Биографија Ангелине Станковић писана је на основу података из штампе 19. века, Заставе[1], Женског Света[2], Српског Сиона и Школског листа. Одатле сазнајемо да је рођена у Сремским Карловцима, у тадашњој Хабзбуршкој монархији, око 1850. године у познатој и имућној карловачкој породици Ристић. Годину њеног рођења нисмо успели тачно да одредимо. Знајући године рођења њених колегиница и других људи са којима је сарађивала у време оснивања Добротворне Задруге Српкиња Карловкиња, закључили смо да је рођена у исто време када и они. Удала се за Ђуру Станковића (1843-1902.), бележника Будимпештанског сирочадског стола. Занимљиво је да је Ђура био у сродству са првим српским школованим композитором, Корнелијем Станковићем. Захваљујући браку и мужевљевом послу, Ангелина је живот проводила у два града – Сремским Карловцима и Будиму (Будимпешти од 1873.).
Највеће и најважније Ангелинино дело је то што је била једна од оснивачица Добротворне Задруге Српкиња Карловкиња, у оквиру које је обављала функције потпредседнице и председнице. До идеје о основању задруге дошло је 1896. године, у дому тадашњег директора Карловачке гимназије Василија Вујића. На том састанку, на ком се родила идеја о настанку добротворне задруге, биле су присутне Јелена Лазић и Милева Гојковић која је потом била дугогодишња председница те задруге. Циљ удружења био је да помогне сиромашном делу српског становништва на различите начине а,најчешће у виду материјалне помоћи и подршке при школовању женске деце. Задруга је основана 12. децембра 1896. а до прве скупштине дошло је већ десет дана касније, када је задруга имала 87 редовних и 18 потпомажућих чланица. Пре него што ће бити одржана прва скупштина, ректор Богословије, прота Јован Вучковић, на Св. Николу у Саборној цркви у Сремским Карловцима дао је овом подухвату свој благослов. Саму седницу је говором у гимназијској дворани поздравио професор карловачке Богословије Милутин Јакшић. На првој седници за начелницу је изабрана Милева Гојковићка. Ангелина Станковић је добила титулу подначелнице (потпредседнице) и ту функцију је обављала све до 2. јануара 1902. када је изабрана за начелницу. На месту начелнице ће остати две године дакле, до 1904.
Заједно са мужем Ђуром, била је редовна приложница Фонда Св. Саве, који је за циљ имао очување српских школа у угарском делу Монархије. Пре оснивања Добротворне Задруге Српкиња Карловкиња, већ је била добротворка па је подржавала рад Добротворне Задруге Српкиња Новосаткиња[3], што је за последицу имало познанство са Аркадијем Варађанином[4]. Помагала је новчано изградњу српске православне цркве у Сантом и финансирала рад Српског црквеног певачког друштва.
Након напуштања начелништва у задрузи, отишла је у Будимпешту где је и преминула октобра 1907. године. Потомства имала није, па је део новца тестаментом наменила многим просветним и добротворним институцијама попут женског друштва Св. Мајка Ангелина[5]у Пешти, Привреднику, Српској православној црквеној општини у Сремским Карловцима и другим удружењима. Умирући у Будимпешти, према сопственој жељи, сахрањена је у Сремским Карловцима 17./30. октобра 1907. године.
Литература: Застава, Нови Сад, 20.11.1874; 11.12.1881,4; 29.1.1899,4; 27.7.1899,4; 6.2.1901,5; Женски свет, 1.2.1897,24;1.2.1899, 26; 1.4.1899,63; 1.10.1899, 152-153; 1.2.1900,24; 1.2.1900,25; 1.10.1904,240; 1.3.1900,3; 1.1.1901,16; 1.8.1902,15; 1.7.1905,170; 1.11.1907, 26; Српски сион, 14.1.1896, 16; 21.4.1896, 15; 20. 10. 1896; 17.5.1898, 318; 30.1.1899,15; 28.1.1901,15; 28.5.1895; Школски лист,1.8.1898, 121; Гордана Стојаковић (ур.), Знамените жене Новог Сада I, Нови Сад, 2001.
[1]Застава је као дневни лист излазила у Новом Саду од 1866. до 1929. Уредник овог листа био је Светозар Милетић (1826-1901.), председник Српске Народне Слободоумне Странке. После Милетићеве смрти, утедништво преузима његов зет Јаша Томић.
[2]Женскисвет је излазио од 1886. до 1914. године у Новом Саду. Издавач листа била је ДобротворнаЗадругаСрпкињаНовосаткиња, а уредници Аркадије Варађанин и Милица Томић, ћерка Светозара Милетића.
[3]Добротворну Задругу Српкиња Новосаткиња основао је Аркадије Варађанин 1880. године. Била је активна до 1946. До затварања, удружење се бавило помагањем социјално угроженим породицама, оснивањем забавишта, помагањем при школовању женске деце и сакупљањем прилога за рањенике за време ратова.
[4] Аркадије Варађанин (1844-1922.) био је учитељ, управник Српске више девојачке школе у Новом Саду, уредник већег броја часописа и пре свега велики борац за женска права.
[5] Ангелина Бранковић (1404-1520.) била је жена Стефана Бранковића, сина деспота Ђурђа Бранковића. Позната је по изградњи цркве Светог апостола Луке у Купинову, манастира Обед и манастира Крушедол у ком је сахрањена, а који је подигла заједно са сином Максимом
председница Добротворне Задруге Српкиња у Суботици
Анђела Плећаш
Ивана Плећаш
Милица Личина
Миа Ивановић
Живот у Аустроугарској
Податке о животу Милице – Мице Радић, добијамо најпре од ње саме, из аутобиографије коју је написала и која се чува у Архиву Војводине, у Збирци др Јована Милекића али и из новина као што су Застава, Српски Сион, Женски Свет, Време, Правда, Друштво Св. Саве и Женски покрет. Рођена је 23. фебруара 1863. по Јулијанском календару, у Жабљу, у тадашњој Хабзбуршкој монархији, која је 1876. постала Аустроугарска. Била је ћерка Петра Емила Сарајлића и Марије Сарајлић рођене Сарчевић. Основно образовање стицала је у Новом Саду где је касније школовање наставила у Српској Вишој Девојачкој Школи, која је основана 1871. Одатле су ученице обично ишле у интернате који су се налазили у данашњој Румунији, Мађарској или Аустрији, а тек после на универзитете. Мица се одлучила за Интернат у Пешти, који су пре ње похађале њене тетке и Милица Милетић, ћерка Светозара Милетића. У Интернату изучавала је стране језике, историју, географију, математику, физику, музику, граматику, ручне радове и веронауку. Одлазак на веронауку и верска настава на матерњем језику, били су важни ради очувања идентитета јер су Срби у Монархији имали само црквено-школску аутономију, па су се окупљали око српских школа и цркава, нарочито када су боравили у местима где српских школа није било. Мица се у Пешти школовала на мађарском језику који је говорила као матерњи. Поред мађарског, учила је и немачки језик јер је то био најважнији језик Аустроугарске, на ком се школовало, трговало и писало.
Њено ангажовање у друштвеном животу Срба у Монархији, почиње њеним учлањењем у Добротворну Задругу Српкиња у Суботици. За председницу ове задруге изабрана је први пут 1901. године. Пошто се показала као добра на том положају, 1930. изабрана је за доживотну председницу. На том положају је остала до 1940. године када је коначно прихваћена њена оставка. Задруга чија је била председница помагала је ученицама занатских, основних и виших државних школа у Суботици и другим градовима Монархије, стипендирала је сиромашне ученице и жене свих узраста али и културно-просветне институције попут Матице српске, Српског девојачког интерната у Загребу и Српског учитељског конвикта.
Године 1882. удала се за Јована-Јоцу Радића, председника Српске читаонице у Суботици. Мица и Јоца, пошто нису имали децу, сву своју имовину оставили су српском народу. Обоје су били познати по добротворном раду јер су помагали Добротворну Задругу Српкиња Новосаткиња[1], Коло Младих Срба у Будимпешти, Српско академско друштво Зоре у Бечу[2] и православну општину Ђирску ради подизања тамошње школе. Уз то, били су приложници подизању српске Гимназије у Новом Саду, изградњи споменика митрополиту Стратимировићу[3] и преносу Вукових[4] костију из Беча у Београд 1897. Мица лично, била је донаторка Српског Народног Позоришта[5]у Новом Саду, Српске Књижевне Задруге[6], Привредника, Добротворне Задруге Мајка Ангелина у Пешти и Добротворне Задруге Српкиња Жабљакиња. Захваљујућиуспешном вођењу Добротворне Задруге Српкиња у Суботици и хуманитарном раду ван задруге, на позив Краљевског угарског министра за унутрашње послове била је чланица Одбора за сиротишта напуштене деце. За заслуге које је постигла на пољу хуманитарне делатности, одликована је од мађарских власти Крстом са краљевском круном.
Балкански ратови и Први светски рат
Током Балканских ратова, у којима је Краљевина Србија учествовала од 1912-1913. године, хуманитарним радом тј. прикупљањем новчаних и других средстава, помагала је војску и рањенике посредством Добротворне Задруге Српкиња у Суботици и личним прилозима. За узврат, од Краљевине Србије одликована је Орденом Св. Саве V степена за заслуге стечене током Балканских ратова. Након Првог светског рата, током ког је заједно са Буњевкама покренула акцију којом је комплетно уређена једна болница која је могла примити 200 рањеника, награђена је Орденом Св. Саве IV реда.
Живот у Краљевини Југославији
Када је Суботица ослобођена 1918. и ушла и састав нове државе (тада Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца), Мица је наставила да потпомаже школовање српске женске деце како би се на тај начин жене укључиле у грађанско друштво али је прихватила и идеју југословенства. Године 1921. изабрана је за суботичку повереницу Главног одбора Друштва Св. Сава, чије је седиште било у Београду. Истовремено, успела је да Добротворну Задругу Српкиња у Суботици повеже са другим задругама Краљевине Југославије. Тако је задруга, на чијем је челу била, постала члан Народног Југословенског Женског Савеза.[7]Године 1907. Мица Радић је изабрана за управницу овог савеза из Суботице. Заједно са чланством у два женска добротворна удружења, 1933. постала је и председница суботичке гране Кола Српских Сестара[8]. После оставке у Добротворној Задрузи Српкиња у Суботици, у оквиру које је два пута организовала државни избор за Мис Суботице, указом краља намесника а, на предлог министра социјалне политике и народног здравља, 1941. одликована је Орденом Св. Саве III реда. Исте године, након капитулације Краљевине Југославије у Априлском рату, ухапсиле су је мађарске власти. Била је ухапшена, пребијана и након краћег боравка у затвору пуштена кући. Како се тортура мађарске војске наставила и по њеном повратку у суботичку кућу, на коју и око које су пуцали, напустила ју је и отишла у Мађарску. Умрла је после 1944. госине, када се последњи пут њено име помиње у новинама.
Друштво Светог Саве, 1921, 286; Женски покрет, 1.11.1927, 4.
[1] Задруга је основана 1880. како би помагала материјално угроженим породицама, оснивала забавишта, помагала при школовању девојака и сакупљала прилоге за рањенике Српско-бугарског рата.
[2] Друштво је окупљало српске ђаке на високим школама у Бечу. Основано је 1863.
[3] Стефан Стратимировић (1757-1863), био је карловачки митрополит који је изабран 1790. године.
[4] Вук Стефановић Караџић (1787-1864), реформатор српског језика, умро је у Бечу 1864. године одакле су му кости пренете у порту Саборне цркве у Београду.
[5] Позориште је основано 1861. године, у Новом Саду, на предлог Јована Ђорђевића
[6] Задруга са богатом издавачком делатношћу у области српске литературе. Основана је 1892. године.
[7] Савез је основан 1919. године како би повезао женска удружења која већ постоје у различитим крајевима нове државе.
[8]Коло Српских Сестара основано је 1903. у Београду. Своја представништва је имало у многим градовима Краљевине Србије, а затим и Краљевине Југославије. Удружење постоји и данас.
Велики број историчара се слаже да се 19. век не може стриктно ограничити годинама његовог формалног почетка и краја. Зато се често користи термин дуги деветнаести век који за завршетак овог столећа узима крај Првог светског рата. Када је реч о нашој локaлној историји, овакво виђење наведеног временског периода посебно је значајно с обзиром на чињеницу да је 1918. године Војводина ушла у састав друге државе, што је за последицу имало велике друштвене, политичке, економске и друге промене. Сви ови процеси рефлектоваће се и на рад женских организација на нашем простору.
Током прве деценије 20. века у Новом Саду рад настављају женске задруге основане у претходном периоду. Свака конфесија имала је своју организацију овог типа, па су тако овде деловале Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња, Прва женска задруга (окупљала је припаднице католичке вероисповести), Јеврејска задруга, а од 1903. и организација Табита, која је окупљала Новосађанке евангелистичке вероисповести. Заједнички именитељ свих наведених друштава био је доминантно хуманитарни рад усмерен на различите категорије социјално и економски угроженог становништва. На њиховом челу биле су и даље припаднице такозване грађанске елите, а сам начин функционисања организација није се битно мењао у односу на крај 19. века.
Крајем 19. и почетком 20. века у Новом Саду стасава генерација младих жена чије су мајке биле међу оснивачицама и предводницама горе поменутих женских организација. Тако можемо говорити о другој генерацији припадница грађанског друштва, које су одрастале у нешто другачијем друштвеном амбијенту. Овде се пре свега мисли на повољније услове када је реч о женском образовању. За разлику од њихових мајки чије се формално школовање завршавало четворогодишњом основном школом, сада је постојала могућност продужетка образовања. Са тим циљем основане су Српска виша девојачка школа и Мађарска краљевска државна грађанска девојачка школа, а крајем 19. века девојкама коначно постаје доступно и гимназијско образовање. Неке од ученица Српске више девојачке школе наставиће са универзитетским школовањем, попут Владиславе Полит, Анице Савић Ребац, Данице Јовановић, Милеве Марић Ајнштајн и Исидоре Секулић. Многе ученице су се опредељивале за наставaк школовања за учитељски позив, након чега су радиле као учитељице у основним и девојачким школама у Војводини и Србији. Поред помака у сфери образовања, ова генерација Новосађанки имала је прилику да рано стекне искуство у јавном појављивању и промовисању. Иако се радило претежно о музичким или драмским наступима и учешћу у хуманитарним забавама, овакве праксе и вештине допринеће развоју једног новог женског грађанског животног стила. Са стеченим образовањем, социјалним и културним капиталом, ове младе жене ће током првих деценија 20. века преузети вођство у већ постојећим, али и покренути рад нових женских организација у Новом Саду. У томе су имале подршку како родитеља, тако и, у каснијим животним фазама, својих супруга. Ово је важно напоменути, јер је подршка породице како у образовању, тако и јавном раду и деловању жена била од пресудног значаја, посебно у првим деценијама 20. века.
Поред већ поменутих женских задруга, у Новом Саду до почетка Другог светског рата бележимо рад и ових организација: Женска читаоница Посестрима (1910), Коло напредних женскиња (1919), Синдикално удружење забавиља и учитељица у Новом Саду (1921), Централни савез Чехословачких жена у Краљевини СХС са седиштем у Новом Саду (1921), Матица напредних жена (1922), Књегиња Зорка – културно-хумано друштво, пододбор у Новом Саду (1925), Кора хлеба и дечје обданиште (1925), Женско музичко удружење (1927) и Коло српских сестара – Одбор у Новом Саду (1929).
У даљем тексту биће представљен рад неких од наведених друштава.
Добротворна здруга Српкиња Новосаткиња
У првој деценији 20. века Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња наставља свој каритативни рад усмерен на различите угрожене категорије становништва. По избијању Првог светског рата, на иницијативу Аркадија Варађанина, дугогодишњег секретара Задруге, чланице покрећу рад привремене болнице у Новом Саду. Болница је била смештена у згради Учитељског конвикта (данас Средњошколски дом у Николајевској улици), па је међу становништвом називана “конвикт шпитаљ” (Шекарић и Шекарић, 2019, 227, 228). За потребе болнице чланице Добротворне задруге су у кратком року прикупиле новчана и материјална средства, попут постељине, медицинског и санитетског материјала и лекова. Болницом је најпре управљао др Миладин Величковић Свињарев, а затим др Лаза Марковић, да би током рата она прешла у надлежност војно-санитетске власти. Чланице Добротворне задруге су помагале лекарима, неговале болеснике, припремале оброке у болничкој кухињи, као и рубље и потребан санитетски материјал. Током трајања рата у овој болници боравило је око 10000 рањеника и болесника, а посебно је била цењена међу рањеним Србима из Угарске. Оснивањем болнице Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња је успела да омогући свој опстанак током ратних година, за разлику од дугих српских друштава и штампаних гласила чији је рад био обустављен. У таквим околностима болница је била преко потребно место окупљања и размене информација за новосадске Србе.
Сл. 1. Чланице Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња у привременој болници (Музеј града Новог Сада)
Након завршетка Првог светског рата, Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња почиње да делује у другачијим друштвено-политичким условима у односу на оне из времена оснивања. Како наводи Васа Стајић, политичко уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у Југославију из темеља је изменило прилике под којима је деловала Добротворна задруга. Задаци везани за очување српске народности замењени су промоцијом идеје југословенства, али и решавањем „специјалних женских задатака“ (Женски покрет…1933, 204). Хуманитарни рад је и даље чинио окосницу рада чланица, али се све више ставља акценат на јавну промоцију и ширу препознатљивост њиховог деловања. На чело Задруге 1921. године долази предузимљива Зора Стефановић, која је још као млада девојка стекла искуство у вођењу девојачких удружења (више видети у: Јовановић Гудурић, Ивана. 2022. Заоставштина Зоре Вучетић – пример изградње женског грађанског идентитета у другој половини 19. века. Годишњак Музеја града Новог Сада, 17/2021: 119 – 140).
Сл. 2 Чланице управе Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, 30-е године 20. века (Музеј града Новог Сада)
Великим залагањем Зоре Стефановић Добротворна задруга је 1921. године основала Женску занатску школу у Новом Саду. Школа је од оснивања била саставни део државног образовног система. Састојала се од нижег, трогодишњег и вишег двогодишњег курса. У властитој радионици, која је била опремљена Сингер машинама за шивење, ученице су израђивале одећу, рубље и постељину по поруџбини. Трошкове рада школе сносили су Град Нови Сад и државно Министарство трговине, индустрије и занатства. У Добротворној задрузи постојао је и посебан фонд за помагање сиромашних ученица ове школе, који је од 1933. спојен са Фондом Савке Суботић, уз образложење да оба фонда имају исти циљ. Због великог броја ученица, Добротворна задруга је планирала да на месту свог дома изгради модерну троспратну зграду. Тим поводом се Зора Стефановић обратила Градском поглаварству Новог Сада, тражећи финансијска средства за овај подухват. Град је позитивно одговорио на њихову молбу и донео одлуку да им се за зидање друштвеног дома додели 100.000 динара у четири годишње рате (ИАНС Ф. 150, 16620-1940). Избијање Другог светског рат спречило је реализацију овог подухвата.
Сл. 3 Оглас за Женску стручну школу у Новом Саду, 1921.
Сл. 3 Оглас за Женску стручну школу у Новом Саду, 1921.
Предузимљивост Зоре Стефановић огледала се и покретању продавнице назване Пазар народних рукотворина, такође у надлежности Добротворне задруге. У радњи су се продавале и изнајмљивале ношње из свих крајева Југославије, као и друге рукотворине са народним мотивима (ИАНС Ф. 259, 36931-1942). На тај начин Добротворна задруга је наставила своју вишедеценијску мисију коју је започела Савка Суботић, а која је подразумевала промоцију народне уметности и женског ручног рада, али која је истовремено пружала женама могућност да остваре одређени материјални доходак. Током треће деценије 20. века Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња постаје чланица следећих савеза: Народног Женског Савеза Српкиња Хрватица и Словенкиња (1920), Савеза културних друштава у Новом Саду (1928) и Југословенског женског савеза (1930). На конгресу Народног женског савеза на Бледу 1926. године, у присуству Lady Eeghen председнице Интернационалног савеза женских удружења, Зора Стефановић је, на енглеском језику, представила рад женских организација у Војводини. Значајне јубилеје, као што су 40 и 50 година рада, обележиле су организацијом окупљања женских националних организација у Новом Саду, као и објављивањем публикације Женски покрет у Војводини, коју је приредио Васа Стајић 1933. године.
Сл. 4 Чланице Народног женског савеза Српкиња Хрватица и Словенкиња приликом боравка у Новом Саду, око 1920. (Музеј града Новог Сада)
У овом периоду Добротворна задруга је у свом раду имала подршку краљице Марије Карађорђевић и епископа бачког Иринеја Ћирића. Зора Стефановић као председница је у два наврата била у прилици да упозна краљицу са радом организације и то 1926. и 1937. године (Дан 1937).
Сл. 5 Програм Чајанке Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, 1933. (Музеј града Новог Сада)Сл. 6 Позив на LIII редовну годишњу скупштину Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, 1938. (Музеј града Новог Сада)
Рад Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња окончан је након Другог светског рата. Део имовине Добротворне задруге преузима АФЖ. Према наводима Богдана Шекарића, Музеј Матице српске је 1946. године од АФЖ-а преузео неколико комплета народних ношњи који су били претходно у власништву Задруге. Ови вредни предмети данас су део фонда Етнолошког одељења Музеја Војводине (Шекарић 2016, 263).
Женска читаоница Посестрима
Српска читаоница у Новом Саду, основана још 1845. године, донела је 1905. године одлуку да и жене могу постати редовни и пуноправни чланови овог друштва. Ипак било је потребно да прође још пет година да би у Новом Саду започела са радом прва женска читаоница.
Женска читаоница „Посестрима“ основана je 1910. године захваљујући иницијативи и великом залагању Милице Томић. О неформалним женским окупљањима која су претходила Читаоници пише сама Милица у првом броју часописа Жена који такође покренула и уређивала. Као посебно важан тренутак у предисторији удружења она наводи акцију прикупљања потписа жена против мађаризације српских школа. Том приликом успеле су да прикупе 30000 потписа Српкиња из Новог Сада и других места на простору Угарске (Томић1911, 20). Ова акција показала је женску друштвену снагу, али и потребу за формалним оснивањем организације која ће у средиште свог деловања ставити образовање и социјалну ангажованост жена. Управо је то била разлика у односу на постојеће женске организације чији је рад почетком 20. века и даље био усмерен превасходно на хуманитарну помоћ угроженим категоријама становништва. Друга важна дистинкција у односу на раније формирана женска удружења било је инсистирање Милице Томић на обједињавању припадница различитих сталежа и занимања. Тако она између осталог каже: „Код нас се састају ратарске жене на бунару, занатлијске за себе, а такозване госпође опет за себе, те су једна другој стране“ (Исто, 25).
Прву управу Женске читаонице чиниле су Милица Томић, председница, Љубица Јерковић, потпредседница, Евица Павковић, перовођа и Вукосава Алексијевић, књижничарка.
Основни циљ Читаонице био је образовни и просветитељски рад намењен женама без обзира на њихово порекло, старосну доб и сталешку припадност. Чланице су се окупљале у Читаоници једном недељно.
„Биле смо сложне и у томе да тај дан треба да је недеља, и то недеља поподне, јер смо хтеле да у то друштво обухватимо и наше најсиромашније слојеве. Водиле смо рачуна и о томе, да у тој нашој читаоници треба да буде и читање на глас, јер много наше старије женскиње не зна читати(…) А ми смо хтеле да и њих уведемо у наш круг“ (Томић 1911, 21).
Након јавног читања књига, следио је разговор о прочитаном, а затим и о другим темама за којим је постојало интересовање. Чланицама су такође биле на располагању и новине и књижевни листови. Већ током прве године постојања, Читаоница је, највише путем поклона, прикупила за свој фонд преко 300 примерака књига. Састанци су се одржавали у сали црквене општине, а како наводи Томић били су посећенији током зиме, док се лети број присутних смањивао због пољопривредних радова (Томић 1911, 24). Број чланица 1911. године био је близу две стотине. Милица Томић је заговарала идеју да се овакве читаонице оснивају и по другим местима на простору Војводине. По њеним речима то би био почетак „културног рада на преображају наше жене“ уз поновно наглашавање на зближавању жена без обзира на сталеж, занимање или старосну доб (Исто, 25).
Сл. 7. Део чланица Женске читаонице „Посестрима“, 1911. (преузето из часописа Жена, бр. 2)
Поред окупљања у читаоници, чланице су годишње организовале сéла, посебне програме забавно-поучне садржине намењене широј јавности. Овакви догађаји су се одржавали седам до осам пута годишње, а садржали су музички део у којем су наступала локална музичка удружења, драмски наступ и поучно предавање. Средства прикупљена на сéлима чланице су донирале Српској вишој девојачкој школи у Новом Саду.
Већ 1911. године чланице оснивају и своје добротворно друштво, такође названо Посестрима, а које је за циљ имало помоћ старим и болесним чланицама друштва, као и другим угроженим суграђанима. Tоком српско-турског и српско-бугарског рата прикупљале су помоћ за српске рањенике. Касније су у оквиру свог добротворног друштва основале и огранак за помоћ породиљама (Селихар 2015, 152).
Сл. 8 Чланице управе Женске читаонице „Посестрима“ (Музеј града Новог Сада)
Након прекида рада током Првог светског рата, Женска читаоница „Посестрима“ наставља са својим деловањем. Недељни састанци су се одржавали у просторијама Женске грађанске школе, а чланице поново приређују забавно – поучна сéла. Од 1922. године Женску читаоницу је на месту председнице предводила Олга Вилић, а међу сталним чланицама најуже управе биле су учитељица Сидонија Гајин и Десанка Ракић. Две године раније Читаоница је постала чланица Народног женског савеза Краљевине СХС.
У новинским извештајима са сéла која је Женска читаоница организовала у овом периоду наилазимо и на коментар да су на њима мање него раније присутне девојке из ратарских породица. Неименовани новинар закључује:
„Вредна председница „Посестриме“ гђа Олга Вилић развила је до сада много делатности, те је с правом надати да ће радо прихватити овај предлог и проширити рад овог заиста кориснога друштва и међу нашим ратаркама као што је то некада чинила и гђа Милица Томић (Застава 1922.)
Сл. 9 Чланице ”Посестриме”, око 1930. (Музеј града Новог Сада)Сл. 10 Чланице ”Посестриме” приликом полагања венца на споменик Светозару Милетићу у Новом Саду, 1939. (Музеј града Новог Сада)
Рад Женске читаонице „Посестрима“ престаје са почетком Другог светског рата.
Коло напредних женскиња
Коло напредних женскиња основано је у Новом Саду 1919. године. Организација је замишљена у форми женског клуба који би се првенствено бавио образовањем и едукацијом самих чланица и то из различитих области друштвеног деловања. Приликом оснивачке скупштине Смиља Петровић, једна од оснивачица, изнела је укратко циљеве организације следећим речима:
„Задатак друштва је: да отргне нашу жену из друштвене пасивности, да је упути у јавном друштвеном раду, и обавести о њеним правима и дужностима у држави, да би тако постала активна и корисна грађанка“ (Застава 1919 а).
Другачији наратив Кола у односу на девојачка и женска удружења са краја 19. века, али и другачији поглед на потребе и концепт женског образовања очитује се у критичком ставу који је у статуту организације изнела председница Јелена Остојић. Она о дотадашњем друштвеном моделу образовања и васпитања девојака између осталог каже:
„Бојати се да не буде и даље највиши идеал: да се уче страни језици, да се мало свира на гласовиру, да се приме лепи манири и да се изоштри око за најмодернији крој. Кад то све постигне, треба девојка још да се уда, и онда је испуњен највиши идеал“ (Коло напоредних женскиња…1919).
Управу Кола су чиниле још и Зорка С. Лазић, потпредседница, госпођица Јелка Павловић, пословођа, госпођица Ванда Стратимировић, благајкиња, госпођица Нада Павловић, књижњичарка, а одборкиње су биле госпође Зора Стефановић, Вукица Алексијевић, Смиља Петровић и госпођица Кристина Велић (Застава 1919 а).
Само неколико дана након оснивачког састанка у организацији Кола одржано је и прво предавање. На тему Право и дужност жене, говорио је др М. Ђ. Поповић (Застава 1919 а). Следеће предавање одржао је др Владан Јојкић, а на тему „О проблемима светске политике I – Британска империја“ (Застава 1919 б).
На самом крају 1921. године у организацији Кола предавање у дворани Матице српске одржао је социолог из Београда Федор Никић. Тема његовог предавања била је социјално васпитање жена. Том приликом говорила је и Катица Богдановић, наставница Београдске женске гимназије, о Социјалном течају за жене, одржаном у Београду (Застава 1920 а). Исте године чланице Кола су покренуле школу српског језика за несрбе.
О веома добром позиционирању и препознатљивости Кола у ширем друштвеном окружењу говори чињеница да је оно наведено међу грађанским организацијама чије је чланство позвало Соколско друштво на општи протест против одлуке о припајању делова Словеније и Далмације Италији. Међу јавно позваним удружењима биле су три српске женске организације – Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња, Женска читаоница „Посестрима“ и Коло напредних женскиња (Застава 1921).
Новине Застава пренеле су 8. фебруара 1921. године вест да је Коло напредних женскиња постало Матица напредних жена као прва локална посебна Матица, а у складу са новим уставом Матице српске. На овај корак Матица се одлучила у циљу сједињавања просветих активности обе организације (Застава 1921 б). Прерастањем Кола у Матицу напредних жена дошло је до веома важног искорака у раду Матице српске. Жене по први пут добијају право на статус члана – оснивача у најстаријој српској културној институцији. До тада су оне имале право само на статус члана – помагача, а и ту могућност је користио мали број жена.
Матица напредних жена
Матица напредних жена након оснивања наставља мисију Кола напредних женскиња. Поред већ поменутог Федора Никића који је одржао ”цео течај о феминизму”, Матица српска извештава да су на ову тему 1921. године предавања одржали и Васа Стајић, Јованка Миљак из Сарајева, Савета Милојевић из Београда и професор Балубџић (Застава 1922 б). Током 1922. године организују серију такозваних конференцијa које су и даље имале циљ упознавања шире јавности са женским покретом. У овом циклусу предавање под називом „Женски покрет код нас и на страни“ одржала је Зорка Каснар-Караџић, a уследило је и предавање на тему ”Социјалне кризе и феминизма” (М. Главина). До краја ове године Матица напредних жена уписала је 80 нових чланица.
Сл. 11 Чланска карта Матице напредних жена, 1924. (Музеј града Новог Сада)
Рад Матице напредних жена током друге половине треће и читаву четврту деценију 20. века обележиће деловање Народног универзитета. Ову установу Матица је основала са циљем интензивирања свог просветног рада. Предавања организована у оквиру Народног универзитета била су заиста бројна, а теме су биле из различитих области као што су „литерална, историјска, социјално-медицинска и социјално-економска“ (Застава 1925). Програми Народног универзитета били су намењени најширој јавности.
Сл. 12 и 13 Позивнице на предавања у организацији Народног универзитета, 1932, 1934. (Музеј града Новог Сада)
Са циљем обележавања важних датума и јубилеја Матица напредних жена организовала је и пригодне свечане академије. Тако је 1923. посебним програмом који је обухватао свечану академију и позоришну представу обележила деведесет година од рођења песника Јована Јовановића Змаја (Застава 1923). Године 1931. приредиле су свечану академију посвећену сећању на песникињу Милицу Стојадиновић Српкињу.
Сл. 14 Позив на свечану академију у спомен Милице Стојадиновић Српкиње, 1931. (Музеј града Новог Сада)
Током интензивног рада дугог две деценије Матица Напредних жена је остварила значајне резултате на пољу образовања и просвећивања народа. Често у неизвесној финансијској ситуацији, уз велике напоре управе и чланица успевале су да за предаваче ангажују еминентне стручњаке и различитих области. Организацију су предводиле Олга Крно, Катица Главина, Дара Суботић, а од 1928. године на месту председнице била је Вида Француз Увалић.
Кора хлеба и дечје обданиште
Екуменско друштво Кора хлеба и дечје обданиште је основано 1925. године од стране неколико представника новосадског грађанства, а на иницијативу Јелене Кон. Циљ организације је на почетку била подела бесплатног хлеба најсиромашнијим суграђанима. Међу члановима оснивачима, посебно заслужним за успешан рад друштва, наводе се: Дора Дунђерски, Јелена Кон, Јосип Јулије Кон, Штефанија Штесл, Милица Моч, Ђорђе Вајферт, Ерна Бауер, Зелма Брезовски, Марија Вајс, Ема Ашенбренер, Душан Кенигштетлер, Вида Марковић, Ева Штолц.
Већ 1926. године друштво се профилише у женску наднационалну организацију чији је рад био превасходно усмерен на заштиту мајки и деце. Први значајан подухват у овом правцу било је отварање дечјег обданишта за децу из сиромашних породица. За простор је одабран део зграде Дома народног здравља (данас објекат Дома здравља Нови Сад на Булевару Михајла Пупина). Новосадске новине Застава у извештају из 1927. године пренеле су да је обданиште опремљено трпезаријом у којој деца добијају три оброка, собом за игру, спаваоницом, купатилом са тушевима и топлом водом, као и да све просторије имају централно грејање. У кухињи обданишта храну су добијали и сиромашни ученици новосадских школа (Застава 1927). Број деце који је боравио у обданишту је био у сталном порасту, па је 1929. године достигао њих преко 60.
Чланице Коре хлеба настављају да раде на систематској бризи о деци, па тако 1930. године покрећу рад млечне кухиње у којој су припремани млеко и млечне смесе за одојчад. Стручан приступ у овом сегменту рада огледао се у чињеници да су млечне смесе припремане за свако дете понаособ и то према упутству лекара. Кухиња је била опремљена и најсавременијим уређајем за стерилизацију.
Сл. 15 Плакат за програм Дечије поподне у организацији Коре хлеба и дечјег обданишта, 1928. (Музеј града Новог Сада)
Поред свакодневних активности у обданишту, чланице друштва су сваке године посебним поклонима даривале децу православне и католичке вероисповести за божићне празнике. Друштво је од септембра 1930. године деловало под покровитељством краљице Марије Карађорђевић, која је 1937. године и лично обишла просторије обданишта ове организације (Правда 1937).
Сл. 16 Тисканица са меморандумом друштва Кора хлеба и дечје обданиште, 1932. (Музеј града Новог Сада)
Од 1933. године друштво је поседовало своју зграду, за чију изградњу су добили средства из Фонда Његовог Величанства Краља. Објекат, који се налази у данашњој улици Соње Маринковић, пројектовао је у стилу модерне архитекта Ђорђе Табаковић. Изнад улаза у зграду налази се скулптура ”Мајка са дететом”, рад вајара Михаља Корна, која јасно упућује на основну намену објекта, као и организације која је у њему била смештана. Од 1937. године поред постојећег обданишта, млечне кухиње, ђачке трпезарије, саветовалишта за мајке, у овом објекту је покренут и рад посебног одељка за одојчад. Због свега наведеног не чуди чињеница да је новинар листа Правда приликом посете дому организације Кора хлеба и дечје обданиште, закључио да се ради о најмодернијој и најактивнијој социјалној установи приватне иницијативе на нашим просторима (Правда 1938).
Чланице друштва Кора хлеба и дечје обданиште предвођене Јеленом Кон, често су у сврху прикупљања новчаних средстава за свој хуманитарни рад приређивале концерте познатих музичких извођача и ансамбала. Тако су у Новом Саду током 20-их година 20. века, између осталих, наступали: чланица бечке опере Вера Шварц, коју је на клавиру пратио Иван Брезовшек, диригент београдске опере, пијаниста Мор Росентал, виолинисти Бронислав Хуберман и Ваша Пшиход, Ансамбл Донских Козака, као и Бечко позориште комичара.
Сл. 17 Плакат за концерт Донских козака у организацији друштва Кора хлеба и дечје обданиште, 1929. (Музеј града Новог Сада)
Женско музичко удружење
У међуратном периоду створени су услови за оснивање једног специфичног женског друштва. Ради се о Женском музичком друштву које 1927. године основала Вида Вулко Варађанин. Нови Сад је до тада већ имао веома развијену традицију музичких друштава и хорова, који су, као и већина раније осниваних грађанских организација, деловали на националној основи. Вида Вулко Варађанин је била угледна грађанка и пијанисткиња, која је своју пасионирану љубав према музици често повезивала са хуманитарним радом (била је истакнута чланица Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња и предводница организације Црвеног крста у Новом Саду). Велику подршку и помоћ у оснивању Женског музичког друштва пружили су јој Милице Моч, такође пијанисткиња и педагошкиња и Светолик Пашћан, познати композитор и хоровође. Ово је било прво удружење оваквог типа на југословенским просторима. Чланице су примане у три секције – инструменталну, солистичку и хорску која је била најактивнија.
Сл. 18 Чланице Женског музичког удружења, 1928. (Музеј града Новог Сада)
Године 1930. Женско музичко удружење освојило је прво место на Првој утакмици јужнословенских певачких друштава, одржаној у Београду, у организацији Југословенског певачког савеза. Као првопласиранима, додељен им је трофеј у облику златне лире – дар краља Александра Карађорђевића. У новинском извештају са доделе трофеја наведено је и следеће:
”… Председница удружења Вида Вулко Варађанин је истакла улогу жене у нашем јавном животу, констатујући да жене све више узимају учешћа у њему и да је Женско музичко удружење, које је основано пре три године, један од тих резултата културних стремљења наших жена” (Време 1930).
Сл. 19. Чланице Женског музичког удружења са трофејом освојеним на Првој утакмици јужнословенских певачких друштава, 1930. (Музеј града Новог Сада)
Чланице Женског музичког удружења реализовале су две значајне турнеје. Прва је одржана 1932. године по градовима тадашње Чехословачке, а друга почетком 1934. и обухватала је концерте у Београду, Загребу, Љубљани и Марибору. На обе турнеје чланице су изводиле свој већ препознатљив репертоар који су чинила захтевна хорска дела савремених југословенских композитора и уметничке обраде народних песама. О турнејама је писала и тадашња штампа. Лист Нови Сад, од 10. марта 1934. године, преноси неколико критика београдске и загребачке штампе. У њима се посебно наглашава специфичан репертоар хора, који чине песме „модернистичке текстовне и музичке концепције“, базиран на југословенским ауторима. Позитивно су оцењени техника, музикалност, интонација и ритмика. Речи хвале упућене су оснивачу и диригенту Светолику Пашћану Којанову. За разлику од београдског концерта, где је по речима извештача сала била готово празна, дворана Глазбеног завода у Загребу била је пуна отмене концертне публике (Нови Сад 1934). У Марибору су Женско музичко удружење дочекале представнице свих женских и певачких друштава. Као посебно пријатан дочек и боравак ипак су издвојиле онај у Загребу где су их дочекале представнице Југословенског женског савеза у Загребу.
Током постојања дугог више од једне деценије, ово удружење приредило је бројне концерте пре свега савремене, али и духовне хорске музике. Јединствени женски хор радо је учествовао у догађајима којe су у Новом Саду и околини приређивала друга музичка и културна друштва.
Сл. 20 Програм концерта Женског музичког удружења одржаног у Вуковару, 1930. (Музеј града Новог Сада)Сл. 21 Позивница за концерт модерне музике у извођењу чланица Женског музичког удружења, 1931. (Музеј града Новог Сада)
Примери сарадње женских организација у Новом Саду у међуратном периоду
Као пример сарадње српских женских организација навешћемо једну заједничку хуманитарну акцију. На Ђурђевдан 1920. године чланице Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, Женске читаонице Посестрима и Кола напредних женскиња, организовале су хуманитарну продају цвећа, а са циљем прикупљања средстава у корист радионица које су водили и у којима су радили инвалиди (Застава 1920 б).
Великим залагањем Виде Вулко Варађанин, организација Црвеног крста у Новом Саду је 1927. године покренула рад прве Народне кухиње. У рад кухиње укључиле су се чланице неколико новосадских женских организација – Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, Римокатоличке женске лиге, Јеврејске женске задруге, испоставе удружења „Кнегиња Зорка“, удружења „Посестрима“, уз стално присуство чланица Месног одбора Црвеног крста. Представнице наведених организација су се према недељном распореду смењивале у просторијама Народне кухиње, где су помагале око припреме и поделе хране најсиромашнијим суграђанима.
Литература и извори:
Време. 1930. „Предаја златне лире Њ. В. Краља новосадском женском певачком удружењу, прваку Југословенског певачког савеза”, 3. фебруар.
Дан. 1937. „На путу за Румунију Њ. В. Краљица Марија задржала се јуче са Њ. В. Краљевићем Андрејом у Н. Саду”, 5. мај.
Женски покрет у Војводини. 1933. Нови Сад: Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња.
Застава: орган радикалне странке. 1919 а. „Коло Напредних Женскиња у Новом Саду”, 23. фебруар.
Застава: орган радикалне странке. 1919. б „Коло Напредних Женскиња”, 28. март.
Застава: орган радикалне странке. 1920. а „Из Матице Српске”, 31. децембар.
Застава: орган радикалне странке. 1920. б „ Цветни дан у Новом Саду”, 6. мај.
Застава: орган радикалне странке. 1921. „Позив на велики народни збор”, 3. април.
Застава: орган радикалне странке. 1921. б „Из Матице Српске”, 8. фебруар.
Застава: орган радикалне странке. 1922. а „Са забаве Посестриме”, 13. октобар.
Застава: орган радикалне странке. 1922. б „Матица српска у години 1921 – 1922”, 22. јануар.
Застава: орган радикалне странке. 1923. „Јован Јовановић Змај”, 5. децембар.
Застава: орган радикалне странке. 1925. ”Извештај о раду Матице напредних жена”, 14. октобар.
Застава: орган радикалне странке. 1927. „Дечје обданиште у Н. Саду”, 24. април.
Коло напоредних женскиња, организација, устав, програм. 1919. Нови Сад: Књижарница Св. Ф. Огњановића.
Нови Сад. 1934. 10. март.
Правда. 1937. ”Њ. В. Краљица са Краљевићем Андрејом посетила је данас Нови Сад и обишла хумана друштва и Државну болницу”, 1. јун.
Правда. 1938. ”За четрнаест година друштво Кора хлеба и дечје обданиште постигло узорне резултате на хуманом и социјалном пољу”, 6. март.
Селихар, Карла. 2015. „Српске читаонице у Војводини до 1918. године.“ Докторска дисертација. Филолошки факултет Универзитета у Београду.
Томић, Милица. 1911. „Женска читаоница“. Жена, месечни часопис за жене, год. 1, бр. 1. Нови Сад.
Шекарић, Богдан. 2016. Формирање првих српских етнографских збирки у Војводини у периоду 1847 – 1941. Годишњак Музеја града Новог Сада, 16/2016, 262 – 268.
Шекарић, Богдан и Јелена Шекарић. 2019. „Болница Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња“. У Зборник радова Деветог конгреса историчара медицине, 800 година српске медицине, ур. Зоран Вацић, 221–233. Београд: Српско лекарско друштво.
Општи развој друштва, нарочито индустријализација и урбанизација, у 18. и 19. веку, као и развој школства, доводе до стварања нових друштвених слојева, нових елита, са јасно израженим националним ставовима. То је време у коме се оснивају партијска, али и грађанска удружења идеолошког карактера која окупљају истомишљенике и људе са заједничким интересима. То је време у коме своја удружења формирају и жене које су свој елитни статус стицале на два начина; један је рођењем или удајом, а други се базирао на образовању. Реч је о релативно малом броју жена које су уживале велики углед у својим срединама. Разлози њиховог окупљања су двојаки. Једни се односе на еманципацију жене у друштву и њен бољи социјални статус, а други на хуманитарни рад и потребу да допринесу својим ангажовањем бољитку заједнице. Са тим циљевима оснивају се грађанске организације чији основни задаци ће бити решавање неких од друштвено политичких проблема којима се државна власт не бави или не бави довољно.
Истовремено са формирањем женских друштава у Европи и свету, формирају се и удружења на просторима где Срби живе. Разлога за оснивање хуманитарних удружења жена било је много. Један од основних, почетком 20. века, биле су недаће српског народа. Страдање у јужним српским областима, Македонији и Старој Србији, нагнало је Српкиње да се окупе око идеје сакупљања помоћи српском народу који је под терором Отоманске власти.
Сл. 1 Лого Кола српских сестара из 1903. године
Група интелектуалаца, предвођена Надеждом Петровић, Делфом и Иваном Ивановићем, Браниславом Нушићем и другима, тражећи начин како да се помогне српским страдалницима под турском управом, дошли су на идеју о оснивању удружења које би окупило жене у Београду, а и шире, са циљем прикупљања и дистрибуције помоћи сиромашном и угрошеном становништву. Сам назив „Коло српских сестара“ (у даљем тексту: Коло или КСС) одредио је Бранислав Нушић, а на основу два предлога Ивана Ивановића: „Друштво српских сестара“ и/или „Коло Српкиња“. Рад на оснивању и конституисању КСС привукао је пажњу великог броја жена које су подржале ту идеју. Преко 50 оснивачица било је укључено у организацију прве Скупштине. Оснивачки скуп је одржан на Велику Госпојину 15/28. августа 1903. година на Коларцу. Скупило се преко 3000 људи, од којих највише жена. Изабрано је прво руководство, а за прву председницу именована је Савка Суботић.
Савка Суботић (Нови Сад, 23.10.1834. – Земун, 25.11.1918.) је рођена и највећи део живота провела у Новом Саду. Потиче из чувене трговачке породице Полит, од оца Јована и мајке Јулијане рођ. Десанчић. Била је удата за политичара и књижевника Јована Суботића са којим је имала осморо деце.
Рад Савке Суботић се може посматрати са различитих становишта; етнолошког, уметничког, социолошког, филозофског или хуманитарног. За њу се може рећи да је цео живот била друштвени активиста јер је радила на еманципацији жене у српском друштву. Bорбу за бољи статус жене у породици и друштву водила је на различите начине. Један од њих био је и стварање женских друштава. Прво удружење, „Одбор госпођа“ основала је у Загребу 1865. године, а „Прву женску задругу“ 1867. године у Новом Саду. Основни задатак ове задруге био је помагање сиромашних девојака да се школују за учитељице. Из Задруге ће се издвојити Српкиње у засебан „Женски одбор“ из ког ће 1880. године бити формирана „Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња“. Циљеви Задруге дефинисани су речима … да бедне и невољне помаже, гладне нахрани, жедне напоји, наге заодене, болне подиже, мртве погребе, неуке обучи и на пут рада и заслуга упути, како би својим знањем и умењем, вредноћом и разбором водили у зрелијим годинама частан и поштен живот. Задруге се оснивају и у другим насељима на простору Аустроугарске, Србије, па и у САД-ма. За непуних 40 година основано је преко 120 задруга Српкиња.
Сл. 2 Савка Суботић (1834–1918), прва председница Кола српских сестара
Због свог рада, познатог не само домаћој интелигенцији него и у светским круговима, бирана је за председницу Српског народног женског савеза, али и за прву председницу Кола српских сестара. Ту функцију обављала је у периоду август 1903 – јесен 1905.
Коло је изузетно добро прихваћено од стране београдских жена, а чланство у њему је представљало и ствар друштвеног престижа. Истовремено, жена је радом у Колу постајала активни учесник у друштвеном развоју Србије и добијала могућност јавне афирмације. Треба нагласити да је то време у коме се на оснивање и рад женских удружења није гледало благонаклоно. Тако је и Коло често наилазило на подсмех и омаловажавање, чак и у тадашњим штампаним медијима.
Сл. 3 Нацрт повеље Кола српских сестара, рад Уроша Предића
Активности Кола, као културно-просветног, доброчинског, духовног и патриотско-хуманитарног друштва, биле су морално и материјално потпомагање Срба у неослобођеним и новоослобођеним крајевима; прикупљање финансијских средстава и усмеравање онима којима је помоћ потребна, као и рад на образовању, нарочито женске деце. У првим годинама КСС се бавило прикупљањем прилога у новцу, роби (жито, храна, огрев, одећа, обућа, постељина), санитетском материјалу, лековима. За сирочад са ратом захваћених простора обезбеђивана су склоништа. Организовани су течајеви за обуку мисионарки и болничарки. Поред прикупљања материјалне помоћи КСС је настојало, својим активностима, сачувати и духовну страну српства. Зато су редовно палиле свеће и обављале помен за погинуле у ратовима. Свој рад желеле су приближити широј јавности, па су издавале годишњи календар „Вардар“ у коме су, поред верског календара и редовних извештаја о раду одбора Кола, објављивале текстове и фотографије родољубивог и историјског садржаја. Коло је, према потреби, подизало болнице, стационаре, чајџинице, домове за инвалиде или сирочад, занатске школе, интернате, па и универзитете. Врло често штићеници Кола биле су и особе несрпске националности.
Рад овог Кола инспирисао је жене и у другим крајевима да се удруже и оснују своје одборе. Крајем 20-их година 20. века Главни одбор Кола срспких сестара са седиштем у Београду бројао је преко 100 одбора. Многа од њих налазила су се ван Србије, у Словенији, Хрватској, Македонији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, али и ван тадашње Краљевине СХС, односно Југославије, у САД-а. Једно од њих било је и Коло српских сестара – Одбор у Новом Саду.
Оснивање Кола српских сестара – Одбор у Новом Саду
Ширење мреже одбора Кола српских сестара најспорије се одвијао у Војводини. Разлози су двојаки. Постојање већ бројних женских удружења која су се бавила хуманитарним радом, попут Добротворних задруга Српкиња. Други разлози леже у чињеници да је Војводина, до 1918. године била у саставу Аустроугарског царства у коме су живеле бројне етничке заједнице.
Релативно касно, тек 30. маја 1929. године основано је Коло српских сестара – Одбор у Новом Саду. Аргументи за овакву ситуацију налазе се у чињеници да је Нови Сад, деценијама уназад, имао удружења која су се са великим успехом, поред осталог, бавила и доброчинитељским радом. Пре свега то су Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња, Прва женска задруга, Хумано друштво „Кора хлеба и дечје обданиште“, Орфелинат, Задруга „Добротвор“, Девојачко удружење за изображење у српском духу, Удружење „Посестриме“, Коло српских девојака, Црвени крст, као и бројна просветно културна друштва.
Сл. 4 Печат и меморандум Кола српских сестара – Одбор у Новом Саду
Удружење под називом Коло српских девојака постојало у Новом Саду још крајем 19. и почетком 20. века, а његове чланице биле су ћерке познатих интелектуалца и виђенијих Новосађана: Зора (Илија) Вучетић, Анђелија (Александар) Сандић, Јелисавета (Стеван) Барако, Милка (Михајло) Полит, Јелена (Коста) Чавић, Невена (Димитрије) Јовановић, Даница (Милан) Јовановић, Емилија (Александар) Адамовић, Даринка (Коста) Милутиновић. Ово Коло је било подмладак Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња.
Коло је приређивало базаре са игранкама и музичке догађаје хуманитарног карактера на којима су наступале чланице. Тако је у њиховој организацији 1901. године одржан концерт са игранком, а у корист Српског народног позоришта, а затим и Девојачко вече са игранком чији је приход био намењен издржавању српских основних школа у Будимској епархији.
По узору на централно Коло у Београду и новосадско је оснивало своје пододборе. Пододбор у Степановићеву формиран је 1936. године, а две године касније (1938) и у Сиригу. Новосадско Коло је све време пружало материјалну и новчану помоћ овим пододборима. Да би привукли пажњу млађих популација Коло је 1936. године основало Подмладак Кола српских сестара.
Сл. 5 Чланице Кола српских сестара у Новом Саду, фото: Градска библиотека у Новом Саду (Завичајна библиотека)
Од 1939. године рођење пресвете Богородице –Мала Госпојина која се празнује 08/21. септембра прославља се не само као слава КСС у Београду, него и Одбора у Новом Саду. Кума славе 1939. и 1940. била је Љубица Рајх Поповић.
Основни задаци Кола
Једно од геслова рада КСС уопштено било је бољитак општег добра. Рад како Главног одбора Кола српских сестара са седиштем у Београду, тако и свих одбора био је регулисан „Правилима Кола српских сестара“ и „Упутством“. У првим Правилима Друштва из 1903. године јасно су дефинисани разлози за оснивање: У доброј жељи да приме и понесу сваки део дужности према своме народу, удружују се све сестре српкиње под именом Коло српских сестара…, као и циљеви: …морално и материјално помагање своје браће и сестара из потлачених крајева српских, који су услед сталних нередовних прилика у тим крајевима на сестринску помоћ упућени, као и подржавање и потпомагање сваке тежње за ослобођењем српства“.
Сл. 6a Правила о раду Кола српских сестара из 1921.Сл. 6б Упутство за рад Кола из 1928, вл. Библиотека Матице српске
Чланство у Колу је добровољно, а представља и част. Бити члан значи чинити добро другима.
Новосадски одбор КСС настао у Краљевини СХС, односно Југославији, поред хуманитарног, просветног и културног рада, имао је задатак да ради на буђењу родољубља и националне свести Југословена и међусобном духовном зближавању свих јужнословенских народа. Вођене таквим циљевима чланице су сакупљале помоћ за сиромашну децу, за исхрану новосадске сиротиње, болесницима обезбеђивале повратнe карте након лечења, брзу помоћ давале бедницима, припремале забаве, игранке, чајанке, организовале бројна предавања и помене, учествовале у обележавању важних историјских догађаја…
Сл. 7 Чланице Кола у Новом Саду са председницом Емилијом Софић, око 1930. године, фото: Народна библиотека Србије
Органи и чланство Кола
Чланство у Колу је искључиво на добровољној бази, а може бити редовно, као утемељачи, почасно и добротворно. Редовне чланице учествују у раду Кола и дужне су плаћати месечну или годишњу чланарину. Статус утемељача се добијао уплаћивањем одређене суме новца, а добротвора завештањем веће финансијске донације. Почасне чланове је именовала Скупштина КСС, а на основу изузетног доприноса општем интересу српског народа или заслуга у раду Кола.
Главни орган рада КСС била је Скупштина. Од управљачких органа Коло је именовало управни и надзорни одбор. Управни одбор је бројао шест чланова: председницу, две потпредседнице, два секретара и благајницу. Надзорни одбор чинила су три до четири члана од којих је једна била председница. Поред ових органа постојала је и одборничка група која је бројала 25–38 чланица. Према потреби Коло је именовало саветне чланове.
Почасни председник Скупштине КСС од његовог оснивања (1929) био је Његово Високопреосвештенство Господин Епископ бачки др Иринеј Ћирић, а од 1934. ту част је прихватио Његова Светост Патријарх српски Господин Варнава. Почасне председнице, по својој функцији, биле су супруге банова који су столовали у Новом Саду: Љубица Дуњић, супруга Радосава Дуњића (1930), Станка-Стана Матић, супруга Светомира Матића (1930–1931), Цајка Николић, супруга Милана Николића (193–1933), Маргита Пауновић, супруга Светислава Пауновића (1935–1936) и Олга Радивојевић, супруга Јована Радивојевића (1939–1940). Само чланство именованих госпођа говори о угледу који је Коло имало код новосадске елите. Почасне чланице, на основу својих заслуга у раду Кола, биле су Емилија Софић (1862–1955), Јованка Петровић (1911–1973) и Ружа Јевтић. Јелисавета-Јелена Клицин је била почасна чланица Кола.
Својим добровољним прилозима посебно су се истакли лично Краљ Александар I Карађорђевић Ујединитељ и др Михајло Пупин. Поред њих треба истаћи доброчинства Стевана Бороте, Мите Клицина, Јованке Милошевић, Вукосаве Радовановић и Александра Секулића. Због тога су именовани за почасне добротворе.
За 14 година постојања и 12 година активног рада (у период 1941–1943 Коло није било активно) Колом су председавале три Новосаткиње. Прва председница била је Емилија Софић која је ту функцију најдуже обављала, од 1929. до 1938. године. Исту функцију, пре формирања Кола обављала је у Друштву кнегиње Зорке за Бачку област. У периоду 1938–1941. Колом је руководила Јелисавета Суботин, док се у документима за време Другог светског рата као заступник Кола наводи Даринка-Дара Мандић-Могин. Изузетно важну улогу секретара Кола обављале су Олга Геровац, Олга Диклић, Лепосава-Лепа Матијашевић, Гизела Повољни, Меланија Кун, Вида Вуковић и Наталија Поповић.
Сл. 8Почасна председница Кола, Емилија Софић (1862–1955), око 1930 (извор: часопис Нови Сад)
За само годину дана постојања (1930) Коло је имало око 300 чланица, а за све време постојања у раду Кола је учествовало преко 400 Новосаткиња. За то време у раду Одбору Кола активно је било 88 одборкиња. Иако у самом називу Кола стоји предзнак „српски‟ многе чланице су биле несрпске националности (види: Списак чланица Кола српских сестара 1929–1943).
За свој рад председница и потпредседница КСС у Новом Саду су добиле одликовање Св. Саве V степена од Краља Александра I Ујединитеља. Уручено им је 1931. године приликом Краљевог доласка у Нови Сад на свечано освећење Дома Трговачке омладине.
Првих година од оснивања Коло је користило простор у Ул. Ђуре Јакшића 16. Склапањем споразума о сарадњи са Соколским удружењем коришћен је простор Народног дома (Соколски дом). Крајем четврте деценије Коло је поседовало своје просторије у Улици Марка Миљанова 12. Поред просторија за редован рад Коло је често, своје активности одржавало у хотелу „Слобода“, Официрском дому, Народном дому, Згради Бановине…
О раду Кола, поред часописа „Вардар“ чији издавач је Коло српских сестара – Главни одбор у Београду, редовно су извештавали новосадски часописи „Новосадске новине‟, „Дан‟, и „Југословенски дневник‟, као и београдски листови „Време‟ и „Правда‟.
smart
Сл. 9 Часопис Вардар
Финансирање Кола
За реализацију планова које су чланице Кола стављале себи у задатак била су неопходна финансијска и материјална средства. Финансијска средства стицале су путем донација, новчаних помоћи, добровољних прилога, продајом својих роба и услуга. Донатори су били државне власти, приватна и државна предузећа, црква, акционарска друштва, занатлијске радње, али и физичка лица. КСС се често за финансирање обраћала тадашњем властима, на различитим нивоима и углавном добијала помоћ и подршку. Чинили су то Градско поглаварство, власти на нивоу Дунавске бановине, али и Краљевска влада, па и Краљ лично. Од државних функционера међу дародавце су уписани Драгиша Цветковић, председник Краљевске владе, Стеван Ћирић, министар просвете, Милан Недић, министар војске и морнарице, Августа Стојадиновић, супруга бившег председника Владе.
Од институционалних субјеката добротворство су показале банке (Краљевска, Трговачка, Југословенска и Аграрна банка), осигуравајућа друштва, Електрична централа, Црквена општина. Од фабрика, редовни донатори били су грађевинар Аврамовић, индустријалац Драгутин Ристић, власник млина Вилим Шулц, Творнице шећера у Врбасу и Црвенки, али и новосадски трговци и занатлије. Дрво за огрев годинама је Коло добијало од дрваре Крајачевић и Страјин чије супруге су биле чланице Кола. Списак физичких лица која су, својим улозима, помагала рад Кола је предугачак, те га нећемо износити.
Сл. 10 Молба Кола Грaдском поглаварству из 1935, вл. Историјски архив града Новог Сада
Да би обезбедиле средства за хуманитарни рад Кола, чланице су организовале различите активности. Када су у питању финансијска средства стечена радом чланица, то су, поред редовних годишњих чланарина, и приходи стечени организацијом игранки, чајанки, концерата, забава, приредби… На овим културним дешавањима сакупљани су и добровољни прилози. Чајанке су се одржавале заједно са игранком. Називане су „Бела чајанка“. Одржаване су у хотелу „Слобода“ (касније Дом ЈНА, Трг Слободе 5), Официрском дому (Дунавски кеј). За госте је припреман квалитетан уметнички програм уз суделовање бројних тадашњих естрадних уметника. КСС је организовало дочек Нове године 1933. године са програмом, забавом и дечјом игранком, чији приход је био намењен у добротворне сврхе. Нарочито су популарне биле Свесловенске забаве.
smartСл. 11 Позивница Кола српских сестара у Новом Саду на чајанку са игранком, 1930, вл. Рукописно одељење Матице српске
Допуну буџета чланице Кола су вршиле и продајом адекватних значака, часописа „Вардар“, сакупљањем прилога на улици.
Обичај продавања ђурђевданског цветка на Ђурђевдан, који је увела још Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња, КСС је преузело 1938. године, са одобрењем Задруге.
Део прихода била је и камата на средства која би Колу претекла, те су их улагали код банака или су куповале акције код Аграрне банке.
Прилози су сакупљени на бази утемељача, али и на име покојника. Међу утемељачима наводе се Милан Инђић и Божидар Петровић. Утемељачки улог су могли положити и чланови породице или пријатељи на име покојника. Тако је за Јулију Киш Адамов прилог дала њена унука Јулија Будимска, за Душана Поповића, инспектора Банске управе, уплату су извршили његови пријатељи Риста и супруга Шајин-Милетић, тадашњи управник државне болнице у Новом Саду. Милета Николића, сина бана Милана Николића, у утемељиваче је уписао Ђока Дунђерски. У име Александра Секулића прилог је дала мајка Јелисавета Секулић. Имена уписаних су стављана на читуљу и помињани су на парастосу које је Коло организовало сваке године.
Када су материјални прилози у питању могу се груписати у покретне и непокретне. Од покретних то је различита роба: одећа, обућа, храна, слаткиши за децу, огрев… Добар део одеће се припремао у оквиру Кола, тако што су саме сестре на мобама плеле, кројиле и шиле.
Од непокретне имовине, у Извештају из 1935. године наводи се поседовање земљишта чија вредност је процењена на 59.818. динара, за коју се зна да је купљена од Града. Оно што се не зна јесте порекло објеката које је Коло поседовало 1942/43 године у улици Марка Миљанова.
Aктивности Кола
Основне активности централног Кола српских сестара које је основано у Београду дефинисане су Правилима и Упутствима којих су се морали придржавати сви новоосновани одбори, па и новосадски.
Од свог формирања Коло српских сестара – Одбор у Новом Саду је радило на више фронтова. Његове чланице бавиле су се различитим активностима хуманитарног, културног, просветног, васпитног, па и образовног садржаја. Свакако да је најзначајнији био и остао доброчинитељски рад.
Иако Коло већ у називу има реч „српски“, оно је било опредељено на пружање помоћи не само Србима, него и невољницима других националности. Рад на пружању како новчане, тако и материјалне помоћи, може се сагледавати са више аспеката; као помоћ избеглицама, помоћ деци, школама и ђацима, помоћ сиротињи, помоћ болеснима, помоћ старијим особама, помоћ пострадалима у временским непогодама, помоћ црквама и добровољачким удружењима. Неретко су то чиниле и изван територије тадашње Краљевине Југославије. Један део њихове активности био је усмерен на праћење друштвених и културно историјских догађања и манифестација.
Немогуће је навести сва племенита дела која је Коло, за дванаест година активног рада учинило. Да би се стекао дојам о том раду навешћемо неке од њих. Међу првима милост Кола су осетили избегли Срби са тада окупираних територија Истре и Далмације. За католички Божић, оденуле су зимским оделом и обућом 12-оро деце истарских избеглица. Истовремено пружана је помоћ руским избеглицама, удовицама и сирочади руских ратника, као и емигрантима из Бугарске.
Помоћ деци и ђацима се очитавала у пружању једнократних финансијских помоћи, стипендирању, материјалном награђивању, као и финансирању изградње и рада појединих школа. Помаган је рад основних школа и гимназија попут Николајевске и О.Ш. „Светозар Милетић“, Женске гимназије, Државне грађанске школе, Мушке гимназије, Учитељске школе. Обичај је био и да се одређеном броју деце из основних школа обезбеди одећа за Божић. Тако је 1930. оденуто и слаткишима награђено 20-оро деце из школе „С. Милетић“, 1934. године 40-оро ученика Змај Јовине школе, а 1938. године обучено је и слаткишима даривано 35-оро деце из школе „С. Милетић“. Овај пут на Материце. Исте године обрадовано је и 10-оро деце у добровољачком насељу Сириг.
Више штићеника је примало редовне месечне стипендије, а добри ђаци су награђивани углавном на Видовдан. За поједине девојке Коло је припремало и девојачку спрему – штафир. Традиционално су, на Лазареву суботу, организоване дечје забаве са националним програмом, али и послужењем. Тог дана посећивано је и Дечје село.
Чланице Кола су биле ангажоване у кухињи градског одбора за социјално старање, као и градској кухињи на Салајци. Одржавале су 6-недељни хигијенски течај за прву помоћ који су завршиле неке од чланица КСС. Особама са слабијим материјалним статусом додељиване су једнократне финансијске накнаде.
Бригу о болеснима слабијег имовног статуса, показивале су редовним посећивањем болница и обезбеђивањем новца за путне карте и повратак болесних кући. Помагале су рад Црвеног крста донацијом постеља, душека и постељине, а новчане прилоге сакупљале за Лигу против туберкулозе.
Редовна месечна примања Коло је обезбеђивало сиромашним старицама, удовицама и самохраним мајкама. Старију популацију, смештену у убошки дом у Петроварадину редовно су посећивале и даривале на верске празнике: Велику суботу, Божић или Духове. Новчану помоћ пружале су и учитељицама са недовољним примањима.
Ни пострадали у временским непогодама (поплаве, суше, пожари, земљотреси) нису били заобиђени. Прилоге су сакупљале и слале за унесрећене у Скопљу (1929/30), поплављене у Француској и пострадале у Чешкој.
Добровољним прилозима доприносиле су изградњи и раду цркава и подизању споменика. Тако је Коло донирало прилоге за Светосавску цркву у Београду, цркве у Брадињи, Сиоковцу, Гушевцу, Лапљем Селу (Косово), руској цркви у Берлину, цркви у добровољачкој колонији у Хоргошу, Љубљанској православној цркви, цркви у Самодражу и др. Поред учешћа у градњи верских објеката, своју хуманост показале су и помажући рад верских институција попут Српске православне црквене општине у Сиригу и Чапљини.
Бројни споменици подигнути су захваљујући и учешћу КСС. Неки од њих су Споменик Доброславу Добри Јовановићу у Брчком (1932), Споменик Краљу Александру I Ујединитељу и Краљу Петру I у Бачкој Паланци, Споменик Краљу Александру I у Врњцима, Спомен костурница херојима на Куманову.
Помагале су и рад других одбора КСС (Одбори у Скопљу, Вишеграду, Тополи, Призрену, Вршцу), и редовно посећивале изложбе и активности других одбора. За Базар изложбу британског Црвеног крста и формирање Фонда Флорене Најтингал, Коло је поклонило неколико вредних ручних радова. Потпомагале су и тесно сарађивале са Соколским удружењем. Једно време користиле су просторије Соколског дома за своје седнице, за чување својих ручних радова и народних одела. Ни прекршиоци закона нису заборављени. Сакупљале су књиге које су поклањале затворским установама.
Културно просветни рад је организован кроз бројне приредбе, игранке, предавања, изложбе, помоћ уметницима, обележавање и праћење важних историјских датума, едукативне курсеве… На сваком од њих обављано је прикупљање добровољних прилога или наплата улазница.
Од оснивања (1929), у сарадњи са Јадранском стражом, сваког четвртка, одржаване су чајанке. На чајанкама се, поред уметничког програма, често бирала најлепша млада жена и најлепша девојка у Новом Саду. Коло је учествовало активно и у избору за Мис Југославије. Од 1938. увеле су забаву Весело вече и дочек Нове године.
Свесловенске забаве, сматрајући их националном манифестацијом Словенства и једним од начина очувања народне баштине и обичаја, одржаване су по узору на Свесловенске балове Главног одбора у Београду. На забаве су долазили, поред Срба, Хрвати, Словенци, Руси, Чеси, Словаци, Пољаци, Руси, Лужички Срби. Обичај је био да сви буду одевени у народна одела. Програм је укључивао и ревије народних костима. Често су забаве имале своје покровитеље. Забележено је да су то биле бановица Каја Матковић и супруга команданта места Љубица Николајевић (1935). Покровитељке 1937. године биле су бановица Маргита Пауновић и супруга армијског генерала Катарина Стојановић, а одржан је у просторијама Народног дома. У програму су учествовали знаменити уметници попут Маге Магазиновић са њеним ученицима, песникиње и учитељице Цвете Бингулац која је на бини изводила српску свадбу или композитора и музичара Светолика Пашћана Којанова.
Сл. 12 Бал Кола српских сестара у Новом Саду, 1940. у Народном дому (извор: часопис Време)
Само Коло је имало лепу колекцију народних ношњи које је и издавало за различите потребе и на тај начин стицало приходе. О вредности и лепоти тих костима сведочи и чињеница да су, у Годишњим извештајима, били наведени као покретна имовина. Да би набавиле што већи број оригиналних српских ношњи чланице Кола су сарађивале са Одбором за пропаганду женских народних рукотворина, те преко њих проналазиле старе ношње и откупљивале их за Коло.
Својим прилозима Коло је омогућавало изградњу и рад многих културно просветних институција: Народног позоришта, Омладинског друштва Карађорђе, Чика Јовиног фонда за сироту децу, Трговачког удружења, Црвеног крста, новосадског Привредника, Дома војвођанских студената у Београду, Певачког друштва „Ратар“ у Крстуру, Задужбине Вука Караџића, Истарског друштва „Орјен“, Хрватског просветног клуба, Удружења Руса. Уметнике и књижевнике су помагале откупом или штампањем њихових дела. Омогућиле су штампање збирке новела Димитрија-Мите Клицина „Успомена на славне дане – једва дочекане“ (1939).
Коло је активно учествовало у раду других хуманитарних, културних и просветних удружења, попут Главног одбора КСС у Београду, Југословенског женског савеза, Југословенске Уније за заштиту деце, Народне одбране Црвени крст, Југословенско-бугарске лиге, Соколског друштва, Јадранске страже, Женског покрета, Савеза културних друштава. Статус Потпомажућег члана имале су код „Пријатеља ликовне уметности“.
Да би биле информисане о дешавањима на другим просторима где Срби живе биле су претплаћене на бројне часописе попут охридског Мисионара, Гласника (Југословенског женског савеза), Жена и свет, Чување здравља, Народне игре…
Ниједно значајније дешавање у граду није могло протећи, а да чланице Кола нису биле присутне као организатори, суорганизатори или посетиоци. Једнако важно је било обележити државне и верске празнике, као и дочекати госте из других градова или држава. Њихово присуство је било забележено на концерту Крагујевачке женске задруге, на 60-годишњици Задруге Срба занатлија, на дочеку учесника слета, на именовању банова, дочеку Краљевске владе, на доласку сестара из Сплита или Здружених жена Вардарске Бановине.
Водиле су рачуна о важним датумима из историје; Дан мира, Дан уласка српске војске у Нови Сад, рођендан Краља.
Посебна почаст одавана је Дану мира (11. новембар) одржавањем помена у цркви, посећивањем и освећивањем гробова палих бораца, организовањем свечане академије са пригодним предавањем.
Сваке године организована су тематска предавања, а предавачи су били важне јавне и верске личности попут Јелице Беловић Бернаџиковске (1930), др Добриле Симић (1931), Епископа бачког др Иринеја Ћирића (1932, 1934), др Николе Мрвоша (1935), проф. Милисава Савулца, директора Женске учитељске школе В. Младеновића (1938), директора Друге мушке гимназије Светислава Марића (1940). Овим обележавањима присуствовали су представници војне и цивилне власти и бројно грађанство.
Дан уласка српске војске у Нови Сад (09. новембар) након победе у Првом светском рату обележаван је свечано, а тим поводом, 1938. године предавање је одржао Игњат Павлас, председник Савеза културних друштава.
Датуми и догађаји везани за владајућу краљевску породицу Карађорђевић (рођендани, помени, годишњице и дочекивања) обележавани су присуством на богослужењу, полагањем венца на споменику Краљу Петру Великом Ослободиоцу на Опленцу, присуством на прослави 10-годишњице владавине Њ. В. Краља Александра I, као и сваком доласку Краља у Нови Сад. Присуство чланица Кола је било приметно и на комеморацији и сахрани Краља Александра I Ујединитеља.
Чување успомене на знамените Новосађане, чланице Кола су чиниле обилажењем споменика на које су постављале цвеће и палиле свеће, попут Савке Суботић, чика Јове Змаја и др.
Да би рад Кола био целисходнији било је неопходно обезбедити прикладан простор. Због тога су, од самог оснивања, чланице КСС износиле идеју о градњи дома. На Скупштини КСС која је одржана у згради Дунавске бановине 1935. године одлучено је да се крене са градњом таквог објекта. Претходно је Коло од Града купило земљиште на Булевару Краљице Марије на коме је требао бити саграђен дом. Један од повода за градњу дома био је реализација програма „Заштите девојака“ намењен збрињавању сиромашних и незаштићених девојака. У дому је планирано одржавање домаћичких течајева, ћилимарске школе, смештај конвикта, али и организовање просветног, хуманог и социјалног рада. Такође и формирање ђачке трпезе.
Чланице Кола су увеле обичај и да кумују на крштењу деце из Дома за матере и одојчад.
У периоду пред Други светски рат, којим је добар део Европе већ био захваћен, Коло се припремало правећи топлу одећу за будуће отаџбинске браниоце, обучавајући чланице на курсевима за болничарке, али и ажурирајући, у име „Уније за заштиту деце“, спискове корисника помоћи, и изналажење решења за њихово евентуално збрињавање у случају рата, правиле пописе жена које могу бити ангажоване у одбрани земље у случају рата.
Чланице Кола су биле изузетно уважаване од стране друштва. За своје активности имале су специјалне попусте у саобраћајном превозу. Потврда о чланству били су значка КСС или потврда. Највећи број чланица биле су учитељице и наставнице. Њихово ангажовање у раду Кола сматрало се оправданим и на то се гледало благонаклоно. Слична ситуација је била и са другим запосленим женама.
Сл. 13 Извештаји о раду Кола у периоду 1930–1940, вл. Библиотека Матице српске
Престанак рада Кола
Према сведочењу тадашње председнице Кола, Даринке Мандић-Могин, рад Кола је престао ратним дејствима 1941. године. Формално, Коло је престало са радом 22.07.1943. године Одлуком мађарских власти број: 196.063/1943.VII.b. Имовина расформираног Кола, истом одлуком, донирана је Новосадској грчко-источној (православној) цркви. Од имовине наводи се земљиште заведено у катастарским књигама као 4.777 A.I. 1-2. (плац преко пута Соколског дома); и кућа са двориштем на бројевима 4815/14. и 4817/10. Уз кућу дат је и сав ентеријер. Површина некретнина износила је 344 кв. хвата. Кућа се налазила у улици Марка Миљанова 12 (Lórántffy Zsuzsanna utca, 1941–1944). Списи о препису имовине Кола српских сестара на име Српске православне цркве налазе се у Историјском архиву Града Новог Сада.
Рад Кола у Новом Саду, од почетка рата, 06.04.1941. остаје неистражен из више разлога. Документација о раду Кола уништена је у току рата, али и у периоду након рата. Наиме, мађарске власти нису благонаклоно гледале на удружења са српским предзнаком. Због тога су неке од чланица Кола и страдале већ у Рацији 1942. године. То је био разлог да остале чланице униште највећи део архиве КСС. Ништа боља ситуација није била ни након завршетка рата. Комунистичке власти су задржале одлуке о забрани рада националних и женских удружења, а њихову имовину су конфисковале. Разлог је био идеолошке природе. Рад су несметано наставила само Кола која су постојала у дијаспори.
Коло српских сестара Епархије бачке у Новом Саду – обнова рада
Почетком деведесетих година 20. века, ратна атмосфера надвила се над територијом тадашње СФР Југославије. Српски народ је поново био угрожен на многим просторима. Нажалост, поново се указала потреба за различитим хуманитарним деловањима каква је чинило Коло српских сестара за време свога постојања (1929–1941). То је иницирало обнову његовог рада. Оснивачка Скупштина Кола српских сестара – добротворног удружења при Епархији бачкој одржана је 04.03.1991. године у Алмашком светосавском дому, са геслом да се прикључе … све сестре које желе чинити дела милосрђа и бити на услузи свом народу у хуманитарним акцијама. Иницијатори су били Миланка Радоњић – Ћурчић и прота Мирко Тишма, уз благослов Његовог Преосвештенства Владике бачког Г. др Иринеја Буловића.
Сл. 14 Плакат и позив на оснивачку Скупштину за обнову рада Кола у Новом Саду, 1991.
Задаци су им били исти: помоћ подручјима која су ратом захваћена, пре свега у Хрватској и Босни и Херцеговини. Прикупљање и достава одеће, обуће, хране, санитетског материјала, лекова и друго српском народу на ратом захваћеним подручјима. Коло је активно и када је у питању помоћ рањеницима у новосадским болницама и стационарима, као и избеглим лицима која су уточиште пронашла у Новом Саду и околини. Због постојања великог броја деце без једног или оба родитеља и потребе за њиховим скрбништвом основан је Фонд ратне сирочади (1992). За многобројне незбринуте Коло је основало кухињу и организовало лекарске прегледе за социјално угрожене.
Сл. 15 Одлука о оснивању Кола српских сестара у Новом Саду 1991.
Активност Кола није се сводила само на помагање становништва угроженог ратним дејствима. Помоћ су пружале домовима старих, школама, деци ометеној у развоју. У оквиру Кола основана је и секција „Треће чедо“ која је новчано и материјално даривала породице са троје деце. Такође, сваке године награђују прворођену бебу на Српску нову годину, помажу изградњу цркава, посећују и освештавају гробове знаменитих Новосађана.
На културно просветном пољу су покренуле ликовно песничку манифестацију „Светосавље и наше доба“, Ликовну колонију, Видовдански концерт… Окренуте су и очувању православних обичаја и традиције.
За свој рад Коло је награђено са Граматом Српске православне цркве (1992) и Октобарском наградом Града Новог Сада (2015).
Кроз рад Кола, у периоду 1991-2023, прошло је око 300 чланица, а фунцију председнице обављале су: Миланка Радоњић (1948), Савка Гојковић (1933-2020), Милена Гавриловић (1925), Миљана Кузмановић Костић (1958), Славојка Тодоров (1949), Светлана Прокић (1961) и Мирјана Шећеров Шуљманац (1949). Од 2018. Коло је члан Сабора Кола српских сестара Републике Србије.
Сл. 16 Чланице Кола српских сестара Епархије бачке, Годишња скупштина, 1998.
Закључак
Коло српских сестара је формирано 1903. године као женско друштво патриотски оријентисано, чији рад је, за све време постојања, за разлику од многих других женских друштава, у први план истицало хуманитарни и рад на националном идентитету и изградњи најпре српске државе у прве две деценије 20. века, па до идеје о југословенском суживоту након стварања Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије. Борба за женска права није била у опсегу њиховог ангажовања. У периоду између два светска рата то је најбројнија и најбоље организована грађанска женска организација.
Да би рад Кола српских сестара био доступан на што већем простору и да би се одвијао брже и ефикасније, оснивани су одбори на свим територијама где су Срби живели. Један од њих основан је и у Новом Саду 1929. године. Иако је његово постојање везано, највећим делом, за мирнодопски период (до 1941) ипак је недаћа, сиромаштва и беде било на претек. За такве КСС је било мирна лука и зрачак светлости. У њему су невољници могли бар делимично да ублаже своју беду.
Сестрaма у Колу није мањкало мотивације јер су радећи на хуманом пољу радиле за опште добро српског народа. Тај рад се сводио на помагање породица без домова и огњишта, помоћ деци без родитеља, немоћним и старијим особама.
Културно просветни рад Кола огледао се у помагању књижевника и уметника, откупу књижевних дела и давању прилога уметницима. Посећивале су сва важна предавања, изложбе и приредбе културно просветног садржаја. Коло је настојало и да делује стимулативно. Стога је добре ђаке стипендирало или награђивало поклонима и новчано.
У то име слава и хвала чланицама Кола српских сестара – Одбор у Новом Саду, које је било активно пуних 12 година. За то време њихов плодан рад био је српском народу, али и шире, на понос, корист и дику.
Литература
Н.Н. Женски свет – Лист Добротворних задруга Српкиња, бр. 9, Нови Сад 1903.
Правила Кола српских сестара, Електрична штампарија Тодора К. Наумовића, Београд 1903.
Вардар : календар, Издање : Друштво „Кола српских сестара“, Београд 1906–1940.
Аркадије Варађанин, Споменица двадесетпетогодишњег рада Добротворне Задруге Српкиња Новосаткиња, Штампарија српске књижаре браће М. Поповића, Нови Сад 1906.
Правила Кола српских сестара, Електрична штампарија Тодора К. Наумовића, Београд 1921.
Упутство, Коло српских сестара, Штампарија „Св. Сава“, Београд 1928.
Н.Н, Коло Српских Сестара у Новом Саду, Нови Сад, бр. 42, Нови Сад 1930.
Време, Београд 1929–1940.
Правда, бр. 10527, Београд 1934.
Алманах хуманитарних друштава, Београд 1940.
Јованка Кецман, Жене Југославије у народном покрету и женским организацијама 1918–1941, Народна књига, Институт за савремену историју, Београд 1978.
Зорка Поповић, Моје сестре у Колу српских сестара Епархије бачке – кратке биографије, Нови Сад 1995.
Милица Растовић, Историјат Кола српских сестара, Нови Сад 1995.
Коло српских сестара Епархије бачке – Нови Сад 1991. г. – 2001. г., Нови Сад 2001, 2.
Савић, Јелена, Коло српских сестара – Одговор елите на српско питање, Годишњак Етнографског музеја у Београду, Београд 73/2009.
Грујовић, Вучко, Коло српских сестара, Чачак 2013.
Коло српских сестара Епархије бачке Новог Сада – Наших 25 година, Нови Сад 2016.
Коло српских сестара Епархије бачке Нови Сад 1991–2021., Нови Сад 2022.
Документа и извори:
– Позив и програм за концерт са игранком који организује Коло српских девојака, вл: Музеј Града Новог Сада, КИ- 3166/3.
– Позивница Кола српских сестара у Новом Саду на чајанку са игранком, 1930, ознака: M. 14720, вл. Рукописно одељење Матице српске.
– Извештај о раду Кола српских сестара у Новом Саду у 1929–30. год, Нови Сад 1930.
– Извештај о раду Кола српских сестара у Новом Саду у 1930–31. год, Библиотека Матице српске П III 17218.
– Извештај о раду Кола српских сестара у Новом Саду у 1934-1935. год, Историјски архив Града Новог Сада.
– Молба Кола српских сестара Краљевској банској управи Дунавске бановине за субвенцију за зидање дома, 03.06.1933, вл. Историјски архив Града Новог Сада, Ф 126 IV 33217/933.
– Молба Кола српских сестара – Одбор у Новом Саду Градском савету Нови Сад од 12.07.1935, Историјски архив Града Новог Сада, F 150 63299-35.
– Молба Кола српских сестара Градском поглаварству за субвенције за свој рад, Историјски архив Града Новог Сада, ИД: 149953; фонд: 150; год: 1935; фасц: 63299, арх. бр: 867.
– Извештај са Главне скупштине Кола српских сестара у Новом Саду од 02.05.1935. године. Вл. Историјски архив Града Новог Сада, Ф 126 II 30266/1935.
– Извештај о раду Кола српских сестара у Новом Саду у 1937–1938. год, Библиотека Матице српске, бр. 138855.
– Извештај о раду Кола српских сестара у Новом Саду у 1939–1940. год, Библиотека Матице српске, бр. П III 17218.
– Списи о преносу имовине Кола српских сестара у Новом Саду, 1943, вл. Историјски архив Града Новог Сада, ИД:165937.
– Одлука о расформирању Кола српских сестара у Новом Саду од 26. јула 1943, Историјски архив Града Новог Сада, F 150 29327-43.
– Годишњи извештај 1993–94. год. Коло српских сестара Епархије бачке Нови Сад, 1994, вл. Библиотека Матице српске инв. бр. 1121148.
Олга Радивојевић, супруга бана Јована Радивојевића (1939-1940)
Јованка Петровић (1911–1973)
Ружа Јевтић
Чланови Управног и Надзорног одбора КСС
Емилија Софић (1862-1955), председница УО Кола (1929–1938) и почасна председница Кола
Јелисавета др Ст. Суботин, председница УО Кола (1938–1941)
Даринка-Дара Мандић-Могин, председница Кола
Јелисавета-Јелена Клицин (1875–1933), подпредседница УО Кола и почасна чланица Кола
Славка-Слава Ковачевић, потпредседница УО Кола
Аница Ракић (1883–1941), потпредседница УО Кола, председница НО Кола, чланица Одбора Кола
Олга Бугарски (1888-1963), подпредседница УО Кола
Лепосава Петковић, подпреседница УО Кола, чланица Одбора Кола
Јулка Мицић, подпреседница УО Кола
Мира Јаковљевић, подпреседница УО Кола
Евица Стефановић (1882–1944), потпредседница УО Кола и чланица Одбора Кола
Лепосава-Лепа Матијашевић, секретар УО Кола
Гизела-Гиза Повољни (1899–1965), секретар УО Кола и члан Одбора Кола
Меланија Кун (1891–1967), секретар УО Кола и члан Одбора Кола
Олга Диклић (1865–1954), секретар УО Кола, члан НО Кола
Бранка Ковачевић Бојовић, секретар Кола
Олга Геровац, секретар УО Кола
Вида Вуковић (1902–1971), секретар УО Кола
Наталија Поповић (1911-1980), секретар УО Кола, чланица Одбора и потпредседница Кола
Маргита (Маргарета) Пшеничник (1890–1930), чланица УО Кола
Ангелина-Анђелија Страјин (1895–1966), чланица УО Кола, чланица Одбора Кола
Зора Гркинић, благајница УО Кола
Добрила Брашован Увалић (1888–1961), благајник УО Кола
Катица Антоновић, благајница УО Кола и чланица Одбора Кола
Јулијана Вучерић, председница НО Кола
Добрила Моротвански, председница НО Кола и чланица Одбора Кола
Јелена Марковић-Финас (1863–1939), чланица НО Кола
Марија Маца (1894–1968), чланица НО Кола и чланица Одбора Кола
Љубица Рајх-Поповић, чланица НО Кола
Даринка-Дара Стојковић (1875–1938), благајница Кола, чланица НО Кола,
Вера инг. Тошић(1892–1972), чланица НО Кола
Јелисавета-Савета Шикопарија (1897–1968), чланица НО Кола и чланица Одбора Кола
Сида Кадић, чланица НО Кола и чланица Одбора Кола
Олга Обрадовић, чланица НО Кола
Чланови Одбора КСС:
Анка Аврамовић (1894–1967)
Лела Барловац
Иванка Бељански
Марија Богосављевић
Ружа Бојкић
Јулка Борота (1887–1962)
Станислава Бошковић
Зора Гавриловић
Зора Давидовић(1892–1982)
Драга Дебељак
Бланка Деђански (1891–1981)
Вукосава Дера
Наталија- Ната Драгомировић
Боса Дринчић,
Даница или Драгица Живадиновић
Вида Живановић
Даница Иватовић
Љубица Игњатовић(1884–1967)
Тинка Инђић
Јованка Илић
Олга Јанкелић
Смиљана-Смиља Јанкулов (1885–1954)
Бранка Јанчикић
Зора Јелачић
Ивана Јовановић
Љубица Јовановић
М. Јовановић-Микић
Катица Капамаџија (1892–1970)
Санда Ковачевић
Јелена Конрођ. Шпицер (1883–1942)
Радмила-Рада Костић
Даринка-Дара Крајачевић (1892–1970)
Вукосава-Вукица Лазић
Олга Маргетић
Стојанка Марјановић
Агница Марковић
Вида Марковић
Мара Мацедонић (1896–1970)
Душица Милетић
Милица Милошев
Олга Мирилов (1882–1958)
Софија Михајловић (1869–1944)
Бојана Михалџић
Славка-Славна Ненадовић
Ружа Орлић, чланица Одбора Кола
Т. Павловић
Ерна Пауловић
Кића Пејовић
Милосава Петковић
Вида Петровић
Зора Петровић
Тинка Петровић,
Маргита Писничник
Ирина Плавшић (1881–1945)
Беба Поповић
Мила Поповић
Мајица Радивојевић
Љубица Савић (1???–1940)
Љубица Сазданић рођ. Димовић (1899–1942)
Јелена-Јела Секулић
Мор др Силаши
Добрила др Симић
Радмила др Худак Симеоновић
Зора Стефановић
Даница Стопић
Н. Страјин
Данка Суботић
Катица Сувајџић (1894–1967)
Стевка Сувајџић (1912–1950)
ЈованкаТаталовић
МилицаТатарски (1900–1992)
Анђелија (Анђелка) Тодоровић (1896–1943)
Вида Тотовић
ЈеленаТрајановић
Богданка Хрговић
Милица Шикопарија
Остале чланице КСС
Тинка Аврамовић
Даница Адамовић
Марија др Адамовић
Вукосава-Вукица Ајваз (1893–1956)
Ксенија Ајваз
Мара Акшамовић
Славка Аларгић (1901–1954)
Вера Алексић (1898–1968)
Милена Андрић (1890–1973)
Анђелка Анокић
Катица Антонијевић
Милена Арсенијевић
Супруга дра Милорада Арсенијевић
Катица Атанацковић рођ. Ђокић (1885–1942)
Ана Барта (1896–1951)
Славка Бастајић
Ирина Белајчић
Мила Белегешањин
Јелена Белеслин
Марија-Мара Белеслин (1906–1986)
Ђурђинка-Ђурђина Белић (1899–1962)
Вера Бењак (1903–1981)
Марија Бибић (1888–1972)
Зорка Билиц
Цвета Бингулац (1874–1950)
Даница Бичански (1878–1949)
Милена Богдановић
Олгица Богдановић
Радмила Бојић
Катарина-Катица Бокшан (1888–1942)
Косана-Косара Бокшан (1886–1942)
Јелка-Јела др Борота (1906–1989)
Јованка Борота
Олга Бошњаковић
Смиља Бошњаковић
Десанка Бранчић (1903–1971)
Кристина Браовић
Јованка Брил
Босиљка Бубањ
Јулија Будимска
Радмила др Буљик (1???-1930 ili 1931)
Катица Бургхарт
Даница Вајнфелд
Вера Васјута
Катица др Веселиновић (1892–1980)
Олга Вилић
Зорка Влалукин (1882–1965)
Софија Влалукин (1907–1979)
Теодора Воркапић (1895–1955)
Анкица Вранић
Цица Враћевић
Ружа Вујаклија
Анкица Вујић (1881–1973)
Катица Вујић (1885–1969)
Љубица Вујић
Лепосава Вуковић (1910–1963)
Нада Вукотић
Ана Вучетић(1900–1984)
Даница Вучковић
Зора Вучковић
Јелисавета др Вучковић (1906-1990)
Магда Гавриловић
Зорица Галетић
Ленка Гашпарини
Видосава А. Грбић
Зорка Грбић (1895–1971)
Олга Грковић (1885–1941)
Мици Грос
Јулија Дамјанов (1876–1944)
Грозда Дејановић
Олга Димилд
Зорка Димитријевић
Марија Динчић (1921–1974)
Супруга Јосифа Домби
Мара Дорнштетер
Жанета Драговић
Марија Драговић
Габриела Дулић
Катарина Дунђеров
Вера Дунђерски (1879–1951)
Дора др Дунђерски
Елза Дунђерски (1878–1955)
Олга Дунђерски
Боса Ђаковић
Лепосава Ђеровић
Софија Ђисаловић (1883–1962)
МараЂитков (1904–1992)
МараЂукић
МараЂурић
Дренка Ердељан
Јованка Живић
Дана Живковић
Милица Жикић
Невена Жикић
Љубица Завишић (1894–1948)
Маргита Заплетан
Аглаја Зечевић (1897–1944)
Мила Зотовић
Рава Зрнић
Олга Иванчевић (1906–1994)
Анђелка Ивезић
Даринка Ивковић (1865–1936)
Марина Ивковић
Мила Ивковић
Радослав Илијћ (1894–1980)
Јелица Илић
Невена Илић
Ксенија Искруљев (1899–1970)
Мица Јаковљевић
Олга др Јаковљевић
Вукосава Јакшић
Марија Јанковић (1868–1942)
Олга Јанковић
Бранка Јанчекић
Јелисавета Јанчић
Илинка Јапунџић
Смиља Јапунџић
Јелена др Јевремовић
Милена Јегдић (1900–1972)
Зорка Јелешић
Олга Јелинак
Олга Јеремић
Ружа Јеремић
Мара Јовановић (1???–193?)
Олга Јовановић
Марија Јорговић
Невена Јорговић
Мара Јоцић
Зорка Калуђерски (1881-1960)
Мара Карловарис
Анђелка Катурић
Вида Каћански (1918–1942)
Љубица Каћански
Фрида Каурински
Станислава Кентеров
Аранка Керекеш (1893–1959)
Христина-Кристина Кириловић (18741957)
Марија Кирић
Дара Кобалд
Зорка Ковачевић
Александра Коларски (1900–1970)
Јелисавета Коларски (1890–1957)
Удовица И. Кољари
Марија Коњевић
Олга Короди
Даница-Дана Костић (1876–1953)
Олга П. Костић
Катица Крајачевић
Милена Лазачев
Милица Лалић
Ила Лампел
Хермина Лампел
Јелисавета др Лацковић
Пава др Лемаић
Мара Ловрековић
Фани Лустиг
Мара Максимовић (1900–1956)
Персида Малин Перица (1899-1968)
Катица Манојловић
Вукосава Маргетић (1897–1974)
Илинка Марковић
Савета Марцикић (1886–1971)
Марија Матејка
Даринка-Дара др Матић (1869–1951)
Мира Матић
Смиљка Матић
Зорка Микетић (1900-1966)
Ружа Микин
Олга др Милетић
Емина Милић
Зорка Миличев
Зоранка-Зорка Миливојев (1902–1975)
Милева Милованов (1858–1949)
Гордана Милошев
Јелена Милунов (1908–1982)
Мила Миросављевић (1882–1961)
Зора Михајловић
Нада др Мицић Паквор
Вукосава Мишић-Бичански (1872–1940)
Зорка-Зорадр Могa (1910–2006)
Милица др Моч (1893–1983)
Матилда Мудрински (1880–1966)
Катица Мургашки
Милена Мургашки
Софија Мургашки (1888–1949)
Иванка Нађвински (1896–1972)
Злата Настић (1894–1981)
Мара Настић
Анка Недић, (1886–1934)
Гизела Павловић Неше
Вида Николић (1903–1957)
Драгица Николић
Живка Николић (1895–1976)
Јулка Николић
Персида Николић (1889–1940)
Невена Нишевић
Зора Новаковић (1889–1956)
Нада Обрадовић
Јелена др Орешковић
Савета Орешковић (1894–1956)
Даница Пајинов
Здравка Пауловић
Ерна др Пауловица
Јелка Первас
Ирма Песинг
Јулка Петковић (1886–1937)
Амалија Петровић (1898–1974)
Бујимка Петровић
Нада Петровић
Радмила Петровић
Јованка Пецић (1892–1955)
Мара Плесничар
Ангелина Попов
Олгадр Попов
Александра др Поповић (1890-1964)
Анастасија Поповић (1894–1975)
Десанка Поповић
Љубица Поповић
Меланка Поповић
Мила Даке Поповић
Мира Поповић
Невена Поповић
Мила Поповицки
Нада Прекајска
Вида Прешић
Катица Продановић
Славка Прокић
Исидора Пушић (1899–1977)
Ирина Пшеничник (1???-1937 или 8?)
Олга Радовић (1???-193?)
Љубица Радивојевић (1906–1983)
Марија Радивојевић (1905–1974)
Сида Радованов
Вера др Рајковић
Аница Ракић (1883–1941)
Мара Ралетић (1898–1955)
Марија Ралетић (1879–1970)
Нада Релић
Елза Ристић
Иванка Савић
Зорка Сакетић (1891–1968)
Јелисавета Секулић (1869-1953)
Анселма-Селма Секулић (1866–1966)
Милева Сенћанин (1886–1978)
Загорка Сенчанин
Јулка Сивчев (1907–1992)
Милева Симић (1858–1946)
Емилија Софић
Славка Спорић
Ранка Сретеновић
Ангелина Станојевић
Софија Станојевић (1887–1958)
Милица Стојановић
Јулка Стојков
Радмила Суботић
Јелена Тајбнер
Ракила Танурџић (1891–1937)
Зора Тапавица
АнђелкаТеодоровић
Мара Теодоровић (1908–1989)
Перса Теодоровић
Милка Тепавац
Мара Тешић
Спасенија Тошић
Десанка Ћулум (1900–1982)
Адела Фелдман рођ. Ајсман (1896–1942)
Вера Филиповић (1898–1972)
Александра Фишер
Пирошка Форгач
Вида Француз (1875–1963)
Магда Хајом
Санда др Хаџи
Ангелина Хес (1900–1965)
Ида Хуберт рођ. Заборовски (?-1942)
? др Чаковац
Бојана Чирх
Нада Шијаков (1913–1990)
Зора Шилић (1888–1965)
Зорка Шилић (1897–1963)
Милица Шилић
Персида Шилић (1912–1999)
Клара Шлангер
Оскар Шосбергер
Селма Шпицер
Јелена Шрам
Вера Штефановић
Љубица Штрасер
Маргарита Штула
Почасни чланови добротвори:
Витешки краљ Александар I Карађорђевић Ујединитељ
Стеван Борота
Мита Клицин (1869–1943)
Јованка Милошевић
Михајло др Пупин (1854–1935)
Вукосава Радовановић (1901–1980)
Александар Секулић
Саветни чланови:
Милорад др Арсенијевић (1898–1975)
Радослав др Илијћ (1894–1980)
Павле Инђић
Мираш др Кићевић
Јефта др Поповић
Јован др Поповић
Утемељачи:
Милан Инђић
Јулија Киш Адамов, коју је уписала и прилог дана њена унука Јулија Будимска
Миле Николић
Божидар Петровић
Душан Поповић, инспектор Банске управе, кога су његови пријатељи Риста и његова супруга Шајин-Милетић, управник државне болнице у Новом Саду, уписали за утемељача.
Миле Николић, син бана М. Николића, кога је за утемељача уписао Ђока Дунђерски
Александар Секулић, кога је уписала и у његово име прилог дала мајка Јелисавета Секулић.
Молба:Обраћамо се свим читатељкама овог текста, да уколико имају било какву информацију о наведеним чланицама Кола у периоду између два светска рата, препознају некога на фотографијама или примете да је неко име изостављено, а знају да су им преткиње биле сестре у Колу, контактирају ЖеНСки музеј ради размене информација.Сваки документ, свака фотографија и сваки предмет везан за рад Кола у овом периоду представља драгоценост за даље изучавање деловања ове женске организације. Захваљујемо унапред.
[1]Списак начињен на основу прегледа бројне грађе: Извештаји о раду Кола српскихсестара 1929-1940; Вардар –календар 1929–1941; https://novosadskaracija.com/spisak-zrtava-racije/
Рођена је у Београду 1947. године. У Новом Саду живи од 1948, а већ као петогодишњакиња похађа балетски студио Маргите Дебељак. Када је дошло време за то, 1957, уписала се у Балетску школу (тадашња Позоришна школа – Балетски одсек) у Новом Саду. Упоредо са Гимназијом „Светозар Марковић“ завршава и Средњу балетску школу 1966. године, у класи Љиљане Мишић.
Од другог разреда Балетске школе редовно учествује у балетским представама Српског народног позоришта у Новом Саду, а и пре стицања завршне дипломе на позив Ике Отрина, тадашњег шефа Балета СНП-а, потписује уговор за следећу позоришну сезону и добија први соло наступ у балетској нумери у опери Продана невеста. Августа 1966. постаје чланица Балетског ансамбла СНП-а, а само неколико година касније и солисткиња. У том ансамблу остаје до краја играчке каријере.
У сезони 1972/73. је на специјализацији на Академији Ваганове, на педагошком смеру у класи Варваре Павловне Меј и Елене Васиљевне Ширипине у тадашњем Лењинграду (данашњи Санкт Петербург, Русија). Нострификацијом дипломе те институције стиче звање балетског педагога (диплому је у Републичком секретаријату за образовање науку и културу у Београду оценила комисија у саставу тадашњих првих балетских имена: професорка Балетске школе „Лујо Давичо“ мр Нина Кирсанова, директорка Балетске школе „Лујо Давичо“ Зора Мацура, првакиња Балета Народног позоришта Јованка Бјегојевић и директорка Балета Народног позоришта Милица Јовановић).
Боравећи у Лењинграду, поред педагошког усавршавања, усавршавала се и као играчица – вежбала у класи веома цењеног педагога Наиме Валејевне Балтачејеве.
Од 1973. до 2021. године предаје класичан балет у Балетској школи у Новом Саду.
Званично је постала педагог репетитор Балета Српског народног позоришта 1986. године. Шеф Балета Српског народног позоришта била је у сезонама 1988/89, као и 1990/91.
Од 1979. до 1990. године писала је текстове о балету за лист „Позориште“ (Нови Сад).
Приватну балетску школу La Sylphide у Новом Саду отворила је 1991. године. До сада је њене часове похађало више од хиљаду ученика, од којих су многи наставили средње балетско образовање, а неки су постали професионални играчи. Са полазницима школе остварила је више од педесет јавних наступа (на сценама Српског народног позоришта, у Позоришту младих, на великој сцени Новосадског позоришта / Újvidéki Színház-а , као и школској сцени гимназије „Лаза Костић“ у Новом Саду). Приредила је и низ хуманитарних концерата: за „Добротворно друштво дечије болнице“ Института за децу и омладину у Новом Саду, за децу поплављеног Баната, за Дечије село у Сремској Каменици; више пута је учествовала на манифестацијама, као што су: Змајеве дечје игре, Златно звонце, Дечја недеља, Сајам књига, Дани Руске културе, али и у школама и обдаништима. Сви догађаји су били запажени и медијски пропраћени (на државној и локалним телевизијама, штампи, радију и на интернету).
Предавала је Сценски покрет и плес на Академији уметности, Универзитета у Новом Саду, на музичком департману, смер Соло певање, од 1992. до 2007. године. На Институту за уметничку игру у Београду предавала је Методику класичног балета, 2014.
Дугогодишњи активни уметнички ангажман, који подразумева константан рад, не би био могућ без свесрдне и несебичне подршке њених најближих, прво родитеља Катице и Радомира Ђурашевића, потом супруга Живојина Новкова, такође балетског уметника, ћерке Гордане, као и њених унука Александра и Милоша Марића и Петра и Луке Матића.
Добрила
УЛОГЕ
Чај – Шчелкунчик** П. И. Чајковски, кореограф Ико Отрин, 1967/68. Циганска игра – ЕсмералдаЧ. Пуњи, кореограф Ико Отрин, 1968/69; 1975/76.
Pas de six (Принцезе) – Жар птица И. Стравински, кореограф Борис Тонин, 1969/70. Вереница – Ноћ на прузи Р. Бручи, кореограф Борис Тонин, 1969/70.
Пољска игра – Успавана лепотица** П. И. Чајковски, кореограф Борис Тонин, 1970/71.
Pas de six (Робиње) – ШехерезадаН. Римски Корсаков, кореограф Бранко Марковић, 1971/72.
Девојка – Лицитарско срце К. Барановић, кореограф Бранко Марковић, 1971/72. Колет – Враголанка Ф. Херолд, кореограф Ико Отрин, 1972/73
Четири Мачке – Госпођице с кровова Ж. Франсе, кореограф Ико Отрин, 1973/74. Клеманса – Рајмонда** А. Глазунов, кореограф Жарко Миленковић, 1973/74.
Џон – Петар Пан Б. Бјелински, кореограф Вера Костић, 1974/75 Васке – Стамена Л. Пераки, кореограф Фрањо Хорват, 1975/76.
Анита – Прича са западне стране Л. Бернштајн, кореограф Штефан Георг, 1979/80. Служавка – Љубав за љубав Т. Хрењиков, кореограф Вера Бокадоро, 1979/80.
Грчка игра – Охридска легенда** С. Христић, кореограф Вера Костић, 1980/81.
Трио – Лабудово језеро*** П. И. Чајковски, кореограф Вера Бокадоро, 1981/82. Pas de deux – Жизела** А. Адам, кореограф Милица Јовановић, 1981/82.
Помпеа – Вечебалета, Цезар О. Респиги, кореограф Ласло Пете, 1982/83.
Pas de deux – Балетски дивертисман – Пламен Париза Б. Асафјев, кореограф Василиј Вајнонен, пренео Роберт Кљавин, 1982/83.
Pas de deux, La Sylphide – Бал кадета Ј. Штраус, кореограф Д. Лишин, пренела Божица Лисак, 1982/83.
Vals op.70 br 1; 11 vals – Силфиде Ф. Шопен, кореограф Михаил Фокин, пренео Владимир Логунов, 1983/84.
Сванилда – КопелијаЛ. Делиб, кореограф Власто Дедовић, 1983/84. Дриада – Дон Кихот** Л. Минкус, кореограф Ико Отрин, 1984/85.
Pas de trois – Лабудово језеро *** П. И. Чајковски, кореограф Константин Сергејев и Наталија Дудинска, 1984/85.
Ветар – Балада о месецу луталици Д. Радић, кореограф Славко Перван, 1985/86.
Apstrakt: U radu je prikazana analiza praksi vezanih za položaj žena u vatrogasnim društvima u Novom Sadu od njihovog osnivanja sedamdesetih godina 19. veka do početka 21. veka, zasnovana na zbirci vatrogastva Muzeja grada Novog Sada, predmetima koje čuvaju dobrovoljne vatrogasne organizacije i objavljenoj građi. Cilj rada je da ukaže na dijapazon ženskog učešća u radu dobrovoljnih vatrogasnih udruženja Novog Sada, od cerenomijalnog, preko fiktivnog i stvarnog, do rukovodećih položaja, koji je rezultat specifičnih uslova zadatih društvenim uređenjem, diskontinuitetom državnog i nacionalnog ustrojstva, kao i kompleksom uticaja industrijalizacije, urbanizacije i ženske emancipacije.
Na početku rada je prikazana kratka istorija prvih dobrovoljnih društvenih organizacija u Novom Sadu koja nas uvodi u priču o dobrovoljnim vatrogasnim društvima od osnivanja tokom njihovog trajanja, koje se proteže od sedamdesetih godina 19. veka do savremenog doba. Polaznu osnovu za istraživanje položaja žena u vatrogasnim društvima čine muzejski predmeti Zbirke vatrogastva Muzeja grada Novog Sada. Pored muzejske zbirke, značajne izvore za istraživanje predstavljaju vatrogasni domovi sa karakterističnim prostornim ustrojstvom kao i položajem u naselju, koji su bili raspoređeni po gradovima i selima. Važan činilac vatrogasnih organizacija predstavljaju upravo ta mesta okupljanja, koja obezbeđuju spremišta za opremu neophodnu za akcije gašenja požara i saniranja posledica nepogoda, vizuelni nadzor sa vatrogasnih tornjeva I obaveštavanje o požaru, mesta edukacije i uvežbavanja veština kao i mesta raznovrsnih društvenih svečanih i svakodnevnih aktivnosti.
Vatrogasna društva sa strogom hijerarhijom i utvrđenim pravilima su u početku okupljala samo muškarce. Žene se pominju sa isključivo ceremonijalnom ulogom darodavki, protektorki i kuma vatrogasnih zastava, kao supruge uglednih građana. Njihov položaj se kasnije značajno menja usled specifičnih uslova zadatih društvenim uređenjem, diskontinuitetom državnog i nacionalnog ustrojstva, kao i čitavim kompleksom uticaja industrijalizacije, urbanizacije, ženske emancipacije i razvoja društva.
Zbirka vatrogastva u Muzeju grada Novog Sada
Izrada ovog rada oslanjala se na Zbirku vatrogastva Muzeja Grada Novog Sada u kojoj se nalaze predmeti koji datiraju od kraja 19. veka do sedamdesetih godina 20. veka. Zbirka je razvrstana na grupe predmeta koje govore o organizaciji dobrovoljnih vatrogasnih udruženja i njenim simbolima, o vatrogasnoj opremi i odličjima časti. Sadržaj zbirke je materijalizovani izkaz razvoja i promena koji su zahvatali dobrovoljne vatrogasne organizacije, kao i čitavo društvo u Vojvodini, od vremena njihovog osnivanja – od sredine 19. veka do savremenog doba. Muzejske zbirke jesu relevanti izvori za proučavanje različitih delova strukture društva, jer predmeti kao odrazi određene kulture i sistema vrednosti, predstavljaju čitljiv sadržaj ljudskog iskustva. Pored Zbirke vatrogastva korišćena je objavljena literatura i građa koja se čuva u dobrovoljnim vatrogasnim društvima, odnosno vatrogasnim domovima. Iz dugogodišnjeg istraživačkog iskustva mogla sam da zaključim da izvesna ograničenja nepotpunih muzejskih zbirki (jer nikada nije sve sačuvano na jednom mestu), daju potencijal određenoj ideji, čak i pored svesnog zanemarivanja nedostataka informacija. Jer svaka „slika“ otvara druge mogućnosti, a one otvaraju i nova pitanja. Pored inhibicija zbog svedenosti„slike“ istraživačkog zadatka, na primeru dostupnih predmeta, pisanih izvora i druge građe, skiciran je položaj žena u društvenoj organizaciji dobrovoljnog vatrogastva u Novom Sadu, koji se verovatno može primeniti na područje Vojvodine.
U muzejima u Srbiji je udruživanje dobrovoljnih vatrogasaca decenijama zanemarivano jer nije bilo deo poželjnog nacionalnog identiteta, zbog toga što je predstavljao tekovinu austrougarske vlasti na prostoru Vojvodine (1867–1918). U samim vatrogasnim društvima je prikrivanje porekla ove institucije kao i kasnijih faza u ideološkom previranju državne strukture, vršeno zamenom simbola na opremi, uništavanjem rukopisne građe i dokumenata i dekonstrukcijama uspomena (na primer: isecanjem i zamenom lica „izdajnika“ na grupnoj fotografiji; naknadnom izradom novog tabloa iz istog vremena ali bez prethodno naglašene zvezde petokrake). Smenom vladajućih politika došlo je do odbacivanja svega što je eksplicitno predstavljalo dotadašnji sistem vlasti. Najednostavnija zamena državnih i političkih simbola vršena je na vatrogasnim šlemovima i vatrogasnim kolima. Zahvaljujući potrebi da se reši nepoželjnih političkih simbola dobrovoljna vatrogasna društva su poklanjala i prodavala prevaziđenu opremu i predmete muzejima i kolekcionarima, tako da se u Muzeju grada Novog Sada nalazi značajna kompleksna zbirka vatrogastva. Pored muzejskih zbirki, značajnji izvori za istraživanje predstavljaju vatrogasni domovi koji su bili raspoređeni po gradovima i selima. Njihova uloga je bila da obezbede spremište opreme neophodne za gašenje požara i saniranja posledica, vizuelni nadzor sa vatrogasnog tornja i obaveštavanje o požaru zvonom sa tornja i signalizacijom vatrogasnim trubama, mesto edukacije i uvežbavanja vatrogasnih veština kao i mesto raznovrsnih društvenih svečanih i svakodnevnih aktivnosti, koji su zabeleženi na fotografijama i u dokumentaciji.
Dobrovoljna društva
Jedna od tekovina urbanizacije koja se pod austrougarskom dominacijom odigravala u Vojvodini tokom druge polovine 19. i početkom 20. veka, bilo je formiranje društvenih udruženja. Pod nazivom „društvo“ označavane su grupe povezane zajedničkim programima i delatnostima koje su se simbolično ili doslovno nalazila u njihovom nazivu. U strukturi njihovih funkcija bilo je objedinjeno negovanje vrednosti i razvijanje veština ali i uvežbavanje kolektivne organizovanosti u okviru društvene hijerarhije. Pored stručne i profesionalne edukacije kroz negovanje sklonosti i talenata, ovakve institucije su vaspitavale čitavo društvo usmeravajući ga disciplini (poslušnosti), odgovornosti (dužnosti) i podršci (solidarnosti) u okviru striktno uređenog javnog života. Njihova koheziona uloga ogledala se i u ispoljavanju osećanja zajedništva i ponosa zbog pripadnosti zajednici, patriotske privrženosti i socijalne odgovornosti. Društva su predstavljala institucije čije su akivnosti bile propisane zakonima i uređene rasporedom moći i ugleda njihovih članova. Iako su predstavljala proizvod i ujedno manifestaciju socijalnih odnosa, njihov način normiranog uređenja ukazuje na nadzor i diktat vladajućeg sistema. Pored toga što su kao sredstva hegemonije bila podesna za državnu kontrolu, organizacije društava su pružala mogućnost praćenja inovacija, propisa i zakona koji su bili važni za određene profesije. Ove mogućnosti su bile plodotvorne u vreme ekonomskog i tehnološkog razvoja koje je velikom brzinom menjalo lice gradоva u Vojvodini.
Do Prvog svetskog rata u Novom Sadu je osnovano preko 60 raznih društava koja su se organizovala prema profesionalnoj, nacionalnoj, verskoj, staleškoj ili političkoj osnovi. U ovo vreme građani su bili najčešće privrženi sportskim, pevačkim, humanitarnim i književnim udruženjima. Dobrotvorne priredbe, besede, zabave i balovi bili su način da se, uz prikladni program, sakupe novčana sredstva za udruženja kao i za siromašnije sugrađane. Pored muzičkog, književnog i pozorišnog programa, Novosađani su imali priliku da prisustvuju i predavanjima iz literature, politike, prirodnih i drugih nauka kao i da vide putujuće menažerije, muzeje voštanih figura, hidrouličke i električne eksperimente, mađioničare, akrobate i cirkuse koji su krstareći Evropom svraćali u grad (Џепина 1981: 14–15). Veći deo društvenog života bio je organizovan u udruženjima kroz edukacije, radionice i vežbe, godišnje i humanitarne balove, proslave jubileja i godišnjih praznika, zajedničke izlete, druženja, smotre i nadmetanja.
Dobrovoljne organizacije su okupljale više socijalnih grupa i staleža, sa zajedničkim ciljem i oblikovanjem zajedničkih vrednosti. One su imale vaspitnu u motivišuću ulogu, veoma važnu u naglom razvoju društva. Pored toga, organizovanjem aktivnosti u oblastima sporta ili razonode, imale su značajnu ulogu u strukturiranju slobodnog vremena njenih članova i šire zajednice. Svako dobrovoljno društvo je pored ciljanih aktivnosti opredeljenih razlogom za udruživanje, imalo učešća u organizovanju društvenog života. Iako je eksplicitni razlog za balove, zabave i tombole bio prikupljanje novca neophodnog za njihovo održavanje, rezultat je bio jačanje veza u društvenoj strukturi. U gotovo svim oblastima zabavnog života, čak i kada je reč o čisto muškim dobrovoljnim udruženjima, bile su prisutne žene, kao supruge, majke i ćerke članova.
Na prostorima Vojvodine u vreme dominacije Astrougarske, dobrovoljno vatrogastvo je, kao institucija koja organizovano sprovodi mere za bezbednost i zaštitu gradova, inicirano i normativno uređeno od sredine 19. veka. Prva vatrogasna društva u Vojvodini osnivana su: u Zrenjaninu 1868. godine, u Pančevu 1871. godine, u Novom Sadu 1872. godine, u Zemunu, Somboru, Vršcu, Rumi i Sremskoj Mitrovici 1873. godine, u Futogu i Senti 1874. godine, u Кikindi 1875. godine. Zbog velike opasnosti od požara u naraslim gradovima, osim u Vojvodini, institucija dobrovoljnog vatrogastva je bila gotovo istovremeno podstaknuta od strane tadašnje vlasti i u Кneževini Srbiji. Кako navodi Đerđ Gal, hroničar novosadskog vatrogastva, uske ulice i zbijene kuće sa slamnatim krovovima i odžacima od drveta, kakvih je osamdesetih godina 19. veka bila približno jedna trećina, bile su razlog za lako širenje požara. Sa druge strane, zbog položaja grada na obali Dunava, Novi Sad je u više navrata pretrpeo katastrofalne posledice od poplava. Posle nekoliko požara koji su uzdrmali grad, pred forum gradskog magistrata Veliki gradski kapetan 1871. godine predlaže mere za protivpožarnu zaštitu i formiranje „vatrogasne družine”. Od velikog značaja za bezbednost Novog Sada, za sprečavanje i saniranje posledica požara, poplava i elementarnih nepogoda, a kasnije i ratova i bombardovanja, imalo je formiranje Dobrovoljne građanske vatrogasne družine Novog Sada 1872. godine, Futoga 1874. godine i Petrovaradina 1875. godine (Gal, 1972: 27).
Dobrovoljne vatrogasne družine u Novom Sadu
Od svih dobrovoljnih udruženja, vatrogasna su se isticala svojim specifičnim funkcijama. Organizacija dobrovoljnih vatrogasnih društava je bila zasnovana na potrebi blagovremenog i efikasnog delovanja a zbog izuzetno teških zadataka u odbrani stanovništva i materijalnih dobara od požara i drugih stihija, u njima je bila neophodna stroga disciplina. Po ugledu na vojnu organizaciju u vatrogasna društva su od samog početka ustanovljeni vojni činovi, funkcije i nazivi (Gal, 1972: 43). Samo zanimanje vatrogasca zahtevalo je izuzetnu snagu i fizičku izdržljivost. Vatrogasna oprema je bila veoma teška a čin gašenja požara i druge aktivnosti u suzbijanju posledica elementarnih nepogoda, bili su izuzetno naporni. Zbog toga je u njima bila izrazita hijerarhija, neophodna za uvežbavanje discipline, snage i veštine kao i redosleda precizno utvrđenih dužnosti u hitnim situacijama. Druga udruženja tog vremena su okupljala članove sa manje čvrstom organizacijom, neretko se izdvajajući kao isključivo muška ili isključivo ženska.
Zbog blagovremenosti delovanja vatrogasaca, funkciju obaveštavanja o požaru vršili su trubači – hornisti (Шовљаков 2003: 276–277). Da bi članovi Društva (skraćeno dobrovoljno vatrogasno udruženje u daljem tekstu) bili što pre obavešteni o požaru i da bi ugroženi mogli da se obrate za pomoć, na kući u kojoj je stanovao vatrogasac bila je tablica sa slovima “FF” (Freiwillige Feuerwehr – “dobrovoljno vatrogastvo”na nemačkom jeziku). Ukoliko je vatru primetio, vatrogasac je svojom vatrogasnom hornom (dvoglasnom trubicom) davao signale i na taj način skretao pažnju vatrogasne straže na određeno mesto (Gal 1972: 46). Obaveštavanje je vršeno trubom i zvonom sa crkvenih, a kasnije i vatrogasnih tornjeva. Od kada je na vatrogasnim osmatračnicama postavljeno zvono, o požaru je obaveštavao osmatrač, udaranjem u njega.
U slučaju velikih požara stanovništvo Novog Sada je obaveštavano oglašavanjem zvona „Matilda“, nazvanom po imenu, danas nepoznate darodavke. Zvono izliveno sa istaknutim likom Svetog Florijana, katoličkog svetitelja, zaštitnika gradova od požara, bilo je postavljeno na toranj Vatrogasnog doma u Njegoševoj ulici 1880. godine. Кada bi primetio vatru, osmatrač sa kule je udarao u zvono i dogovorenim signaliziranjem skretao pažnju vatrogasne straže na deo grada u kom se požar odigrava. Zbog narastanja grada u visinu, suzio se vidik sa vatrogasnog tornja u Njegoševoj ulici i zvono je preseljeno na visoki toranj Gradske kuće 1894. godine. Prilikom jedne dojave požara 1900. godine zvono je puklo i zamenjeno novim 1907. godine, koje je služilo sve do posle drugog svetskog rata (Станчић, Лазовић 2015: 49) (Gal 1972: 46).
Od kada je otpočela sa radom Gradska vatrogasna četa 1923. godine, protivpožarna zaštita bila je organizovana tako da su dobrovoljne vatrogasne družine učestvovale isključivo na poziv komandira čete samo u slučaju većih požara i nedaća. Dojava o požaru se vršila telefonom ili usmeno u Požarnom domu a zvono „Matilda“ na tornju Gradske kuće oglašavalo se samo kada se traži pomoć dobrovoljnih vatrogasnih društava (Gal 1972: 111).
Presudnu ulogu u gašenju požara, zbog slabe opremljenosti, imala je masovnost ljudi, koju su vatrogasna društva obezbeđivala sprovođenjem propisa o obavezama stanovništva prema zaštiti od požara ali i aktivnim učešćem u socijalnom životu lokalne zajednice.
Za vreme Prvog svetskog rata Novi Sad je bio pozadinski grad, iz kojeg su njegovi stanovnici odlazili na razne frontove, u zavisnosti od nacionalne pripadnosti. Prema srpskom stanovništvu sprovođene su represivne mere, a mnogi građani su internirani, hapšeni i proganjani. Život u gradu je bio težak, što se odrazilo i na rad Dobrovoljnog vatrogasnog društva. Кao rezultat vojnog sloma Austrougarske monarhije kao nemačkog saveznika i njenog raspada, 9. novembra 1918. godine u Novi Sad je ušla srpska vojska a zatim se grad u okviru Vojvodine, na osnovu odluke o prisajedinjenju kraljevini Srbiji, otcepio od Ugarske i našao u okviru novostvorene Države Srba, Hrvata i Slovenaca. Promenili su se državni simboli, što se odrazilo i na simbole dobrovoljnig vatrogasnig društava: grb Кraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca je davao nacionalno obeležje šlemovima i oznakama, a umesto nemačkog jezika, u administraciji počinje da se primenjuje srpsko-hrvatski jezik (Gal, 1972: 92).
Od vremena osnivanja Dobrovoljnog vatrogasnog građanskog društva Novi Sad se izmenio i uvećao. Ubrzo posle oslobođenja nagli razvoj privrede, trgovine i preduzetništva stvorio je od Novog Sada pravi industrijski centar, što je zahtevalo i modernizaciju vatrogasne opreme ali i profesinalizaciju kadra. Zaslugom dugogodišnjeg vatrogasca dobrovoljnog novosadskog društva, Đorđa Polita, 1923. godine oformljena je profesionalna četa u Novom Sadu. Za potrebe ove čete nabavljena je, za to vreme, moderna vatrogasna oprema. Zaštita od požara većim delom je preneta na Gradsku vatrogasnu četu, a dobrovoljni vatrogasci su i dalje radili na preventivi i pozivani u slučaju velikih požara. Iako od izuzetne važnosti za bezbednost Novog Sada, formiranje Prve profesionalne čete 1923. godine, ipak nije umanjilo popularnost dobrovoljnih vatrogasnih udruženja.
Zakonom o nazivu i podeli Кraljevine na upravna područja, od 3. oktobra 1929. godine, promenjen je naziv države u Кraljevinu Jugoslaviju i izvršena podela na devet banovina. Podelom zemlje na banovine ukinuti su postojeći vatrogasni savezi i formirani novi, prema granicama novih upravnih područja (Gal, 1972: 103).
Кralj Aleksandar je 1933. godine propisao Zakon o organizaciji vatrogastva u Кraljevini Jugoslaviji, kojim je uveo više odgovornosti u pogledu obezbeđenja od požara pred lokalne organe vlasti i industrijalce. Po prvi put su regulisani izvori materijalnih prihoda za organizovane požarne službe. Savez je imao nadležnost nad stručnim obrazovanjem, određivanjem tipova opreme kao i nad propagandom putem zvaničnog lista, knjiga i brošura. Čak i proslave značajnih godišnjica, sletovi vatrogasnih četa, defilei, osvećenje zastave i vatrogasnog doma, morali su biti odobreni od nadležnih organa. Dugogodišnji običaj dobrovoljnih vatrogasnih društava da svoje javne priredbe održavaju na dan Svetog Florijana i da je njegov prikaz na zastavama i šlemovima uključen kao simbol zaštite od požara, kako je bilo uobičajeno u vreme Austrougarske, biva napušten. I dalje se proslavljao, ali malo kasnije tokom maja, da bi se izbegle represije vlasti (Gal, 1972: 107).
Za vreme Drugog svetskog rata, tadašnja protivpožarna služba je raspuštena po nalogu okupatora, koji je organizovao novu službu za protivpožarnu zaštitu. Odmah posle oslobođenja, u bombardovanjem pogođenom Novom Sadu, profesionalna Vatrogasna brigada je bila organizovana u okviru Vatrogasne narodne milicije, u saradnji sa fabričkim i teritorijalnim dobrovoljnim vatrogasnim društvima (Gal, 1972: 123). Neposredno po završetku Drugog svetskog rata, uz angažovanje institucija tadašnje vlasti, Narodnog fronta, Antifašističkog fronta žena i Narodne omladine, 1946. godine obnovljen je rad vatrogasnih društava (Vinokić i Milić, 1974: 19– 21). Promena državnog uređenja kao i imena države, uticala je na ustanovljenje novih simbola. U sastav vatrogasnog simbola, pored stilizovano predstavljene vatrogasne opreme, ulazi državni grb i zvezda petokraka, koja se uklanja posle odricanja od tekovina komunizma, osamdesetih godina 20. veka.
Organizaciono, administrativno, a dobrim delom i materijalno funkcionisanje dobrovoljnih vatrogasnih društava, obezbeđivali su vatrogasni savezi organizovani prema principu državne, odnosno teritorijalne nadležnosti. Vatrogasni savez grada Novog Sada je osnovan 1949. godine. Pored dobrovoljnih vatrogasnih društava raspoređenih po delovima grada i naseljima, zbog opasnosti od požara u fabrikama i veće potrebe da ljudi koji rade u njima budu edukovani za prevenciju i pravilnu akciju, organizuju se industrijska dobrovoljna vatrogasna udruženja.
Tokom 1951. godine, pored Vatrogasne narodne milicije i dobrovoljnih vatrogasnih društava u Novom Sadu i u prigradskim mestima, radila su i 43 dobrovoljna društva organizovana po fabrikama i zavodima. (Gal, 1972: 143).
Zakon o zaštiti od požara i Zakon o dobrovoljnim vatrogasnim društvima, doneti 1956. godine, uslovili su drastičan zaokret u delatnosti vatrogasnih društava. Zbog osposobljenosti profesionalnih četa u svakom pogledu, direktno angažovanje u gašenju požara prestaje da bude glavno težište rada dobrovoljnih društava (Gal, 1972: 141), što je otvorilo mogućnost većeg prisustva žena u vatrogasnim udruženjima. Od tada se vatrogasna društva bave obukom kadrova, organizovanjem vežbi i kurseva, kontrolom sprovođenja protivpožarnih mera u preduzećima i domaćinstvima, dežurstvima na javnim mestima, kao i drugim vidovima pomoći građanima ugroženim elementarnim i drugim nepogodama.
Vatrogasni savez grada Novog Sada je, pored sprovođenja stručne obuke i usklađivanja zakona i propisa, radio na popularizaciji vatrogastva, pomažući vatrogasnim društvima da animiraju i edukuju decu školskog uzrasta, o čemu govori i plakat „U svakoj školi vatrogasna jedinica“ iz osamdesetih godina 20. veka.
Do devedestih godina 20. veka Vatrogasni savez grada Novog Sada je imao 53 člana: 16 dobrovoljnih i 37 industrijskih vatrogasnih društava. Na teritoriji Novog Sada 2018. godine je bilo aktivno 12 dobrovoljnih i 2 industrijska vatrogasna društva.
Ova udruženja su menjala grbove, oznake, opremu, etničku strukturu i službeni jezik. Te promene koje su bile diktirane spolja, brojnim ukazima, zakonima i propisima, uticale su na aktivnosti društava propisujući dinamiku u obrazovanju kadrova, kao i zahteve članovima da stalno i iznova mobilišu nove mlade ljude i da ih motivišu da nađu svoje mesto u ovakvoj organizaciji.
Intenzivan život dobrovoljnih vatrogasnih društava u Novom Sadu odvijao se tokom čitavog posleratnog perioda, sve do devedesetih godina 20. veka, kada zbog ratnih zbivanja, dolazi do teške finansijske situacije u državi. Počinju i poteškoće vezane za nabavku opreme za vatrogasna društva. Nastupila je kriza i u vezi sa entuzijazmom za rad u dobrovoljnim vatrogasnim organizacijama, kao i u vezi sa učlanjenjem novih kadrova. Pored toga, zbog propisa iz osamdesetih godina 20. veka, dobrovoljna vatrogasna društva su imala ograničen obim delovanja. Recesija i teške okolnosti za finansiranje koje prate dobrovoljno vatrogastvo u Srbiji od devedesetih godina 20. veka, dovele su do osipanja kadrova i ugrozile ideju o dobrovoljnosti.
Vatrogasni dom, jubileji, defilei
Važan činilac društvene organizacije predstavlja mesto njenog okupljanja koje obezbeđuje prostor za administrativne, edukativne i socijalne aktivnosti. U slučaju dobrovoljnih vatrogasnih udruženja, to su vatrogasni domovi sa karakterističnim prostornim ustrojstvom kao i položajem u naselju. Vatrogasni dom čini vatrogasni toranj, dvorište, spremište, svečana sala, službene i sanitarne prostorije. Vatrogasni toranj kao deo vatrogasnog doma je uočljivo i prepoznatljivo obeležje koje je imalo veoma važnu ulogu u uvežbavanju akcija ali i u nadziranju naselja. U okviru doma je dvorište u kome su se odvijale vežbe, smotre i sportske aktivnosti kao i zabave tokom letnjih meseci. Neophodno za brzu reakciju vatrogasaca je dobro organizovano spremište u kom je složena i spremna za akciju vatrogasna i druga oprema.
Pored smeštaja vatrogasne opreme i osiguravanja njene stalne spremnosti, vatrogasni domovi su imali svrhu i da omoguće društveni život njihovih članova. Dom je bio centar obavljanja najvažnijih radnih, svakodnevnih, ali i svečanih trenutaka Društva. U svečanim salama su čuvani i izlagani predmeti i simboli od značaja za svako vatrogasno društvo: zastave, tabloi i fotografije, diplome i povelje, pehari i odlikovanja, zahvalnice i plakete, zapisnici i službena dokumenta. Svečana sala je mesto održavanja sednica i svečanih skupština kao i proslavljanja jubileja, dočekivanja gostiju, dodele odlikovanja, razmene spomen-uzdarja.
Tabloi i fotografije od osnivanja društava svedoče o važnim ličnostima i događajima: jubilejima, vežbama, takmičenjima i smotrama. Na fotografijama su prikazana vozila, ostala oprema i uniforme. Poslednjih decenija fotografije su beležile i učešće u dežurstvima zbog poplava ili u renoviranju doma, ali i trenutke opuštanja na zabavama i zajedničkim ručkovima. U arhivama se čuva dokumentacija o događajima, kao i izveštaji o akcijama, poplavama i požarima.
Domovi su bili „druga kuća“ mnogim članovima dobrovoljnih društava u slobodno vreme, mesto okupljanja i zabave, sportskih igara, zajedničkih proslava, banketa, igranki, mesto dobrovoljnog rada i druženja, a za neke su to i danas. Domovi su utočištai za ostarele članove koji svoje uspomene vezuju za život udruženja.
Domovi kao zajednička mesta okupljanja i akcija, pružajući skup mogućnosti definisanih propisima i administracijom, ali i socijalnim potrebama i navikama njenih članova, ujedinjavali su ljude na nivou lokalne zajednice i izražavali identitet grupe. Pružali su pojedincu mogućnost da se kroz delovanje Društva iskaže kao odan član, kako zajednici, tako i idealima koje ono gradi i neguje.
Uticaj specifičnih funkcija vatrogasne orgaizacije na zajedničke i individualne prakse, iskazan je kroz aktivnosti unutar vatrogasnog doma na nivou lokalne zajednice, ali i šire, putem aktivnosti koje izlaze iz njegovog prostora. DVD (skraćenica Dobrovoljno vatrogasno društvo) kao i svaki njen član, delokurugom zaduženja učestvuje u akcijama na prostoru čitavog naselja. Pored prakse da organizovano priskače u pomoć susednim naseljima, kao i da učestvuje u defileima, ophodima i vatrogasnim takmičenjima, njegovi članovi su imali mogućnost da prilikom takmičenja i proslava korespondiraju sa širom zajednicom preko granica grada, granica regiona i dalje.
Jubileji društava su redovno obeležavani i proslavljani kao praznici, na kojima su, pored članova, prisustvovali i delegati vatrogasnih društava iz drugih gradova kao i ugledni građani i vatrogasci Novog Sada. Zaslužnim članovima Društva su tom prilikom dodeljivani znakovi priznanja: medalje, pohvalnice, zahvalnice, diplome i značke. Dugogodišnjim članovima Društva su dodeljivane medalje za petogodišnju, desetogidišnju i petnaestogodišnju službu. Zaslužnim vatrogascima su pored vatrogasnih dodeljivana i državna odlikovanja. Povodom jubilarnih proslava izrađivani su tabloi članstva a Društvu je darivana zastava. Jubileje dobrovoljnih vatrogasnih društava prate svečane sednice i akademije, međugradski susreti vatrogasaca, defilei i smotre vatrogasnih jedinica, javne vežbe i takmičenja.
Pored propisanih priznanja, dobrovoljna vatrogasna društva, povodom jubileja i takmičenja izrađuju svoju značku ili znak na plaketama, spomenicama, spomen-zastavicama. Iako nepropisane, ove oznake imaju važnu ulogu jer nose prepoznatljiv simbol određenog društva, čime ga afirmišu. Imaju funkciju da podsećaju darovane članove kao i članove drugih društava, zaslužne simpatizere, goste, političare i sponzore na zahvalnost dobrovoljnog vatrogasnog društva. Važna funkcija ovih spomen oznaka je da svaka svečanost protekne u raspoloženju uzajamnog darivanja kako bi se istakla obostrana naklonost i poštovanje.
Povodom vatrogasnih proslava i obeležavanja jubileja, redovno su organizovani defilei vatrogasaca koji su paradnim maršom, uz pratnju vatrogasne muzike prolazili centralnim ulicama grada, kao i vatrogasne vežbe, koje su bile javne i rad u društvu činile popularnim. Izlazak vatrogasnog društva iz Doma na javne prostore grada i naselja, glavnu ulicu i centralni trg sa manifestacijom snage, opremljenosti, timske uskladjenosti, dostojanstva i discipline, bio je veoma važan za podsticanje osećanja zajedništva i odanosti lokalne zajednice. Smatran humanim i časnim pozivom za ljude sposobne i spremne da se žrtvuju za dobrobit drugih, sa opremom koja se u defileima ponosno prikazuje i sa državnim simbolima na uniformama, zastavama i kolima, dobrovoljno vatrogasno društvo je pružalo zajednici poverenje u solidarnost, sigurnost i bezbednost. Sve to, pored izrazite kohezione snage, doprinosilo je socijalizaciji i psihološkoj izgradnji ličnosti koje se u Društvu formiraju, od obuke u detinjstvu, preko inicijacija i prelaska u krug aktivnih članova u mladosti, sve do počasnog članstva u skladu sa godinama i iskustvom.
Vatrogasna oprema je i svojom estetikom doprinosila izgradnji identiteta i društvenog ponašanja, izražavajući pripadnost zajednici. Reprezentativnost i atraktivnost uniforme u odnosu na svakodnevnu i radnu odeću bila je namenjena da ističe one koji se izlažu pogledima javnosti kao i da na taj način motiviše buduće mlade vatrogasce da se pridruže toj stasaloj i ponosnoj grupi koja je spremna da se stavi na raspolaganje svima kojima je pomoć potrebna. Vatrogasci su bili izloženi pažnji javnosti u svečanim ophodima, defileima, smotrama i vežbama, zajedno sa vatrogasnom opremom, ističući spremnost da se uhvate u koštac sa pretnjama kojima društvo može biti izloženo. Učešće u akcijama gašenja požara, spasavanja u poplavama i nepogodama, raščišćavanja posledica zemljotresa i bombardovanja, isticale su njihovu hrabrost, solidarnost i humanost. Кasnije, kada je delatnost vatrogasnih društava svedena na edukaciju i prevenciju, ostalo je sećanje na ugled koji su dobrovoljni vatrogasci uživali u zajednici. Na to su povremeno podsećali „uparađeni“ članovi društva u svečanim defileima prilkom obeležavanja jubileja.
Zahvatajući istovremeno nekoliko generacija, ponekad čitavih porodica, okupljenih oko zajedničkih ciljeva na zajedničkom mestu u jedinstvenom okruženju, vatrogasna udruženja su odražavala ideju o negovanju sveopštih vrlina i obrazaca društveno poželjnog ponašanja. Imala su vaspitnu i motivišuću ulogu za nove naraštaje koji su u svakodnevnoj upućenosti na članove zajednice, prilikom edukacije ali i slobodnog vremena, stičući znanja i veštine i družeći se, gradili dobre međuljudske odnose, osećanje bliskosti i poverenje u solidarnost i zajedništvo.
Članice novosadskih dobrovoljnih društava u defileu ulicama u centru Novog Sada, šezdesete 20. vekaGrupna fotografija članica i članova Dobrovoljnog vatrogasnog društva u Petrovaradinu ispred spremišta Vatrogasnog doma. Muzej grada Novog SadaČlanovi komande DVD Futog i juniorke, u dvorištu Vatrogasnog doma, Futog, krajem sedamdesetih godina 20. veka. Fotografija: Feđa КiseličkiOtpozdravljanje sa tribine, povodom svečanog obeležavanja stogodišnjice od osnivanja DVD Futog, 1974. godinaTakmičarske ekipe DVD Futog sa članovima komande i sudijama, Sremski Кarlovci, krajem sedamdesetih 20. veka. Muzej grada Novog Sada. Fotografija: Feđa КiseličkiTakmičarska ekipa juniorki i članovi komande DVD Futog, sredina osamdesetih godina 20. veka. Muzej grada Novog Sada. Fotografija: Feđa Кiselički
Darovne zastave, kume i počasni klinci
Zastava DVD Novi Sad. 1897. godina. Muzej grada Novog Sada. Fotografija: Feđa KiseličkiGrofica Marija i grof Rože Кotek, sa darovnom zastavom Dobrovoljnog vatrogasnog društva Futog, kraj 19. veka. Muzej grada Novog Sada
Zastave koje su darivane vatrogasnim društvima za njihove jubileje, imale su počasno mesto u javnim ritualima, prilikom primopredaje, prilikom kolektivnog fotografisanja, pri zakletvi, u paradama, smotrama, defileima, na takmičenjima, a stalno mesto zauzimale su u svečanoj sali vatrogasnog doma.
Darovne vatrogasne zastave su dizajnirali likovni umetnici a zatim su po njihovim nacrtima ručno i mašinski izrađivane u specijalizovanim zanatskim radionicama. Zastava se sastoji od svile crvene boje pravougaonog oblika sa oslikanim i vezenim simbolima i natpisima. Od zlatne srme su izrađene rese kojima su opšivene ivice i kićanke u uglovima. Zastavu nosi jarbol od drveta sa usađenim kopljем od mesinga na vrhu. Od širokih traka šivenih od svile oblikovana je mašna koja se kačila na vrh koplja, tako da su se njena dva slobodna kraka spuštala uz bočne ivice zastave i oblikovala dvostrani okvir. Na traci je srmom ili koncem boje starog zlata izvezeno ime kume, koja ju je darivala i svojim prilozima podržavala dobrovoljno udruženje.
Prva zastava DVD Futog osveštana je 4. maja 1878. godine. Grofica Henrijeta Marija Кotek, rođena Кorompa, supruga grofa Кoteka (futoškog veleposednika), koji je u isto vreme bio počasni član Društva, bila je kuma zastave 1895. i 1911. godine (Шовљаков, 2003: 279). Prvu darovnu zastavu DVD Novi Sad dobija na proslavi jubileja (25-godišnjicu) 1897. godine, (Gal, 1972: 75) od kume Marije Zagar. DVD Petrovaradin dobija zastavu za 25-godišnjicu postojanja 1900. godine, od kume Josefine Malin (Gal, 1972: 103), a 1925. godine, povodom 50 godina od osnivanja, od kume Josipe Malin. Osvećenju nove zastave DVD Futog u novoj državi 3. avgusta 1924. godine, kumovale su Ljubica Popović kao predstavnica Srba i Ana Vajzer, predstavnica Nemaca (Vinokić i Milić, 1974: 47–48).
Važan izvor prihoda vatrogasnih društava predstavljalo je darivanje „za zastavu“. Društvo je darodavcima priloga uzvraćalo pokazivanjem zahvalnosti sa darovnim ili počasnim „klincima“. Takozvani „klinci“ darodavaca su male mesingane pločice na kojima je ugravirano ime onoga ko je novcem ili prilogom u zlatu pomogao postojanje i rad društva. Na poleđini pločice imaju klinove, kojima se trajno usađuju u držač zastave. Oni za koje više nije bilo mesta na jarbolu, ukrašavaju zidove svečanih sala vatrogasnih domova u vidu uramljene spomen-table sa pločicama postavljenim na podlogu od čoje crvene boje, u obliku vatrogasnog grba, godine osnivanja i godine jubileja. U slučaju „klinaca“ postojao je i ekvivalentni dar – dar Društva onima koji su ga darivali: mesingana pločica sa ugraviranim imenom DVD-a.
Izgled darovnih zastava, kvalitet i način izrade, dizajn i simboli koji su na njima, menjali su se zajedno sa promenama državnog i društvenog uređenja, ali su u osnovi iskazivali demonstraciju i potvrđivanje vladajuće ideologije, odnosno političke moći.
Posle Drugog svetskog rata prekida se kontinuitet darivanja zastava dobrovoljnim vatrogasnim društvima, zbog toga što je ova praksa smatrana nasleđem bivšeg austrougraskog i buržoaskog režima. Darivanje zastava se kasnije obnavlja kao reprezentacija nove državne vlasti, uz vojne počasti.
Traka sa izvezenim imenom kume: “Josipa Malin”, uz zastavu DVD Petrovaradin1925. godina. Muzej grada Novog Sada. Fotografija: Fedja KiseličkiZastava DVD Petrovaradin. 1900. godina. Muzej grada Novog Sada. Fotografija: Vladimir Červenka
Svoju četvrtu zastavu DVD Futog dobija 1954. godine prilikom proslave 80-godišnjice od Opštinskog odbora Futoga. Po završenom defileu, na svečano ukrašenoj tribini, počasnom zastavniku novu zastavu je predao tadašnji predsednik opštine (Vinokić i Milić, 1974: 49). Petu darovnu zastavu je Društvo dobilo na svečanosti povodom 100-godišnjice, 1974. godine. I druga dobrvoljna vatrogasna društva su dobijajala zastave od predstavnika institucija vlasti prilikom obeležavanja svojih jubileja tokom druge polovine 20. veka.
Darovna zastava predstavlja protokolaran dar zbog unapred utvrđenih pravila njenog mesta u ritualima ali i zbog toga što se sastoji od sistema podrazumevajućih i unapred zadatih amblema, simbola i poruka koje otelotvoruju samo društveno udruženje. Ponuđena struktura simbola prenosi poruku kao pojednostavljen semantički sistem koji odražava državni poredak, kao i patriotski, plement i zaštitnički koncept. Samim tim, darovna zastava nije običan dar,već politički verifikovan društveni proizvod, koji predstavlja jedinstvo čitavog društva, potvrđujući se na ceremonijalnim mestima događaja: u vatrogasnom domu, na zajedničkim mestima gradskog života, na gradskom trgu i na glavnim ulicama.
Univerzalni simboli koji su prikazani objektima na zastavama prepoznatljivo reprezentuju: vatrogastvo prikazano stilizovanim vatrogasnim čekićem, merdevinama i šlemom; lovorov venac kao znak pobede i slave; državni ili gradski grb predstavlja grad, odnosno državu, njen nadzor i brigu; predstava svetitelja Florijana simbol je božije zaštite; jarbol sa usađenim darovnim „klinicima“ (sa imenima darodavaca) simbolizuje sve one pojedince koji DVD podržavaju; darovna traka sa ordenjem simbolizuje članove Društva i njihovu hrabrost; osnovna crvena boja zastave simbol je opasnosti, izdržljivosti, hrabrosti, prolivene krvi i snage. Posle Drugog svetskog rata pa sve do osmadesetih godina 20. veka na zastavama se isticala petokraka zvezda kao simbol ideologije komunizma i oslobodilačke borbe protiv fašizma.Tako strukturirana simbolima i značenjima darovna vatrogasna zastava, sa svojom ulogom u svim važnim javnim ritualima i događajima Društva predstavljala je ogledalo identiteta, reprezentaciju vladajuće ideologije i supstituciju cele društvene zajednice.
Položaj žena u dobrovoljnim vatrogasnim društvima
Vatrogasna društva sa strogom hijerarhijom i utvrđenim pravilima su u početku okupljala samo muškarce. Do završetka Drugog svetskog rata žene su samo izuzetno mogle da budu aktivni članovi. Na fotografijama dobrovoljnih vatrogasnih društava, od nastajanja pa sve do pedesetih godina 20. veka, gotovo da nema nijedne žene. Žene se pominju kao supruge uglednih građana – darodavke, protektorke i kume vatrogasnih zastava. Prilikom uključivnja u ceremonijalni položaj dobrovoljne organizacije bilo je važno definisanje socijalnog položaja žene, zasnovano na pripadnosti određenoj statusnoj, starosnoj i bračnoj kategoriji: ona je udata i podređena socijalnom i ekonomskom položaju svog muža. Zahvaljujući finansijskim mogućnostima svojih muževa, ženama iz krugova elite su bile dostupne uloge darodavki ili angažovanje u dobrovoljnim ženskim organizacijama. Svojim tako stečenim ugledom čuvale su i potvrđivale porodičnu čast, ukazujući na taj način da su dostojne svog, brakom stečenog identiteta.
O položaju žena unutar idealnog modela patrijahalne društvene strukture Ljiljana Gavrilović kaže da je on uvek i samo podređen, tako da je sticanje ugleda i poštovanja žene bilo moguće jedino u okviru potčinjavanja autoritetu muškarca. U okviru idealnog modela patrijahalne porodice, mogućnost ostvarivanja lične identifikacije leži u potpunom uklapanju u prava i obaveze žene podređene primarnoj porodici a zatim porodici muža (Гавриловић 2005: 204).U skladu sa tom podređenom ulogom, u dobrovoljna udruženja, od vremena osnivanja i početkom 20. veka, ugladni građani su uvodili svoje supruge u jedan od najvažnijih društvenih obreda: kumovsko darivanje zastave. Izuzetna ceremonijalna uloga žene koja je kuma darovne zastave, bila je povlastica ekonomske elite. Supruge uglednih građana su bile darodavke i u isključivo muškim vatrogasnim udruženjenjima. Na taj način je ustanovljena društvena praksa, usko povezana sa patrijahalnom društvenom strukturom, odnosima moći i uticajem vlasti.
Grupna fotografija DVD Futog, početak 20. veka. Muzej grada Novog Sada, Fotografija: Feđa Kiselički
Vatrogastvo (bez obzira da li je profesionalizovano ili dobrovoljno) se u sociološkom smislu može definisati kao muško zanimanje koje se sastoji od kompleksa znanja i praktičnih veština, za koje je potrebana edukacija i uvežbavanje, a zbog izloženosti opasnostima i težine rukovanja opremom, neophodna je fizička spremnost i snaga. Može se reći da je u slučaju vatrogastva prisutna implicitna pretpostavka o biološkoj inferiornosti žena, ali presudni činilac koji je uticao na isključenost žena u vreme formiranja ovih udruženja bila je socijalna struktura proistekla iz patrijarhalnog uređenja društva. Pored toga, iako je položaj vatrogasaca unutar društava bio (prividno) izjednačen zajedničkim dužnostima, visoki činovi i funkcije su bili namenjeni isključivo velikoposednicima, industrijalcima i najvišim klasama. Кako ističe Marina Blagojević, stepen nejednakosti između različitih klasa, koji su sadržani u strukturi, deluju i na aktivnost žena (Blagojević, 1991:50). Iako je, od vremena osnivanja dobrovljnih vatrogasnih društava, pojavljivanje žena na fotografijama i u dokumentima (izuzetno retko), bilo uslovljeno socijalnim položajem i ugledom njihovih supružnika, učešće žena je upraksi bio rezultat političkog izbora tada kao i kasnije kada se slika njihove prisutnosti značajno menjala.
O deklarativnom učešću žena u članstvu vatrogasnih društava potvrda se nalazi u spiskovima članova Društava, kao i na tabloima sa fotografijama članova, izrađivanih povodom značajnih jubileja. Na osnovu imenika DVD Futog koji je vođen od 1874. do 1943. godine, a u koji je upisano 607 članova, Marija Šovljakov je analizirala zastupljenost zanimanja i profesija. Najveći broj članova se bavio poljoprivredom, zanatstvom i uslužnim delatnostima. Na spisku su upisane 4 domaćice (najverovatnije udovice vatrogasaca) i 1 grofica (Шовљаков 2003: 283– 284). Pravilima iz 1933. godine regulisana je podela izvršnih članova na navalni, odbrambeni, samarićanski i kulturno-prosvetni odsek. Pravila su dozvoljavala da „izvršujući“ članovi „samarićanskog odseka mogu biti žene“. Tada se utvrđuje i naraštaj kao nova kategorija članstva (Vinokić i Milić, 1974: 29– 31), koja će kasnije značajno uticati na njihovu strukturu i delatnost.
Na spiskovima članova DVD Novi Sad od osnivanja do 1972. godine uočljiva su imena žena čije članstvo se sa prekidima proteže do šezdesetih, odnosno osamdesetih godina 20. veka: Ruža Vert (od 1929), Riza Bačkai (od 1932), Jelena Jurišić (od 1937), Budisava Mirović (od 1938), Julijana Roše (od 1940), Jerosima Bradić (od 1941), Marija Sabadoš (od 1947). Pored njih, članovi Upravnog odbora DVD Novi Sad u periodu od 1949. do 1971. godine bile su dr Dušica Anđelić, Suzana Hevera, Ljiljana Vujović, Bosa Bigić i Anđelka Zavišić. Ističe se ime Ljubice Radošević, koja je bila član Društva od 1931. godine, a zatim i dugogodišnji član Upravnog odbora, sekretar i ađutant. Do sedamdesetih godina 20 veka ona je jedina žena članica DVD Novi Sad koja je odlikovana vatrogasnim odlikovanjma (Vatrogasnom zvezdom I и II stepena). (Gal, 1972: 233– 235).
Izostanak žena iz aktivnog članstva dobrovoljnih vatrogasnih društava, prvih pola veka od njihovih osnivanja, kao i njihovo kasnije povremeno masovno ali realno malobrojno učešće, dovode do potvrđivanja stereotipa da žene uglavnom nisu sposobne da se bave fizički napornim veštinama zaštite od požara i učestvuju u strogom hijerarhijom uređenim organizacijama. Dug put civilizacije od prvih „vatrogasaca“ – rimskih noćnih redara (koje je početkom I veka naše ere imperator Avgust ustanovio kao vojnike tehničare zadužene za borbu protiv požara), do formiranja vatrogasnih udruženja sedamdesetih godina 19. veka i profesionalnih vatrogasnih brigada početkom 20. veka u Vojvodini, a zatim do savremenog doba, protezao se duž vekovnog razvoja vatrogasne tehnike. Izgradnja i raspoloživost vatrogasne opreme uticala je na stvaranje uslova za nastanak vatrogasnih organizacija, kao i na njihov razvoj. Iako se težilo pojednostaljivanju opreme zbog brzine delovanja, ona je sve kompleksnija, dok se sredstva za gašenje usavršavaju. Ove okolnosti su pružale mogućnost ženama da rukuju sa lakšom i pokretljivijom opremom koja zahteva više znanja i spretnosti, ali manje fizičke snage nego što je to nekada bio slučaj. Ulazak žena u odrađene profesije je bio olakšan i političkom i normativnom podrškom u socijalističkom državnom sistemu, Jugoslavije ali i realnom potrebom za školovanom radnom snagom u periodu ubrzane industrijalizacije (Blagojević, 1991:122).
Normativno regulisanje ravnopravnosti žena nesumnjivo predstavlja polaznu osnovu za mogućnost izjednačavanja položaja žena sa položajem muškaraca. Pored toga, izmenjena opštedruštvena klima kao i obrasci porodičnog života, posle Drugog svetskog rata, uslovljavaju i njenu novu ulogu. Jedna od najznačajnih tekovina 20. veka, po ovom pitanju, smatra se prekid obrazovne diskriminacije žena i stvaranje mogućnosti za njihovo bavljenje i onim profesijama koje su ranije bile iskljucivo „muške“. Sa druge strane, Marina Blagojević ukazuje da upravo političko navođenje ravnopravnosti žena u socijalističkim zemljama implicira pitanje njene stvarne društvene funkcije (Blagojević, 1991:53).
Nastojanje da se što više utiče na omasovljenje društava, u novonastalim uslovima, kada je bolje organizovan priliv sredstava za održavanje ovakvih organizacija, kao i za bogat društveni i kulturni život koji se oko njih odvijao, stvorili su uslove za veće uključivanje žena. Pored, doduše malog broja žena, od sedamdesetih godina 20. veka, među članovima društava su i deca (pionirke i pioniri) i omladina (juniorke i juniori).
Izvor za protokolarnu prisutnost ženskih članova DVD Novi Sad predstavljaju tabloi sa fotografijama članova, uređivani povodom značajnih jubileja. Žene se prvi put pojavljuju na tablou iz 1962. godine, dve pored 67 članova. Na tablou iz1972. godine ima 125 članova i 5 članica. Na tablou iz 1982. godine je 94 članova i 13 članica. Na tablou iz 1992. godine je 74 članova i 8 članica.
Drugi, pisani izvori navode da je DVD Novi Sad 1963. godine imalo ukupno 152 člana od kojih je bilo 80 aktivnih u čijem sastavu su bila „3 ženska vatrogasca“; 1971. godine društvo broji 125 aktivnih članova od kojih je 12 žena (Gal, 1972: 152– 153). DVD Futog je 2014. godine imao 57 članova i 4 članice. Učešće žena u vatrogasnim društvima bilo je masovnije u Novom Sadu u odnosu na periferiju i naselja koja ga okružuju.
Aktivno angažovanje žena u vatrogasnim društvima često se odnosilo na povremeno masovnije uključivanje, zahvaljujući ciljanom angažovanju vatrogasnih saveza u propagandi za omasovljenje društava novim naraštajem, ali i dobrom finansijskom potporom koju je obezbeđivala država. Pored popularnosti ovog humanog poziva, na masovnost je uticao i dobro organizovan društveni život koji je bio usko povezan sa edukacijom i takmičenjima. Na taj način, trud mladih članova u savladavanju znanja i veština zaštite od požara i drugih rizika, bio je nagrađen medaljama i diplomama, ali i druženjem na putovanjima i upoznavanjem sa mladim ljudima iste generacije iz drugih krajeva.
Pored emancipacije i idologije jednakosti koje su obeležile drugu polovinu 20. veka i odražavale se na pitanja ženskog udela u „muškim“ poslovima, učešće žena u vatrogasnim organizacijama bilo je ponekad više deklarativno nego stvarno. Na slabo uključivanje u aktivan rad vatrogasnih udruženja, uticalo je, pre svega, strukturiranje ženskog „slobodnog vremena“ koje je pored zapošljavanja, podrazumevalo održavanje porodičnih odnosa, negu i vaspitanje dece i kućni rad u vezi sa ishranom i higijenom. Sa udajom, odlaskom na fakultet ili zapošljavanjem, mlade žene su napuštale aktivno članstvo. Stvarno i stabilnije prisustvo žena u vatrogasnim društvima bilo je često rezultat porodičnih veza sa muškarcima koji su bili aktivni članovi. Društva su neretko okupljala čitave porodice, supružnike, sinove i kćeri, a ponekad i više generacija.
DVD Petrovaradin posle takmičenja,1995. godina. Vlasnik: Paja Sić, dugogodišnji predsednik DVD Petrovaradin
Struktura polnih uloga u dobrovoljnim vatrogasnim društvima se menjala uz promene koje su zahvatale kulturu i društvo. Polne uloge su vremenom prestale da budu određene patrijahalnim pravilima već su posledica razvoja nauke i tehnike kao i novih političkih, društvenih i obrazovnih okolnosti, a samim tim i slobodnijeg individualnog izbora. Pored toga, visoko obrazovanje je otvorilo mogučnost da profesionalno uspešne žene steknu politički i društveni položaj i u (doskora) isključivo muškim profesijama.
LjubicaKrnjaić – sekretar VSG Novi Sad sa vatrogasnim funkcionerima na izložbi „125 godina DVD Dr Laza Кostić“ u Muzeju grada Novog Sada, 1997. godina
Ljubica Krnjaić, inženjer zaštite od požara, dugogodišnji član novosadskog Dobrovoljnog vatrogasnog društva „Dr Laza Kostić“ i Sekretar vatrogasnog saveza Grada Novog Sada (tokom 24 godine), predstavlja izuzetan primer žene koja je svojim profesionalizmom, znanjem i veštinama stekla ugled i najviše položaje u okviru organizacija dobrovoljnog vatrogastva. Posvetila je veći deo svog života radu na edukaciji zaštite od požara i drugih rizika po bezbednost ljudi i materijalnih dobara, kao i na afirmaciji ovog humanog poziva. Ljubica Krnjaić je, za razliku od svojih sugrađanki koje su bile darodavke vatrogasnim društvima s kraja 19. i s početka 20. veka, izašla na javnu scenu svojom predanošću i personalnošću, često prisutna u medijima zbog posvećenosti humanim idealima zaštite i bezbednosti, kao i obrazlaganjem konkretnih incidentnih situacija sa kojima je vatrogasna služba Novog Sada bila suočena. Postala je prepoznatljiva „ikona“ novosadskog vatrogastva i živa legenda, čija sama pojava negira biološku uslovljenost male prisutnosti žena u vatrogastvu kao „muškoj“ profesiji, ukazujući na značaj ličnog izbora i obrazovanja.
Ljubica Krnjaić
Zaključno razmatranje
Analiza praksi vezanih za položaj žena u vatrogasnim društvima u Novom Sadu, od njihovog osnivanja sedamdesetih godina 19. veka do dvadesetih godina 21. veka, ukazuje na polnu diferencijaciju koja se menjala u skladu sa promenama čitavog društva. Ipak, državom predvođene, zakonima i propisima uređene, društvene reforme govore o eksplicitnoj ulozi vladajuće ideologije, odnosno da su sva pravila u vezi sa položajem žena unutar vatrogasnih društava bile stvar političke odluke.
Formiranje prvih dobrovoljnih udruženja kao političkih organizacija u Vojvodini bio je rezultat sprovođenja kontrole Austrougarske države i sistematskog uvođenja reda u društvo koje se naglo razvijalo pod uticajem industrijalizacije i urbanizacije. Među njima su se isticala dobrovoljna vatrogasna društva svojim funkcijama zaštite materijalne imovine i ljudskih života, za koje je bila neophodna čvrsta disciplina, timska uvežbanost i dobro sprovedena edukacija. Vatrogastvo, definisano kao muško zanimanje, sastoji se od kompleksa znanja i praktičnih veština za koje je potrebana edukacija i uvežbavanje, a zbog izloženosti opasnostima i težine rukovanja opremom, neophodna je fizička spremnost i snaga. Može se reći da je u slučaju vatrogastva kao profesije prisutna implicitna pretpostavka o biološkoj inferiornosti žena, ali presudni činilac koji je uticao na isključenost žena u vreme formiranja ovih udruženja činila je socijalna struktura proistekla iz patrijahalnog uređenja društva. U slučaju dobrovljnih vatrogasnih društava u Novom Sadu, od vremena njihovog osnivanja, pojavljivanje žena na fotografijama i u dokumentima (izuzetno retko), bilo je uslovljeno socijalnim položajem i ugledom njihovih supružnika. Žene su se pojavljivale isključivo kao protektorke, kume i darodavke dobrovoljnih društava, što je predstavljalo rezultat prakse ustanovljene u Austroguraskoj monarhiji. Na taj način su, učešćem u svečanom obredu darivanja, iako politički privilegovane, stvarno podređene i marginalizovane žene postale javne osobe. Sa svojim imenima na svilenim trakama darovnih zastava (Josefina, Marija, Josipa…) u vitrinama pod staklom, na zidovima svečanih sala vatrogasnih domova, bile su prisutne, čak i onda kada su zbog promenenjenog društvenog uređenja i proticanja vremena bile zanemarene i zaboravljene.
Izostanak žena iz aktivnog članstva dobrovoljnih vatrogasnih društava, prvih pola veka od njihovih osnivanja, kao i njihovo kasnije povremeno masovno, ali realno malobrojno učešće, dovode do potvrđivanja stereotipa da žene zbog svoje biološke uslovljenosti nisu sposobne da se bave fizički napornim veštinama u strogom hijerarhijom uređenim organizacijama. U vreme formiranja ovih društava, uloga žena u njima je bila određena sistemom patrijahalne društvene strukture ali i stepenom tehničkog razvoja vatrogasne opreme za koju je bila potrebna velika fizička snaga. Težina fizičkih poslova vezanih za upotrebu vatrogasne opreme je i kasnije određivala stvarni položaj žena u vatrogasnim društvima.
Dug put civilizacije od prvih „vatrogasaca“ – rimskih noćnih redara početkom I veka naše ere, do osnivanja vatrogasnih udruženja u Novom Sadu sedamdesetih godina 19. veka, preko formiranja profesionalne vatrogasne brigade 1923. godine, a zatim do savremenog doba, protezao se duž vekovnog razvoja vatrogasne tehnike. Izgradnja i raspoloživost vatrogasne opreme uticala je na stvaranje uslova za nastanak vatrogasnih organizacija i na njihov razvoj. Usavršavanje vatrogasne tehnike je pružila mogućnost ženama da rukuju sa lakšom i pokretljivijom opremom koja zahteva više znanja i spretnosti, ali manje fizičke snage nego što je to nekada bio slučaj.
Posle Drugog svetskog rata, u skladu sa promenama državnog uređenja i društvene strukture, postavlja se novi status žena i u okviru dobrovoljnih vatrogasnih društava. Ulazak žena u odrađene profesije je bio olakšan političkom i normativnom podrškom u socijalističkom državnom sistemu Jugoslavije. Aktivno agažovanje žena u vatrogasnim društvima često se odnosilo na povremeno masovnije uključivanje, zahvaljujući ciljanoj propagandi vatrogasnih saveza u omasovljenju društava novim naraštajem oba pola, ali i dobrom finansijskom potporom koje je obezbeđivala država. Pored popularnosti ovog humanog poziva, na masovnost vatrogasnih društava je uticao i bogat kulturni i društveni život koji se oko njih odvijao, a za decu i mlade ljude bio je povezan sa edukacijom i takmičenjima. Na taj način, njihov trud u savladavanju znanja i veština zaštite od požara i drugih rizika, bio je nagrađen medaljama i diplomama, ali i svakodnevnim druženjem kao i upoznavanjem sa mladim ljudima iste generacije iz drugih krajeva. Učešće u zabavama i na izletima podsticalo je drugarstvo i bliskost dok je istovremeno učešće na takmičenjima i smotrama omogućavalo sticanje ugleda i statusa.
Pored emancipacije i idologije jednakosti koje su obeležile drugu polovinu 20. veka i uticale na pitanje ženskog udela u „muškim“ poslovima, učešće žena u vatrogasnim organizacijama bilo je ponekad više deklarativno nego stvarno. Na realno slabo uključivanje u aktivan rad vatrogasnih udruženja, tokom sedamdesetih i osmadesetih godina 20. veka, uticalo je, pre svega, strukturiranje ženskog „slobodnog vremena“ koje je pored zapošljavanja, podrazumevalo održavanje porodičnih odnosa, negu i vaspitanje dece i kućni rad u vezi sa ishranom i higijenom. Sa udajom, odlaskom na fakultet ili zapošljavanjem, mlade žene su napuštale aktivno članstvo. Stvarno i stabilnije prisustvo žena u vatrogasnim društvima bilo je često rezultat porodičnih veza sa muškarcima koji su bili aktivni članovi. Društva su neretko okupljala čitave porodice, supružnike, sinove i kćeri, a ponekad i više generacija.
Brojna politička previranja, ratovi i promene državnih uređenja, razvoj industrije i privrede, odražavala su se i na rad ovih društava. Ona su kroz svoje trajanje menjala naziv, simbole i državne oznake, pravila i propise, način rada, prilagođavala se socijalnoj i političkoj situaciji, usvajala tehnološke inovacije u suzbijanju požara i zaštiti od nepogoda, menjajući i strukturu polnih uloga.
Pored brojnih promena koje su zahvatale vatrogasna društva, ona se nisu uvek odricala svojih relikvija kao što su vatrogasne darovne zastave. I pored prekida u kontinuitetu njihovog darivanja, zastave su, strukturirane simbolima i značenjima, predstavljale ogledalo identiteta i supstituciju društvene zajednice, čak i onda kad su (politički i verski) simboli na njima bili prevaziđeni, jer su kao svedoci prošlosti potvrđivale kontinuitet trajanja, uz novije zastave sa aktuelnim državnim simbolima.
Zahvaljujući učešću u romantiziranoj idealnoj slici ceremonijalne prakse darivanja vatrogasne zastave, pojedine, a samim tim i izuzetne žene, iako realno izuzete iz organizacije dobrovoljnih družina, imaju svoje istaknuto mesto. Uz materijalizovani simbol njihovog prisustva na vatrogasnim darovnim zastavama, u vatrogasnim domovima, u ritualima inicijacija, na čelu kolone u paradama, na tribinama, na proslavama jubileja, njihova se imena (izvezena na svilenim trakama), mada u tišini, prenose više od sto godina, duže i upečatljivije od imena bilo kog zaslužnog i uglednog vatrogasca, nekadašnjeg predsednika ili komandira društva. Još neko vreme spominjaće se i ime darodavke Matilde po kome je nazvano zvono postavljeno na vatrogasnom tornju u centru grada, a zatim na kuli novosadske gradske kuće, koje se odavno (čitav vek) ne oglašava da pozove novosadske vatrogasce u pomoć.
Struktura polnih uloga u dobrovoljnim vatrogasnim društvima se menjala uz promene koje su zahvatale kulturu i društvo. Polne uloge su vremenom prestale da budu određene patrijahalnim pravilima već su posledica razvoja nauke i tehnike kao i novih političkih, društvenih i obrazovnih okolnosti, a samim tim i slobodnijeg individualnog izbora. Pored toga, visoko obrazovanje je otvorilo mogućnost da profesionalno uspešne žene steknu politički i društveni položaj i u (doskora) isključivo muškim profesijama.
Dijapazon ženskog učešća u radu dobrovoljnih vatrogasnih udruženja Novog Sada, kretao se od cerenomijalnog, preko fiktivnog i stvarnog, do rukovodećih položaja, prateći specifične uslove zadate društvenim uređenjem, diskontinuitetom državnog i nacionalnog ustrojstva, kao i nizom promena na polju industrijalizacije, urbanizacije i ženske emancipacije. Pored svih okolnosti koje su uticale na učešće žena u dobrovoljnim vatrogasnim društvima, u praksi je ono gotovo uvek bilo rezultat političkih odluka.
Literatura i izvori:
Blagojević, M., Žene izvan kruga. Beograd: Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta.1991.
Gal, Đ., 100 godina vatrogastva Novog Sada. Novi Sad: Dobrovoljno vatrogasno društvo, 1972.
Vinоkić, Đ., Milić, M., 100 godina vatrogastva u Futogu. Futog: Dobrovoljno vatrogasno društvo,1974.
Станчић, Д., Лазовић, М., Новосадски магистрат. Нови Сад, 2015.
Џепина, М., Друштвени и забавни живот старих Новосађана. Kаталог изложбе, Нови Сад: Музеј града Новог Сада, 1981.
Шовљаков, М., Варош Футог: прилози за проучавање историје. Футог, 2003.
Globalizacija, svetska ekonomska kriza, klimatske promene, ratovi koji se premeštaju diljem sveta, prekarnost doma i društvenog položaja, svetska migracija: neoliberalni kapitalizam koji sve jasnije pokazuje svoje nehumano, ili još preciznije, antihumano lice, nemarno ugrožavajući ne samo čovečanstvo nego i samu planetu, teme su koje se više ne mogu mimoići u promišljanju savremenog sveta u širokom dijapazonu od ekonomije i politike do umetnosti u najrazličitijim medijima njenih ispoljavanja. Svet, naš svet, sve više postaje nesigurno mesto sa neizvesnom budućnošću koju je teško predstaviti, a još teže spokojno očekivati.
Tektonske promene koje su od poslednje decenije 20. veka, a posebno ulaskom u 21. vek, ubrzale vreme, te stvorile vreme bez vremena, a nemoćnu istoriju ostavile da ga uzalud sustiže, postavile su zahtevna pitanja, kako za teorijsko razumevanje i tumačenje tako i za ur-gentno osmišljavanje jedne nove društvene prakse koja bi ih, makar i u poslednji čas, zauzdala.
Jedna od mnogih knjiga koje iz različitih vizura u fokus uzimaju našu savremenost u njenoj dramatičnoj rascepljenosti i mnogolikosti jeste i studija Nire Juval Dejvis Politika pripadanja (Novi Sad : Kontrateg, Alumnistkinje rodnih studija, Futura publikacije, 2015). Tekstovi Juval Dejvis do sada nisu prevođeni i objavljivani u Srbiji. Ipak njena studija Rod i nacija, objavljena 2004. u Hrvatskoj (Ženska infoteka), koja je značajno doprinela razumevanju veza između nacionalizama i uloge žene u biološkoj i kulturnoj reprodukciji nacije, nacionalnoj kulturi i nacionalnim sukobima, izvršila je prekogranični uticaj na promišljanje ove veze i u Srbiji, kako u odnosu na ratne devedesete tako i u vezi sa još uvek vitalnim idologemima koji svojom nacionalističkim sadržajem pothranjuju neumornu retradicionalizaciju društvenih odnosa, uprkos javno proklamovanim i sprovođenim politikama rodne ravnopravnosti.
Nira Juval Dejvis, po osnovnom obrazovanju soci- ološkinja, direktorka je istraživačkog Centra za migracije, izbeglice i pripadanje (Centre on Migration, Refugees and Belonging) na Univerzitetu Istočni London, profesorka na Grupi za rodne i etničke studije Univerziteta Grinič u Londonu i gostujući profesor Centra za rodne studije na Univerzitetu Umea u Švedskoj. Pored naučne i profesorske karijere, Juval Dejvis, u najboljem značenju, živi svoja teorijska razmatranja angažujući se u ženskim i antiratnim organizacijama. Jedna je od osnivačica organizacija WAF (Women Against Fundamentalism), Žena u crnom, WLUML (Women living under Mulims Law) kao i istraživačke mreže Women In Militarized Conflict Zones.
Saobrazno naslovu, centralna tema knjige jeste pojam pripadanja/pripadnosti, koji Juval Dejvis smatra jednim od najozbiljnijih pitanja s kojima se mi danas suočavamo i istražuje ga u svoj njegovoj mnogoslojnosti i kontradiktornosti. S jedne strane, smešta ga unutar opsežnog horizonta teorijskih promišljanja koja se njime bave, a s druge, smatrajući ga delom aktuelnih političkih programa gotovo svuda u svetu, kroz niz primera, pre svega sa britanske političke scene, ali i šire, daje mu faktičko uporište i razumljivost. Jer naum ove studije nije samo teorijski. Presezanjem teorije u svet stvarnog života autorka kroz ovo istraživanje nastoji da detektuje smernice za jedno buduće političko delovanje koje bi preuređivanje sveta učinilo mogućim.
Šta znači osećati se kao kod kuće, osećati se bezbednim, pripadati? Ono što na prvi pogled izgleda neposredno razumljivo, u dubljem promišljanju pokazuje se sve nejasnije i kompleksnije. Juval Dejvis već na samom početku svog istraživanja pravi razliku između pripadnosti i politike pripadanja. Dok prva upućuje na jedno emocionalno stanje povezanosti ili privrženosti, druga podrazumeva njegovu artikulaciju i, pre svega, politizaciju. Štaviše, zaoštrava se i postaje dominantno tek kada je (ili kada se čini da je) pod pretnjom: ko pripada a ko ne, pitanje je koje se stalno postavlja i menja ustrojavajući polje društvenosti kao mesto stalnog i dramatičnog sučeljavanja, povlačenja i prekoračivanja granica.
„Ljudi mogu da ‘pripadaju’ na mnogo različitih načina i vezuju se za mnoštvo različitih stvari. Ovo može da se menja, na konkretan ili apstraktan način, od posebnih osoba do celog čovečanstva, kroz samo ili druge identifikacije, na stabilan, sporan ili nepostojan način. Čak i u svojim najstabilnijim, ‘primordijalnim ‘ oblicima, pripadanje je, ipak, uvek dinamičan proces, a ne postvarena nepromenljivost – potonja je jedino naturalizovana konstrukcija pojedinih hegemonijskih oblika odnosa moći” (Juval-Dejvis 2015: 25).
Prema mišljenju Juval Dejvis, složenost pojma pripadanja, pre svega u njegovim savremenim političkim artikulacijama, najbolje se može teoretizovati kroz perspektivu intersekcionalnosti. Na tragu Lesli Mekol, ona intersekcionalnost smatra jednim od najznačajnijih teorijskih doprinosa ženskih i rodnih sudija. Teorija intersekcionalnosti inicijalno je bila usmerena na analizu diskriminacije, pokazujući kroz analizu složenog sistema identitetskih kategorija (rod, klasa, seksualna orijentacija…) da su glavni sistemi opresije povezani. U primeni ove analize na pojam pripadnosti Juval Dejvis ključnim smatra analitičko razlikovanje između različitih faseta društvene analize: fasete ljudskog pozicioniranja duž društveno-ekonomskih mreža moći ili društvene lokacije, fasete ljudskih iskustvenih i identifikacijskih pogleda o tome gde pripadaju ili konstrukcije ličnih i kolektivnih identiteta i povezanosti i fasete njihovog normativnog sistema kojim se ove povezanosti procenjuju i vrednuju. U različitim političkim projektima pripadanja ove fasete (najčešće u uzajamnom sadejstvu) postaju mesta povlačenja granica, mesta podele na „nas” i „njih”. S jedne strane, uspostavljaju bezbedan prostor „domaćeg”, a sa druge, formulišu strategije isključivanja drugog kao nepripadnog ili kao „stranca”.
Društveno polje kroz koje se Juval Dejvis kreće i u kojem propituje delovanje uzajamno suprotstavljanih političkih projekata pripadanja jeste upravo naš savremeni svet. To su procesi globalizacije i glokalizacije, rekonfiguracija savremenih država koje prati sve veće sužavanje socijalnih prava njenih građana, međunarodna migracija te sve moćniji diskurs sekuritizacije.
Nakon političke i društvene kontekstualizacije, u knjizi se kroz šest odeljaka istražuju različiti politički projekti pripadanja koje Juval Dejvis smatra vodećim ili najvećma dejstvenim u savremenom svetu. Propituju se njihov teorijski horizont, debate u literaturi i stavovi velikog broja referentnih autora, ali i s njima povezane političke prakse i tehnologije upravljanja i provere. Svako poglavlje dovršava se pozicioniranjem feminizma u odnosu na upravo istraživani politički projekat pripadanja, i to pre svega kao prakse koja može da prati ali i subvertira aktuelne političke procese.
Politički projekti pripadanja koji su dominirali 20. vekom grupišu se oko pojmova državljanstva, građanskog statusa i nacije. Stoga Juval Dejvis u razmatranje najpre uzima građanski status. Ipak, građanski status ne treba shvatiti kao ograničen samo na državljanstvo nego kao participatornu dimenziju učešća u svim političkim zajednicama. Stoga se u narednim poglavljima istražuju alternativni politički projekti pripadanja koji su izgrađeni oko pojmova religije, kosmopolitizma i etike brige.
Smatrajući da se politički projekti države i nacije poklapaju samo delimice i da se to istorijski desilo ili se dešava samo na pojedinim mestima i u posebnim istorijskim momentima, autorka razdvaja pitanje države od pitanja nacije i nacionalizma, koja su predmet proučavanja zasebnog (trećeg) poglavlja. Četvrto poglavlje posvećeno je religijskoj pripadnosti čija se savremena, sve globalnija privlačnost ogleda i u umnožavanju fundamentalističkih pokreta u svim velikim religijama. S druge strane, kao potencijalna protivteža, u petom poglavlju istražuju se kosmopolitski projekti pripadanja te diskursi o ljudskim pravima, koji nastoje da formulišu jedan otvoreniji i univerzalniji politički projekat pripadanja. Ljudi, pojedinci, istovremeno su angažovani u različitim političkim projektima pripadanja i svaki od njih, predstavljajući različite poretke moći, različito ih pozicionira.
Čitanjem završnih poglavlja svakog pojedinog odeljka koja se bave položajem i ulogom feminizma u kontekstu istraživanih političkih projekata pripadanja može se rekonstruisati mala istorija feminizma, koja pokazuje koliko je često pozicija feminizma ambivalentna i u kojoj su meri feministički pokreti, tokom svoje istorije, bili prinuđeni na kompromise, kojim su zarad političke dejstvenosti žrtvovali radikalnost svojih prvobitnih zahteva.
Uključivanje u prava građanskog statusa, pre svega sticanje prava glasa, jedna je od prvih velikih borbi koje je feminizam vodio. Iako se ova borba u najvećem delu sveta smatra završenom i dobijenom, i pored nacionalnih zakonodavstava i međunarodnih konvencija o rodnoj ravnopravnosti, još na nebrojeno mnogo mesta na planeti zjapi jaz između normativnog i stvarnog, i proklamovana ženska prava nisu uvek i stvarna prava žena.
Ne manje ambivalentna je pozicija žena i ženskih pokreta koji deluju u okviru borbi za nacionalno oslobođenje. S jedne strane, one nužno učestvuju u takvim pokretima, a sa druge, ciljevi ženske borbe lako bivaju potisnuti u uspostavljanju prioriteta u ime tzv. „revolucija u etapama”. Otud je potrebna stalna budnost da ta „ženska etapa” ne bude prenebregnuta kad jednom nacionalni ciljevi budu postignuti. Utoliko pre što nacionalne borbe kao jedan od segmenata uključuju obnavljanje nacionalnih kultura i tradicija koje najčešće nisu blagonaklone prema ženskom delovanju koje izlazi izvan okvira doma i porodice i zaposeda javni prostor.
Kao i u nacionalnim pokretima, feminističke inicijative nikle su i u svim vodećim religijama. Ovde je njihov položaj još delikatniji. Svoj položaj ili ratio existendi one mogu da obrazlože samo razdvajanjem tradicionalnog religioznog diskursa od istinske religioznosti, gde nalaze uporište za svoje feminističke interpretacije. Ipak, one svoje delovanje moraju da ograniče na politiku pobožnosti koja je usmerena na samoizgradnju i obrazovanje i koja među svojim ciljevima ne može da sadrži oslobađanje. Iako su političke implikacije ovakvog delovanja neizvesne, tamo gde ne postoji sekularni prostor ovo je jedini način borbe za ravnopravnost.
„Kosmopolitski feminizam”, ili ideal globalnog sestrinstva, koji je najpre tako optimistično egalitarno zvučao, morao je sa svoje strane da se suoči sa kritikom crnih i postkolonijalnih feministkinja zbog rasističke i etnocentričke ograničenosti na bele, obrazovane i bogate žene koje spasavaju one „druge”, koja je, štaviše, lako išla ruku pod ruku sa humanitarnim militarizmom. Isto tako, iako sam diskurs o ljudskim pravima počiva na maskulinističkoj konstrukciju subjekta prava koji feministkinje nužno dovode u pitanje, one su bile ne manje spremne da iskoriste njegov potencijal u pružanju otpora i zahtevanju prava. S druge strane, sve veća profesionalizacija i NVO-zacija ženskog aktivizma („feminizam je prestao biti društveni pokret i postao biznis obučenih stručnjakinja”) uveliko otupljuje njegov aktivistički i subverzivni potencijal, i otud se njegovo delovanje, prvobitno usmereno na Ujedinjene nacije i njihove različite forume, sve više od njih udaljava. Sličnu sudbinu doživljava feministički aktivizam u nacionalnim okvirima gde uvođenje rodne ravnopravnosti u glavne tokove (gender meanstriming) pripitomljuje i ponekad korumpira njegove zahteve.
U poslednjem poglavlju Juval Dejvis bavi se etikom brige kao jednim par exellence feminističkim projektom pripadanja. Etika brige manje se bavi povlačenjem granica a više načinima na koje ljudi treba da se odnose i pripadaju jedni drugima. Baveći se kritičkim proučavanjem brige i prevrednovanjem pojmova ranjivosti i zavisnosti koji ostaju izvan vizure i vrednosnih zahteva tradicionalne etike, etika brige nastoji da istraži u kojoj meri briga može da se praktikuje u širokom društvenom i političkom kontekstu. Međutim, iako ljubav i staranje predstavljaju krajnji okvir etike brige, Juval Dejvis smatra da pitanje razgraničenja ni ovde ne može biti izbegnuto čim izađemo iz ozračja emotivnog i upitamo se ko se stara o kome i koji su odnosi moći uključeni u ovu interakciju. Isto tako, za Juval Dejvis je neprihvatljiva univerzalna usmerenost brige na sve one koji su potrebiti kao i izostajanje zajedničkih vrednosti kao osnove za uspostavljanje solidarnosti i kooperacije. Otud ona svoju poziciju opisuje kao feminističku transverzalnu dijalošku politiku.
Projekat pripadanja feminističke transverzalne po- litike „uviđa značaj pripadanja i politike pripadanja bez njihovog esencijalizovanja i bez davanja prednosti bilo kom obliku naturalizovanih granica unutar kompleksne glokalne stvarnosti u kojoj živimo; on je transverzalan a ne kosmopolitski – transcendira granice i razgraničenja istovremeno priznajući značaj situiranih pogleda, odbacujući, i pored toga, politike identiteta i naglašavajući razlikovanje između društvenih lokacija, identifikacija i društvenih vrednosti; on je emancipatoran, zagovarajući univerzalnu ljudsku bezbednost, i mada priznaje izuzetan značaj i vrednost odnosa brige, ne odbacuje važnost objašnjavanja ovih odnosa njihovim kontekstualnim odnosima moći” (Juval-Dejvis 2015: 245).
Svoju knjigu Juval Dejvis završava otvaranjem perspektive nade koju ona, svetu uprkos, nastoji da sačuva. Jer jedino u nju može da položi garanciju za emancipatorski uvid koji može da sagleda drugačiju budućnost. Upravo stoga svoju iscrpnu i teorijskim referencama bogatu analizu završava jednim sasvim emotivnim iskazom neimenovanog čoveka iz Zimbabvea koji glasi: „Dokle god možeš da hodaš, možeš i da plešeš, i dokle god možeš da govoriš, možeš i da pevaš” (Juval-Dejvis 2015: 248). Nada, dakako, nije samo jedna otvorena perspektiva, nego se koreni u spremnosti i volji pojedinca da se sa svetom suoči i pokuša da ga menja. U tome se ogleda jedan dosledno feministički stav koji stoji iza istraživanja i delovanja Nire Juval Dejvis. On bi se na teorijskom nivou mogao potkrepiti stanovištem o feminizmu kao epistemološkom projektu koji je formulisala slovenačka filozofkinja Eva Bahovec: feminizam kao epistemološki projekat je uvek i nužno u raskoraku između istorije i projekcije. S jedne strane, i sam je određen socijalnim i političkim okolnostima u kojima nastaje i deluje, a s druge strane, svojom projekcijom te okolnosti dovodi u pitanje i prevazilazi. Da nije tako, da je društvo idealno ravnopravno, ne bi bilo potrebe za njim. Stoga feminizam upravo u ovoj ambivalentnosti zauzima svoju epistemološku poziciju. Ono što ga iznutra povezuje i ujedinjuje, uprkos mnoštvu različitih oblika i manifestacija, jeste upravo istrajavanje u toj ambivalenciji (up. Bahovec 2002).
Literatura:
Nira Juval-Dejvis, Politika pripadanja, Alumnistkinje rodnih studija; Futura publikacije, Novi Sad, 2015.
Контекст настанка првих женских организација у Новом Саду
У другој половини 19. века на простору Војводине, која је била у саставу Аустроугарске, одигравали су се друштвено-еконмски процеси који се најчешће подводе под општи термин модернизације, а који су се рефлектовали на различите области јавног и приватног живота. Међутим, модернизација на овим просторима се не може поистоветити са овим процесом западноевропског типа. Она се одвијала у још не либералном друштву и слабијој привредној развијености, а карактеришу је умереност и склоност компромисима и традиционализму. Ипак неоспорно је да се и овде успоставља једна нова урбана јавна култура. Оно што се некада сматрало луксузом привилегованих елита, постаје прикладно за припаднике новонастале средње класе. Ту се, између осталог, мисли и на провођење слободног времена и на уживање у активностима којима је оно било испуњено. Тако долази до развоја популарне драме, музичких догађаја, спорта…Како закључује Дејвид Чејни, у последње две деценије 19. и првој деценији 20. века утврђене су основне културолошке теме масовних друштава 20. века – нарочито тежња обичних људи да улажу богатство у развој сопственог стила (2003: 24)
Једно од важних питања које се наметало и у оним више и у оним мање развијеним европским државама средине 19. века било је улога жена у модерном, грађанском друштву. Очекивано, у срединама које су биле и друштвено и просторно удаљеније од центара где се рађају нови трендови, доминирао је традиционални патријархални модел који је жену и даље видео првенствено као мајку и домаћицу. Њена мајчинска улога и идентитет добре васпитачице још више добија на значају у контексту националног покрета. Од њих се очекивало да рађају и васпитавају нове генерације национално освешћених и поносних припадника властитог народа, што јој неминовно наметало кретање у задатим оквирима традиционалног. Истовремено на ове просторе стижу, такозвани, модерни трендови који од жене очекују усвајање нових образаца понашања и културних пракси. Ту се пре свега мисли на стварање модела грађанске породице, која се заснива на тројству: отац, мајка и деца, затим на већу доступност образовања, па све до нових начина вођења домаћинства, али и представљања у јавности. Све више се говори о потреби стварања „нове грађанке“, која истовремено треба да извршава своја задужења дефинисана патријархалним оквирима, али и да преузме нове друштвене моделе понашања, који на крају треба да допринесу јачању грађанског идентитеа на првом месту супружника, а затим и читаве породице.
„Излазак“ жене у јавну сферу и даље је био строго контролисан, посебно њено приближивање области политичког деловања. Када је реч о образовању, оно за женску децу значи, пре свега, припрему за занимање добре супруге и мајке која ће моћи да васпитава децу на исправан, морално – религиозни начин и тиме допринесе јачању националне свести. Друга страна образовања требала је да код девојака развија вештине попут музицирања (најчешће је то било свирање клавира), сликања, познавања више страних језика и постизања високих домета у, такозваном, ручном раду. Увођење ових вештина и умећа у васпитање импортовано је из развијенијих централноевропских простора. У ту сврху у већим местима постојали су приватни учитељи и такозвани лерови. Васпитана на овакав начин, млада жена би била у могућности да на друштвено пожељан начин репрезентује своју породицу и да да свој допринос у њеном социјалном повезивању и позиционирању у оквирима новог грађанског друштва. Ово је важило пре свега за женску децу која су потицала из породица интелектуалаца, односно привредника који су, економски ојачани, тражили своје место у социјалном окружењу. Битан помак у женском образовању на простору Војводине, а који је био базиран на општем националном полету, било је оснивање виших девојачких школа. Такође, у другој половини 19. века, девојкама је било омогућено да уписују учитељске школе, што је до тада било доступно само мушкарцима (Стојаковић 2012:23).
Повезивање идеја националног препорода и еманципације жена, које на први поглед изгледа парадоксално, није било карактеристачно само за простор Војводине у другој половини 19. века. (Stojaković). Учесници националних покрета залагали су се за еманципацију, истичући њену важну улогу у ослобођењу земље. Ово се посебно односило на оне земље у Европи у којима је процес формирања нације био у току, попут Пољске, Чешке, Мађарске, Србије. На овим просторима промовисане су идеје, такозваног, релационог феминизма, који је као основну јединицу друштва видео заједницу мушкарца и жене, која није хијерархијски устројена, већ се заснива на комплементарности. Права жена се разматрају у оквирима који акценат и даље стављају на материнске и васпитачке способности жена, кроз које се даље наглашавају, такозвани, женски доприноси развоју друштва (Коларић 2011). На тај начин сами иницијатори борбе за женска права у другој половини 19. века на нашим просторима (међу којима су и женске организације) праве разлику између мушких и женских припадника друштва и њихових функција у политичком и социјалном дискурсу.
Једна од битних карактеристика младог грађаснког друштва било је оснивање различитих слободних организација. Оне су углавном формиране на националној основи, а повезивале су припаднике истих занимања, интересовања и политичких опредељења. Како су организације припадале, такозваном јавном дискурсу, оне су у почетку биле намењене искључиво мушкарцима. Прве назнаке укључивања жена у њихов рад, када је реч o Српкињама на простору Војводине, појавиле су се у оквиру рада националне организације Уједињена Омладине српска. Став Омладине о учешћу жена изнесен је већ 1867. године, а гласио је: „И женскиње по могућству и природном положају своме, треба да помажу постизање задатака омладине српске“. Овакав став представљао компромис између мишљења да жене треба да буду равноправне чланице (које су између осталих заступали Илија Вучетић, Јован Крстић, Владан Ђорђевић) и оног које се заснивало на идеји о природним ограничењима жеснког пола (Божиновић 1996: 32). На инсистирање Илије Вучетића, годину дана касније овај члан статута је измењен и жене формално постају равноправни чланови организације. Међутим, на скупштинама које су уследиле питање активног учешћа чланица поново је разматрано, што указује на чињеницу да је њихово деловање и даље посматрано као посебно, одвојено од „главних“ активности чији су носиоци били само мушкарци. Као главни задаци жена у ширем националном покрету издвајани су васпитачки посао, хуманитарне активности, књижевно деловање и образовање женског подмлатка. У извештају са сéла Омладине одржаном у Будиму 1867. године стоје и следеће речи Илије Вучетића: „Само ако се Срби и Србкиње озбиљно прихвате да народ свој унапреде, ако и Србкиње подпуно схвате, тај свој велики задатак, само тако и никако другче, можемо бити сигурни за успех. Као члан уједињене омладине србске подиже чашу и напија је женским члановима омладине србске, напија је у здравље нашим Србкињама!“ (Застава 1867). Међутим, нису сви чланови делили овакав став по питању укључивања жена у јавну сферу. Неки су били искључиво против било каквог женског ангажмана у Омладини, попут Владимира Јовановића и Лазе Костића, док су они умеренији сматрали да оне треба да имају неку врсту пасивне улоге и да никако не буду изједначене са мушкарцима по питању права и дужности у Омладини. Овакви ставови базирали су се на општеприхваћеним и дубуко укорењеним схватањима о биолошким и психофизичким разликама између мушкараца и жена.
Интересантно је овде поменути и предавање Антонија Хаџића под називом О женском питању, које је одржао 1867. године у Новом Саду. Након приказа положаја жена током историје и у различитим цивилизацијама, предавач се, према новинском извештају, дотакао теме актуленог „женског питања“. Хаџић је овом приликом изнео свој став о једнакости мушкараца и жена, како у физичком, тако и у интелектуалном смислу. Такође, он присутним слушатељкама поручујуе да је образовање једини пут за изједначавање њиховог положаја са оним који имају мушки чланови друштва (Застава 1876).
Од шездесетих година 19. века у већим местима у Војводини почињу да се формирају прва женска удружења, која су омугућила својим чланицама да се организовано и јавно баве, пре свега, хуманитараним радом. Чланство и активна улога у њима била је са једне стране готово једина могућност за деловање жена у јавном дискурсу, а са друге стране простор у коме су могле да репрезентују и потврде свој, односно друштвени статус своје породице. Активности оваквих удружења у почетку су била усмерена на прикупљање средстава за помоћ угроженим категоријама становништва и то кроз организацију разних чајанки, забава, посела и сличних приредби. Нешто касније чланице ових удружења усмеравјау свој рад ка потпомагању образовања и економског осамостаљивања девојака. То су чиниле кроз стипендирање, као и кроз покретање или учешће у иницијативама које су се тицале женских школа. Као и у случају образовања и васпитања, учешће у оснивању и раду првих женских удружења очекивало се пре свега од припадница богатијих и грађански оријентисаних породица. Говорећи о чланицама женских оранизација крајем 19. века Неда Божиновић наводи да већина њих још увек није свој углед заснивала на властитим вредностима, већ на угледу који су у друштву имали њихови очеви и мужеви. Хуманитарни рад, помоћ сиромашнима, рад на општем и стручном образовању сиромашне женске деце и омладине и национални рад, чинили су круг јавног деловања ове генерације жена (1996: 73).
Друштво жена Новосадкиња (1867)
Прва иницијатива за формирање мултиконфесионалног женског удржења у Новом Саду појавила се 1865. године, а потекла је од Марије Томековић Фрадл, супруге градског судије Адолфа Томековића. Како наводи Васа Стајић, о томе је у децембру 1865. године извештавао лист Neusatzer Loкalblatt und Bacskaer Botte (у издању Игњаца Фукса). Марија је позвала све госпође Новог Сада, без разлике вере и народности, на договор ради осинивања добротворне организације, а састанак тим поводом одржан је 16. децембра (Стајић 1951: 340 ). До краја исте године изабрана је привремена управа, коју су чиниле Марија Томековићка, као председница и десет чланица одбора, међу којима и Марија Данила Медаковића, Јустина Кода и Јелена Чавић, док је за секретарку изабрана Хелена Штилер. У јануарау следеће године Томековић и Штилер се обраћају Магистрату са молбом да се статут Друштва жена Новосадкиња ради потврде упути Намесничком већу у Будиму (ИАНС Ф.1 89/1866 П). Међутим, процес усвајања статута прве женске новосадске организације, протегао се све до краја 1867. године. Разлози за то биле су тражене допуне, прилагођавања законским регулативама и додатна појашњења и препоруке. Ови захтеви потицали су од градског начелника, Намесничког већа у Будиму, краљевског комесара и уграског министарства унутрашњих послова То упућује на закључак да је оснивање првог женског удружења изазвало прилично велику пажњу припадника различитих нивоа тадашње власти. И поред тога Друштво већ крајем 1866. године добија дозволу „са вишег места“ да приликом поклада организује томболу чији би приход био уплаћен у добротворне сврхе (ИАНС Ф.1 450/1866 П). Коначно 1867. године Магистрату је предат статут првог женског удружења (ИАНС Ф.1 пол. 4318/186). Тада је истакнуто да је удружење настало са задатком да „поред других добротворних послова, ко главну дужност има оснивање завода за чување мале деце“.
Председница Друштва Марија Томековић напушта са супругом Нови Сад 1868. године, па на њено место долази Фани Филеши, ћерка адвоката Пала Филешија. Након прве деценије заједничког рада, доминантну улогу у друштву преузимају чланице римокатоличке вероисповести. Ердухљељи у својој Историји Новог Сада бележи да Новосадска прва женска задруга 1894. године има 95 чланова, а да је на њеном челу Ангелина Флат (1894: 431). Друштво је 1907. године прославило четрдесет година успешног рада, а својим активним радом издвојиле су се госпођа Тојбнер, госпођа Фишер, сестре Шварц, Ирена Лерер и Ела Херман (Ozer 2008: 12, 13).
Новосадско израелитско добротворно женско друштво (1876)
Новосадске Јеврејке су током првих деценија 19. века активно учествовале у животу своје заједнице кроз ангажовање у раду религиозно – добротворног дрuштва Хевра Кадиша. Њихов рад био је усмерен на помоћ болесним, старим и сиромашним члановима заједнице.
Године 1848. године, предовођене Јудитом Хоровиц, чланице јеврејске заједнице се обраћају Магистрату са молбом за онивање посебног женског јеврејског друштва, које ће деловити независно од других организација (Šosberger 2001: 110). Револуционарне године које су уследиле спречиле су их да тада остваре ову идеју.
Нова иницијатива покренута је 1876. године и тада се оснива Новосадско израелитско добротворно женско друштво, које су предводиле Цецилија Цвибах, Јохана Шварц, Емилија Офнер и Матилда Прелингер. Друштво је приликом оснивања имало 53 чланице. За секретара је изабран Крон Карољи, који ће се на овој функцији задржати дуги низ година. (Isto: 87). Да се на месту секретара женске организације налази мушкарац, било је законски обавезујуће до краја 19. века. Године 1880. на чело друштва долазе Марија Фишер и Бети Ернст, које ће са великим успехом предводити организацију у наредне две деценије. Чланице друштва су имале први запажен јавни наступ 1881. године, када су равноправно са члановима других делегација присуствовале дочеку новоизабраног главног рабина др Игнаца Зис Папа (Isto, 110). У првим деценијама 20. века Друштво су предводиле Еугенија Ернест, која је 1921. године добила статус почасне председнице, и Берта Рот. На челу друштва је извесно време била и Терезија Вајфелд. Чланице друштво су током деценија успешног рада и постојања приредиле бројне забаве, ханука приредбе, „хатан Торе“, чајанке и друге приредбе, често хуманитарног карактера. Током I светског рата Друштво је издржавало војну болницу са јавном кухињом. Свој активан рад у заједници наставља и у међуратном периоду, када је орагнизовало бројне хуманитарне забаве, дечије приредбе и друга културна дешавања. Под окриљем Друштва и Јеврејске општине, у овом периоду, основано је, међу Новосађанима, веома популарно јеврејско забавиште, које је водила Паула Шосбергер. Поводом обележавања педесeт година рада, Друштво је 1926. године објавило књигу „ Историја новосадског јеврејског добротворног женског друштва“. (Isto:111 ).
Новосадска рација и депортација Јевреја обуставили су рад Новосадског израелитског добротворног женског друштва, а његов рад је након II светског рата наставила женска секција Јеврејске општине.
Неформални Женски одбор (седмдесете године 19. века)
У кући Ђорђа и Дафине Нане Натошевић, која је била стециште српске просветне, културне и књижевне елите, у периоду од 1870. до 1880. године деловао је, такозвани, Женски одбор. Радило се о неформалној групи Српкиња које су углавном биле супруге и ћерке интелектуалаца који су се окупљали у дому Натошевићевих, а предводиле су их Дафина Нана Натошевић и Савка Суботић. Чланице овог неформалног удружења успешно су спровеле неколико важних просветних и хуманитарних акција. Године 1874. прикупиле су новац за објављивање Певаније Јована Јовановића Змаја и уприличиле прославу поводом 25 година књижевног рада познатог песника. У време српско – турских ратова, 1876. године, чланице су, опет у кући Натошевећа, организовале прикупљање помоћи за српске рањенике.
У контексту овог текста, ипак се као најзначјнији подухват Женског одбора издваја покретање иницијативе за отварање српских виших девојачких школа у Војводини. У Новом Саду, 18. маја 1870. године девет угледних грађанки упутило је Сабору апел за оснивање виших девојачких школа. У њему се између осталог каже: „…Док наша браћа Срби имају свакојаких завода за нижу и вишу просвету, имају штипендија и других добротворних заклада, ми Српкиње немамо ни једнога народнога завода, у коме бисмо се просвећивале и за српске матере одгајале, да би се достојне свога народа показале…Неколико нас Српкиња подижемо дакле свој глас у име свију Српкиња и молимо српску своју браћу: да нам оснују вишу српску школу, у којој ћемо се одгајати за посвећене и добре српске матере, па да им одгајамо и добре синове. То је сва наша еманципација, коју од вас захтевамо!“ (Чурић 1961: 13, 14). Потписнице апела биле су: Софија Пасковић, Јустина Кода, Ана Демалић, Ана Павловић, Јулијана Радовановић, Анка Милетић, Јелена Поповић, Александра Маринковић и Савка Суботић. На заседању Сабора 1871. године усвојен је предлог за подизање „више школе за изображење женскиња“ и то у Новом Саду, Панчеву и Сомбору. Годину дана касније донета је Уредба о српским вишим девојачким школама, која је добила одобрење Краљевског угарског министарства богочасти и јавне наставе. Српска православна црквена општина у Новом Саду саставила је заветно писмо којим се обавезала да ће током те године обезбедити просторије, намештај и наставна средства за Српску вишу девојачку школу, која je започела са радом 13. децембра 1874. године (Исто: 14 – 18). Након оснивања Школе Одбор наставља са подршком њеног рада кроз организацију забава у корист прикупљања средстава за библиотеку и набавку учила, као и за осинавање фонда саме школе.
Из дела текста обраћања оснивачица Српске више девојачке школе, потпуно се јасно ишчитавају друштвено прихватљиви оквири женског образовања и јавног деловања у последњим деценијама 19. века. Са друге стране, Вишу девојачку школу ће у наредним деценијама похађати младе жене које ће донети један нови правац у деловању женских организација у првој половини 20. века.
Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња(1881)
Добротворна задруга српкиња новосаткиња проистекала је из поменутог неформалног Женског одбора. Први договори око формирања званичне организације наступили су 1880. године, а као примери послужиле су тада већ постојећа женска друштва – Добротворне женске задруге у Великој Кикинди и Бечеју, као и Београдско женско друштво. Правила (статут) новоосноване Добротворне задруге српкиња новосаткња одобрена су у марту 1881. године. За председницу је изабрана Софија Дунђерски, за подпредседницу Дафина Натошевић, а за перовођу госпођица Милица Милетић (касније удата Томић). Међутим, како је за перовођу морао бити изабран мушкарац, о чеми је већ било речи, на ту функцију је постављен Аркадије Варађанин, управник Више девојачке школе. Приликом оснивања Задруга је имала 197 редовних чланица и 25 потпомажућих чланова, међу којима су били и мушкарци. Од 1883. године Задругу је наредне две деценије предводила Јулка Радовановић (Врађанин 1906: 14 – 22).
Током вишедеценијског постојања чланице Задуге су одржале бројне хуманиратне акције са циљем прикупљања средстава за сиромашу децу, удовице, самохране мајке и уопште социјално и еконмски угрожено становништво. Године 1892. основале су и финансирале забавиште у Новом Саду.
Важна мисија друштва била је помоћ у школовању и економском осамостаљивању младих жена. Тако су кроз стипендирање омогућиле школовање младих девојака за позиве учитељице, васпитачице, трговкиње, за област ручног рада и занатства. Међу стипендисткињама Задруге била је и Корнелија Ракић, прва образована лекарка на овим просторима (Исто: 44).
Године 1884. организовале су Прву изложбу народних и вештачких рукотворина у Новом Саду. На изложби је било приказано чак 3302 предмета које су ручно израдиле Српкиње са простора читаве тадашње Аустроугарске (Исто: 57). Задруга је издавала и свој лист Женски свет.
Током Првог светског рата, бројне чланице су бринуле о рањеницима и болесницима у привременим болницама. Од 1920. године па све до почетка Другог светског рата, када Задруга престаје са радом, на њеном челу се налазила Зора Вучетић Стефановић.
Огранак друштва Марија Доротеја(1891)
Огранак друштва Марија Доротеја у Новом Саду, 1891. године основала је Адел Немешањи. Немешањи се од 1884. године налазила на месту управнице Мађарске краљевске државне грађанске девојачке школе у Новом Саду, као прва жена на овој функцији. Убраја се међу водеће педагоге у Угарској, а аустријски цар и угарски краљ Франц Јосиф I одликовао ју је 1913. године златним крстом. Схватајући важност међусобног повезивања и образовања наставничког кадара у тадашњим женским школама, она оснива поменути огранак који је окупљао новосадске учитељице и наставнице. Постојање овог друштва забележио је Ерухељи у Историји Новог Сада, наводећи да оно броји 101 чланицу, које се недељно окупљају у Државној грађанској девојачкој школи (1894: 434).
Кола српских девојака(око 1900)
Током осамдесетих и деведестих година 19. века Српску вишу девојачку школу у Новом Саду похађале су, између осталих, и ћерке познатих интелектуалаца и виђенијих грађана Новог Сада – Зора Вучетић, ћерка Илије Вучетића, Анђелија Сандић, ћерка професора Александра Сандића, Јелисавета Барако, ћерка познатог новосадског трговца Стевана Барака, Милка Политова, ћерка Михајла Полит Десанчића, Јелена Чавић, ћерка књижара Косте Чавића, Невена Јовановић, ћерка сенатора Димитрија Јовановића, Даница Јовановић, ћерка професора Милана Јовановића, Емилија Адамовић, ћерка Александра Адамовића и Даринка Милутиновић, ћерка Косте Милутиновића. Многе од њих ће крајем последње деценије 19. века чинити неформалну организацију Коло српских девојака, својеврсни подмладак Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња.
Године 1896. године неке од горе наведених девојака, предвођене младом Зором Вучетић, учествују у орагиназији добротворног Базара са игранком Задруге. Коло је приређивало и мање музичке догађаје на којима су наступале чланице, а који су имали хуманитарни карактер. Тако је у њиховој организацији 1901. године одржан концерт са игранком, а у корист Српског народног позоришта, а затим и Девојачко вече са игранком чији је приход био намењен издржавању српских основних школа у Будимској епархији. Поред хуманитраних активности, чланице су на својим састанцима читале књиге и слушале, за ту прилику, организаована предавања.
Чланице Кола српских девојака су се, у статусу потпомажућих чланица, припојиле Добротворној задрузи српкиња Новосаткиња (Варађанин 1906: 31)
Неформална организација Девојачко удружење за изображавање у српском духу (1893)
Године 1893. године неколико новосађанки сличних година, чије су породице биле у блиским пријатељским односима, основале су неформално друштво Девојачко удружење за изображавање у српском духу. Групу су чиниле Зора Вучетић, Невена Јовановић, Даница Јовановић, Емилија Адамовић, Љубица Стефановић и Јелисавета Барако. У Музеју града Ново Сада сачувана је књига записника са састанака овог удружења који су се одвијали у домовима чланица током 1893. и 1894. Године (МГНС КИ-344).
Као гости предавачи учествовали су гимназијски професори, књижевници и теоретичари Бранислав Станојевић, Благоје Бранчић, Младен Миловановић, Јован Грчић и Тихомир Остојић. Теме предавања су се кретале у оквирима националне историје и књижевности, веронауке и основа филозофије. Акценат је био на идејама просветитељства, народној епској књижевности и делима српског романтизма омладинског доба. Чланице удружења су се упознавале са радом и књижевним остварењима Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, Петра Петровића Његоша, Лазе Костића и Ђуре Јакшића. Други важан сегмнет предавања било је упознавање са, такозваном, женском књижевноћу, као и са знаменитим женама из националне историје. Читале су се песме Милице Стојадиновић Српкиње, али и књига Путовање по словенским земљама Турске Европе, британских ауторки А. П. Ирби и Џ. М. Макензи. Тема једног од састанака било је предавање Лазе Костића О женским карктерима у српској народној поезији, које је одржао у Бечком научном клубу 1877. године. Чланице су читале и дело Лујзе Ото Петерсон Домаћи Геније, у преводу Данице Чакловић. Ипак и даље доминатан став друштва и средине по питању женских права најбоље осликава предавање о емаципацији које одржао Благоје Бранчић. Он је био мишљења да је тадашњи положај жене неупоредиво бољи у односу на претходне епохе, посебно у сегменту образовања, али је истовремено био велики противник изједначавања жена и мушкараца када је реч о политичким правима. За то наводи три разлога: физиономија јер је женин „најглавијији задатак бити мати“, псхилошки фактор, где истиче наглашену женску осећајност, и на крају ремећење друштвеног система до којег би, по његовом мишљењу, дошло изједначавањем ових права. Исти став износи и Димитрије Мита Петровић у књизи Девојачки свет, са којом су чланице удружења такође биле упознате кроз једно од предавања Јована Грчића. Избор тема и литературе која су читале чланице Девојачког удружења рефлектују ширу појаву повезивања идеја националног препорода и емаципације жена. Припадници тадашње генерације српске елите, полазили су од идеје да је основа народног препорода образовање и то како мушке, тако и женске деце, али са битном разликом у циљевима њиховог школавања. Женско образовање је посматрано у контексту општег културног напретка, док су његови стварни домети остајали у оквирима задовољења потреба добре васпитачице и саговарнице у стриктно породичном окружењу. Женски узори из епске народне књижевности и националне историје имали су за тадашње заговорнике умерене емнаципације задатак да помогну изградњу идентитета младе Српкиње као пожртвоване мајке и супруге.
У првој половини 20. века свој рад наставиће све наведене женске организације хуманираног типа, које су биле етнички и вероисповедно одређене. Овом типу организација прикључиће се Добротворно евангелистичко удружење „Табита,“ (Јеванђеличка женска задруга), основано 1903. године, Женско мађарско добротворно друштво, а нешто касније и Удружење Чехословачких жена.. Године 1925. новосађанка Јeленa Кон покренуће рад екуменске хуманитарне организације Кора хлеба и дечије обданиште.
Поред деловања ових, пре свега, хуманитарних удружења, у првим деценијам 20. века у Новом Саду почеће са радом и женске организације другачијег профила. То је у првом реду била Женска читаоница Посестрима, основана 1910. године, захваљујући иницијативи и деловању Милице Томић. Крајем друге деценије основано је Коло напредних женскиња, које ће касније прерасти у Матицу напредних жена. Године 1929. настаје Женско музичко удружење, предвођеномузичаркама Видом Вулко Варађанин и Милицом Моч.
Литература:
Божиновић, Н., 1996. Žensko pitanje u Srbiji: u XIX i XX veku. Beograd: ‘Devedesetčetvrta’; ‘Žene u crnom’.
Варађанин, А., 1906. Споменица двадесетпетогодишњег рада Добротворне Задруге Српкиња Новосаткиња: 1880-1905. Нови Сад: штампарија Српске књижаре браће М. Поповића.
Ердујхељи, М., 2002. Историја Новог Сада. Нови Сад: Дијам-М-прес.
Стајић, В., 1951. Грађа за културну историју Новог Сада. Нови Сад: Матица Српска.
Стојаковић, Г., 2012, Милица Томић, феминистичко наслеђе које траје, у Часопис Жена Милице Томић, каталог изложбе, Нови Сад : Музеј града Новог Сада.
Чејни, Д., 2003. Životni stilovi. Beograd: Clio.
Čurić, R., 1961. Srpske više devojačke škole u Vojvodini. Novi Sad: Matica srpska.
Šosberger, P., 2001. Novosadski Jevreji: iz istorije jevrejske zajednice u Novom Sadu. 2. prošireno izd. Novi Sad: Prometej.
Hányszor, de hányszor hallottam ezt kicsi koromban az apám szájából!
Anyám persze a védelmébe vett.
– Sándor! Hogy beszélhetsz így a mi kicsikénkről? A mi Egyetlenünkről!
– Ugyan! Erről a ványadt kis sápkóros idegen rondaságról beszélsz? – s elegánsan lepöccentette a hamut soha elfogyni nem látszó cigarettájáról.
Eleinte nem is fájt. Nem éreztem a súlyát.
Apám ritka szép emberpéldány volt. Délceg termet, egy színésznek is díszére váló férfias arc, hullámos szőke haj, villogó, kifejező, olykor színüket váltó, különös zöld szempár, szabályos, ragyogó fogsor, lenyűgöző modor.
Bámultam az eszét, az erélyét.
Csenevész, későn érő kislány voltam. Hosszú, szőke copfokkal, amelyekbe anyám nagy szeretettel, gyengéden nem is két, hanem sokszor három masnit is belefont, beletűzött. Kettőt a varkocsaim végére, egyet pedig a halántékom közelébe. Majomszeretettel csüggött rajtam.
Na, csak ez hiányzott az apámnak!
-Mi ez a cigányos cicoma? Nem bohóc ez a gyerek!
És kitépte hajamból a masnikat.
-Meg ne lássam rajta még egyszer ezeket a rongyokat!
Anyám pisszenni sem mert, de amikor kettesben voltunk, simogatott, becézett, a masnikat pedig közös megegyezéssel Zsuzsi babám kóchajába illesztettük.
Akkor kezdtem el esténként „sodorni”. Először csak a varkocsaim fonadékait. Addig kapargattam hüvelykujjammal egy-egy „fonadékpikkelyüket”, amíg percegni nem kezdtek. Ez valahogy megnyugtatott.
Ritkán kaptam ajándékot, de első kerékpáromat elég gyorsan meghozta a Jézuska. Mint később megtudtam, anyám először, kezdetnek, egy háromkerekűre szavazott, de apám letorkolta.
-Nem olyan taknyos már, hogy ilyen óvódásoknak való vackerájokkal szégyenkezzen.
Megkínlódtam a nagy böhöm férfikerékpárral. Először csak a nyereg alatt bujtattam át a lábam. Még örültem is az első sikereknek (anyám persze féltett, sajnált), de apám nem sokáig tűrte. Felhördült.
-Mit vacakolsz? Az én lányom ne űzzön csúfot ebből az elit sportból. Rajta! Vesd át a lábad!
Hányszor, de hányszor eldőltem, elestem!
Anyám rohant volna felsegíteni, letörölgetni térdemről, felkaristolt combomról a port, a homokot és a vért, de nem engedte.
-Kisasszony! Tán csak nem vagy cukorból? Ebcsont beforr. Tessék visszaülni!
Néha a csillagokat láttam, de nem mertem ellenkezni. Meg akartam felelni.
Soká tudtam csak úrrá lenni azon a félelmetesen nagy, tekintélyt parancsoló kerékpáron. Amelyet le kellett győznöm. Amelyet, sokszor úgy éreztem, magamhoz kell idomítanom, mint egy lovat. Néhány esésemkor a máz is lejött róla. Akkor kaptam az első pofont. Később a másodikat. Volt, hogy rúgást is. Anyám odarohant, könyörgött:
-Sanyi, ne! Kérlek! Hiszen nem akarta!
Akkor ő is kapott. Apámnak könnyen eljárt a keze. Az a szép, finom ujjú, ovális körmű, elegáns jegygyűrűs kézfeje, ami nekem is úgy imponált. Szerettem volna, ha az enyém is olyan lesz.
-A nyavalyás kétbalkezese!
Aznap este már a fülem mellett is sodorgattam a hajamat.
Aztán lassan-lassan belejöttem. Beletörtek. Beletörtem magamat.
Szép távokat tudtam már megtenni.
Apám vérszemet kapott. Komolyabban kezdett edzeni velem.
-Ha már nem tudtál egy épkézláb fiút kipottyantani, akkor legalább ez a vakarcs mutassa meg, mit tud.
Szavai felélesztették a kíváncsiságomat és az önbizalmamat. Nekifeszültem. Egyre jobban igyekeztem.
És vártam az elismerést, a dicséretet.
Hiába. Egy jó szava nem volt hozzám.
Akkor sem, amikor második lettem egy diákbajnokságon. Sugárzó arccal vártam. Mit is? Legalább egy simogatást. Vagy legalább egy vállveregetést.
Anyám otthon lekváros linzerrel várt.
Apa félrelökte a tálat.
-Mi ez a cécó itt? Na, ne röhögtess már meg! Most essem hasra egy vacak második helytől?
Odaszaladtam hozzá, átöleltem.
-Apa! A tornatanárom egy ötöst ígért ezért! Nekem! Először!
Ellökött magától.
-Mert sarlatán. Fogalma sincs se a sportszellemről, se a pedagógiáról.
Elvörösödve kotródtam el. A linzert sem ettem meg, pedig imádom.
Anya sírt. Tehetetlenségében a kezét tördelte.
Apa napokig rám sem nézett. Így büntetett.
Ha szóltam hozzá, elnézett fölöttem. Levegőnek nézett.
Egyre keményebb edzések következtek. Néha úgy éreztem, a szívem szakad ki a helyéből a megerőltetéstől.
Amikor izzadtan, csapzottan, holtfáradtan hazaértünk, rácsimpaszkodtam. Meg akartam puszilni.
-Apa! Édesapa! Ugye, most jó voltam? Ugye, most jobban teljesítettem?
Egyre feljebb emelte a fejét, nem engedte, hogy elérjem az arcát. Egyre feljebb és feljebb. Amikor pipiskedve valahol a csupasz nyaka közepéhez értem, megrázkódott. Mint a kutya, amikor le akarja rázni magáról az ellenséget. Vagy kirázni bundájából a rázúdult vizet.
-Ugyan, hagyj már békén! Ha éppen tudni akarod, ez még egy nagy… egy nagy – Semmi! Hogy finom legyek, hölgyeim – s itt a reménykedve, esdeklőn figyelő anyára pillantott – Ez bizony egy nagy – Kutyagumi!
Elhatároztam, hogy csak azért is – mindenáron – megszerzem a szeretetét. Harcolni fogok érte!
Hát csak edzettünk és edzettünk.
Közben apámat a munkahelyén valami bántalom érhette. Mellőzés, vagy egyéb. Nem beszélt róla, de egyre zaklatottabb lett, egyre türelmetlenebb. Sokat veszekedett anyámmal, mindenbe belekötött, kritizált, ha volt rá oka, ha nem. Egyre többet hangoskodott, kiabált. Ha anyám magyarázkodni próbált – ütött.
Ez megdöbbentett. Bűntudat fogott el. Magamra vettem. Úgy éreztem, én azzal járultam hozzá a helyzet elmérgesedéséhez, méghozzá azzal, hogy – apám szakszerű és lelkiismeretes dresszúrája ellenére – még mindig nem értem el komolyabb sikereket.
Apám viszont mintha az én fokozottabb tempójú edzéseimmel akart volna valamit kompenzálni.
Valamit. De mit? Kicsi voltam, éretlen, nem értettem hozzá. Anya sem segített. Lehet, hogy ő sem tudta? Vagy csak nem akart vele terhelni?
Apa, stopperórával a kezében egyre csak hajtott, csak hajtott.
Ha nem úgy sikerült valami, ahogyan elképzelte – megütött. Olyankor valósággal eltorzult az arca. Az a szép, ovális, markáns férfiarca, amelyért rajongtam.
Elképedtem.
Én lehetek az oka! Csakis én. Az én tehetetlenségem, lustaságom, tehetségtelenségem.
Még jobban rákapcsoltam. Már semmi sem volt számomra olyan fontos, mint az – eredmény. Az, hogy Neki megfeleljek.
Hajszoltuk egymást. Ő engem, s én magamat.
Néha egészen kifordult önmagából. Üvöltött, csapkodott, ütött.
Már csupa görcs voltam az erőlködéstől, és csupa kék-zöld folt a testem. Az ütésektől.
Amikor végre megszereztem az első serlegemet, azt hittem, nyugvópontra értünk. Ragyogtam ott a dobogón, és egyre az ő tekintetét kerestem.
Anya örömében sírt, tapsolt és integetett, de apa ezúttal is feszült volt és elveszett. Hamar sarkon fordult, és hazament.
Nem értettem. Otthon bezárkózott a szobájába és hallottuk, hogy tombol odabent.
Anya magyarázatot próbált keresni. Mindkettőnk számára.
-Tudod, lehet, hogy az baja, hogy nem Ő ért el személyes sikert. Valaha ő szeretett volna bajnok lenni, de baleset érte, s meglehet, hogy ezt a te sikeredet ő most személyes kudarcként éli meg. Nem tudom, kislányom… Nem tudom, nem értem. S a munkahelyén is valami zűr támadt. Nem beszél róla, de rettentő ideges mostanában.
Akkoriban esténként már sokat sírtam. Átöleltem, gyűrögettem a párnámat, és belezokogtam. Hangtalanul. Megtanultam hangtalanul sírni. Édes istenem, hol tévedtem? Mit kellene csinálnom, hogy minden jó legyen?
Némi kényszerszünet után az edzéseim folytatódtak, de apám hangulata nem változott. Úgy viselkedett velem, mint egy brigadéros. Egyre durvább és elutasítóbb lett – de már nem ütött meg! Akkor sem, ha hibáztam. Ez szöget ütött a fejembe. Viszont eszembe jutott, hogy amikor legutóbb dobogóra álltam – illetve közvetlenül előtte – undorodó arckifejezéssel egy dobozt nyomott, szinte erőszakkal, a kezembe.
-Mielőtt fölmászol Oda, ezt kend magadra az öltözőben! Követelem. Megértetted? Utána dobd el. Azonnal. A szemetes-kosár legaljára.
Csodálkozva mártottam bele ujjamat a dobozba. Kenekedni kezdtem, s láss csodát: a krémes por valamelyest elhalványította – legalábbis egy rövid időre – a kék-zöld ütésnyomokat a nyakamon, s a karomon. „Tehát szégyelled magadat mások előtt!” állapítottam meg akkor keserűen.
Azontúl soha nem ütött meg. Csak semmibe vett. Dirigált és üvöltözött velem, ennyi. De azt már megszoktam. Talán már hiányzott is volna, ha nem teszi. Annyira megszokottá vált… Az edzés részévé lett! Ha-ha…
Viszont amikor egy dobogósnak remélt és nagyon várt sikerem elmaradt, más történt. Valami egészen, egészen más! Valami SZÖRNYŰ!
Hazaérve először is kulcsra zárta a bejárati ajtót, majd dühtől tajtékozva azt követelte anyától, hogy vetkőzzön le. Meztelenre.
Hitetlenkedve néztünk össze anyámmal.
-Térdelj le ide elébem, és kérj tőlem bocsánatot! – tajtékozta.
-De miért, Sanyi, az Istenért!? Miért?
-Letérdelni!
Úgy szaggatta le anyámról a ruhákat, mint egy őrült.
-Azért, amiért egy ilyen semmirekellő buta, buta, tehetségtelen kétballábas kis hülyét szültél nekem! – ordította apám szinte önkívületben és közben ütötte, rúgta, haját tépdeste az anyámnak. Az én szép, imádott édesanyámnak!
Odarohantam, sikoltozva szét akartam őket választani, de csak félrelökött. Ő volt az erősebb.
-Idenézz, te senkiházi!- vicsorgott rám. – Valahányszor ilyen szégyent hozol rám, ezen a szukán töltöm ki a mérgem. Hát úgy igyekezz!
Azt hittem, hogy itt a világ vége. Hogy minden összeomlott. Anyám azonban, amikor Ő diadalmasan, akár egy győztes hadvezér, elvonult, megalázva, összeverve, vérezve is megpróbált csitítani. Még ő csitított! Istenem!
-Nyugodj meg, kincsem. Ne sírj. Ne sírj most, kérlek! Hátha lenyugszik. Hátha elmúlik a roham. Figyelj rám!
S mialatt megtépetten öltözködni próbált:
-Próbáljuk meg eltitkolni. Próbáljuk meg. Mások elől. Előttem csak a te boldogulásod, előmeneteled lebeg. Érted? Hallasz engem? Most ne bőgj. Sikeresnek akarlak tudni! Ez a fontos. NEKEM most ez a fontos. Csak ez.
Nem tudott meggyőzni, de elhatároztam, a kedvéért egy ideig még folytatom. Aznap este sodrás közben már tépdestem is a hajamat.
Az edzéseken rá sem tudtam nézni apámra, kérdéseire nem válaszoltam, a tanácsait, utasításait viszont betartottam. Meg kell hagyni, hasznos tanácsokat adott.
Mégis. Csak rám kellett néznie. Láthatta, hogy gyűlölöm, hogy utálom.
Folytak az edzések. Keményen. Esőben, szélben, rekkenő hőségben. Szinte egymás ellen. Néha már szinte vért izzadtam, de fogcsikorgatva is betartottam az utasításait.
Ő nem győzte cérnával.
Még verseny előtt ismét elővette anyámat. Követelte, hogy – előttem – ismét vetkőzzön meztelenre, s ezúttal egy – már ki tudja, honnan beszerzett korbáccsal – újra leszámolásra készülődött. Egész testében remegett. Ajka cserepes volt, mintha belső láz gyötörné.
Anyám, akár egy robot, már vetkőzni kezdett, amikor megragadtam a karját. Erősen szorítottam és sehová sem nézve kirohantam vele a házunkból. Meg sem álltam vele a szomszédig. Ő, szegény, megnyomorított, beidomított, agyongyötört, megalázott rabszolga lélek persze közben igyekezett volna kitépni magát a markomból és talán visszamenni, de nem engedtem. Vasmarokkal szorítottam. Én voltam az erősebb. Jól megedzettek.
Apám hiába rohant szűkölve, tajtékozva, átkozódva utánunk.
Már nem apám szeretetéért harcolok. Hanem ellene. Az emberi szabadságért. És az igazságért.
Kratka biografija i bibliografija Rože Jodal
Roža Jodal (rođena Varga) rodila se 1. oktobra 1939. godine u selu Sečanj, u Banatu. Osmogodišnju školu i višu gimnaziju završila je u Vršcu, gde je živela sa roditeljima od svoje prve godine. Višu pedagošku školu u Novom Sadu (odsek mađarski i nemački jezik) završila je 1961. godine, a na Filozofskom fakultetu (katedra za mađarski jezik i književnost), isto u Novom Sadu, diplomirala je 1970. godine. Između 1960. i 1980. godine bila je novinar i urednik književne rubrike u dečjem listu na mađarskom jeziku „ Jo Pajtaš ” (Jó Pajtás), a od 1980. godine do 1994. godine bila je dramaturg u petojezičnom Govorno umetničkom programu Radio Novog Sada. Od 1994. godine je penzioner.
Piše prozu: novele, priče za decu, romane za decu i za odrasle, radio bajke, radio drame i monodrame za odrasle, parodije, književne i pozorišne kritike.
Objavljene knjige: Gömblakók {Stanovnici kugle} (roman, Forum, 1988); Jégvirágerdőben {U šumi ledenih cveća} (priče za decu, Forum, 1993); Mindenfáj Jánoska panaszai {Pritužbe Cmizdrečeg Jovančeta} (roman za decu, Forum, 1999) ; A csokinyuszi három kívánsága {Tri želje čokoladne zeke} (priče za decu, Forum, 2002) ; Stigma {Štigma} (zbirka novela, Forum, 2005); Figyellek, világ! {Svete, ja te posmatram!} – podnaslov: Hadaró Jutka – (roman za adolescente, Forum, 2007), dobitnik književne stipendije „Benedek Elek”; Kosssssava {Košššššava} (zbirka novela, Forum, 2010), Az éjszaka megérintése (Dodir noći) (izbor novela, Forum, 2019).
Književne nagrade: Prva nagrada za radio-igru za decu Az A/5-ös épület titka (1969), prva nagrada za reportažu Testvériségről – egységről (1969), prva nagrada za novelu „Für Elise” poco a poco ritenuto (1971), prva nagrada za novelu Álmomban Versecen jártam (1996), treća nagrada za dramu Vízben (2004), Književna nagrada Janoš Herceg za trajno životno delo (Herceg János Irodalmi Díj – Életműdíj, életműve elismeréséül, Zombor, 2019), Szirmai Károly Irodalmi Díj (Književna Nagrada Sirmai Karolj) Az éjszaka megérintése című novelláskötetéért, mint az utóbbi két év legjobb novelláskötetéért, 2019), Magyar Életfa Díj (Mađarsko Drvo Života), 2022.
Njene novele, priče za decu, radio-igre, parodije, odlomci romana itd. objavljene su u raznim antologijama na mađarskom i na srpskom jeziku, i u listovima izdatih na mađarskom, srpskom, rusinskom i rumunskom jeziku u Jugoslaviji, Srbiji, Mađarskoj i Rumuniji.
Njene radio-drame za odrasle, radio-igre za decu i monodrame izvođene su na mađarskom, srpskom, slovačkom, rumunskom, rusinskom i makedonskom jeziku.
Ona je ćerka književnice Eržebet Berček (Börcsök Erzsébet), i majka književnika Kalmana Jodala (Jódal Kálmán), dobitnika književne nagrade „Šinko Ervin” (1994) i književne nagrade „Karolj Sirmai” (2010).
Sada živi i radi u Novom Sadu. Adresa joj je: 21000 Novi Sad, Braće Lučić 8. Telefon: (021) 6-372-068. E-mail: jodal@eunet.rs i rozsika.jodal@gmail.com.
Novela je objavljena u Előretolt Helyőrség u januaru 2022.
– Moje govno! Moje malo govance!
Кoliko puta, ali bezbroj puta sam ovo čula iz očevih usta kada sam bila mala!
Moja majka je naravno, uzela da me brani.
– Šandore! Кako možeš tako da pričaš o našoj maloj? O našoj jedinici!
– Ma nemoj! O ovom kosturu, anemičnom gaboru govoriš? – i elegantno otresao pepeo sa cigare koja kao da nikad nije sagorela.
U početku to nije ni bolelo. Nisam osetila težinu.
Moj otac je bio retko lep egzemplar muškarca. Atletska lepota, lice muževno koje bi čak i glumca ulepšalo, talasasta plava kosa, žive izražajne zelene oči koje ponekad menjaju boju, pravilni sjajni zubi, zadivljujući maniri.
Divila sam se njegovom umu, njegovim vrlinama.
Bila sam tanušna, kasno sazrela devojčica. Sa dugim, plavim kikama, u koje je moja majka nežno ne dve, već često tri mašne uplela i pričvrstila šnalom. Dve na kraju mojih pletenica i jednu blizu slepočnice. Posesivnom ljubavlju bila je vezana za mene.
Upravo to je nedostajalo mom ocu!
– Кakav je ovo vašarski kič? Ovo nije klovn već dete!
I iščupao mi je mašnu iz kose.
– Ne želim više da je vidim u ovim krpama!
Moja majka nije smela da pisne, ali kada bi ostale nasamo mazila me i tepala mi, a mašne smo po zajedničkom dogovoru vezale u kosu moje lutke Žužike.
Onda sam počela da „uvrćem“ kosu. S večeri isprva sam slapove mojih kika, koje su sijale kao krljušt, dotle palcem gladila, dok nisu počele da daju zvuk. To me nekako umirilo. Retko sam dobijala poklon, ali prvi bicikl je vrlo brzo došao za Božić. Kasnije sam saznala da je mama u početku bila najpre za tricikl, ali ju je tata ućutkao.
– Nije više balavica da bi se blamirala bezvezarijama za zabavište.
Bila sam agonizovana velikim, nezgrapnim, muškim biciklom. Isprva sam samo uplela noge ispod sedla. U početku sam bila obradovana prvim uspesima (majka se naravno plašila, sažaljevala me je), ali otac nije izdržao. Prasnuo je.
– Šta zezaš? Moja kćerka neće da se sprda sa ovim elitnim sportom. Na bicikl! Opkorači!
Koliko puta, ali koliko puta sam tresnula, pala!
Majka je pritrčala u pomoć, obrisala sa kolena, bedara prašinu, pesak i krv, ali on nije odustajao.
– Gospođice! Pa nisi valjda od šećera! Ma nije ti ništa. Izvoli sesti!
Ponekad sam videla zvezde, ali nisam smela da se protivim. Htela sam da se uklopim. Dugo mi je trebalo samo da savladam užasno velik, nemilosrdan bicikl. Koji sam morala da pobedim. Često sam osećala da moram da ga ukrotim kao konja. Prilikom pada glazura bi se sa njega okrnjila. Tada sam dobila prvi šamar. Kasnije i drugi. Beše i šutiranja takođe. Majka bi doletela moleći:
– Šanji, ne! Molim te! Nije htela!
Tada bi i ona dobila. Otac je lako delio šamare. Ti lepo oblikovani prsti, ovalni nokti, elegantna šaka sa burmom i mene je impresionirala. Htela sam da i moja bude ista.
– Prokleta trapavica!
Te večeti sam već kosu uvijala i pored uha. Posle sam polako ušla u štos. Naterali su me da uđem u štos. Naterala sam sebe.
Već sam lepu udaljenost mogla savladati.
Ocu su zacaklile oči. Ozbiljnije je počeo da me trenira.
– Kad već nisi znala da izbaciš nekog normalnog dečaka, onda bar ovaj slabić neka pokaže šta zna.
Njegove reči su u meni probudile znatiželju i samopouzdanje. Krenula sam sa elanom. Sve više sam se trudila.
I čekala sam priznanje i pohvalu.
Uzalud. Ni jednu lepu reč nisam dobila. Ni onda kad sam bila druga na takmičenju učenika. Čekala sam ozarena lica. A šta to? Bar da me jednom pomazi, ili bar da me potapše po ramenima.
Majka je čekala kod kuće sa lincerima sa džemom.
Otac je odgurnuo činiju.
– Šta je ovo ovde, trandebal? Nemojte me zasmejavati! Hoćeš da padnem na kolena zbog bezveznog drugog mesta?
Pritrčala sam, zagrlila ga.
– Tata, moj profesor fizičkog mi je obećao peticu za ovo. Meni! Najzad!
Odgurnuo me je.
– Zato što je šarlatan. On nema pojma ni o sportskom duhu ni o pedagogiji.
Pocrvenela sam i povukla se pokunjeno. Nisam pojela lincere, iako ih obožavam.
Mama je plakala. Nemoćno je kršila ruke.
Otac danima nije hteo da me pogleda. Tako me je kažnjavao.
Ako bi mu se obratila, skrenuo je pogled. Za njega sam bila vazduh.
Sledili su sve teži i teži treninzi. Ponekad sam osećala da srce hoće da mi iskoči iz grudi od napora.
Kad smo znojavi stigli kući, iznureni, mrtvi umorni, zagrlila sam ga. Htela sam da ga poljubim.
– Tata! Tatice! Sada sam bila dobra, zar ne? Sad sam bolje uradila, zar ne?
Sve više i više je podizao glavu, nije pustio da doprem do njegovog lica. Kad sam na vrhovima prstiju stigla negde do sredine njegovog vrata, on se stresao kao pas kad hoće da sa sebe strese neprijatelja. Ili da strese vodu iz krzna.
– Ma ostavi me na miru! Ako baš želiš da znaš, to je još jedno veliko… jedno veliko govno! Da ne budem grub moje dame – i tada je bacio pogled na majku koja je nadajući se u išekivanju slušala. – To je veliko … ništa!
Odlučila sam da ću iz inata – po svaku cenu – da zadobijem njegovu ljubav. Boriću se za to!
Stalno smo trenirali.
U međuvremenu otac je doživeo neku povredu na poslu. Bio je odbačen ili nešto drugo. Nije pričao o tome, ali je postajao sve uznimereniji i nestrpljiviji. Mnogo se svađao sa majkom, uvek je imao neku zamerku, s razlogom ili bez. Sve više je galamio, drao se. Ako bi majka pokušala da se opravda, udarao je.
To me je šokiralo. Osećala sam se krivom. Sebi sam to prebacivla. Imala sam osećaj da sam doprinela pogoršanju situacije, posebno zato što – uprkos očevom profesionalnom i upornom dresiranju – još nisam imala uspeh.
Činilo se da je otac želeo da nešto nadoknadi.
Nešto. Ali šta? Mala sam bila, nezrela, nisam razumela. Ni majka nije pomogla. Možda nije ni ona znala? Ili nije htela da me opterećuje?
Otac me je, sa štopericom u ruci, sve više forsirao.
Ako nešto nije ispalo kako je zamislio udario me je. Tada mu je lice bukvalno bilo izobličeno. To lepo ovalno, markantno muško lice koje sam obožavala.
Bila sam zgranuta.
Verovala sam da sam ja razlog. Samo ja. Moja nesposobnost, lenjost, moja netalentovanost.
Još više sam navalila. Ništa mi nije bilo važnije od – rezultata. Da ga zaslužim.
Ganjali smo se. On mene, a ja sebe.
Ponekad je sasvim skrenuo. Drao se, mlatarao, udarao.
Već sam bila puna grčeva od napora, a telo mi je bilo puno plavo-zelenih masnica. Od udaraca.
Kada sam konačno osvojila svoj prvi pehar, pomislila sam da ćemo predahnuti. Sijala sam tamo na postolju i stalno tražila njegov pogled.
Majka je od radosti plakala, tapšala i mahala, ali otac je ponovo bio napet i odsutan. Ubrzo je skrenuo iza ugla i otišao kući.
Nisam razumela. Kod kuće se zaključao u svoju sobu, a čule smo kako unutra besni.
Mama je pokušala da nađe objašnjenje. Za nas obe.
– Znaš možda ga muči to što on lično nije postigao uspeh. Nekada je želeo da bude šampion, ali je imao udes i možda tvoj uspeh on sada doživljava kao lični neuspeh. Ne znam kćeri … Ne znam, ne razumem. A i na poslu ima problema. Ne govori o tome, ali je u poslednje vreme užasno nervozan.
U to vreme sam već s večeri puno plakala. Zagrlila sam svoj jastuk, zgužvala ga i jecala u njega. Nečujno. Naučila sam da nečujno plačem. Dragi Bože, gde sam pogrešila? Šta treba da učinim da sve bude dobro?
Posle neke prisilne pauze moji treninzi su nastavljeni, ali očevo raspoloženje se nije promenilo. Postupao je sa mnom kao da je brigadir. Postajao je sve grublji i odbojniji, ali više nije udarao. Ni onda kada sam pogrešila. To me je nateralo na razmišljanje.
Prisetila sam se da kad sam na postolju stajala – odnosno neposredno pre toga – sa gađenjem, skoro na silu pritisnuo je kutiju u moju ruku.
– Pre nego što se popneš Tamo, namaži ovo u svlačionici! Naređujem. Da li si razumela? Zatim ga baci. Odmah. Na dno smeća.
Sa čuđenjem sam umočila prste u kutiju. Počela sam da razmazujem i gle čuda: kremasta masa je nekako učinila – da na kratko izblede – plavo-zelene masnice na vratu i rukama.
-Ti se dakle stidiš pred drugima“ – razočarano sam tad zaključila.
Posle toga nikad nije udario. Samo je ignorisao. Komandovao je i drao se na mene i to je to. Ali na to sam bila navikla. Možda bi mi nedostajalo da to nije radio. Postalo je to uobičajeno kao deo treninga. Haha…
Međutim, kad je izostao dugo očekivani uspeh na podijumu desilo se nešto drugo. Nešto potpuno drugačije. Nešto UŽASNO!
Kad je došao kući, prvo je zaključao ulazna vrata, a onda je besno zapenio da se moja majka svuče. Do gole kože.
U neverici smo se sgledale.
– Klekni ove ispred mene i izvini mi se – penio je.
– Ali zašto Šanji zaboga? Zašto?
– Na kolena!
Strgao je odeću sa majke kao ludak.
– Zato što si mi rodila jednu ovakvu bezvrednu, glupu, tupu, nesposobnu hodajuću budalu – drao se otac van sebe, pesničeći, udarajući, čupajući majci kosu. Mojoj prelepoj obožavanoj majčici!
Dotrčala sam, vrišteći da ih razdvojim, ali me je lako odgurnuo. Bio je jači.
– Gledaj ovamo ti ništarijo! – režao je na mene. – Svaki put kad me osramotiš, na ovoj kučki ću iskaliti svoj bes. Pa ti vidi!
Pomislila sam da je kraj sveta. Kako se sve srušilo. Majka je međutim, kad se on trijumfalno, kao pobednički vojskovođa povukao, ponižena, pretučena i krvava pokušala da me uteši. Čak je ona mene tešila. Bože moj!
– Smiri se, zlato moje. Ne plači. Ne plači više, molim te! Možda će se smiriti. Možda će ga proći. Slušaj me!
I dok se tako polomljena oblačila:
– Hajde mi ovo da sakrijemo. Probajmo. Pred drugima. Ja samo mislim na tvoju sreću i napredak. Razumeš? Čuješ li me? Sad ne cmizdri. Želim da te smatram uspešnom! To je važno. MENI je sada to važno. Samo to.
Nije mogla da me ubedi, ali odlučila sam da zbog nje tako još neko vreme nastavim.
Tog dana uveče sam kidala kosu dok sam je uvrtala.
Na oca, na treninzima nisam mogla ni da pogledam, na pitanja nisam odgovarala, njegovih saveta i uputstava sam se pak, pridržavala. Istini za volju davao mi je korisne savete.
Ipak, samo je trebalo da me pogleda. Mogao je da vidi da ga mrzim, ne podnosim.
Treninzi su tekli. Žestoko. Po kiši, vetru i pasjoj vrućini. Skoro kao da smo bili neprijatelji. Ponekad sam se znojila do krvi, ali sam se držala njegovih uputstava i škrgutala zubima.
On više nije imao strpljenja.
Pre trke ponovo je upotrebio moju majku. Tražio je da se, predamnom, skine do gola, ali ovog puta – ko zna odakle je nabavio bič – te se spremao na obračun. Celo telo joj se treslo. Njegove usne su bile ispucale jer ga je tresla unutrašnja groznica.
Majka je počela da se svlači kao robot, kad sam je snažno zgrabila za ruku. Čvrsto sam je stisnula i bez razmišljanja sa njom izjurila iz kuće. Vukla sam je sve do suseda. Ona je sirota, ojađena, pripitomljena, surovo mučena, ponižena ropska duša u međuvremenu pokušala da se oslobodi mog stiska i možda da se vrati, ali nisam dozvolila. Stisnula sam je gvozdenom šakom. Bila sam jača. Dobro su me istrenirali.
Otac je uzalud jurio, proklinjao, cvileo, psovao za nama.
Ne borim se više za očevu ljubav. Nego protiv ugnjetavanja. Za slobodu ljudi. I za istinu.
Preveli: Tamaš Fišer i Gordana Stojaković
Kratka biografija i bibliografija Rože Jodal
Roža Jodal (rođena Varga) rodila se 1. oktobra 1939. godine u selu Sečanj, u Banatu. Osmogodišnju školu i višu gimnaziju završila je u Vršcu, gde je živela sa roditeljima od svoje prve godine. Višu pedagošku školu u Novom Sadu (odsek mađarski i nemački jezik) završila je 1961. godine, a na Filozofskom fakultetu (katedra za mađarski jezik i književnost), isto u Novom Sadu, diplomirala je 1970. godine. Između 1960. i 1980. godine bila je novinar i urednik književne rubrike u dečjem listu na mađarskom jeziku „ Jo Pajtaš ” (Jó Pajtás), a od 1980. godine do 1994. godine bila je dramaturg u petojezičnom Govorno umetničkom programu Radio Novog Sada. Od 1994. godine je penzioner.
Piše prozu: novele, priče za decu, romane za decu i za odrasle, radio bajke, radio drame i monodrame za odrasle, parodije, književne i pozorišne kritike.
Objavljene knjige: Gömblakók {Stanovnici kugle} (roman, Forum, 1988); Jégvirágerdőben {U šumi ledenih cveća} (priče za decu, Forum, 1993); Mindenfáj Jánoska panaszai {Pritužbe Cmizdrečeg Jovančeta} (roman za decu, Forum, 1999) ; A csokinyuszi három kívánsága {Tri želje čokoladne zeke} (priče za decu, Forum, 2002) ; Stigma {Štigma} (zbirka novela, Forum, 2005); Figyellek, világ! {Svete, ja te posmatram!} – podnaslov: Hadaró Jutka – (roman za adolescente, Forum, 2007), dobitnik književne stipendije „Benedek Elek”; Kosssssava {Košššššava} (zbirka novela, Forum, 2010), Az éjszaka megérintése (Dodir noći) (izbor novela, Forum, 2019).
Književne nagrade: Prva nagrada za radio-igru za decu Az A/5-ös épület titka (1969), prva nagrada za reportažu Testvériségről – egységről (1969), prva nagrada za novelu „Für Elise” poco a poco ritenuto (1971), prva nagrada za novelu Álmomban Versecen jártam (1996), treća nagrada za dramu Vízben (2004), Književna nagrada Janoš Herceg za trajno životno delo (Herceg János Irodalmi Díj – Életműdíj, életműve elismeréséül, Zombor, 2019), Szirmai Károly Irodalmi Díj (Književna Nagrada Sirmai Karolj) Az éjszaka megérintése című novelláskötetéért, mint az utóbbi két év legjobb novelláskötetéért, 2019), Magyar Életfa Díj (Mađarsko Drvo Života), 2022.
Njene novele, priče za decu, radio-igre, parodije, odlomci romana itd. objavljene su u raznim antologijama na mađarskom i na srpskom jeziku, i u listovima izdatih na mađarskom, srpskom, rusinskom i rumunskom jeziku u Jugoslaviji, Srbiji, Mađarskoj i Rumuniji.
Njene radio-drame za odrasle, radio-igre za decu i monodrame izvođene su na mađarskom, srpskom, slovačkom, rumunskom, rusinskom i makedonskom jeziku.
Ona je ćerka književnice Eržebet Berček (Börcsök Erzsébet), i majka književnika Kalmana Jodala (Jódal Kálmán), dobitnika književne nagrade „Šinko Ervin” (1994) i književne nagrade „Karolj Sirmai” (2010).
Sada živi i radi u Novom Sadu. Adresa joj je: 21000 Novi Sad, Braće Lučić 8. Telefon: (021) 6-372-068. E-mail: jodal@eunet.rs i rozsika.jodal@gmail.com.
