Gordana STOJAKOVIĆ*
U ovom radu ću metodom analize diskursa odabranih tekstova Ženskog pokreta i drugih izvora pokušati da dam doprinos rekonstrukciji feminističkih ideja, teorijskih postavki i aktivnosti u Kraljevini SHS (Jugoslaviji). Odabrala sam da to uradim kroz tri događaja.
Prvi je polemika članica Ženskog pokreta i Ženske stranke u vezi sa načinom delovanja u javnoj sferi. U ovom slučaju časopis Ženski pokret nije bio otvorena platforma za debatu obe grupe feministkinja, te se ona odvijala i u listovima Politika i Vreme što će takođe biti dokumentovano.
Drugi je prilog, u tri poglavlja, o teorijskim postavkama feminizma aktuelnim tokom snažnih aktivnosti feministkinja Alijanse ženskih pokreta u Kraljevini Jugoslaviji u periodu 1933-1934. za žensko pravo glasa i protiv mera štednje koje su značile otpuštanje žena i ugrožavanje njihovog već nesigurnog položaja.
Treći događaj je Statut žena Alijansa Ženskih pokreta Kraljevine Jugoslavije, dokument koji je tačno određivao ekonomski i socijalni položaj žena u Kraljevini Jugoslaviji. Ovaj dokument je bio namenjen Društvu naroda, ali je prvo predat Međunarodnoj alijansi za žensko pravo glasa na zasedanju u Cirihu 1937.
Cilj rada je da rekonstrišem deliće bogatog i sasvim potisnutog jugoslovenskog feminističkog iskustva nastalog između dva svetska rata, a objavljenog ili prećutanog u Ženskom pokretu i tako ukažem na značaj ovog časopisa i fenomen odsustva (prećutkivanja, pa i nipodaštavanja) znanja o sopstvenoj feminističkoj baštini.
Ključne reči: feminizam, Jugoslavija, Statut žena, Ženski pokret, Ženska stranka
Ženska stranka ili Ženski pokret: stranka vs. kulturno-prosvetno društvo
Postoji situacija u istoriji jugoslovenskog feminizma koja pokazuje da Ženski pokret nije bio sasvim otvorena platforma za sve feminističke planove. Činjenica je da aktivističkom i ideološko-teorijskom životu Ženske stranke nije dat prostor u časopisu Ženski pokret. Zato će poglavlje koje sledi biti posvećeno sporu o načinu feminističkog delovanja u javnoj sferi pokrenutom početkom 20. veka koje nije našlo mesta u najvažnijem feminističkom glasilu toga doba.
Ženska stranka je jedinstvena pojava u političkoj istoriji Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca, jer je bila politička platforma aktivizma potlačene polovine stanovništva. Prva organizovana politička formacija obespravljenih žena nije bila dugog veka, ali ne zbog nesloge žena ili njihovog nesnalaženja u javnom i političkom prostoru države, već zbog diktature kojom su ukinute sve političke partije. Ženska stranka je osnovana[1] u Beogradu 7. maja 1927. a prestala je sa radom 6. januara[2] 1929. kada je kralj Aleksandar raspustio Narodnu skupštinu, zabranio rad političkih partija i sindikata.
Osnivačice Ženske stranke su u Osnivačkom manifestu zapisale da su pristupile organizovanju stranke jer su bile ubeđene „da jedino kroz čvrstu i jaku organizaciju“ mogu odgovoriti zadacima koje ženama nameće aktuelni trenutak, a to je da se kao građanke moraju što pre osposobiti za politički život („Osnovana je ženska stranka. Naše žene osnovale su žensku stranku da se preko nje bore za politička prava.“ Politika, 8. 05. 1927: 6). Na tom putu „buđenja društvene i političke svesti kod žena na zadobijanju pravne i političke ravnopravnosti“ članice Ženske stranke bile su spremne da sarađuju „sa svim političkim partijama koje ih budu pomagale“ (Isto, 6). Istovremeno su ocenile da su kao žene bile primorane da se „grupišu u zasebnu političku organizaciju“, jer su bile „svrstane u red bića drugog ranga“ (Isto, 6). Ženska stranka se u Osnivačkom manifestu odredila prema drugim ženskim udruženjim i asocijacijama tvrdnjom da jeste da su „ona izraz ženske delatnosti i ženskog socijalnog rada,“ ali da prema organizaciji rada i taktici delovanja ne odgovaraju političkim zadacima koje društveni trenutak nameće (Isto, 6). Ipak, budući da posredno rade „na ostvarenju feminizma“ Ženska stranka će podržavati njihov rad (Isto, 6).
Pet meseci posle osnivanja, 28.oktobra 1927. oko šezdeset članica Ženske stranke ušlo je u Narodnu skupštinu Кraljevine SHS, predavši Peticiju kojom su tražile pravo glasa za žene. Od najvišeg zakonodavnog tela u državi zahtevale su da budu izjednačene u pravima sa muškarcima na ličnom, porodičnom i političkom planu. Događaj je stigao na naslovne strane dnevnih listova Politika i Vreme, a imao je odjek i u časopisu Ženski pokret[3], glasilu Alijanse ženskih pokreta. Prisustvom u Narodnoj skupštini zahtevale su da se njihova Peticija primi, o njoj raspravnja i donese sud u duhu namere koje je zakonodavac imao pišući Vidovdanski Ustav.[4]
U Peticiji je između stajalo:
„[…] Osnivačkom odboru Ženske stranke, na osnovu rezolucije donesene na velikom zboru Ženske stranke održanom u Obrenovcu 4. septembra 1927. godine, čast je dostaviti Narodnoj Skupštini sledeće:
Pravni položaj žene u našoj državi ne odgovara ni društvenim ni političkim potrebama moderne države. U pojedinim krajevima naše države zakonodavstvo koje reguliše položaj žene više je nego zastarelo. Čovek – suprug, otac, građanin – ima sva prava koja su zakonima propisana. Žena, ni kao supruga, ni kao majka, ni kao građanka nije ravnopravna čoveku.
U svim društvenim redovima žena se oseća zapostavljena. Bilo da je domaćica, radnica ili intelektualka, žena je, i po položaju i po nagradi, uvek zapostavljena. Nekoliko primera samo: žena-pravnik i kad položi sudijski ispit ne dobija mesto sudije; žena-lekar, sa svom potrebnom stručnom spremom, ne postavlja se za upravnika bolnice; žena-profesor ne postavlja se rado za direktora gimnazije ili učiteljske škole; žena-učiteljica ne postavlja se za upravitelja škole; žena-domaćica često doživljuje da je ostarelu muž često izbaci iz kuće za koju je radila toliko godina – u našoj državi rad žene-domaćice ne dobija svoje priznanje; žena-radnica za isti fizički rad mnogo je manje nagrađena no muškarac[…]
Po značaju uloge koji žena vrši u državi kao građanka, u narodnoj privredi kao radna jedinka – domaćica, radnica, intelektualka – po dužnosti koju žena vrši u porodici kao prva i najglavnija vaspitačica svoje dece, budućih građana, po zadatku koji joj je od prirode opredeljen, kao majci – žena zaslužuje sva prava koja ima i čovek.
[…] Zato što je žena u našoj državi, u svom pravnom položaju, zapostavljena i potčinjena, zato što su vrednost uloge i važnost dužnosti koje ona vrši u državi – ravne čovekovim – radi svega toga – mi tražimo za našu ženu sva politička prava koja uživa i čovek, tražimo sva politička prava za žene.[5]
[…]U Beogradu, 28. oktobra 1927.
Osnivački Odbor Ženske Stranke“ („Žene u borbi za pravo glasa – Na jučerašnjoj sednici Narodne Skupštine pročitana je predstavka Ženske Stranke,“ Politika,29. 10. 1927: 7).
Ovaj poduhvat članica Ženske stranke izazvao je interesovanje javnosti o čemu je svedočio i autorski tekst „Ženska Stranka“ novinara Pet. M. Lazarević i to na naslovnoj strani Politike (Lazarević „Ženska stranka“. Politika, 3. 11. 1927: 1). Može se reći da je Lazarević sublimirao odnos javnog mnjenja prema položaju žena u društvu. U uvodu je napisao da je „ženska stranka pokret bez velikog značaja“ i da je „veliki broj žena uglednih nacionalnih radnica“ i intelektualki protiv tog pokreta (Isto, 1). Njegova teza u povodu aktivnosti Ženske stranke je da ženi, u tadašnjim društveno-političkim okolnostima, nisu potreba politička prava i da njen pravni položaj u društvu nije takav da zahteva ma kakvo poboljšanje. Lazarević se zatim pozivao na krizu parlamentarizma, odsustvo političkog vaspitanja, političke svesti i ubeđenja koji vladaju u aktuelnom političkom životu države, te da u takvim okolnostima žene imaju preča posla od bavljenja politikom, kao što je dobrotvorni rad, a da će „političkim radom nauditi sebi, svojoj deci i narodu“ (Isto, 1).
Odgovor članica Ženske stranke Politika je takođe objavila na prvoj strani, a tu je između ostalog stajalo da „nema prava (novinar Lazarević) da stanje u državi i društvu bilo dobro ili loše vezuje za akciju Ženske Stranke, akciju koja ima za cilj političku i pravnu jednakost čoveka i žene“ („Ženska stranka,“ Politika, 7. 11. 1927: 1). Poslednji segment Lazarevićevog članka, gde on tvrdi da će taj posao nauditi i njima i njihovoj deci i celokupnom narodu, su ocenile kao uvredu članicama stranke i svakoj ženi ponaosob. Članice Ženske stranke su u odgovoru pozvale Lazarevića da dokaže tezu „da će politički rad žena“ na planu borbe za zakonsku jednakost žena i muškaraca „nauditi nama našem narodu i našoj deci“ (Isto, 1). Na kraju javnog odgovora Lazareviću feministkinje su jasno definisale šta su pozicije čiji je on glasnogovornik: žene bi po toj platformi trebalo i dalje da (volonterski) obavljaju svu humanitarno-kulturnu aktivnost, a da se sa pozicija moći ne čuje ni jedan glas o obespravljenom položaju žene u državi. A to je bila situacija zbog koje su se one odlučile za politički rad sa ciljem da je menjaju u korist žena.
Osnivanje i političke aktivnosti članica Ženske stranke izazvale su reakcije feminističkog bloka svrstanog u „Alijansu Ženskih Pokreta Kraljevine SHS.“[6] Ali, i pre toga pitanje aktivnog učešća žena u političkoj borbi u načelu pokrenula je Ksenija Atanasijević. U tim raspravama ona je zastupala mišljenje da žene ne treba da ulaze u postojeće partije jer bi „one tim ulaskom, svom produbljenom političkome programu donele samo štete“, istovremeno eventualna „stranka žena ne sme ličiti na naše političke organizacije ni po sredstvima, ni po ciljevima“, ali da tamo gde „po sebi najubedljiviji argument“ ženskog aktivizma „ostane nemoćan, žene moraju biti spremne da ga borbom potkrepe“ (Atanasijević, „O potrebi borbenosti žena kod nas“ 2008: 42-43). No, osnivanje Ženske stranke ocenila je kao „proces raspadanja“ feminističkog pokreta, kao štetnu pojavu koja, da se izbegla, „ne bi bilo veoma teško osvojiti, možda u relativno kratkom vremenu, sva važnija prava što su do sada našim ženama uskraćena ostala“ i to „smišljenim planom i odmerenom zajedničkom akcijom“ (Atanasijević, „Organizacija žena kod nas“ 2008: 48).
U okolnostima kada je jedna grupa žena osnovala političku partiju feminističke orijentacije, koja je počela da pridobija članstvo, Alijansa ženskih pokreta je pozvala članstvo „da ostanu hladnokrvni i da se sa svoje strane ne odazivaju eventualnim pozivima, za organizovanje ‘Ženske Stranke’ u svojim mestima, čuvajući nepokolebljivo jedinstvo i snagu svojih redova“ („Nova feministička organizacija,“ Ženski pokret, 8/1927: 4). Кao razlog osnivanja Ženske stranke vođstvo Alijanse ženskih pokreta je navelo to što se „osnivačice nove organizacije ne slažu sa metodama rada Ženskih Pokreta i da je to u stvari jedini razlog za stvaranje nove feminističke organizacije“ (Isto, 4). Članice Alijanse ženskih pokreta „su iz iskustva došli do uverenja“ da je, u političkom trenutku u kome se nalazio ženski korpus, za preobražaj ženske situacije „najpogodniji indirektni put to jest: od opšteg prosvećivanja, sa sa najrazličitijim kursevima i. t. d. ka političkom prosvećivanju […] Uverene smo da prava, za koja se mi borimo, nećemo dobiti na osnovu našeg programa, dobićemo ih kada budemo toliko snažne, da prodremo sugestivnom silom – jer su prava ekvivalent za uspeh jednog pokreta i njihovo dobijanje zavisi od snage, energije i istrajnosti sa kojom se borimo“[7] (Isto, 4). U tekstu se dalje zamera onim članicama Ženske stranke, koje su istovrememo bile i članice uprave Ženskog pokreta u Beogradu, da novim angažmanom cepaju ženski aktivistički korpus, jer kako su zaključile predstavnice Alijanse ženskih pokreta, novoosnovana feministička snaga ima isti program i cilj rada.
Javnost je mogla da se informiše o novonastaloj situaciji unutar feminističkog korpusa preko javne komunikacije članica Alijanse ženskih pokreta i Ženske stranke u beogradskom dnevnom listu Vreme. Zajednički imenilac ove javne rasprave je odmerenost izrečenih sudova i odsustvo ličnih razmirica. Prorežimski list Vreme je objavio stav Ksenije Atanasijević, jedne od liderki Alijanse ženskih pokreta, u kome je ona tvrdila da program Ženske stranke sadrži „razvijene i deducirane ideje ženskog pokreta“ te da za razliku od Ženske stranke organizacije Ženskog pokreta program rada realizuju „postupno bez aberacija i ekscesa“ („Ženski Pokret prema Ženskoj Stranci. Mišljenje g-ce d-r Ksenije Atanasijević,“ Vreme, 21. 09. 1927: 4). Istovremeno, Atanasijević je poručila da će članice Alijanse ženskih pokreta uvek aktivno pomoći Žensku stranku kada god joj pomoć bude potrebna jer je „Ženska stranka usvojila ideje Ženskog pokreta“ (Isto, 4). U odgovoru Kseniji Atanasijević članice Organizacionog odbora Ženske stranke su navele da je Ženska stranka politička organizacija te stoga ima politički program rada, a za ostvarivanje programa bori se „taktikom političkog karaktera“ („Iz sekretarijata Ženske Stranke,“ Vreme,11. 05. 1927: 4). Pri tom će, kako su ocenile članice Organizacionog odbora Ženske stranke zajedničke članice „služiti kao spona između jedne političke organizacije kakva je Ženska stranka i jednog kulturno-prosvetnog društva“ kakva je Alijansa ženskih pokreta (Isto, 4). Članice Organizacionog odbora Ženske stranke zamerile su članicama Alijanse ženskih pokreta koje su osudile neutralan stav Ženske stranke prema muškim partijama na osnovu činjenice da organizacije Ženskog pokreta primaju subvencije od državnih vlasti, a da istovremeno politička udruženja žigošu kao nemoralna. Smatrale su da je „za političko osposobljavanje naših žena neophodno i od velike koristi da se one u svojoj samostalnoj i nezavisnoj organizaciji udružene bore za svoje interese koje imaju kao žene, majke, i državljanke, a koje su im ugoroženi nazadnim zakonskim propisima“ („Odnos Ženske Stranke Prema Ženskom Pokretu. Ženska Stranka odgovara Ženskom Pokretu,“ Vreme, 21. 09. 1927: 4). Ženska stranka je sa jedne strane bila posledica velike društvene nepravde koja je na svakom koraku ponižavala ličnost žene i njene aktivnosti, a sa druge strane posledica neplodnosti aktivističe koncepcije feminističkog bloka predvođenim Alijansom ženskih pokreta.
Sasvim je bilo logično da je ideja o čvršćem – političkom organizovanju žena potekla u Alijansi ženskih pokreta i da ju je u život uveo deo članstva Alijanse kroz aktivnost Ženske stranke. Kada se to zaista i desilo došlo je i do potresa unutar feminističkog bloka koji su akterke ovom procesa opisale kao pregrupisanje oko dve ose ženskog aktivizma: političke partije i „prosvetno- kulturnog društva“ („Iz sekretarijata Ženske Stranke,“ Vreme,11. 05. 1927: 4). Istovremeno treba primetiti da je priroda rascepa unutar dve feminističke struje koje su potekle u okrilju Alijanse ženskih pokreta bila u vezi sa intenzitetom javnog delovanja unutar jedne iste putanje ostvarivanja istih ciljeva: osvajanje ličnih, porodičnih i političkih prava za žene. To potvrđuje činjenica da ni jedna feministička struja nije osporila društveno-politički sistem koji je kreirao potlačenost žena. Taj prosec je započeo 1934-1935. osnivanjem Omladinske podružnice i Omladinske sekcije Ženskog pokreta u Zagrebu i Beogradu, koje su činile pretežno komunistkinje, što je značilo uvođenje platforme borbe za ženska prava kroz borbu protiv aktuelnog društveno-političkog sistema za uspostavljanje pravednijeg društva za sve nacije, staleže, žene i muškarce.
Tek je ulaskom komunistkinja u Alijansu ženskih pokreta, kroz Omladinsku sekciju u Beogradu i Omladinsku podružnicu u Zagrebu, zaista došlo do suštinskog problematizovanja koncepcija borbe za ženska prava. Bio je to sukob između reformskog i revolucionarnog principa koji je takođe doveo do osnivanja lista Žena danas (1936) koji su uređivale članice Omladinske sekcije Ženskog pokreta u Beogradu i gašenja Ženskog pokreta u Beogradu (1940) (Stojaković 2012: 35-36; Stojaković 2016: 174-197).
Crtica o feminističkim idejama, teorijskim postavkama i njihovim uzorima aktuelnim tokom tridesetih godina 20. veka
„Alijancija[8] Feminističkih društava u Državi S.H.S“ je za cilj imala „oslobođenje žene sticanjem političkih prava i uvođenjem reformi, kao u pogledu izmene zakona, tako i u pogledu izmene društvenih običaja, da bi se postigla potpuna jednakost između muškaraca i žena“ („Pravila Feminističke Aliancije u državi S.H.S,“ Ženski pokret, 9-10/1923: 455).
Članice Alijanse ženskih pokreta bile su aktivne članice Male Antante žena,[9] Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa (IAW), Međunarodne lige žena za mir i slobodu, Međunarodne organizacije profesorki, Međunarodne federacije pedagoga, Saveza za zaštitu dece, Međunarodnog crveni krsta, Međunarodne studentske organizacije i dr. U saradnji sa drugim jugoslovenskim ženskim organizacijama bile su suorganizatorke Međunarodne żenske konferencije o razorużanju u organizaciji Međunarodne alijanse za żensko pravo glasa u Beogradu u maju 1931, tako da se može reći da su u aktivističkom i organizacionom pogledu bile punopravni deo evropskog feminističko-aktivističkog miljea (Stojaković, „Ženski mirovni aktivizam u Jugoslaviji (1900-1941)“ 2014: 7-11 ; Stojaković, „Crtica o feminističkoj istoriji Grada Zagreba (1919-1940)“2014: 14-17).
Uporedo sa izgradnjom mreže organizacija Ženskog pokreta, (koje su činile Alijansu ženskih pokreta) trajala je i feministička edukacija kao konstantan proces razmatranja tada savremenih, teorijskih postavki feminizma. Deo tog nasleđa može da dokumentuje „feministički seminar za članice odbora,“ organizovan u Ženskom pokretu u Zagrebu 1932, za koji se vezuje i osnivanje feminističke biblioteke (Štebi, „Godišnja skupština Ženskog pokreta u Zagrebu“. Ženski pokret 1/ 1933: 5). Na seminaru je razmatrano sledeće: brošura Antoanete Tinti[10], Erwäget die Mutterschaft (Razmatranja o majčinstvu); knjiga Sofije Lazarsfeld[11], Wie die Frau den Mann erlebt (Kako žena doživljava muškarca); referat Angeline Mojić-Ivanović „ O feminizmu u Francuskoj za poslednjih 50 godina“; predavanje Dune Pejer[12] „O dojmovima boravka u Parizu s osobitim obzirom na razvoj feminizma u Francuskoj“; knjiga Helene Lange[13] Lebenserinnerungen (Životna sećanja) i knjiga prof. Huga Zelhajma[14] Vier neuzeitliche Frauenfragen (Četiri moderna ženska pitanja) (Isto, 5). Slične aktivnosti su organizovane i u Ženskom pokretu Beograd[15] kroz „šire sastanke“ i „javne konferencije“ na kojima su se između ostalog razmatrale sledeće teme[16]: o životu i radu Rose Majreder,[17] zatim o problemu nezaposlenosti, zakonskom uređenju prostitucije, zakonskoj zaštiti radnice, položaju žene u bračnom i porodičnom pravu o čemu su govorile stručnjakinje beogradskog Ženskog pokreta („Gorišnja skupština Ženskog pokreta u Beogradu,“ Ženski pokret 2/1933: 22). Teme javnih konferencija su bile u vezi sa radom međunarodnih organizacija gde su jugoslovenske organizacije bile punopravne članice, ali i u vezi sa radom drugih organizacija kao što je bila Internacionalna abolicionistička liga (Isto, 22).Postoji podatak o zainteresovanosti i početnoj inicijativi Ženskog pokreta u Sarajevu za saradnju sa Internacionalnim institutom za vaspitnu kinematografiju u Rimu na projektu „Mišljenje majkâ o uticaju filma na omladinu“ koje je započelo konferencijom predstavnika škola na kojoj je „gospođa Korać“ govorila o značaju filma, toj umetnosti budućnosti („Godišnja skupština Ženskog pokreta iz Sarajeva,“ Ženski pokret 3/1933: 38).
Česti osvrti Julke Hlapec-Đorđević na teorijski diskurs jugoslovenskog feminizma prikaz je novih feminističkih izvora koji su donosili ideje o „seksualnom nagonu“, abortusu, kontracepciji, konceptu majčinstva i sl. Među tim izvorima su između ostalih bili sledeći autori/ke: „Stöcker“[18], Muler -Lue (Müller-Lyer)[19], Rule-Gerstel (Rühle-Gerstel)[20], Masarik[21], „Perkins“[22] i Rosa Majreder čiju je knjigu Zur Kritik der Weiblichkeit (Za kritiku ženstvenosti) izdatu 1905. Hlapec-Đorđević preporučila kao obaveznu literaturu feministkinja (Chapec-Đorđević, „Nekoliko opažanja o feminističkoj ideologiji ‘Ženskog pokreta’ “ Ženski pokret 3/ 1933: 44- 47). Ovde treba pomenuti i aktivističko-teorijski odgovor jugoslovenskih feministkinja u vezi sa prodorom fašizma u javni prostor Evrope. Organizacije Ženskog pokreta samostalno ili u saradni sa drugim ženskim organizacijama organizovale su predavanja na sledeće teme: „Uzroci rata“, „Fašizam i nacizam“, Internacionalizam i nacionalizam“, Rat u Etiopiji“, „Rat u Španiji“, Rat u Kini“, „Metodi modernog ratovanja“, „Šta nas čeka u neposrednoj budućnosti“… Angela Vode, jedna od liderki Ženskog pokreta iz Ljubljane izdala je posebnu brošuru „Fašizam i žene“[23] (Beograd, 1935) gde je istraživala uzroke nastanka fašizma i posledice po društvene odnose, naročito u odnosu na žene. Kako je svedočila Paulina Lebl Albala[24] feminističke ideje između dva svetska rata su bile široko postavljene, jer su ciljevi organizacije bili poboljšanje ženske situacije na ličnom, porodičnom i političkom planu, a takođe i borba za mir i snažan antifašistički odgovor rastućem strahu od fašizma u Nemačkoj (Albala 1943: 17-29)[25].
Napred navedeni odabir literature o feminističkim idejama, teorijskim postavkama i praksi nije reprezentativan u odnosu na sve uzore i uticaje koji su oblikovali jugoslovensku feminističku scenu, ali jeste za pretpostavku da su se na toj sceni ukrštale ideje nastale na različitim političkim teorijama (ideologijama) i da su feminističke liderke bile ključni transmiteri feminističkih ideja.
Jugoslovenski feministički korpus je bio složen organizam, a to pokazuje i deo spektra ideja, teorijskih postavki i aktivističkih planova koji sam ukrstila analizirajući, u vrlo kratkim crtama, stavove liderki među kojima sam izdvojila Kseniju Atanasijević, Alojziju Štebi, Angelinu Mojić-Ivanović i Mitru Mitrović (Stojaković,“ „Crtica o feminističkoj istoriji…“, 2014: 24-30). Deo odabranih tema ticao se zahteva feminističkog pokreta, načina borbe za ženska prava, odnosa prema političkim partijama, „vođama“ feminističkog pokreta i stavova o tome da li je borba za žensko pravo glasa uslov svih uslova ženske borbe. Dok je Alojzija Štebi, liderka sa najdužim stažom Alijanse ženskih pokreta i Ženskog pokreta u Beogradu smatrala da „zahtev da dobijemo politička prava stoji između svih ostalih na prvom mestu,“ a zatim i ostala lična, porodična i prava iz sveta rada, dotle je za Kseniju Atanasijević feministički pokret pre svega bio „ideološki i etički“, a najvažniji cilj je „oslobođenje žene kao ličnosti“ koje se mora dešavati kroz etape i izbegavanje „nametanja vođe“ demagogije i metoda „protiv kojih ustajemo“ koje se ogledaju u „rđavim primerima muškaraca“ u političkoj areni i svakodnevnom životu, te se pravo glasa žena ne treba staviti za „prvu i vrhovnu dužnost“ već ne oglušiti se o „svoje etičke principe“ koji su za Ženski pokret „uvek najneprikosnoveniji odveć brzim istupanjem na političkom polju“ (Štebi, „Naši Zahtevi“ Žena danas 14/1938: 3-4; Atanasijević, „Pravo glasa žena u ideologiji Žen. (skog) pokreta“. Ženski pokret 9/ 1932: 122-123). Komunistkinja Mitra Mitrović donosila je glas Omladinske sekciji Ženskog pokreta kroz platformu da borba za ženska prava nije dovoljan plan već „borba za hleb, pavo na život, slobodu i kulturu“ i da je to borba „čitave omladine“ („Skupština Ženskog pokreta,“ Žena danas 4/1937: 3). Takođe, Omladinska sekcija Ženskog pokreta se zalagala za stvaranje što masovnije baze Ženskog pokreta „jer svaki rad ili svestan nerad koji orgraničava priliv širokih slojeva žena u njegove redove znači prikrivenu nazadnost“, u protivnom Ženski pokret bi se pretvorio u „biro za intervencije i predstavke bez mogućnosti da vodi stvarnu borbu“ („Izjava Omladinske sekcije Ženskog pokreta,“ Žena danas 26/1940: 17).
Jugoslovenske feministkinje, aktivne u periodu između dva svetska rata, bile su vidljive u javnom prostoru, bile su autentične predstavnice žena jasno kritikujući postojeće stanje, ipak, velika većina liderki ovog pokreta perpetuirala je patrijarhalni poredak u nameri da ga poboljšanog učini bojim mestom za život žena.
Ideje feminizma izvirale su iz vapijućih nepravdi[26] koje su žene u Kraljevini Jugoslavije živele, te su pojmovi o slobodi, shvaćeni kao koncept individualne slobode i onaj koji podrazumeva jednake materjalne, kulturne mogućnosti i socijalnu pravdu bile teorijske dominante. Problem[27] je bio što su navedena stanovišta pripadala različitim političkim teorijama – istovremeno i ideologijama: liberalizmu i socijalizmu, što je dovelo do nepomirljivog sukoba počev od različiti shvatanja o društvu kome se teži, pa do načina na koji se može doći do tog cilja.
Da li je „ženski pokret mozak feministike“
Glasu Angeline Mojić-Ivanović[28], koji sam tada izdvojila i ovde ću dati više prostora jer sa jedne strane daje naznake o nedovoljno poznatim teorijskim[29] uzorima naših prethodnica, a sa druge strane svedoči o pristupu u konkretnoj situaciji – borbi protiv zakonski ustanovljenog napada[30] na zaposlene žene.
O odabranim teorijskim postavkama feminizma i o aktuelnim aspektima ženske situacije pisala je Angelina Mojić-Ivanović u tekstu „Šta hoće Ženski pokret“ objavljenoj u junskoj svesci Ženskog pokreta. Mojić-Ivanović je započela konstatacijom da je javnom prostoru bilo „najobičnije mišljenje“ da su u Ženskom pokretu „okupljene žene, koje su inače u svom ličnom životu doživele neki poraz, pa to svoje lično nezadovoljstvo prenose u javnost,“ te da je Ženski pokret „uzaludan, neprirodan a nekima čak po društvo i njegov opstanak i opasan“ (Mojić-Ivanović, „Šta hoće Ženski pokret,“ Ženski pokret 6/1932: 82). Ovim kritičarima autorka je poručila da se zbog konzervativnih stavova izgrađenih na naslagama prerasuda o ženama kao i na neznanju o „samom problemu“ ženski aktivizam ne može zaustaviti, ni negirati budući da je čitav pokret nastao „iz samog života“ (Isto, 82). Ali, pre nego što je nastavila promišljanje o savremenoj ženskoj situaciji u svetu rada Mojić-Ivanović se osvrnula na uzroke potčinjenosti žena koristeći kao izvor knjigu Žensko pitanje (Die Frauenfrage) nemačke socijal-demokratkinje i feministkinje Lili Braun.[31] Citirajući Lili Braun Mojić-Ivanović naglašava iskonsku vrednost ženskog rada jer je žena „blaga“ iz prirode koja je muškarac nalazio i lovio prerađivivala, a ona su tek tako prerađena dobijala upotrebnu vrednost (Isto, 83). Zakon jačeg u ranoj etapi razvitka ljudskog društva doveo je do situacije u kojoj se žena nije mogla razvijati. Muškarac je ratovao, otimao, stvarao države i zakone u kojima je dokazivana prirodna inferornost žena, tako što je zapisana u Bibliji, Rimskom i Kanonskom pravu. Muškarac je po zakonu jačeg nametnuo kao ženin zaštitnik, ali „ne zbog nje same“ već zbog toga što se „preko nje nastavlja njegov život“ (Isto, 83). Da li je materinstvo razlog ženinog ropstva, da li je sloboda za ženu moguća i da li je čitav ženski pokret zbog toga neprirodan, zapitala se Ivanović-Mojić i odgovorila da pokoravanje prirodnim zakonima ne znači i pokoravanje zakonima koje je doneo muškarac, te da je jednostrani razvoj društva u kome je sve sazdano po meri muškarca postao kazna za ženu (Isto, 83). Pri tom, naglasila je Mojić-Ivanović feminizam ne uvodi borbu za vlast među polovima već je borba žena „posledica kulturnog razvitka čovečanstva, […] potrebe za svim umnim i fizičkim snagama sviju njegovih članova […] bez obzira na pol“ (Isto, 83).
Ženski pokret je, kako je zapisala Mojić- Ivanović, delo i odgovornost samih žena koje su se „pokrenule iz vekovnog položaja“ (Isto, 83). Neposredne uzroke nastanka probuđenih i agilnih žena autorka je prenela iz knjige Helene Lange Ženski pokret (Die Frauenbewegung[32]). Prvi je bio ekonomski uzrok pokrenut razvojem tehnike, tehnologije i industrijske proizvodnje koji je primorao mase žena, zarad opstanka porodice, da promene sedište svog rada i da se stave „u službu te mašine“ (Isto, 84). Promena sedišta rada donelo je ženama velika iskušenja jer su kao nekvalifikovane radnice, zbog nemogućnosti kvalitetnog školovanja, bile slabo plaćena radna snaga, često ispod minimuma potrebnog za preživljavanje. Pored toga, normiranje proizvodnog industrijskog rada bilo je sasvim određeno mogućnostima muškarca što je sve skupa dovelo žensku radnu snagu u borbu za opstanak, a deo te borbe je bila borba za „uslove rada i mogućnosti da se spreme za taj rad“ (Isto, 84). Drugi uzrok nastanka ženskih pokreta prema Lange, a koji prenosi Mojić-Ivanović, je bio razvoj nauke i umetnosti i potreba žena za „pristup tom duhovnom svetu“ do koga se dolazilo sistemskim obrazovanjem, te je prvi zahtev ženskog pokreta bio zahtev za jednako obrazovanje sa muškarcima, otvorenost svih škola i svih zvanja za žene (Isto, 84). Prva platforma ženskih pokreta bila je borbe za „materijalni napredak žene, njenu ekonomsku i socijalnu ravnopravnost,“ a to sve zajedno bio je, kako su ocenile feministkinje Lange i Mojić-Ivanoviće, sastavni deo ekonomskog, socijalnog i kulturnog razvitka ljudskog društva“, te samim tim nužnost koju nameće progres (Isto, 84).
Ipak, pokazalo se da jednak rad u odnosu na muškarce za koji su se žene borile u javnoj sferi nije po sebi doveo do promena u privatnoj sferi, jer su ženine dužnosti tu ostale netaknute, te je Lange zaključila da je „prva generacija ženskih radnika bila najopterećenija od svih ljudskih pokoljenja uopšte“ (Isto, 85).
Feminizam drugog talasa, koji je sada svedočila Mojić-Ivanović, morao je da teoriske postavke prilagodi novoj ženskoj situaciji, a to je priznanje „lične, subjektivne i specijalne ženine vrednosti“ (Isto, 85). Kako je Mojić-Ivanović napisala radilo se o borbi „prema vani“ i borbi „unutar pokreta“ (Isto, 85). U prvom slučaju zadatak ženskog pokreta je ženu i društvo uveri da „žena onakva kakva jeste, ima svoju punu vrednost ispunjavajući svoje specijalne dužnosti, koje su isto tako važne za kulturno podizanje društva kao i vrednosti druge polovine čovečanstva – muškarca“ (Isto, 85). A borba unutar pokreta podrazumevala bi „uzdizanje i izgradnja ženine ličnosti“ što je preduslov za slamanje predrasuda prema ženama i „atmosfere zabranjenog i nedozvoljenog“ (Isto, 85), Ukoliko se ne izgradi i osnaži ženina ličnost doći će do situacije koju je Mojić-Ivanović opisala kao postojeću u onim zemljama gde je poboljšan ekonomski i društveni položaj žena i gde su one, prihvatajući samo ove formalne oblike emancipacije, opasno ostale van emancipatorske suštine.
Da li će zahtevi feministkinja, da se rad prilagodi potrebama žena i prizna kao jednako vredan onom koji obavlja muškarac, kao i situacija da žena uzme ravnoprano učešće u svim sverama života i rada, ugroziti ravnotežu u društvu i opstanak porodice, zapitala se Mojić-Ivanović i odmah dala negativan odgovor. Razvoj nauke i tehnike će, kako je ona mislila, olakšati poslove na način da će mnogi biti otvoreni ženama na način da ga ona sasvim ispuni pri tom da ne ugrožavaj sopstveno zdravlje. Napredak proizvodnih snaga[33], naročito primenjene tehnike, dovešće do podele rada „prema ličnim osobinama a ne prema spolu,“ a politička prava za žene, njena agilnost i ozbiljnost u ispunjavanju dužnosti, kako se nadala autorka teksta, dovešće do pobede feminističkih ideja koje će prihvatiti i mnogi muškarci (Isto, 86).
Teorijske postavke feminizma u kontekstu istorijskog razvoja ženskog pokreta i deo aktuelnih feminističkih promišljanja koje je u pomenutom članku dala Angelina Mojić-Ivanović komentarisala je Julka Hapec-Đorđević u tekstu „Nekoliko opažanja o feminističkoj ideologiji ‘Ženskog pokreta’ „[34] (Hlapec-Đorđević, „Nekoliko opažanja…“ Ženski pokret 3/ 1933: 44-47). Hlapec Đorđević se povodom aktuelnog teorijsko – feminističkog diskursa koji se može pročitati u Ženskom pokretu zapitala da li su ženski pokreti u zemlji i inostranstvu izgubili značaj zbog, kako je napisala, „nekritičnosti u obrađivanju feminističke ideologije“ (Isto, 45). Ona je citirala stav Alis Rule-Gerstel (Alice Rühle-Gerstel) da ženski pokret „nije više mozak feministike“ koji je ova dala u knjizi Savremeni problem žena (Das Frauenproblem Gegenwart). Jugoslovenskim feminističkim autorkama, koristeći članak Mojić-Ivanović kao poligon za analizu, Hlapec-Đorđević je zamerila što se bave „sociološki o fenomenu čovek, pre nego što se on nije ocrtao biološki“ a tu onda izostaje dublja analiza značajnog fenomena kao što je seksualni nagon, zatim tu je nedorečenost u vezi sa problemima prostitucije, „racionalizacije poroda“ i „prirodne imobilnosti“ žena usled materinstva, te nedorečenosti u vezi sa konceptima majčinstva[35], očinstva i roditeljstva (Isto, 45, 47). Hlapec-Đorđević je zamerila Mojić-Ivanović na „tankoćutnoj feminističkoj ideologiji“ jer sve što je napisala lepo je rečeno, ali kako će u svetu rada žena koja ide iz trudnoće u trudnoću biti jednaka muškarcu i šta u tom slučaju znači da će se “rad podeliti prema ličnim osobinama a ne prema spolu“? (Isto, 45). Hlapec-Đorđević je smatrala da se rešenje nalazi u tome „da se funkcije spola ne ispoljavaju previše, da budu racionalizirane i restringirane toliko daleko koliko je to moguće“, što opet nije bio doprinos stvaranju jasne sliku o tome šta to tačno znači stvoriti društvo u kome će vrednost ženskog rada biti podjednaka onom koji vrši muškarac.
Nedorečenost, nekonsistentnost, nejedinstvenost ideja odražavala se na rezultate rada feminističkog pokreta. Kako je T.A. Emmert primetio rad organizacija Ženskog pokreta u Kraljevini Jugoslaviji bio je značajan zbog toga što je pripremio konzervativnu javnost za moguće promene ženske situacije, ali nedostajuće[36] članstvo o čemu su svedočile Alojzija Štebi i Julka Hlapec-Đorđević govore o tome da poruke, koje su izvirale iz teorisko-aktivističkog plana feministkinja, nisu bile prihvatljive masama žena (Emmert 1999: 34; Hlapec-Đorđević, „Nekoliko opažanja o feminističkoj ideologiji ‘Ženskog pokreta’ “ Ženski pokret 4-5/1933: 63-64).
O napadu na ženski rad i o nekim teorijsko – ativistički odgovorima feministkinja tokom tridesetih godina 20. veka
U organizaciji Ženskog pokreta u Zagrebu 6. marta 1934. oko šest stotina žena protestvovalo je protiv mera Vlade Kraljevine Jugoslavije koje su ugrožavale prava zaposlenih žena u državnoj službi (S.R, „Za pravo na rad,“ Ženski pokret 3/ 1934: 18-23). Protiv mera Vlade govorile su liderke pokreta, ali ovde ću izdvojiti stav Angeline Mojić-Ivanović o vrednosti ženskog rada.
Teorijske postavke u vezi sa otpuštanjem žena u državnoj službi koje je zastupala Mojić-Ivanović, polaze od tvrdnje da je „vrednost žene koja radi“ postala problem tek kada je ona napustila privatnu i ušla u javnu sferu – u svet rada (Isto, 19). Razlog otpuštanja žena Mojić-Ivanović je videla u činjenici da žena zarađuje[37] a nameru da se uštedi njenim otpuštanjem manevrom da se žena ponovo gurne u nevidljivost privatnog prostora, tako „da vrednost ženinog rada načine anonimnom vrednošću, upućujući je da radi samo one poslove koje nitko ne plaća i ne priznaje“ (Isto, 20). Mojić-Ivanović je analizirala ekonomske efekte ovakve „uštede“ i tako pokazala da žene nema među dobro plaćenim državnim funkcionerima, već da su raspoređene u najniže platne razrede, te da žene koje čine petinu zaposlenih u državnoj službi dobijaju sedminu ukupnih zarada. Takođe, dotakla je vladajući argument protiv ženskog rada u javnoj sferi koji se odnosio na „toliko ozloglašene ženske osobine da žena ima veći interes za ljude i njihov lični život nego za suštinu stvari (ta osobina treba da ih prema muškarcu čini manje vrednim)“ ali, kako je tvrdila Mojić-Ivanović „baš ta osobina pomogla joj je da na prosvetnom, socijalnom, pa čak i na medicinskom polju uvede jedan prisniji, bliskiji odnos između onog koji daje i onog koji traži znanje, pomoć ili zdravlje“ (Isto, 19). U zaključku Mojić-Ivanović konstatuje da, ako je uopšte moguće tvrditi da je otpuštanje zaposlenih žena mera štrednje, onda je treba primeniti i na „nepotrebne muškarce tj. i one koji su službi nepotrebni i one kojima je služba kao izvor zarade nepotrebna“ (Isto, 20). Tvrdnjom da suština problema nije u tome ko radi neki posao već u tome kako radi, Mojić-Ivanović se nadala da će zahteve feministkinja podržati dovoljan broj muškaraca i žena koji podržavaju plaćeni rad žena, konstatujući da ima i onih muškaraca „s egocentričnim, uskim pogledima na svet“ i onih žena koje „same u sebi ne nalaze nikakvih pozitivnih vrednota“ a koji su protiv feminističkih zahteva (Isto, 20).
Na pomenutom skupu protiv otpuštanja žena članice Ženskog pokreta u Zagrebu su argumentovano napale diskriminatorske mere Vlade prema ženama, ali taj aktivistički odgovor zagrebačkih feministkinja nije bio u saglasju[38] sa nacrtom dokumenta koji je dao Ženski pokret u Beogradu (gde je stajalo da su se „mogle reducirati one žene koje se mogu momentalno smatrati za materijano zaštićene i osigurane“ (Štebi, „Godišnja skupština Ženskog pokreta u Zagrebu“. Ženski pokret 1/ 1933: 5). Zagrebčanke su smatrale da „je jedino pravedna redukcija, kojoj odlučuje samo kvalifikacija, sposobnost i savjesnost u radu, a nipošto spol namještenika“ (Isto, 5).
Istovremeno Zagrepčanke su konstatovele da je „ofanziva na ženski rad“ poprimila globalne razmere te da se i inostrane feministkinje bore protiv toga rezolucijama i protestma, a tim povodom izdvojile su stav poljskog Udruženja univerzitetski obrazovanih žena da je otpuštanje udatih žena antisocijalna i nemoralna akcija (Isto, 5). U prvi plan su stavile rad i platformu novog ženskog udruženja „Frauenfront“ osnovanog 1932. u Nemačkoj čiji su ciljevi rada apostrofirani kao platforma iza koje u potpunosti stoji Ženski pokret u Zagrebu: „1) da se bori protiv svakog pokušaja da se istisne žena iz političkog i javnog života, 2) da se bori protiv svakog pokušaja da se ograniči ili oduzme ženi slobodno pravo na privredni rad 3) da se bori protiv svakog pokušaja nasilja pri izražavanju političkog uvjerenja“ (Isto, 5).
Ovde opet dolazimo do zapostavljenog dela istorije feminizma koji dokumentuje još jedan važan teorijsko – aktivistički uzor, koji ne samo da je bio inspiracija jugoslovenskim feministkinjama, nego i putokaz u aktivističkom životu. Treba reći da su u nemačkoj Vajmarskoj Republici (1918-1933) socijal-demokrati i komunisti ohrabrivali aktivno učešće žena u političkom životu u borbi za prava žena naslanjajući se na aktivno i pasivno biračko pravo koje su žene imale. Pri tom su socijal-demokrati i komunisti nastojali da intenzivnije uključuju svoje ženske grupe u antifašističku borbu koja se pojačala počev od 1930. U isto vreme Međunarodna liga žena za mir i slobodu preporučivala zajedničku borbu protiv fašizma žena svih političkih opcija tako da je na tom planu i formiran „Frauenfront“, organizacija koja je uključivala građanske feministkinje i članice Socijal-demokratske partije Nemačke (Heinsohn, Bake 2012: 131-132).
Ovde možemo naći sličnosti sa ulaskom komunistkinja u organizacije ženskog pokreta u Beogradu i Zagrebu i osnivanja Omladinske podružnica Ženskog pokreta u Zagrebu (1934) i Omladinske sekcije Ženskog pokreta u Beogradu (1935). Razlazi feministkinja i komunistkinja koji se u Zagrebu desio 1936. a u Beogradu 1940[39]. billi su uzrokovani ideološkim razlikama koje je najbolje objasnila liderka Ženskog pokreta u Zagrebu Mira Kočonda – Vodvarška: „Mi smo uvjek naglašavali da poštujemo svačije političko uvjerenje i da se oko našega feminističkog žarišta mogu da kupe žene svih legalnih stranaka, ali samo u tom slučaju, ako ih k nama vode samo feministički interesi. Nikako ne bismo mogle dopustiti da u svojim redovima trpimo one, koje bi k nama prilazile s drugim a ne feminističkim namjerama, ili koje bi, što više, pod firmom feminizma radile za druge ciljeve“ („Sastanak Alijanse Ženskih pokreta,“ Ženski pokret,1-2/ 1937: 5). Ovaj stav potvrdila je i liderka Omladinske sekcije Ženskog pokreta u Beogradu, Mitra Mitrović: „Mi smo bile komunistkinje. Bile smo zadovoljne Programom Partije. Ali mi nismo govorile o revoluciji već o ženskim pravima“ (Jancar-Bwebster 1990: 25).
„Statut Žena“ (1937)
Kako je Ksenija Atanasijević svedočila organizacije Ženskog pokreta okupile su advokatkinje i pravnice koje su analizirale svaki zakonski predlog u vezi sa pravnim[40] položajem žena i davale konkretne primedbe na svako zakonsko rešenje koje je išlo u pravcu uskraćivanja ili sužavanja ženskih prava (Atanasijević, „Izveštaj sa Treće konferencije Male Antante Žena, održane od sedmog do trinaestog decembra 1925. g. u Atini,“ Ženski pokret, 1-2/ 1926: 36-43).
Zato ne čudi spremnost članica Alijanse ženskih pokreta da u saradnji sa članicama Jugoslovenskog ženskog saveza i Jugoslovenskog udruženja univerzitetski obrazovanih žena posebnim dokumentom odgovore preporuci datoj u Rezoluciji Sekretarijata Društva naroda o položaju žena u postojećem zakonodavstvu država članica. Poziv Društva naroda adresiran je na vlade zemalja članica, ali u preporuci je isti obuhvatio i međunarodne ženske organizacije, te su Jugoslovenke 1937. napravile „Statut žena“, dokument o pravnom, socijalnom i ekonomskom položaju žena Kraljevini Jugoslaviji („Statut žena,“ Ženski pokret,1-2/ 1937: 6-15).
Dokument pokazuje da su jugoslovenske feministkinje konstantno i predano analizirale zakonski položaj žena u državi ne zaustavljajući se samo na usko zakonskoj regulativi, već su analizirale i primenu zakonskih propisa, te predlagale mera za poboljšanje istih. U izradi „Statuta žena“ vodile su se načelom da se sposobnosti muškarava i žena razlikuju i da budući da je uslovljena nepromenljivim biološkim zakonima ne sme biti izvor neravnopravnosti polova pred zakonom.
„Statut žena“ sadrži sledeća poglavlja: „Politička prava“, „Građanski zakonik“, „Krivični zakonik“, „Socijalno zakonodavstvo“, „Statut ekonomski“, „Nastava (narodne, građanske, srednje, učiteljske, domaćičke škole i univerziteti)“ i „Stručno školstvo“ (Isto, 6-15).
U okviru odeljka „Politička prava“ oslikana je politička potčinjenost žena i predloženo zakonski utemeljeno aktivno i pasivno biračko pravo za žene pod istim uslovima kao i za muškarce kao i ulazak žena u „banska veća“ i „banski sanitetski savet“ (Isto, 7). U odeljku „Građanski zakonik“ obrađene su zakonske situacije u vezi sa sledećim temama: zakonski položaj žena u načelu, sposobnost žene za pravne radnje, pravni položaj žene u braku (sa posebnim osvrtom na imovinski položaj) i porodici, položaj žene i vanbračnog deteta, žena kao staratelj i žena u naslednom pravu. Među predloženim izmenama ovde ću izdvojiti: punu sposobnost za pravne radnje za udate i neudate žene, obavezan građanski brak uz nadležnost državnih sudova za sve bračne sporove kao i ukidanje miraza, ravnopravnost supružnika u braku i porodici, puna zaštita vanbračne dece i njihovo zakonsko izjednačenje prema srodnicima u naslednom pravu, omogućiti ženi da bude staratelj pod istim uslovima kao i muškarac, zakonsko izjednačavanje žena u muškaraca u naslednom pravu, „ozakonjenje ženinog rada u domaćinstvu kao profesije“ i „obavezno osiguranje za slučaj razvoda braka, kojim bi se koristio supružnik koji za razvod nije kriv, a materijalno je neobezbeđen (ili slabije obezbeđen od drugog supružnika) (Isto, 9-10).
U odeljku „Krivični zakon“ predlagale su oslobođenje od kazne za ženu u braku zbog namernog pobačaja u slučaju „opšte bede“ (Isto, 10). Odeljak „Socijalno zakonodavstvo“ prestavio je odredbe tri zakona koje su ticale žena. Zakonom o zaštiti radnika (1922), Zakonom o osiguranju radnika (1922) i Zakonom o radnjama (1931) bio je zabranjen rad ženama noću u svim industrijskim i zanatskim preduzećima, takođe dva meseca pre i isto toliko posle porođaja (Zakon o zaštiti radnika) ili šest nedelja pre i isto toliko posle porođaja (Zakon o radnjama) sa pravom na naknadu od socijalnog osiguranja, besplatnu lekarsku i babičku pomoć kod porođaja, te omogućeno pravo na prekid za dojenje deta i po određenim pravilima pomoć za dojenje. Industrijska preduzeća sa više od sto zaposlenih od kojih dvadeset pet ima decu koju nema kome da je ostavi dužno je da „podiže dečje skolonište“ ili da plati boravak dece u obližnjem „javnom skloništu“ (Isto, 11). Takođe Zakon o zaštiti radnika je propisivao da se mora održati „red i moral, gde rade muški i ženski radnici zajedno“ kao i zasebne prostorije „za muške i ženske radnice gde se umivaju i ručavaju“ (Isto, 11). Odredbe socijalnog zakonodavstva koje se tiču žena a koje su sadržane u navedenim zakonima jugoslovenske feministkinje su smatrale „naprednim“, ali neefikasnim jer se zakonske odredbe nisu primenjivale. Ekonomska kriza je učinila da mnoge žene zbog straha od otpuštanja odustaju od korišćenja zakonskih prava, čak i onih u vezi sa zabranom rada pre i posle porođaja. Ponuda radne snage je bila veća od tražnje pa su radnici i radnice pristajali na bilo koju zaradu, žene često na onu ispod minimuma za preživljavanje. Pored striktne primene zakonskih odredbi iz sfere socijalnog zakonodavstva jugoslovenske feministkinje su tražile da u inspekcije rada uđu žene i da se Zakon o osiguranju radnika primeni na „Poljoprivredno radništvo“ (Isto, 12).
U odeljku „Statut ekonomski“ razmatrao se zakonski položaj zaposlenih žena u javnoj i privatnoj službi, u industriji i zanatima, a obrađen je i zakonski položaj kućnih pomoćnica i „seljakinje -sluškinje u seljačkom gazdinstvu – poljoprivredne radnice“ (Isto, 13). Po Zakonu o sudijama žene nisu mogle biti sudije, a po Zakonu o saobraćajnom osoblju mogle su biti samo telegrafistkinje, telefonistkinje u centrali, „blagajnice bileta“ i daktilografkinje (Isto, 12). U Poštansko-telegrafskoj službi postojalo je ograničenje broja zaposlenih žena, a svim udatim ženama u državnoj službi i samoupravama čiji su muževi zaposleni u državnoj i privatnoj službi i samoupravama Uredbom Vlade Kraljevine Jugoslavije iz 1935. smanjeni su prihodi. Žene u privatnoj službi, industriji i zanatima su trpele zbog nepoštovanja radnog vremena, prekovremenog rada, u mnogim slučajevima zbog nadnice nedovoljne za život. Jugoslovenske feministkinje su predložile da se ukinu svi izuzeci u zakonima koji regulišu zaposlenje žena u državnu službu i samoupravi, da se unapređena i postavjenja vrše prema kvalifikacijama i sposobnostima, da se primeni načelo „za jednak rad jednaka nagrada,“ zakonski utvrdi egzistencijalni minimum zarade, da se radno vreme smanji na 7 časova dnevno, da se zabrani prekovremeni rad i za zaposlene u privatnim preduzećima uvede obavezno osiguranje za slučaj „nezaposlenosti, starosti i iznemoglosti“ (Isto, 12-13).
„Statut žena“ pruža uvid u položaj kućnih pomoćnica iz koga saznajemo o ženskoj situacji koju karakteriše „iskorišćavanje njihove radne snage bez granica“ te su jugoslovenske feministkinje tražile da se njihov položaj utvrdi zakonom (radno vreme, zarada, nedeljni i godišnji odmor,obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti iznemoglosti i starosti, i dr,) (Isto, 13). Položaj seljanki je u „Statutu žena“ sagledan kroz ekonomsku zajednicu seljačke porodice, pa je uslov za poboljšanje položaja seljanki – poboljšanje položaja seoske porodice, što bilo uslovljeno različitim merama koje nisu bile iste za sve delove Kraljevine Jugoslavije. Jugoslovenske feministkinje su posebno izdvojile položaj „seljanke kao majke“ i onaj sluškinje u seljačkom gazdinstvu tražeći zakonsko utemeljenje iz domena socijalne zaštite koju imaju radnice u industriji. U odeljku „Nastava“ jugoslovenske feministkinje su tražile stiktno poštovanje zakona tako što će se kao nastavni kadar zapošljavati žene jer jedini uslov za to mora biti kvalifkacija a ne pol. Isto se odnosi na postavljanje žena na rukovodeća mesta „raznih tipova škola, školske nadzornike i više činovnike Ministarstva prosvete“ (Isto, 14-15). Takođe su tražile da se nastavnice mogu postaviti za direktore u ženskim srednjim i učiteljskim školama i da se „celokupno rukovanje domaćičkim školama mora dati kvalifikovanim ženama, jer sumnjamo da muškarci koji sada diriguju ovim školama … imaju takvu spremu“ (Isto, 15). Zbog premalog broja ženskih stručnih škola veliki broj devojaka je završavao učiteljske škole tako da je broj nezaposlenih pedagoškinja postao problem. Zato su jugoslovenske feministkinje insistirale da se otvaraju škole počev od narodnih (koje su pretrpane) do stručnih (koje moraju biti otvorene za žensku decu), a najviše domaćičke škole.
Na sednici Alijanse ženskih pokreta održanoj u Beogradu 6. i 7. februara pod predsedništvom Mire Kočonde-Vodvarške delegatkinjama Ženskih pokreta iz Beograda, Ljubljane, Novog Sada, Sarajeva, Skoplja, Zagreba i Banjaluke predstavljen je „Statut žena za Kraljevinu Jugoslaviju“ („Sastanak Alijanse Ženskih pokreta,“ Ženski pokret, 1-2/ 1937: 4-5). Ovaj dokument i danas zadivljuje načinom na koji je celovito i detaljno obrađena svaka ženska situacija. Jasnost prikazane analize zakonskog položaja žena u šest pravnih područja Kraljevine Jugoslavije i izvodljivost predloženih mera za njegovo poboljšanje pokazuje interdisciplinarni pristup problemu (pravnički, sociološki i ekonomski), koji služi na čast našim prethodnicama. Ovaj pristup možemo naći i u monografiji Položaj žene u FNRJ (1953) koju su za potrebe UNESKO radili Neda Božinović i Maks Šnuderl. Neda Božinović je kao komunistkinja bila članica Omladinske sekcije Ženskog pokreta u Beogradu te u ovom poduhvatu vidim i potpis građanskih feministkinja koje ostavile odličan primer za uzor (Stojaković 2002: 48).
Časopis Ženski pokret među savremenim feministkinjama
Istražujući žensku štampu na srpskom jeziku počev od osamdesetih godina 19. veka pa do kraja AFŽ perioda ocenila sam da je Ženski pokret bio najznačajniji glas liberalnog feminizma koji je ujedinio jugoslovenske feministkinje između dva svetska rata na planu borbe za lična, porodična i politička prava, ali i borbi za mir, demokratiju i protiv duplih moralnih standarda oličenih u prostituciji (Stojaković 2012: 30-32, 172).
Časopis Ženski pokret je dragocena riznica podataka o događajima i ličnostima naše feminističke baštine, takođe ideja o ženskoj emancipaciji i teorijskim postavkama feminizma, zakonskom, socijalnom i ekonomskom položaju žena u Kraljevini SHS/ Jugoslaviji. Obilje podataka koje u časopisu možemo pronaći govori o autentičnom, dobro organizovanom feminističkom (i ženskom ativističkom nasleđu) koje je pri tom bilo aktivni i punopravni deo evropskog feminističkog korpusa (i ženskog pokreta) između dva svetska rata.
Gotovo sve teme iz regista savremenog feminizma imaju svoj početak ili naznaku u Ženskom pokretu. Prateći sadržaj časopisa vidimo da postoji mnoštvo feminističkih ideja, teorijskih postavki i uzora, koji u slučaju koji ovde obrađujem, dominatno dolaze iz nemačkog kulturnog kruga. Prateći feministički angažman Savke Subotić (1834-1918) vidimo da se radi o kontinuitetu proisteklom iz okolnosti da je severni deo Kraljevine SHS/Jugoslavije bio deo nemačkoj jezičkog kulturnog kruga (Stojaković 2018: 13-43, 64-69). Ako pogledamo feminističke teorijske uzore, kao što pokazuje i ovaj rad, ove trendove možemo pratiti i posle 1918. Ostaje da se u nekim narednim istraživanjima oni celovito istraže, a u toj potrazi za našom istorijom teorije feminizma, koja još nije napisana, Ženski pokret će tu biti nezaobilazno štivo.
Bogatstvo feminističkih teorijskih postavki i aktivističkih planova naših prethodnica izlistanih u Ženskom pokretu snažno nas dotiču jer za mnoge teme i situacije imamo déjà vu utisak. Bilo da se radi o dilemi kako transformisati društvo ka pravednijem i socijalno uravnoteženijem sistemu ravnopravnosti klasa, manjina, muškaraca i žena, pa preko izazova koje su nama donele mere štednje kroz otpuštanje žena (i muškaraca), pa do sistematskog istraživanja o svim ženskim situacijama kroz zakonski, socijalni i ekonomski položaj naše prethodnice su nam postavile visoke standarde.
Postavlja se opravdano pitanje zašto tek sada otkrivamo naše tako bogato feminističko nasleđe i u tom kontekstu značaj časopisa Ženski pokret? Feminisički pokret je unutar komunističke ideologije i socijalističke prakse u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata označen kao desničarski i oportunistički, kao iluzija koja se zalagala za rešenje „ženskog pitanja“ kroz reformu klasnog društva (Božinović 1996: 128; Stojaković 2002: 48). Mada su neke ideje i prakse komunistkinje preuzele od feministkinja i razvile u sistemu AFŽ-a (obrazovanje žena kao osnovni korak ka emancipaciji, edukacija seoskih žena o ženskom zdravlju i negovanju dece kao prvi korak ka ženskom aktivizmu) komunistkinje su čitav sistem emancipacije postavile kao novootkrivenu oblast bez prethodnih uzora. Čitavo feminističko iskustvo bilo je zatomljeno tokom socijalističke Jugoslavije u kojoj je još 1950. Vida Tomšič je zaključila da je žena ravnopravna sa muškarcem u izvesnom smislu i izvesnoj meri i da je žena „prosječno govoreći“ dostigla politički novo muškarca (Tomšič prema Stojaković 2019: 167). Ukidanjem najznačajnije i najmasovnije ženske organizacije, AFŽ-a Jugoslavije ovaj stav je i formalno potvrđen.
Slom socijalističke Jugoslavije i surove posledice liberalnog kapitalizma aktuelizovali su iskustvo naših prethodnica na način da su gotovo sve teme razmatrane u prethodnom veku u okviru feminističkog korpusa sada nanovo među nama. U tom kontekstu iskustva prethodnica, zabeležena u Ženskom pokretu vrednija su od gotovih rešenja inostranog feminizma nastalih u sasvim različitom društveno-ekonomskom kontekstu. Svaki uspešan teorijsko – aktivistički napor, kako su zapisale jugoslovenske feministkinje, mora da izvire iz života. Ženski pokret je čitanka o tome.
Prilozi
Kolo naprednog ženskinja, Novi Sad, 1919.
Položaj žena u FNRJ, Beograd, 1953
Literatura
Albala, Pauline. Yugoslav Women Fight for Freedom. New York City: The Yugoslav Information Center, 1943.
Atanasijević, Кsenija. „O potrebi borbenosti žena u politici“. Ksenija Atanasijević – Etika feminizma. ur. Ljiljana Vuletić. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava, 2008. 42-43.
Atanasijević, Кsenija. „Organizacija žena kod nas“. Ksenija Atanasijević – Etika feminizma. ur. Ljiljana Vuletić. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava, 2008. 48-49.
Božić, Sofija. Položaj žene u privatnom pravu kroz istoriju do danas. Beograd: Beogradski univezitet/ Pravni fakultet, 1939.
Božinović, Neda. „Studentkinje i diplomirane studentkinje Beogradskog univerziteta u Narodnooslobodilačkom ratu i revoluciji“. Studentkinje Beogradskog univerziteta u revolucionarnom pokretu. Beograd: Centar za marksizam Univeziteta u Beogradu, 1988. 173-176.
Božinović, Neda. Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku. Beograd: Devedesetčetvrta, 1996.
Emmert, Thomas. A. „Ženski pokret: The feminist movement in Serbia in the 1920s.“ Gender politics u the Western Balkans: women and society u Yugoslavia and Yugoslav successor states. University Park, 1999. 33-50.
Heinsohn, Kirsten, Bake Rita. „Man meint aber unter Menschenrechten nichts anderes als Männerrechte.“ Theodor Gottlieb von Hippel 1793. Zur Geschichte der Hamburger Frauenbewegung und Frauenpolitik vom 19. Jahrhundert bis zur Neuen Hamburger Frauenbewegung Ende der 1960er Jahre. Hamburg: Landeszentrale für politische Bildung (2012) https://www.hamburg.de/contentblob/4394696/3927375cf14c79e01d83de8f797f5522/data/man-meint-aber-unter-menschenrechten.pdf web. avgust 2020.
Jancar-Webster, Barbara. Women & Revolution in Yugoslavia 1941-1945. Denver, Colorado: Arden Press Inc, 1990.
Kecman, Jovanka. Žene Jugoslavije u Radničkom pokretu i ženskim organizacijama. Beograd: Institut za savremenu istoriju & Narodna knjiga, 1978.
Кrkljuš, Ljubomirka. „Pravni položaj žene u Vojvodini pre Drugog svetskog rata“. Zbornik Matice srpske za društvene nauke. 88 (1990): 93-104.
Pavićević-Vukašinović, Gordana. „Politički pojmovi, teorije i ideologije: borba za mišljenje“(2006) http://www.ius.bg.ac.rs/Naucni/Razvoj%20pravnog%20sistema%202006/07%20-%20Projekat%202006-13.pdf (25. avgust 2020).
Stojaković, Gordana (ur.). Neda – jedna biografija. Novi Sad: Futura publikacije, 2002.
Stojaković, Gordana. Rodna perspektiva u novinama Antifašističkog fronta žena (1945-1953). Novi Sad: Zavod za ravnopravnost polova, 2012.
Stojaković, Gordana. 2014. „Ženski mirovni aktivizam u Jugoslaviji (1900-1941).“ Predavanje održano u Sarajevu 12.09. 2014. u okviru ciklusa „Neko je rekao feminizam“. PitchWise festival. Sarajevski otvoreni centar/CURE http://www.afzarhiv.org/items/show/352
Stojaković, Gordana. 2014. „Crtica o feminističkoj istoriji Grada Zagreba (1919-1940)“
Izlaganje autorke na tribini „Ženski antifašizam i žensko pitanje uoči II svjetskog rata“ 6. decembra 2014. u Zagrebu. (2014) https://zenskimuzejns.org.rs/2020/11/09/crtica-o-feministickoj-istoriji-grada-zagreba-1919-1940/ (novembar 2020)
Stojaković, Gordana. “The First Lawyers and Attorneys: The Struggle for Professional Recognition of Women’s Rights in Yugoslavia (1918–1953)”. New Perspectives on European Women’s Legal History. ed. Sara L. Kimble and Marion Röwekamp. Routledge, 2016. 174-197.
Stojaković, Gordana. Savka Subotić (1834-1918) – Žena koja nije ništa prećutala. Novi Sad: Akademska knjiga, 2018.
Stojaković, Gordana. “Vida Tomšič – Zašto je ukinut AFŽ.”JUGOSLAVIJA: ZAŠTO I KAKO?: zašto i kako se baviti Jugoslavijom, da li su nam potrebne (post) jugoslovenske studije i zašto? ur. Ildiko Erdei, Branislav Dimitrijević i Tatomir Toroman. Beograd: Muzej Jugoslavije, 2019. 149–174.
Časopisi: Ženski pokret, Žena danas i Život i rad
„Alijansija feminističkih društava“. Ženski pokret 7 (1923): 325-326.
Atanasijević, Ksenija. „Izveštaj sa Treće konferencije Male Antante Žena, održane od sedmog do trinaestog decembra 1925. g. u Atini“. Ženski pokret 1-2 (1926): 36-43.
Atanasijević, Ksenija. „Pravo glasa žena u ideologiji Žen. (skog) pokreta“. Ženski pokret 9 (1932): 122-123.
Chapec-Đorđević, Julka. „Nekoliko opažanja o feminističkoj ideologiji ‘Ženskog pokreta’ “ Ženski pokret 3 (1933): 44-47.
Chapec-Đorđević, Julka. 1933. „Nekoliko opažanja o feminističkoj ideologiji ‘Ženskog pokreta’ “ Ženski pokret 4-5 (1933): 63-64.
Djordjević-Hlapec Julka. „Žena u našem krivičnom pravu prikaz knjige dr Ferde Čulinovića“, Život i rad- socijalno književni časopis XXI. 133 (1935): 275-279.
„Godišnja skupština Ženskog pokreta u Beogradu.“ Ženski pokret 2 (1933): 19-24.
„Godišnja skupština Ženskog pokreta iz Sarajeva.“ Ženski pokret 3 (1933): 36-39.
„Izveštaj o radu N.Ž.S. u 1925.-26. g“. Ženski pokret 9- 10 (1926): 388.
„Izjava Omladinske Sekcije Ženskog pokreta.“ Žena danas 26 (1940): 17.
Jovanović, Vera. „O radu Društva za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava.“ Ženski pokret 6 (1923): 276-77.
Lendić, Milica. „Fašizam i Žene.“ Ženski pokret 3-4 (1935): 62.
Mojić-Ivanović, Angelina. „Šta hoće Ženski pokret.“ Ženski pokret 6 (1932): 82-86.
„Nova feministička organizacija.“ Ženski pokret 8 (1927): 4.
„Pravila Feminističke Aliancije u državi S.H.S.“ Ženski pokret 9-10 (1923): 455-460.
„Sastanak Alijanse Ženskih pokreta“. Ženski pokret 1-2 (1937): 4-5
„Skupština Ženskog pokreta.“ Žena danas 4 (1937): 3.
S.R. „Za pravo na rad.“ Ženski pokret 3 (1934): 18-23.
„Statut žena.“ Ženski pokret 1-2 (1937): 6-15.
Štebi, Alojzija. „Godišnja skupština Ženskog pokreta u Zagrebu“. Ženski pokret 1 (1933): 4-7.
Štebi, Alojzija. „Važna ovlašćenja Vladi – Samo udate žene treba da se uklone iz državne službe.“ Ženski pokret 1-2 (1934): 2.
Štebi, Alojzija. „Žene u pozivu i privredna kriza.“ Ženski pokret 1-2 (1934): 3-6.
Štebi, Alojzija. „Naši zahtevi“. Žena danas 14 (1938): 3-4.
„Žene Male Antante.“ Žena danas 10 (1938): 10.
Dnevni listovi Politika i Vreme
„Osnovana je ženska stranka. Naše žene osnovale su žensku stranku da se preko nje bore za politička prava.“ Politika, 8. maj 1927: 6.
„Šta nam je donela 1927. godina.“ Politika, 2. januar 1928: 5.
„Iz sekretarijata Ženske stranke. Vreme 11. maj 1927: 4.
Lazarević, Pet. M. „Ženska stranka“. Politika, 3. novembar 1927: 1.
„Odnos Ženske Stranke Prema Ženskom Pokretu. Ženska Stranka odgovara Ženskom Pokretu.“ 1927. Vreme 21. septembar 1927: 4.
Osnivački Odbor Ženske Stranke. “Žene u borbi za pravo glasa. Na jučerašnjoj sednici Narodne Skupštine pročitana je predstavka Ženske Stranke.“ Politika,29. oktobar 1927: 7.
„Ženska stranka.“ Politika, 7. novembar 1927: 1.
„Ženski Pokret prema Ženskoj Stranci. Mišljenje g-ce d-r Ksenije Atanasijević.“ Vreme, 10. мај 1927: 4.
* gstojakovic021@gmail.com
[1] Uredništvo lista Politika je osnivanje Ženske stranke uključilo u događaje koji su obeležili 1927. godinu („Šta nam je donela 1927. godina“. 1928. Politika, 2. 01. 1928: 5).
[2] Šestojanuarska diktatura je događaj iz 1929. koji je označio višegodišnju diktaturu okončanu donošenjem novog Ustava 1931. (prim.aut).
[3] Кako Ženska stranka nije imala sopstveno glasilo, niti mogućnost redovnog oglašavanja u Ženskom pokretu to će se informacije o Ženskoj stranci i o odnosu prema Ženskom pokretu koje slede najpre zasnivati na tekstovima objavljenim u beogradskim dnevnim listovima Politika i Vreme (prim.aut).
[4] Vidovdanski Ustav je donešen 1921. Članom 70. ovog Ustava bilo je predviđeno da se o ženskom pravu glasa odluči posebanim zakonom, koji je ipak to pravo omogućio samo muškarcima (Кrkljuš 1990: 96).
[5] Bold je preuzet iz citiranog teksta (prim.aut.).
[6] Naziv je napisan prema tada često korišćenom načinu pisanja imena udruženja i asocijacija. U daljem tekstu koristiću skraćeni naziv Alijansa ženskih pokreta (prim. aut.).
[7] Кurziv je preuzet iz citiranog teksta (prim.aut.).
[8] U ženskoj štampi se mogu naći varijacije reči Alijansa/Alijancija/Alijansija (prim.aut.). Organizaciju su osnovale 1923. sledeće organizacije: Udruženje Jugoslovenskih žena iz Zagreba, Ženski pokret iz Beograda i Sarajeva i „Splošno Žensko Društvo“ iz Ljubljane („Alijancija feminističkih društava,“ Ženski pokret,7/1923: 325-326). Od 1926. Alijancija nosi naziv Alijansa ženskih pokreta. Pravila Alijanse su određivala da Izvršni odbor Alijanse čine predsednice Ženskih pokreta, a predsedništvo (uprava) Alijanse je istovremeno predsedništvo Ženskog pokreta grada u kojem je sedište Alijanse, š tim što se predsednica Alijanse posebno bira (Božinović 1996: 123). Sedište Alijanse je bilo u Ljubljani, Beogradu, Zagrebu (1934-1938), Beogradu i u trenutku gašenja Alijanse (1940) u Novom Sadu (Stojaković, „Crtica o feminističkoj…“, 2014: 10-11).
[9] Godine 1923. je formirana Mala Antanta žena i to na Kongresu Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa (IAW) u Rimu sa zadatkom da okupi feminističke organizacije Kraljevine SHS (Jugoslavije), Poljske, Čehoslovačke, Bugarske, Rumunije i Grčke u borbi za mir. Godine 1938. ovaj savez su činili narodni ženski savezi Čehoslovačke, Rumunije i Jugoslavije, „ali kako su sve te ženske organizacije bile dovoljno povezane i u Međunarodnoj alijansi za žensko pravo glasa, dakle čisto feminističkoj organizaciji, to je potreba za jednom posebnom grupacijom sa uglavnom istim ciljevima, postojala sve manja“ („Žene Male Antante,“ Žena danas, 10/1938: 10).
[10] Antoinette Tinti, austrijska književnica poznata po knjigama: Erwäget die Mutterschaft (Razmislite o majčinstvu, 1931)i Die weibliche Ehre (Ženska čast, 1935) (prim. aut.)
[11] Sophie Lazarsfeld (1881-1976) učenica Alfreda Adlera, psihološka terapeutkinja i književnica (prim. aut).
[12] Nisam našla podatke o Duni Peyer, ali prema temi predavanja moguće je da se radi o predstavnici rumunskih feministkinja sa kojima su jugoslovenske feministkije sarađivale u Maloj Antanti žena (prim.aut).
[13] Helene Lange (1848-1930) nemačka pedagoškinja i feministkinja, jedna je od ključnih ličnosti nemačkog ženskog pokreta na prelazu 19. u 20. vek. Osnovala je ili bila jedna od osnivačica časopisa Die Frau (Žena), Bund Deutscher Frauenvereine (Federaciju nemačkih ženskih udruženja) i učestvovala u organizaciji Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa. Kao delegatkinja Nemačke demokratske parije učestvovala je u radu Skupštine Grada Hamburga (prim.aut.).
[14] Hugo Sellheim (1871-1936), lekar, ginekolog , bio je predsednik Nemačkog društva za ginekologiju i akušerstvo (prim.aut.).
[15] Beograđanke su 1922. osnovale Ženski klub, centralno mesto debata o položaju žena kao i o pitanjima prostitucije, vanbračne dece, dvojnog morala i sl. (Jovanović, „O radu Društva za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava.“ Ženski pokret 6/ 1923: 276-277)
[16] Treba reći da su u Ženski pokretu objavljeni: studija J.S. Mila „Potčinjenost žena“, takođe tekstovi Tomaša Masarika i Aleksandre Kolontaj o položaju žene , te biografije Roze Luksemburg, Olimpije de Guž i Aleksandre Kolontaj(prim.aut.).
[17] Rosa Mayreder (1858-1938), austrijska književnica, umetnica bila je istaknuta borkinja za ženska prava. Sedamdesetih godina 19. veka povela borbu protiv nošenja steznika. U istoriji feminizma biće zapamćena i po knjigama O kritici ženstvenosti (1905), Pol i kultura (1923) i Poslednji Bog (1933) (prim.aut).
[18] Helene Stöcker (1969-1943) je bila nemačka feministkinja i pacifistkinja koja se zalagala za prava vanbračne dece, legalizaciju abortusa i seksualno obrazovanje (prim. aut.).
[19] Verovatno se radi o Franc-u Carl Müller-Lyer-u (1857-1916) nemačkom psihologu i sociologu koji je između ostalih radova napisao i Phasen der Liebe : eine Soziologie des Verhältnisses der Geschlechter (Faze ljubavi: Sociologija odnosa među polovima) izdatu 1913. (prim. aut.).
[20] Alice Rühle-Gerstel (1894-1943) je bila nemakča feministkija i psihološkinja jevrejskog porekla (prim.aut.).
[21]Tomáš Masaryk (1850-1937) je bio češki sociolog, filozof, političar i prvi predsednik Čehoslovačke (prim.aut.).
[22] Verovatno se radi o Charlotte Perkins Gilman (1860-1935), američkoj feministkinji i spisateljici (prim. aut).
[23] U prikazu knjige Angle Vode Milica Lendić je konstatovala da je Vode smatrala da su, tokom recesije krajem dvadesetih godina dvadesetog veka, pristalice fašizma bile „mase malograđana“ a da je nastanak fašizma bio u tesnoj vezi sa anarhijom u proizvodnji i narušavanjem odnosa proizvodnje i potršnje (Lendić, „Fašizam i Žene.“Ženski pokret 3-4/ 1935: 62). Prema Lendić Angela Vode je smatrala da je fašizam „pokret vođen interesima finansijskog kapitala“ i zato je po preuzimanju vlasti bio odgovoran tom istom kapitalu ne obazirući se na prethodno data obećanja o boljem životu za sve (Isto, 62). Među prevarenima su bile žene koje su umesto obećanog „sretnog života“ u kući bile izbačene iz produkcije, a na njihova mesta su bili zaposleni njihovi muževi koji su radili za niske „ženske“ nadnice. Vode je pomenula i žene koje su ostale zaposlene i za koje je tvrdila da su radile „pod nemogućim uvjetima“ (Isto, 62). U zaključku brošure Vode je poručila ženama da one imaju najviše razloga da stanu u prvi red borbe protiv fašizma jer „je to borba protiv ropstva, bjede i rata“ i jer je „rat neminovan put kojim fašizam mora poći nakon što je bankrotirao na svim područjima: ekonomskom, političkom i socijalnom“ (Isto, 62).
[24] Paulina Lebl Albala (1891-1967) pedagoškinja, književnica, prevoditeljka, urednica Glasnika Jugoslovenskog ženskog saveza , kourednica Ženskog pokreta, bila je jedna od najuticajnijih feministkinja u Kraljevini Jugoslaviji. Bila je članica mnogih feminističkih organizacija i predsednica Udruženja univerzitetski obrazovanih žena (prim.aut.).
[25] Paulina L. Albala je u knjizi “Yugoslav Women Fight for Freedom“ (1943) dala vredne podatke o borbi građanskih feministkinja protiv nadolazećeg fašizma (prim.aut.).
[26] Zakonski položaj žena u Kraljevini SHS (Jugoslaviji ) obradila sam kroz prikaz feminističko-aktivističkog rada dve jugoslovenske pravnice koje su delovale sa pozicija liberalizma i socijalizma u tekstu “The First Lawyers and Attorneys: The Struggle for Professional Recognition of Women’s Rights in Yugoslavia (1918–1953)” (Stojaković 2016: 174-197).
[27] G-đa Štebi veli da je ostvarenju feminističkih težnja ‘sistem u kome živimo’. Kakav je to sistem? Jer kod elastičkih opštih tvrdnja g-đe Štebi moglo bi se mislilti da teži za patrijarhatom, matrijarhatom i socijalističkim uređenjem društva…“ (Chapec -Đorđević, „Nekoliko opažanja o feminističkoj ideologiji ‘Ženskog pokreta’ “ Ženski pokret 4-5/ 1933: 63).
[28] Dr Angelina Mojić-Ivanović (negde Angelina Ivanović-Mojić) je bila ugledna članica Ženskog pokreta u Zagrebu u periodu kada je Zagreb bio sedište Alijanse ženskih pokreta i centar feminističkog otpora protiv opšteg napada države na žene u svetu rada. O njenom privatnom životu nisam našla podatke osim da je (verovatno kao državna službenica ili supruga državnog službenika) najpre došla u Zagreb, a zatim otišla u Sarajevo (prim. aut.).
[29] Pod pojmom teorijski ovde podrazumevam „ intelektualne tradicije – političke teorije i istovremeno ideologije u njihovim različitim varijantama: liberalizam, konzervatizam i socijalizam“ (Pavićević-Vukašinović 2006: 78).
[30] Napad na zaposlene žene u Kraljevini Jugoslaviji pokrenut je uvođenjem mera štednje koje je ozakonio Budžet Kraljevine Jugoslavije (1932-1933). Radilo se o ozbiljnom udaru na egzistenciju jednog broja žena i otvorenom pokušaju da se problemi u ekonomiji rešavaju guranjem žena nazad u nevidljivost domaćeg rada (prim. aut.).
[31] Lily Braun (1865-1916) nemačka feministkinja, novinarka i teoretičarka feminizma jedno vreme je radila kao novinarka Ženskog pokreta (Die Frauenbewegung). Bila je članica Socijal-demokratske partije Nemačke, zagovornica reformskog pristupa promeni društvenih odnosa i protivnica teorija istorijskog materijalizma i revolucionarnog preobražaja društva. Zalagala se za ekonomsku samostalnost žena, njen individualni razvoj ka slobodnoj ličnosti takođe i za reformu bračnih odnosa. Njene ideje su podjednako napadali socijalisti (među njima i Klara Cetkin) i deo građanskih feministkinja (prim.aut.).
[32] Die Frauenbewegung in ihren modernen Problemen (Lajpzig 1908) (prim.aut.).
[33] U jugoslovenskim okvirima ova ideja prevazilaženja fenomena dvostruke opterećenosti žena (kako je fenomen nazvan u 20. veku) bila je vrlo živa u vreme gašenja Antifašističkog fronta žena, a zastupale su je komunistkinje, liderke organizacije (Stojaković 2019: 167-168).
[34] U članku su komentari i o tekstovima Alojzije Štebi „Žensko pitanje, Ženski pokret i žene“ i „Prostitucija“ objavljenim takođe u Ženskom pokretu (prim.aut.)
[35] Julka Hlapec Đorđević je zamerala onim feminističkim stavovima koje je iznela i Alojzija Štebi o tome da je „žena u svom najdubljem biću mati” i da je “centar ženskog pitanja materinstvo” smatrajući da je Ženskom pokretu te stavove „nakalemio muškarac“ da lakše može eksploatisati ženu te da materinstvo ne može biti „centralna tačka feministike jer je jedna od funkcija žena“ već žena (Hlapec- Đorđević, „Nekoliko opažanja…“ Ženski pokret 4-5/1933: 63).
[36] „U članku g-đa Štebi se žali da mase žena i ženska omladina, napose ženska inteligencija, ne prilaze ženskom pokretu. U zapadnim zemljama idu mase naročito radeničkih žena socijalističkim partijama. A čime ih one vabe? Predlogom nekažnjivosti umetnog pobačaja[…]“ (Hlapec-Đorđević „Nekoliko opažanja… Ženski pokret 4-5/1933: 63).
[37] Kurziv je preuzet iz teksta (prim.aut).
[38] U vezi sa ovom konstatacijom reagovala je Alojzija Štebi u posebnoj napomeni datoj posle zagrebačkog izveštaja nazivajući ga netačnim (Štebi, „Godišnja skupština Ženskog pokreta u Zagrebu“. Ženski pokret 1/ 1933: 7). Ali u tekstu „Gorišnja skupština Ženskog pokreta u Beogradu“ koji je objavio Ženski pokret u februaru 1933. stav zagrebačkog Ženskog pokreta – zaštita žena á tout prix je ocenjen kao „veoma opasan, jer pledira na izuzetan položaj žene“ pri tom nije ni dobro shvaćen jer se predlog Beograđanki odnosio na oba pola.
[39] Razlaz feministkinja i komunistkinja u Beogradu započeo je 1939. Prema svedočenju Mitre Mitrović feministkinje Ženskog pokreta u Beogradu diskretno upozorile komunistkinje, članice Omladinske sekcije da ih je policija upozorila da su članice Omladinske sekcije komunistkinje i da Omladinke treba da promene snažno ispoljavanje prijateljstva prema Sovjetskom Savezu, a kada je Sovjetski savez napao Finsku razlaz feministkinja i komunistkinja Ženskog pokreta u Beogradu je bio konačan (Jancar-Webster 1990: 25).
[40] Privatno pravo u Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca/Jugoslaviji funkcionisalo je kroz šest pravnih područja. Činili su ga različiti pravni propisi koju su nasleđeni iz prethodnih državnih i pravnih sistema, Šerijatsko pravo za muslimane i sudsko administrativna mreža za svaki od šest pravnih područja (Božić 1939: 10). U komentaru knjige Ferde Čulinovića Žena u našem krivičnom pravu (1934) Julka Hlapec-Đorđević je konstatovala da je žena podređeno biće „koje nema jednaku pravnu sposobnost kao muškarci“ muž je bio „glava porodice“ koja određuje ženi porodično ime, domicil, upravlja domaćinstvom i celokupnim životom svoje porodice“ (Hlapec-Đorđević, Život i rad- socijalno književni časopis. 133/ 1935: 275-279). U pogledu naslednog prava su se i dalje poštovale regionalne razlike utemeljene na običajnom pravu. Julka Hlapec- Đorđević je posebno ukazala na dve grupe zakonskih odredbi: o „zaštiti ženine ličnosti“ posebno „polnog integriteta“ i u vezi sa brakom, preljubom, bigamijom (Isto, 277). Ona je posebno ukazala na „normativna uređenja slobode voljnog pobačaja“ kao najjasniji pokazatelji podređenosti žene jer i ako postoje retki pobornici „nekažnjenog pobačaja“ oni to obrazlažu „opšte ljudskim i socijalnim momentima“ a ne „pravom žene na samoopredeljenje“ (Isto, 277). Julka Chlapec Đorđević je u završnom komentaru konstatovala da vlast „kažnjava ženu kao i muškarca iako joj ne daje iste beneficije i prava“ (Isto, 278).