Oznaka: Dobrila Novkov

Kategorije
Čitaonica Ženska kultura, umetnost i teorija

Три деценије Студија La Silphide Добриле Новков у Новом Саду

(1991-2021)

проф. емерита др Свенка Савић

Čitaj mi. Trajanje 15 minuta

У Новом Саду постоји традиција рада приватних балетских школа током последњих 100 година у којима деца и одрасли, добијају основе из разних облика игре. Тако је, према запису Љиљане Мишић, Милена (Чутуковић) Поповић и пре II светског рата имала приватну школу ритмике, модерног балета за децу, а заједно са супругом и учење окретних игара одраслих. Након II светског рата је у Нови Сад дошла Маргита Дебељак, и заједно са неколико других наставница и наставника поставила на ноге основе државне Балетске школе, у којој је она предавала класични балет, док је Милена Поповић преносила и знаје из модерног балета. Тако су се на једном месту

објединила знања и учење о игри, овога пута у државној школи. Ал су истовремено обе задржале своје приватне студије игре (и то углавном за млађу децу до 10 година), тачније до узраста деце када се она уписују у државну Балетску школу. Тај добар организациони оквир био је делатан све до краја 60-ти година 20. века у Новом Саду.

Једна од ученица у приватном Студију Маргите Дебељак била је и Добрила (Ђурашевић) Новков. Према њеним речима, мајка ју је довела да би се телесно добро развијала, а чињеница је да је њен пут ишао до професионалне играчице, солисткиње у преко 20 различитих балета, затим оне која преноси знање другима у професионалном ансамблу Балета и у Балетској школи, али га преноси и у свом приватном Студију, као што је то некада била пракса њених професорки Дебељак и Поповић. Добрила Новком је наследница добре праксе учења и подучавања класичној балетској игри у граду и, оно што је важно,  припремала већину њих за упис у Балетску школу. Тај посао особе која се у континуитету брине за културу игре у граду готово је несамерљив са било чијим доприносом у граду на том пољу, нарочито узимањем у обзир и друге стране њене делатности, а то је писање о игри, играчима и догађајима повезаним са игром. Тај део ширења културе за игру важан је сегнент у континуитету таквих школа у граду у последњих 100 година.У књизи под називом „Све моје виле, Три деценије балетске школе La Silphide“ су подаци успешног рада на подизању балетске културе у граду, три деценије континуираног рада на афирмацији свести о важности класичног балета предшколског и раног основношколског узраста деце, али и за одраслије.У књизи су представљена достигнућа рада кроз податке о укупном броју ученика (више од 1000 их је дуже или краће боравило у Студију), годишњим концертима на којима су показали своје знање и умеће, али и који је носе у свом сећању до данас, и који разносе знање не само у граду Новом Саду, него и у другим градовима државе и свету. Добрила Новков увек то чини у доброј организацији сарадње са другима, важним за рад Студија (као што су родитељи, пријатељи и познаници)  у широкој заједници љубитеља игре и плеса коју гради.

Показује се да је Добрила Новков, поред основне играчке професије, готово подједнако успешна у организовању Студија, бризи за успех сваке појединачне ученице (и ученика) не само док се не осамостале и пођу својим путем. То подразумева да им најпре пронађе добру игру како би се ваљано представиле на годишњем

концерту Студија, потом,  по могућности, добиле и позив за ангажман у ансамблу Балета, затим учествовање на разним такмичењима како би представила њихове дарове у конкуренцији са ученицима других балетских школа у држави (из Београда, Панчева, Суботице, Кикинде). Али ту није крај сарадње са ученицима: када постану део неког ансамбла, прати њихове улоге, достигнућа и поноси се њима. Заправо Добрила Новков гради једну врсту неформане групе пријатеља професије зване класичан балет у којој она памти почетке, чува сећања о развој сваког појединачног ученика и ученице и стално их подстиче на даљи рад.

Она није само учитељица игре, она је креаторка играчке заједнице у граду који баштини дугу традицију учења и подучавања игри и плесу. Она обезбеђује сећање на развој појединачних професионалних каријера, а у овој књизи она обједињује сећање на догађаје, особе и време, које никада није било нарочито повољно за развој класичне балетске игре.

Нажалост, у писаним изворима о култури града Новог Сада, овакви напори нису довољно исцрпно забележени па су подаци у књизи драгоцени прилог будућим истраживањима.

проф. емерита др Свенка Савић

У Новом Саду,

20. децембар 2021.

Kategorije
Čitaonica Ženska kultura, umetnost i teorija

Добрила Новков

Čitaj mii. Trajanje 9 minuta
Портрет фотографија Добрила Новков
Добрила Новков

Рођена је у Београду 1947. године. У Новом Саду живи од 1948, а већ као петогодишњакиња похађа балетски студио Маргите Дебељак. Када је дошло време за то, 1957, уписала се у Балетску школу (тадашња Позоришна школа – Балетски одсек) у Новом Саду. Упоредо са Гимназијом „Светозар Марковић“ завршава и Средњу балетску школу 1966. године, у класи Љиљане Мишић.

Од другог разреда Балетске школе редовно учествује у балетским представама Српског народног позоришта у Новом Саду, а и пре стицања завршне дипломе на позив Ике Отрина, тадашњег шефа Балета СНП-а, потписује уговор за следећу позоришну сезону и добија први соло наступ у балетској нумери у опери Продана невеста. Августа 1966. постаје чланица Балетског ансамбла СНП-а, а само неколико година касније и солисткиња. У том ансамблу остаје до краја играчке каријере.

У сезони 1972/73. је на специјализацији на Академији Ваганове, на педагошком смеру у класи Варваре Павловне Меј и Елене Васиљевне Ширипине у тадашњем Лењинграду (данашњи Санкт Петербург, Русија). Нострификацијом дипломе те институције стиче звање балетског педагога (диплому је у Републичком секретаријату за образовање науку и културу у Београду оценила комисија у саставу тадашњих првих балетских имена: професорка Балетске школе „Лујо Давичо“ мр Нина Кирсанова, директорка Балетске школе „Лујо Давичо“ Зора Мацура, првакиња Балета Народног позоришта Јованка Бјегојевић и директорка Балета Народног позоришта Милица Јовановић).

Боравећи у Лењинграду, поред педагошког усавршавања, усавршавала се и као играчица – вежбала у класи веома цењеног педагога Наиме Валејевне Балтачејеве.

Од 1973. до 2021. године предаје класичан балет у Балетској школи у Новом Саду.

Званично је постала педагог репетитор Балета Српског народног позоришта 1986. године. Шеф Балета Српског народног позоришта била је у сезонама 1988/89, као и 1990/91.

Од 1979. до 1990. године писала је текстове о балету за лист „Позориште“ (Нови Сад).

Приватну балетску школу La Sylphide у Новом Саду отворила је 1991. године. До сада је њене часове похађало више од хиљаду ученика, од којих су многи наставили средње балетско образовање, а неки су постали професионални играчи. Са полазницима школе остварила је више од педесет јавних наступа (на сценама Српског народног позоришта, у Позоришту младих, на великој сцени Новосадског позоришта / Újvidéki Színház-а , као и школској сцени гимназије „Лаза Костић“ у Новом Саду). Приредила је и низ хуманитарних концерата: за „Добротворно друштво дечије болнице“ Института за децу и омладину у Новом Саду, за децу поплављеног Баната, за Дечије село у Сремској Каменици; више пута је учествовала на манифестацијама, као што су: Змајеве дечје игре, Златно звонце, Дечја недеља, Сајам књига, Дани Руске културе, али и у школама и обдаништима. Сви догађаји су били запажени и медијски пропраћени (на државној и локалним телевизијама, штампи, радију и на интернету).

Предавала је Сценски покрет и плес на Академији уметности, Универзитета у Новом Саду, на музичком департману, смер Соло певање, од 1992. до 2007. године. На Институту за уметничку игру у Београду предавала је Методику класичног балета, 2014.

Дугогодишњи активни уметнички ангажман, који подразумева константан рад, не би био могућ без свесрдне и несебичне подршке њених најближих, прво родитеља Катице и Радомира Ђурашевића, потом супруга Живојина Новкова, такође балетског уметника, ћерке Гордане, као и њених унука Александра и Милоша Марића и Петра и Луке Матића.

Портрет Добриле Новков
Добрила

УЛОГЕ

Чај – Шчелкунчик** П. И. Чајковски, кореограф Ико Отрин, 1967/68. Циганска игра – Есмералда Ч. Пуњи, кореограф Ико Отрин, 1968/69; 1975/76.

Pas de six (Принцезе) – Жар птица И. Стравински, кореограф Борис Тонин, 1969/70. Вереница – Ноћ на прузи Р. Бручи, кореограф Борис Тонин, 1969/70.

Пољска игра – Успавана лепотица** П. И. Чајковски, кореограф Борис Тонин, 1970/71.

Pas de six (Робиње) – Шехерезада Н. Римски Корсаков, кореограф Бранко Марковић, 1971/72.

Девојка – Лицитарско срце К. Барановић, кореограф Бранко Марковић, 1971/72. Колет – Враголанка Ф. Херолд, кореограф Ико Отрин, 1972/73

Четири Мачке – Госпођице с кровова Ж. Франсе, кореограф Ико Отрин, 1973/74. Клеманса – Рајмонда** А. Глазунов, кореограф Жарко Миленковић, 1973/74.

Џон – Петар Пан Б. Бјелински, кореограф Вера Костић, 1974/75 Васке – Стамена Л. Пераки, кореограф Фрањо Хорват, 1975/76.

Црвенкапа – Црвенкапа Т. Хартиг, кореограф Жарко Миленковић, 1976/77. Дријада – Силвија Л. Делиб, кореограф Ико Отрин, 1977/78.

Аника – Пипи дуга чарапа К. Ципци, кореограф Ико Отрин, 1978/79; 1984/85. Срна – Теута Б. Папандопуло, кореограф Фрањо Хорват, 1978/79.

Анита – Прича са западне стране Л. Бернштајн, кореограф Штефан Георг, 1979/80. Служавка – Љубав за љубав Т. Хрењиков, кореограф Вера Бокадоро, 1979/80.

Грчка игра – Охридска легенда** С. Христић, кореограф Вера Костић, 1980/81.

Трио – Лабудово језеро*** П. И. Чајковски, кореограф Вера Бокадоро, 1981/82. Pas de deux – Жизела ** А. Адам, кореограф Милица Јовановић, 1981/82.

Помпеа – Вече балета, Цезар О. Респиги, кореограф Ласло Пете, 1982/83.

Pas de deux – Балетски дивертисман – Пламен Париза Б. Асафјев, кореограф Василиј Вајнонен, пренео Роберт Кљавин, 1982/83.

Pas de deux, La Sylphide – Бал кадета Ј. Штраус, кореограф Д. Лишин, пренела Божица Лисак, 1982/83.

Vals op.70 br 1; 11 vals – Силфиде Ф. Шопен, кореограф Михаил Фокин, пренео Владимир Логунов, 1983/84.

Сванилда – Копелија Л. Делиб, кореограф Власто Дедовић, 1983/84. Дриада – Дон Кихот** Л. Минкус, кореограф Ико Отрин, 1984/85.

Pas de trois – Лабудово језеро *** П. И. Чајковски, кореограф Константин Сергејев и Наталија Дудинска, 1984/85.

Ветар – Балада о месецу луталици Д. Радић, кореограф Славко Перван, 1985/86.

** две улоге у представи

*** три улоге у представи

Kategorije
Biografije Ženska kultura, umetnost i teorija

Добрила Новков

Фотографија Добриле Новаков
Добрила Новаков

Рођена је у Београду 1947. године. У Новом Саду живи од 1948, а већ као петогодишњакиња похађа балетски студио Маргите Дебељак. Када је дошло време за то, 1957, уписала се у Балетску школу (тадашња Позоришна школа – Балетски одсек) у Новом Саду. Упоредо са Гимназијом „Светозар Марковић“ завршава и Средњу балетску школу 1966. године, у класи Љиљане Мишић.

Од другог разреда Балетске школе редовно учествује у балетским представама Српског народног позоришта у Новом Саду, а и пре стицања завршне дипломе на позив Ике Отрина, тадашњег шефа Балета СНП-а, потписује уговор за следећу позоришну сезону и добија први соло наступ у балетској нумери у опери Продана невеста. Августа 1966. постаје чланица Балетског ансамбла СНП-а, а само неколико година касније и солисткиња. У том ансамблу остаје до краја играчке каријере.

У сезони 1972/73. је на специјализацији на Академији Ваганове, на педагошком смеру у класи Варваре Павловне Меј и Елене Васиљевне Ширипине у тадашњем Лењинграду (данашњи Санкт Петербург, Русија). Нострификацијом дипломе те институције стиче звање балетског педагога (диплому је у Републичком секретаријату за образовање науку и културу у Београду оценила комисија у саставу тадашњих првих балетских имена: професорка Балетске школе „Лујо Давичо“ мр Нина Кирсанова, директорка Балетске школе „Лујо Давичо“ Зора Мацура, првакиња Балета Народног позоришта Јованка Бјегојевић и директорка Балета Народног позоришта Милица Јовановић).

Боравећи у Лењинграду, поред педагошког усавршавања, усавршавала се и као играчица – вежбала у класи веома цењеног педагога Наиме Валејевне Балтачејеве.

Од 1973. до 2021. године предаје класичан балет у Балетској школи у Новом Саду.

Званично је постала педагог репетитор Балета Српског народног позоришта 1986. године. Шеф Балета Српског народног позоришта била је у сезонама 1988/89, као и 1990/91.

Од 1979. до 1990. године писала је текстове о балету за лист „Позориште“ (Нови Сад).

Приватну балетску школу La Sylphide у Новом Саду отворила је 1991. године. До сада је њене часове похађало више од хиљаду ученика, од којих су многи наставили средње балетско образовање, а неки су постали професионални играчи. Са полазницима школе остварила је више од педесет јавних наступа (на сценама Српског народног позоришта, у Позоришту младих, на великој сцени Новосадског позоришта / Újvidéki Színház-а , као и школској сцени гимназије „Лаза Костић“ у Новом Саду). Приредила је и низ хуманитарних концерата: за „Добротворно друштво дечије болнице“ Института за децу и омладину у Новом Саду, за децу поплављеног Баната, за Дечије село у Сремској Каменици; више пута је учествовала на манифестацијама, као што су: Змајеве дечје игре, Златно звонце, Дечја недеља, Сајам књига, Дани Руске културе, али и у школама и обдаништима. Сви догађаји су били запажени и медијски пропраћени (на државној и локалним телевизијама, штампи, радију и на интернету).

Предавала је Сценски покрет и плес на Академији уметности, Универзитета у Новом Саду, на музичком департману, смер Соло певање, од 1992. до 2007. године. На Институту за уметничку игру у Београду предавала је Методику класичног балета, 2014.

Дугогодишњи активни уметнички ангажман, који подразумева константан рад, не би био могућ без свесрдне и несебичне подршке њених најближих, прво родитеља Катице и Радомира Ђурашевића, потом супруга Живојина Новкова, такође балетског уметника, ћерке Гордане, као и њених унука Александра и Милоша Марића и Петра и Луке Матића.

УЛОГЕ

Чај – Шчелкунчик** П. И. Чајковски, кореограф Ико Отрин, 1967/68. Циганска игра – Есмералда Ч. Пуњи, кореограф Ико Отрин, 1968/69; 1975/76.

Pas de six (Принцезе) – Жар птица И. Стравински, кореограф Борис Тонин, 1969/70. Вереница – Ноћ на прузи Р. Бручи, кореограф Борис Тонин, 1969/70.

Пољска игра – Успавана лепотица** П. И. Чајковски, кореограф Борис Тонин, 1970/71.

Pas de six (Робиње) – Шехерезада Н. Римски Корсаков, кореограф Бранко Марковић, 1971/72.

Девојка – Лицитарско срце К. Барановић, кореограф Бранко Марковић, 1971/72. Колет – Враголанка Ф. Херолд, кореограф Ико Отрин, 1972/73

Четири Мачке – Госпођице с кровова Ж. Франсе, кореограф Ико Отрин, 1973/74. Клеманса – Рајмонда** А. Глазунов, кореограф Жарко Миленковић, 1973/74.

Џон – Петар Пан Б. Бјелински, кореограф Вера Костић, 1974/75 Васке – Стамена Л. Пераки, кореограф Фрањо Хорват, 1975/76.

Црвенкапа – Црвенкапа Т. Хартиг, кореограф Жарко Миленковић, 1976/77. Дријада – Силвија Л. Делиб, кореограф Ико Отрин, 1977/78.

Аника – Пипи дуга чарапа К. Ципци, кореограф Ико Отрин, 1978/79; 1984/85. Срна – Теута Б. Папандопуло, кореограф Фрањо Хорват, 1978/79.

Анита – Прича са западне стране Л. Бернштајн, кореограф Штефан Георг, 1979/80. Служавка – Љубав за љубав Т. Хрењиков, кореограф Вера Бокадоро, 1979/80.

Грчка игра – Охридска легенда** С. Христић, кореограф Вера Костић, 1980/81.

Трио – Лабудово језеро*** П. И. Чајковски, кореограф Вера Бокадоро, 1981/82. Pas de deux – Жизела ** А. Адам, кореограф Милица Јовановић, 1981/82.

Помпеа – Вече балета, Цезар О. Респиги, кореограф Ласло Пете, 1982/83.

Pas de deux – Балетски дивертисман – Пламен Париза Б. Асафјев, кореограф Василиј Вајнонен, пренео Роберт Кљавин, 1982/83.

Pas de deux, La Sylphide – Бал кадета Ј. Штраус, кореограф Д. Лишин, пренела Божица Лисак, 1982/83.

Vals op.70 br 1; 11 vals – Силфиде Ф. Шопен, кореограф Михаил Фокин, пренео Владимир Логунов, 1983/84.

Сванилда – Копелија Л. Делиб, кореограф Власто Дедовић, 1983/84. Дриада – Дон Кихот** Л. Минкус, кореограф Ико Отрин, 1984/85.

Pas de trois – Лабудово језеро *** П. И. Чајковски, кореограф Константин Сергејев и Наталија Дудинска, 1984/85.

Ветар – Балада о месецу луталици Д. Радић, кореограф Славко Перван, 1985/86.

** две улоге у представи

*** три улоге у представи

Izvor : Monografija Dobrile Novkov Sve moje vile, Fondacija Aleksandar Cole Marić – MC OLDMAN, 2022.

Accessibility by WAH