најпре изабрана за чланицу Управног одбора, а затим у јуну 1924. и за председницу Матице напредних жена. Даринка Суботић је унутар првог, врло кратког периода председниковања направила предлог „читавог сезонског програма“ који је  „пропагандистички и финансијски“ унапредила са циљем да се направи солидан темељ на коме се могу развијати сви наредни програми (РОМС М. 7.222).

Писмо које је крајем августа 1924. послала Управном одбору организације, подносећи оставку, најпре открива кризу унутар лидерства организације и покушај да се иста разреши избором Даринке Суботић, а затим и чињеницу да су поделе биле дубље и делом повезане са околностима у вези са тим избором[4], али и  усмерене ка њој лично. У писму-оставци даље стоји да је  током тог процеса „пажљиво студирала ситуацију“ Матице напредних жена и то „како унутрашњу, тако и њезине спољашње односе, могућности и немогућности остварења тога програма“ и закључила да се ситуација променила у односу на њену „личност“ (Исто). Такође је замолила да се о „детаљима промењене ситуације не дискутује“, да се оставка усвоји, а да ће она и надаље бити корисна чланица организације (Исто).

На Ванредној скупштини Матице напредних жена одржаној 1. септембра 1924. усвојена је оставка Даринке Суботић, а за председницу је изабрана Катица Главина (РОМС М. 10.985). Али годину дана касније, на Редовној годишњој скупштини Матице напредних жена одржаној 19. септембра 1925. Даринка Суботић је поново изабрана за председницу организације, без записнички констатованих назнака, наговештаја и објашњења како је дошло до поновног предлагања и прихватања лидерске позиције. Она је функцију председнице организације прихватила, а вршиће је све до смрти – до јуна 1928.     

Програм који је, пре оставке, понудила, а касније и допунила темељио се на серији предавања „делом из круга феминизма, литерарна, географска, историјска“. Она су била пажљиво припремана кроз ангажовање врхунских предавача за сваку област или тему која је презентована јавности. Најугледније личности културе, науке и друштвеног живота биле су ангажоване за предаваче, те су предавања постала препознатљива лична карта Народног универзитета – најзначајније тековине Матице напредних жена (ИАГНС, 34240/1926, Извештаји 1923-1924 и 1924-1925; РОМС М. 9562, Извештај 1925-1926). У Рукописном одељењу Матице српске се чувају писма где је Даринка Суботић, као председница Матице напредних жена, у позицији адресата[5], а која показују са коликом је пажњом и упорношћу организовала предавања, бринула о доласку предавача и о комуникацији са публиком. У сезони 1926-1927. под председништвом Даринке Суботић програм Народног универзитета проширен је увођењем концерата класичне музике. Гостовали су врхунски уметници из Београда, док су за клавирску пратњу биле задужене Новосађанке, Милица Моч и Вида Вулко Варађанин (РОМС М. 9.562 Извештај 1926-1927). Преписка коју је водила показује и настојање лидерке Матице напредних жена да се предавања одрже и ван Новог Сада. Са каквим проблемима се сусретала показује писмо Димитрија Хаднађева, учитеља из Старог Бечеја где стоји да се предавања у том граду могу држати од новембра до марта, „недељом и свецем“, те да Старобечејци немају пара за пут и хонораре предавача (РОМС 16.178).

Програмска новина, која је, захваљујући Даринки Суботић, уведена као стална активност Матице напредних жена било је обележавање сећања на значајне личности, пре свега српске културне баштине. Лидерке Матице напредних жена веровале су да се култом великих људи бори против „американисања душе“[6] (АГНС Извештај 1923-1924). Први такав програм био је посвећен Савки Суботић, а састојао се из помена и свечане академије одржане 25. новембра 1924. Уследили су програми посвећени великанима као што су Јован Јовановић Змај, Ђура Даничић, Јован Цвијић, Бранислава Нушића, Јован Скерлић, Томаш Масарик, Петар Петровић Његош и Никола Тесла (Исто). Представнице Матице напредних жена учествовале су и на прослави посвећеној Илији Округићу у Срему (ИАГНС, Извештаји 1923-1924 и 1924-1925).

Током програмске сезоне 1923-1924. и 1924-1925. још једна активност Матице напредних жена ушла је у ред сталних акција. Радило се о  поклањању књига основним школама, „Орфелинату“[7] у (Сремској) Каменици, а на сéлу Женске читаонице „Посестрима“ „ратаркама“ подељено је 1000 књига чији је издавач било Министарство народног здравља  (ИАГНС, Извештаји 1923-1924 и 1924-1925). Под председништвом Даринке Суботић чланице Матице напредних жена су за женску децу која из околних насеља долазе у Нови Сад у школе, а која су често „приморана да рано у јутру и касно увече без родитељског надзора путују, лутају по улицама, буду изожена разним искушењима, опасностима, претеривањима“, отвориле сопствено обданиште (РОМС М. 9.562, Извештај  1925-1926).

Даринка Суботић је као лидерка Матице напредних жена узела учешче у акцији за очување Правног факултета у Суботици јер му је претила опасност да буде укинут (РОМС 16.186). Акција је окупила све релеванте институције и државне службе из Војводине, црквене општине на челу са епископом бачким и најутицајнија женска удружења (Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња, Женска читаоница „Посестрима“ и Матица напредних жена). Такође, на позив Матице српске формиран је Акциони одбор за прославу стогодишљице рођења Светозара Милетића, а Даринка Суботић и Зора Стефановић (лидерка Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња) ушле су у тај одбор (РОМС 16.180).

Даринка Суботић је била инспирисана делом Савке Суботић. Истражујући дело ове Новосађанке у Рукописном одељењу и Библиотеци Матице српске скупила је грађу на основу које је одржала предавање о славној претходници са којом није била у родбинским везама. Предавање које је одржала 1924. штампано је следеће године као публикација под називом Савка Суботић – предавање на свечаној седници Матице Напредних Жена 25. новембра 1924. год. Предавање је имало за циљ да од заборава спаси наслеђе теорије и праксе које је женском активистичком покрету оставила Савка Суботић. Ради се о једном од првих истраживања о боркињи за женска права насталог унутар грађанског женског покрета одмах после I светског рата у коме се у први план стављају они домети борбе који се тичу колективне еманципације српског народа (и његовог женског дела) у контексту развоја домаће радиности. Из предавања „Бољшевички и југословенски феминизам“ које је одржала на Народном универзитету 7. децембра 1927. види се да је заговарала оснивање Женске странке али и реформски, а не револуционарни пут борбе за женска права који при том узима у обзир и традицију у којој се покрет развијао. Предавање је изазвало реакцију „пречасног господина“ Стевана Поповића који је „преухитрио са осуђивањем сифражеткиња“ („Застава“,  6. децембар/ 23. новембар 1927). Под председништвом Даринке К. Суботић Матица напредних жена наставила je са темама о женском питању, те је следеће предавање одржао др Алексије Јелачић „о жени у стварању модерног друштва“ (Застава, 5. фебруар 1928).

Феминистички активизам Даринке Суботић темељио се на мрежи малих корака који би, ако се изводе здруженим женским снагама константно и доследно, требало да донесу низ скромних помака, пре свега у свакодневном животу жена. Као председница Матице напредних жена заузела се за тек свршену адвокаткињу Радмилу Милић која је конкурисала за адвокатског приправника у новосадском Касационом суду и том приликом одбијена „без икакве озбиљне мотивације“ (РОМС 16.160). Такође, уз помоћ представница Народног женског савеза Краљевине СХС, Матица напредних жена је одлучила да по угледу на београдски модел организује „заштиту палих жена и девојака“, али у архиви организације нема података о реализацији ове замисли (РОМС М. 10.985. Записник Редовне главне скупштине Матице напредних жена 13. јун 1924). Збир програма и активности Матице напредних жена биле су видљиве и ван Новог Сада и Војводине, те је организација, за време док је на њеном челу била Даринка Суботић, награђена Дипломом Друштва Св. Климента у Охриду (РОМС. М. 10.985. Записник XVI одборске седнице МНЖ, 28. мај 1926).    

Даринка Суботић је на челу Матице напредних жена била непуне три године. Њену изненадну смрт Каменко Суботић је везао за њен библиотечки рад, те је користећи налаз лекара тврдио да се заразила „познатим бацилима у библиотеци“, док је анонимни аутор некролога у новосадској Застави био мишљења да се радило о слому насталом напорним и тешким радом на многим плановима (Попов 2006: 193; Некролог, Застава 1929: 2). Комеморативна седница одржана 21. јуна 1928. у Матици напредних жена показала је да су ангажованост и резултати рада Даринке Суботић били високо цењени. То је био разлог да чланице Управног одбора организације одлуче да је упишу у Коло српских сестара као „добротвора“ са улогом од 500 динара и за „члана Добротвора у Фонд чика Јове у Новом Саду јер је њеном иницијативом тај  фонд основан“ (РОМС М. 7217).

Животни пут Даринке К. Суботић је један од примера многих женских гласова из сенке који остају ван светлости историјског знања и културе сећања. Културне елите с краја 19. и почетка 20. века најчешће су признавале допринос жена само ако се радило о делатном напору за непосредну употребу оних знаменитих мужева, очева и браће који су управо на тим темељима зидали сопствену бесмртност, или бар тренутну славу. Тако креиране симбиозе биле су познате савременицима, а затим би сав тај женски труд, њихова пожртвованост, креативност, знање ишчилили из народног памћења. До почетка 20. века махом су опстајали биографски идентитети мушкараца, од којих су многи, као у случају брачног пара Даринке и Каменка Суботића, били положени на темељ женске креативне и радне енергије, вере наде и љубави.         

Библиографија

Суботић К. Даринка,  „Из детињства – скица с пута“, Српско цвеће, 1. фебруар 1905.

Суботића К. Даринка, „Hádankářstvi (загонетање) у Чешкој“, Српско цвеће, 3. март 1905.

Суботић К. Даринка, „Марија Лаудова“, Илустровани гласник, 15. новембар 1905.

Суботић К. Даринка, Савка Суботић – предавање на свечаној седници Матице Напредних Жена 25. новембра 1924. год. Нови Сад: „Застава“ Деоничарско друштво, 1925.

Преводи

Са руског на српски језик

Клофач, Вацлав. 1905. „Писма о Руско – јапанском рату (дозволом пишчевом са чешког превела Даринка К. Суботића). Ilustrovaný Glasnik, Ročnik I. Čislo 9. Златни Праг: Штампарија Дра Едварда Грега и сина.

Љејкин Н. А. „Вратио се из лова“,  Београдске новине бр. 326, 1907. (Наведено према Погодин 1936: 177)

Са чешког на српски језик

Мршћик, В. „Златна нит“ одломак из путописа „По Чешкој“, Српско цвеће, 1. јануар 1905. 

Викова-Кунетицка Божена, „Курјук- Перчин“ – драма. Премијера је била у Српском народном позоришту у новембру 1913.

Извори:

Историјски архив Града Новог Сада (ИАГНС)

Фонд -150 Магистрат Града Новог Сада, Савет-Поглаварство. Бр. 34240/1926. „Матица Напредних Жена, Извештај о раду 1923/1924“.

Фонд -150 Магистрат Града Новог Сада, Савет-Поглаварство. Бр. 34240/1926. „Извештај о раду Матице Напредних жена у год. 1924. – 1925.“

Рукописно одељење Матице српке (РОМС)

М. 10. 985. Архива Матице напредних жена и Кола напредног женскиња:

Записник Редовне главне скупштине Матице напредних жена, Нови Сад, 13. јун 1924.

Записник Ванредне скупштине Матице напредних жена, Нови Сад, 1. септембар 1924.

Записник Редовне главне скупштине Матице напредних жена, Нови Сад, 19. септембар 1925.

Записник XVI одборске седнице Матице напредних жена, Нови Сад, 28. мај 1926.    

Програм прославе Змајевог рођења 6. децембра 1925.

М. 9.562. Извештаји о раду Матице напредних жена 1923/4; 1925-1926 и 1926-1927.

М. 7. 217. Дневник Матице напредних жена. Записник са XIX, Комеморативне седнице Матице напредних жена одржане 21. јунa 1928. поводом смрти Даринке К. Суботић.

М. 7222. Писмо Даринке К. Суботић Управном одбору Матице напредних жена, Нови Сад, 25. август 1924.

16.157. Писмо Стаменка Ђурђевића Даринки Суботић, Београд, 8. новембар 1926.

16.186. Писмо Председништва Матице српске председници Матице напредних жена, Нови Сад, 14. децембар 1925.

16.180. Писмо Председништва Матице српске  Даринки Суботић, председници Матице напредних жена, Нови Сад 25. децембар 1925.

16. 178. Писмо Димитрија Хаднађева Даринки Суботић, Стари Бечеј, 19. септембар 1926.

16.160. Писмо Анкице Ђукић Даринки Суботић, Београд, Београд ,24. фебруар 1926.

Литература

Аноним, „Народни Универзитет – Бољшевички и југословенски феминизам“, Застава, Вести, 4. децембар/21. новембар 1927.

Аноним, „На гробу Савке Суботићке“, Застава, Вести 14/27. новембрар 1927.

Аноним, „Женско право гласа – Женско питање на прослави „Посестриме“ – У тишини се организује женска странка – Шта ће на то коначно рећи жене Српске Атине – Прво чујмо шта ће рећи о женској странци“, Застава, 6. децембар/ 23. новембар 1927.

Аноним, „Народни Универзитет“, „Жена у стварању модерног друштва“, Застава, Новосадске вести, 5. фебруар 1928.

„Дара К. Суботић (1883-1928)“, Велики орао – Илустровани српски народни календар за просту 1929. годину. (Нови Сад: Штампарија Деоничарског друштва „Натошевић“, 1929), 42.

 „† Дара К. Суботић“ Застава, 19. јун 1929.

Погодин, Александар. прир, Руско – српска библиографија 1800-1925. I књига: Књижевност. (Београд: Српска краљевска академија, Посебна издања књ. CX, Филозофски и филолошки списи књ. 29, 1936), 177.

Попов, Душан, „Суботић Даринка“, Енциклопедија Новог Сада бр. 27. ур. Душан Попов (Нови Сад: Новосадски клуб и Градска библиотека Новог Сада, 2006), 193.

Попов, Душан, „Суботић др Каменко“, Енциклопедија Новог Сада бр. 27. ур. Душан Попов (Нови Сад: Новосадски клуб и Градска библиотека Новог Сада, 2006), 202-205.

Предојевић, Ненад Друштво за Српско народно позориште – Нови Сад (1861-1941). Аналитички ивентар XX/2. Нови Сад: Архив Војводине – Научно информативна средства о архивској грађи, 2018.

Stojaković, Gordana. Znamenite žene Novog Sada I, Novi Sad: Futura publikacije, 2001.

Суботић К. Даринка. Савка Суботић – предавање на свечаној седници Матице Напредних Жена 25. новембра 1924. год. Нови Сад: „Застава“ Деоничарско друштво, 1925.

[1] Податке о уредничком и новинарском раду Даринке К. Суботић још увек истражујем јер је тај рад повезан са истраживањима у библиотекама ван Новог Сада (прим. аут.).

[2] Др Каменко Суботић (1870-1932) је после студија на филозофском факултету у Загребу, затим Грацу и Прагу докторирао у Грацу.

[3] Српско цвеће је издавао Ф. Видра, власник „Видрине творнице житне каве“ у Прагу као што је писало на дну сваког броја. Лист је доносио рекламе за производе ове фабрике, али је истовремено издавач захтевао да се установи рубрика загонетки, одгонетки и ребуса (прим. аут).

[4] Кад је прошла прочелница госпођа Анђелка Јовановић пролетос поднела била оставку, у нашој организацији настала је мала забуна, јер се, до последњег тренутка, није помишљало на личност нове прочелнице, па је мени сугерисано: да се примим прочелништва, да се спасе тадашња ситуација. (…) али сам нагласила, а и Главна Скупштина је моју жељу усвојила да је примање привремено (РОМС М. 7.222).

[5] Адресат – особа којој су писма упућена (прим. аут.).

[6] Једно од предавања на Народном универзитету било је и „Американизација европске расе и културна декаденција“ вајара Стаменка Ђурђевића (РОМС 16.157).  

[7] Српско-американски дом за децу ратну сирочад („Орфелинат“) у Сремској Каменици основала је 1919. Даринка Грујић-Радовић. Године 1929. дворац Марцибањи-Карачоњи је купљен новцем Џона Фротингема и у њему је дозволом Министарства трговине и индустрије отворена Нижа и Средња занатска школа (Стојаковић 2001: 171-172)

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Даринка К. Суботић," u ŽeNSki Muzej, 29. oktobra 2023., https://zenskimuzejns.org.rs/darinka-k-subotic/.
Kategorije
Biografije Politike i prakse

Eržika Mičatekova

(1872–1951)

Zdenka Valent-Belić

Čitaj mi. Tajanje 7 minuta
Erzika-Micatkova-u-narodnoj-nosnji-2
Eržika Mičatekova u narodnoj nosnji

Slovačka književnica, prevodilac, aktivistkinja za prava žena i predsednica Centralnog saveza čehoslovačkih žena u Kraljevini SHS, Eržika Mičatek rođena je u Kisaču 18. novembra 1872. u čuvenoj porodici intelektualaca. Bila je ćerka učitelja Jana Mičateka čije su svih sedmoro dece bile značajne ličnosti u kulturnom i javnom životu vojvođanskih Slovaka. Pomenućemo brata Vladimira Mičateka, prevodioca, publicistu i prvog sekretara Čehoslovačkog saveza u Kraljevini SHS i advokata Ljudevita Mičateka, prvog predsednika čehoslovačkog saveza i jednog od poslanika Velike narodne skupštine.

Osnovnu školu je pohađala kod oca a zatim je dve godine išla u nemačku manastirsku školu u Novom Sadu i godinu dana u privatnu školu u Osjeku.

U književnost je ušla prevodilačkim radom. Sem sa srpskog, prevodila je i sa slovenačkog i ruskog jezika. U periodu 1900‒1932. objavljivala je brojne prevode, među kojima se ističu dela  J. Babića Gaj (1900), J. Laskovera Mučenik (1902), B. Nušića Godina devestopetnaesta (1926) i Onamo! Namo! (1931), kao i Srpske priče Vladimira Mičateka (1940), koje je prevela i objavila osamnaest godina nakon bratovljeve smrti.

Eržika je često pisala pod pseudonimom Ćerka naroda. Među njenim proznim tekstovima značajnije su pripovetke Dedina (Selo), Katuškino previnenie (Katuškina krivica) i Anča samopašnica (Nevaljala Anča).

Za istoriju ženskog pokreta značajna je serija njenih tekstova koje je pod naslovom Pisma iz Jugoslavije pisala za list Živena u periodu 1924–1927. a u kojima je informisala u društvenim događanjima i radu udruženja. Takođe je objavljivala tekstove u časopisima Dennica, Dolnozemsky Slovak, Narodna jednota, Sbornik ČS zvazu v Kralovstve SHS, Slovenské pohľady, Živena i Letopis Živena. Istovremeno sa pisanjem, radila je na propagiranju čitanja i širenju štampe, te pridobijanju pretplatnica slovačkih listova. Uspevala je da u ratno vreme (1916) pridobije veliki broj pretplatnica i čitateljki Živene iz različitih društvenih slojeva i da ih poveže u kružok. Na njenu inicijativu fotografisane su devojke u narodnim nošnjama i fotografije su slate u Živenu. Danas ove fotografija imaju veliki dokumentarni značaj.

Na mesto predsednice Centralnog udruženja čehoslovačkih žena Kraljevine SHS došla je 1924. godine kao druga po redu posle Ljudmile Hurbanove i ostala je na toj funkciji kao vrlo aktivna sve do 1932. godine kada Udruženje potpada pod rad Matice slovačke. Naročito se istakla u osnivanju ogranaka ovog udruženja po slovačkim mestima i uspevala je da pridobije u njegove redove veliki broj žena. Samo u Novom Sadu društvo je imalo 110 članica. Kuća u kojoj je Eržika stanovala u Novom Sadu u Dunavskoj 13 još uvek postoji, ali na njoj ne postoji nikakvo obeležje.

Eržika Mičatekova bila je ugledna članica Narodnog ženskog saveza Kraljevine SHS (Jugoslavije) gde je na kongresu Saveza u Zagrebu 1926. inicirala rezoluciju o zaštiti Slovakinja, među kojima je bilo mnogo mladih devojaka, koje su kao posluga (bedinerke) radile u Beogradu. U rezoluciji se zahtevalo da se za potrebe vaspitno-obrazovnog rada na službi u Beogradu obezbedi nedeljom popodne jedna učionica u nekoj od beogradskih škola. Mičatekova je učestvovala u radu kongresa žena Male Antante u Sarajevu 1924. godine i Narodnog ženskog saveza Kraljevine Jugoslavije na Bledu. Kao jedna od zvanica prisustvovala je na venčanju Kralja Aleksandra I sa rumunskom princezom Marijom i lično im predala poklon – slovačku zlatom i srebrom vezenu košulju – u ime ženskog Udruženja.

Mičatekova je u godinama 1910–1913. bila članica odbora Lipa, privrednog deoničarskog društva osnovanog kao podrška narodnim zanatima. Bila je u tom društvu jedina predstavnica iz naših krajeva. U odboru Lipe nalazile su se brojna značajna imena poput književnice Ljudmile Riznerove Podjavorinske. Kao jedan od glavnih zadataka društvo je sebi postavilo za cilj da pronalazi poznate vezilje koje se bave narodnim vezom, a koje bi za novčanu nadoknadu vezle za Lipu, kako bi se podsticalo negovanje slovačkih narodnih ornamenata i motiva i time doprinelo očuvanju narodne nošnje, narodnih zanata i umetnosti. Sem toga bila je do 1918. godine potpredsednica Društva evangeličkih žena u Kisaču i zajedno sa drugim predstavnicama udruženja učestvovala je na svečanosti otkrivanja spomenika Slovacima streljanim u Kragujevcu.

Kao i Ljudmila Hurbanova i Eržika Mičatekova bila je aktivna u amaterskom pozorištu i isto kao i njena drugarica, nikada se nije udavala. Govorilo se o njoj da je posebna, neskromna i da kako od sebe, tako i od ostalih ima velika očekivanja.

U Centralnom arhivu Slovačke evangeličke crkve sačuvana je korespodencija Eržike Mičatekove i Ljudmile Hurbanove, ukupno 12 pisama. Ova pisma prestavljaju vredan dokument, koji svedoči ne samo o njihovom bliskom prijateljskom odnosu, već pružaju i sliku o društvenom i kulturnom životu u tom periodu.

Za rad na polju podizanja narodne kulture, naročito među ženama u slovačkoj zajednici u Vojvodini, odlikovana je Ordenom Sv. Save V reda, kojim ju je odlikovao kralj Aleksandar Karađorđević. Eržika Mičateova je umrla je 29. decembra 1951. godine u Kisaču, gde je i sahranjena.

Koliko god sa današnjeg aspekta rezultati ženskih udruženja u to vreme delovali skromno, važno je osvestiti da bez njih, ni danas ne bismo mogli da govorimo o novim prostorima borbe i osvajanjima nekih većih prava žena na ovim prostorima.

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Eržika Mičatekova," u ŽeNSki Muzej, 1. avgusta 2021., https://zenskimuzejns.org.rs/erzika-micatekova/.
Kategorije
Biblioteka

Antifašistički front žena Vojvodine 1942-1953

(prvi deo, strane 1-21)

(drugi deo, strane 22-46)

(treći deo, strane 47-68)

(četvrti deo, strane 69-92)

(peti deo, strane 93-112)

Kategorije
Biografije Ženska kultura, umetnost i teorija

Savka Subotić

Gordana Stojaković

Čitaj mi. Trajanje 25 minuta
Savka Subotić, crtež prema arhivskoj fotografiji
Savka Subotić, crtež prema arhivskoj fotografiji

Savka Subotić (1834-1918) spada među najznačajnije praktične pedagoge Vojvodine 19. veka, čiji je rad u vezi sa razvojem, proizvodnjom i prodajom narodne radinosti stekao svetsko priznanje, a u vezi sa emancipacijom žena počasno članstvo srpskih i inostranih ženskih organizacija

Jelisaveta Savka Subotić, rođ. Polit, supruga Jovana Subotića (1853)
ulje na platnu, 63,5 h 79 cm. Potpisano i datirano ćirilicom (pisano) na polеđini: Novak? Radonić?/ 1853/ s Ivana Subotića 1972. (Beli salon, Matica srpska, Novi Sad)

Delo Savke Subotić je evropska javnost ocenila kao izuzetno, a to potvrđuju i afirmativni tekstovi o njenom radu u mnogim evropskim novinama[1] početkom 20. veka, odlikovanja srpskog[2] i ruskog[3] dvora i poziv da kao ekskluzivni ženski glas govori u bečkom Naučnom klubu 1910. i 1911. O tome su svedočila počasna članstva međunarodnih[4] i srpskih[5] ženskih organizacija, saradnja sa jednim brojem vodećih svetskih i evropskih feministkinja kao što su Roža Švimer (Rózsa Schwimmer)[6] Kete Širmaher (Käte Schirmacher)[7], Keri Čepmen Ket (Carrie Chapman Catt)[8], Berta Papenhajm (Bertha Pappenheim)[9] i dr. Ni jedan srpski intelektualac, novosadskog kulturnog kruga, savremenik Savke Subotić, nije izazvao toliku pažnju evropske javnosti kao što je to ona uspela. Postavlja se pitanje zašto je ovde delo Savke Subotić prećutano dok je sećanje i poštovanje prema delu njenih savremenica, evropskih i svetskih feministkinja sa kojima je podjednako delila pažnju evropske javnosti, u Evropi i dalje živo? Čini se da je problem to što do sada, naučna i istraživačka praksa na srpskom jeziku nije u kontinuitetu i dosledno verifikovala dostignuća onih ženskih, autentičnih glasova koji su ostavili trag u kulturnoj istoriji zajednice u kojoj su ponikli.

Da bi se analiziralo delo Savke Subotić i njegov značaj za emancipaciju srpske žene i srpskog naroda u drugoj polovini 19. veka uobičajeno je da se pođe od konteksta (porodičnog i društvenog) u kome je i nastalo. Nije slučajno što se priča o životu i delu Savke Subotić začinje u Novom Sadu, Srpskoj Atini(ci) sredinom 19. veka. Na političku i kulturnu pozornicu je tada stupila generacija pesnika, književnika, političara, obrazovane omladine među kojima će biti i oni koji će oblikovati društvene i političke promene unutar prostora južnih krajeva Habzburške monarhije. Mnoge[10] od njih, ali i druge znamenite ličnosti je Savka Subotić dobro poznavala, imala prilike da upozna ili da bude svedokinja njihovog društvenog delovanja. Njen društveni angažman nije bio ograničen na svedočenje i podršku onoga što su njeni savremenici, slavni muževi iz reda inteligencije preduzimali, već proširen na samostalni plan čijom realizacijom je trajno zadužila srpski narod.

O Savki Subotić kao pobornici ideje mehaničkog materijalizma prva je pisala Anica Savić-Rebac smatrajući da je Savka Subotić „izradila, i to lično, bez mentorstva svoje okoline, svoj pogled na svet i život na osnovu tada najpopularnije materijalističke filozofije mehaničkog[11] (vulgarnog) materijalizma Hekela, Bihnera i Molešota i ostala mu verna do kraja života.“(Savić-Rebac 1988: 407-410). Ako znamo da je Savka Subotić stekla obrazovanje koje se za devojke iz boljih kuća sredinom 19. veka u Habzburškoj monarhiji nudilo u lerovima, klosterima i zavodima, gde su osim veronauke negovane sve domaćičke veštine, onda je ideja da je njen pogled na svet i život bio uslovljen idejama mehaničkog materijalizma, zaista smela. Anica Savić-Rebac je primetila da su njene životne prilike uglavnom bile sigurne, pa je lični prostor koji je imala iskoristila za „određenu i nepokolebljivu želju za pozitivnom aktivnošću“ (Isto, 408).

Pod uticajem Bihnera, Molešota i naročito Hekela Savka Subotić je društvene procese interpretirala preko principa postepenog razvoja kroz zakonitosti koje su u odnosu na taj fenomen otkrivale i postavljale prirodne nauke. U spoznaji sveta za nju su materija i mehanički zakoni bili nezaobilazno polazište. Кroz ideje koje će ona neposredno ostvariti u narodu, pored ideja mehaničkog materijalizma, mogu se prepoznati mnoge druge, tada aktuelne, počev od onih grofa Lava Tolstoja do nemačkih filozofa i pedagoga među kojima su Imanuel Кant, Johan G. Fihte, Artur Šopenhauer, Fridrih Frebel i Johan H. Pestaloci. Pri tom, treba reći, da Savka Subotić nikad nije napustila hrišćanske vrednosti čak, “hrišćansko učenje o humanizmu” i “moderno učenje o feminizmu” smatrala je najuzvišenijim pojavama u kulturi uopšte (Subotić prema Stojaković 2018: 28).

No najveći prostor njenog promišljanja i aktivizma zauzimao je pedagoški rad među omladinom i ženama na selu. Anica Savić-Rebac je svrstala među najznačajnije praktične pedagoge srpske zajednice u Vojvodini u drugoj polovini 19. veka (Savić-Rebac 1988: 409). Vaspitanje i obrazovanje dece u porodici je za Savku Subotić bio nezaobilazni deo celovitog obrazovanja omladine čija je druga polovina školovanje. A školovanje muške i ženske dece postalo je narodna potreba poput sunčeve svetlosti. Jedino što se, kako je Savka Subotić to videla, u slučaju srpskog korpusa škole nisu otvarale u odnosu na različite potrebe već jednoobrazno, što je prema njenom viđenju srpske društvene stvarnosti proizvodilo neadekvatne trgovce i zanatlije, ali i inteligenciju koja je bila šablonski, a ne široko obrazovana. Ovde možemo prepoznati sličnost sa ocenom koju je Svetozar Marković krajem 19. veka dao o srpskoj zajednici u Ugarskoj (Marković 1872: 137-142).

Obrazovanje žena, budućih prvih vaspitačica dece, Savka Subotić je videla kao osnov napretka čitavog naroda, koji je unutar civilizacije druge polovine 19. veka postao uslov svakog razvoja. Bila je zagovornica, tada utopijskog projekta obrazovanja kada narod obrazuje narod, smatrajući da su gospođe obavezne da idu u sela i s ljubavlju i strpljenjem podučavaju seljanku, ali da muškarci iz inteligencije nisu izuzeti iz tog opšteg plana. Drugi plan obrazovanja žena ticao se njene ekonomske samostalnosti i ekonomskog osnaživanja. Građanke su prema Savki Subotić trebale da se uključuju u svet rada kroz zarađenu nadnicu, a žene sa sela, koje su već bile proizvođači i ekonomi za sopstveno domaćinstvo, trebalo je da kapitalizuju viševekovno znanje tkanja, pletenja, veza, proizvodnje tkanina, prirodnih boja…

Ekonomski osnov preporoda jasno je izražena ideja koju Savka Subotić u nekom obimu ustanovljava u srpskim selima Srema i Slavonije. Njene ideje pretpostavljaju razvoj sela kroz poljoprivredu i žensku domaću industriju (tkanje, vez, pletenje). Razvoj poljoprivrede i domaće industrije je, prema njenom shvatanju, bio temelj povećanja materijalne baze iz koje nastaje nadgradnja koju ona definiše kroz trojstvo: zdravlje, prosvećivanje i sloboda. Selo je za nju idealna sredina u kojoj ne vidi odnose eksploatacije, koje pak vidi u gradu i industriji. Fabrike i pojava proletarijata u gradovima, koje ona vidi kao posledicu napuštanja zemlje, su za nju slika lenjog kapitala koji se bogati dajući mrvice potlačenima. Definiše potlačene, siromašne slojeve naroda kao one koji su budući nosioci društvenih promena na način da se sa bogatima ne deli samo škola već i trpeza, dakle zagovara pravičnu podelu znanja i bogatstva. Кoraci koji vode promeni opšte društvene situacije za Savku Subotić su reformski, a ne revolucionarni, a težište iz koga će se promena indukovati čine vaspitanje i obrazovanje, kultura u najširem smislu i ekonomsko osnaživanje sela pod uslovom da se u taj proces uključe sve društvene strukture, naročito žene sa sela.

Savka Subotić je shvatila kakvu vrednost predstavlja ženska narodna radinost i deo aktivnosti usmerila na razvoj, proizvodnju, prodaju i brendiranje srpske narodne radinosti, ili kako se to tada zvalo, domaće industrije. Njena aktivnost se odvijala kroz osetljiv proces upotrebe narodnog blaga i prilagođavanja potrebama tržišta, ali i kroz izradu tkanina i gotovih proizvoda izrađenih po njenoj zamisli koji se do tada u narodu nisu radili. Taj proces, izuzetne osetljivosti, prema zamisli i izvedbi Savke Subotić nikad nije napuštao uporište narodnog genija. Ona je razumela da je njen doprinos kreativno posredništvo između viševekovne tradicije i zahteva modernog tržišta. S tim u vezi je bio i njen stav da nema prava da patentira proizvode u čijem je kreiranju učestvovala kao i da od tih proizvoda poštenu zaradu moraju dobiti žene koje su i ih proizvodile. Takođe je dala mišljenje o tome zašto fabrike tepiha i manufakture proizvoda domaće radinosti, koje su počele da se otvaraju, mogu biti neuspešni što se tokom vremena pokazalo kao opravdano. A radilo se o tome da su tako proizvedeni proizvodi izgubili vezu sa narodnim genijem. Savka Subotić nije bila samo zaslužna za razvoj proizvodnje, brendiranja i prilagođavanja tržištu proizvoda domaće radinosti, već je i utemeljila sistem proučavanja srpskih ćilima u Vojvodini kao i hronološku klasifikaciju razvoja ćilimarstva. Uspeh koji je Savka Subotić postigla na međunarodnim sajmovima[12] sa proizvodima narodne radinosti, u čijoj je proizvodnji učestvovala, nije naišao na organizovanu podršku srpske inteligencije, zanatlija i trgovaca već su se mustre i uzorci neograničeno preuzimali i kapitalizovali kao istočnjački. Čak i njen konstantni poziv ženskim zadrugama da uđu, kao pošteni i kreativni posrednici, u posao proizvodnje i prodaje proizvoda domaće radinosti nije naišao na plodno tlo. Liderke i članice zadruga, nisu bile dorasle ciljevima koje je postavila Savka Subotić.

Feminističko čitanje dela Savke Subotić tek predstoji. Osnovna linija kojom se kreće njena agenda borbe za prava žena sadrži sledeće elemente: obavezno i kvalitetno[13] obrazovanje i školovanje ženske dece, kvalifikovanje žena za različita zanimanja i njihovo uključivanje u svet rada kroz poštenu nadnicu, ekonomsko osnaživanje žena na selu, politička prava za žene, edukacija žena za rad na javnom polju, reforma rodnih uloga kroz reformu braka, promena odnosa prema vanbračnoj deci, antimilitarizacija[14] (rodno budžetiranje kroz smanjivanje budžeta za vojsku i povećanje za poljoprivredu i kulturu), omasovljenje lokalnog ženskog pokreta i uključivanje u međunarodni ženski pokret. Ono što Savku Subotić smešta među vodeće feministkinje kraja 19. veka, što je i formalno potvrđeno počasnim članstvom u međunarodnim okvirima, je stav da je emancipacija žena odgovornost samih žena, ali da se na tom putu traži savezništvo onih muškaraca koji razumeju da je promena ženske situacije vezana za gubitak nekih privilegija za muškarce. Za Savku Subotić humanizam je bio identičan sa feminizmom.

Feminističke stavove predstavila je kroz tekstove (od kojih su neki u rukopisu), na predavanjima članicama ženskih organizacija, u bečkom Naučnom klubu (1910. i 1911), članicama Feminističkog udruženja u Budimpešti (1911) i na VII kongresu Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa (Budimpešta 1913). Tekstovi Savke Subotić među kojima i veliki broj aforizama[15] često su objavljivani u novosadskom Ženskom svetu (1891-1914), ali su takođe rasuti u časopisima toga doba poglavito na srpskom jeziku. Bila je saradnica Glasnika Srpskog učenog društva (1886), Zastave (1885), Domaćice (1899-1910), Trgovinskog glasnika (1899), Letopisa Matice srpske (1903-1904), Bosanske vile (1904-1906), Brankovog kola (1904), Carigradskog glasnika (1906), Sriemskih novina (1906), Dobrotvora (1913), Srpkinje – Ilustrovanog kalendara za naš ženski svet za prestupnu godinu 1896 (1895) i knjige-spomenice Srpkinja, njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas (1913) Predavanje Žena na istoku i zapadu objavljeno je 1911, govor na Međunarodnom kongresu za žensko pravo glasa 1913, a njena čuvena (O)poruka objavljena je u Ženskom svetu 1914. Кnjigu O našim narodnim tkaninama i rukotvorinama napisala je po sećanju, a objavljena je1904. Iste godine knjiga O našim narodnim tkaninama i rukotvorinama objavljena je u nastavcima u Letopisu Matice srpske. Savka Subotić je od čelnika Matice srpske zatražila da se ispuni usmena želja Jovana Subotića, da se štampaju njeni spisi koje je već za štampu sređivao profesor gimnazije, Jovan Živojinović. Izbor iz Uspomena (u rukopisu) Savke Subotić napravila je Ana Stolić, a objavila Srpska književna zadruga 2011, skoro vek kasnije. Jedna od najvažnijih knjiga o dometima ženskog javnog rada na planu umetnosti, obrazovanja, kulture i nauke kao i o ženskom aktivizmu u srpskom narodu do prve decenije 20. veka, Srpkinja, njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas posvećena je Savki Subotić. Knjiga je 8 (21) decembra 1913. svečano predata osamdesetogodišnjoj Savki Subotić. Bio je to simboličan kraj jedne epohe, jedne etape u borbi Srpkinja za ženska prava i u tom časku naše istorije, koji je uvek bio u zapećku, Savka Subotić je izgovorila i ove reči: „… Sad se borba za opstanak ne vodi više samo u pristaništu raznih naroda, nego na pučini kulture, i ko nema kompasa, izgubljen je. Srpska inteligencija je moralno obavezna, da svom narodu taj kompas bude, i da mu u svemu živim primerima prethodi, kao što su to i naši stari činili, od moderne kulture pak da samo ono usvoji, što odgovara našim narodnim osobinama, karakteru i našim skromnim okolnostima, koje ištu da se prema guberu pružamo…“ (Subotić prema Stojaković 2018: 110-111).

Privatnost nije bila tema o kojoj je Savka Subotić pisala. Zato, odabir ličnosti iz užeg i šireg, porodičnog okruženja o kojima je ostavila podatke u Uspomenama zaslužuje pažnju. To su Savkina majka Julijana, udata Polit, baka, Кatarina[16] Desančić i suprug, Jovan Subotić[17]. Za Jovana i Julijanu Polit u Uspomenama, Savka Subotić piše da su bili obrazovani i požrtvovani roditelji, ugledni članovi srpske zajednice Novog Sada pre Bune. Jovan Polit je bio bogati trgovac komunitetlija (član Gradskog veća), cincarskog porekla koji je imao bogatu biblioteku i koji je svojoj deci obezbedio odgovarajuće obrazovanje. Tako znamo da je učitelj Savki Subotić i njenom bratu Mihajlu Polit – Desančiću[18] jedno vreme bio Svetozar Miletić, najznačajnija politička figura među Srbima u Austrougarskoj u drugoj polovini 19. veka. Sve što je Savka Subotić napisala o suprugu Jovanu Subotiću, a što je objavljeno u Brankovom kolu 1904. u tri nastavka, govori o njemu kao izuzetnom karakteru velikog i plemenitog duha, prožetog nepatvorenim osećanjima koja su često nalazila oduška kroz pesnički i dramski izraz. Pišući o suprugu zapisala je i detalje koji govore o nežnoj prisnosti dva bića. Postoji nekoliko zabeleški o deci[19]: Dejanu, Vojislavu i Veri.

Savka Subotić je umrla u rodnom gradu, Novom Sadu 25. novembra 1918. na dan kada su delegati i delegatkinje Velike narodne skupštine Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji, odlučili da se Baranja, Bačka i Banat prisajedine Кraljevini Srbiji. U tom činu učestvovalo je i sedam žena, koje su prethodno bile izabrane pod istim uslovima kao i muškarci na osnovu pasivnog i aktivnog prava glasa. Četiri godine pre toga Savka Subotić je objavila svoju (O)poruku. Savremenost njenog poslednjeg teksta fascinira i danas. Prema njenoj želji smrt je partom oglašena kasnije, a zalaganjem Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja njeni posmrtni ostaci su preneti u Zemun i sahranjeni u porodičnoj grobnici Subotića. Danas jedna ulica u novosadskom naselju Veternik nosi njeno ime.

Литература

  • Марковић, Светозар. „Друштвено-економско стање код аустро-угарских Срба“, Радник 31. март 1872, 137-142.
  • Савић-Ребац, Аница. „Савка Суботић“, Жена данас 68 (1950): 46-47. Tekst je ponovo štampan: Савић-Ребац, Аница. „Савка Суботић“, Студије и огледи, (1988), 407-410.
  • Stojaković, Gordana. Naša savremenica Savka Subotić: dramski prikaz. Novi Sad: Gordana Stojaković, 2007.
  • Stojaković, Gordana. “Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Стојаковић, Гордана. Савка Суботић (1834-1918) – Жена која није ништа прећутала. Нови Сад. Академска књига, 2018.
  • Суботић, Савка. „(О)Порука Савке Суботић“, Женски свет 7-8 (1914), 180-181.

Прилог

(О)порука Савке Суботић

„Моја Порука.

Желим, чим умрем, било то ма где, да се имам однети у болницу и шпитаљски сахранити. Нећу нико да ми дође укоп, па ни моја деца, нити да ми се смрт партом објави, него тек после неког времена преко новина.

У оном часу, кад се са онима, који нам за срце прирасли, за навек праштамо, онда треба да смо сами себи и Богу остављени, а не да своју тугу пред светином профанирамо.

Пре него што ме укопају, нека ми се срце извади и метне у једну лимену кутију; та кутија нека се пошаље у Земун, и нека је тамошњи гробар закопа у гроб мога мужа. Kао сведок нека буде један од мојих синова, или кога они буду опуномоћили.

И то све да буде у тишини, да нико о томе не дозна.

Онај новац који би се утрошио на мој укоп, молим моје синове, да поделе сиротињи.

На споменику мога мужа нека се на другој страни метне иста плочица, као његова, само упола мања са натписом:

Савка др. Ј. Суботића, рођена Политова 1834 † 19..

Молим једног од мојих синова, да нареди, да се кости моје ћерке Вере, која је у Осеку сахрањена, у таку исту кутију, као моја, покупе и у гроб мога мужа ставе, поред моје кутије.

Моја Вера вечни санак борави,

Моја љубав у гробу почива,

А надежда ми крај њих постељу простире.

Укоп сваког великаша или богаташа је за његову породицу трагедија, а за сокачку светину позоришна игра, а за лиферанте весела игра. – Kрајње је време, да се са тим парадним укопима већ једном прекине а да се у жива, а не у мртва уста даје. Kолико би се бедних породица помогло оним новцем, који се на парадне укопе троше? О Људска сујето, ти и преко гроба идеш!

Сасвим је нешто друго, кад се великим и заслужним људима споменици дижу. Ти споменици служе на подстрек млађем нараштају; и зато треба да стоје међу живим људима, а не на гробљу.

Најтрајнији су они споменици, који се дижу у облику какве хумане и просветне установе.

Ношење црнине је анахронизам и за наш просвећени век неприкладна старудија. Није ли зар обесвећење светиње искрене, дубоке туге за милим покојником, те свете реликвије у спомену, износити на улицу, на видик свету своју жалост, али по пропису конвенционалном; црнина, полуцрнина, и то све по најновијој моди? Зар дубока жалост може да се исказује на оброке, да се смањи и престане са губитком, који се нигде не враћа? Kо је те оброке ставио и које продро у душу и срце човеково? Није ли то страшна иронија, да се тој црнини као изразу жалости рокови стављају: годину дана пуна црнина, после полуцрнина и најзад се укида сваки траг жалости? Па ти се рокови и у парастосима типично изражавају! Да чудне ироније за осећање људског срца!

Kао осамдесетогодишња старица, с једном ногом у гробу, износим те своје назоре о црнини црпене из вековног посматрања и искуства и остављам у аманет просвећеном новом поколењу: клони се конвенционалне лажи и обесвећења најдубље тајне срца човечијега!

Под притиском таких предрасуда наопачке се поступа и са уметностима, које су дане човеку, да у њима овековечи божанску искру свога бића и даде најискренији израз онога, што му на срцу лежи, те њиме се сједини у божанску хармонију сродних душа. Тако се у знак жалости забрањује и свирање и певање, опет по одређеним роковима. Просвећени дух се буни против тога, јер је против природе и нашег срца и значаја уметности. Kад је наша јединица Вера лежала још на самртном одру, наредио је мој муж сину Војиславу, коме беше тек 15 година: ‘свирај и певај ми песме, које је она радо певала!’ Та, само музика може изразити оно што душа осећа, а речима се не да исказати! Тим изразом се у божанском гласу песме и мелодије спојише осећаји срдаца наших и узнеше се Творцу мирисно и благо као тамјан и најсавршенија молитва за спас душе чеда нашега и јединице сеје деце наше.

Тако се заноси и сад душа моја, а ја је бодрим речима песниковим у овом затишју дубоке старости своје, када осећам:

Над свим бреговимa

је мир;

Над свим врховима

свуд шир

Ни даха чут’.

Тичице ћуте у гори,

Стан’, мир те скори

Зове на пут!

Савка др. Ј. Суботића“

Prilog 2

Rukopisno odeljenje Matice srpske (ROMS) M. 5563. Pozivnica kojom Udruženje feministkinja iz Budimpešte poziva na predavanja Savke Subotić “Žena na istoku i na zapadu” koje će se, na nemačkom jeziku, održati 20. decembra 1911. u 6 h u prostorijama udruženja. Dokument je objavljen uz dozvolu Predsedništva Matice srpske i ne može se preuzimati.

Prilog 3

Savka Subotić o Lužičkim Srbima

[1] Le Temps (1906, La Revue Slave (1906), L`Entete (1906), Das Wiesen für Alle – gde je proglašena za“Der Mutter ihres Volkes“(1905и 1906), Times (1906) Jus suffragii (1908), Дамскій миръ (1911), Fremdenblatt (1911), Neue Freie Presse (1911), Neue Wiener Tagblatt (1911), Neues Pester Journal (1911), Pester Lloyd (1911), A nő és társadalom (1912), а tekstovi o njenom radu objavljeni su i u drugim bečkim i peštanskim listovima, u posebnim izdanjima povodom Međunarodne konferencije Crvenog krsta u Londonu 1907. i kongresa Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa u Rimu 1914 (Stojaković 2018: 118-120).

[2] Orden Sv. Save IV stepena (Stojaković 2018: 118).

[3] Orden Crvenog krsta II stepena (Stojaković 2018: 118).

[4] International Council of Women, Međunarodnog kongresa za žensko pravo glasa 1911. (na kongresu u Stokholmu) i Žensko društvo iz Amsterdama (Stojaković 2018: 114).

[5] Bila je počasna predsednica gotovo svih srpskih ženskih organizacija, prva predsednica Srpskog narodnog ženskog saveza, Kola srpskih sestara i Društva Kneginja Ljubica (Stojaković 2018: 120).

[6] Roža (Rožika) Švimer – jedna od najznačajnijih evropskih feministkinja i mirovnjakinja. U Mađarskoj je 1903. osnovala Udruženje zaposlenih žena (Munkásnö Egyesülete), a 1904. Savez udruženja žena (Nöegyesületek Szövetsége) i Udruženje feministkinja (Feministák Egyesülete). Na njen poziv Savka Subotić je održala predavanje u Budimpešti 1911 (prim.aut.).

[7] Kete Širmaher je bila jedna od liderki Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa. Propagirala je ciljeve organizacije u Beogradu i Novom Sadu 1906/7 (prim.aut.).

[8] Keri Čepman Ket – osnivačica i predsednica Internacionalne alijanse za žensko pravo glasa, bila je na čelu organizacije od osnivanja do 1923 (prim.aut.).

[9] Berta Papenhajm je bila borkinja protiv trgovine belim robljem i prostitucije. Boravila je u Srbiji 1911, sa namerom da pridobije članice Srpskog narodnog ženskog saveza za borbu protiv prostitucije i trgovine ženama (prim. aut.).

[10] Branko Radičević, Svetozar Miletić, kneginja Ljubica (Obrenović), knjaz Mihajlo (Obrenović), Petar Petrović Njegoš, knez Danilo (Petrović), kneginja Zorka (Petrović), knjaz Nikola (Petrović), Vuk Кaradžić, patrijarh Josif Rajačić, Кonstantin Jireček, novinar i izdavač Teodor Pavlović, carski savetnik Đorđe Stojaković, zatim književnici, ugledni intelektualci i političari: Jovan Bošković, Miloš Hadžić-Svetić, Milan Savić, Antonije Hadžić, Jovan Grčić, Tihomir Ostojić, Mihajlo Polit-Desančić, Pavle Trifunac, Pavle Riđički, Кornelije Stanković, Matija Ban, Đorđe Natošević, Arkadije Varađanin, Ognjeslav Utješanović, slikar Novak Radonić, Ilarion Ruvarac, sremski župan, baron Jovan Živković, glumački par Dimitrije i Draga Ružić, kardinal Josip Juraj Štrosmajer, kardinal Juraj Haulik, čitava porodica Ljudevita Gaja, Franjo Rački, Ivan Кukuljević Sakcinski, ban grof Кuen Hedervari i drugi. Među znamenitim ženama u krugu njenih poznanica su bile: Draga Ljočić, Poleksija Teodorović, Jelena Dimitrijević, Nina Petrović, Jelica Belović Bernadžikovski, Кatarina Milovuk, Maga Magazinović, Zorka Janković i drugi (Stojaković 2007: 23).

[11] Među naznačajnije predstavnike filozofskog pravca poznatog kao mehanički ili vulgarni materijalizam ubrajaju se: Ernst Hekel, Karl Ludvig Bihner, Jakob Molešot i Karl Fogt. O idejama mehaničkog materijalizma Savke Subotić: Stojaković 2018: 22-36.

[12] Budimpešta (1881, 1885), Zagreb (1882), Novi Sad (1884), Antverpen (1885), Pariz (1889, 1900), London (1907) (Stojaković 2018: 81-97) .

[13] Zahtev za otvaranje srpskih devojačkih škola potpisale su: Sofija Pasković rođ. Kamber, Anna Demelić, Justina Vidak, Anna Pavlović, Julijana Radovanović, Anka Miletić, Jelena V. Jovanović, Aleksandra Maksimović i Savka Subotić.Srpske više devojačke škole otvorene su u: Pančevu (1874), Novom Sadu i Somboru (1875) (Stojaković 2018: 17-18).

[14] Ostavila je podatak, da „u vreme mira u prosvećenim državama ima oko 14. 000.000 stajaće voske“ i da se za izdržavanje „celog militarnog parka“ troši oko „9 milijardi na godinu.“ To je po njenom mišljenju bilo nedopustivo jer tih 14.000.000 ljudi, od kojih većina u cvetu mladosti, bili su ne samo „mrtav kapital“ već i „od grdne štete.“ Smatrala je da taj novac treba trošiti na „kulturne celi“ i „podizanje poljoprivrede” (Subotić prema Stojaković 2018: 36).

[15] Savka Subotić je jedna od naših prvih aforističarki, a sigurno prva čiji su aforizmi na engleskom objavljivani u američkim novinama (Stojaković 2018: 108, 155-168).

[16] Katarina i Nikola Desančić su imali tri kćeri. Najstarija Julijana, udata Polit je bila majka Savke Subotić. Srednja kći Marija se udala za srpskog književnika Miloša Hadžića-Svetića, a najmlađa kći Ana bila je majka Milana Savića, potonjeg književnika i sekretara Matice srpske i oca književnice, istoričarke filozofije, prevoditeljice Anice Savić-Rebac (Stojaković 2007: 4) .

[17] Jovan Subotić /Субботић/ (1817-1886) advokat, pisac i političar, bio je jedna od nauticajnijih ličnosti srpske kulturne elite u 19. veku (prim.aut).

[18] Mihailo Polit Desančić (1833-1920) političar i književnik, jedan od najuglednijih srpskih intelekstualaca u Austrougarskoj (prim.aut.).

[19] Dejan Subotić (1852-1920 ) je bio ruski general, između ostalog i član Vojnog saveta Ministarstva vojske Ruske Imperije. Ostavku na vojne funcije je podneo 1906. Počasni konzul Кraljevine Srbije na Jalti postao je 1918; Vojislav Subotić (1859-1923) je bio lekar, hirurg jedan od utemeljivača Medicinskog fakulteta u Beogradu; Branislav Subotić ( 1867-1914) je bio diplomata Кraljevine Srbije; Ozren Subotić (1873-1953) je bio novinar, pozorišni kritičar, pisac i putopisac, poznat po putpisima iz Кine objavljenim između dva svetska rata. U (O)poruci je pomenula kćerku Veru, koja je umrla u Osjeku, ali nije pisala o tragičnom gubitku dece Žarka i Vide koji su umrli u Novom Sadu tokom epidemije boginja (Stojaković 2018: 137-138).

Citiranje: Gordana Stojaković, "Savka Subotić," u ŽeNSki Muzej, 9. decembra 2019., https://zenskimuzejns.org.rs/savka-subotic-2/.
Kategorije
Biografije Politike i prakse

Milica Tomić

Gordana Stojaković

Čitaj mi. Trajanje 28 minuta
Milica Tomić, crtež prema arhivskoj fotografiji
Milica Tomić, crtež prema arhivskoj fotografiji

Milica Tomić (1859-1944), književnica, političarka i novinarka jedna je od sedam Vojvođanki  izabranih poslanica Velike Narodne Skupštine Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji, koja je izglasala prisajedinjenje Kraljevini Srbiji    

Književnica, političarka i novinarka Milica Tomić, rođena Miletić, osobena je ličnost našeg kulturnog i političkog nasleđa,  još uvek, zaklonjena senkom oca Svetozara Miletića – najznačajnijeg srpskog političara u Ugarskoj u 19. veku i supruga,  političara i publiciste, Jaše Tomića. Njeno delo se mora sagledati u kontekstu pokreta za emancipaciju žena u Vojvodini koja je u drugoj polovini 19.  i tokom dve decenije 20. veka bila sastavni deo ekonomskog, kulturnog i političkog miljea habzburške Kraljevine Ugarske. Sedamdesetih godina 19. veka u (današnjoj Vojvodini) otvaraju se više devojačke škole na srpskom i mađarskom jeziku, formiraju se pretežno humanitarna ženska udruženja u okviru nacija i konfesija. To je bilo vreme intenzivne političke aktivnosti Svetozara Miletića, zatim njegovih naslednika, te će Milica vrlo rano biti deo političkih i publicističkih napora srpske zajednice u Ugarskoj, budući da je epicentar dešavanja često bio u njenom porodičnom domu. 

Portret Milice Tomić (ROMS)
Portret Milice Tomić (ROMS)

Kao adolescentkinja, postala je najpouzdanija očeva saradnica u političkim poslovima. Na političku scenu javno je stupila sa nepunih 20. godina u vreme Miletićevog drugog tamnovanja 1876-1879, vodeći celokupnu očevu korespondenciju i objavljujući prve političke članke u Zastavi. Prve književne radove objavila je u nemačkom porodičnom časopisu Baštenska sjenica/ Die Gartenlaube[1].

Članice ženske čitaonice Posestrima u Novom Sadu (ROMS)
Članice ženske čitaonice Posestrima u Novom Sadu (ROMS)

Aktivistički rad u ženskim organizacijama Milica Tomić je 1881. započela u Dobrotvornoj zadruzi Srpkinja Novosatkinja. Njenim zalaganjem u Novom Sadu se 1905. osniva Poselo Srpkinja koje postaje Ženska čitaonica Posestrima 1910. Iste godine u Pragu je, na tragu afirmacije srpske narodne baštine nastale ženskim rukama, održana dugo pripremana izložba Srpska žena. Milica Tomić je dala doprinos da ovaj događaj bude još jedna uspešna akcija reprezentovanja nacionalnih vrednosti.

Srpska čitaonica u Novom Sadu je 1905. dozvolila članstvo i ženama i tako postala prva institucija kod Srba severno od Save i Dunava koja je izjednačila prava i obaveze muškaraca i žena, svojih članova. Osnivanje posebne čitaonice za žene, Ženske čitaonice Posestrima Milica Tomić je obrazložila drugačijim potrebama i mogućnostima žena koje su od kućnih poslova bile slobodne uglavnom nedeljom popodne i situacijom da mnoge starije žene nisu znale da čitaju, bar ne onako kako bi imale koristi od pročitanog. Cilj je bio stvoriti središte gde će se okupljati Novosađanke radi ličnog obrazovanja i društveno korisnog delanja. Ubrzo je Posestrima imala oko dve stotine članica koje su osnovale biblioteku i školu za one članice koje nisu znale da čitaju i pišu.

Milica Tomić je smatrala da je obrazovanje ratarki i žena iz zanatlijskih porodica važan, dugoročan zadatak. Kada sada ocenjujemo njen rad možemo kontatovati da je on bio  različit od aktivnosti najvećeg broja ženskih građanskih organizacija, baš zbog aktivnosti namenjenih ženama na selu. Članice Posestrime su tokom zimskim meseci u selima oko Novog Sada organizovale Ženska sela čiji su programi bili sastavljeni od predavanja, čitanja odabranih tekstova, ali i zabavnog dela u koji su spadali pesma i svirka. Ovde možemo naći poveznicu sa aktivističkim delom Savke Subotić o podučavanju žene sa sela kao konstantnoj obavezi obrazovanih građanki. Takođe, novina u ženskom aktivizmu, koji je utemeljila Milica Tomić, bila je u načinu rada, tada osnovanog, Dobrotvornog društva Ženske čitaonice Posestrima. Sve članice društva su uplaćivale lična sredstva u zajednički fond iz koga se pomagalo bolesnim i kod sahranjivanja siromašnih članica. Time se svima bez razlike na klasu, kojoj su članice organizacije pripadale, omogućavao ravnopravan status i aktivno učešće u ispunjavanju zajedničkih ciljeva i sestrinstvu. Ženskojčitaonici Posetrima ugarske vlasti su oduzele novac i zabranile rad 1914. Po završetku Prvog svetskog rata, organizacija je obnovila rad, a 1919. je imala oko tri stotine članica. U popisu organizacija koje su bile u sastavu Narodnog ženskog saveza Kraljevine SHS nalazimo dve Ženske čitaonice Posestrima jednu iz Novog Sada, a drugu iz Vukovara. To je bio rezultat ideje Milice Tomić da se i u drugim mestima osnuju slična udruženja Srpkinja, te su pravila i ciljevi organizacije bili dostupni zainteresovanim ženama.     

Saradnice i saradnici časopisa Žena (ROMS)
Saradnice i saradnici časopisa Žena (ROMS)

Milica Tomić je osnovala i bila glavna urednica[2] časopisa i kalendara Žena, (uz Ženski svet), u tom periodu jedinog novosadskog časopisa za žene na srpskom jeziku, bez frivolnog sadržaja, koji je kontinuirano izlazio u periodu 1911-1914 i 1918-1921. Sadržaj časopisa dobrim delom je strukturiran po modelu koju su sredinom 19. veka ustanovili nemački časopisi/novine za žene kao što je prvo političko glasilo za žene u Nemačkoj, Ženske novine (Frauen-Zeitung) Lujze Oto[3], a zatim njen novi časopis Novi putevi ( Neue Bahnen), te Žena (Die Frau) Helene Lange[4].

Prva naslovna strana časopisa Žena (ROMS)
Prva naslovna strana časopisa Žena (ROMS)

Časopis Žena je bio sasvim angažovan list, koji se bavio pitanjima emancipacije žena i koji je potsticao žensko stvaralaštvo na svim poljima života i rada. Značaj je bio utoliko veći jer je otvoreno zagovarao politička prava za žene (pravo glasa) i pravo na politički rad. Milica Tomić je bila najodgovornija za osnovni ton časopisa koji se prepoznaje po aktuelnim i korisnim temama, koje su imale zadatak da obaveste, pouče i podstaknu žene na različite aktivnosti o čemu svedoče naslovi nekih njenih članaka[5].

U časopisu su redovno objavljivani tekstovi o ženskim skupovima u Evropi, iskustvu žena u borbi za pravo glasa u Evropi i SAD, reformi braka, vaspitanju dece, higijeni, radu ženskih udruženja i organizacija. Veliki prostor je dat temama u vezi sa obrazovanjem žena, naročito univerzitetskim obrazovanjem kao i primerima uspešnog završetka školovanja Srpkinja na stranim univerzitetima. Milica Tomić je prva žena koja je ukazala na nedostojan položaj srpskih žena, njihovu preopterećenost i nemogućnost da se posvete potomstvu, oslanjajući se na podatke o smrtnosti dece do 7. godina sa početka ovog veka, koja je od svih naroda u Ugarskoj bila najveća kod Srba. Pisala je i o ostalim pojavama zaostalosti srpske porodice: praznoverju, nehigijeni, strahu od lekara. Zabeležila je da u srpskim ratarskim kućama nema čistoće, da žene ne znaju kako da neguju sebe, ukućane, naročito decu i zato je predlagala osnivanje kurseva za domaćice po modelu koji je uspešno primenjen u Švedskoj.

Promenjena naslovna strana časopisa Žena (ROMS)
Promenjena naslovna strana časopisa Žena (ROMS)

Jedna od  tema u fokusu časopisa  je bio i ekonomski položaj zaposlenih žena, ili kako je u časopisu zabeleženo o besramnom isisavanju energije žena i njenog rada (M.K. 1918: 232). Radilo se o tome da je žena u svetu rada bila nadničarka kojoj su određivani samo slabo plaćeni, lakši i pomoćni poslovi. Nije bilo zanatskih škola za žena, nisu je primali u zanatske radionice, a gde je to i bilo (stolarske radionice) nisu joj dali da nauči zanat već samo jedan deo te su je tako bedno plaćali. Čak i u slučajevima kada je žena imala jednako obrazovanje i jednaki rad kao muškarci (kao učiteljice), ona je imala nižu nadnicu. Iskustvo žena u svetu rada u odnosu na nadnicu koju su dobijale bilo je opisano kovanicom „niti da žive, niti da umru“[6] (Isto, 232-233).

Posvećenost kritičkoj analizi socijalnih, kulturnih i upravnih pitanja koja je konstantno negovana u Ženi nastavljena je tekstovima o prilikama u novoj državi,  Kraljevini SHS. Tako saznajemo o nestašici i skupoći životnih namirnica, o spekulantima, grabljivcima, krvopijama koji su gulili, vređali i izdavali narod, a posle zadržali pređašnje pozicije prerušivši se u rodoljube, o sporosti u rešavanju važnih državnih, socijalnih i upravnih pitanja, o neiskrenosti, sebičnosti, slavoljublju pojedinaca na pozicijama moći.

1912 Zena broj 1 Poziv na pretplatu (ROMS)
1912 Zena broj 1 Poziv na pretplatu (ROMS)

Milica Tomić je tokom poslednje četiri godine izlaženja časopisa bila suočena sa velikim problemima zbog neredovnog plaćanja pretplatnica/pretplatnika. Žena je štampana na veresiju sve dok dug nije narastao na 106.000 kruna. Posleratne prilike u kojima je živelo stanovništvo Vojvodine nisu bile povoljne za opstanak časopisa, te je isti ugašen. U jednom od poslednih tekstova Milica Tomić je napisala:

Nemojte strepeti, da ću moliti kakve priloge, i ako je reč da treba da se održi „Žena“… Pokazalo se da je rad i upliv ženin pomogao tome da smo mi žene, makar u Vojvodini , dobile pravo glasa za državni sabor prilikom poslednjih izbora. Ne držim, da se uvođenje ženskog prava glasa ne bi moglo izvesti i da nema ženskog lista, ali ako ga ne bude osećaću neki zazor a sigurna sam i drugi… (Tomić 1920:39).   

U knjizi Srpkinja njezin život i rad, njezin kulturni razvitak njezina narodna umjetnost do danas savremenice su  pozitivno ocenile značaj Žene[7] stavljajući u prvi plan kulturnu misiju časopisa uz nadu da će uspeti da okupi srpske književnice i izađe iz kruga samo jedne partije. Ako uzmemo u obzir činjenicu da u Novom Sadu od 1886. izlazi Ženski svet, još jedan mesečnik za žene na srpskom jeziku, vlasništvo Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja (kasnije Dobrotvornih zadruga Srpkinja), onda moramo konstatovati da je Milica Tomić imala težak zadatak da se izbori za publiku. Ženski svet se obraćao različitim slojevima unutar korpusa Srpkinja u Austrougarskoj, Srbiji, Bosni i Hercegovini i SAD, prateći rad dobrotvornih zaduga, donoseći književne radove žena (afirmisanih i neafirmisanih), vesti o radu uspesima žena i ženskih organizacija u okruženju i Evropi, popularno obrađene teme o pedagogiji, medicini, higijeni… (Stojaković 2013). Ženski svet se oslanjao na moćne fondove ženskih organizacija Srpkinja kao i na već formiranu mrežu distribucije i dopisništva. Žena se obraćala onom korpusu žena koje su iskoračile napred boreći se za pravo na rad i poštenu nadnicu, te politička prava za sve. Bile su to one žene koje su smatrale da je “umrla ona pripovetka da je zbog žena propalo carstvo srpsko na Kosovu…”  a to nije bila ni brojna ni moćna grupa (Uredništvo Kalendara Žene 1911: 3).

Milica Tomić zaslužuje da uđe u evropski udžbenik istorije feminizma najpre zbog činjenice da je sa Julkom Ilijć[8] na delu pokazala mogućnosti i snagu ženskog aktivizma u političkoj borbi. U okrilju Ženske čitaonice Posetrima one su 1907. skupile[9] 30.000 ženskih potpisa protiv zakona kojim se uvodi mađarski jezik kao nastavni u sve škole u Ugarskoj. Politički diskurs povezanosti ženskog i nacionalnog bio je u fokusu užeg kruga aktivistkinja Posestrime predvođenih Milicom Tomić, što nije bila ekskluzivna tekovina srpske zajednice u Vojvodini. Kako piše Gizela Bok „svi ženski pokreti delovali i reagovali u svom nacionalnom kontekstu pogotovo u fazama nacionalne demokratizacije i kad se radilo o pravnom položaju i političkoj participaciji, ali i vezi sa kolonijalizmom ili imperijalizmom“ (Bok 2005: 191).

O aktivnosti Srpkinja povezanoj sa prvom formalno osnovanom strankom Srba u Ugarskoj svedočio je M.K. (Mita Klicin) napisavši da je “naše ženskinje stupilo u redove srpske slobodoumne stranke[10] pa je te redove znatno popunilo … U političkoj borbi ne mnogim mestima je ženskinje rešilo borbu u narodnu korist” (M. K. 1920: 64).

Politička borba žena predvođenih Milicom Tomić nije bila potpuno uklopljena u nacionalno, a to dokazuje i saradnja sa Rožom (Rožikom) Švimer[11], jednom od najznačajnijih ugarskih i svetskih feministkinja. One su bile saradnice i saborkinje u borbi za žensko pravo glasa u kojoj je Švimer bila predvodnica. U Ugarskoj su se za žensko pravo glasa zalagali socijaldemokrati i neki poslanici Mađarske nezavisne stranke, a kod Srba u Ugarskoj Srpska narodna radikalna stranka, te u tom sklopu i grupa žena oko Milice Tomić. Aktivnosti koje je Roža Švimer preduzimala na planu borbe za žensko pravo glasa redovno je sa odobravanjem praćena u časopisu  Žena. Ozbiljne napore, da borbu za žensko pravo glasa učini vidljivom, koje je Švimer preduzimala tokom predizborne  kampanje, uključujući i opise šikaniranja koje je tom prilikom doživljavala, urеdništvo Žene je sa pratilo sa jasnim poštovanjem za aktivizam i posvećenost koji je Švimer uvek pokazivala. Čak, može se reći da je aktivistički elan i upornost Rože Švimer bio inspiracija ženama predvođenih Milicom Tomić jer su iste  povezivali sa prilikama u srpskoj zajednici toga doba. Najpre, bile su ponosne što je Roži Švimer bilo bez uslovljavanja dozvoljeno da govori na predizbornom zboru u Novom Sadu a zatim, jer su ohrabrene iskoracima koje je Švimer pravila u javnom prostoru Srpkinje tražile da se ženama, pored obaveza koje su im nametnute kroz plaćanje poreza za crkve i škole, budu omogućena i prava da biraju i budu izabrane u „crkvene supštine” („Ženskinje i izborno pravo u Ugarskoj” 1911: 317-318).

O neposrednim kontaktima Rože Švimer i Milice Tomić svedoči prepiska, delom objavljena u časopisu Žena povodom VII kongresua Internacionalne alijanse za žensko pravo glasa (IWSA) koji održan u Budimpešti od 15-20.07. 1913. Tada je Roža Švimer preko Milice Tomić poslala poziv[12] srpskim sestrama da u što večem broju prisustvuju tom najznačajnijem događaju ženskog aktivističkog korpusa na internacionalnom planu. Milica je pozdravila poziv i pored toga što su ženske organizacije Srpkinja u Ugarskoj odbijale da pristupe Savezu ugarskih ženskih društava jer su procenile da u njemu ne mogu da ispoljavaju sopstvene nacionalne interese:

„Ovo je lepa pažnja i usrdan poziv naših sestara mađarske narodnosti i mi treba da se zaista sestrinski odazovemo i u što većem broju odemo na tak kongres, jer su to pobornice ženskog prava glasa, te s njima zajedno treba da i mi naš glas podignemo u borbu za to pravo, koje će nam, ako ga izvojujemo, doneti bogatog ploda na svima poljima: društvenom i kulturnom…” (Stojaković 2012: 34).

Može se čak reći da su aktivistički napori žena okupljenih oko Milice Tomić, ali i uglednih pojedinki kao što je bila Savka Subotić, bili deo borbe za žensko pravo glasa dela političkih snaga u Ugarskoj koji su rezultirali donošenjem ugarskog Izbornog zakona, koncem 1918. koji je biračko pravo omogućio ženama koje su navršile 24. godine, koje su najmanje šest godina državljanke Ugarske i koje umeju da čitaju i pišu na bilo kojem jeziku koji se u Ugarskoj govorio. U isto vreme u Vojvodini (u koju je bez borbe tokom novembra 1918. ušla vojska Kraljevine Srbije) je Srpski Narodni Odbor, koji je sazvao Veliku Narodnu Skupštinu Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji, dao biračko pravo muškarcima i ženama iznad 20. godina („Pravo žene u novim zakonima”. Žena 1918: 626). „Na svakih hiljadu srpskih, bunjevačkih i ostalih slovenskih duša birali su po jednog poslanika” (Dožić prir. 2018: 231). Tada je izabrano sedam[13] žena: Milica Tomić (Novi Sad), Mara Jovanović (Pančevo), Katica Rajčić, Olga Stanković, Taza Manojlović, Mara Malagurski i Manda Sudarević (sve iz Subotice) (Isto, 232). Skupština je 25. novembra 1918. jednoglasno donela odluku o prisajedinjenju Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji.

O privatnom životu Milice Tomić, dosta se zna, kako u vezi sa njenom primarnom porodicom, tako i sa potonjom. Anka (rođ. Milutinović) i Svetozar Miletić imali su devetoro dece od kojih su u životu ostali prvorođena Milica i sin, Slavko, dest godina mlađi od sestre. Svetozar Miletić je svojoj kćerki obezbedio privatne profesore, jer redovno školovanje namenjeno devojkama nije odgovaralo mogućnostima, inteligenciji i talentima koje je Milica pokazivala. Ona se školovala u Novom Sadu, Pešti i Beču. Studije medicine nije upisala jer je, u vreme kada je trebalo da ode na studije, preuzela na sebe deo Miletićevih političkih obaveza. Govorila je mađarski, francuski, nemački i engleski jezik.

Za srpskog političara, novinara i publicistu Jašu Tomića (1856-1922) udala se 25. oktobra 1885, a on je  na Tucindan – 5. januara 1890, braneći čast, kompromitovanu navodnim Miličinim pismom, ubio oponenta, političara i publicistu, Mišu Dimitrijevića (1846-1890). Milica Tomić je, preko lične prepiske, nastale mnogo pre udaje za Jašu Tomića, postala žrtva političkih obračuna započetih u novimama (Branik–Zastava), kulminiralih čaršijskim pričama, a okončanih tragedijom, koja nikom nije donela dobro. U odbranu Jaše Tomića organizovao se masovni pokret Novosađanki, koje je predvodila Amalija Stratimirović (1821-1911)[14]. Milica je u tim teškim trenucima pružala punu podršku suprugu, kao i mnogo godina kasnije, tokom Prvog svetskog rata, kada su Jašu Tomića, austrougarske vlasti zatvarale i internirale.

Pored uredničkog posla za časopis i kalendar Žena, pisala je članke koje je objavljivala u časopisu i kalendaru Žena, novosadskoj Zastavi, Letopisu Matice srpske (1926). Objavila je dve publikacije doprinos istoriji polemičkih tekstova u nas: Izvrtanje nije- svetlost – odgovor g. M. Dimitrijeviću (1886) i Nekoji “Prijatelji” Miletićevi (1886). Bavila se prevodilačkim radom, pre svega za potrebe časopisa Žena. Savremenice su, priznavši značaj Miličinog rada, uvrstile među najznačajnije žene toga doba u knjizi Srpkinja njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas (1913).

Posle smrti supruga, 1922. povukla se iz javnog života. Umrla je u Beogradu u 85. godini. Poleksija D. Dimitrijević-Stošić zabeležila je trenutak njenog ispraćaja do konačnog odredišta: “Umrla je tiho i skoro zaboravljena u Beogradu  (28.) 11. 1944. Na poslednjem putu veliku ženu pratila je mala povorka rođaka i prijatelja. Jedan nepoznati govornik održao je kratak, ali neposredan i topao govor”. Na kućama u kojima je živela u Novom Sadu  (Zmaj Jovina 23 i Dunavska 14[15]) do skoro nije bilo nikakvog obeležja. Jedna ulica u novosadskom naselju Gornje livade nosi njeno ime.

Literatura

  • Алексијевић, Властоје. „Милица Јаше Томић“ Дело бр. 58-62. 1940, Портрет.
  • Беловић – Бернаджиковски, Јелица, ур. Српкиња њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас. Сарајево: Добротворне Задруге Српкиња из Ирига, Сарајево, 1913.
  • Bok, Gizela. Žena u istoriji Evrope: od srednjeg veka do danas. Beograd: Klio, 2005.
  • Варађанин, Аркадије . Споменица двадесетпетогодишњег рада Добротворне Задруге Српкиња Новосадткиња (1880.-1905.). Нови Сад: Добротворна Задруга Српкиња Новосаткиња , 1904.
  • Димитријевић-Стошић, Полексија. „Заборављена Милица Томић“. Политика, 8.06.1969.
  • „Женскиње и изборно право у Угарској“. Жена бр. 5 (1911): 317-318.
  • Дожић, Љиљана, прир.Записници привремених органа власти у Новом Саду 1918-1919. Едиција Присаједињење књ. 7. Нови Сад: Музеј Војводине и Архив Војводине, 2018.
  • Jelačina B. i Jelačina M. „Sadržaj časopisa Žena 1911-1914“. Diplomski rad, Ženske studije i istraživanja u Novom Sadu, 2002.
  • М.К. „Кратка повесница женског покрета.“ Жена бр. 5 (1918): 230-234.
  • М.К. „Садашњост и будућност наших женскиња.“ Жена бр. 2. (1920): 64.
  • Петровић, Надежда, прир. Библиографија књига женских писаца штампаних у Војводини, Србији, Јужној Србији, Црној Гори до свршетка године 1935. Београд: Удружење универзитетски образованих жена, 1936.
  • „Право жена у новим законима“. Жена бр. 10 (1918): 626.
  • Stojaković, Gordana. „Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, Gordana. „Miica Tomić (1859-1944)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 132-134. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, Gordana. „Amalija Stratimirović (1821-1911)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 79-80. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, Gordana. „Julka Ilijć (1855-1939)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 118-120. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, Gordana. „Contribution for the history of women in Novi Sad“. Bulletin of the Federal Ministry of National and Etnic Communities 7 (2002): 27-28.
  • Stojaković, Gordana. „Tomić Milica“. Enciklopedija Novog Sada knj. 28. ur. Dušan Popov. 226-229. Novi Sad: Novosadski klub, 2007.
  • Стојаковић, Гордана. „Милица Томић.“ Женско питање: Часопис Жена /Милица Томић. ур. Весна Недељковић Ангеловски, 5-16. Нови Сад: Музеј града Новог Сада, 2012.
  • Стојаковић, Гордана. „Милица Томић – феминистичко наслеђе које траје“. Женско питање: Часопис Жена /Милица Томић ур. Весна Недељковић Ангеловски, 17-38. Нови Сад: Музеј града Новог Сада, 2012.
  • Stojaković, Gordana. „Women`s World (1886-1914): Serbian Women`s Laboratory as an Entrance into the Public Sphere“. Serbian Studies: Journal of the North American Society for Serbian Studies 25 ( No 1). ed. Ljubica D. Popovich and Lilien F. Robinson (at al.). 21-58. Bloomington: Slavica Publisher, Indiana University, 2013.
  • Стојаковић, Гордана. „Милица Томић- феминистичко наслеђе које траје“.Поуке и полемике / Милица Милетић Томић. Приредила Вера Копицл, 7-17. Нови Сад: Савез феминистичких организација (Ре)конекција, 2017
  • Stojaković, Gordana i Svetlana Kresoja. „Milica Tomić.“ Ženska imena Novog Sada – Vodič za ljubitelje alternativnih tura. 30-31. Novi Sad: Turistička organizacija Grada Novog Sada, 2014.
  • Томић, Милица. „Пријатељима и пријатељицама Жене“. Жена бр. 1 (1920): 39-40.

Prilozi

Rukopisno odeljenje Matice srpske (ROMS) 45.043 – Pismo Milice Tomić Trivi Militaru (1913) o pomoći za distribuciju Kalendara Žena za 1914. Pismo je objavljeno uz dozvolu Predsedništva Matice srpske i  ne može se preuzimati.

[1] Die Gartenlaube je bio prvi masovno prihvaćen i rado čitan ilustrovani časopis za čitavu porodicu na nemačkom govornom području. Osnovan je 1853. u Lajpcigu. Sadržaj časopisa je preteča svih kasnijih koji su bili namenjeni porodicama pretežno srednje klase: poezija, kratke priče, bogate ilustracije, biografije poznatih osoba i neizbežni tekstovi u vezi sa popularizacijom naučnih dostignuća, pretežno u vezi sa prirodnim naukama i medicinom (prim.aut).

[2] Milica Tomić nije bila ni prva, ni jedina Novosađanka vlasnica, urednica nekog lista. Od Novosađanki uredničkim poslom (neke su bile i vlasnice istih) bavile su se: Viktorija (Risaković) Jugović,  urednica Lista za zabavu, pouku i gospodarstvo Fruškogorac koji je izlazio svake subote tokom 1906. i 1907. u Petrovaradinu; Zorka Lazić, vlasnica i urednica Vrača pogađača u periodu 1904-1914.  da bi od 1918. do 1930. izdavala i uređivala Dečije novine; Zorka Hovorka  vlasnica i urednica  lista Srpsko cveće, koji je tokom 1905/6. izlazio u Pragu. Prema knjizi Naša žena u književnom stvaranju Vlastoja D. Aleksijevića čini se da je Julijana Radivojević bila prva novinarka i urednica kod nas. Isti izvor  beleži da je Julijana 1829. uređivala almanah Talije, ali se ne navode bilo kakvi drugi podaci o novinarki i o almanahu. Nek ostane zabeleženo i to da su dve sveske književnog godišnjaka  Bačka vila (1841-1845), štampane u štampariji vlasništvo Katarine Janković,  a da su  među Novosađankama prenumerantima bile: Ana Milutinović, Elena Komlenski, Persida Gaičinović i Sofija Marković (Stojaković 2001: 47).  

[3] Lujza Oto /Louise Otto-Peters (1819-1895) je jedna od majki osnivačica sifražetskog pokreta u Nemačkoj, autorka koja se dobar deo života izdražavala pišući angažovane tekstove, novele, romane…Zalagala se za  ista prava za muškarce i žene na ličnom, ali i na planu  ekonomije i politike. Ženske novine Oto je osnovala odmah posle 1848, a ubrzo je morala da napusti Lajpcig jer je u Saksoniji bilo zabranjeno da žena bude urednica. Tako je do 1853. list izdavala u Geri u Tiringiji. Godine 1855. osnovala je i do 1895. bila glavna urednica Novih puteva . Gradovi u Tiringiji su bili često odredište za školovanje srpskih đaka a prva školovana pedagoškinja bila je Varvara (Beta) Varađanin koja je završila školovanje u Goti. Njen suprug Arkadije Varađanin, urednik Ženskog sveta takođe se školovao u Goti, te su informacije i nova znanja širena u Nemačkoj bila često usvajana i prenošena u srpsku zajednicu na jugu Habzburške monarhije  (prim.aut.).    

[4] Helena Lange /Helene Lange (1848-1930) je bila nemačka pedagoškinja i  jedna od  nauglednijih feministkinja koja je osnovala Nemačko udruženje žena učiteljica (Allgemainen Deutschen Lehrerinnenverein), Nemačko udruženje žena (Allgemainen Deutschen Frauenverein), časopis Žena (Die Frau) … (prim.aut).

[5] „Dr. Kornelija Rakić”, „Ženska čitaonica”, „Kako da se oblačimo”, „Sestrinska pomoć”, „Prvi plod ženske čitaonice”, „Jedno neobično dete”, „Naše devojačke škole”, Škole za domaćice” (1911), „Jedna zagonetka„, „Žene napred„,  „Srpsko društvo Crvenog krsta”, „Iz bolnice u bolnicu”, „Žena u kujni (iz predavanja jednog doc.univerziteta„, „Šta treba imati na umu kada kupujemo tkanine?” (1912),  „Sitnice o jelu i kujni, koje nisu sitnice„, „Kaži mi šta jedeš, pa da ti kažem šta će te snaći” ..(1913)… (Stojaković 2017: 9).

[6]  O životu radnica u Ugarskoj zabeleženo je sledeće: Ta mala plata i nadnica primorava ženskinje da se loše odeva, loše hrani, održava je u nekom nečovečnom položaju. Ubija joj volju i raspoloženje za život i često primorava da trguje lepotom. Taj joj položaj skraćuje znatno život. Kod fabričkih radnika bilo je u Ugarskoj (pri poslednjem popisu 1910. god.) prosečan život radnika 43 godine, a  prosečan život radnica samo 26 godina. Tamo u borbi za  život one ginu skoro isto tako kao i muškarci na bojnom polju.. (M.K. 1918: 234).

[7] O časopisu je u knjizi Srpkinja njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas Jelica Belović-Bernadžikovska napisala: ”Mesečni časopis Žena vrši svoju kulturnu misiju na opšte dopadanje. Odziv je do sada zadovoljavajći, te ako taj časopis naše ženskinje svojski i na dalje prigrle, biće mu opstanak osiguran i moći će da u svoje kolo uzme sve srpske književnice…Žena (Novi Sad) je list samo jedne političke stranke, te se tu kupe samo žene ovog političkog programa..” (Stojaković 2017:  11).

[8] Julka Ilijć (1855-1939) je bila bliska saradnica Milice Tomić. Učestvovala je u prikupljanju 30.000 ženskih potpisa protiv zakona koji je uvodio „mađarizaciju“ u škole. Potpise je predala narodnim prvacima na velikom narodnom zboru održanom u Velikom Bečkereku 1907. a tom prilikom je i govorila. Dvadeset godina kasnije učestvovala je u osnivanju Ženske stranke u Novom Sadu  (Stojaković 2001: 118-120). 

[9] …  A kad je došla u pitanje naša škola, kad nam htedoše da pomađare nastavu, onda se naše malo društvo diglo na noge, zašlo je po celoj varoši, pisalo na sve strane Ugarske, gde ima Srpkinja i prikupilo protiv tog predloga 30.000 potpisa naših žena. Te smo potpise predale na bečkerečkom zboru g. dr. Jovanu Manojloviću, poslaniku uzdinskog sreza i kad je on o tom pitanju govorio na ugarskom saboru, metnuo je na predsednički sto dve debele povezane knjige sa tih 30.000 ženskih potpisa…(Stojaković 2012: 18).

[10] Srpsku narodnu slobodumnu stranku osnovao je Svetozar Miletić 1869. Ista se 1887.  raspala na dve stranke Srpsku narodnu liberalnu stranku i Srpsku narodnu radikalnu stranku, koju je predvodio Jaša Tomič (prim.aut.).

[11]Rózsa Bédy-Schwimmer / Rosika Schwimmer  (1877 – 1948) . Godine 1903. osnovala je Ugarsko udruženje zaposlenih žena – Munkásnö Egyesülete a 1904. Savez ženskih udruženja – Nöegyesületek Szövetsége u Ugarskoj, 1904. Feminističko udruženje Ugarske -Feministák Egyesülete. Osnovala je i uređivala časopis Žena i društvo- A Nö és a Társadalom  koji se od 1914. zvao Žena- A Nö.  Godine 1913. Roža je sa članicama Feminističkog udruženja Ugarske u Budimpešti od 15-20.07.1913. organizovala VII kongres Internacionalne alijanse za žensko pravo glasa (IWSA). Bila je prva žena koja je pozvana da govori u Komitetu za spoljne poslove Donjeg doma Britanskog parlamenta (British House of Commons Foreign Affairs Committee) 1909. Godine 1915. na inicijativu vodećih evropskih feministkinja, među kojima je bila i Švimer, je stvoren  Internacionalni ženski komitet za permanentni mir – International Committee of Women for Permanent Peace, posle Internacionalnog kongresa žena – International Women’s Congress u Hagu. Umrla je u Njujorku.

[12]„ …Urednik časopisa Žene, Milica Jaše Tomića, dobila je od gđe Rožike Švimer ovako pismo: ‘Kako se približuje dan, kad će se održati naš kongres, to nam je mnogo stalo do toga, da u naše kolo prikupimo sve ono ženskinje, koje se za ženski pokret interesuju.  Naročito nam je do toga stalo da i ženskinje ostalih narodnosti Ugarske pozdravimo kao učesnike našeg kongresa. Jer mi, koje smo organizovane na osnovu međunarodnosti, tražimo prijateljsku zajednicu sa raznim narodnostima cele države u radu za opšte interese.

Vrlo bi vam bili zahvalni, kad bi se potrudili, da zainteresujete što više članova iz Novog Sada za naš kongres. Mi polažemo na to da što više Srpkinja možemo pozdraviti kao učesnice našeg kongresa. Mi uveravamo naše sestre Srpkinje, da ćemo ih svesrdno i puno pažnje primiti, neka se samo u što većem broju našem kongresu pridruže.

„U nadi da ćemo i Vas, poštovana gospođo, ovde pozdraviti, prijateljski Vas pozdravlja   Rožika Švimer“. (Stojaković 2012: 32).

[13] U časopisu Žena zapisana su imena  šest žena. To je greška. Verovatno je omaškom u Ženi izostavljeno ime Taze Manojlović.  Videti: „Oslobođenje Srba“. Žena br. 10. (1918): 625.

[14] U odbranu Jaše Tomića formirao se masovni pokret Novosađanki predvođenih tada sedamdesetogodišnjom Amalijom Stratimirović. Peticiju za pomilovanje, koju je potpisalo ”preko 3000 žena i devojaka” 1892. Amalija odnosi u Peštu ministru pravde Silađiju (Szilágyi Dezső), koji je, prema pisanju Zastave, saslušao deputaciju uz uveravanje da će uraditi sve što bude moguće, a prema pisanju Branika isti ministar je delegaciju primio forme radi, uzgred. Amalijin govor u „sabornici zemaljskoj“ prenela je Zastava: “Vaša Ekselencijo! Mi ovde sakupljene ženskinje smo tako slobodne Vašu Ekselenciju ponizno umoliti, za milostivo zauzimanje, kog Njegovog Veličanstva u stvari Jaše Tomića. Mi smo juče u tom pogledu predale kabinetskoj kancelariji Nj. V. prepokornu molbu sa 3017. ženskih potpisa radi pomilovanja istog Jaše Tomića, koji je osuđen zbog događaja, koji je poznat i Vašoj Ekselenciji, te će mi Vaša Ekselencija dozvoliti, da toliko napomenem da je uvreda, koja je nanesena Jaši Tomiću takove prirode, koja svaku meru prevazilazi, pa je on, doveden do krajnosti, učinio to delo za odbranu ženske časti. Držim dakle, da u takom izuzetnom slučaju, gde se uskratila svaka kavaljerska zadovoljština, nije mogao drugačije da postupa, pa bi to isto učinio svaki drugi čovek, koji drži do svoje časti. Mi molimo dakle ponovno, da Vaša Ekselencija blagoizvoli milostivo uvažiti našu poniznu molbu” (Stojaković 2001: 79-80).

[15] Na kući Miletića u Dunavskoj ulici 2018. postavljena je spomen-ploča koja svedoči o delu ove znamenite Novosađanke. Inicijativa za obleležavanje rodne kuće MiliceTomić (rođ. Miletić) potekla je još 2009. od aktivistkinja i aktivista okupljenih oko Ženskih studija i istraživanja u Novom Sadu , Kamernog  pozorišta muzike „Ogledalo“ i Ivane Inđin,  da bi 2011/2012 Skupština Grada Novog Sada, zahvaljujući istrajnosti Vere Kopicl,  odobrila realizaciju iste. Međutim, tek je 2018. ista realizovana na način da je aktuelna ženska politička mreža preuzela zasluge, za već izboren i odobren plan,  bez priznanja i pominjanja  prethodnih napora aktivistkinja i aktivista. Slično tome, 2018. Skupština AP Vojvodine je odlučilada Nagrada za ravnopravnost polova Milica Tomić bude nadalje  pokrajinsko priznanje. Nagrada za ravnopravnost polova, kako je prvobitno ustanovljeno, dodeljivao je Pokrajinski sekretarijat za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova, a prvi put je uručena prof. dr Svenki Savić 2003 (prim.aut.).  

Citiranje: Gordana Stojaković, "Milica Tomić," u ŽeNSki Muzej, 9. decembra 2019., https://zenskimuzejns.org.rs/milica-tomic-2/.
Accessibility by WAH