Контекст настанка првих женских организација у Новом Саду
У другој половини 19. века на простору Војводине, која је била у саставу Аустроугарске, одигравали су се друштвено-еконмски процеси који се најчешће подводе под општи термин модернизације, а који су се рефлектовали на различите области јавног и приватног живота. Међутим, модернизација на овим просторима се не може поистоветити са овим процесом западноевропског типа. Она се одвијала у још не либералном друштву и слабијој привредној развијености, а карактеришу је умереност и склоност компромисима и традиционализму. Ипак неоспорно је да се и овде успоставља једна нова урбана јавна култура. Оно што се некада сматрало луксузом привилегованих елита, постаје прикладно за припаднике новонастале средње класе. Ту се, између осталог, мисли и на провођење слободног времена и на уживање у активностима којима је оно било испуњено. Тако долази до развоја популарне драме, музичких догађаја, спорта…Како закључује Дејвид Чејни, у последње две деценије 19. и првој деценији 20. века утврђене су основне културолошке теме масовних друштава 20. века – нарочито тежња обичних људи да улажу богатство у развој сопственог стила (2003: 24)
Једно од важних питања које се наметало и у оним више и у оним мање развијеним европским државама средине 19. века било је улога жена у модерном, грађанском друштву. Очекивано, у срединама које су биле и друштвено и просторно удаљеније од центара где се рађају нови трендови, доминирао је традиционални патријархални модел који је жену и даље видео првенствено као мајку и домаћицу. Њена мајчинска улога и идентитет добре васпитачице још више добија на значају у контексту националног покрета. Од њих се очекивало да рађају и васпитавају нове генерације национално освешћених и поносних припадника властитог народа, што јој неминовно наметало кретање у задатим оквирима традиционалног. Истовремено на ове просторе стижу, такозвани, модерни трендови који од жене очекују усвајање нових образаца понашања и културних пракси. Ту се пре свега мисли на стварање модела грађанске породице, која се заснива на тројству: отац, мајка и деца, затим на већу доступност образовања, па све до нових начина вођења домаћинства, али и представљања у јавности. Све више се говори о потреби стварања „нове грађанке“, која истовремено треба да извршава своја задужења дефинисана патријархалним оквирима, али и да преузме нове друштвене моделе понашања, који на крају треба да допринесу јачању грађанског идентитеа на првом месту супружника, а затим и читаве породице.
„Излазак“ жене у јавну сферу и даље је био строго контролисан, посебно њено приближивање области политичког деловања. Када је реч о образовању, оно за женску децу значи, пре свега, припрему за занимање добре супруге и мајке која ће моћи да васпитава децу на исправан, морално – религиозни начин и тиме допринесе јачању националне свести. Друга страна образовања требала је да код девојака развија вештине попут музицирања (најчешће је то било свирање клавира), сликања, познавања више страних језика и постизања високих домета у, такозваном, ручном раду. Увођење ових вештина и умећа у васпитање импортовано је из развијенијих централноевропских простора. У ту сврху у већим местима постојали су приватни учитељи и такозвани лерови. Васпитана на овакав начин, млада жена би била у могућности да на друштвено пожељан начин репрезентује своју породицу и да да свој допринос у њеном социјалном повезивању и позиционирању у оквирима новог грађанског друштва. Ово је важило пре свега за женску децу која су потицала из породица интелектуалаца, односно привредника који су, економски ојачани, тражили своје место у социјалном окружењу. Битан помак у женском образовању на простору Војводине, а који је био базиран на општем националном полету, било је оснивање виших девојачких школа. Такође, у другој половини 19. века, девојкама је било омогућено да уписују учитељске школе, што је до тада било доступно само мушкарцима (Стојаковић 2012:23).
Повезивање идеја националног препорода и еманципације жена, које на први поглед изгледа парадоксално, није било карактеристачно само за простор Војводине у другој половини 19. века. (Stojaković). Учесници националних покрета залагали су се за еманципацију, истичући њену важну улогу у ослобођењу земље. Ово се посебно односило на оне земље у Европи у којима је процес формирања нације био у току, попут Пољске, Чешке, Мађарске, Србије. На овим просторима промовисане су идеје, такозваног, релационог феминизма, који је као основну јединицу друштва видео заједницу мушкарца и жене, која није хијерархијски устројена, већ се заснива на комплементарности. Права жена се разматрају у оквирима који акценат и даље стављају на материнске и васпитачке способности жена, кроз које се даље наглашавају, такозвани, женски доприноси развоју друштва (Коларић 2011). На тај начин сами иницијатори борбе за женска права у другој половини 19. века на нашим просторима (међу којима су и женске организације) праве разлику између мушких и женских припадника друштва и њихових функција у политичком и социјалном дискурсу.
Једна од битних карактеристика младог грађаснког друштва било је оснивање различитих слободних организација. Оне су углавном формиране на националној основи, а повезивале су припаднике истих занимања, интересовања и политичких опредељења. Како су организације припадале, такозваном јавном дискурсу, оне су у почетку биле намењене искључиво мушкарцима. Прве назнаке укључивања жена у њихов рад, када је реч o Српкињама на простору Војводине, појавиле су се у оквиру рада националне организације Уједињена Омладине српска. Став Омладине о учешћу жена изнесен је већ 1867. године, а гласио је: „И женскиње по могућству и природном положају своме, треба да помажу постизање задатака омладине српске“. Овакав став представљао компромис између мишљења да жене треба да буду равноправне чланице (које су између осталих заступали Илија Вучетић, Јован Крстић, Владан Ђорђевић) и оног које се заснивало на идеји о природним ограничењима жеснког пола (Божиновић 1996: 32). На инсистирање Илије Вучетића, годину дана касније овај члан статута је измењен и жене формално постају равноправни чланови организације. Међутим, на скупштинама које су уследиле питање активног учешћа чланица поново је разматрано, што указује на чињеницу да је њихово деловање и даље посматрано као посебно, одвојено од „главних“ активности чији су носиоци били само мушкарци. Као главни задаци жена у ширем националном покрету издвајани су васпитачки посао, хуманитарне активности, књижевно деловање и образовање женског подмлатка. У извештају са сéла Омладине одржаном у Будиму 1867. године стоје и следеће речи Илије Вучетића: „Само ако се Срби и Србкиње озбиљно прихвате да народ свој унапреде, ако и Србкиње подпуно схвате, тај свој велики задатак, само тако и никако другче, можемо бити сигурни за успех. Као члан уједињене омладине србске подиже чашу и напија је женским члановима омладине србске, напија је у здравље нашим Србкињама!“ (Застава 1867). Међутим, нису сви чланови делили овакав став по питању укључивања жена у јавну сферу. Неки су били искључиво против било каквог женског ангажмана у Омладини, попут Владимира Јовановића и Лазе Костића, док су они умеренији сматрали да оне треба да имају неку врсту пасивне улоге и да никако не буду изједначене са мушкарцима по питању права и дужности у Омладини. Овакви ставови базирали су се на општеприхваћеним и дубуко укорењеним схватањима о биолошким и психофизичким разликама између мушкараца и жена.
Интересантно је овде поменути и предавање Антонија Хаџића под називом О женском питању, које је одржао 1867. године у Новом Саду. Након приказа положаја жена током историје и у различитим цивилизацијама, предавач се, према новинском извештају, дотакао теме актуленог „женског питања“. Хаџић је овом приликом изнео свој став о једнакости мушкараца и жена, како у физичком, тако и у интелектуалном смислу. Такође, он присутним слушатељкама поручујуе да је образовање једини пут за изједначавање њиховог положаја са оним који имају мушки чланови друштва (Застава 1876).
Од шездесетих година 19. века у већим местима у Војводини почињу да се формирају прва женска удружења, која су омугућила својим чланицама да се организовано и јавно баве, пре свега, хуманитараним радом. Чланство и активна улога у њима била је са једне стране готово једина могућност за деловање жена у јавном дискурсу, а са друге стране простор у коме су могле да репрезентују и потврде свој, односно друштвени статус своје породице. Активности оваквих удружења у почетку су била усмерена на прикупљање средстава за помоћ угроженим категоријама становништва и то кроз организацију разних чајанки, забава, посела и сличних приредби. Нешто касније чланице ових удружења усмеравјау свој рад ка потпомагању образовања и економског осамостаљивања девојака. То су чиниле кроз стипендирање, као и кроз покретање или учешће у иницијативама које су се тицале женских школа. Као и у случају образовања и васпитања, учешће у оснивању и раду првих женских удружења очекивало се пре свега од припадница богатијих и грађански оријентисаних породица. Говорећи о чланицама женских оранизација крајем 19. века Неда Божиновић наводи да већина њих још увек није свој углед заснивала на властитим вредностима, већ на угледу који су у друштву имали њихови очеви и мужеви. Хуманитарни рад, помоћ сиромашнима, рад на општем и стручном образовању сиромашне женске деце и омладине и национални рад, чинили су круг јавног деловања ове генерације жена (1996: 73).
Друштво жена Новосадкиња (1867)
Прва иницијатива за формирање мултиконфесионалног женског удржења у Новом Саду појавила се 1865. године, а потекла је од Марије Томековић Фрадл, супруге градског судије Адолфа Томековића. Како наводи Васа Стајић, о томе је у децембру 1865. године извештавао лист Neusatzer Loкalblatt und Bacskaer Botte (у издању Игњаца Фукса). Марија је позвала све госпође Новог Сада, без разлике вере и народности, на договор ради осинивања добротворне организације, а састанак тим поводом одржан је 16. децембра (Стајић 1951: 340 ). До краја исте године изабрана је привремена управа, коју су чиниле Марија Томековићка, као председница и десет чланица одбора, међу којима и Марија Данила Медаковића, Јустина Кода и Јелена Чавић, док је за секретарку изабрана Хелена Штилер. У јануарау следеће године Томековић и Штилер се обраћају Магистрату са молбом да се статут Друштва жена Новосадкиња ради потврде упути Намесничком већу у Будиму (ИАНС Ф.1 89/1866 П). Међутим, процес усвајања статута прве женске новосадске организације, протегао се све до краја 1867. године. Разлози за то биле су тражене допуне, прилагођавања законским регулативама и додатна појашњења и препоруке. Ови захтеви потицали су од градског начелника, Намесничког већа у Будиму, краљевског комесара и уграског министарства унутрашњих послова То упућује на закључак да је оснивање првог женског удружења изазвало прилично велику пажњу припадника различитих нивоа тадашње власти. И поред тога Друштво већ крајем 1866. године добија дозволу „са вишег места“ да приликом поклада организује томболу чији би приход био уплаћен у добротворне сврхе (ИАНС Ф.1 450/1866 П). Коначно 1867. године Магистрату је предат статут првог женског удружења (ИАНС Ф.1 пол. 4318/186). Тада је истакнуто да је удружење настало са задатком да „поред других добротворних послова, ко главну дужност има оснивање завода за чување мале деце“.
Председница Друштва Марија Томековић напушта са супругом Нови Сад 1868. године, па на њено место долази Фани Филеши, ћерка адвоката Пала Филешија. Након прве деценије заједничког рада, доминантну улогу у друштву преузимају чланице римокатоличке вероисповести. Ердухљељи у својој Историји Новог Сада бележи да Новосадска прва женска задруга 1894. године има 95 чланова, а да је на њеном челу Ангелина Флат (1894: 431). Друштво је 1907. године прославило четрдесет година успешног рада, а својим активним радом издвојиле су се госпођа Тојбнер, госпођа Фишер, сестре Шварц, Ирена Лерер и Ела Херман (Ozer 2008: 12, 13).
Новосадско израелитско добротворно женско друштво (1876)
Новосадске Јеврејке су током првих деценија 19. века активно учествовале у животу своје заједнице кроз ангажовање у раду религиозно – добротворног дрuштва Хевра Кадиша. Њихов рад био је усмерен на помоћ болесним, старим и сиромашним члановима заједнице.
Године 1848. године, предовођене Јудитом Хоровиц, чланице јеврејске заједнице се обраћају Магистрату са молбом за онивање посебног женског јеврејског друштва, које ће деловити независно од других организација (Šosberger 2001: 110). Револуционарне године које су уследиле спречиле су их да тада остваре ову идеју.
Нова иницијатива покренута је 1876. године и тада се оснива Новосадско израелитско добротворно женско друштво, које су предводиле Цецилија Цвибах, Јохана Шварц, Емилија Офнер и Матилда Прелингер. Друштво је приликом оснивања имало 53 чланице. За секретара је изабран Крон Карољи, који ће се на овој функцији задржати дуги низ година. (Isto: 87). Да се на месту секретара женске организације налази мушкарац, било је законски обавезујуће до краја 19. века. Године 1880. на чело друштва долазе Марија Фишер и Бети Ернст, које ће са великим успехом предводити организацију у наредне две деценије. Чланице друштва су имале први запажен јавни наступ 1881. године, када су равноправно са члановима других делегација присуствовале дочеку новоизабраног главног рабина др Игнаца Зис Папа (Isto, 110). У првим деценијама 20. века Друштво су предводиле Еугенија Ернест, која је 1921. године добила статус почасне председнице, и Берта Рот. На челу друштва је извесно време била и Терезија Вајфелд. Чланице друштво су током деценија успешног рада и постојања приредиле бројне забаве, ханука приредбе, „хатан Торе“, чајанке и друге приредбе, често хуманитарног карактера. Током I светског рата Друштво је издржавало војну болницу са јавном кухињом. Свој активан рад у заједници наставља и у међуратном периоду, када је орагнизовало бројне хуманитарне забаве, дечије приредбе и друга културна дешавања. Под окриљем Друштва и Јеврејске општине, у овом периоду, основано је, међу Новосађанима, веома популарно јеврејско забавиште, које је водила Паула Шосбергер. Поводом обележавања педесeт година рада, Друштво је 1926. године објавило књигу „ Историја новосадског јеврејског добротворног женског друштва“. (Isto:111 ).
Новосадска рација и депортација Јевреја обуставили су рад Новосадског израелитског добротворног женског друштва, а његов рад је након II светског рата наставила женска секција Јеврејске општине.
Неформални Женски одбор (седмдесете године 19. века)
У кући Ђорђа и Дафине Нане Натошевић, која је била стециште српске просветне, културне и књижевне елите, у периоду од 1870. до 1880. године деловао је, такозвани, Женски одбор. Радило се о неформалној групи Српкиња које су углавном биле супруге и ћерке интелектуалаца који су се окупљали у дому Натошевићевих, а предводиле су их Дафина Нана Натошевић и Савка Суботић. Чланице овог неформалног удружења успешно су спровеле неколико важних просветних и хуманитарних акција. Године 1874. прикупиле су новац за објављивање Певаније Јована Јовановића Змаја и уприличиле прославу поводом 25 година књижевног рада познатог песника. У време српско – турских ратова, 1876. године, чланице су, опет у кући Натошевећа, организовале прикупљање помоћи за српске рањенике.
У контексту овог текста, ипак се као најзначјнији подухват Женског одбора издваја покретање иницијативе за отварање српских виших девојачких школа у Војводини. У Новом Саду, 18. маја 1870. године девет угледних грађанки упутило је Сабору апел за оснивање виших девојачких школа. У њему се између осталог каже: „…Док наша браћа Срби имају свакојаких завода за нижу и вишу просвету, имају штипендија и других добротворних заклада, ми Српкиње немамо ни једнога народнога завода, у коме бисмо се просвећивале и за српске матере одгајале, да би се достојне свога народа показале…Неколико нас Српкиња подижемо дакле свој глас у име свију Српкиња и молимо српску своју браћу: да нам оснују вишу српску школу, у којој ћемо се одгајати за посвећене и добре српске матере, па да им одгајамо и добре синове. То је сва наша еманципација, коју од вас захтевамо!“ (Чурић 1961: 13, 14). Потписнице апела биле су: Софија Пасковић, Јустина Кода, Ана Демалић, Ана Павловић, Јулијана Радовановић, Анка Милетић, Јелена Поповић, Александра Маринковић и Савка Суботић. На заседању Сабора 1871. године усвојен је предлог за подизање „више школе за изображење женскиња“ и то у Новом Саду, Панчеву и Сомбору. Годину дана касније донета је Уредба о српским вишим девојачким школама, која је добила одобрење Краљевског угарског министарства богочасти и јавне наставе. Српска православна црквена општина у Новом Саду саставила је заветно писмо којим се обавезала да ће током те године обезбедити просторије, намештај и наставна средства за Српску вишу девојачку школу, која je започела са радом 13. децембра 1874. године (Исто: 14 – 18). Након оснивања Школе Одбор наставља са подршком њеног рада кроз организацију забава у корист прикупљања средстава за библиотеку и набавку учила, као и за осинавање фонда саме школе.
Из дела текста обраћања оснивачица Српске више девојачке школе, потпуно се јасно ишчитавају друштвено прихватљиви оквири женског образовања и јавног деловања у последњим деценијама 19. века. Са друге стране, Вишу девојачку школу ће у наредним деценијама похађати младе жене које ће донети један нови правац у деловању женских организација у првој половини 20. века.
Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња(1881)
Добротворна задруга српкиња новосаткиња проистекала је из поменутог неформалног Женског одбора. Први договори око формирања званичне организације наступили су 1880. године, а као примери послужиле су тада већ постојећа женска друштва – Добротворне женске задруге у Великој Кикинди и Бечеју, као и Београдско женско друштво. Правила (статут) новоосноване Добротворне задруге српкиња новосаткња одобрена су у марту 1881. године. За председницу је изабрана Софија Дунђерски, за подпредседницу Дафина Натошевић, а за перовођу госпођица Милица Милетић (касније удата Томић). Међутим, како је за перовођу морао бити изабран мушкарац, о чеми је већ било речи, на ту функцију је постављен Аркадије Варађанин, управник Више девојачке школе. Приликом оснивања Задруга је имала 197 редовних чланица и 25 потпомажућих чланова, међу којима су били и мушкарци. Од 1883. године Задругу је наредне две деценије предводила Јулка Радовановић (Врађанин 1906: 14 – 22).
Током вишедеценијског постојања чланице Задуге су одржале бројне хуманиратне акције са циљем прикупљања средстава за сиромашу децу, удовице, самохране мајке и уопште социјално и еконмски угрожено становништво. Године 1892. основале су и финансирале забавиште у Новом Саду.
Важна мисија друштва била је помоћ у школовању и економском осамостаљивању младих жена. Тако су кроз стипендирање омогућиле школовање младих девојака за позиве учитељице, васпитачице, трговкиње, за област ручног рада и занатства. Међу стипендисткињама Задруге била је и Корнелија Ракић, прва образована лекарка на овим просторима (Исто: 44).
Године 1884. организовале су Прву изложбу народних и вештачких рукотворина у Новом Саду. На изложби је било приказано чак 3302 предмета које су ручно израдиле Српкиње са простора читаве тадашње Аустроугарске (Исто: 57). Задруга је издавала и свој лист Женски свет.
Током Првог светског рата, бројне чланице су бринуле о рањеницима и болесницима у привременим болницама. Од 1920. године па све до почетка Другог светског рата, када Задруга престаје са радом, на њеном челу се налазила Зора Вучетић Стефановић.
Огранак друштва Марија Доротеја(1891)
Огранак друштва Марија Доротеја у Новом Саду, 1891. године основала је Адел Немешањи. Немешањи се од 1884. године налазила на месту управнице Мађарске краљевске државне грађанске девојачке школе у Новом Саду, као прва жена на овој функцији. Убраја се међу водеће педагоге у Угарској, а аустријски цар и угарски краљ Франц Јосиф I одликовао ју је 1913. године златним крстом. Схватајући важност међусобног повезивања и образовања наставничког кадара у тадашњим женским школама, она оснива поменути огранак који је окупљао новосадске учитељице и наставнице. Постојање овог друштва забележио је Ерухељи у Историји Новог Сада, наводећи да оно броји 101 чланицу, које се недељно окупљају у Државној грађанској девојачкој школи (1894: 434).
Кола српских девојака(око 1900)
Током осамдесетих и деведестих година 19. века Српску вишу девојачку школу у Новом Саду похађале су, између осталих, и ћерке познатих интелектуалаца и виђенијих грађана Новог Сада – Зора Вучетић, ћерка Илије Вучетића, Анђелија Сандић, ћерка професора Александра Сандића, Јелисавета Барако, ћерка познатог новосадског трговца Стевана Барака, Милка Политова, ћерка Михајла Полит Десанчића, Јелена Чавић, ћерка књижара Косте Чавића, Невена Јовановић, ћерка сенатора Димитрија Јовановића, Даница Јовановић, ћерка професора Милана Јовановића, Емилија Адамовић, ћерка Александра Адамовића и Даринка Милутиновић, ћерка Косте Милутиновића. Многе од њих ће крајем последње деценије 19. века чинити неформалну организацију Коло српских девојака, својеврсни подмладак Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња.
Године 1896. године неке од горе наведених девојака, предвођене младом Зором Вучетић, учествују у орагиназији добротворног Базара са игранком Задруге. Коло је приређивало и мање музичке догађаје на којима су наступале чланице, а који су имали хуманитарни карактер. Тако је у њиховој организацији 1901. године одржан концерт са игранком, а у корист Српског народног позоришта, а затим и Девојачко вече са игранком чији је приход био намењен издржавању српских основних школа у Будимској епархији. Поред хуманитраних активности, чланице су на својим састанцима читале књиге и слушале, за ту прилику, организаована предавања.
Чланице Кола српских девојака су се, у статусу потпомажућих чланица, припојиле Добротворној задрузи српкиња Новосаткиња (Варађанин 1906: 31)
Неформална организација Девојачко удружење за изображавање у српском духу (1893)
Године 1893. године неколико новосађанки сличних година, чије су породице биле у блиским пријатељским односима, основале су неформално друштво Девојачко удружење за изображавање у српском духу. Групу су чиниле Зора Вучетић, Невена Јовановић, Даница Јовановић, Емилија Адамовић, Љубица Стефановић и Јелисавета Барако. У Музеју града Ново Сада сачувана је књига записника са састанака овог удружења који су се одвијали у домовима чланица током 1893. и 1894. Године (МГНС КИ-344).
Као гости предавачи учествовали су гимназијски професори, књижевници и теоретичари Бранислав Станојевић, Благоје Бранчић, Младен Миловановић, Јован Грчић и Тихомир Остојић. Теме предавања су се кретале у оквирима националне историје и књижевности, веронауке и основа филозофије. Акценат је био на идејама просветитељства, народној епској књижевности и делима српског романтизма омладинског доба. Чланице удружења су се упознавале са радом и књижевним остварењима Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, Петра Петровића Његоша, Лазе Костића и Ђуре Јакшића. Други важан сегмнет предавања било је упознавање са, такозваном, женском књижевноћу, као и са знаменитим женама из националне историје. Читале су се песме Милице Стојадиновић Српкиње, али и књига Путовање по словенским земљама Турске Европе, британских ауторки А. П. Ирби и Џ. М. Макензи. Тема једног од састанака било је предавање Лазе Костића О женским карктерима у српској народној поезији, које је одржао у Бечком научном клубу 1877. године. Чланице су читале и дело Лујзе Ото Петерсон Домаћи Геније, у преводу Данице Чакловић. Ипак и даље доминатан став друштва и средине по питању женских права најбоље осликава предавање о емаципацији које одржао Благоје Бранчић. Он је био мишљења да је тадашњи положај жене неупоредиво бољи у односу на претходне епохе, посебно у сегменту образовања, али је истовремено био велики противник изједначавања жена и мушкараца када је реч о политичким правима. За то наводи три разлога: физиономија јер је женин „најглавијији задатак бити мати“, псхилошки фактор, где истиче наглашену женску осећајност, и на крају ремећење друштвеног система до којег би, по његовом мишљењу, дошло изједначавањем ових права. Исти став износи и Димитрије Мита Петровић у књизи Девојачки свет, са којом су чланице удружења такође биле упознате кроз једно од предавања Јована Грчића. Избор тема и литературе која су читале чланице Девојачког удружења рефлектују ширу појаву повезивања идеја националног препорода и емаципације жена. Припадници тадашње генерације српске елите, полазили су од идеје да је основа народног препорода образовање и то како мушке, тако и женске деце, али са битном разликом у циљевима њиховог школавања. Женско образовање је посматрано у контексту општег културног напретка, док су његови стварни домети остајали у оквирима задовољења потреба добре васпитачице и саговарнице у стриктно породичном окружењу. Женски узори из епске народне књижевности и националне историје имали су за тадашње заговорнике умерене емнаципације задатак да помогну изградњу идентитета младе Српкиње као пожртвоване мајке и супруге.
У првој половини 20. века свој рад наставиће све наведене женске организације хуманираног типа, које су биле етнички и вероисповедно одређене. Овом типу организација прикључиће се Добротворно евангелистичко удружење „Табита,“ (Јеванђеличка женска задруга), основано 1903. године, Женско мађарско добротворно друштво, а нешто касније и Удружење Чехословачких жена.. Године 1925. новосађанка Јeленa Кон покренуће рад екуменске хуманитарне организације Кора хлеба и дечије обданиште.
Поред деловања ових, пре свега, хуманитарних удружења, у првим деценијам 20. века у Новом Саду почеће са радом и женске организације другачијег профила. То је у првом реду била Женска читаоница Посестрима, основана 1910. године, захваљујући иницијативи и деловању Милице Томић. Крајем друге деценије основано је Коло напредних женскиња, које ће касније прерасти у Матицу напредних жена. Године 1929. настаје Женско музичко удружење, предвођеномузичаркама Видом Вулко Варађанин и Милицом Моч.
Литература:
Божиновић, Н., 1996. Žensko pitanje u Srbiji: u XIX i XX veku. Beograd: ‘Devedesetčetvrta’; ‘Žene u crnom’.
Варађанин, А., 1906. Споменица двадесетпетогодишњег рада Добротворне Задруге Српкиња Новосаткиња: 1880-1905. Нови Сад: штампарија Српске књижаре браће М. Поповића.
Ердујхељи, М., 2002. Историја Новог Сада. Нови Сад: Дијам-М-прес.
Стајић, В., 1951. Грађа за културну историју Новог Сада. Нови Сад: Матица Српска.
Стојаковић, Г., 2012, Милица Томић, феминистичко наслеђе које траје, у Часопис Жена Милице Томић, каталог изложбе, Нови Сад : Музеј града Новог Сада.
Чејни, Д., 2003. Životni stilovi. Beograd: Clio.
Čurić, R., 1961. Srpske više devojačke škole u Vojvodini. Novi Sad: Matica srpska.
Šosberger, P., 2001. Novosadski Jevreji: iz istorije jevrejske zajednice u Novom Sadu. 2. prošireno izd. Novi Sad: Prometej.
Milica Stojadinović Srkinja, (1828-1878) crtež prema arhivskoj fotografiji
Saradnica Vuka Karađžića, cenjena u krugu romantičara Đ. Rajkovića, Njegoša a njen rad je pomagao i knez Mihailo. Prikupljala je i narodne umotvorine, a u svom dnevniku pominje narodne pevačice od kojih je beležila narodnu poeziju: slepa Jela, Pava, Kata, Ruža, Ana i Anđelija.
Bavila se i prevođenjem Getea i Balzaka.
Nјen dnevnik je imao 433 pretplatnika i to u Beču (200), Budimu (20), Beogradu (84), Šapcu (20), Vukovaru (40), Karlovcima (49) i u Mitrovici (20).
Delo Milice Stojadinović Srpkinje je imalo veoma dobru recepciju i bila je inspiracija mnogim autorkama od početka XX veka, pa do savremene književnosti.
Ustanovljena je nagrada u čast njenog rada i imena, a dodeljuje se u okviru manifestacije Milici upohode Centra za kulturu “Miloš Crnjanski”.
dela:
Pesme (1850), Pesme , knjiga 2 (1855), U Fruškoj gori 1854. (1861), U Fruškoj gori 1854. sv.2 (1862), U Fruškoj gori 1854 sv.3 (1866), Pesme Milice Stojadinović (1869)
Milica Stojadinović Srpkinja, gravura
Izbor iz dela Milice Stojadinović Srpkinje
KAD SE NEBO MUTI
Kad se nebo muti, ne kaže zašto,
Nit rosna kiša rad koga pada,
A srce moje da kaže na što
Što ono samo zna za se sada?
Ja zar da kome čuvstva izjavim?
Ta pre ću mrtva da se utajim!
Skriva se zemlja pod pokrov noći
Dok zvezda trepti na nebu sjajna.
A zaves srca zar treba poći
Da snimim? čuvstva i javim tajna?
Nek tuga, radost, u njem’ počiva:
A tajnu nebu tek nek ne otkriva.
U podne, il veče života svoga
Potuži svaki na zemlji ovoj.
I ja bi glasa imala toga
Ko mnogi pesnik u pesmi svojoj;
Al da mi sudba zar bude javna?
Та pre će primit zemlja me tavna.
U Fruškoj gori 1854.
Maja 4. jutrom rano
Kad sam u Beč polazeći preko bregova Fruške gore prešla, onda se nije nigde ni pupoljka zelenog videlo, svud bijaše tamno i-neveselo, a sad:
Svaka s grana već zeleni, Glas tičice na sve strane
Svud veselo cveće cveta; Kroz zelenu čuje s goru,
Priroda sva srce pleni! Svaka s svoje hiti grane
Šta je lepše ovog sveta? Da pozdravi letnju zoru.
Nastalo je već proleće, Oj zorice lepa letnja,
Nit se gdegod mrazi bele Ja te suzom, ah, pozdravljam,
Svud se rosom krepi cveće Zašto? Nek ta pesma ne zna,
Sve do sunca, noći cele Sa kojom se tebi javljam.
Samo jedan više svega
Pred kojim ja ovde stojim-
On zna,-k Njemu srce bega,
Njemu ovo smerno pojim.
Docnije
PISMO JEDNOME PESNIKU
Vi ste meni jedanput pisali, kad u Grčku i Carigrad odete, imaćete dosta predmeta o kojima ćete mi pisati. Vaše obećanje od tolike mi je važnosti, da se radujem što mi se dala prilika podobnim vas zadužiti.
Jednog lepog prolećnjeg jutra rađalo se sunce od onog kraja gde se Avala plavi, a parna kola presecala su zmijevidno poljane požunske k Beču, na njima ja sam se udaljavala. U jednom odelenju kola bili smo: moj najstariji bratac i njegova ljuba, jedan Srbin trgovac i jedna Srpkinja, svi Sremci. Sve njih lepa zora razbudila nije, samo su moje oči gledale kroz otvoren prozorčić onamo otkud sunce dolazi — gde su naši kraji. Tu mi neki rod tuge srcem ovlada.. Preda mnom se talasalo žito, i bregovi visoko su se dizali, kao i u našem podnebiju, ali je ipak stran obraz bio, koji udaljene samo većma svoga kraja seća, tako i ja čisto se bolno sećam ostavljena domaćih bregova, koje će priroda krasotom uviti, a ja daleko biti; pak se setim i moga srednjeg brata u Ameriki daljnoj, kako i njega možda tako slika kakva opominje na domaće kraje; i kao što je nežno čuvstvo lako ražaliti, suze su moje tekle, a živo uobraženje donese mi glase tugujućeg brata:
Oj gorice čarna, Kao da sam došao
Ti me varaš marna U rošen kraj ušao,
Sa tvojim jelama, I tu ću da počivam,
Mirisnim lipama. Svojim se odzivam.
Jele ja poznajem, Ne poznajem glase
Ali ne poznajem Što se ore tuda,
Tebe zemljo nova Jedva znam i za se
Iz mlogih stanova Kad je tuđin svuda.
U tom se digne žubor putnika, da se toronj sv. Stefana vidi, koji je sve vidniji bivao; a kod mene jedno čuvstvo zamenjavalo drugo. Ja nežno pomislim: Mina! tvoja prijateljica se približuje! Naskoro zatim zazvonim ja na jedni vrati, i ne pazeći na reči služavke poletim na poznata mi vrata k Mini u sobu, — koju nađem u sali već, gde kod prozora sedeći jutrenji čas svojoj krasnoj veštini — živopisanju posvećuje. — Mina! Milice! — začuju se po sali naši glasovi nepritvorne radosti, kojom se davno neviđeni prijatelji pozdravljaju. „To će biti Milica“ ču se opet u drugoj sobi, i vrata se otvoriše, i Minina majka raširi na mene ruke s rečma: „A gle moje kćeri iz Fruške“! „Ovamo ovamo“! vikne starac Vuk. I to vam bijaše pravi prijateljski doček — Ja ostanem njin gost za sve vreme bavlenja u Beču, a moj brat i snaha uzmu kvartir u komšiluku.
Vi znate da Beč ima premlogo predmeta koji su kadri razum čoveka zanimati, samo kad čovek za takve predmete čuvstva ima; jer mlogi, ako te predmete i vide, ipak im od očiju dalje ne idu. — A mnogi opet vide Beč, ali im nije do toga da znadu kakve sjajne znamenitosti njegovi srećni zidovi skrivaju. Ja da sam ih tražila, to ćete vi i bez mene znati, a vama da ih kazujem bilo bi rđavo povtoravanje onoga što ste vi iz knjiga pocrpili i očima viđeli. Moje će pero za vas druge predmete potražiti.
Prvi dani bavlenja u Beču protekli su ponajviše u polaženju poznatih i u gledanju priprema za doček carske neveste, koju sam takođe viđela pri njenom svečanom ulasku u Beč prvi dan našega Uskrsa, koja je tako lepa i umilna, u proleću dana svojih, te je kao i prolećna ružica: svakog obajava koji je pogledi. Na svadbi cara i velikog vojvode ovostranskih Srba bio je i udaljeni knjaz otečestva vašeg sa svojom lepom tuđinkom ljubom. Knjaz je bio obučen u krasnom od zemlje i naroda svoga. — Posle venčanja bilo je prdstavljanje, i sve velikaše predstavi carici ober- sthofmajster, a knjaza i knjaginju Obrenovića sam car. — No ja sam prešla čak k večeru jednoga dana kom sam i živila, pa prešla na predmete koje mojim očima viđela nisam, — dakle, dopustite da se k jutru vratim.
O, to vam nije bilo lepo jutro našeg podnebija, se sunce iza brega rađa i rosno cveće osijava, biše tamne visoke zidine, koje su zaklanjale i sunce, pa po toj tamnoj ladovini išle smo, Mina i ja u rusijsku kapelu na liturgiju. — Iz crkve odemo posetiti poznatog nemačkog pesnika i prevoditelja naših narodnih pesama dr Frankla, no ne nađemo ga doma, a ni ljubu mu, već ostavimo naše karte. — Taj je dan bilo ladno, a meni oko srca moga još ladnije, beše naš praznik, naše Voskresenije, a ja udaljena od moga naroda, od moje kuće, gde se radosti punom reči „Hristos voskrese“! svi pozdravljamo. — posle podne nismo nikud izlazile. Mina je živopisala, a ja sam čitala knjigu neke nemačke spitateljke, Diringsfeld, za koju mi Mina kaza da je Dalmaciji učila godinu dana srpski i na glas smrti materine vratila se sa svojim mužem u domovinu, kad je i srpskog literatora Vuka pohodila. Čitajući njeno sačinenije, divila sam se duhu njenom i MISLIMA ženske glave. —
Drugo veče, treći dan našega Uskrsa, bila je varoš divno osvetljena i ulice pune sveta, da je čovek morao paziti da ne bude udavljen. Mi to veče imasmo u poseti čestitog vladiku slavne Dalmacije sa valjanim protisinđelom Petranovićem. Počem oni odu, pođemo i mi, gospođa Vukova, Mina, moj brat, sna i ja, gledati osvetlenje, u kom se oduševlenje bečkih građana prema svome vladaocu ogledalo. Kuća barona Sine osvetlenjem se odlikovala i meni najviše u pameti ostala, jer sam se tu od društva moga izgubila bila, kad smo hteli na drugu stranu sokaka preći, i kako smo se jedno za drugo držali, pa mene gurajuća se svetina od tog lanca otkine i podaleko sobom odvuče. Srećom izbavim se, ali jao! od mog društva nikoga, a veče, svet stran, — sokaci nepoznati, — čisto se zgrozim od stra šta ću. Onda mi kao munja proleti misao da se vratim od kuda smo otišli, i Bog milostivi dade te smo te srećne po mene misli svi bili. Kad ja tamo, a oni svi stoje pred Sininom kućom, pa se poplašeno obziru od kuda će me viditi. S njima stajaše jedan sekretar sa svojom suprugom, s kojom se usred tih talasajućih se gomila radosno pozdravim, jer me ti tuđinci za čudo rado imaju (još kad sam prvi put u Beču bila, poznali smo se, a onda su i čuli da sam došla, i vidili se sa mnom; jer ih nismo prije doma našli, a nismo hteli ostavljati naše karte). — Posle su mi govorili da im s.. budem, ali moje srpsko srce nije moglo na taj predlog pristati, jer nema ovaj svet ni titula ni blaga za koje bi’ ja otpadnica od mog roda bila, pa ma moja budućnost tako sumorna u mome narodu bila, kao što će i biti.
Sutradan dobijem ja pismo s jednom knjigom od dr Frankla. U pismu žali se što ga je vila pohodila, a on doma ne bijaše, i što on nju sad potražiti ne može, jerbo je bolestan; a knjigu da mi šalje zato što nosi ime slavenske knjaginje Libuše i što moja prijateljica u njoj rolu ima. —
Petnajstog tek odem sa g. Vukom kod njiovih knjažeskih Svetlosti. Knjaza nađemo u jednoj sobi punoj knjiga, gde je g. Vuk mislio da ćemo i knjaginju zastati; no ona veće beše otišla u svoje sobe. Kod knjaza smo dugo sedili i razgovarali, i mogu vam kazati da se iz Mihailovih reči poznaje srce u kom ni vreme ni udaljenost nije mogla čuvstva prema svome rodu i domovini oslabiti, a mutni pogledi izdaju da bi to srce tamo, gde ga je majka u kolevci nijala i otkud ga je ljuta sudbina otrgla. — Na jednom stolu stajala je jedna gomila knjiga, a najgornja beše — Pesme M. S. Srpkinje. —
(Милица Стојадиновић Српкиња, У Фрушкој гори 1854, Просвета, Београд, 1985)
Богатима на овом свету заповедај да се не понесу и не уздају у богатство пропадљиво, него у Бога, који нам све даје изобилно за ужитак. Нека чине добро, нека се богате добрим делима, нека буду подашни, љубазни и нека тако себи сабирају добар темељ за будућност, да приме живот вечни. Тим. 6. 17-19.[1]
Појам „добротворка“ односи се на жену која је поклонила или завештала неку вредност (у новцу, личном раду и добрима) у корист неког општег циља (хуманитарни, просветни, духовни). При том сам у обзир узела могућност да је завештање учињено: а) у новцу или добрима; б) сопственим средствима и личним радом у оквиру женске или неке друге хуманитарне или просветне институције; ц) личним радом и прикупљеним средствима у оквиру хуманитарне или просветне институције. Намера ми је била да направим одабир биографија тако схваћених добротворки у српском народу у периоду од половине 19. до почетка Другог светског рата. Определила сам се да дам предност биографијама жена које су своје дело заокружиле до Првог светског рата. Трудила сам се да дам примере доброчинстава и са простора где је живео српски народ ван савремених граница Републике Србије. Међу женама које сам у овом раду издвојила као значајне добротворке биће и оних које рођењем нису припадале српском народу, али нас и данас њихово дело обавезује на вечну захвалност и поштовање.
Ослањала сам се на истраживање које радим већ више од десет година о знаменитим женама Новог Сада и женском активизму северно и јужно од Саве и Дунава од краја 19. века до 1953[2] (Стојаковић 2001; Стојаковић 2002; Стојаковић 2005; Стојаковић 2006; Стојаковић 2007; Стојаковић 2008; Стојаковић 2009; Стојаковић 2010; Стојаковић 2011). Важне податке сам нашла у књигама: „Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас“(Сарајево, 1913),„Женско питање у Србији у XIX и XX веку“(Београд, 1996) „Жена у историји српској“,Мите Ђорђевића (Нови Сад, 1912) и женској штампи на српском језику: Женски свет (Нови Сад, 1886-1914), Домаћица ( Београд, 1890-1914),Жена (Нови Сад, 1911-1914), Календару Женски свет (Земун, 1910).
У уводу сам дала информације о друштвено-политичком контексту у коме су жене живеле и радиле да би се схватили домети њиховог деловања, и да бих објаснила чињеницу да је највећи број добротворки у српском народу, током 19. века, био у Војводини.
Женске организације јужно и северно од Саве и Дунава током 19. и почетком 20. века биле су темељне добротворне институције чије су чланице хуманитарним радом, новцем и добрима помагале, издржавале и школовале генерације угрожених људи. Овакав вид добротворства се неправедно занемарује, или се само приказује кроз биографије утемељивачица организације. Обично се изостављају напори великог броја чланица које су сопственим радом одржавале живот организација, а хуманитарном раду дале мере које данас не памтимо (број акција и имена људи, жена и деце којима је ублажена патња, или омогућено школовање). Многобројне, често безимене, чланице добротворних женских организација бринуле су о најугроженијим категоријама друштва (сиромашни, деца без родитеља, удовице, болесни, хендикепирани), а често су омогућавале живот у ратом и глађу погођеним областима. Добротворне женске организације су биле живи организми, које сам у овом раду уписала међу добротворке, равноправно са њиховим оснивачицама. Као најзначајније издвојила сам: „Велико Кикиндску Добротворну Задругу Српкиња“[3] (1873), „Београдско Женско Друштво“ (1875) и „Добротворну Задругу Српкиња Новосаткиња“ (1880). Уз биографије наведених организација дала сам и кратке биографије њихових оснивачица и најзаслужнијих чланица. Издвојила сам следеће добротворке: Нину Петровић („Велико Кикиндску Добротворну Задругу Српкиња“), Катарину Миловук („Београдско Женско Друштво“ и „Српски Народни Женски Савез“) и Дафину Нану Натошевић („Добротворну Задругу Српкиња Новосаткиња“). Посебно сам издвојила биографију Савке Суботић, почасну председнице свих српских добротворних задруга и друштава укључујући и оних у Америци. Биографија Савке Суботић, прве председнице Кола српских сестара (1903-1905) и „Српског Народног Женског Савеза“ биће омаж свим безименим женама које су сопствени рад, љубав и елан уткале у безбројна доброчинства у корист сопственог народа. У корпус биографија оснивачица просветних друштава даћу биографије добротворки „Друштва Светог Саве“ у Београду: Ленке Бељинице, Катарине Барловац и Анке В. Вуковић.
Међу добротворкама, оснивачицама сопствених организација и институција одабрала сам оне за које сматрам да су имале велики значај не само за српски народ, већ и за људе свих заједница које су живеле на простору где су те институције, или организације радиле. Одабрала сам биографије: Adeline Pauline Irby, Јелене Кон i Katherine Steward Macphail. Међу добротворкама које су основале институције, а затим прикупљале средства за њихов рад даћу биографије: Даринке Грујић Радовић и др Драге Љочић.
Међу добротворкама које су дале значајне донације, у новцу и (или) добрима којима су лично располагале, за опште циљеве (хуманитарне и просветне) издвојила сам биографије Јевросиме Лакетић, Еуфемије Јовић, Марије Трандафил, Софије Пасковић, Софије Сосе Голупске, Јулијане Обрадовић, Јованке Фуфић, Марије Јакшић, Стаке М. Пејић и Анастасије Наке Спасић.
Законски положај жена као услов за добротворство
У српском народу који је током 18. и 19. века био расут у две империје, Хабзбуршкој монархији[4] и Османском царству, а јужно од Саве и Дунава имао и сопствену државу[5], еманципација жена имала је различите развојне облике, динамику и домете. Ово је важна чињеница која се мора узети у обзир када се говори о мало познатом феномену – великом, може се рећи непрегледном, броју добротворки у српском народу, нарочито северно од Саве и Дунава. Основ за давање новца и добара у хуманитарне сврхе је да жена поседује имовину да би могла да чини доброчинства и да има избор у односу на активност у јавној сфери.
Жене су, јужно од Саве и Дунава, током 19. и почетком 20. века, биле у неповољнијем законском положају у односу на жене у Хабзбуршкој монархији. Законодавство у Краљевини Србији је искључивало женску децу из наслеђа, те ако би отац умро без тестамента, браћа би имала обавезу да „пристојно удоме“ сестру. Појам „пристојног удомљења“ није јасно дефинисан, а у пракси се тумачио углавном у корист браће. Зато се на III Конференцији „Српског Народног Женског Савеза“, одржаној у Београду 3. октобра 1910. расправљало о предлогу за измену „неких чланова закона о праву наследа женске деце“ (Домаћица 1910, бр 12: 14-16). У расправи је закључено да је женској деци, поред права на наслеђе, ускраћено и право на образовање, какво је омогућено мушкој деци.
Делегаткиње, на челу са председницом, Катарином Миловук, сматрале су да треба најпре да се боре за права у вези са наслеђем женске деце. Помаци који су прављени били су резултат упорне и дуготрајне борбе, која често није могла да утажи превише легализованих „вапијућих неправди“ према женама. (Домаћица Београд 1910. бр 12: 14-16).
Право на наслеђивање, упављање сопственом имовином и право на школовање су тековине које су најпре користиле Српкиње у Хабзбуршкој монархији, а које су допринеле да се међу њима појави велики број добротворки.
Од 1894. у Војводини као делу Краљевине Угарске у саставу Хабзбуршке монархије на снази је био угарски Грађански закон, који уводи категорију грађанског брака (1896) што значи да је био могућ брак између особа различите вере, с тим да су у случају спора надлежност имали државни судови.
Угарско законодавство стављало је жену у далеко повољнији положај, него што је то био случај код аустријског Грађанског законика. Резултат повољнијих друштвених и политичких прилика северно од Саве и Дунава, које су се очитовале и у законски повољнијем положају жена, била је појава великог броја добротворки и по нека самостална привредница. То доказује и текст Јулке Срдић-Поповић под називом „Српкиње добротворке“ објављен у књизи „Српкиња њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас“ где преовлађују Војвођанке(Сарајево, 1913: 87-88).
Први камен темељац женског добротворног рада је располагање имовином у новцу и добрима. Други важан темељац су друштвено конструисане улоге које су жене имале у друштву током 19. века. Простори њиховог деловања нису били широко постављени. Још увек су ретко чињени кораци ван породичног круга. Подржаване женске улоге у јавној сфери крајем 19. века су биле организовање женских хуманитарних, ређе просветних организација (задруга). Најмасовније и за друштво најприхватљивије биле су хуманитарне организације као што су у Војводини били Друштво црвеног крста, Добро срце (Jó szív)[6] добротворне задруге, а у Србији женска добротворна друштва.
Добротворне женске организације – темељ женског хуманитарног рада
Задруге Српкиња на подручју Хабзбуршке монархије најзначајније су институције организованог деловања српских жена крајем 19. века. У почетку, основне делатности женских задруга су биле брига за сиромашне, незбринуте и напуштене људе. Касније се установљавају специфичне задужбине или фондови којима се помаже сиромашној и напуштеној женској деци, фондови за школовање даровите женске деце, а забележено је и постојање азила за старице, као и дечјег забавишта за сиромашну децу. Мало је позната чињеница да су женске организације у Хабзбуршкој монархији (па и женске организације Српкиња) била добро организована, а често и богата предузећа. Постојао је јасан систем хијерархије (чланице, потпомажуће чланице, добротворке и добротвори) и план у вези са трошењем средстава. Сваке године завршни рачун организације, уз извештај о раду, јавно су публиковани у женској и другој штампи. Добротворне задруге Српкиња су своје извештаје слале уредништву новосадског Женског света, па се овај месечник може сматрати ризницом података о женском хуманитарном, просветном и активистичком раду у пероду од готово три деценије. Српкиње у Хабзбуршкој монархији нису предњачиле у оснивању посебних организација, али су преузимале и развијале корисна искуства својих суграђанки других вера и нација. Прва женска задруга Српкиња основана је у Великој Кикинди.
„Велико Кикиндска Добротворна Женска Задруга“основана је 1872. Како је на полеђини Устава удружења[7] записано међу чланицама је било „73. Српкиње и 38. осталих чланица“, а затим је дошло до спора око употребе језика тако да су се чланице новооснованог удружења раздвојиле у посебна друштва: „Велико Кикиндску добротворну Задругу Српкиња“ и „Велико- Кикиндско Женско Удружење `Humanitas` (Nagy- Kikindaer Frauenwohlthätigkeitsverein Humanitas)“ (Стојаковић 2010: 6-7). Кикиндска задруга Српкиња је била прво удружење Српкиња које је континуирано радило до почетка II светског рата.
„Велико Кикиндска Добротворна Задруга Српкиња“ започиње са радом 1873. заслугом Нине Петровић која је била све до смрти 1908. на њеном челу (Стојаковић 2010: 8-9). На месту „начелнице“ заменила ју је Сида Пачу. Године 1908. Задруга је имала „9 добротвора, и 90 редовних чланица“, а имовину су чиниле кућа у власништву у вредности 7.663,67 круна (К) у којој је радило забавиште и готовина у износу од 18.993,59 К. (1910. је то било око 3.700$[8] ) Задруга је поред забавишта (1. мај 1891), основала и издржавала „раденичку школу“ за девојке. После велике изложбе женских рукотворина у Новом Саду 1884, на којој су Великокикинђанке имале „целу једну дворану“ Задруга је основала „српску ћилимарску школу“. „Велико Кикиндска Добротворна Задруга Српкиња“ је приступила „Савезу Српкиња (као задруга)“ основаном 1910. а од власти признатом савезу 1911. Године 1938. Задруга је у власништву имала две куће у центру Кикинде: на углу тадашњих улица Вука Караџића и Николе Пашића и у Вилсоновој улици (Стојаковић, 2010: 8).
Године 1875. у Београду је основано „прво српско Женско Друштво“ (Божиновић 1996: 66). За 1910. капитал „Београдског Женског Друштва“ износио је 25.395 динара. Исте године преко благајне прикупљено је 43.104 динара, а издато 5.850 динара (Жена, Нови Сад 1911: 317). Дом „Београдског Женског Друштва“ изграђен је 1926. а налазио се у Балканској број 17. „Српски Народни Женски Савез“ формиран је 1906. а чиниле су га следеће организације: „Београдско Женско Друштво“, „Друштво Кнегиња Љубица“, „Коло Српских Сестара“, „Јеврејско Женско Друштво“ и „Дом Ученица Средњих Школа“. Организацијом су руководиле Савка Суботић и Катарина Миловук (Лазаревић 1929: 89).
„Добротворна Задруга Српкиња Новосаткиња“ основана је 1880. Према подацима које је оставио Аркадије Варађанин новосадска задруга је 1908. имала: „… 196 редовних чланица и 32 потпомагачице.. своју кућу на спрат у вредности од 40.000 К и у готовини 20.121,39 К … и Фонд Ђорђа Ф. Недељковића од 11.581,86 К, за одело сироте школ. деце и на огрев сиротињи“(Календар Женски Свет 1910: 99) (Стојаковић 2005: 3).
Значајне тековине новосадске задруге биле су: оснивање првог српског забавишта 1892, покретање иницијативе за оснивање завода за образовање „српских забавиља“, покретање иницијативе за формирање Савеза добротворних задруга Српкиња на простору Аустроугарске и Босне и Херцеговине (основан1921) и финансирање Женске занатске школе, покретање и финансирање часописа Женски свет – женског месечног часописа који је излазио 28. година. Ова Задруга финансирала је школовање прве новосадске лекарке Корнелије Ракић, европски славне оперске певачице, Султане Цијук и прве новосадске професионалне фотографкиње, Тинке Стакић (Стојаковић 2001: 28).
Застава, Нови Сад 6 (19). октобар 1909.
Новосадски Женски свет, у броју од 1. марта 1906. у тексту „Женска удружења у Срба“ доноси попис[9] свих друштава у Хабзбуршкој монархији:
„У Угарској имамо 22 Добротворне и Просветне задруге и то: у Вел. Кикинди, Вел.
Бечкереку, Тур. Бечеју, Меленцима, Панчеву, Темишвару, Вршцу, Белој Цркви, Новом Селу, Вел. Сентмиклушу, Сегедину и Батоњи; у Новом Саду, Сентомашу, Ст. Бечеју (просветна задруга), Ади, Суботици, Сомбору, Чуругу, Ст. Футогу, Стапару (у зачетку) и Будимпешти (просветна задруга).
У Хрватској и Славонији: 22 (све су Добротворне Задруге) и то: у Карловцима,
Земуну, Ст. Пазови, Индији, Руми, Митровици, Иригу, Винковцима, Вуковару, Даљу, Осеку, Пакрацу, Броду, Дарувару, Новој Градишци, Загребу, Глини, Госпићу, Петрињи, Огулину, (у Дољ. Лапцу и Шиду су у зачетку).
У Далмацији: има 3 задруге: у Задру, Книну и Дубровнику.
У Аустрији:у Бечу (1). У Босни и Херцеговини: Има 11 Добротворних Задруга, али нису још све добиле званично одобрење. Одобрене су у Бањојлуци, Бос. Дубици, Бос. Петровцу, Приједору, Бијељини, а чекају одобрења задруге у Сарајеву, Мостару, Бос. Шамцу, Санском Мосту, Дољ. Тузли и Брчком…У Србији: поникоше више женских удружења. Најстарије и најјаче је Женско друштво у Београду које има по Србији 25 својих подружница …Поред овог друштва и његових подружница постоје у Крагујевцу и Шапцу још два самостална друштва која су такође у свом кругу основала радничке школе за женску децу. Мимо ових удружења поникоше у Београду у новије доба засебна женска удружења… Друштво Кнегиње Љубице… Коло Српских Сестара … са подружницама у 18 места…Друштво Девојачког дома… Материнско Друштво и Српско-јеврејско женско удружење… Имамо и у Америци две Добротворне Задруге Српкиња у Сан Франциску и Билмердингу (Српско прав. сестринство ´Св. Петка´)…“
У тексту Аркадија Вараданина „Женских удружења међу Српкињама“ број задруга је већи: „… у Аустро-Угарској, Босни и Херцеговини, као и Америци има свега 5441 чланица (сваке врсте), а имање им у готовини и другим поседима износи К 927.514,47. Од тог капитала више од трећине поседује сама просветна задруга св. Мајке Ангелине у Будимпешти…“ Америчка удружења у Сан Франциску и Чикагу према забелешци Варађанина, учествовала су са 4720 К или тадашњих 944 USA $. Према односу америчког долара и аустроугарске круне, који је у истом тексту записао Варађанин /1 USA $ вредео је 5 К./ вредност задружне имовине Српкиња Аустроугарске, Босне и Херецеговине и Америке од 927.514,47 К вредела је 1910. године 185.502,89 USA $ (Календар Женски сбет 1910. Земун стр. 97-106)
Оснивачице и лидерке српских, добротворних, женских задруга заслужне су за успешан рад организација. Међу њима сам издвојила следеће:
Петровић Ана Нина (Велика Кикинда, 1833 – Сегедин, 1908) је оснивачица првог модерног удружења жена код Срба: „Велико Кикиндске Добротворне Задруге Српкиња“ 1873. Рођена је у угледној породици Кенђелац у Кикинди. Њен отац и брат су били на челу „Диштрикта Велико Кикиндског“ а мајка јој је била из „породице Дукине из Осека“ (Женски свет, бр. 1. 1908: 9-10). У родном граду се удала за кикиндског лекара, Јована Петровића. После изложбе женских рукотворина у Новом Саду 1884., где су кикиндски ћилими и рукотворине заузимали читаву дворану, Нина Петровић је у Кикинди основала „српску ћилимарску школу“, а приписује јој се део заслуга за отварање „ткалачке творнице“ која је у моменту њене смрти припадала Лази Дунђерском. Њена заслуге су и оснивање „српског православног забавишта“, „српске жен. раденичке школе“ и „Девојачког Кола“ у оквиру „Велико Кикиндске Добротворне Задруге Српкиња“, као и „заодевање 100-150 сиротих ученика и ученица из срп. осн. нар. школа“ сваке године (Женски свет, бр. 1. 1908: 9-10).Њен најзначајнији допринос еманципацији жена је на пољу „подизања народне индуструје“ када су „женске рукотворине“ постале цењени извозни производи, а жене на селу добиле могућност запослења и зараде. Нина Петровић је одликована почасним чланством „Добротворне Задруге Српкиња Новосаткиња“, „Београдског Женског Друштва“, а одликована је и „српским Орденом Крста“ (Стојаковић 2010: 15).
Дафина Нана Натошевић ( Нови Сад, 1831-1911)је рођена у породици угледног новосадског адвоката и градоначелника Григорија Јовшића. Од удаје за др Ђорђа Натошевића, лекара и реформатора српских народних школа у Угарској, током неколико деценија наћи ће се у средишту културног, просветног и политичког живота новосадских Срба. У време оснивања прве женске организације у Новом Саду 1867. састављене од Новосађанки различитих вероисповести, Нана је „загазила у родољубиви двор пок. кнеза Михајла у Београд да прибави 500 дуката добровољних прилога“ (Стојаковић 2001: 87). Како су се у основаној организацији Српкиње осећале подређено, женско друштво, око Нане Натошевић основало је „Добротворну Задругу Српкиња Новосаткиња“ 1880. Нана је била прва „часница и прва потпредседница“ Задруге, која је поводом двадесет пет година рада те институције, проглашена за почасну чланицу.
Она је била једна од десет угледних Новосађанки, које су на иницијативу Савке Суботић, потписале захтев, упућен српском Народно-црквеном сабору, да се дозволи отварање девојачке школе. У неколико наврата организовала је прикупљање средстава за рад школе. После смрти Ђорђа Натошевића, Нана је „Српској Вишој Девојачкој Школи“ поклонила библиотеку „од 4000. књига“ (Исто, 87 ). Захваљујући, њеној агилности, у Новом Саду је 1875. основана „филијала“ Црвеног кста. За време Српско-турског рата (1876-1877) у њеној кући су Новосађанке припремале завоје за рањене и новчане прилоге за српско становништво. Организовала је и учествовала и у другим хуманитарним акцијама: помоћ поплављенима у Сегедину (1879), пострадалима у пожару у Сарајеву (1879), прикупљању средстава за штампање Змајеве „певаније“ када је сама прикупила „157 дуката и 5 форинти“ (Исто, 87 ). Умрла је у Новом Саду где је и сахрањена.
Савка Суботић ( Нови Сад, 1834 –1918) је рођена у новосадској породици Полит. Као седамнаестогодишњакиња се 1851. удала за Јована Суботића угледног доктора права, касније познатог српског политичара, писца, председника Матице српске и једног од првака српске политичке и културне сцене северно од Саве и Дунава 19. века. Предводила је акције за отварање виших женских школа у Војводини. Залагала се за квалитетно образовање жена као предуслов за њихову квалификацију за нова занимања Осмислила је и реализовала сопствени програм економског оснаживања сеоских жена кроз “подизање домаће индустрије“ (Савка Суботић, 1904). Користећи знање и вештину сеоских жена у изради платна ћилима, одеће… прилагодила их је европским стандардима што је омогућило да се српско платно и ћилими нађу на светској пијаци.
У књизи „О нашим народним тканинама и рукотворинама“ (Нови Сад, 1904) Савка Суботић је оставила драгоцена сведочанства о раду са женама на селу. Поред домаће радиности учила их је правилној хигијени, превенцији болести, благотворном дејству сунца, чистог ваздуха, правилном неговању болесника, потреби ношења одеће од природних материјала, правилном спремању и чувању хране, неговању деце… Оставила је податке о знању, вештинама, поносу и креативности сеоских жена. Оне су схвативши потребе времена у коме су живеле и законе понуде и тражње, а на основу знања вештина и креативности у изради ћилима, платна на подстрек и савете Савке Суботић продавале сопствене рукотворине (ћилиме, платно, вез) у читавој Европи (Суботић, 1904).Такође је скупљала народно фолклорно благо и бавила се проучавањем и тумачењем орнамената на тканинама.
Била је међу ретким женама тога доба која је имала сопствени поглед на економску политику Србије у односу на развој производних снага и како је сама писала „социално-економске одношаје“ у окружењу. Свој став о свету формирала је на основама материјалистичке философије Хекела[10], Бихнера и Молешота коју је „без менторства освојила“ (Савић-Ребац 1988: 409). Њено дело се остварило кроз непосредан рад са омладином, а пре свега са женама на селу. Зато се акције које је предузимала често приписују колективним успесима жена на селу или у женским задругама. Савка Суботић није много писала.
Предавања, говори и прилози редовно су јој и најчешће објављивани у новосадском Женском свету (Како да заштитимо нашу домаћу индустрију, бр. 2. 1898; Говор на главном скупу Женског друштва у Београду,бр. 7. 1898; Говор у Сиротном дому у Београду, бр. 9. 1898; Сватовски обичаји код неких страних народа (превод) и Успомене Савке Суботић, бр. 4. 1899; Пролеће у Цариграду, бр. 7. 1906; Предавање на Духове у Вуковару, бр. 8. 1906; Говор на десетогодишњој прослави Добротворне Задруге Српкиња Сомборкиња бр. 2. 1907; …).Најзначајније предавање Жена на истоку и западу објављено је 1911, а њена чувена (О)порука објављена је у Женском свету 1914.[11] Књигу О нашим народним тканинама и рукотворинама написала је по сећању 1904. Афоризми „рефлексије“ и путописи штампани су у новинама (углавном) на српском језику крајем 19. и почетком 20. века. Аркадије Варађанин је оставио податак да су јој афоризми штампани и у „американским новинама“, па је можемо сматрати једном од првих афористичарки код нас.
Због великих заслуга на плану борбе за женска права готово сва удружења Српкиња изабрала су је за почасну чланицу. Била је прва председница Српског народног женског савеза. Била је одлична реторичарка, а након предавања у бечком Научном клубу 1910. названа је „Der Mutter ihres Volkes“. У Европским оквирима је била позната као боркиња за женска права. Данас знамо да је сарађивала (или је познавала) Carie Capman Catt[12] (Женски свет бр. 1. 1914: 3.), Rosiku Schwimmer [13] Рускињу Губаревич, а док је Савка била водећа личност Српског народног женског савеза у посету долази и Bertha Pappenheim[14]. Године 1911. на позив угарских феминисткиња одржала је предавање о положају жене у Србији. Говорила је на VII међународном конгресу за женско право гласа у Будимпешти одржаном од 15. до 20. јуна 1913. Савка Суботић је била почасна чланица: „Конгреса за женско право гласа у Штокхолму“ (Женски свет 1911: 160), „Женског друштва из Амстердама“ (Женски свет 1909: 18). Њен утицај је био толики да се Лав Толстој преко Савке Суботић „захвалио српском народном женском савезу на честиткама за 80-ти рођендан“ (Женски свет, 1909: 18).
За свој рад добила је одликовања руског и српског двора и награду на Париској изложби 1900. О њеном делу писала је европска штампа:Le Temps, La Revue Slave, L`Entete (1906), Das Wiesen für Alle – где је проглашена за“Der Mutter ihres Volkes„(1905), Jus suffragii (1908), Дамскій миръ (1911),Neuse Pester Journal (1911), а текстове о њеном раду објављивани су у бечким и пештанским листовима и у посебним издањима поводом конференције Црвеног крста у Лондону , Конгреса жена у Риму (Женски свет бр. 1 1907: 18-19). И поред тога што је била почасна чланица готово свих женских удружења била је у исто време велика критичарка извештачености, претеривања, склоности ка трошењу и другим пропустима који су били чести код већине жена грађанског слоја у то доба. Умрла је у Новом Саду, а сахрањена је у Земуну.
Катарина Миловук (Нови Сад 1844 – Београд 1913) је рођена у породици Ђорђевић у Новом Саду. Школовала се у Русији. Године 1861. је завршила Гимназију у Николајеву („николајевски курс“) и положила велики државни испит на Универзитету у Одеси. Као деветнаестогодишњакиња је 1863. постављена за управницу Више женске школе у Београду на чијем челу је била до 1893. Написала је уџбенике из педагогије и методике (1866), увела стране језике и наставу клавира у програм школе. Њеном заслугом у Београду је 1875. основано „Београдско Женско Друштво“, које је затим основало и издржавало Радничку школу и „Пазар“ као и лист Домаћицу (1879-1914, 1921-1941).
После пензионисања у Солуну је основала и управљала Српском вишом девојачком школом где су се школовале девојке из крајева са турском влашћу. После Балканских ратова ради збрињавања сирочића основала је „Чувалиште Св. Јелена“. Од 1910. на месту председнице „Српског Народног Женског Савеза“ наследила је Савку Суботић. Мање је познато да је основала прво „Женско Музикално Друштво“ (1889-1891) и превела роман Берте фон Сутнер (Bertha von Suttner) „Доле оружје“(1900). Роман је утицао на ширење свести о пацифизму.
Катарина Миловук је представљала Српски народни женски савез [15] на VII Конгресу Интернационалне алијансе за женско право гласа (IWSA) одржаног у Будимпешти 1913. У посебном додатку часописа Жена и друштво, уреднице Rosika Schwimmer , међу фотографијама најзначајнијих представница IWSA налази се и њена. Катарина Миловук и др. Поликсена Шишкина из Петрограда биле су једине жене словенског порекла којима је припало то признање. Њен углед у друштву је био толико велики да је 1897. Касациони суд њен захтев да је упишу у бирачки списак одбијен само са једним гласом против. Од Народне скупштине 1902. тражила право гласа за запослене жене. И овај захтев је одбијен. Умрла је у Београду где је и сахрањена. Гробницу је купило „Београдско Женско Друштво“.
„Miss Irby“ и Марија Трандафил
Низ великих добротворки, које су лично богатство уложиле у више фондова и добротворних акција, мора започети од најзначајније – Марије Трандафил. Она је једна од пет жена чије су се биографије нашле у књизи проф. Андре Гавриловића „Знаменити Срби 19. Века“ (Загреб, 1903: 28).
Марија Трандафил (Нови Сад, 1816[16] – Нови Сад, 1883) је рођена у богатој новосадској породици Поповић. Маријин отац је био новосадски трговац грчког порекла, Ћира Поповић, а за мајку се зна да је родом била „Тајчевићева из Осека“. Родитељи су јој рано умрли, па је Марија постала штићеница рођака, трговачке породице Хаџи-Кири Николића из „Осека“ у чијој кући је живела. Хаџи-Кири је 1832. са „непуних шеснаест година“ удаје за свог деловођу, Јована Трандафила коме је тада било четрдесет година (Јоцић 1904: 94) .
Капитал, који је Марија у виду мираза унела у брак, послужиће као замајац за успешне трговинске послове Јована Трандафила. Лука Јоцић је забележио да се Јован обогатио „на памуку“ и „караванима сукна из Ердеља“ (Исто, 96). У Осеку је имао главну радњу и две велике куће из чијих су се прихода, много касније, помагале „осечка, новосадска и сомборска болница“ (Исто, 95), а на основу тестамента Марије Трандафил. Још за живота Јована Трандафила супружници су, оставши без преминуле деце Косте и Софије, сачинили тестамент 1860. којим су велики део имовине оставили у добротворне сврхе.
После смрти мужа 1863. Марија Трандафил је морала да води четири парнице (укључујући спор са братом, познатим новосадским трговцем Марком Поповићем), јер су њени, или Јованови мушки сродници сматрали да она, као жена, није способна да управља добрима и издржи судске процесе. Изборивши се за управу над сопственим добрима Марија Трандафил је сама двадесет година стицала и увећавала капитал, претварајући га у различита завештања. Успела је да увећа богатство и формира нова завештања мењајући првобитни, заједнички тестамент. Њено најпознатије завештање је „Заведеније Марије Трандафил за српску православну сирочад“[17] у Новом Саду, у чијој се згради сада налазе Матица српска и Библиотека Матице српске. Фонд који је одредила за ту намену требало је „да нарасте“ толико да се заклада може издржавати из сопствених прихода. Тек 1912. изграђена је зграда по нацрту архитекте Момчила Тапавице, а 1926. здање је примило двадесетак питомаца. Матица српска се у зграду уселила 1928. а ново сиротиште изграђено је на Сајлову. За десет година рада Завода Марије Трандафил школу је завршило око стотину питомаца. Велика добротворка се одлучила да омогући знатан број ученичких стипендија кроз – „Закладу Марије Трандафил за новосадске гимназијске ђаке“под патронатом „Новосадске Српске Велике Гимназије“. Поред те закладе помагала је и друге сиромашне ђаке и сиромашну децу да се образују на вишим школама, али и да постану добре занатлије и тиме допринесу подизању културног и предузетничког капацитета српског народа. Матица српска и Новосадска црквена општина биле су баштиници значајних завештања Марије Трандафил. У тренутку њене смрти вредност свих њених завештања износила је 700.000 форинти. У књизи „Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас“ (Сарајево 1913.) на 88. страни дат је следећи податак: „Марија Трандафиљка, родом из Новог Сада 1814. оставила је после себе 1.400.000 круна на стипендије и на фонд за удају сиромашних дјевојака, те за болнице и за ´Завод за српску православну сирочад´…“
Посебну наклоност Марија Трандафил је имала према новосадској Николајевској цркви, сматрајући је задужбином јер су у њој покопани деца и супруг – Софија, Коста и Јован. Она се брижно старала за обнову и одржање ове цркве, али исто тако и за земаљске потребе свештеника, црквењака, свештеничких удовица, црквених хорова. Од католичке заједнице у Новом Саду захтевала је нацрт и финансијски план за изградњу и украшавање у Буни[18] порушене Јерменске цркве. За ту намену дала је 12.000 форинти. При том је добила јавну захвалност католичке заједнице Новог Сада и самог калочког бискупа др Лудвига Хајналда.
На вест о смрти добротворке у Новом Саду је „скоро три дана … хиљадама људи и жена овдашњих и са стане долазило, да још последњи пут виде ако и мртав лик ове велике довротворке и праве матере сиротињи…“ (Јавор, Нови Сад 23. 11.1883: 1348). Чинодејствовао је епископ Бачки, Василијан Петровић уз велики број свештеника из Новог Сада и других места. Дирљив говор је одржао др Илија Огњановић, бивши штићеник Марије Трандафил. Телеграм саучешћа Луки Јоцићу, управнику свих њених добара, упутио је „Њег. Светост –Герман“ из Беча који је на погребу био заступљен „епископом и придворним свештенством“ (Исто, 1348). У тексту објављеном у листу Јавор од 23. октобра 1883. објављен је и тестамент Марије Трандафил са побројаним добрима и њиховом наменом.
Марија Трандафил је оставила и посебан фонд из кога је требало да се у Николајевској цркви држе службе на следеће дане: Св. Јован Крститељ, Св. Никола, Марија Магдалена и Тодорова субота. Последњом обновом Николајевске цркве с краја 20. века, бетониран је под и нема ознака где су тачно сахрањени Софија, Коста, Јован и Марија Трандафил. Високо на стубовима у цркви постављене су плоче које сведоче да су ту сахрањени Марија и Јован Трандафил. На кућама у Пашићевој, Дунавској и Милетићевој, које су биле њено власништво нема никаквих ознака. А нема ни јерменске цркве порушене да би се изградио један савремени булевар у Новом Саду. Трг на који се наслања зграда Матице српске данас носи њено име као и најмодернија основна школа у новосадском предграђу, Ветерник.
Као велика добротворка у српском народу је запамћена и Енглескиња Аделина Паулина Ирби чији је добротворни рад трајао „четрдесет пет година“ а после смрти је „српским друштвима у Сарајеву Просвјети и Добротворној Задрузи Српкиња“ оставила имање у вредности 700.000 круна (Српски књижевни гласник 1911: 557).
Adelina Paulina Irby (Boyland Hall /Engleska/), 1831- Сарајево, 1911) остаће у памћењу српског народа као велика добротворка „Мис Ирби“. Она је уз књегињу Мешчерску једина странкиња која се нашла у одабиру „знаменитих и заслужних жена“ који је објављен у Календару Женски свет за 1910 ( 71-72). Њено доброчинство се граничи са подвигом у коме је подједнака количина доброчинства, храбрости, истрајности и способности.
Сусрет са балканским народима за „Мис Ирби“ је био резултат њене жеље да упозна Словене који су шездесетих година 19. века живели у Турској империји. Током 1861, 1862. она је са сапутницом и пријатељицом „Мис Мекензи“ (Georgena Muir Mackenzie) на коњима прокрстарила „кроз Турску у Европи“ и обишла Бугарску, Србију (укључујући део Срема), Црну Гору, Босну, Далмацију и Хрватску, учећи језике, обичаје и услове у којима су балкански Словени живели. Своје искуство „Мис Ирби“ и „Мис Мекензи“ преточиле су у књигу „Међу Карпаћанима“ (Српски књижевни гласник, 1911: 558). Друга књига је објавиљена у Енглеској 1867. У преводу Чедомиља Мијатовића књига је објављена 1868. као „Путовање по словенским земљама Турске у Европи“. Следеће године је из штампе изашло ново издање на енглеском језику са три нове главе о Босни и Херцеговини и предговором енглеског државника, В. Гледстона (W.E. Gladstone). Књига је штампана и у Њујорку 1886. (Српски књижевни гласник, 1911: 559).
Доброчинство „Мис Ирби“ започиње у Сарајеву 1866. када сопственим средствима отвара „женску школу са интернатом за Српкињице православне вере“ (Календар Женски свет за 1910: 71). Ту девојке добијају основна школска и домаћичка знања, а добротворка се старала и за њихове миразе јер им је давала „најпотребније покућство“ (Исто, 71).
У време Херцеговачког устанка (1875-1878) сагледавши стање избеглог становништва – „робља српског из босанских и херцеговачких крајева побеглог у аустро-угарске покрајине“ (Исто, 72) она је у Лондону основала одбор који је прикупљао и редовно слао средства за помоћ избеглицама, расутим у Аустроугарској, Црној Гори и Србији. Енглеска јавност је преко извештаја и писама „Мис Ирби“ могла да прати дешавања за време и после Херцеговачког устанка, и обавештава се о стању избеглог становништва и насиљу Турака. Једно такво писмо је упутила уреднику Тајмса 22. јануара 1876. у коме је описала сву тежну положаја око 30.000 избеглица који су пред Турцима побегли у Војну крајину, на аустријску територију.
Помоћ су избеглом становништву делиле „Мис Ирби“ и „њена помагачица Мис Џонстонова“ (Исто, 72). Зна се да је од краја 1875. до средине 1879. за све видове помоћи угроженима утрошена сума од „3.955.566 круна у злату, а да је од те суме за школе и стипендије утрошено 879.783. и 53 хелера“ (Ђурић 1966: 10). Делом прикупљеног новца „Мис Ирби“ је основала у околини Пакраца 22 школе, у Далмацији 4 школе и једно „склониште за сирочад изгинулих босанско-херцеговачких бораца“ (Календар Женски свет за 1910: 72). После Берлинског конгреса 1878. Аустроугарска је добила право да окупира Босну и Херцеговину. Тада настаје период повратка избеглог становништва, а „Мис Ирби“ је учествовала у пружању помоћи повратницима. Тако је током зиме 1878-1879. на босанско-далматинској граници делила помоћ становништву. Забележено је да је ту помоћ примило око 27.000 људи. У новосадском часопису Жена постоји податак да је 1911. вредност завештања „Просвјети и Добротворној Задрузи Српкиња“ износила 279.000 круна и да ће се експроприсати „један дио замљишта“ које је било део завештања за потребе града Сарајева (Жена бр. 12. 1911: 764). Споменик „Мис Ирбијевој“ освећен је на Спасовдан у Сарајеву 1914. (Женски свет бр 6. 1914: 147). Доброчинство Аделине Паулине Ирбy једно је од најупечатљивијих подвига које је дубоко уткано у памћење српског народа.
Брига о деци је била одговорност жена
Нови Сад је град који има дугу традицију у збрињавању угрожене деце. Дечије село, школа „Милан Петровић“ и Дом за децу и омладину ометену у развоју „Ветерник“ у Ветернику наставак су традиције коју су започеле Јелена Кон, Даринка Грујић Радовић и Katherine Steward Macphail. У Београду је најтежи посао збрињавања тек рођене деце започела др Драга Љочић.
Јелена Кон (Eisenstadt/Ајзенштат (Аустроугарска), 1883 – Нови Сад, 1942) је рођена као Јелена Шпицер, а удајом за познатог новосадског трговца и угледног члана Јеврејске општине Јулија Кона постала је Новосађанка. Током економске кризе двадесетих година 20. века започела је посао организовања хуманитарне организације „Кора хлеба и Дечије обданиште“ и за своју идеју придобила целокупну новосадску јавност.
Била је то екуменска организација која је помагала угрожене без обзира на веру и нацију. У рад организације биле су укључене Новосађанке свих вероисповести. Друштво је почело са радом 1925. у простору Хигијенског завода, а старало се о деци без родитеља и о сиромашној деци, да би касније основано дечије обданиште, ђачка трпеза и дом за одојчад у чијем саставу је радило медицинско саветовалиште.
Захваљујући енергичном залагању Јелене Кон и заначајним донацијама нови дом „Коре хлеба“ је изграђен 1933. под покровитељством краљице Марије. Сиромашним Новосађанима је 1932. подељено 11.920 кг хлеба… Свако јутро су у обданиште Друштва у које су најпре примана деца без оца, од 1 до 6 година, која су мајке доводиле, а по њих долазиле увече. Деца су ту добијала три оброка, била медицински збринута и „учила се лепом понашању, реду и чистоћи“ (Стојаковић, 2001: 35). О деци узраста 3-6 година старала се васпитачица. Деца сиромашних родитеља без обзира на веру која нису имала „топао ручак“ долазила су у Ђачку трпезу. У зимском периоду задржавана су у топлим просторима Друштва све до поласка у школу. У оквиру Ђачке трпезе 1932. подељено 75.000 порција хране. Млечна кухиња у оквиру „Коре хлеба“ основана је 1930. У њој су се под надзором лекара припремала „лековита млека и млечне смеше“ за одојчад (Исто, 35 ). Апаратура која се користила за те сврхе била је најмодернија и најскупља која се могла набавити. Да би осигурала приходе организације Јелена Кон је организовала многобројне хуманитарне концерте. На њен позив у Новом Саду су концертирали Бронислав Хуберман (Bronislaw Huberman) 1928, Артур Рубинштајн (Arthur Rubinstein) 1929, гудачки квартет из Дрездена 1936, а сав приход је био намењен њеним штићеницима. Чак се и гостовање Жозефине Бекер (Josephine Baker) (без веродостојне потврде) приписује њеном успешном посредовању. За време Другог светског рата током злогласне рације 1942. Јелена Кон је као Јеврејка ухапшена и убијена. Бачена је у Дунав, заједно са великим бројем Новосађана, Јевреја и Срба.
Katherine Steward Macphail ( Кетрин Стјуарт Мекфејл, Scotland, 1887- St. Andrews (Scotland), 1974) је са успехом дипломирала медицину 1911. на Qeen Margaret College на Универзитету у Глазгову. По избијању I светског рата, 1915. прикључила се Scotish Women`s Hospital for Foreign Service. Радила је као лекарка-хирург у болницама у Србији под патронатом Шкотске федерације сифражетских организација. Њој је тада било 28 година. У изузетно тешким условима, пожртвовано и предано она је са другим Шкотланђанкама радила у Kрагујевачкој, затим Београдској војној болници, где је оболела од тифуса. После опоравка била је распоређена на рад у Битољску болницу која је током Солунске операције била на самој линији ратних дејстава.
У слободном Београду 1919. K.S. Macphail је формирала Енглеско-српску болницу, прву дечију ортопедску болницу код нас. Ту је основала прву школу за медицинске сестре и за стручно оспособљавање лекара. Зграду болнице је 1934. откупило Министарство здравља. Током четрнаестогодишњег рада у болници је лечено око 8.600 деце (Микић, 1988 : 197).
Захваљујући пријатељици, Даринки Грујић, чију је установу у Сремској Каменици често посећивала, она је купила кућу у Сремској Каменици (у ул. Марка Орешковића 1) и ту је изградила нову дечију ортопедску болницу. Њој је тада било 47. година. Енглеско-југословенска дечија боница у којој су лечена деца оболела од туберкулозе костију и зглобова, сколиозе, рахитиса… почела је са радом 1934. Била је под патронатом краљице Марије, а рад су делом финансирали Фонд за спасавање деце из Енглеске и Министраство здравља Краљевине Југославије.
Њен живот није био само медицина. Она је била пасионирана чланица Београдског ауто-клуба и одлична фотографкиња, импресионирана нашим народним ношњама. За време Краљевине Југославије одликована је Орденом Св. Саве и Орденом српског Црвеног крста.
Почетком II светског рата болница престаје са радом. K.S. Macphail је морала да напусти свој дом у Сремској Каменици. Вратила се у лето 1945. доносећи опрему и санитетски материјал. Тада је обнављен рад болнице, али нова власт јој дозвољава да ради уз велико подозрење и то само у оквиру УНРЕ. Године 1947. болница је национализована, а она је била присиљена да престане са радом и да оде из земље. У социјалистичку Југославију се вратила 1954. када је последњи пут обишла своју болницу. Тада је изабрана за почасну грађанку Сремске Каменице. Српско лекарско друштво је 1973. изабрало за почасну чланицу. Одељење за ортопедску хирургију, које је радило у згради болнице, коју је купила, названо је по њој, а у дворишту бонице трудом Друштва лекара Војводине постављена је њена биста. Др Katherine Steward Macphailје умрла у родној Шкотској, где је и сахрањена.
Даринка Грујић-Радовић (Крагујевац, 1878 – Београд, 1958) рођена је у Крагујевцу у имућној породици Радовић. Завршила је Вишу девојачку школу у Београду. Пре Другог светског рата је у у Америци, где је једно време боравила и била избрана за председницу организације „Српска жена“ у Њујорку. Захваљујћи средствима које су прикупили чланови српске заједнице у Америци, Даринка Грујић Радовић је 1914. донела санитетску помоћ у ратом опустошену Србију, пуну избеглица.
У маси народа који се повлаче са војском најугроженија су била деца, међу којима је било много ратне сирочади. У тој ситуацији Даринка Грујић-Радовић је новцем Џона Фротингема (John Frotingham) организовала први прихватни избеглички центар у Скопљу 1915. Пратећи реку избеглица она је организовала домове и прихватне центре за децу, од којих су неки имали и школе са забавиштем (Солун, Ница). У ослобођеном Београду основала је дом за децу у чијем саставу су радиле: шивачка радионица и чарапара у којима су запослене углавном старије сиромашне жене, којима је то био једини извор прихода.
Године 1919. Даринка Грујић-Радовић је београдски дом оставила на бригу „Београдском Женском Друштву“ а она је у Сремској Каменици основала Српско-американски дом који се налазио у дворцу Марцибањи-Карачоњи. Године 1929. дворац је откупљен и тако је основана „Задужбина Џона Фротингхама“. Дом је имао одељење за: децу основце, гимназијалце, децу у трговачкој, учитељској и занатској школи, уметничко одељење за народни вез, салон за израду одела, одељење за ткање са курсом ткања, читаво мало газдинство. У Дому су дозволом Министарства трговине и индустрије отворене Нижа и Средња занатска женска школа. Дом је затворен 1930. Даринка се и даље волонтерски старала о деци без родитеља, али сада у Београду, где се преселила. Остаће забележено да је кроз институције које је она оснивала и водила прошло око 2 250 деце. За своје изванредно дело одликована је Орденом америчког Црвеног крста. Даринка Грујић-Радовић није имала времена за лични живот. Умрла је у Београду, где је и сахрањена.
Драга (Љочић) Милошевић (Шабац, 1855 – Београд, 1926) је прва Српкиња која је окончала студије медицине на Универзитету у Цириху 1878. Рођена је у Шапцу у породици Диме и Марије Љочић, цинцарског порекла. У родном граду је завршила основну школу. Вишу женску школу завршла је у Београду а затим започела студије фолософије на Великој школи. Године 1872. уписала је медицину на Универзитету у Цириху. Циришки универзитет је први отворио врата женама па је Драга Љочић била у прилици да се упозна са социјалисткињама Анком и Милицом Нинковић и да стекне пријатељице међу лекаркама из читаве Европе. Међу њима ће се издвојити Марија Фјодоровна Сиеболд рођена у Риги у протестантској породици 1849. Она ће са Драгом Љочић доћи у Србију где ће једно време радити као лекарка.
Током Српско-турског рата (1876-1877) Драга Љочић је прекинула студије да би радила као лекарка у ратом захваћеној Србији. По добијању дипломе у Србији је 1879. положила Државни испит да би могла да ради као лекарка, прво као помоћна лекарка у Државној болници у Београду, а затим и у фабрици Монопола дувана. Као лекарка је учествовала у Српско – бугарском рату (1885), Првом и Другом балканском рату (1912-1913) и Првом светском рату (1914-1918). У мирнодопским условима је обављала лекарску праксу преко тридесет година и за то време стекла поштовање стручне јавности и пацијената. Године 1883. удала се за Рашу Милошевића, једног од првака Радикалне странке, који је током политичког обрачуна краља Милана и радикала осуђен на смрт (касније је смртна казна замењена казном затвора).
Драга Љочић је учествовала у јавном животу као оснивачица и чланица многих женских удружења. Била је оснивачица „Материнског Удружења“ у Београду, Српског лекарског друштва (од оснивања 1880) и Друштва београдских женских лекара основаног 1920. Поводом седамдесет година живота и тридесет година рада одликована је почасним чланством у Женском покрету. Ипак њен хуманитарни рад највише је везан за „Материнско Удружење“. Новосадски Женски свет у броју од 7.02.1906. на 25. страни доноси између осталог и овај текст:
„.. На Материце децембра 1904. основано је Материнско Удружење коме је цел да новорођену сиротну и напуштену децу, која су лишена неге материнске, прими у своје закриље, да их однегује до школског узраста и да их онда преда општини или Дому Сиротне деце који од 26 година већ постоји у Београду…“
Захваљујући угледу и залагању Драге Љочић Дом је добио зграду у тадашњој Студеничкој улици. Драга Љочић се међу првима ухватила у коштац са проблемом велике смртности деце, нарочито одојчади у српском друштву. Такође се међу првима суочила са проблемом напуштене деце. У том послу од почетка са њом је била и Сара Карамарковић. Да је проблем смањења смртности деце био један од њених приоритетних задатака говори и њен превод књиге Марије Манасејине „Гајење мале деце“ (Годишњица Николе Чупића, Београд 1885). Европској јавности је био познат њен подвиг. Лекарка Unna Ruhnow је објавила два текста под насловом „Prakticirende Aerztinnen der Gegenwart“ [19] у марту и јулу 1898. у немачком часопису Illustrirte Zeitung[20] где је дала биографије двадесет осам европских лекарки међу којима је било пет лекарки из Србије. Др Драга Љочић је у том одабиру имала врло значајно место.
Драга Љочић је била активна у „Српском Народном Женском Савезу“. Значајан је њен активистички рад за изједначавање услова рада факултетски образованих жена са мушкарцима истог образовања на истим пословима. Заједно са председницом Савеза, Катарином Миловук агитовала је „да се женскиње са истом квалификацијом и као и мушки изједначе са платама“ (Домаћица 1911: 95) као и о праву на наслеђе женске деце. Колико је њен пример био значајан за еманципацију жена сведочи и чланак о др Драги Љочић из пера Савке Суботић, једне од најзначајнијих боркиња за женска права крајем 19. и почтком 20. века код нас, где између осталог пише:“ Др Драга Љочић је такође много допринела својим подузетним духом, својим знањем и пожртвовањем за опште добро, бистрењу појмова о еманципацији жена у нашој српској интелигенцији.“[21] Данас једна улица у Београду носи њено име.
Јужно од Саве и Дунава
У књизи „Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас“(Сарајево, 1913: 87-89) тексту Јулке Срдић-Поповић о српским добротворкама наводе се имена следећих добротворки које су живеле јужно од Саве и Дунава: Даша Савић и Мара Рајковић из Сарајева, Јованка Фуфић из Травника, Марија Јакшић из Дервенте, Марица Смољчић из Праче. Поменуте су и: Даша Будимлић из Сарајева која је оставила своје имање „српској црквеној опћини у Сарајеву“; Ана Добривојевић из Босанске Крупе која је „обасула свој народ многим доброчинствима“; Јелисавета Чавраковић из Београда која је оставила „преко 10.000 динара на просветне цељи“; Јока Илић која је оставила 10.00 К (круна) Београдској трговачкој омладини; Катарина Митровић из Чачка која је оставила кућу чачанској гимназији, а „овећу своту школама и напуштеној српској дјеци“; Сара Јовановић из Г(њ)илана „у бившој Старој Србији која је поклонила српској основној школи половину свог иметка; Београђанка Драгиња Петровић која је основала закладу вредну 20.000 динара „за питомце духовне академије.“ Забележена су доброчинства Јевросиме Лакетић из Херцег Новог, Јованке Фуфић из „Лијевна“, Марије Јакшић из Славонског Брода, Ленке Бељинице, Катарине Барловац и Анке Вуковић из Београда. Мита Ђорђевић се одлучио за много ужи списак, дајући предност добртворкама јужно од Саве и Дунава. (Ђорђевић, 1912: 19-34). Оба поменута извора истакла су подвиге дародавки Друштва Светог Саве: Ленку Бељиницу, Катарину Барловац и Анку Вуковић, затим доброчинства Јевросиме Лакетић, Јованке Фуфић, Марије Јакшић. Овом списку сам, у овом раду, додала и биографије Стаке Пејић и Анастасије Наке Спасић – настављачице великог добротворног дела свог супруга, Николе Спасића.
Друштво Светог Саве је просветна институција основана 1886. у Београду. Циљ је био да се организује просветни и културни рад међу српским становништвом које се тада налазило у Старој Србији и Македонији. Рад Друштва се одвијао кроз непосредан културно-просветни рад, издавачку делатност и изградњу школских установа за школовање деце ван тадашње Краљевине Србије. На челу Друштва је био Светомир Николајевић, професор опште историје и књижевности на Великој школи у Београду. Међу добротворима Друштва било је неколико стотина трговаца, занатлија, чиновника и интелектуалаца а међу њима како пише Мита Ђорђевић „угледно место заузимају три жене“: Ленка Бељиница, Катарина Барловац и Анка В. Вуковић ( Ђорђевић, 1912: 26-27).
Ленка Бељиница (Београд, 1848 – 1889) била је супруга судије и књижевника Тасе Миленковића. Током Српско-бугарског и Српско-турског рата помагала је рањенике. Оставила је више задужбина. Друштву Светог Саве је оставила 600.000 динара и тако послала његова „највећа добротворка“ (Ђорђевић 1912: 27). Једини услов који је поставила је обавеза да Друштво изда годишње „једну или две књиге“ у духу тежњи за „српским уједињењем и ослобођењем“ (Исто, 27).
Катарина Барловац (Београд, 1839-1891) је била удата за београдског трговца Јовицу Барловца. Имали су петоро деце. Катарина се истакла као добротворка током Српско-бугарског и Српско-турског рата. Друштву Светог Саве и „Сиротињском Дому“ је оставила по 500 динара.
Анка В. Вуковић (Земун, 1806- Београд 1891) је рођена у трговачкој породици. Била је позната као вешта ткаља и везиља. Била је у браку са абаџијом Вучком Ивковићем са којим је имала десеторо деце. У животу је остало шесторо деце. После мужевљеве смрти наставила је да се бави абаџијским занатом. Друштву Светог Саве је оставила 500 динара.
Јевросима Лакетић (Србина/Херцег-Нови, 1760-1847) рођена је у породици Владисавић, чији је најпознатији представник био гроф Сава. Јевросимин отац је био Мато Владисавић, а мајка Марија била је братичина Стефана Љубибратића. Удала се за Анта Лакетића, потомка породице Стратимировић. Како је надживела мужа и децу саставила је тестамент по коме је део богатства наменила сиротињи и цркви, а највећи део – кућу и башту оставила је у фонд из кога је 1858. у Србини, делу Херцег-Новог, отворена поморска школа „једина чисто српска у васколиком Српству“ (Ђорђевић 1912: 19). Новац у фонд из кога је финансирана поморска школа пре Јевросиме су оставили Јован Бошковић и Ђура Ђуровић. У тестаменту Јевросиме Лакетић је писало:
„Ова моја кућа у којој живим и башта около куће, те ме је трећи дио допао од очинства, а два дијела купио мој почивши муж од насљедника покојног мог оца, желим да буде на ползу школе (морнарске), која благонадежно очекује да се установи по завештајима почивших Јована Бошковића и Георгија Ђуровића, на српском дијалекту словима кирилијанским или нашијем црквенијем буквама ради ползе наше младежи.“ (Ђорђевић, 1912: 21).
Школа је започела са радом у кући Јевросиме Лакетић која је обновљена средствима добијеним од продаје добара која је за исте сврхе завештао Јован Бошковић, а финансирана је приходима од кућа у Трсту, које је за исту сврху оставио Ђуро Ђуровић.
Јованка Фуфић (Ливно, 1836 – Травник, 1904) рођена је у породици Кујунџић. О њој се зна само толико да се удала за Гаврила Фуфића познатог добротвора и да је после смрти све што је поседовала оставила у просветне и добротворне сврхе: 20.000 К (круна) српској школи у Травнику, исту суму Српском просветном и културном друштву Просвјета у Сарајеву, а непокретну имовину је оставила српској цркви у Ливну.
Марија Јакшић (Славонски Брод, 1852 – Дервента, ?) рођена је у породици Кочић. Удала се за трговца из Дервенте, Васу Јакшића коме је то био други брак. Четворо деце Васе Јакшића, из првог брака су рано помрла, а Јованка је после смрти супруга поштовала заједничку намеру да сво имање у новцу и добрима оставе у добротворне сврхе. Тако је Српско привредно друштво Привредник из Загреба добило 20.064,25 К, а исту суму и Српско просветно културно друштво Просвјета из Сарајева. Кућу и виноград је оставила српској црквеној општини у Славонском Броду, а Српској црквеној општини у Требињу – кућу у Задру.
Стака М. Пејић (Лешница ? – ?) рођена је у породици Божић, а већ за живота је уврштена у избор знаменитих жена због констаног добротворног рада који је сама предузимала о сопственом трошку збрињавајући сиромашне и гладне. (Ђорђевић, 1912: 34). Међу добротворна дела која ће се памтити спадају изградња школе и обнова цркве у Лешници (Мачва). Поред тога дала је значајна средства Друштву Светог Саве , „Друштву Кнегиња Љубица“, Гимназији у Шапцу. Њено највеће завештање је капитал од 100.000 динара која треба да послужи да се из камате на докапитализовану суму плаћа „сиротињски лечник“. За те потребе Стака је изградила и стан за лекара. Њена готово свакодневна хуманитарна мисија учинила је да су је у народу звали „Сиротињском Мајком“ или „Стака Милосављевица“ (Ђорђевић, 1912: 34).
Анастасија Нака Спасић (Оршава, 1864 – Београд, 1953) рођена је у породици Стевана и Јелисавете Лујановић. Као двадесетогодишњакиња склопила је брак са Адолфом Хартманом, капетаном дуге пловидбе. После супругове смрти, будући да нису имали деце Анастасија се вратила у родитељску кућу. По други пут се 1907. удала за београдског трговца и добротвора Николу Спасића и тако постала Београђанка. Никола Спасић (1838-1916) је још за живота био један од најзначајнијих српских добротвора и задужбинара јер је своју имовину завештао у добротворне, привредне и просветне сврхе. У литератури се наводи податак да се вредност Задужбине Николе Спасић (Задужбина Николе Спасића за подизање болница, дом за сироте и изнемогле српске грађане и на опште и привредне циљеве и Задужбина Дом српско-народног инвалидског фонда Свети Ђорђе), могла поредити са износом Нобелове награде. Међу најзначајнијим објектима изграђеним захваљујући његовој Задужбини наводе се КБЦ Звездара и Градска болница у Београду. Добротворним радом се после његове смрти интензивно бавила Анастасија (Нака) Спасић. Богату Београђанку су бирали за председницу многих женских и хуманитарних организација као што су: „Друштво Кнегиња Љубица“, „Дом Ученица Средњих Школа“, „Друштва Насушни Хлеб“. Била је међу чланицама управе следећих организација: „Коло Српских Сестара“, Друштва Црвеног крста и других. Поред тога била је на челу Задужбине Николе Спасића, Дома инвалидског фонда Свети Ђорђе, а супруга је наследила на челу Хуманитарног друштва Краљ Дечански. Забележено је да је у свим приликама сопственим радом и средствима доказивала посвећеност потреби да помогне угроженим људима, женама и деци. Посебно се истиче њен рад у оквиру „Друштва Кнегиња Љубица“ где се са посебном пажњом бавила радом Дома милосрђа у Штимљу (осн. 1920), где су била смештена деца без родитеља са Косова и Метохије. Анастасија Нака Спасић није имала деце, али је читав београдски период живот посветила добротворном раду, незбринутој деци и сиромашним женама. За хуманитарни рад је добила следећа одликовања: „Крст Милосрђа“ за рад у помоћној болници у Београду током Балканских ратова (1912-1913), Орден Светог Саве III степена, Орден Белог орла V реда и Орден Црвеног крста. Једна улица у Београду данас носи њено име.
Северно од Саве и Дунава
Почев од краја 18. века у Хабзбуршкој монархији имамо примере да су жене из српске заједнице, користећи се важећим законима, а не обичајним правом, успеле да наследе, а затим управљају наслеђеним добрима. Закон је у то доба једино поштовао и штитио институцију мираза. Жене су, тек као удовице, или на основу развода брака, могле, по свом нахођењу, располагати добијеном имовином. То је разлог што је већина првих добротворки била у статусу удовица (Стојаковић 2001: 13). Међу Војвођанкама чије је добротворство забележено почеком 20. века налазимо имена четрдесет жена које су „многим доброчинствима обасуле свој народ“, са подацима о каквим се задужбинама ради и који је капитал у њих уложен („Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас“Сарајево, 1913: 87-89). Ту су: Софија Дунђерски „мајка српског народа, која сваки дан пружа доказ своје велике племените душе“; Софија Дражић из Великог Бечкерека, „која је својим радом и штедњом свој иметак тако увећала, да је пред смрт богато обдарила свој народ“; Јулијана Недељковић из Вршца, која је „Матици српској предала 30.000 форинти“; Драгиња Арадски из Суботице која је „своје имање у вредности од 16.000 круна оставила у добротворне сврхе“; Милица Петковић и Анка Константиновић, „добротворке панчевачке Више девојачке школе“; Терезија Кањижа из Уљме која је „оставила на располагање свом народу преко 40.000 круна“; Наста Сладићка из Старог Бечеја која је „оставила 26 ланаца земље и кућу у вароши“; Катарина Димитријевић из Руме која је „сав свој иметак оставила учитељском конвикту“; Емилија Мунчић – Векецки која је „даровала 300.000 круна за добротворне сврхе“; Јелисавета Стојковић из Сомбора која је „оставила преко 50.000 форинти за потпомагање сиромашних учитељских приправника и приправница“; Јелена Коскиница која је „оставила српској Великој гимназији у Сремским Карловцима 50.000 форинти“; Наталија Николић из села Томашевца у Банату „оставила је 65.000 круна за цркву и школу“; Ана Стојановић из Панчева „оставила је 10.000 круна за потпомагање двију сиротих старица“; Кристина Недељковић која је „даровала 36.000 круна Српској црквеној општини“; Еуфимија Јовић која је „оставила 187 јутара најбоље земље и дворац у Старом Бечеју за оснивање задужбине за образовање српске деце. Из задужбине се на ђаке годишње троши 10.000 круна“; Јелена Бозда из Сентандреје која је „оставила 1800. задужбину у вредности од 300.000 круна која се издаје српским трговцима у Пешти и Сентандреји“; Софија Соса Голупска из Меленаца која је „оставила за српске књижевнике сав свој велики иметак у земљи“; Марија Радосављевић из Панчева и Катица Ивошевић из Винковаца оставиле су Привреднику прва „велико имање“, а друга 40.000 круна. У тесту се помињу завештања Новосађанки Марије Трандафил, Софије Пасковић и Кате Јовановић из Илока, али се не помиње завештање Марије (рођ. Миланковић) Петровић, која је, поштујући жељу свога брата Луке Миланковића и на темељу његове заоставштине, тестаментом оставила земљу у вредности од 25.000 форинти, за стипендије.
У овом раду сам код одабира биографија дала предност дародавкама које су се определиле за просветне и књижевне циљеве, за помоћ сиротим женама и деци и помоћ девојачким школама.
Еуфимија Јовић (Сентандреја, 1790 – Стари Бечеј, 1861) рођена је у породици Јанковић. Отац јој је био „капетан потиског дистрикта“, Ђорђе пл. Јанковић, потомак богате породице која је 1690. дошла у Панонију. Зна се да је Еуфемијин отац купио „курију у Ст. Бечеју“, а она је у мираз добила село Буњу. После братове смрти припала јој је и земља у Старом Бечеју. Она је била једна од многих добротворки која је направила завештање у тренутку када је била удовица. Њено завештање било је намењено „за образовање српске деце у војничким, трговачким, занатлијским и ратарским наукама“ (Ђорђевић, 1912: 22), а за те потребе оставила је 187 јутара најбоље земље и дворац у Старом Бечеју. Фонд задужбине је био довољан за 12 стипендија. Поред тога она је подигла две цркве и за сваку оставила по 10 јутара земље. Приходе од последњих 10 јутара наменила је за мираз „једној српској удавачи која ће се венчати у њеној црквици на салашу“ (Ђорђевић 1912: 22).
Софија Пасковић (Нови Сад, 1809 – Беч, 1874) је рођена у богатој новосадској породици Камбер. Биће упамћена као добротворка коју су, због помоћи коју је пружала сиромашним ђацима, нарочито онима из Босне и Херцеговине, Србије и Црне Горе, звали “омладинском матером”. Њено најзначајније завештање је “Фонд Ђоке Пасковића” формиран 1871. као успомена на рано преминулог сина. Намера добротворке је била да се из тог фонда “потпомажу и српска књижевност и сиромашни ученици.” Фонд је требало да отпочне са радом када “нарасте” до износа од 12.000 форинти. Првенство код добијања стипендија имали су ђаци из Новог Сада, Вуковара и „Осека“. Управу над Фондом Софија Пасковић је поверила Матици српској.У књизи „Матица српска 1826 – 1926“ издатој у Новом Саду 1927. о Задужбини Софије Паковић пише и ово:„ Како добротворка у опоруци није тачно назначила колико прихода да се употреби на књижевност а колико на помоћ сиромашним ученицима, то је решењем Главне Скупштине Матице Српске од 1891. установљено да ће се од чистог прихода, што по одбитку свих трошкова преостане, свагда две трећине употребљавати за награђивање књижевника а једна трећина на стипендије сиромашним ученицима…“
Новосадском средином се шездесетих година 19. века ширио Омладински покрет[22], коме су се са великим одушевљењем прикључиле и жене. Међу њима је била и Софија Пасковић. Неоспорне су њене заслуге за формирање „женског омладинског одбора“ који је требало да „међу женскињем оне послове који мушки буде вршио међу мушким“. Због заслуга за оснивање Одбора и због прилога који је дала у фонд за бригу о сиромашним и болесним људима, изабрана је за председницу. Познате су њене заслуге за оснивање женских школа, а за ту сврху, на њен предлог, основан је посебан одбор. Софија Пасковић је 1871. на дочеку Светозара Милетића, (најзначајнијег српског политичара у Угарској у 19. веку), који се враћао из затвора у Вацу одржала говор, потврдивши тако значајно место које је имала у друштвеном, па и политичком животу Новог Сада. Добротворка, председница и активисткиња Женског омладинског покрета у Новом Саду, Софија Пасковић умрла је у Бечу 1874.
Јулијана Обрадовић (Чаково/Темишвар, 1825 – Вршац, 1888) се као старија девојка са добрим миразом, који јој је припао после братове смрти, удала за удовца Јоцу Обрадовића из Вршца. Он је из првог брака имао три кћери и сина који су још у младости умрли од туберкулозе. Јулијана је надживела мужа и на подстицај вршачког лекара Ђоке Јовановића основала фонд под називом „Задужбина Јоце Обрадовића и жене му Јулијане рођ. Новак из Вршца на српске књижевне цели“ (Ђорђевић, 1912: 28). У те сврхе дародавка је оставила износ од 33.871,24 К (круне) са упутством да се може користити када главница нарасте до износа од 60.000 К. То се десило 1907. па се од наведене године камата користила за ауторске хонораре и штампање књижевних и научних дела и популарних књига. Задужбином је по жељи дародавке управљала Матица српска.
Софија Соса Голупска (Меленци, 1824 – Србобран (Сентомаш), 1900) се као Софија Живановић удала за сентомашког капетана Новака Голупског. Надживела је мужа и читаво заједничко имање оставила је у добротворне сврхе: 52 јутра земље за фонд под називом „Задужбина Новака Голупског, бившег народног капетана у бурној години 1848. – 1849. и његове супруге Софије Голупске“ (Ђорђевић, 1912: 29). Задужбином је управљала Матица српска а циљ је био да се из прихода од дароване земље исплаћују ауторски хонорари и издају белетристичка, научна и популарна дела која ће „просвету у српском народу ширити“. Софија Голупска је Српској православној црквено-школској општини у Сентомашу оставила 37 јутара земље да се из прихода од те земље набављају одећа, обућа и књиге за сиромашне ђаке.
Епилог
У овом раду направила сам одабир добротворки у српском народу у периоду од половине 19. века до почетка Другог светског рата. Критеријум за одабир није био само вредност завештања, већ и могућности слободног деловања које су жене имале (или нису имале) у различитим друштвено-политичким системима. Када би се само ценила вредност и дугорочност завештања онда би Војвођанке добротворке биле најзаступљеније. Али, међу дародавкама у овом раду налази се готово једнак број жена северно и јужно од Саве и Дунава, јер су добротворни планови жена које су живеле јужно од Саве и Дунава ретка, али драгоцена дела.
Дело Adeline Pauline Irby, Katherine Steward Macphail и делом Јелене Кон настала су ван контекста у коме су се одвијали животи српских добротворки. Њихова доброчинства су настала ван патријархалног оквира у коме су живеле, јер су црпеле своје хуманитарне планове из другог политичко-економског контекста.
Биографију Савке Суботић сам у овом раду издвојила као изузетно значајну. Њено дело је оргоман рад које је осмислила и без менторства спровела у дело а настао је у директном контакту са женама на селу, али и са европском „интелигенцијом“ (Суботић, 1904). Њени планови су били далекосежни, модерни и остварљиви. Она је била жена од акције, а не од речи. Њене акције су у основи значиле да треба примером и речју у директном контакту научити неуког и гладног и тиме му дати могућност да сам зарађије. Овај план је најуочљивији у процвату „народне индустрије“. Многа њена дела, будући да нису била пре очима домаће интелигенције, заборављена су, или се приписују народном генију.
Као што се и из овог рада може видети у другој половини 19. века налазимо значајан низ дародавки међу којима доминирају Војвођанке. Оне су захваљујући законском оквиру могле да наслеђују имовину и да њоме слободно располажу. И поред тога што је већина била у статусу удовице, многе (као Марија Трандафил) су увећале богатство и измениле тестамент који је укључивао вољу преминулог супруга. Фондови или закладе Војвођанки рађена су у складу са тада важећим прописима који су превиђали да се „закладе уведу у живот“ тек када постане могуће да се из камате од главнице испуне све намере дародавки. Решењем проблема дугорочног финансирања заклада и фондова омогућено је да се воља војвођанских дародавки протегне у будућност. По томе су доброчинства Војвођанки препознатљива и незаобилазна карика у развоју српске културе и привреде, али и смањењу разлика између сиромашних и богатих.
Завештања добротворки јужно од Саве и Дунава су ређа и скромнија и у већини прате претходну вољу преминулог супруга. Законски и друштвени контекст крајем 19. и почетком 20. века јужно од Саве и Дунава није омогућавао да жене делују самостално. Овај образац видљив је и почетком 20. века судећи по биографији Анастасије Наке Спасић. Завештања која су оне установиле, често на темељу ранијег тестамента, или договора постигнутог са преминулим супругом, обично су ишла у корист просветних, хуманитарних циљева, или у корист Српске православне цркве. Из биографија се може видети да међу оснивачицама, или дародавкама просветних институција преовлађују необразоване жене. По томе су доброчинства жена настала у патријархалним срединама јужно од Саве и Дунава подвизи који се не могу изоставити из нашег памћења.
Добротворке северно и јужно од Саве и Дунава чиниле су доброчинства верујући у хришћанске вредности, изнад свега у то да свако трајно дело мора бити учињено у славу Бога и на корист народа, а то су увек велики, далекосежни планови. Културни, економски и духовни развој српског народа, ма где живео, био је у основи њихових завештања.
Рад свих добротворних институција, заклада и фондова прекинут је одмах након завршетка Другог светског рата, успостављањем нових друштвено-политичких односа у социјалистичкој Југославији.
Извори и литература
Архив Кикинде
Извештај о раду (1938) Велико Кикиндска Добротворна Задруга Српкиња, Ф.350, кутија 2.
Рукописно одељење Матице Српске
М 5.577 Савка Суботић, Сећања, афоризми
Литература
Алексијевић, Властоје (1941) Наша жена у књижевном стварању. Београд. Штампарија Ж. Маџаревића.
Božinovic, Neda (1996) Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku. Beograd: Devedesetcetvrta.
Беловиц-Бернаџиковска, Јелица (уред) (1913) Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни
развитак и њезина уметност до данас. Сарајево. Добротворна Задруга Српкиња у Иригу.
(Ин Мемориам) Нина Петровићка, Женски свет. Нови Сад. бр. 1. 1909: 9-10
Идеали Српкиње (1913). Нови Сад. Електрична штампарија Д.Д. Браника.
Јоцић Лука (1904) Тридесетогодишње угодне и неугодне успомене 1854-1884. Нови Сад. Штампарија Деоничарског друштва Браник.
Кљајић Лепосава (1998) Заслужни новосадски Грко-Цинцари с краја 18. и у 19. веку. Нови Сад. Скупштина Града Новог Сада.
Лазаревић Јелена (1929) Енглескиње у српском народу. Београд. Београдско Женско Друштво.
Микић Желимир (1988) Увек ваша – Живот и дело др Кетрин Макфејл. Нови Сад. Матица српска.
Мис Аделина Павлија Ирби (Ин Мемориам) у: Жена. Нови Сад. 1. 10. 1911: 622.
Савић-Ребац Аница (1988)- Савка Суботић у: Студије и огледи И-ИИ, Књижевна заједница Новог Сада. стр .407-410.
Ruhnow Unna (1898) Prakticirende Aerztinnen der Gegenwart, Illustrirte Zeitung, Leipzig und Berlin, 24. 03 & 14. o6. 1898.
Софронијевић Мира (2009) Даровале су своме отечеству – Племените жене Србије. Београд. Библиотека Града Београда.
Столић Ана уред (2001) Успомене Савке Суботић. Београд. Српска књижевна задруга.
Stojaković Gordana (ur.) (2001). Znamenite žene Novog Sada I. Novi Sad . Futura publikacije.
Stojaković Gordana (2005). Diskursne osobine privatne prepiske o knjizi Srpkinja njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas (1909-1924)- specijalistički rad. Univerzitet u Novom Sadu. ACIMSI: Centar za rodne studije www.nsac.yu
Stojaković Gordana (2006) Tények, melyek a 19. század kőzepétől a 20. század kőzepéig meghatározták az Újvidéki, a Vajdasági Magyar nők emancipációjáért vívott küzdeimet: u: Savić, Svenka és Veronika Mitro ur. Vajdasági Magyar Nők élettörténetei (9-17). Újvidék. Futura Publikacije i Ženske studije i istraživanja.
Stojaković Gordana (2007) Naša savremenica Savka Subotić – dramski prikaz. Novi Sad. Izdanje autorke. ISBN 987-86-909833-1-5
Stojaković Gordana (2008) Domaća radinost i angažovanje žena u Vojvodini krajem 19. i početkom 20. veka u: Marina Blagojević ur.Seoske ženske organizacije u Vojvodini (19-33). Novi Sad. Zavod za ravnopravnost polova AP Vojvodine.
Stojaković, Gordana (2009) Ein Gespenst geht um in Serbien, Die Frauenbewegungshistoriographie besitzt gute Perspektiven im: Hg. Johanna Gehmacher und Natascha Vittorelli, Wie Frauenbewegung Geschreiben wird. Wien. Löcker. (279-283).
Stojaković, Gordana (2010) Education of Serbian women in domestic and foreign universites in: Popov Čedomir ed. Serbia the cultural bridge between East and West. Novi Sad. Matica srpslka. (176-177), Matica srpska.
Варађанин Аркадије (Ин мемориам) Нана Натошевић у: Календар Женски свет за 1910. Земун. 1910: 86-88.
Суботић Даринка (1925) Савка Суботић– Говор на свечаној седници Матице напредних жена 25.11.1924. Нови Сад. Застава.
Суботић Савка (1904) О нашим народним тканинама и рукотворинама. Нови Сад. Штампарија Српске књижаре браће М. Поповића.
Суботић, Савка (1911) Жена на истоку и западу. Нови Сад. Штампарија Деоничарског друштва Браник.
Šosberger Pavle (2001) Novosadski Jevreji. Novi Sad. Prometej.
Варађанин, Аркадије (1906) Споменица двадесетпетогодишњег рада (1880 – 1905) Добротворне Задруге Српкиња Новосаткиња. Нови Сад. Штампарија Српске књижаре браће М. Поповића.
А. В. (Варађанин Аркадије) (1910), Женска удружења међу Српкињама у: Женски свет- Календар за 1910. Земун. 1910. 97-106.
Женски часописи и календари
Жена,Нови Сад (1911-1914) уреднице Милице Томиц. Штампа Српска штампарија др Св. Милетица.
Женски свет, Нови Сад (1886-1914)лист Добротрних задруга Српкиња. Издање Добротворна Задруга Српкиња
Новосаткиња.
Календар Женски свет за 1910, Земун. Штампарија Милана Илкића. (део Знамените и заслужне жене / Савка Суботић (70-71), Мис Аделина пл. Ирбијева (71-73), Др Драга Љочић (73-75), Зорка Ховоркова (75-77), Кнегиња Мешчерска (77-79), Јелица Беловић-Бернадзиковска (79-81), Катица А. Крајићева (82-83), Милица Стојадиновић Српкиња (83-86), Нина Петровићка (86-88), Персида Пинтеровић (89- 90), Елодија Мијатовићка (90-92), Јелена Ђ. Поповић (92-93), Марија удова Др. М. Радојчића (94), Јелена Деметровићка 95-96).
Домаћица, Београд (1890-1914) лист Београдског Женског Друштва и његових подружница. Издаје Београдско Женско Друштво.
A Nö és a Társadalom Budimpešta (1910-1914). Urednica Roza Švimer. Organ ugarskih feministkinja.
Ženski svet, Trst 1925. Urednica Pavla Hocevarjeva. Glasilo ženskih društava Julijske krajine. Izdaje
Српство, орган Српске народне странке у Угарској. Нови Сад. 1913.
Браник, орган Српске народне слободоумне странке. Нови Сад (1913 – 1914).
Бранково Коло, лист за забаву поуку и књижевност. Сремски Карловци (1910, 1913)
Српска ријеч. Сарајево. 1913.
Србобран – Народни српски календар. Загреб. Српско коло.д.д. 1914.
Застава. Нови Сад. 6 (19) октобар 1909.
Српски књижевни гласник. Београд. 1911 књ. 27. св.7: 557-559.
Јавор. Нови Сад. 23. октобра 1883. бр 43. стр. 1348.
*Рад је написан 2013. и није до сада објављен.
[1] Текст се налази на надгробном споменику добротворима Луки Миланковићи и његовој сестри Јелени Петровић. Споменик и текст су дело челних људи „Српске православне црквене општине новосадске“. Надгробни споменик се налази на Успенском гробљу у Новом Саду. Данас је име Луке Јоцић видљиво, јер је недавно премезано црном бојом, али не и име Марије Петровић.
[2] Прве женске организације Српкиња се формирају током седамдесетих и осамдесетих година 19. века, а 1953. је престао да постоји АФЖ Југославије (Антифашистички фронт жена Југославије), најмасовнија женска организација у нашој историји.
[3] Називи организација дати су у оригиналној транскрипцији.
[4] Под Хабзбуршком монархијом овде подразумевам сложену државу коју уједињује династија Хабзбург и Хабзбург -Лорен а која је у периоду (1867-1918) који претежно обухвата овај рад имала назив Аустроугарска монархија (прим.аут.).
[5] Кнежевина Србија (почев од Хатишерифа 1830, мада је међународно призната 1878) и Краљевина Србија (од 1882).
[6] Хуманитарна организација жена у Краљевини Угарској чији је део била савремена Војводина до 1918.
[8]Податак је добијен на основу односа круна – долар који је у тексту „Женска удружења међу Српкињама“ дао Аркадије Варађанин (Календар Женски свет 1910: 97-106) .
[9] Транскрипција је у потпуности преузета из изворног документа.
[10] Погледати: Савка Суботић и Ернст Хекел, универзитетски професор у Јени у: Женски свет бр. 6 стр. 138.
[11]Женски свет, Нови Сад 1914. бр 7-8, стр. 180-181.
[12] Оснивачица и председница Интернационалне алијансе за женско право гласа (International Woman Suffrage Alliance) Кери Чепмен Кет је на челу организације од оснутка до 1923.
[13] Rosika Schwimmer (1877-1948) је 1903. основала Угарско удружење запослених жена – Munkásnö Egyesülete a 1904. Savet žena – Nöegyesületek Szövetsége а, 1904. Феминистичко удружење Угарске -Feministák Egyesülete. Била је једна од најзначајнијих европских феминисткиња и мировњакиња почетком 20. века. Чланак Розе Швимер о Савки Суботић објавио је будимпештански лист на немачком језику Neuse Pester Journal a пренео новосадски Женски свет (бр. 1. 1912: 7).
[14] Bertha Pappenheim је била боркиња против трговине „белим робљем“ и проституције. Била је позната у европским оквирима. У Србију је дошла да придобије српске женске организације за борбу против проституције.
[15] Српски Народни Женски Савез је био члан IWSA од 1911.
[16] Податак о датуму рођења преузет је из књиге Луке Јоцића „Тридесетогодишње угодне и неугодне успомене 1854-1884“, Нови Сад 1904, стр. 94. Лука Јоцић се позива на „својеручне њене забелешке“ и даје податке о датуму њеног рођења „25. децембар 1916. лицем на римски Божић“. Проф. Андра Гавриловић у књизи „Знаменити Срби 19 века“ (Загреб, 1903 –репринт Београд, 1990: 28) наводи да је Марија рођена 1811. или 1814., а у књизи Лепосаве Кљајић „Заслужни Новосађани Грко – Цинцари с краја 18. и 19.века“ (Нови Сад, 1998) наведена је 1815. као година рођења.
[17] У књизи Андре Гавриловић „Знаменити Срби XIX века I књига, стр 28. Српска штампарија Загреб, 1903. Репринт „Култура“, Београд 1990. назив завештања гласи: „Завод за негу и издржавање сироте и сиромашне српске деце“.
Draga Dejanović, crtež prema arhivskoj fotografiji
Draga Dejanović (1840-1871) je bila pedagoškinja, književnica i glumica i autorka prve feminističke platforme na srpskom jeziku
Ono što je napisano o delu i životu Drage Dejanović oblikovalo je kanonsku predstavu o njoj kao o feministkinji[1], prvoj koja je na srpskom jeziku ponudila platformu emancipacije[2] žena. Njeno delo najpre treba sagledati u kontekstu društvenih i političkih prilika šezdesetih i sedamdesetih godina 19. veka u Vojvodini, tada južnoj periferiji Habzburške monarhije. Draga Dejanović je jedan od najsjajnijih izdanaka „Miletićeve[3], takozvane romantičarske omladinske[4] epohe“, a Veljko Petrović[5] je tu epohu video kao „poslednji veliki napor Vojvodine da misli i oseća ispred celog naroda” (V. Petrović 1930: 194).
U teškim vremenima često se posezalo za
narodnim korenima i vrednostima koje su ga sačuvale kod tolikih iskušenja. Zato
ne treba da čudi taj sveprisutni nacionalni zanos koji je obeležio (čak) i ideje
o emancipaciji žena koje su u periodu 1868-1873. iznedrili predstavnici
naprednjačke kulturne i političke elite[6] u srpskoj vojvođanskoj zajednici, pa i socijalisti[7] Vasa Pelagić i Ljuben Karavelov, te Draga Dejanović i mnogi drugi.
Savremenog istraživača/ istraživačicu
iznenadi činjenica da se u tekstovima o ženskom oslobođenju autorka prve
feminističke platforme (ali ne samo ona) u kreiranju aktivnih ženskih uloga,
koje treba da ospore načela i praksu potčinjenosti žena, delom oslanjala i na
ženske uzore iz srpske, srednjevekovne narodne poezije. Mislim da je Silija
Hoksvort bila u pravu kada je navedenu situaciju veličanja mitologizovane
prošlosti videla kao poštovanje vrednosnog sistema i osećaja dostojanstva,
manje kao doslovnu istinu i samim tim kao paradoksalnost (Hoksvort 2017: 103). Važno
je zapažanje Hoksvort da su feminističke ideje Dejanović prožete
socijalističkim idejama Svetozara Markovića koji je u okviru teorije narodnog
blagostanja zagovarao prelazak iz sistema porodičnih zadruga na socijalističkim
načelima zasnovan društveno-ekonomski sistem, u nameri da zaobiđe zapadni
kapitalizam (Isto, 103). To je takođe doprinelo preuzimanju iz idealizovane
prošlosti. Zlata Jukić je primetila da je Dejanović „iz rodoljublja postala
glumica“ jer je pozorišni izraz bio najadekvatniji[8] alat za prenošenje vrednosnih, i nacionalno-političkih poruka
(Jukić 1992: 12).
Povezivanje ideja nacionalnog preporoda i
emancipacije žena nije bila ekskluzivna tekovina srpske zajednice u Vojvodini, a
Draga Dejanović nije bila usamljeni glas na tom planu, naprotiv. Žene jevrejske
zajednice u Nemačkoj povezale su emancipaciju Jevreja i žena, čak su „svi
ženski pokreti (sredine 19. veka) delovali i reagovali u svom nacionalnom
kontekstu pogotovo u fazama nacionalne demokratizacije i kad se radilo o
pravnom položaju i političkoj participaciji, ali i vezi sa kolonijalizmom ili
imperijalizmom“ (Bok 2005: 191). Primer povezivanje nacionalnog i ženskog
oslobađanja nalazimo u Vojvodini, u Novom Sadu, jer to je okruženje koje je
iznedrilo još jednu borkinju za ženska prava čiji je životni i aktivistički put
vrlo sličan onom koji je imala Draga Dejanović. Radi se o Jaroslavi Jaroši[9], prvoj slovačkoj pesnikinji u Vojvodini, vatrenoj zagovornici
obrazovanja žena, te kulturnog i socijalnog razvoja Slovaka.
Posredstvom nemačkog jezika, kao tada najznačajnijeg
jezika komunikacije u Habzburškoj monarhiji, bilo je moguće[10] upoznati se sa delima autorki koje su tretirale pitanje položaja
žena. Sredinom 19. veka u Nemačkoj je „cvetao ženski roman“ u kom su junakinje
pokušavale da razreše nametnute rodne uloge, ali i one koje su bile u vezi sa emancipacijom
manjinskih naroda (Isto, 176-175). U više od dvadeset četiri romana Lujze Oto[11], u književnim radovima spisateljica iz Poljske, Rusije, Ugarske… često
su problematizovani odnosi među polovima, jednom rečju novi duh je strujao među
evropskim ženama (Isto, 178-179). Draga Dejanović je svojim delom i životom
svedočila da je i na jugu Habzburške monarhije plamen pobune žena držan smelo i
visoko, problem je što se najveći deo literature koja se bavila njenim delom
zadovoljavala time da je zatvori u nacionalne okvire.
Poezija Drage Dejanović je u srpskoj
književnosti viđena kao spoj „konvencionalne rodoljubive lirike“ i „osećajne
razgolićenosti jedne žene“ i to ne bez „zanatske uglađenosti i veštine“
(Pavlović 1981: 191-192). Ostaje nepoznato koliko je njen strasni i čežnjivi
glas bio autentičan izraz među mnogobrojnim evropskim ženskim autorima[12] koje je probudila politička poezija (Bok 2005: 179). Zapažanje
Magdalene Koh da su tekstovi Drage Dejanović primeri feminističkih eseja koji
su iz ličnog iskustva autorke postali sredstvo, način, platforma i prostor za
polemiku sa patrijarhalnim diskursom u vezi sa emancipacijom žena retka je
poveznica sa spisima evropskih sestara (Koh 2007: 159).
Feministička platforma Drage Dejanović, ali
i narodnjačke elite, polazi od ideje narodnog preporoda posredstvom kulturnog
preobražaja koji je započinje obrazovanjem dece oba pola, najpre u porodici, a
zatim i u školi. U tom procesu žene nisu mogu biti ona polovina narodnog bića
koja ne napreduje, jer bi to ugrozilo plan opšteg, narodnog razvoja. Problem je
bio naći meru ženskog oslobođenja, a za tim aršinom nervozno je tragala srpska
elita. Potraga[13] je kulminirala sedamdesetih godina 19. veka, a deo je pretočen u
tekstove koje je nagradila Matica srpska[14].
Meru i način emancipacije Srpkinja
najjasnije je izložio Dimitrije Mita Petrović u knjižici „Devojački svet“ (1871).
Pozivajući se na narodnu tradiciju on žene povezuje sa vilama, sa onima koje
neguju junake i zato im pristaje „trudni poziv negovati bone i ranjene“ ali
najpre moraju biti svestrane domaćice, majke, pedagoškinje, onoliko svestrano
obrazovane da mogu da razonode umornog muža i po potrebi da shvate njegove
misli (D. M. Petrović 1871: 15). Takođe, on nalazi razloge potčinjenosti žena u
„oskudnoj krepljivoj moći i duševnoj prirodi ženskinja“ kojima, pri tom, odriče
mogućnost bavljenja državnim poslovima, naukom, lepom veštinom uključujući i
lepu književnost gde je kako je tvrdio žena „radila sretno tek u lakšim
potčinjenim vrstama“ (Isto, 164). Za D.M. Petrovića društveni odnosi su samo
odjek „unutrašnjih društvenih različitosti“ koje roditeljsko vaspitanje[15] ne bi trebalo da propituje (Isto, 165). Čitav ovaj, mizogini[16] plan bio je uokviren stavovima o pozitivnom nasleđu Slovena koji su
po D. M. Petroviću bili kontrast onome što u porodičnim odnosima nudi korumpirana
zapadna civilizacija.
Prema shvatanju Drage Dejanović žene su u
srpskom društvu tada bile u neosporenoj podređenosti spram očeva i muževa, što
je za posledicu imalo izostanak aktivnosti koje bi im donele lični napredak
kroz obrazovanje i samostalan rad. Ovako smelo suprotstavljanje Drage Dejanović
patrijarhalnom ustrojstvu potčinjenosti žena koja se tumačila njihovom manje
vrednom prirodom (te su dom i majčinstvo težišta unutar kojih se može
razgovarati o emancipaciji), ima dva snažna uporišta. Mnoge Vojvođanke, kao
građanke Habzburške monarhije, su imale mogućnosti da se školuju u Temišvaru,
Pešti, Beču, Požunu i drugim mestima, učile su putujući po Evropi. Za školovanje
Srpkinja na stranim univerzitetima i školama vrlo rano je ustanovljen i poseban
fond[17]. Zato ne čudi jasan glas Drage Dejanović (žene su zarobljenice a ne
vile), koji se suprotstavio glasovima moćnika srpske zajednice nadajući se da
će sve veći broj školovanih žena učiniti da se žene „ne mogu više natrag
(vratiti) u onaj skučeni krug duševni, u krug njihovih prababa“ (Dejanović
1870: 58). Borba za emancipaciju žena u Habzburškoj monarhiji je pokrenuta, a
taj proces[18] se nije mogao zaustaviti ni u južnim provincijama.
Drugo uporište je zakonski okvir koji je
omogućio da se sve veći broj Srpkinja iz Vojvodine bori i sudski dobija očevinu[19] i bračnu[20] tekovinu. Mnoge Srpkinje građanskog staleža iz Vojvodine su prema
zakonima Habzburške monarhije[21] bile vlasnice značajne imovine kojom su samostalno[22] raspolagale. One su osnivale ženske omladinske odbore, debatovale,
istupale u javnosti čak i na političkim[23] događajima, borile se za lična prava u vezi sa bračnim[24] odnosima. Sva njihova lica, nade i zanose nekim čudnim usudom u literaturi o Omladinskom periodu je preuzela Draga
Dejanović.
Dejanović se, zagledana uglavnom u nemačke
uzore[25], nadala da će kao i kod „tuđinskih žena“ i kod Srpkinja desiti da
one koje mogu da napreduju u svim sferama života ne ostave za sobom „svoje
sestre“ koje nisu imale „ni snage ni prilike da sa njima zajedno napreduju“
(Dejanović 1870: 58). Razumevši obrasce emancipacije koji su bujali u
neposrednom okruženju, ali i Engleskoj i Americi, Dejanović je predstavila tri
moguće platforme: minimalističku (da ženskinje treba još većma skučiti),
maksimalističku (za neograničenu slobodu ženskog spola) i onu „umnih stranih ženskinja“
sa kojima se Dejanović[26] ne samo slaže, već smatra glavnim ciljem emancipacije:
„… da ženskinja uvidi i prizna da je nju bog obdario onim istim vrlinama kojima je obdario i čoveka. Po tome treba žensko da se vaspita za umni i telesni rad isto kao čovek. Ono treba da se pripravi za svaki slučaj života, da može svakoj teškoći snažno se odupreti, ali pri tom neka nijedna ne zaboravi na svoju svetu dužnost, da je dužna narodu svome mlade članove ostaviti, koji će iste te vrline od nje naslediti… (Isto, 58).
Prvi korak na putu emancipacije je uvek pravo na školovanje ženske dece, uključujući univerzitete, te je to i početni korak Dejanović koja dodaje i zahtev za promenu domaćeg vaspitanja koje treba ustrojiti po istom principu po kome su se vaspitavala i školovala muška deca. Vasa Pelagić[27], ugledni narodni učitelj takođe se zalagao za otvaranje takvih škola gde će se dobijati znanja zasnovana na savremenim naučnim dostignućima, ali i za obrazovanje nastavnika nastavnica koje to znanje treba da prenesu deci oba pola. Istovremeno je Srpkinjama zadao vrlo težak zadatak u vezi sa negovanjem znanja, veština i vrlina koji bi mogla da ispuni samo ona osoba koja poznaje osnove medicine, hemije, poljoprivrede, higijene, pedagogije, istorije i celokupnu srpsku tradiciju.
Za razliku od srpske narodnjačke elite,
koja se bavila merom poželjne emancipacije žena radi njihovog kontrolisanja,
Dejanović je pisala da je vaspitanje devojaka, sa ciljem da se ona uda, to koje
od njih pravi „majmunasto nakinđurene lutke“ i da to nakaradno lice nije suština
žene. Jasno se suprotstavila tezi D.M. Petrovića o oskudnim mogućnostima žene
koji su uzrok njene potčinjenosti tvrdnjom „da
je nju bog obdario onim istim vrlinama kojima je obdario i čoveka“, te da će
smislenim, sadržajnim vaspitanjem, obrazovanjem i radom žena pokazati znanje,
umeće, veštinu, vrlinu, hrabrost, upornost kao i pod istim uslovima vaspitan i
obrazovan muškarac (Isto, 58). Opis nakaznog domaćeg vaspitanja devojaka u
srpskoj zajednici, koji je dala Dejanović, je opis geneze društveno
konstruisane uloge – predstava sistema mišljenja, znanja i vrednosti kojim se
devojka pripremala da se svidi muškarcu, radi udaje kao jedinog vida
egzistencije, na način da se kod nje podstiče izveštačenost, besposlica, raskoš
i pomodarstvo. Radilo se o neodrživoj situaciji koja je jedino mogla biti
razrešena ako, kako je pisala Dejanović, žene „imaju odvažnosti, razuma i
trpeljivosti javnoj radnji i nauci odati se“ i „osigurati sebi život“ baveći se
zanatima i drugim javnim poslovima (Isto, 84). Problem je bio u tome što su
snažne predrasude sprečavale Srpkinje da zarađuju baveći se zanatima i javnim
poslovima, te je, osim u ratarskom staležu, bilo prihvatljivije prositi ili
trpeti nasilje nego raditi. Ovaj, očito ozbiljni, problem u srpskom narodu žigosao
je i Ljuben Karavelov[28] u pripoveci „Nakazao je Bog“ gde otac glavnoj junakinji, koja trpi
grozno nasilje maćehe, ne dozvoljava da ode i zaposli se kao kuvarica ili
sobarica:
„.. Ja bih pre voleo da je vidim mrtvu, no što bi dozvolio da bude kuvarica…. Nakazao je bog a ja ne, oprostite.“ (Karavelov 1870: 36).
Sličnim predrasudama bavila se u Nemačkoj i
Lujza Oto, dajući argumente koji su se širili i van Nemačke:
„Vrlo je budalasta predrasuda da žena ponižava sebe i muža ako radi za novac. Naprotiv, nedostojno je za ženu ako misli da ima prava da sedi besposlena, dok joj muž radi, i da drži, da je rad za nju poniženje kad isti njenog muža ne ponižava… (Oto 1893: 113).
Dejanović je iznela sličan stav prilagođen uslovima
života Srpkinja u Vojvodini:
„Pa jeli to pravedno, da se mi žene do veka po kući rahatno širimo, a siromašni muž, da se sam mora starati, čime će ženu i sitnu dečicu zaraniti i odenuti, a one se sve jednako brinu o lepoti, skupocenom nošivu i lepom izgledu…“ (Dejanović 1869: 112).
Da je rad taj koji osigurava egzistenciju i može biti izvor zadovoljstva žena (kao što jeste muškaraca) bio je jasan stav Dejanović koja je za razliku od Oto[29], pošavši od konteksta u kome su srpske žene u Vojvodini živele, predlagala da se one bave zanatima: krojačkim, obućarskim, sajdžijskim pekarskim, poslastičarskim, tkačkim, bojadžijskim, kuvarskim, staklarskim (Dejanović 1870: 110). Vojvođanke iz bogatijih slojeva su mogle da biraju različite životne planove koje im je zakonski i društveni okvir Habzburške monarhije pružao. Žene ratarskog staleža radile su koliko njihovi muževi u polju uz sav domaćički i materinski posao koji je tradicionalno bio njihovo zaduženje. Zato se Dejanović najpre obraćala Srpkinjama u Vojvodini trgovačkog, zanatskog, činovničkog staleža jer je svedočila čestim slučajevima jada i bede u koje su kćeri i udovice tog staleža zapadale jer su društveni nazori proizvodili ženu o kojoj je neko uvek morao da brine. Svet koji je opisivala Draga Dejanović tada još nije bio pogođen strašnim posledicama industrijskog kapitalizma kao što je to bio slučaj u Engleskoj, te nije ni postojalo iskustvo masovnog, surovog siromaštva industrijskih radnica, radnika.
Danas moramo istaći da ona baštini i deo
zasluga za ulazak Srpkinja u pedagošku profesiju, jer se kroz polemiku sa
„bratom Politom“ u Skupštini Ujedinjene omladine srpske (1870) izborila[30] da se „somborska preparandija otvori ženskinju“ (Ženski pokret u Vojvodini 1933: 91-92;
Bešlin 2005: 768). Pored toga ona je kao učiteljica, ne samo prisustvovala, već
i imala važnu ulogu na ”Učiteljskom zboru u St. Bečeju”, 1870 (M.K. 1918: 492).
Događaj je bio uvod u „stvaranje moderne srpske škole“ postavljene na temeljima
uređenja pravne, materijalne, upravne i nastavne strane, ali i uvođenja „jednakosti
muškinja i ženskinja“ u izboru i bavljenju pedagoškom profesijom (Isto, 492-493).
Ovo je, u godinama koje će uslediti, uticalo na celokupni društveni život jer
su učiteljice sa jedne strane „postale misionari svoje ravnopravnosti i sviju
naprednih odluka u školi“, te istih takvih ideja u celom narodnom životu, ali
je sa druge strane postavilo temelje nejednakosti[31] u zaradama između muškaraca i žena u pedagoškoj profesiji koje će
od 1876. dovesti do feminizacije[32] pedagoške profesije kod Srba u Vojvodini (Isto, 494).
Deo emancipatorske platforme Drage Dejanović: žena mora da stekne svest o
sopstvenoj vrednosti i da kroz obrazovanje za različita zanimanja i rad stekne
ekonomsku sigurnost, uklapa se delom u potpuri[33] ideja o emancipaciji žena koji su socijalisti okupljeni oko lista Radenik (Radnik) sedamdesetih godina 19. veka konstruisali. Svetozar
Marković se slagao sa prikazom položaja Srpkinja koji je dala Draga Dejanović
kao i sa idejom da treba pobediti predrasude da su ženske sposobnosti oskudnije
od muških, te da se treba boriti da se obrazovanjem žena mora uključiti u
društvenu privredu. Nužnost radnog angažovanja žena u proizvodnji, za šta se
zalagala Dejanović, Marković[34] je nadogradio postavivši to kao uslov za opšti društveni napredak
koji bi inaugurisao ženu kao privrednu silu jednaku muškarcu i istovremeno joj
priznao sva prava uključujući i politička (Marković 1870: 89). Teret osvajanja
prava i kod Markovića i kod Dejanović ležao je na ženskim leđima.
Pitanje emancipacije žena bilo je u Omladinsko
doba zbir različitih, često oprečnih ideja, od mizoginih do onih koje ženu vide
kao ekonomski nezavisnu društvenu akterku. Ipak, u srpskoj zajednici u Vojvodini
u okviru debate o emancipaciji žena gotovo da nije nanovo promišljena
institucija materinstva. Ta je viđena kao sveta, blagoslovena dužnost žena, a kritički
tonovi su se ticali pojedinih slučajeva u vezi sa negovanjem i vaspitanjem
dece. Draga Dejanović slavi značaj materinstva i dovodi ga u vezi sa snaženjem
naroda:
„Draga sestro! Ti si uzdanica naroda svoga, u tvom krilu gajiš sokolove, te im prva razvijaš krila da polete. Neka ti je dakle prva briga, da ti tić poleti, pun najsvetije ljubavi k rodu svom” (Dejanović 1869: 64).
Ona je zatim primerima iz života pretežno ratarskih
i građanskih srpskih porodica ilustrovala situacije nemara prema deci, njihovog
zapuštanje ili predavanja u ruke stranih dojkinja i opominjala da su majke
odgovorne za brigu, negu i dojenje dece kao i za to da ih uče svakom poslu,
vrednoći i da “još iz malena uče oskudicu u svačemu poznavati” (Dejanović 1869:
65, 88, 112).
O bračnim odnosima unutar mnogih srpskih
građanskih porodica bez upliva patetike i rodoljubivog sentimenta kao i o tome
da postoje i osobe koje nisu zrele za brak i roditeljstvo pisala je Draga
Gavrilović[35], ali ne i Draga Dejanović. Dejanović nije napadala brak u načelu
već onaj koji nije sklopljen iz ljubavi. Tako, bračna veza, po Dejanović, „ako
je izašla iz ljubavi, jedino (je) zadovoljstvo ženskog srca” … to joj je sam
bog usadio, radi stanja materinskog… Sreća braćnog života stoji u srcu svakoj
ženskoj jer joj ta sreća od srca i duše dolazi. Za tu sreću srca ženskoga, nema
nikakvih izmena; a kad ta sreća kojoj ženskoj ne dođe, onda nema nesnosnijeg i
žalosnijeg stanja na svetu…“ (Dejanović 1870: 84). Ipak, Dejanović je
primetila da „ako u tom stanju koja (sestra) zaostane, neka ne misli da joj je
time dostojanstvo čovečnosti propalo; može se i samohranim srcem svoje uvaženje
i dostojanstvo čoveštva pred svetom održati i sačuvati.“ (Isto, 84).
Dakle, nova emancipovana žena, prema ideji Drage
Dejanović, trebala je da nosi dobar deo starih uloga. Međutim, deo rodnih uloga
unutar bračnog aranžmana morao je da pretrpi promene samim inaugurisanjem žene
kao obrazovanog i ekonomski samostalnog društvenog subjekta. Predstavu
emancipovane, nove žene, koju je zagovarala Draga Dejanović nije uspela da
smesti u sasvim zaokružen i izvodljiv entitet u koji bi bio mera za većinu
žena. Ali, to jeste bio njen plan u koji je stala čitavim svojim životom i svim
darovima sopstvenog bića. Julki Hlapec-Đorđević je verovatno uzor bila Draga
Dejanović kada je pisala o tome šta bi sve feministkinja trebalo da bude: praktični
sociolog, upućeni teoretičar, esteta i kulturni stvaralac, pedagog žena i
kritičar kulture (Hlapec-Đorđević prema Stojaković 2001:48).
Podaci o njenom privatnom životu poznati su
i često prenošeni. Draga Dejanović je rođena u Staroj Kanjiži u porodici Sofije
plemenite Međanski i advokata Živojina Dimitrijevića. Školovala se u Temišvaru
i Pešti gde se sa oduševljenjem priključila Ujedinjenoj omladini srpskoj.
Protiv volje roditelja 1861. udala se za učitelja Mihajla Dejanovića, ali ga je
posle nekoliko nedelja napustila zbog neslaganja sa svekrvom. U Novom Sadu se
1862. priključila ansamblu Srpskog narodnog pozorišta, a sledeće je prihvatila
angažman u pozorištu u Beogradu gde je ostala do 1864. Vrativši se Stari Bečej
nastavila je zajednički život sa mužem, radeći povremeno kao učiteljica. Prvo
dete koje je Draga rodila umire po rođenju, a prilikom drugog porođaja umire i
ona, nešto pre svog 31. rođendana.
Napisala pripovetke Uskok Kariman i Svećenik u
Morlaku, dramu Deoba Jakšića i
raspravu Mati. Feministički eseji Dve tri reči Srpkinjama, Emancipacija Srpkinja i Srpskim majkama objavljeni su u Matici 1869. i 1870. i Mladoj Srbadiji 1871. Bila je saradnica
sledećih časopisa i novina: Danice (1862-1865),
Javora (1862-1863), Zastave (1869-1870), a radovi su joj
posthumno objavljeni u Istoku 1872 i Guslaru 1899.
Draga Dejanović je sopstvenim životom
svedočila feminizam. On jeste bio određen nacionalnom platformom srpskog naroda
u Ugarskoj u drugoj polovini 19. veka, ali i idejama o emancipaciji žena Svetozara
Markovića, te idejama koje su u isto vreme artikulisali ženski glasovi u
Habzburškoj monarhiji oslonjeni na mnoge puteve prosvetiteljstva. Zato se
analiza feminističkih ideja Drage Dejanović ne može oslanjati samo na meru jedne
etničke zajednice, jedne društvene klase, niti se njen doprinos feminističkoj
misli, kako je to već primetila Silija Hoksvort, može ceniti na osnovu normi
savremenih feminizama (Hoksvort 2017: 104).
Odabrana i citirana literatura
Бешлин, Бранко. Европски
утицаји на српски либерализам у XIX веку. Сремски Карловци/Нови Сад:
Издавачка књижарница Зорана Стојаковића, 2005.
Bok, Gizela. Žena u
istoriji Evrope: od srednjeg veka do danas. Beograd: Klio, 2005.
Дејановић,
Драга. „Две три речи нашим Српкињама – јавно предавање Драге Дејановића. Матица. Нови Сад, 31.01.1869, 63-65;
10.02.1869, 88-89; 20.02.1869,110-112.
Дејановић,
Драга. „Еманципација Српкиња – јавно предавање“. Матица. Нови Сад, 30.01.1870, 56-61; 10.02.1870, 81-85; 20.02.
1870, 108-111.
Дејановић,
Драга. „Српским мајкама – јавно предавање. Млада
Србадија, лист за науку, уметност и јавни друштвени живот. Београд:
31.03.1871, 85-87; 10.04.1871, 100-105.
„Записник
треће скупштине Уједињене омладине српске што је била у Великом Бечкереку 22.,
23., 24. и 25. августа 1868. године.“Омладинска
заједница за годину 1868 свеска I. Нови Сад: Уједињена омладина српска.
„Из
одлука на омладинским скупштинама“. Млада
Србадија. Београд, 8.01.1872.
Женски покрет у Војводини – Приликом
прославе педесетогодишњице рада свог издала Добротворна Задруга Српкиња
Новосаткиња. Нови Сад:
Добротворна Задруга Српкиња Новосаткиња, 1933.
Јукић,
Злата. „Пркос малограђанским предрасудама: Драга Димитријевић-Дејановић,
глумица, песникиња и једна од првих феминисткиња у Срба“. Мисао: лист просветних, научних и културних радника САП Војводине
бр. 9. 12. Нови Сад: Мисао, 1992.
Kаравелов
Љубен. „Наказао је Бог“. Млада Србадија.
Нови Сад, 15.04.1870, 28-36.
Кириловић,
Димитрије. „Српско народно позориште. [1], Од оснивања до доласка Јована
Ђорђевића у Београд: 1861-1866.“ Гласник
Историјског друштва у Новом Саду књ.3. св. 2. 417-448. Сремски Карловци:
Историско друштво, 1930.
Кох,
Магдалена. „Почеци женског феминистичког есеја у српској књижевности“. Зборник синхронијско
и дијахронијско изучавање врста у српској књижевности књ. 1. 157-169. Нови Сад:
Филозофски факултет, 2007.
Марковић,
Светозар. „Је ли жена способна да буде равноправна с човеком“ Млада Србадија. Нови Сад, 15.05. 1870.
М.К.
„Кратка повесница женског покрета“ Жена,(10. мај 1918): 230-231.
М.К.
„Кратка повесница женског покрета“ Жена,
(22. септембар 1918): 491-494.
Петровић, Вељко. „Шумадија и Војводина“. Гласник Историјског друштва у Новом Саду књ. III св. 2. 186-197.
Сремски Карловци: Српска манастирска штампарија, 1930.
Петровић, Мита. Девојачки
свет – књига за одрасле девојке. Панчево: Јовановић и Павловић, 1871.
Stojaković, Gordana. „Skica za studiju: Počeci feminističkog
pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite
žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 5-61. Novi Sad: Futura
publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Sofija Pasković (1809-1874) “. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana
Stojaković. 72-73. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Milica Jovanović (1832-1880)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana
Stojaković. 88-89. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Draga Dejanović (1840-1871)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana
Stojaković, 100-102. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Jaroslava Jaroši /
Františka
Jozefína Jarošiová (1851-187) “. Znamenite
žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 111-112. Novi Sad: Futura
publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Vladislava Beba Polit (1886 – posle
1940) “. Znamenite žene Novog Sada I.
ur. Gordana Stojaković. 189-191. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Na Konkursu Matice srpske ‘Kakva valja
da je Srpkinja u kući i društvu’ – nagradu dobio muškarac“. Mapiranje mizoginije u Srbiji: Diskursi i
prakse (II tom). ur. Marina Blagojević. 117-139. Beograd: AŽIN, 2005.
Stojaković, Gordana. „Draga Gavrilović: prilog za istoriju
stvaranja novih rodnih uloga u srpskom društvu 19. veka“. Valorizacija razlika – Zbornik sa naučnog skupa o Dragi Gavrilović
(1854-1917). ur. Svetlana Tomić. 56-74. Beograd: Altera i Fondacija
multinacionalni fond kulture, 2013a.
Stojaković,
Gordana. On the First Socialist Men and
Women in Novi Sad (1868-1873) (rukopis)
Tomić
Svetlana ur. Valorizacija razlika –
Zbornik sa naučnog skupa o Dragi Gavrilović (1854-1917). Beograd: Altera i
Fondacija multinacionalni fond kulture, 2013.
Tomić,
Svetlana. Doprinosi Nepoznate elite –
Mogućnosti sasvim drugačije budućnosti. Beograd: Alfa BK Univerzitet, 2016.
Хоксворт,
Силија. Гласови у сенци: жене и
књижевност у Србији и Босни. Превела Александра Ђуричић. Београд: Службени
гласник, 2017.
Prilog
Rukopisno odeljenje Matice srpske (ROMS), pozdravna
pisma ženskih odbora iz Srbobrana i Temišvara Skupštini Omladine srpske. Pisma
su objavljena na osnovu dozvole Predsedništva Matice srpske. Ista se ne mogu preuzimati.
[1] Dragu Dejanović sam označila kao feministkinju, mada je vojvođanska
sredina tek početkom 20. veka dr Vladislavu Bebu Polt (1886- 1966) 1913. imenovala
feministkinjom (prim.aut.).
[2] Koristim izraz emancipacija žena (koji je koristila i Draga
Dejanović) da označim koncept koji kao prioritete postavlja: oslobađanja žena kroz
obrazovanje, kvalifikovanje za različita zanimanja i ulazak u svet rada gde će
žene kroz zarađenu nadnicu steći ekonomsku sigurnost (prim.aut.)
[3] Tokom šezdesetih godina 19. veka u okviru Habzburške monarhije pod
vođstvom Svetozara Miletća stvara se politička platforma vojvođanskih Srba koju
će u periodu koji obrađuje ovaj rad prevashodno zastupati predstavnici Srpske
narodne slobodoumne stranke (narodnjaci) (prim.aut).
[4] Sredinom 19. veka evropski narodi su bili pred izazovima u vezi sa razvojem
svih narodnih potencijala, kulturnih, ekonomskih i političkih, a kod Srba ove
težnje artikulisala je Ujedinjena omladina srpska (1866-1871). Žene su
primljene u njeno okrilje, ali tako
da„ i po mogućnosti i društvenom položaju svome treba da pomažu postiženju zadatka
omladine srpske.“ Ilija Vučetić je predložio a Skupština Ujedinjene omladine
srpske prihvatila da se položaj žena ne određuje rečju “prirodan” jer “o
prirodnom položaju ženskinja vladaju vrlo razna mišljenja.” Vučetić je smatrao
“da današnji položaj ženskinja nikako neje onakav kakav bi trebalo da bude;
zato se ne može reći da je to prirodan nihov položaj”, već u Ustavu delokrug
ženskog rada treba definisati rečju “društveni položaj”. U odbranu ove teze
dodao je da “ne može biti poziv Srpkinja samo za to da u prosvetnom kolu
delaju, nego još veće polje njihovog delanja otvoreno je u porodičnom i
društvenom životu; za to ne treba polje njihovog delanja ograničiti, već neka
bude njihov zadatak isti onaj što je u njihovoj muškoj braći u ovom ustavu
postavljen”. Videti:” Zapisnik treće skupštine Ujedinjene omladine srpske što
je bila u Velikom Bečkereku 22., 23., 24., i 25.avgusta 1868. godine” str.
33-34.
[5] I kako je dalje primetio Veljko Petrović Srbi u Vojvodini su
„izazvali pritisak jedne velike, moderne države i njenog kapitala“ i drugih
resursa te se odbrana srpskog nacionalnog bića mogla ceniti prema tome „koliko
je žrtava stajalo održavanje škola, crkava, Matice srpske, pozorišta…“ (V. Petrović
1930: 195).
[6] Ovde ću navesti stavove Dimitrija Mite Petrovića – glavnog učitelja
Srpske učiteljske škole u Somboru, Antonija Hadžića- sekretara Matice srpske i
urednika Letopisa Matice srpske jer
je oba rada o emancipaciji žena nagradila Matica srpska (prim.aut.).
[7] Ljubena Karavelov, Vasa Pelagić i Svetozar Marković su u periodu
1868-1873. kao izbeglice boravili u Novom Sadu i svojim aktivizmom uticali na političke
i društvene tokove unutar srpske zajednice u Vojvodini i šire. Njihove stavove
o emancipaciji analizirala sam u posebnom radu: On the First Socialist Men and Women in Novi Sad (1868-1873) (u
pripremi za štampu ) (prim.aut.).
[8] “U Subotici `Pokondirena tikva` je propala jer publika voli samo
‘istorijski epos’, nikako pak vesele i šaljive komade” (Kirilović 1930: 428).
[9] Františka Jozefína Jarošiová (1851-1877) ( Stojaković, „Jaroslava
Jaroši / Františka Jozefína Jarošiová , 2001).
[10] Sasvim je moguće das u ideje Meri Voulstonkraft bile poznate unutar
kulturnog prostora Habzburške monarhije, pa i Vojvodine, budući da je prvi
prevod na nemački jezik njenog dela A Vindication of the Rights of Woman
(Odbrana prava žena) urađen odmah
pošto je knjiga štampana, 1792 (prim. aut.).
[11] Jedno od poznatijih dela Lujze Oto /Loise Otto-Peters (1819-1895) prevela
je na srpski jezik Danica Čaklović. Kako nije dat naslov originalnog dela, a
prevodilac navela da je prevela i prilagodila tekst, pretpostavljam da se radi
o romanu Die Idealisten koji je
štampan u Nemačkoj 1867. a u prevodu na srpski jezik 1893. u Velikoj Kikindi
kao Domaći đenije. Lujza Oto je jedna
od majki osnivačica sifražetskog pokreta u Nemačkoj, urednica političkog
časopisa za žene, autorka koja se dobar deo života izdražavala pišući
angažovane tekstove, novele, romane…Zalagala se za ista prava za muškarce i
žene na ličnom, ali i na planu ekonomije i politike (prim.aut.).
[12] Džordž Henri Luis je 1850. primetio da …“žene pišu najbolje
romane, najbolje putopise , najbolje recenzije, najbolje uvodne članke i
najbolje kuvare…“ (Bok 2005: 178).
[13] U Letopisu Matice srpske
krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina 19. veka nalazimo tekstove
koji razmatraju neki od aspekata emancipacije žena (Stojaković 2005: 122-123).
[14] Na konkursu Matice srpske „Kakva
valja da je Srpkinja u kući i u društvu“, pobednički rad Antonija Hadžića, Srpkinja na domu u narodu i u svetu (1883)
doneo je jalovu zbrkanost i očekivano pozivanje na primere ženskih likova iz
narodne poezije (Stojaković 2005).
Drugi nagrađeni rad je knjižica Devojački svet (1871) Mite Petrovića.
Knjižica se sastoji iz nekoliko celina od kojih su dve pripovetke „Iz života
jedne devojke“ i „Stari košar“ rad „jedne žene“ čije ime Petrović, (kako je u
uvodu napisao) nije imao dozvolu autorke da otkrije. U tri kratka eseja
„Devojka“, „Žena“ i „Ulomci iz pisma jednoj gospi“ Mita Petrović je izložio
ideje o mestu žene u srpskom društvu u kontekstu rasprava o emancipaciji žena. Suštinska
poruka ženama je : Nemojte samo da
mislite, da mi hoćemo iz žene filosofa, čoveka da napravimo… Mi hoćemo samo
ženu koja je s mužem u istini jedno, koja će imati svojstva, da ga i onda za
sebe vezuje, kad nestane mamca lepote, koja će moći biti čestita domaćica, a
najviše svesna mati… No učene moje gospođice učeni gospodin hoće ovo od žene:
Žena mora kuću da vodi… Sve čim se kuća može unaprediti, mora joj poznato
biti. Žena je pozvana da bude mati. Ona je prvi učitelj, nastavnik svog deteta
od temelja… zato pedagogija je zanimanje za žene … Sa punim pravom od nje
zahtevati da sebi onoliko od opšteg izobraženja pribavi (jer)… ko će muža
umornog od dnevnog rada lepše da razonodi, nego njegova žena, ali samo ona
žena… koja je u stanju njegove misli pratiti i da ih pojmi… (D.M. Petrović
1871: 90, 95-7).
[15] Žensko dete treba vaspitati, nežno postupajući, za kuću a ne za
svet, suzbijajući brbljivost, rasejanost, sklonost ka modi, kontrolisati izbor
drugarica, ne zabranjivati balove, a rezultat treba da bude devojka koja pomaže
materi u kućnim poslovima, koja pokazuje „nežnu pažnju za potrebe oca“,
“umiljatu uslužnu i tihu brigu” za negu mlađe braće i sestara naročito u
bolesti (D. M. Petrović 1871: 167-168). Ono što devojka čita takođe
je deo vaspitnog procesa te Petrović preporučuje: „Rkota, Kupera, i Bulvera;
suviše revnosne čitateljke mogu za nevolju Haklendera, pa i Žorž Sand (ali samo
iz kasnijeg doba), Viktora Iga i Oktava Feljeta” (Isto, 97).
[16] Ideje o emancipaciji žena koju su pretežno promovisali predstavnici
intelektualne elite kao što su bili Dimitrije Mita Petrović, Antonije-Tona
Hadžić i drugi predstavnici srpske, narodnjačke, političke i Kulturträger
elite slikovito je sažeo Svetozar Marković: „… kod Nemaca ima jedna sorta ’emancipatora’ koji pod emancipacijom
razumu to da žena izuči malo bolje prirodne nauke, da ume bolje skuvati jelo za
njiove trbuhe, i da ume malo bolje negovati decu t.j. da žena postane veštija
kuvarica i dojkinja: pa i kod nas javlja se po katkad takav emancipator da
predikuje po novinama“ (Marković 1870: 88).
[17] Novosađanka Anastasija Kolarović (1811-1891) ostavila je znatnu
sumu za školovanje devojaka na medicinskim i pedagoškim studijama u Nemačkoj i
Švajcarskoj (Stojaković 2001: 14).
[18]Rezultat rasprave unutar kulturnih i političkih elita srpske
zajednice u Vojvodini bilo je otvaranje srpskih viših devojačkih škola i
dozovola da devojke pohađaju učiteljske škole, što je doprinelo da pedagoška
struka postane dostupno zanimanje mnogim devojakama. Srpske više devojačke
škole su trebale da budu i čuvališta srpske kulturne tradicije, brana zapadnoj
civilizaciji u kojoj je deo srpskih intelektualaca toga doba video mnogo
truleži. Dejanović se zalagala da Srpkinje šalju u srpske, a ne u tuđinske
škole Rezultat rada ovih važnih institucija pak, nije zdušno ocenjen odličnom
ocenom. Danica (Čaklović) je u uvodu prevoda knjige Lujze Oto napisala:
„Kod
srećnijih naroda žene mogu stupiti u hramove nauke i umetnosti i opšte
obrazovanosti, dotle se kod Srba dovoljnim smatra otvaranje viših devojačkih
škola. I to je lepo ali šta može jedna mlada Srpkinja u toj školi da nauči,
nije ni blizu ono što bi je za utakmicu sa potpuno i savršeno obrazovanom
ženskom osposobiti moglo.“
[19] “Već u početku XVIII stoleća naša žena počinje da se poziva na
zakon, a da napušta patrijarhalni običaj”. Kao korektura zakona postojali su i
slučajevi nagodbe između sestre i brata, kada se sestra odricala očevine u
korist brata, ali i “kada se odriče u korist brata ne odriče se alature svog
miraza, nego zadržava pravo da njom raspolaže testamentarno…razume se da se
svaka sestra nije odricala prava na ravan deo sa bratom u očevini i to
dokazivala sudom” (Ženski pokret u
Vojvodini 1933: 12-13).
[20] “Zakon i sud tako pouzdano osiguravaju ženi alaturu (donos, miraz)
da svaki testatar, pre nego što će raspolagati svojom imovinom (subštancijom) ,
izdvoji alaturu svoje žene… I žena raspolaže svojom očevinom slobodno i bez
obzira na to da li iza nje ostaje muž… I ne samo da su udovice često
nastavljale voditi radnju pod imenom muža, i čistiti ga od dugova, nego su
vodile i pod svojim imenom… I nije to uvek sitna kakva bakalska radnja, nego
Katarina, udova Janković vodi od godine 1841. do 1846. industrijsko poduzeće,
štampariju koju je Emanuel Janković još 1790. doneo u Novi Sad, izdaje kalendare,
a štampa i druga književna dela” (Ženski
pokret u Vojvodini 1933: 20, 25).
[21] Državu u kojoj su se životi žena o kojima pišem dešavali najčešće
sam imenovala Habzburškom monarhijom. Od 1804 do 1876. to je bilo Austrijsko
carstvo a od 1876 do 1918, Austrougarska. U okviru Austrougarske od 1876.
današnja Vojvodina je bila u sastavu Ugarske tačnije: Kraljevine Ugarske/
Zemlje Krune Sv. Stefana (prim.aut.).
[22]Vrednost koji su Srpkinje Austrougarskoj i SAD u novcu i u imovini
zaveštale ženskim udruženjima (zadrugama) za humanitarne i prosvetne ciljeve i
danas možemo ceniti kao izuzetnu. O tome je podatke ostavio Arkadije Varađanin:
„… u Austro-Ugarskoj, Bosni i Hercegovini, kao i Americi ima svega 5441
članica (svake vrste), a imanje im u gotovini i drugim posedima iznosi К
927.514,47… (Varađanin 1910: 97-106). Prema odnosu američkog dolara i
austrougarske krune, koji je u istom tekstu zapisao Varađanin /1 USA $ vredeo
je 5 К./ vrednost zadružne imovine Srpkinja Austrougarske, Bosne i Herecegovine
i Amerike od 927.514,47 К vredela je 1910. godine 185.502,89 USA $. Danas
(2019) vrednost imovine ženskih organizacija koje su osnovale i vodile Srpkinje
u državama koje su napred navedene u novcu i nekretninama iznosile bi 5.001.583,00
$ (prim. aut.).
[23] Sofija Pasković (1809-1874) predsednica Ženskog omladinskog odbora
u Novom Sadu govorila je na dočeku Svetozara Miletića u Novom Sadu pošto je
pušten iz zatvora u Vacu 1871. (Stojaković 2001: 72-73).
[24] Milica Jovanović (1832-1880) još jedna sjajna ličnost Omladinskog
pokreta, vatreno je radila u okviru Ženskog odbora ali je takođe bila na čelu
odbora za štampanje Zmajeve „Pevanije“. U rad Ujedinjene omladine srpske se
uključuje kao supruga i majka, a da svoj društveni angažman nije usklađivala sa
muževljevim, koji je optužio za brakolomstvo i pretio da će je osakatiti. Milica
je 1858. zatražila zaštitu od suda, jer je bračne sporove rešavala odgovarajuća
konzistorija, a sud je radi Miličine zaštite odobrio odvojeno stanovanje koje
nije donelo smirenje. Naprotiv, muž je i dalje progonio, a kako je pokazivao
znake duševne poremećenosti sud je odredio njegovo lečenje te je posredstvom
staraoca, koji mu je takođe određen, poslat u Budim. Milica je nastavila
društveni angažman koji joj je 1877. doneo i počasno članstvo Ženskog društva
iz Beograda. Ovakve situacije su u maloj novosadskoj sredini bile povod da se
razgovara o odnosu među supružnicima, a sudeći prema zahtevima za razvod braka
(za katolike) u Arhivu Kaločko – bačke biskupije u Kaloči, koje je autorka ovih
redova imala prilike da pogleda, ne radi se o izolovanim slučajevima.
[25] U radu On the First Socialist
Men and Women in Novi Sad (1868-1873) (u pripremi za štampu ) navela sam
još jedan od mogućih uzora – tekst „Oslobođenje (emancipacija) žena (po
Kulleriju)“ objavljen u Srpskom omladinskom
kalendaru za prostu godinu 1870 (prim.aut).
[26] Dejanović piše „i mi se potpuno slažemo“ što znači da je imala
istomišljenice / istomišljenike (Dejanović 1870: 58).
[27] Emancipatorskim elementima unutar platforme opšteg narodnog
preporoda koje je Vasa Pelagić izneo 1871. u tematima „Spkinjama celokupnog
Srpstva“ i „Radinka i Pomodarka ili Težnje i razgovori uzoritih i štetnih
Srpkinja“ detaljnije sam se bavila u radu On
the First Socialist Men and Women in Novi Sad (1868-1873) (u pripremi za
štampu )
[28] Doprinos Ljubena Karavelova raspravi o emancipaciji žena detaljnije
sam obradila u tematu On the First
Socialist Men and Women in Novi Sad (1868-1873) (u pripremi za štampu )
[29] Oto je predlagala poslove koje je žena mogla u kući da obavlja: da
drži časove stranih jezika, muzike, crtanja i da se bavi prevođenjem (Oto 1893:
113).
[30] „Sestra Draga Dejanovića ograđuje se protiv izreke brata Polita da
ženskinje ne traži to da muški rade u ime ženskinja. U podužem govoru, ona
nacrta odbranu te tačke i predloži da se sabor zauzme za žensko pitanje, i to
na ovaj način da se somborska preparandija otvori ženskinju . Skupština
proprati reči govornice sa odobravanjem, a predsednik je pozdravi u ime
skupštine. Brat M. Polit povlači reči svoje nazad.“ (Ženski pokret u Vojvodini 1933: 91-92).
[31] Na Učiteljsko zboru održanom 1871. izglasana je jednakost muškaraca
i žena u izboru i vršenju pedagoške profesije na osnovu argumenta da će „učiteljice
manje koštati“ ( M. K. 1918: 494). „No bilo je, gde su ženskinje imale jednaku
spremu i jednak rad sa muškinjama, pa im je nagrada bila manja. Na pr. kod
učiteljica. Govorili su – ona je devojka, ne treba joj… Jednom reči njihov
rad, pa ma kakav bio, nije imao prave vrednosti. Za nju je bilo ni živeti ni
umreti“ (M. K.1918: 233).
[32] Na osnovu teze da narod neće moći izdržavati narodne škole umanjene
su učiteljske prinadležnosti, utvrđen minimum plate što je za nekoliko godina
proizvelo situaciju da se „učiteljski redovi“ popunjavali tako što se na
učiteljske škole „upisivalo ženskinje“ (M.K. 1918: 493-494).
[33] Bilo onih koji žensko pitanje nisu videli kao posebno ili su
smatrali da se radi o buržoaskom pitanju. O idejama socijalista u vezi sa
emancipacijom žena detaljnije sam pisala u radu On the First Socialist Men and Women in Novi Sad (1868-1873) (u
pripremi za štampu )
[34] Svetozaru Markoviću su bile poznate ideje Drage Dejanović Pomenuo
je (i ohrabrio) Dragu Dejanović i njenu istomišljenicu (čije je ime nažalost
nepoznato) u kontekstu koji pokazuje da su se žene unutar Ujedinjene omladine
srpske borile da rasprava o emancipaciji žena – ne zamre (Marković 1870:
88-89).
[35] Draga Gavrilović je kako navodi Svetlana Tomić bila vrlo popularna spisateljica među savremenicima a jedna priča objavljena je i u nemačkom Hazfelder Zeitung-u 1871 (Tomić 2016: 192). O Dragi Gavrilović videti: Tomić Svetlana. „The First Serbian Female Teachers and Writers: Their Role in Emancipation of Srbian Society“. Serbian Studies – Serbian Women and the Public Sphere 1850-1950. Ed. Anna Novakov and Svetlana Tomić. 25 (1). 57-79. Bloomington: Slavica Publisher, Indiana University, 2011; Tomić Svetlana ur. Valorizacija razlika – Zbornik sa naučnog skupa o Dragi Gavrilović (1854-1917). Beograd: Altera i Fondacija multinacionalni fond culture, 2013;
