„Duša koja nalazi svoje ispunjenje uvek je već na putu.“
(Žil Delez)
Sintagma u naslovu, „oprezni identitet“, izvedena je iz rečenice koju je Judita Šalgo izgovorila u izlaganju „Moj jevrejski identitet“, na književnoj večeri pod naslovom „Jevrejski identitet u savremenoj srpskoj književnosti“, održanoj 1992. u Jevrejskoj opštini u Novom Sadu. Rečenica je usledila kao rezime biografske sekvence koja se osim u ovom tekstu, u izvornom ili nešto izmenjenom obliku, ponavlja još nekoliko puta u njenim proznim delima. Ona glasi: „U proleće 1944. mati me je, pre no što će biti deportovana, odvela u drugi grad i „poverila“ na čuvanje jednoj ženi koju od ranije nisam poznavala. Objašnjeno mi je da ću ostati kod nje dok se mama ne vrati, a da ću dotle svoju novu poznanicu oslovljavati sa „mama“. Niko nepoznat ne sme da zna da nisam njena rođena kći.“ (Šalgo 2000: 134) Po završetku rata, majka se vratila iz logora i odnosi su ponovo prekomponovani. Šalgo dalje piše da je iz nestabilnosti, odnosno zamenjivosti ovog osnovnog životnog odnosa, odnosa majka-dete, za nju proistekla svest o zamenjivosti svega što na svetu postoji pa i nje same. I konačno, rezimirajući ovo za trogodišnje dete dramatično iskustvo, ona kaže: „Ono je, izvesno, uslovilo i moj hronični oprez u pogledu svake identifikacije, uslovilo takođe i nekakvu moju poetiku identifikacije“ (Šalgo 2000: 134)
Da li iz opreza u pogledu svake identifikacije imamo pravo da zaključimo da je potom i svaki zadobijeni identitet bio oprezan. Da li iz priloške odredbe za način (oprezno) koja karakteriše radnju sledi i da će i njen proizvod ili rezultat deliti to obeležje, da će i on postati oprezan, da će prilog postati pridev. Da li oprezne radnje nužno imaju i oprezne posledice. Dakako, takva nužnost i generalizacija teško mogu da se brane, i neretko, početni oprez, ako bi bio razuveren, može da se dovrši i u potpunom prihvatanju. Dakle, u ovom slučaju, pitanje je samo retoričko. Bilo da se govori o identitetu koji karakteriše spisateljsko samorazumevanje Judite Šalgo, bilo da se govori o identitetu koji ona upisuje u svoje likove, on se uvek može opisati kao oprezan. Radi se samo o tome da se oprezni identitet na navedenim pozicijama potvrdi, opiše i ako je to moguće, da se pokažu uzroci i modusi njegovog proizvođenja.
Stjuart Hol, teoretičar studija kulture, u eseju pod nazivom „Kome treba identitet“ objavljenom 1996, što je inače i godina smrti Judite Šalgo, piše: „Poslednjih se godina pojam identiteta našao u središtu prave diskurzivne eksplozije, dok je u isto vreme bio podvrgnut temeljitoj kritici. Kako objasniti taj paradoksalni razvoj?”(Stjuart Hol 2001: 215) Temeljita kritika o kojoj Hol govori destabilizovala je, deesencijalizovala i partikularizovala ovaj pojam. U jednom teorijskom zamahu od dekonstrukcije do postmoderne noseći pojmovi zapadnoevropske metafizike poput razuma, subjekta ili istine radikalno su istorizovani. Subjekt gubi svoje transcendentno uporište i kontunuitet. Identitet nije više nedeljiva, uvek sebi jednaka suština koja leži u osnovu svih ljudskih ispoljenja, nego postoji samo kroz svoje višestruko društveno, politički i kulturno određene pojavne oblike.
Ne može se, naravno, precizno znati, niti utvrditi, u kojoj je meri ovaj teorijski preokret zaokupljao Juditu Šalgo. Ali čak i ako nije bio u fokusu njenih interesovanja, raspad jedne teorijske paradigme i njeno smenjivanje drugom, tok koji se potom diseminirao u polje umetnosti i književnosti, svakako nije mogao ostao neprimećen i nedejstven. Utoliko pre što unutar konceptualne umetnosti, koja je Juditi Šalgo kao saučesnici novih umetničkih praksi sedamdesetih godina prošlog veka svakako bila poznata i bliska, pojam identiteta doživljava još jednu, sada rodnu subverziju. Raslojavanjem identiteta, relativizovanjem njegove jedinstvenosti, žena umetnica zadobija prostor i pravo da postane legitiman subjekt umetničkog istraživanja i iskazivanja.
O književnom stvaralaštvu Judite Šalgo moguće je govoriti na mnogo načina i sa različitih polazišta: to može biti njena poezija, proza, pripadnost neoavangardi, jezički eksperimet, utopija…Verujem da će se teme i perspektive vremenom sve više umnožavati. Ovde odabrano čitanje prodenuto kroz vizuru pitanja o identitetu posmatra ga kao jedan od centralnih toposa stvaralašva Judite Šalgo.
Ono se oslanja na gore omeđani horizont („temeljna kritika”) da bi u potonjoj diskurzivnoj eksploziji o kojoj Hol 1996. govori našlo svoje dalje ideje vodilje i profinilo svoje teorijske instrumente. Jedna od ključnih akterki ove „eksplozije” bila je Džudit Batler koja je pomeranjem identiteta sa privilegovanog mesta izvora/početka delovanja na njegov kraj/rezultat dodala nešto uglja u vatru aktuelnih identitetskih sporova i dovela do radikalne preformulacije, preokretanja feminističke teorije identiteta. Tako susret dve Judite (Šalgo i Batler) otvara/zatvara narativni prostor odgonetanja jedne drugom. Dakako to neće biti u punom teorijskom opsegu i dosegu stavova Džudit Batler, nego samo u ovde odabranom teorijskom fragmentu. Mogućnost fragmentarnog funkcionalizovanja teorijskog diskursa u čitalačkom i interpretativnom, opravdava sam prozni tekst Judite Šalgo. Njen narativni postupak neretko iskoračuje iz svoje matične kompetencije i preuzima fragmente naučnih, socioloških ili filozofskih teorija koje potom narativizuje. Tako teorijski rasterećeni, ponekad pretvoreni samo u sliku poput slobodno lebdeće inteligencije, blještave aure Kirlijanove fotografije, Ajnštajnove teorije relativiteta ili Frojdove psihoanalize, oni postaju integralni deo proznog teksta. (Dražić 2013: 94). Po uzoru na Juditu Šalgo, kao neka vrsta mimikrije jedne od njenih spisateljskih strategija, preduzima se iskorak u polje feminističke teorije i kroz interpretativnu apropriaciju pojmova identiteta, performativnosti, kritičkog mimesisa i afonije, konstruiše se jedno moguće čitanje.
Pitanje identiteta je na dvostruki način uračunato u interpretativni narativ teksta Judite Šalgo. S jedne strane u kontekstu gore navedene promene jedne teorijske pa onda i umetničke paradigme, a s druge, ne manje bitno, ona sama ga je destilisala iz vlastite biografije. A ipak, ovde neće biti previše reči o biografiji Judite Šalgo. Ne zato što ona nije vredna pažnje, nego zato što će se pitanjima identiteta pristupiti iz korpusa njene književnosti. Uputstvo za to daje opet sama spisateljica. „O svetu oko sebe, svojoj svakodnevici, aktuelnoj istoriji, političkim prevratima i kulturnim skandalima ona piše samo posredno, sa distance, prelamajući ih kroz diskurs umetnosti, književnosti, nauke ili istorije. Na sličan način, neki presudni događaji u vlastitom životu postaju segment njene proze i tek tako višestruko relocirani i reinterpretirani i sastavni delovi njene biografije.“ (Dražić 2013: 16). To potvrđuje i njen nedavno objavljen radni dnevnik gde se život beleži samo kao potencijalna građa za književnost.[1]
Pitanje identiteta postavlja se i relativizuje na nekoliko ključnih tačaka onoga što uobičajeno čini jedan identitetski asortiman: na pitanjima jezika, nacije, roda i profesije[2]. Sva ona svedoče o izmeštenosti u odnosu na neki od dominantnih diskursa. Sva su svojevrsni režimi drugosti. Ponekad, to su samo prazna mesta.
1. Maternji jezik Judite Šalgo bio je mađarski[3], ipak ona je sva svoja dela napisala na srpskom.
Tek ponegde, zaostala je poneka mađarska reč.
Roditelji Judite Šalgo bili su Jevreji i kao i svi asimilovani Jevreji u Evropi govorili jezik sredine u kojoj su živeli. Šira porodica živela je, po Juditinim sećanjima, u različitim vojvođanskim mestima. Osim Novog Sada, ona pominje Temerin, Suboticu, Bačku Topolu, Adu, Mali Iđoš i kao svoj maternji jezik navodi mađarski. S druge strane, već u ovoj tvrdnji, uočava se nestabilnost jednog od prvih slojeva identiteta, jer kad govori o majci i maternjem jeziku, Šalgo ima na umu dvostruku referencu: majku i adoptiranu majku.
Mađarski je bio jezik njene porodice ali i tragične ratne epizode u kojoj gubi oca i dva puta menja majku. To je bio jezik neprijatelja, jezik straha i skrivanja, ali i jezik prijatelja, jezik spasenja. Njena pomajka kod koje provela godine rata, koja ju je zaštitila i spasla bila je Mađarica. Srpski je bio jezik kojim je drugi put progovorila kad je 1947. pošla u školu i on je postao jezik socijalizacije i jezik njenog spisateljskog samopotvrđivanja. Dva jezika čuvaju u sebi dva iskustva sveta i ponekad su posve neprevodivi. Klasično svedočenje o toj razdvojenosti predstavlja knjiga Eme Hofman, Izgubljeno u prevodu. U kontekstu jednog mnogo radikalnijeg menjanja kulturnog i društvenog ambijenta, „kulturnog presađivanja“ u kojem se poljsko detinjstvo nastavlja u kanadsko mladalaštvo i američku zrelost, ona piše o smeni jednog identiteta drugim, gde svaki ostaje zatvoren u granicama svojih iskustava i sopstvenog jezika, bez stvarne komunikacije među njima: „ne možete da prenesete ljudska značenja u celosti iz jedne kuture u drugu“. (Hofman 2002: 200)
S druge strane, prema rečima same Šalgo, iz tog „jezičkog nepripadanja”, iz činjenice da jezik nije upis prirodnog identiteta[4], proistekla je njena prijemčivost za jezičke i konceptualisтičke prakse neoavangarde „Borba sa jezikom i svetom – kroz jezik – postala je način života”. (Šalgo 2007: 106) . Judita Šalgo uvek iznova „osvaja jezik kao što se osvaja tvrđava”, osvaja ga ali i pomalo ruši, preziđuje i preuređuje za sebe (up. Šalgo 2007: 106). Tek na taj način ona postaje vlasnik jezika kojim ispisuje svoj tekst.
Eva Hofman piše kako je osvajajući novi jezik, ponovo povezivala reči i stvari, budući da su reči ispražnjene od stvarnog iskustva bile samo to što jesu, isprane ne samo od smisla, nego i od boja i nijansi. Zato ona „postoji s većom lakoćom u apstraktnoj sferi misli i zapažanja nego u svetu“ (Hofman 2002: 140). Upravo pisanje proizvodi njeno postojanje: “Ovaj jezik počinje da izumeva moje novo ja“ (Hofman 2002: 140).
Na veoma sličan način, o tome govori i Judita Šalgo: „Zapažena je okolnost da se pisci neukorenjeni u tlu – pisci bez domovine, pisci u raznim vrstama dijaspore – čvrsto ukorenjuju u jeziku, makar to i ne bio jezik njihovog naroda ili njihov maternji jezik.” (Šalgo 2007: 117)
U jednom drugom kontekstu, ali ipak u vezi sa unutrašnjim izgnanstvom i njegovoj sprezi sa socijalnom pokretljivošću o tome govori i Ijan Mekjuen: „Izgnanstvo iz zavičaja, iako nesumnjivo teško iskustvo, pisca može dovesti u plodan ili bar korisno problematičan odnos sa usvojenim jezikom” (Mekjuen 2003: 129)
Uvek sačuvana distanca, jedan mali ali nesavladivi odmak deli autorku od oba jezika. Vlastitost prvog, mađarskog je istorijska: „moj mali dečji rečnik maternjih reči prazni se kao buđelar” (Šalgo 2007: 63) i Šalgo ga je ponovo osvojila prevodeći mađarske pisce i pesnike. Drugi nikad neće savladati onu malu nijansu tuđosti koja od svake reči može načiniti predmet razmišljanja, putokaz u nekom sasvim neočekivanom pravcu kao što na pr. pitanje o apolitičnosti može da se razvije do bepolitičnog, cepolitičnogili čak enpoličnog, a egzistencijalna upitanost „A ja? A svet” dobije mistični, kvazi odgovor: “Aja. Asvet?”[5] (Šalgo 2000: 143)
2. Judita Šalgo je bila Jevrejka.
Ova rečenica istovremeno kazuje i malo i mnogo. Malo, jer ni Šalgo poput velikog broja evropskih asimilovanih, sekularnih Jevreja nije odrasla u jevrejskoj tradiciji, nije upražnjavala verske obrede, niti je govorila nekim od jevrejskih jezika. Mnogo, jer je cezura u istoriji 20. veka koju je proizvelo tragično događanje holokausta upravo ponovo dozvalo jevrejstvo u njima. Proganjani su i svirepo ubijani ne zbog svojih uverenja i dela, nego naprasto zbog onoga što jesu (Arent 2009: 11 ). Pa makar to što jesu (Jevreji) za njih same, do tada uopšte nije bilo od presudne važnosti. To je uslovilo sasvim specifičnu percepciju vlastitog jevrejskog identiteta, ne retku kod pisaca koji su se suočili sa teškoćama književne medijacije ili uopšte narativizacije iskustva holokausta, bilo kao ličnog sećanja, bilo kao postmemorije (Federman, Kertes,Konrad, Kiš, Levi…). Ili kako to Šalgo formuliše „zbog prirode evropskog (srednjoevropskog) jevrejstva“, kao i zbog vlastite sudbine, njen jevrejski identitet „iskazuje se više kao praznina nego punoća, više kao sumnja nego izvesnost, više kao odsustvo nego kao prisustvo“ (Šalgo 2000: 130). Njen otac, sestra, šira porodica, prekrojena demografija domova i gradova deo su tog odsustva. Budući sabran od gubitaka, jevrejski identitet Judite Šalgo iskazuje se pre svega kao prazno mesto. A tu vrstu prazninu je teško misliti, još teže ućutkati.
„U našem jeziku, a koliko znam, i u drugim evropskim jezicima, ne postoji reč za čoveka koji je svoj na svome, neiseljen, neproteran…U jeziku postoji samo izgnanik, neizgnanika nema… Ali izgnanik neće postati neizgnanik, čak ni ako ponovo stekne državu i dom. Uz izgnanika jedino još ranjenik nikad više neće biti ono što je bio: neranjenik. Izgnanstvo i rane ne zaceljuju.“(Šalgo 2000: 185)
Slika Ahasvera, lutajućeg Jevrejina, jedna je od stereotipnih obrazaca prikazivanja naloga nomadizma upisanog u istorijsku sudbinu Jevreja. Kao hrišćanska zamisao ona jevrejskoj tradiciji nije previše draga, ali, ipak, zbog duge istočnoevropske pogromaške istorije a potom germanske metodičnosti „konačnog rešenja“ ima svoj simbolički i alegorijski potencijal. Ahasver je „otelovljenje skandala identiteta koji se ne zasniva na nedvosmislenoj teritorijalnoj definiciji“ (Hasan-Rokem 2008 :20). Prostor njegovog lutanja određen je jezikom. Ahasverova kazna[6] postaje potreba da se ta praznina različitim taktikama identifikacije, ukorenjivanjem ili raskorenjivanjem ispuni ili odredi. Tu može biti prauzor nomadskog, neudomljenog karaktera književnih likova Judite Šalgo. Ona to naziva lebdenjem. Lebde Vera, Aleksandar i Bojan u Tragu kočenja, lebdeBerta Papenhajm, Leopold i Oskar Rota, Nenad Mitrov, Dina Levin, Flora Gutman… u romanu „Put u Birobidžan“. Prestupnički statusnomadizma upisan je u njihov uvek već pozajmljen identitet. Lebdepoput „slobodno lebdeće inteligencije“. Pojam ili još pre izraz, koji je Šalgo, takoreći, ostajući u krugu porodice, preuzela iz sociologije znanja Karla Manhajma[7] i potom ga pojmovno ispraznivši, svela na sliku („Golconda“ Rene Magrita) ima heurističku funkciju egzistencijalnih pozicija likova i ličnosti u romanu Trag kočenja ali i metaforički kapacitet kojim se može premrežiti celokupni prozni opus Judite Šalgo.[8]
Nomadizam kao pitanje, kao temu, uveli su u teoriju/filozofiju/interpretaciju književnih dela Žil Delez i Felix Gatari. Ali njihov nomad nije migrant, nema izgubljeni dom i ne sanja o povratku. Nomadizam nije određen ekonomskom ili političkom prinudom, niti nužno u sebe uključuje kretanje. „Ako bi se nomad mogao nazvati par excellence deteritotijalizovanim, to je upravo zato zato što nema neke reteritorijalizacije posle“ (Delez 1996 ). Delez/Gatari kao metaforu za metaforički potencijal nomadizma navode Klajstovu sintagmu „nepokretan proces“. Dakle, ne radi se o lutanju zemaljskim putevima u jednoj horizontalnoj perspektivi, nego upravo suprotno, o dubljenju u mestu, o vertikali, o intenzitetu. Nomadizam podrazumeva duhovni izbor lutanja ali i nepristajanja koje ga uvek iznova proizvodi. Otud nomadizam jeste politički izbor: prestup, prekoračenje upisani su u nemir koji odluka za „beskućništvo“ podrazumeva. I za Rozi Brajdoti nomadizam se odnosi na vrstu kritičke svesti koja se odupire smeštanju u socijalne kodirane modele mišljenja i ponašanja. Mnogo pre nego samo kretanje ili putovanje, nomadsku poziciju formulišu kritička svest, neposlušnost, nekonformizam, pobuna koje dovode u pitanje ili ruše postojeće kanone.
„Podstaknuta temom Oktobarskog susreta“ Judita Šalgo je napisala je kratak „Dnevnik izgnanstva“, čiji se objavljeni fragmenti[9], prema vrlo precizno navedenom datiranju bave tek jednom godinom, 1988, štaviše periodom koji obuhvata nešto više od dve nedelje, od 14. septembra do 8. oktobra 1988. Šalgo nije slučajno izabrala ove datume za svoj izgnanički dnevnik[10], sabirući tragove „jednog sušnog leta i jake oluje pred skoru, po svemu sudeći, dugu i surovu zimu“ (Šalgo 2000: 194). Izborom ili ispisivanjem tog naslova ona konstruiše jednu novu, alternativnu poziciju u sagledavanju stvarnosti koja se upravo tada nemilice i brutalno preuređuje: „Izoštriće se jedna dotad nejasna, s drugim nitima isprepletena linija, i pojaviće se njegov vlastiti život pomeren, tuđ ali istinit i neizmenljiv“ (Šalgo 2000: 195). Kroz pogled/viđenje svoje ćerke koja će ideju nomadizma pretvoriti i u faktičko kretanje ona progledava kroz „živicu rodoljubivo-pedagoškog ukrasnog bilja“ kako je: „ISključuju iz partije, IZbacuju sa posla, IZbegavaju na ulici, Izokreću činjenice, Ispituju i cinkare… Shvatila je kako je Isterivanje rezultat bezuspešnog Uterivanja, spakovala se i Izašla.“ (Šalgo 2000: 188)
Judita Šalgo je ostala. I sačuvala i negovala svoj prestupnički stav, svoju neposlušnost. „Pisci su nomadi koji se lišavaju prava da beže kako bi postali nomadi“. (Caprigui 2009). Ali, s druge strane, ili upravo zato, remek dela književnosti, kako to Delez/Gatari formulišu, u jeziku kojim su napisana otkrivaju neku vrstu stranog jezika. Tragajući povodom Kafke za obeležjima manjinske književnosti[11] oni pišu: „Služiti se višejezičnošću u sopstvenom jeziku , koristiti ga na manjinski ili intenzivan način, suprostaviti potlačeni karakter tog jezika njegovom tlačiteljskom karakteru, pronaći tačke nekulture i nerazvijenosti, zone jezičkog trećeg sveta kroz koje jezik izmiče, kroz koje životinja izmiče, kroz koje se ustrojstvo grana.“ (Delez, Gatari 1998: 48) Otud se epitet „mala“ ne odnosi više na neku pojedinačnu književnost nego na revolucionarne uslove svake književnosti koja nastaje unutar velike (ili etablirane) književnosti (Delez, Gatari 1998: 31) Ili pregnantnije „biti stranac u sopstvenom jeziku“ (Delez, Gatari 1998: 47) otvara prostor deteritorizacije. To stranstvovanje Kafki je obezbedila njegova paralelna pripadnost jevrejskoj kulturi i tradiciji, ali jevrejstvo ovde nije shvaćeno niti teorijski funkcionalizovano u svojoj etničko religijskoj konceptualizaciji, nego kao epistemološki, etički, estetski položaj, kao dvostrukost, kao pozicija tuđosti u vlastitom svetu.
Na sličan način sadržaj metafore, „slobodno lebdeća inteligencija“, ahasverska sudbina „bivanja Jevrejinom“, u tekstu Judite Šalgo biva univerzalizovan kao pitanje o bezdomnosti, neukorenjenosti svakog čovekovog boravka u svetu: „ne znam šta sam, ergo ja sam Jevrejin“ (Šalgo 2000: 130)
3. „Programsko beskućništvo“ je izraz u kojem je Judita Šalgo sabrala sve svoje „identitetske“nedoumice.
Interpretirajući naslovnu pesmu svoje treće zbirke Život na stolu Šalgo piše da je poslednja adresa pisca pisaći sto, čardak ni na nebu ni na zemlji sa kojeg on neguje svoj strah od života i svoje programsko beskućništvo. (Šalgo 2000: 133) I to je ključna sintagma: „programsko beskućništvo“. Ono ne samo da opisuje vlastiti lični i spisateljski izbor same autorke nego je i narativni prostor u koji smešta likove svojh romana.
U jednom od poglavlja čuvene knjige Nevolja s rodom: feminizam i subverzija identiteta Džudit Batler piše: „Utemeljujuće shvatanje politike identiteta obično pretpostavlja da prvo mora da postoji identitet, da bi mogli da se elaboriraju politički interesi i, zatim, preduzme politička akcija. Moja teza je da ne mora postojati ’činilac iza čina’, već da se ’činilac ’ različito konstruiše u činu i kroz čin“ (Batler 1995: ) Identiteti se proizvode, performiraju samim delovanjem koje na različite načine koristi raspoložive resurse povesti, jezika i kulture.
Ako iz polja politike pređemo u polje umetnosti ili književnosti „programsko beskućništvo” Judite Šalgo može se pročitati kao pregnantna formula strategije proizvodnje ili konstruisanja identiteta.
Tako u pesmi „Rečnik“ (67 minuta naglas) prva odrednicaglasi „Ja idem kući“. Svi delovi ove rečenice u službi su proizvodnje identiteta, onoga što bi trebalo da odredi ovo početno ja. Njegova gramatička, rodna, porodična i društvena pozicioniranja a potom i promenljive konkretne adrese koje su saučestvovale u njegovom prizemljivanju. Ja ili subjekt tek nastaje, konstruiše se u procesu samoreprezentacije. Stih za stihom, autorka iscrtava mapu različitih tačaka u vremenu i prostoru kao promenljiva ishodišta identiteta, mesta na kojima se on takoreći privremeno nasukava. Sva ona ravnopravno ulaze u korpus identifikacija, raspršujući ideal jedinstvenog identiteta u otvoreni niz prostornih i vremenskih koordinata.
Delikatniji primer konstruisanja identiteta nalazi se u priči Irena ili o Marini ili o biografiji (autobiografija). Delikatniji, jer svoje resurse nalazi u fragmentima tuđih biografija. Jezikom Stjuarta Hola rečeno dolazi do „ušivanja u priču“ drugoga koja se potom povratno kao odredbena „ušiva“ u vlastitu priču, postaje autobiografija. Odredbene ličnosti priče su: Miroslav Mandić, avangardni pesnik i performer od koga potiče njen naslov[12], Irena Vrkljan, hrvatska spisateljica iz čijeg je romana Marina ili o biografiji preuzet narativni postupak i Marina Cvetajeva, ruska pesnikinja čija tragična sudbina postaje prauzor izgnaničke biografije. Povezna nit njihovih životnih priča upravo je egzil. „Marina Cvetajeva je život provela u izgnanstvu, povratak kući značio je samo izvesnost smrti. Irena Vrkljan je unutrašnji i spoljašnji egzil učinila temom svoje književnosti. Miroslav Mandić je u lutanju utemeljivao svoju poetiku“ (Dražić 2013: 99). Rasuti, nomadski identiteti Marine Cvetajeve, Irene Vrkljan i Miroslava Mandića postaju model za nestabilni i zamenjivi identitet glavne junakinje priče, Judite Šalgo, građa za njeno programsko beskućništvo, njen unutrašnji „apstinirani nomadizam“. Proizvodnja vlastitog identiteta uvezivanjem tri tuđe spisateljske biografije učinila je svagdašnju perfomativnost autobiografskog govora neposredno sagledivom. Subjekt/identitet tek je proizvod priče koja u ovoj radikalnoj relativizaciji ne mora biti ni svoja vlastita.
„Biografije se prenose sa čoveka na čoveka kao bolest ili nasledstvo” (Šalgo 1995: 44) piše Judita Šalgo. Isto tako Irena Vrkljan: „Biografije onih drugih. Krhotine u našem tijelu. Izvlačeći ih, izvlačim i vlastite slike iz dubokog tamnog lijevka.” (Vrkljan 2004: 194) Ja sam ti je on naslov je knjige Miroslava Mandića.
Programsko beskućništvo može se pročitati i kao književna slika ili elaboracija strateškog i pozicijskog identiteta koji Stjuart Hol u već pominjanom tekstu razvija. Jer iako je pojam identiteta u svojoj esencijalističkoj formi podvrgnut radikalnoj kritici koja je pokazala njegovu neadekvatnost, ta kritika, uprkos svojoj radikalnosti, nije mogla sasvim da ga ukine. Nije stvoren nijedan novi pojam koji bi ga mogao zameniti. Otuda on ostaje u svom dekonstruisanom, „prekriženom” obliku jedini alat za promišljanje različitih ljudskih odnosa, pre svega onih u polju delatnosti i politike. Ovako shvaćen identitet uvek je u procesu konstituisanja, na razmeđu poziva (interpelacije) kojima nam se različiti diskursi obraćaju i odgovora, artikulacije koje proizvode sami subjekti. Ono što je bitno jeste da u tom artikulisanju saučestvuje ne samo ono što jesmo ili šta smo već bili nego i ono što bismo mogli postati. Ili kako to Hol formuliše, ne samo tradicija nego i izmišljanje tradicije. Štaviše, čak iako se proces artikulacije/identifikacije zbiva u u ravni simboličkog ili u području fikcionalnog ili imaginarnog, to ne umanjuje njegovu delotvornost i bitnost.
Upravo ovaj projektivni momenat u proizvodnji identiteta može postati teorijski predložak za čitanje konstrukcije i dekonstrukcije ženskog identiteta koje Šalgo sprovodi u romanu Put u Birobidžan. U jednom segmentu složene priče o Birobidžanu čija je stvarna geografija prepunjena imaginarnim značenjima, on pod nazivom Ženski kontinent postaje utopijski prostor u kojem žene mogu da ostvare, da žive svoj punokrvni ženski identitet. Ovo bi na prvi pogled moglo da zazvuči sasvim esencijalistički da autorka taj identitet kao i sam Ženski kontinent kao prostor njegove realizacije nije ostavila sasvim otvorenim. Kroz likove romana – Bertu Papenhajm, Floru Gutman i Sutinu – tematizovane su kao mesta proizvodnje identiteta kategorije drugosti, tela, jezika, bolesti i izlečenja, ali nikada kao dovršena ili definisana suština, već uvek kao proizvodnja razlike. Kao što ženski kontinent postoji, ne kao stvarni prostor, niti kao socijalno i politički definisana utopija, nego najpre kao heterotopija u Fukoovom smislu, kao prostor odstupanja od dominantne norme, mesto gde su stvarni odnosi predstavljeni ali u isti mah i suspendovani. Famozni ženski identitet ostaje jedna otvorena pozicija drugosti koja subvertira vladajuće kanone mišljenja i ponašanja. Zato ženski kontinent kao geoimaginat koji za Juditu Šalgo ima istu meru realiteta kao i stvarni kontinenti može da nastane bilo gde i bilo kada. „U svetu mora postojati ravnoteža između stvarnog i imaginarnog“ (Šalgo 1997: 104). Tako se, na primer, u romanu „Mansarda“ austrijske spisateljice Marlen Haushofer[13] ženski kontinent smešta upravo na mansardu koja postaje heterotopijski prostor u kojem su suspendovane norme građanskog života. „Veče u mansardi dovoljno je za moja negrađanska iskliznuća“ piše Haushofer ( Haushofer 2008: 43).
„Postajanje ženom“, u korodinatama Birobidžana, zadobija gotovo delezovski naboj (devenir femme): postaje privilegovano mesto „drugosti“, prototip manjinskog ili nomadskog koji pokreće proces rađanja nove subjektivnosti. Performativna snaga utopijskog nomadizma mesto je rađanja kritičkog iskustva transgresije.
Preostaje pitanje kako se taj identitet performira, kako se proizvodi ako se radi o proizvodnji razlike. Nadovezujući se na teoriju performativa Džona Ostina, Džudit Batler pravi i neke suštinske razlike, otvarajući novi prostor na samom rubu Ostinove teorije govornih činova, u neuspelom performativu. Prema Ostinu svaka upotreba performativa zasniva se na konvenciji, na pristajanju na normu, na pounutravanju zakona a u nespelom performativu ovaj sklad jednostavno nije ostvaren, norma nije uspešno upotrebljena i on kao neuspeli ispada iz okvira daljih Ostinovih analiza. Ispada da bi ga Batlerova, upravo zbog te neuspelosti, zbog greške koja ga čini takvim, vratila u život kao temelj vlastite teorije identiteta, smatrajući da je pogrešan odgovor itekako konstitutivan u formiranju identiteta. Nalozi društva uvek su diskurzivno posredovani: „biti dobra majka“, dobar radnik“ „biti poželjan heteroseksualni objekat“ samo su neki koji saučestvuju u proizvodnji roda i rodnih uloga. (Batler 1995)
Perfomativni iskaz zavisi od društvenih normi i konvencija i stoga postoji samo kroz ponavljanje. Ono je uvek društveno i istorijski kontekstuirano i predstavlja dugu istoriju poziva i odaziva, tačnih i pogrešnih odgovora upisanih u istoriju konstruisanja subjekta (Jakovljević 2001) Neuspeli performativ zapravo remeti poredak ponavljanja. On predstavlja grešku, narušavanje samorazumljivosti sklada između norme i govornika koji joj se odaziva. Batler uvodi pojam katahreze, iskrivljenog ogledala koji menja smisao iskaza ili „kritičkog mimesisa“ koji otvara mogućnost subverzije dominantnog diskursa.
Iako možda upotreba ovako jednog složenog teorijskog izvođenja može izgledati izlišna u čitanju jednog književnog teksta, pojam „kritičkog mimesisa“ kao privilegovano mesto subverzije i mesto na kojem će Batler uvesti materijalnost ili telo u govor, neodoljivo konvergira sa jednim fragmentom priče Irena ili o Marini ili o biografiji koje u fakticitetu greške nalazi potvrdu realnosti pojava: „da upravo netačne, a ne tačne, reči naglašavaju čulnost, da tek netačnost naglašava nesumnjivu realnost pojava. Ima li ičeg čulnijeg, opipljivijeg od greške, od zamenjivih, zamenjenih reči, od blistavih omaški, pogrešnih ljudi, ičeg stvarnijeg od zamenjenih biografija, podmetnutih izjava, ispremeštanih misli, lažnih priznanja na osnovu kojih gone ljude u aps i smrt”. (Šalgo 1995: 50)
Greška, kao iskrivljeno ogledalo koje menja smisao izrečenog, batlerovski pojam „katahreze“ upisana je u sudbine junakinja romana o Birobidžanu. Berta Papenhajm, Mesijana, kao vesnica jednog pokreta žena, traga za putem koji će je od izlečenja vratiti bolesti („zdravlje je konzervativno, bolest je revolucionarna“) Sutina, prostitutka i luetičarka, nalazi se na samom obodu, margini svih društvenih stratifikacija a njeno bolesno telo postaje ključ jedne druge epistemologije. Flora Gutman remeti okvir vlastite društvene akomodiranosti sanjajući zemju u kojoj „žena može da pleše na ulici, ili da hoda, trči, peva“ (Šalgo : 134) Greška je upisana i u tragičnu sudbinu Nenada Mitrova, pesnika i jednog od junaka Puta u Birobidžan.
Na poslednjim stranicama romana, junakinja Mansarde nakon niza suočavanja sa aktuelnim i prošlim životom namesto ptice koju uvek iznova iscrtava (jer ume da crta samo ptice), i nehoteći, gotovo greškom crta jedno sasvim novo žutooko biće: crta zmaja. Zmaj, kao pozicija moći, postaće potom na poslednjim stranicama romana generator uspostavljanja novih odnosa.
U kratkom eseju „Zašto sam apolitična?“ Judita Šalgo i sama proizvodi grešku subvertirajući jezik kao mesto konstituisanja Norme ili Zakona. Prepuštajući odgovor na pitanje postavljeno u naslovu samovolji jezika koji nenadgledan („dovoljno je malo nebudnosti“) pravi pravopisni ili gramatički prekršaj, pa pitanje „A političnost?“ u isti mah razume kao odgovor „Apolitičnost“, ona pokazuje „da je naše znanje pa i opredeljenje ponekad samo stvar lingvistike“ (Šalgo 2000: 142) Šalgo dalje zaključuje da jezik odlučuje o tome šta treba a šta ne treba da znamo a nekoliko rečenica dalje, opet proizvodeći grešku, prevodeći „A ja? A svet?“ u „Aja, asvet“, otvara u njemu jaz koji remeti sve konvencionalne modele čitanja i razumevanja. Štaviše, završnom rečenicom: „Jezik kojim govorim dovoljno je lukav da bi prikrio ko sam, ali i dovoljno političan da bi me uputio kakva treba da budem.“ (Šalgo 2000: 143) – Šalgo u tu grešku, u to remetilačko pogrešno razumevanje smešta subverzivni potencijal proizvodnje drugog, kao mesta kritike i promene. U svojoj analizi mita o Narcisu G. Č. Spivak za razliku od dotadašnjeg, pre svega psihoanalitičkog tumačenja, figuru Narcisa (ili šire evropski narcizam) određuje kao instancu koja će svaku vrstu drugosti svesti na vlastitu sliku. Održavanje simboličkog poretka, društveno prihvaćenih i uvaženih obrazaca mišljenja, ponašanja i delanja odvija se kroz proces preslikavanja. Jedino potencijalno mesto iskoraka, mesto nemira i nesigurnosti, Spivak smešta u lik Eho koja zbog svog mešanja u božje poslove biva kažnjena gubitkom vlastitog govora: ona može da ponavlja samo tuđe reči. Stoga Eho ne može da postane subjekt iskazivanja, nema vlastiti glas. S druge strane, zbog nesavršenosti ponavljanja koje nikada nije potpuno, ono u sebi nosi mogućnost subverzije dominantnih narativa, subverziju njihove samorazumljvosti. Spivak njen govor naziva afonijom, ona je katahreza odgovora kao takvog. Otud Eho neće biti uvučena u kolo političkih imitacija (Spivak 1993) i otud njen manjkavi odgovor ima potencijal transgresije. Tako i kroz „Aja“i „Asvet“ Judite Šalgo, manjkavo odjekuju postavljena pitanja, povratno postavljajući neka sasvim druga.
Konačno, upisujući svoj narativni postupak pisanja priča po tuđim naslovima u Rečnik književnih termina, Judita Šalgo upisuje grešku u kanon kao mesto vlastite spisateljske legitimacije. Jednom neznatnom marginalnom intervencijom ona ga destabilizuje, sopstvenim uključivanjem ukazuje na njegov konstruisani, promenljivi i uvek isključujući karakter.
Svako od navedenih odstupanja otvara mogućnost daljeg istraživanja.
Ako se sad, na kraju vratimo na pitanje postavljeno na početku: da li je oprez u pogledu svake identifikacije urodio i „opreznim identitetom“ čini se da je po svim izabranim osama identifikacije (izabranim na tragu puta kojim ide i Judita Šalgo) taj odgovor potvrdan. On se iščitava u nikada potpunoj pripadnosti jednom jeziku (dvojeziku), u precrtavanju svake nacionalne ili teritorijalne ukorenjenosti, u univerzalizaciji lebdenja, u transgresijskom karakteru ženskog identiteta i u mimikriji legitimacije njenih spisateljskih postupaka. „Biti istovremeno i tamo i ovde to je tajna bolesti žena i ženskog kontinenta“.
U poslednjim rečenicama „Irena ili o Marini ili o biografiji“ Judita Šalgo citira tekst Miroslava Mandića iz knjige Ja sam ti je on, gde on pokušavajući da popuni vlastiti identitetski vakuum piše:“ Ja sam Gudrun Eslin, Ljubica Sokić, Anica Savić Rebac, Roza Luksemburg, Dubravka Ugrešić, Žana Moro itd. itd. ….“ ali kako Šalgo dalje piše, on nijednom ne kaže „Ja sam Judita Šalgo“.
Pa onda jesam’li ? – pita na kraju priče Judita Šalgo. (Šalgo 1995: 54)
Literatura
Arent, Hana, „Mi izbeglice“, u Studije o izbeglištvu, Beograd, Grupa 484, 2009,str. 11-27.
Batler, Džudit, „Od parodije do politike“, Ženske studije, Beograd, 1995, br.1. elektronsko izdanje.
Braidotti, Rosi, Nomadic Subjects: Embodiment and Sexual Difference in Contemporary Feminist Theory,
Delez, Žil, Gatari, Feliks, „Rasprava o nomadizmu“, Ženske studije, 1996,br.4 , elektronsko izdanje
Dražić, Silvia, Stvarni i imaginarni svetovi Judite Šalgo, Novi Sad, Futura publikacije, Alumnistkinje rodnih studija, 2013
Hasan-Rokem, Galit (2008): “Carl Schmitt and Ahasver. The Idea of the State and the Wandering Jew”,
Behemoth. A Journal on Civilisation, (2008) 2, str. 4–25.
Haushofer, Marlena, Mansarda, Novi Sad,
Hofman, Eva, Izgubljeno u prevodu, Beograd, Geopoetika, 2002 Hol, Stjuart, „Kome treba identitet“?, Reč, časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja, 2001, br. 64, str. 215-233.
Jakovljević, Branislav, „Prostrelne rane diskursa: premetanje performativa Judith Butler“, Reč, časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja, 2001, br. 62/8, str. 399-412
Mekjuen, Ijan, „Maternji jezik: hvala ti Rouz na tome“, Danas, 2003, 12-13 april, str. 12-13.
Mekjuen, Ijan, „Maternji jezik: hvala ti Rouz na tome“, Danas, 2003, 12-13 april, str. 12-13.
Šalgo Judita, Da li postoji život, Beograd Vreme knjige, 1995.
[1] Izvesna promena nastaje nakon osamdesetih godina prošlog veka kada se relativna bezbednost socijalističkog sveta raspada i nova stvarnost brutalno nasrće i u dobro čuvan i branjen Juditin književni svet.
[2] Ovome se mogu dodati, na pr, rasa, telesne sposobnosti, sesksualnost, klasa… Ovaj niz predikata je nemoguće zaključiti budući da neminovno završava s jednim „i tako dalje” što prema Džudit Batler s jedne strane svedoči o nemogućnosti da se jednom za svagda uspostavi identitet a sa druge može postati polazište nove feminističke politike. Ovde je dakle napravljen jedan mogući izbor identitetskih odrednica koji je za izabranu temu biti potkrepljujući i ilustrativan.
[3] O svom odnosu prema jeziku Šalgo piše u: Hronika, Novi Sad, SKC, 2007, str. 134
[4] Termin je preuzet iz teksta Miška Šuvakovića „Esej o Slavku Bogdanoviću“ (Šuvaković 1997: 15)
[5] Igra jezika, ili igra u jeziku sprovedena u eseju „Zašto sam apolitična“ biće prezicnije protumačena u nastavku teksta.
[6] Prema legendi Hrist je Ahasveru, jerusalimskom obućaru, koji mu je, na putu za Golgotu, uskratio predah u vlastitom domu, rekao „Ja ću se ovde odmoriti, a ti ćeš lutati..“
[7] Ime oca Judite Šalgo bilo je Šandor/ Aleksandar/ Manhajm. Upravo u romanu Trag kočenja on sanjari o odlasku na grob svog rođaka Karla/Karolja Manhajma koja se nalazi u Londonu, sučelice Frojdovov, kako Šalgo piše i najavljuje mogući interpretativni prostor romana.
[8] Oto Tolnai u ovom pojmu, vrlo precizno, vidi centralnu metaforu književnog dela Judite Šalgo (Tolnai 2008: 53).
[9] Da li postoji išta više od fragmenata kada se radi o izgnanstvu.
[10] Zaokret koji je najavila Osma sednica 1987, faktički se realizuje nizom populističkih „grand parada“ kojima se razvlaščuje aktuelna vlast u pokrajini i levičarska retorika potiskuje nacionalnom i nacionalističkom.
[11] Kao obeležja manjinske književnosti Delez i gatari navode deteritorijalizaciju jezika, uključivanje pojedinca u neposrednu političku sferu i kolektivno sastavljanje iskaza 31
[12] Priča je deo ciklusa priča nastalih po tuđim naslovima koje su svojom formom i same primer hotimične fragmentacije spisateljskog identiteta i posledično relativizaciju koda autorstva.
[13] Roman Mansarda Marlene Hausfover, napisan je 1969, samo godinu dana pre njene smrti. Iako je bila dobitnica više austrijskih književnih nagrada, Hausfover nije bila dobro prihvaćena od kritike koja je njene tekstove neretko opisivala kao dosadno naklapanje žene domaćice. Uvažavanje dobija tek nakon smrti a roman Mansarda dobija novu afirmaciju kroz naknadna feministička čitanja. Prikazujući gotovo posustalu dnevnu i životnu rutinu žene uklopljene (i zarobljene) u konvencije bračnog i građanskog života ona otvara jedan alternativni ženski prostor koji kao izlaz i kao mesto ženskog ispunjenja, smešta na mansardu. Izmeštanje ženske bolesti, histerije, čulnosti i kreativnosti u jedan, u svakodnevnom životu marginalizovani prostor, kao što su to tavan ili mansarda, prati tradiciju žrenskog spisateljstva iniciranu romanom Džejn Ejr, Šarlote Bronte, na koju su sintagmom „luđakinja na tavanu“ ukazale Sandra Gilbert i Suzan Gubar. Svaki nekontrolisani „upad“ sadržaja sa tavana destabilizuje važeće obrasce ponašanja, dovodi u pitanje njihovu samorazumljivost i prirodnost. U kamernoj pripovesti Marlen Hausfofer mansarda je alterenativni ženski prostor u kojem glavna junakinja kroz suočavanje sa pričom vlastitog života postupno zadobija snagu za njegovo preuređivanje.
Judita Šalgo, novosadska spisateljica, rođena je kao Judita Manhajm u Novom Sadu u jevrejskoj porodici. Ta činjenica uticala je ne samo na njen život, budući da je kao većina Jevreja tokom Drugog svetskog rata, svojim gubicima “učestvovala u u jevrejskoj sudbini”, nego se upisala i u njeno književno stvaralaštvo. Otac je mobilisan u radne jedinice i ubijen 1942, a majka je 1944. deportovana u logor Bergen Belzen. Pre nego što je odvedena, majka je trogodišnju Juditu, da bi je zaštitila, odvela u Mali Iđoš i poverila je na čuvanje jednoj ženi Mađarici koju do tada nije poznavala i koju je nadalje trebalo da zove “mama”. Otud je jezik koji je Judita Šalgo prvo naučila bio mađarski i tek kasnije, tokom školovanja, zamenjuje ga srpskim na kojem će biti napisana sva njena dela. Po završetku rata majka se ponovo udaje i Judita dobija prezime Šalgo (“Ja…Judita Manhajm, adoptirana Šalgo”). Završila je studije Opšte književnosti u Beogradu i po povratku u Novi Sad udaje se za Zorana Mirkovića. Tokom svoje radne biografije Šalgo je promenila niz poslova. Radila je u Izdavačkom preduzeću Forum, na Tribini mladih, na Televiziji Vojvodina, u Nolitovoj knjižari, u Društvu književnika Vojvodine i naposletku u Matici srpskoj. Poslove je menjala najčešće pod pritiskom, nespremna na političke i umetničke kompromise.
Judita Šalgo je pisala poeziju, prozu, romane i eseje. Takođe prevodila je sa mađarskog i engleskog jezika.
Prvo značajno pojavljivanje Judite Šalgo na književnoj sceni desilo u okviru talasa neoavangarde koji je krajem 60-tih i početkom 70-tih uzdrmao novosadsku umetničku scenu. Centar okupljanja aktera eksperimentalne, ekscesne i subverzivne umetničke scene u Novom Sadu bila je Tribina mladih čiji je urednica u to vreme bila Judita Šalgo. Kada je nakon par godina nizom zabrana, smena pa čak i zatvorskih kazni došlo do ućutkavanja umetničkih praksi usmerenih na kritiku vladajuće kulturne paradigme i zvanične umetnosti, i Judita Šalgo biva smenjena. “Posle 1970, kao što je poznato, pogašena su mnoga svetla, zavrnute mnoge slavine sveže vode i štošta drugo. Novi Sad je postao vrlo miran grad, na Dunavu je pisalo ’ne talasaj’, a na brodu izvučenom na suvo ’Tribina mladih’. Brodska kuhinja je bila loša a posada se umnožavala.“ (Judita Šalgo, Hronika, str.136)
S druge strane, radikalne i kritičke prakse neoavangarde koje su u poeziji našle jedan od ključnih medija svog izražavanja na bitan način su uticale na oblikovanje pesničkog rukopisa Judite Šalgo. Njena druga pesnička zbirka 67 minuta naglas, objavljena 1980, zaokupljena eksperimentima u mediju jezika i teksta, napisana je u duhu neoavangardnih poetika,. Subvertirajući strogo utvrđeni žanrovski sistem, njena je poezija ispisana je u žanrovski hibridnim oblicima, kao partitura, često kao predložak za performativni javni nastup, neretko iskoračujući u naučni, teorijski, publicistički ili dnevnopolitički diskurs. Kroz metapoetske i metajezičke opservacije Šalgo propituje vlastiti pesnički identitet, status i smisao poezije, kao i instituciju književnost.
Tokom osamdesetih Šalgo se sve više okreće proznim oblicima, pripovetkama, esejima i romanu. To je vreme kad postmoderna nakon nasilnog utišavanja neoavangarde ovladava umetničkom scenom. Iako Judita Šalgo, „nije želela da pripadne nekom izmu i da postane ista“, postmoderni prosede, priznat ili nepriznat, saodređujući je u kontekstualnom polju u kojem nastaje njen tekst. No to nikako ne znači odustajanje od neoavangarde. U svojoj prozi Šalgo i dalje istražuje jezik i tekst i eksperimentiše unutar književne forme, ali su ova obeležja neoavangardnih poetičkih strategija dopunjena postmodernom dekonstrukcijom i parodijom umetničkih i društvenih konvencija. Neoavangardna fragmentacija narativa može se čitati kao postmoderna montaža potencijalnih značenja.
Književni opus Judite Šalgo, iako nevelik, svojom jedinstvenošću nezaobilazan je u pročavanju književnosti, a pre svega ženske književnosti, druge polovine 20. veka.
Pored niza eseja, pesama, priča i prevodau časopisima, posebno Poljima i Letopisu Matice srpske, objavila je zbirke pesama Obalom (1962), 67 minuta naglas (1980) i Život na stolu (1986), roman Trag kočenja (1987) i zbirku priča Dali postoji život (1995). Posthumno su objavljeni Jednojratni eseji (2000), i romani Put u Birobidžan (1997) i Kraj puta (2004).
Ustavom Federativne Narodne Republike Jugoslavije (1946) bio je zakonski utemeljen ravnopravni položaj žena i muškaraca u svim područjima života i rada, s tim što je ženama priznata posebna zaštita u radnom odnosu i što se država obavezala da „naročito štiti interese matere i dijeteta“ (Mimica 1946: 1). Bio je to zakonski temelj na kome je zidan socijalistički model emancipacije žena koji je podrazumevao uključivanje žena u društveno-politički i privredni život zemlje, ali i državnu i društvenu brigu o deci, izgradnju institucija društvenog standarda, te odgovarajuću zakonsku i ekonomsku potporu čitavom ovom sistemu. Bio je to i težak proces promena shvatanja o novim ženskim ulogama kako u društvu, tako i u porodici. Antifašistički front žena Jugoslavije (1942-1953), kao najmasovnija organizacija žena je imao izuzetnu ulogu u emancipatorskom procesu, a AFŽ štampa i čitalački časovi su bili najznačajniji kanali prenošenja poruka i kreiranja novih i poželjnih uloga namenjenih ženama.
Dometi socijalističkog modela emancipacije žena bili su sa jedne strane uslovljeni različitim kulturnim, verskim i ekonomskim obrascima unutar republika socijalističke Jugoslavije, a sa druge promenom ideološke matrice koja je do 1950. podržavala aktivne ženske uloge (zaposlena, politički i društveno aktivna žena), da bi uvođenjem samoupravljanja napravljen zaokret ka ekonomiji nege i brige (Stojaković 2012: 38-49; 67-71; 75-77; 82-83). Masovni izlazak žene u javni prostor u prvim godinama socijalističke Jugoslavije, naročito u privredu, proizveo je preispitivanje patrijarhalnih odnosa posebno onih koje su zadirali u lična prva žena i njenu ulogu u porodici. Pokazalo se da žena nije samo ekonomski i politički entitet već da je „njena funkcija radnice značajna koliko i reproduktivna sposobnost“ (de Beauvoir 982: 82).
Materinstvo i dobrobit deteta bili su u fokusu AFŽ-a tokom čitavog perioda rada organizacije, a sekcije „Majka i dete“ najprihvaćenije u socijalističkoj Jugoslaviji. Zdravlje žena, trudnoća, porođaj, negovanje i vaspitanje dece bile su teme mnogih savetovanja, kampanja, seminara, ali i neposrednog obaveštavanja žena u savetovalištima za trudnice, vanbolničkim i bolničkim porodilištima, zdravstvenim ustanovama, dečjim obdaništima i jaslicama. Sve aktivnosti je prenosila AFŽ štampa i to ne samo kao događaje, već i kao pouku o zdravlju žena i dece, negovanju i vaspitanju dece.
Među temama u AFŽ štampi retko se mogu naći i one u vezi sa abortusima. O tome u okviru vojvođanskog AFŽ-a, (koji sam istraživala) nisam pronašla egzatne podatke, već povremene osvrte u AFŽ štampi koji pokazuju da su posledice kriminalnih abortusa bile zabrinjavajuće. To je razlog što ću se u ovom radu baviti odabranim porukama i napisima o majčinstvu i abortusima u AFŽ štampi na srpskom jeziku. Takođe, osloniću se na udaljeno pamćenje akterki[1], koje ne mogu imenovati, u vezi sa molbama za abortus koje su bile adesovane na odgovarajuće komisije pri bolnicama, te na sećanju prof. Lidije Dmitrijev na rad dr Radojke Prudan (1923-2014), prve ginekološkinje u Prizrenu. Cilj je da metodom analize diskursa novinskih tekstova u „Glasu žena“ i „Ženi danas“ u vezi sa abortusom kao i sećanjima koje sam navela dam doprinos rekonstrukciji ideološkog, zakonskog i aktivističkog plana kojim je socijalistička vlast pokušala da odgovori na potrebe majčinstva i probleme koje je nosio kriminalni abortus (hronične bolesti, i smrt žene). Posebnu pažnju sam obratila na tekstove dr Nade Micić-Pakvor, članice Pokrajinskog odbora AFŽ-a Vojvodine i direktorki Uprave za zaštitu dece GIONSAR Vojvodine, kao najznačajnije u vezi sa o poželjnim ženskim ulogama u domenu reprodukcije (prokreacije) i materinstva, koji su tokom AFŽ perioda bili deo dominantnog diskursa.
Abortus nije bio tema AFŽ štampe u meri u kojoj je bio u svakodnevnom životu
Materinstvo[2] je u AFŽ periodu socijalističke Jugoslavije shvaćeno kao „najuzvišeniji poziv žene“, „dužnost“, dok je namerni pobačaj, viđen i kao „ubistvo deteta“ koje „ne sme ni jednoj majci da ostane na duši i savesti“ (Micić-Pakvor 1949: 19).
Žena danas 82 (1951): 11
Osim u slučaju kad predstavlja opasnost za život i zdravlje žene abortus je unutar AFŽ perioda bio zakonom zabranjen. Zakonski su bile gonjene osobe ili osoba koja je abortus izvršila i pomogla ženi, uz njen pristanak ili ne, da se abortus izvrši, a ne žena nad kojom je izvršen abortus (Stojaković 2012: 74). Da bi se smanjio broj kriminalnih abortusa i posledice koje su ga pratile socijalistička vlast je pored medicinskih indikacija u opravdane razloge ubrajala i izvesne socijalne indikacije.
Materinska uloga je institucionalizovana unutar koncepta „socijalističke zaštite porodice“ gde su „brak i porodica a posebno sva maloletna deca stavljena pod naročitu zaštitu države“ (Sapundžić 1949: 8). Sa jedne strane, ova uloga je bila oslonjena na sistem društvene i materijalne[3] podrške majkama i deci kroz mrežu savetovališta za trudne žene i decu, porodilišta, dojilišta, dečije vrtiće, mlečne kuhinje, a sa druge na sistem potpore i posebnih prava u svetu rada za trudne žene i majke dojilje. I pored toga što sistem institucija društvenog standarda nije bio razvijen[4] smatralo se da je tako strukturirani i institucionalizovani društveni kontekst pružao široke mogućnosti da žena „očuva trudnoću, rodi i othrani svoje dete“ (Micić-Pakvor 1949: 19). Najvažniji instituti zaštite materinstva i porodice su bili: porodiljsko odsustvo, skraćenje radnog vremena, odsustvo radi dojenja u toku radnog vremena, bolovanje radi nege bolesnog deteta, jednokratna pomoć za rođenje deteta i dečji dodatak[5], umanjeni radni staž, umanjenje godina starosti za sticanje prava na porodičnu penziju, dostupna i besplatna zdravstvena zaštita, mreža ustanova društvenog standarda.
Članstvo AFŽ-a je preko AFŽ štampe, čitalačkih časova i uvođenjem stalnih pravnih saveta u vezi sa ženskim pravima bilo redovno obaveštavano o pravima i državnoj podršci zaposlenim ženama, majkama i deci. Tu su bili i aktivi AFŽ-a, okupljeni za rešavanje određenih problema ili situacija među kojima su u Vojvodini bili i oni za pomoć porodiljama, gde se jedan broj žena angažovao da kuva ručak, da paze stariju decu da idu redovno u školu, za pranje veša i sl. Članice AFŽ-a su propagirale porađanje u porodilištima, a negde su i osnivale vanbolnička porodilišta (Stojaković 2012:81). Program AFŽ-a kroz aktive, predavanja i savetovanja žena o svim temama koje se tiču reprodukcije bili su važan deo aktivističkog plana u borbi protiv abortusa. Socijalistička vlast se nije odlučila da kažnjava ženu zbog kriminalnih abortusa već se obrazovanjem žena i društvenom brigom o ženama i deci borila protiv mnogih oblika zaostalih stvatanja, siromaštva i nehigijene.
Ipak, abortusi, čedomorstva i napuštanja vanbračne dece nisu bile retkost, ali se o tome nije izveštavalo. Neda Božinović je svedočila je je „u Vojvodini bilo manje abortusa, ali više čedomorstava“ (Stojaković 2002: 36-37). O smrtnosti žena na porođajima, pobačajima i uzrocima ovih pojava u Vojvodini odabrane podatke je dala dr Nada Micić-Pakvor u članku „Prvi i najvažniji zadatak AFŽ-a biće rad na zaštiti majke i deteta“ (1950). Tako saznajemo da se u 1949. u Vojvodini „porađa prosečno oko 40.000 žena“, a manje od polovine je prošlo kroz savetovališta za trudnice (Micić-Pakvor 1950: 1). Na porođaju[6] je 1948. umrlo 8, a 1949. 5 porodilja na 1000 porođaja, najviše od eklampsije i to trudnih žena 44,50% u 1948. i 71,40% u 1949, te porodilja u bolnicama 1948. 78,26% a 1949. 50% (Isto, 1). Na osnovu ovih podataka dr Nada Micić-Pakvor je zaključila da je „smrtnost porodilja u bolničkim porodilištima bila vrlo visoka“, da nije bilo dovoljno savetovališta[7] za trudnice, a ona koja su postojala „nisu sva izvršila svoje zadatke“. kao i da je patronažnom službom babica obuhvaćeno samo oko četvrtine trudnih žena (Isto, 1). U jednom drugom ćlanku dr Nada Micić-Pakvor je dala podatak da „u Vojvodini umire pet puta više porodilja nego što je to dozvoljeno prema internacionalnom ključu“ (Micić-Pakvor 1950: 17). Postoje i pozitivni primeri rešavanja problema posredstvom prosvećivanja žena. Tako je smanjena visoka smrtnost dece u kolonističkim naseljima u Srezu pančevačkom jer su se žene porađale krišom u štalama u nehigijenskim uslovima (Stojaković 2012: 73-74).
Izveštaj o pobačajima u Vojvodini dr Nada Micić-Pakvor je započela konstatacijom da postoje „oskudni podaci“ o tom fenomenu koji ipak „ilustruju koliko je zlo rašireno“ (Micić-Pakvor 1950: 1). Podaci iz savetovališta za trudne žene su pokazali da od preko 17. 000 pregledanih trudnica 12, 19% je bilo bolesno, a da je među njima zabeleženo 1,43% pobačaja. Podatak je ilustracija dozvoljenih abortusa. Broj abortusa koji su se dešavali van medicinskih institucija ilustrovan je preko podataka o bolestima za koje se zna ili se pretpostavlja da su posledica kriminalnih abortusa. U vojvođanskim bolnicama statistika bolesnih pokazuje da je u 1949. „najviše bilo ginekoloških oboljenja to jest oboljenja ženskih polnih organa (9,7%) što se može smatrati dobrim delom i posledicama pobačaja“ (Isto, 1). U bolnici u Subotici „broj pobačaja koji dolaze u bolnicu radi ukazivanja pomoći iz godine u godinu raste“; „u bolnici u Somboru ima vrlo mnogo pobačaja“ (Isto, 1).
Učestalo rađanje bilo je poželjno, podsticano i slavljeno kroz instituciju Titovog kumstva koje je svakom devetom detetu darovano kao čast porodici. Trudna žena, majka i dete su bili delovi jedinstvene celine, društveno afirmativnog trojstva koje je moglo imati još jedno pozitivno lice u slučaju da su trudnice i majke bile radnice, zadrugarke tj. žene u svetu rada. Opozicija i negacija društveno poželjne celine trudnica – majka – dete bili su abortus i smrt ili kako je to dr Micić-Pakvor zaključila: „U borbu proviv smrtnosti dece spada i borba protiv pobačaja ne samo zbog izgubljene dece, nego i zbog neplodnosti žena koje usled pobačaja postaju nesposobne za trudnoću.“ ( Isto, 1).
Razmere stradanja stanovništva Jugoslavije tokom II svetskog rata su bile strašne, nestale su čitave generacije pa je u tom kontekstu potreba za mladim naraštajima, graditeljima novog društva, doprinela da se u prvim godinama socijalističke Jugoslavije žene nađu u isrpljućem kolu udarništva i majčinstva.
„Molim gornji naslov“
Sasvim je razumljivo da su molbe za sručni prekid trudnoće upućene odgovarajućim komisijama pri gradskim bolnicama bile strukturirane prema Uredbi o postupku za vršenje dozvoljenog pobačaja koja je definisala uslove koje je žena morala da ispuni. Bili su to zahtevi u formi molbe napisani na papiru, rukom, mastilom ili olovkom, ponekad otkucani na pisaćoj mašini koji su obično započinjali kovanicom „Molim gornji naslov“ a završavali se obaveznim pozdravom „Smrt fašizmu sloboda narodu“ ili S.F. S.N. Molbe su 1957. bile taksirane sa 30. dinara.
Među medicinskim razlozima za odobrenje prekida trudnoće su bili određenje do koje nedelje trudnoće se može izvršiti abortus kao i hronične i akutne bolesti koje su mogle ugroziti zdravlje i život žene. Među socijalne kriterijume, koji su takođe uzimani u obzir, ubrajale su se prilike u kojima su žene živele kao što su siromaštvo, broj dece, stanovanje i porodične prilike. Za odluku su ključni bili medicinski argumenti.
Često rađanje dece, iscrpljenost organizma i nedostatak mleka kod prethodnih trudnoća bio je jedan od razloga koje su mnoge žene navodile kao razlog za prekid trudnoće. U posmatranom periodu često rađanje kod jednog broja žena dovodilo je do slabosti organizma obično praćenog i nedostatkom[8] mleka, te umiranjem deca zbog nemogućnosti da se obezbedi odgovarajuća zamena za majčino mleko. O posledicama učestalog rađanja je na poslednjem Kongresu AFŽ-a svedočila dr Maša Živanović, lekarka iz Sarajeva i predratna liderka Ženskog pokreta iz Sarajeva. Ona je smatrala da od tako strašnog napora rađanja više od desetoro dece, od kojih mnoga umru, žena otupi. Zato je zahtevalala da, budući da se AFŽ ukidao, druge ženske organizacije sistematski rade na terenu, sa ženama kako bi se ova situacija iskorenila. Zalagala se da se iz škola izbaci domaćinstvo i uvedu higijena i biologija, naročito onaj deo koji se bavi funkcijama ljudskog organizma. Tražila je da se u školske programe uvede i seksualno prosvećivanje omladine (Živanović 1953: 20-21).
Nedostatak majčinog mleka nadomeštan je tradicionalnim rešenjima (razređeno kravlje mleko, formula sa brašnom ili grizom). A kako je svedočila dr Nada Micić-Pakvor, posledica nedostatka majčinog mleka ili ranog prekidanja dojenja, te „nestručnog prihranjivanja“ odojčadi bila je „velika smrtnost dece u prvoj godini života“ (Micić-Pakvor 1950: 1).
Jedan od ključnih podataka koji se uzimao u obzir kod odlučivanja o pobačaju bio je broj živorođene dece. U AFŽ štampi su dokumentovane priče majki višedetnih porodica kao što je to bilo u slučaju Rukije Đena iz Kosovske Mitrovice (Jovanović 1950: 17). Ona je bila primer poželjnog majčinstva, jer je pored devetoro dece koje je vaspitavala „u duhu jugoslovenskog patriotizma“ bila aktivistkinja AFŽ-a koja je „prva skinula feredžu“ (Isto, 17). Ali, mnoge žene, uključujući i moje sagovornice, imale su snažno uverenje da su rodivši dvoje – troje dece odužile dug društvu i zahtevima za abortus zahtevale oslobođenje iz neprestanog kruga rađanja. Među ženama koje su zahtevala abortus bilo je i prvoborkinja koje su se izborile za politička prava žena, ali ne i za pravo da odlučuju o sopstvenom telu.
Žena danas 112 (1953):20
Među okolnostima koje su uticale na odluku žena da zatraže prekid trudnoće bile su i one u vezi sa nemogućnostima za negovanje i vaspitanje dece koje su sa jedne strane bile u vezi sa siromaštvom jednog broja molilja, a sa druge, sa nepostojanjem institucija društvenog standarda. Siromaštvo je postojalo, kao i oskudica u stambenom prostoru, opremi za decu, sredstvima za higijenu i sl. Postojale su i očite razlike u razvijenosti republika, pojedinih regiona unutar republika, između grada i sela koje su se direktno ispoljile u načinu života žena. Ova razlika se mogla videti u AFŽ štampi.
Unutrašnja strana korica Žene danas
Patrijarhalni model života koji je vekovima držao ženu u potčinjenom položaju nije se mogao ukinuti dekretom, te su se žene sagibale pod teretom domaćih poslova koji su i dalje bili u njihovoj nadležnosti, čak i kad su u drugom stanju. U takvim uslovima, ukoliko socijalističke vlasti ne bi uzele u obzir socijalne kriterijume za abortus, žene bi se odlučivale za kriminalne pobačaje sa posledicama koje su na kraju postajale društveni problemi (smrt žene i nezbrinuta deca ili hronične bolesti žene).
Izlazak žena u svet rada nije bio praćen odgovarajućom izgradnjom institucija društvenog standarda, naročito u tzv. „pasivnim krajevima“[9], niti se porodica transformisala u meri da je došlo do ravnomernije podele poslova među muškarcima i ženama, što je dovelo do višestruke opterećenosti zaposlenih i društveno aktivnih žena. Dr Bosiljka Milošević, ginekološkinja, profesorka Beogradskog univerziteta i članica Centralnog odbora AFŽ-a Jugoslavije, analizirala je radnu sposobnost žena u novim okolnostima i pokazala da je broj samotrovanja organizma žena zbog trudnoće (gesteza) bio dva puta veći kod zaposlenih žena nego kod domaćica, takođe i broj prevremenih porođaja, vanmateričnih trudnoća, nedonesene dece (Stojaković 2020: 104).
Jedan broj zaposlenih žena, među kojima ubrajam i zadrugarke (članice zemljoradničkih zadruga), suočavala se sa nepostojanjem jaslica i obdaništa što je dovodilo do situacije da se privatno angažuju žene za čuvanje dece. Dešavalo se da su to bile nestručne osobe te su se mnoge majke u toj situaciji pitale šta je majčinstvo ako nisu bile u mogućnosti da, zbog udarničkog posla u fabrikama, na njivama i kod kuće, provode vreme sa sopstvenom decom. Bračne nesuglasice su takođe bile među razlozima za prekid trudnoće. Posebno je bio osetljiv položaj domaćica koje su bile tzv. izdržavana lica. I tada je kao i sada bilo situacija napuštanja žene i dece, alkoholizma i dr.
Iz mnogih ženskih životnih priča u vremenu AFŽ-a mogu se čitati napetosti unutar ženskih uloga: domaćica, supruga, prvoborkinja[10], zaposlena žena i majka i žena koja ne želi više da rađa. Ovu napetost ilustruje i moguća situacija da prvoborkinja zahteva oslobođenje od nametnutog obrasca rađanja i otvoreno brani svoje ratom i rađanjem iscrpljeno telo. Ipak, kontrola rađanja u periodu posleratnog funkcionisanja AFŽ-a bila je uređena zakonom protiv abortusa, ali i birokratskim tumačenjem kroz medicinsku arbitražu zahteva za abortus. Neposredno odlučivanje bilo je prepušteno lekarima koji nisu morali biti deo socijalističkog ešalona za izgradnju boljeg i pravednijeg društva.
U isto vreme, bilo je lekarki koje su se bavile istraživanjima fenomena reprodukcije (prokreacije) i materinstva. Pored prof. dr Bosiljke Milošević tu je bila i dr Radojka Prudan, Novosađanka koja je na lični zahtev radila u Prizrenu i Prištini kao ginekološkinja. Ona je studije medicine započela u Pečuju, a završila u Zagrebu. Lekarski staž je obavila u Prizrenu. Specijalizirala je ginekologiju i akušerstvo u Zagrebu, a zatim radila kao specijalista u Prizrenu i Prištini u periodu od 1955-1960. Izvesno je da se dr Prudan 1960. vratila u Novi Sad gde je radila u struci u Kliničkoj bolnici, ali je vrlo brzo radi stručnog usavršavanja boravila u Zagrebu, Ljubljani, Konstanci i Berlinu. Zatim je usledio i boravak u Alžiru gde je bila angažovana na projektu planiranja porodice. Čini se da profesionalni put dr Prudan od bolnice u Prizrenu, zatim tokom godina usavršavanja i delanja u zemlji i inostranstvu, vodio ka kruni njenog rada – doktorskoj tezi „Učestalost i uzroci neučestvovanja žena u reprodukciji u bračnim i vanbračnim zajednicama nekih nacionalnosti Socijalističke Autonomne pokrajine Vojvodine“(1979). U tom radu, u delu koji se bavi nedonesenom trudnoćom (vanmaterična trudnoća, spontani i namerni pobačaj) možemo pročitati sledeće: „ … U Vojvodini od 1964. broj pobačaja premašuje porođaje, a taj odnos se kreće 1 porođaj: 1,5 namernih pobačaja…. (Prudan 1979:156). Takođe, pozivajući se i na prethodna istraživanja zaklučila je da postoji „povezanost uzroka steriliteta i namernih pobačaja naročito za prvi poslratni period (1945-1960), pre liberalizacije abortusa“ (Isto, 157).
Načelno rešavanje ženskog pitanja uvođenjem zakonskim normi i seta pratećih zakona koje to potvrđuju, te institucija društvenog standarda koji u fokus stavljaju poseban položaj žene, posebno zaposlene žene, nije rešio mnoge protivrečnosti i napetosti u društvu već je sve zaustavljeno na nivou „diskretno modernizovane patrijarhalnosti“ (Papić 2012:69). Raskorak između ideala socijalističke kulture i njene prakse bio je još drastičniji u seoskim sredinama i u onim oblastima socijalističke Jugoslavije gde su tradicionalizam, sujeverje i patrijarhalni autoriteti bili snažno ukorenjeni. Nesklad između, sa jedne strane propisanog, te narativa poželjnog položaja žena, i sa druge strane realne ženske situacije, osim velike regionalne različitosti, imao je jednu opštevažeću neprincipijelnost, a ta je da je država određivala meru ženske slobode a ona je bila na najnižoj tački u odnosu na reproduktivna prava žena.
Micić-Pakvor, Nada. „O pobačajima.“ Glas žena 11 (1949): 19.
Micić-Pakvor, Nada. „Prvi i najvažniji zadatak AFŽ-a biće rad na zaštiti majke i deteta.“ Glas žena 10 (1950): 1-2.
Micić-Pakvor, Nada. „O smrtnosti porodilja“. Glas žena 11 (1950): 17-18.
Mimica, Blaženka. „Ravnopravnost žena u Ustavu Federativne Narodne Republike Jugoslavije.“ Žena danas 38-39 (1946): 1-3.
Mršević, Zorica ur. (1999) Rečnik osnovnih feminističkih pojmova. Beograd: IP „Žarko Albulj“.
Papić, Žarana (2012) „Emancipacija u granicama tradicionalne svijesti“ u: Žarana Papić. Tekstovi 1977-2002. 67-70. ur. Adriana Zaharijević, Zorica Ivanović i Daša Duhaček. Beograd: Fakultet političkih nauka, Centar za studije roda i politike/ Rekonstrukcija Ženski fond/ Žene u crnom.
Popov, Dušan (2003) „Prudan dr Radojka“ u: Enciklopedija Novog Sada 22. ur. Dušan Popov. 169. Novi Sad: Novosadski klub / Dnevnik.
Prudan, Radojka (1979) Učestalost i uzroci neučestvovanja žena u reprodukciji u bračnim i vanbračnim zajednicama nekih nacionalnosti Socijalističke Autonomne pokrajine Vojvodine – doktorska disertacija. Novi Sad: Medicinski fakultet.
Rudik, Sara (2001)„Misliti kao majka“ u: O rađanju. 36-39. Beograd: AŽIN
Sapundžić, Mira. „Socijalistička zaštita porodice.“ Glas žena 12 (1949): 8-10.
Stojaković, Gordana (ur.) 2002. Neda – jedna biografija. Novi Sad: Futura publikacije.
Stojaković, Gordana (2012). Rodna perspektiva u novinama Antifašističkog fronta žena (1945-1953). Novi Sad: Zavod za ravnopravnost polova.
Stojaković, Gordana (2020) Antifašistički front Vojvodine1942-1953 https://zenskimuzejns.org.rs/2020/09/28/antifasisticki-front-zena-vojvodine-1942-1953/
Tadić, Ruža. „O dečjoj nedelji“. Glas žena septembar (1949): 3-5.
Vilenica, Ana (2013) „Postajanje majkom: Od neoliberalnog režima materinstva ka radiklanoj političkoj subjektivizaciji“ u: Postajanje majkom u vreme neoliberalnog kapitalizma. ur. Ana Vilenica. 9-31. Beograd: uz)bu))na))).
Višić, Tanja (2013) „Nacionalne populacione politike i konstrukcije materinstva u post-socijalističkoj Srbiji“ u: Postajanje majkom u vreme neoliberalnog kapitalizma. ur. Ana Vilenica. 91-130. Beograd: uz)bu))na))).
[1] Radi se o ženama iz mog okruženja dobrog pamćenja o vremenu njihove mladosti (prim. aut).
[2]O materinstvu, definiciji i značenjima postoji konstantna rasprava u feminističkoj literature. U Rečniku osnovnih feminističkih pojmova materinstvo je defisano kao “praksa rađanja dece” (Mršević ur. 1999: 79), Karol Smart je u univerzalnoj poziciji materinstva napravila razliku između majčinstva i materinstva (Smart prema Višić 2013: 94), Sara Rudik piše o praksi materinstva kroz tri zahteva „očuvati život, podsticati rast i podići prihvatljivu decu“ (Rudik 2001: 36) dok Adrijen Rič razlikuje „iskustvo“ materinstva od „institucija“ materinstva“ (Mršević ur. 1999; 81), gde instituciju materinstva vidi kao agens patrijarhalnog sistema (Vilenica 2013: 9).
[3] Kao ilustracija ove tvrdnje neka posluži činjenica da je socijalistička Jugoslavija u 1948. izdvojila oko 6 milijardi dinara za dečju zaštitu ili 65% više nego 1947. (Stojaković 2012: 137).
[4] Koliko su zaista institucije društvenog standarda bile podrška zaposlenim majkama pokazju podaci iz referata Ruže Tadić, predsednice Pokrajinskog odbora AFŽ-a Vojvodine: „U staroj Jugoslaviji bilo je svega dvoje jasala, 1948 godine imamo 99 jaslica sa 2.625 kreveta. U Vojvodini danas imamo 10 jaslica. Savetovališta za odojčad i malu decu bilo je 1939 godine 90, a u 1948 godini 397. U Vojvodini imamo 58 savetovališta. Mlečnih kuhinja u 1939 godini bilo je 3 a danas samo u Vojvodini 4… Stalnih dečjih vrtića u zemlji imamo 248 sa 12.246 dece, a u Vojvodini 31. U našoj pokrajini u periodu od prošle dečje nedelje do sada otvoreno je 7 dečjih jasala, 5 dečjih vrtića, 58 savetovališta za odojčad, 19 mlečnih restorana… (Stojaković 2012: 137). Tadić je ovde nedostatak institucija društvenog standarda ublažila koristeći poređenje sa situacijom u Kraljevini Jugoslaviji.
[5] Država je 1949. za opremanje novorođenčeta plaćala 2000 dinara jednokratno i 600 dinara mesečno tokom tri meseca za pojačanu ishranu majke dojilje. Uredbom o dečijim dodacima 1949, za svako dete u zavisnosti od prihoda porodice isplaćivano je od 170 do 500 dinara mesečno. Porodicama sa više dece od rođenja trećeg deteta isplaćivala se jednokratna pomoć za svako novorođeno živo dete po 1000 dinara tako da se kod rođenja desetog deteta isplaćuje 10.000 dinara (Stojaković 2012: 137-138).
[6] U citiranom tekstu dr Nade Micić-Pakvor podaci su dati na način da više skrivaju nego što otkrivaju. Recimo na početku teksta su dati podaci o porođajima da bi na sasvim drugom mestu dat podatak „da je u bolničkim i vanbolničkim porodilištima u godini 1949 obavljeno 25% od svih porođaja. Podatke o smrtnosti trudnica i porodilja imamo samo iz porodilišta, a to je svega 25% porodilja“ (Micić-Pakvor 1950: 2). Uz ovo se vezuje podatak smrtnosti porodilja od eklampsije u bolnicama (1948. 78,26% i 1949. 50%) bez da se zna koliko je bila smrtnost porodilja u bolnicama osim konstatacije da je „smrtnost porodilja u bolničkim porodilištima bila vrlo visoka“ (Isto, 1).
[7] Ovde treba dodati činjenicu da se eklampsija određenom terapijom i ishranom kod mnogih žena mogla sprečiti, pod uslovom da su bile pod nadzorom medicinskih radnika u savetovalištima za trudnice, što znači da je zdravstvena zaštita trudnih žena zakazala (prim. aut).
[8] Jedno od tek rođene dece koje majka nije mogla da doji sam bila i ja. Dok je moja majka ostala u bolnici posle porođaja, sasvim izgubivši mleko, brigu o meni u januaru 1957. preuzela je moja baka Mara. Kako nisam podnosila nikakve tada dostupne „formule“ – zamene za mleko moja baka me uzela u naručje i plačući krenula od žene do žene za koje je znala da doje svoje bebe sa molbom da me nahrane. To je tokom zime 1957. prihvatila da radi učiteljica Vanja Kovačević bez ikakve nadoknade, u skladu sa tada važećom nesebičnom osetljivošću u odnosu na nevolje drugih, često nepoznatih ljudi (prim. aut).
[9] „Pasivni krajevi“ je kovanica koja se koristila za nerazvijene tj. siromašne regione socijalističke Jugoslavije (prim. aut.).
[10] Aktivna učesnica Narodnooslobodilačke borbe od 1941. (prim. aut.).
Rad je preuzet sa sajta grupe S.T.R.IK.E. www.pravonarad.info objavljen 9.12.2014.
Čitaj mi! Trajanje: 1 sat i 52 minuta.
Gordana Stojaković
(Izlaganje autorke na tribini „Ženski antifašizam i žensko pitanje uoči II svjetskog rata“ 6. decembra 2014. u Zagrebu)
Podaci koji su ovde nanizani hronološkim redom govore o ličnostima i događajima bogatoj feminističkoj baštini Zagreba, o kojoj se nedovoljno zna. Sakupljeni su iz ženskih listova[1]: Женски покрет/Ženski pokret/Žensko gibanje, Гласник Југословенског женског савеза i Жена данас. Analiza štampe je jedna od validnih metoda rekonstrukcije događaja iz prošlosti. Tokom mojih prethodnih istraživanja pokazalo se da analiza ženske štampe daje mogućnost da se saslušaju argumenti žena koje su stvarale i živele feminizam, bez interpretativnih sudova. Izveštaji iz tekstova koje su lično pisale (i potpisivale) imenuju osnovne feminističke pravce borbe za žensko oslobođenje, feminističke organizacije i njihove liderke onako kako su same protagonistkinje interpretirale feministički korpus i kako su, kao društvene akterke, razumele društveno-politički kontekst u kome su radile i živele. Naknadne interpretacije istorije koje su usledile su mnoge feminističke aktivnosti obeležile kao aktivnosti „naprednih žena“ i time feminizam i njegove protagonistkinje dobrim delom izbirisale iz istorijske i kulturne baštine.
U istraživanju sam se, pored ženske štampe i mojih prethodnh istraživanja o jugoslovenskom feminizmu između dva svetska rata, najpre oslanjala na knjigu Nede Božinović „Žensko pitanje u Srbiji XIX i XX veku“ (Beograd 1996) i njeno svedočenje dato u knjizi „Neda-Jedna biografija (Novi Sad, 2002). Neda Božinović je bila komunistkinja, članica Omladinske sekcije Ženskog pokreta, feministkinja i mirovnjakinja tokom 90-tih godina prošlog veka, direktna svedokinja događaja o kojima sam pisala. Druga važna knjiga za ovo istraživanje je Women & Revolution in Yugoslavia 1941-1945. Barbare Jancar-Webster (Denver Colorado, 1990) gde je, između ostalog, zapisano i svedočenje Mitre Mitrović o odnosu Omladinske sekcije Ženskog pokreta i feministkinja Ženskog pokreta do sada nepoznato, ili manje poznato našoj javnosti.
Cilj mi je bio da rekonstruišem bar deo informacija o feminističkim i ženskim organizacijama, njihovim aktivnostima, vezama na domaćem i inostranom planu, liderkama organizacija, glavnim zahtevima na planu borbe za ženska prava u periodu 1919-1940. i da to predstavim (koliko-toliko) hronološkim redom. U ovom radu sam primenila metodu analize diskursa u analizi teksta da bih rekonstruisala glavne teme, događaje, predstavljene osobe i grupe u procesu samoorganizovanja žena u odbrani sopstvenih prava. Jedinica analize je tekst i njegovi delovi (paragraf).
Rezultate istraživanja sam predstavila u nekoliko poglavlja: Opšti plan ženskog aktivističkog korpusa, Feministički korpus unutar opšteg ženskog aktivističkog korpusa, Feministički blok: Ženski pokret u Zagrebu i Alijansa ženskih pokreta, Feministkinje u borbi protiv mera štednje i odbrani ženskih prava (1932-1937), Širenje aktivnosti Ženskog pokreta u i izvan Zagreba i Zahtevi, ideologija Ženskog pokreta i dolazak komunistkinja u Ženski pokret.
Očekivala sam da će rezultati istraživanja pokazati koliko malo znamo o ideološkim i aktivističkim planovima naših prethodnica. Istraživanje je iznedrilo podatke koji dokazuju brojnost ženskih organizacija, a zatim i ideloški, aktivistički i organizaciono jasno definisan feministički korpus koji je bio sasvim kompetentan deo međunarodnih feminističkih tokova toga doba. Fascinira i podatak da je 1934.godine 9. 910 žena Savske banovine svojim potpisom stao iza feminističkih zahteva u odbranu ženskih prava i to u vreme kada žene ne samo da nisu bile politički subjekti već su bile lišene i drugih (ličnih i porodičnih) prava. Sve to govori u prilog tezi da je feministički period bio jedan od temelja osvojenih ženskih prava u socijalističkom periodu. Istraživanje je takođe pokazalo da iskustva feministkinja između dva svetska rata mogu biti inspiracija i savremenim feministkinjama.
Opšti plan ženskog aktivističkog korpusa
Narodni ženski savez Kraljevine SHS (NŽS) osnovan je 1919 u Beogradu. Na skupštini Saveza u Zagrebu 1920. tajnim glasanjem je izabrana uprava Saveza koju su činile: predsednica Danica Hristić (Beograd), potpredsednice: Zlata Kovačević (Zagreb) i Franja Tavčar (Ljubljana), sekretarke: Isidora Sekulić i Mileva Petrović (Beograd), Danica Bedeković (Zagreb) i Minka Govekar (Ljubljana). Među članicama uprave iz Zagreba su bile: Željka Frangeš, Zdenka Smrekar i Milica Bogdanović („Управа Савеза“. Женски покрет бр. 4 и 5. 1920: 8), kasnije i Adela Milčinović („Извештај о раду Народног Женског Савеза Краљевине С.Х.С у 1924-25 год“. Женски покрет бр. 8. 1925: 284). Jelena Ćuk je izabrana za članicu Nadzornog odbora (Isto, 276), a pošto je Adela Milčinović dala ostavku za članicu uprave NŽS umesto nje izabrana je Jelena Ćuk (Isto, 284). Među počasnim članicama su bile Marija Jambrišak i Klotilda Cvetišić („Извештај о раду Народног Женског Савеза за годину 1921“, Женски покрет бр. 11 и 12. 1921: 375). List Женски покрет/Ženski pokret[2], od 1200 primeraka koliko je iznosila njegova distribucija, u „Hrvatskoj i Slavoniji“ imao je 113 prodatih primeraka za 1920. (Женски покрет бр. 1. 1921: 5). Poverenica za distrubuciju lista za „Hrvatsku i Slavoniju“ je prvih godina izlaženja lista bila Adela Milčinović (Zagreb).
Zlata Kovačević-Lopašić, „zaslužna kulturna radnica“. Жена и свет бр. 2.Dragojla Lopašić, majka Zlate Kovačević-Lopašić
Klotilda Cvetišić Жена и свет бр.6. 1925: 2.Jelena Ćuk. Жена и свет бр. 1. 1925Olga Kernic-Peleš predsednica Društva Kneginja Ljubica u Zagrebu Жена и свет бр.6. 1925.Darinka Leder referent za maloletnički kriminal u zagrebačkoj policiji. Жена и свет бр. 7. 1925: 2.
; Znamenite profesorke i književnice iz Zagreba. Жена и свет бр. 3. 1925:2.
Naslonivši se na prethodne međunarodne veze Srpskog narodnog ženskog saveza, NŽS je nastavio članstvo u Međunarodnom savezu žena[3] (ICW osn. 1888. u Vašingtonu) i Međunarodnoj alijansi za žensko pravo glasa (IAW osn. 1904. u Berlinu). Žene Kraljevine SHS su već od 1921. bile u telima odlučivanja, Isidora Sekulić kao „drugi korespodentni sekretar“ ICW, a među Zagrepčankama samo je Mira Kočonda-Vodvarška[4] bila članica Sekcije za nastavu („Извештај секретара за страну коресподенцију у години 1921“. Женски покрет бр. 11. i 12. 1921: 377).
Na kongresu Narodnog ženskog saveza Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Zagrebu 1920. prvi put se pojavila delegatkinja „muslimanskog ženskog društva“, Rasema Bisić iz Sarajeva. Tim povodom je u listu Женски покрет o događaju, ali i o položaju muslimanskih žena u Bosni Hasan Rebac objavio tekst „POJAVA MUSLIMANKE među sestrama Jugoslovenkama“ (Женски покрет бр. 4 i 5. 1920: 25-27). Hasan Rebac pozdravlja dolazak delegatkinje Raseme Bisić u Zagreb i osuđuje pretnje koje je „begovska klerikalna stranka“ uputila njoj i svim „prosvećenim muslimankama“ preteći „da će zlo proći kad se vrati kući“ (Isto, 25). Hasan Rebac zatim govori o tome da „verski sistem muslimana daje mnogo prava ženi, čak mnogo više nego što i sada imaju žene u Srbiji“ (Isto, 26). On potseća da su poratne prilike uslovile situaciju da i muslimanke moraju da menjaju životne navike da bi opstale i da je to veliki problem jer je među njima „mali postotak pismenih“. Hasan Rebac u tom kontekstu spominje činjenicu da je u vreme austrougarske vladavine Bosnom i Hercegovinom školovanje ženske dece bila obaveza za sve zajednice „sem za muslimansku žensku decu“ (Isto, 26).
Na zagrebačkom kongresu Narodnog ženskog saveza Kraljevine SHS (1920) donet је i plan rada za sva „društva sa feminističkim, kulturnim ili higijenskim“ programom rada i to u odnosu na pitanja koja sva pomenuta društva u sastavu NŽS mogu realizovati („Оснивање феминистичко-културно-хигијенске секције“. Женски покрет бр. 4. и 5. 1920: 8). Za feministička društva predloženo je održavanje „različitih kurseva i konferencija pod naslovom „Za građansko vaspitanje žene“ (Isto, 8). Za sve druge organizacije predložene su programi edukacija žena pod zajedničkim nazivom „Oplemenjavanje ukusa nedovoljno školovanog ženskog sveta“ i „higijenska predavanja“ koja bi držali „ženski lekari“ o zaštiti zdravlja žena i dece (Isto, 8). Ove programe prihvatio je jedan broj organizacija – članica Narodnog ženskog saveza Kraljevine SHS. Među njima su bile sledeće zagrebačke organizacije: „Udruga Učiteljica, Katolička Sveza, Udruženje Jugoslovenskih žena, Večernja škola, Organizacija Akademičara, Ženska sekcija demokratske stranke, Patronaža za zaštitu mladeži“[5] (Isto, 8). Među zagrebačkim feministkinjama koje su se istakle na planu edukcije u navedenom izveštaju pominje se samo dr Zdenka Smrekar[6] koja je održala niz predavanja „iz socijalnih nauka“ („Извештај о раду Народног Женског Савеза за годину 1921“. Женски покрет бр. 11 и 12. 1921: 372). U istom kontekstu se pohvaljuje nastojanje Zagrepčanke Željke Frangeš „da se uzme u zaštitu rasipanje i propadanje narodnih rukotvorina“ (Isto, 373). Vredno je spomenuti da „Ministarstvo Šuma i Ruda odstupa od zemljišta na Plitvičkim jezerima za gradnju doma za iznemogle žene“ i to na zahtev Zlate Kovačević-Lopašić (Isto, 374).
Prve akcije uprave NŽS su bile podnošenje predstavke Vladi protiv uskraćivanja dodatka za skupoću ženama, državnim činovnicama, predstavke Ministarstvu prosvete o obaveznom školovanju ženske muslimamske dece i opšti zahtev za izmenu Кaznenog i Građanskog zakonika, a u tom kontekstu kao prvi zahtev izjednačavanje muških i ženskih srodnika u naslednom pravu i izjednačavanje dece pred zakonom. ( „Извештај о раду Народног Женског Савеза Краљевине С.Х.С у 1924-25 год.“ Женски покрет бр. 8. 1925: 278-279). NŽS je funkcionisao kroz 11 sekcija[7], a među Zagrepčankama u rad uprava sekcija su bile uključene: Anka Nikolić (Sekcija za zakone), Darinka Leder (šefica Sekcije za jednak moral), Mira Kočonda-Vodvarška[8] (šefica Sekcije za vaspitanje), Darinka Leder (Sekcija za zaštitu dece) (Isto, 283).
Narodni żenski savez Kraljevine SHS se 1929. transformisao u Jugoslovenski żenski savez[9] . Ova promena nije bila samo posledica promena naziva drżave, veċ i posledica podela i rascepa[10] koji se desio 1926. Skupština Jugoslovenskog ženskog saveza održana je u Zagrebu (12.- 15. oktobar) 1930. Predsedavala je Danica Bedeković. NŽS je 1930. članstvu i svim zainteresovanim stranama podneo platformu ženskog aktivizma pod naslovom „Rezolucija i predlozi za budući rad Jugoslovenskog žen. saveza“ čiji su delovi pratili osnovna programska opredeljenja Saveza: „prosvetno-higijenski“ rad na selu, građanske škole, problem pomoćnica-domaćica (domaća posluga), predlozi komisije za emigraciju, borba protiv alkohola („Резолуција и предлози за будући рад Југословенског жен. савеза“. Женски покрет бр. 23-24. 1930:1). Među „opštim rezolucijama“ u navedenom dokumentu su sledeći zahtevi: da se osnuju „savetodavnice za pozive“, da se pri konzulatima u vezi sa pitanjima iseljeništva postave i žene, „moralna i materijalna potpora“ za organizovanje biroa koji će posredovati u zapošljavanju žena, da Građanski zakonik bude zasnovan na principu potpune ravnopravnosti muškaraca i žena, uspostavljanje ženske policije, podizanje novih zgrada za ženske škole jer su postojeće u jadnom stanju, da se u sve škole uvede predmet „Nastava o građanskim dužnostima“ (Isto, 1).
Jugoslovenski ženski savez (JŽS) je 1933/4. reorganizovao rad kroz osnivanje banovinskih sekcija. Ženske organizacije iz Zagreba koje su bile uključene u rad JŽS „pripadale“ su Sekciji Savske banovine koju su 1935. činile sledeće ženske organizacije: „Crveni krst Kraljevine Jugoslavije – Zagrebački ženski odbor, Društvo za individualni odgoj mladeži zagrebačke, Društvo za promicanje dečje književnosti, Društvo za staranje o potrebama ruske srednje i više škole, Djevojačko sklonište ‘Naš Dom’, Društvo zagrebačkih gospođa za uzdržavanje srednjoškolskog Skloništa, Gospojinski odbor za održavanje ‘Pjestovališta’, Gospojinski odbor sirotišta ‘Leskovac’, Hrvatska katolička ženska sveza, Izraelitska ferijalna kolonija, Izraelitsko gospojinsko društvo ‘Jelena Prister’, Jugoslovenska matica – ženska sekcija, Jugoslovensko društvo diplomiranih sestara, Klub likovnih umjetnica, Kolo domaćica, Materinstvo, Patronaža mladih djevojaka, Roditeljsko vijeće prve i druge ženske Gimnazije, Udruga za našu djecu, Udruženje jugoslovenskih žena, Udruženje primalja Savske banovine, Udruženje sestara negovateljica i odgojiteljica, Udruženje univerzitetski obrazovanih žena, Zagrebačka dobrotvorna zadruga Srpkinja, Zagrebački pododbor društva Kneginje Ljubice, Zagrebački pododbor društva Kneginje Zorke, Zaštitnice djevojaka, Ženski pokret, Ženska sekcija Jugoslovenskog teozofskog društva, Ženska sekcija ‘Prehrane’, Ženska udruga za narodno tkivo i vezivo i Žensko humano, prosvetno društvo ‘Kustošija’; (van Zagreba): Dobrotvorna zadruga Srpkinja (Sl. Požega, Osijek, Pakrac, Gospić, Karlovac, Petrinja i Vukovar), Dobrotvorno gospojinsko društvo (Donji Miholjac, Krk, Sv. Ivan Zelina, Društvo Kneginje Zorke (Sisak i Ludbreg), Hrvatsko katoličko žensko prosvjetno društvo (Koprivnica), Hrvatsko žensko humano, prosvjetno društvo (Sl. Požega), Jugoslovensko žensko demokratsko udruženje (Sušak), Jugoslovensko žensko društvo (Sl. Požega), Jevrejsko žensko društvo (Đakovo), Kolo jugoslovenskih sestara (Petrinja, Novo Mesto, Sv. Ivan Zelina, i Karlovac), Kolo sestrara (Sušak i Okučani), Udruženje jugoslovenskih žena (Sisak, Krasica i Sušak), Ženska čitaonica ‘Posestrima’ (Vukovar), Ženski pokret (Varaždin) i Ženska udruga za narodno tkivo i vezivo (Petrinja)“ (Гласник Југословенског женског савеза br. 5. 1935: 40).
Potpredsednica Jugoslovenskog ženskog saveza i počasna predsednica Sekcije Savske banovine je do smrti, počekom 1938., bila Zlata Kovačević (Гласник Југословенског женског савеза br. 3 1938: 16). Članica Nazornog odbora Jugoslovenskog ženskog saveza bila je Anka Gvozdenović, na čelu Sekcije Savske banovine bila je Danica Bedeković[11], a članica uprave JŽS iz Sekcije Savske banovine bila je dr Milica Bogdanović (Гласник Југословенског женског савеза бр. 1. 1935: 8). Prema izveštaju o radu JŽS za period 1934-1938. vidi se da su Bedeković i Bogdanović na istim pozicijama u Sekciji Savske banovine JŽS (Гласник Југословенског женског савеза бр. 9-10. 1938: 71-81). Obe zagrebačke predstavnice u upravi JŽS bile su posebno pomenute u navedenom izveštaju u vezi sa problemima koji su se pojavili posle „ukidanja reglemantacije prostitucije“ jer su zahtevale da se posledice Zakona o aboliciji prostitucije posebno razmotre[12] u kontekstu položaja žena u prostituciji (Isto, 80).
Feministički korpus unutar opšteg ženskog aktivističkog korpusa
Među zagrebačkim ženskim organizacijama sa feminističkom platformom najpre se pominje „Udruženje Jugoslovenskih žena“[13] („Извештај о раду Народног Женског Савеза за годину 1921“, Женски покрет бр. 11 и 12. 1921: 370). Organizaciju je osnovala Zlata Kovačević Lopašić, a na liderskoj poziciji je najduže bila Danica Bedeković. U „Извештају о раду Народног Женског Савеза за годину 1921“ stoji da je „Udruženje Jugoslovenskih Žena“ 10. aprila 1921. оdržalo „vanredno uspelu skupštinu“ na kojoj je donešeno više rezolucija za ravnopravni položaj žena na ličnom, porodičnom i političkom planu (Женски покрет бр. 11 и 12. 1921: 370).
Borba za žensko pravo glasa, pravni status žena, naročito položaj zaposlene žene bili su u fokusu feminističkih organizacija koje su sve više usklađivale svoje aktivističke napore. Tako su Zagrepčanke zajedno sa predstavnicama feminističkih i ženskih organizacija Ljubljane, Sarajeva, Banjaluke, Požarevca i Zaječara prisustvovale skupštini za žensko pravo glasa u organizaciji Društva za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava[14] koja je održana u Beogradu 8. maja 1921. („Рад Друштва за Просвећивање Жене и Заштиту Њених Права /Од почетка маја до краја новембра ове године/“. Женски покрет бр. 9 и 10. 1921:325-328). Usledila je zgusnuta serija okupljanja žena koje su razmatrale pravni status[15] u državi gde je privatno pravo funkcionisalo kroz šest pravnih područja. Činili su ga različiti pravni propisi koju su nasleđeni iz prethodnih državnih i pravnih sistema, Šerijatsko pravo za muslimane (Božić 1939: 10) i sudsko administrativna mreža za svaki od šest pravnih područja.
Položaj žena u okviru Građanskog zakonika za Hrvatsku i Slavoniju bio je ozbiljno razmatran već 1921. Tako je na plenarnoj sednici Ženskog saveza[16] u Splitu Mira Kočonda-Vodvarška predstavila rezultate analize pravnog položaja žena u Hrvatskoj i Slavoniji (Женски покрет бр. 11 и 12. 1921: 344-451). Zakon o gradovima i opštinama je bio povod održavanja velikog skupa žena koji se održao 27. novembra 1921. u sali zagrebačkog kina „Metropol“. Žene su bile zainteresovane za komunalne probleme i funkcionisanje grada jer je to bilo poprište dešavanja svakodnevnih, životnih prosesa i relacija. Skup je sazvao „Akcioni odbor žena za potpuno izjednačavanje žena sa muškarcima u političkom životu“ na čelu sa Mirom Kočondom-Vodvarškom (Женски покрет бр. 11 и 12. 1921: 384). Otvarajući skup ona je rekla „da zakon izričito ne oduzima ženama pravo izberivosti u opštinskoj upravi, pa je zadatak žena, da to svoje zakonom zajamčeno pravo naglase i prevedu u praksu života“ (Isto, 384). Gospođa Martinis je zatim govorila o skupoći i da ako bi „ženama bio pripušten ulazak u gradske uprave“ da bi snabdevanje životnim namirnicama bilo ujednačenije (Isto, 385). Dr Ciraki, gradski lječnik je zatim govorio o lošim higijenskim prilikama u gradu, gospođa Leder, učiteljica gradskog sirotišta na Josipovcu, o problemu zapuštene dece i omladinske delikvencije a Božena Deželić o nedostacima dosadašnjih sanitarnih mera u gradskim osnovnim i srednjim školama. Za Jelisavetu Vavru važno je bilo izgraditi građansku svest žena jer je „žena dosadašnjim radom stekla svest majke i kućanice… njena pojava u školama izgradila je svest učiteljice … a njena pojava u privrednom životu pokazala njenu sposobnost i kod sticanja sredstava za život … (zato) treba joj dati ne samo aktivno pravo glasa, već i pripustiti je u gradsku upravu“ (Isto, 386). Ada Boh je na primeru žena Amerike pokazala koliko je korisna prisutnost žena u javnoj administraciji, Danica Bedeković je upozorila na rad institucija „koje stoje pod zaštitom policije i strašno ponižavaju žensko dostojanstvo“ ili o „velegradskoj prostituciji“, a Adela Milčinović je samo još jednom podvukla pravo žena na sudelovanje u radu gradske uprave (Isto, 386-7). Marija Kumičić[17] je iznela stav da ništa od prethodno rečenog ne može biti rešeno jer nema slobode, na šta je replicirala Olga Kernic-Peleš stavom „da grad Zagreb jednako voli sve Srpkinje, Slovenke kao i Hrvatice koje u njemu žive“ (Isto, 387). Na kraju je donešen sledeći zaključak: „Žene skupljene na skupštini u Zagrebu zahtevaju da se uredba o opštinskim izborima za Hrvatsku i Slavoniju ispravi utoliko, da se žene u dužnostima i pravima potpuno izjednače s muškarcima i da se tako ispravljena uredba protegne na sve pokrajine u državi (Isto, 387).
Feministički blok: Ženski pokret u Zagrebu i Alijansa ženskih pokreta
Skupovi žena za lična, porodična i politička prava su pokazali da je sazrelo vreme da se feministička udruženja grupišu. Tako je Udruženje Jugoslovenskih žena iz Zagreba, zajedno sa Ženskim pokretom[18] iz Beograda i Sarajeva i „Splošnog Ženskog Društva“ iz Ljubljane, bilo organizacija-osnivačica „Alijansije[19] Feminističkih društava u Državi S.H.S“ 1923. godine (Женски покрет бр. 7 1923: 326-327). Na osnivačkom kongresu Alijanse bilo je delegatkinja organizacija koje su kao posmatračice pratile rad kongresa. Iz Zagreba su bile prisutne delegatkinje „Katoličkog Saveza“ i Narodnog ženskog Saveza Kraljevine SHS (Isto, 326). U upravnom odboru novoosnovane Alijanse, te 1923. nije bilo Zagrepčanki, ali je u okviru institucije povereništva referentkinja za Hrvatsku bila „g-đa Hafner“ (Isto, 327). Organizacije Ženskog pokreta bile su članice NŽS zato možemo naći da su mnoge liderke Ženskog pokreta uključene u rad sekcija NŽS-a.
Prema „Pravilima Femnističke Alijancije u Državi S.H.S“ organizacija je imala za cilj: „oslobođenje žene sticanjem političkih prava i uvođenjem reformi, kako u pogledu izmene zakona[20], tako i u pogledu izmene društvenih običaja, da bi se postigla potpuna jednakost između muškaraca i žena“ (Женски покрет бр. 9 и 10. 1923: 455). Od 1926. Alijansija nosi naziv Alijansa ženskih pokreta.
Pravila Alijanse su određivala da Izvršni odbor Alijanse čine predsednice Ženskih pokreta, a predsedništvo (uprava) Alijanse je istovremeno predsedništvo Ženskog pokreta grada u kojem je sedište Alijanse, s tim što se predsednica Alijanse posebno bira (Božinović 1966: 123). Sedište Alijanse je bilo u Ljubljani, Beogradu, Zagrebu (1934-1938[21]), Beogradu i u trenutku gašenja Alijanse (1940) u Novom Sadu.
Deo „Правила Феминистичке Алијанције у Држави С.Х.С.“ Preuzeto iz lista Женски покрет бр.. 9 i 10. 1923: 459.
Organizacije Ženskog pokreta su u svim mestima gde su postojale bile u obavezi da osnivaju „Berzu Rada Ženskog Pokreta“, čiji je zadatak bio: „da svaki nezaposleni ženski radenik, bilo fizički bilo intelektualni, dođe što pre do rada odgovarajućeg njegovim sposobnostima; da iznalazi posla onima koji su iznenadno prinuđeni da se prihvataju rada; da u slučaju bolesti ili oskudice, usled nezaposlenosti, pomaže redovne članove Berze Rada Ženskog Pokreta besplatnim lečenjem, lekovima, novcem i eventualno hranom“ („Правила Берзе Рада Женског Покрета“ чл. 2. Женски покрет бр 9 и 10. 1923: 461).
Osnivanje[22] organizacije Ženskog pokreta u Zagrebu se verovatno desio u periodu 1924-1925. budući da organizacija nije postojala 1923. u trenutku osnivanja Alijanse feminističkih društava u Državi SHS, ali je učesvovala u organizovanju Alijase ženskih pokreta 1926. Na čelu organizacije je u kontinuitetu bila Mira Kočonda-Vodvarška. Na Skupštini organizacija Ženskog pokreta održanoj u Bosanskom[23] i Slavonskom[24] Brodu[25] 1926. potvrđeno je ime saveza/alijanse – Alijansa ženskih pokreta, izabrano je rukovodstvo koje su činile: predsednica Alojzija Štebi, potpredsednica Karla Modić i sekretar Cirila Štebi.
Sa skupštine Alijanse održane u Sl. i Bos. Brodu 1926., a povodom novog Zakona o opštinama „Ministarstvu Unutrašnjih Dela“ upućen je memorandum sa zahtevom: „opšte pravo glasa za sve građane i građanke..“ (Isto, 429). Na Skupštini Alijanse ženskih pokreta koja je jedan deo aktivnosti održala i u Bosanskom Brodu Mira Kočonda-Vodvarška je održala „konferenciju o feminizmu“ („Organizovanje Aliance Ženskih Pokreta“ Женски покрет/Ženski pokret br. 8. 1926: 361).
Feministički diskurs i aktivnosti organizacija Ženskog pokreta bio je vidljiv i u radu NŽS koji je usvojio feminističku platformu „da se ženamam izvojuju ista prava u svim granama rada, za iste dužnosti koje one obavljaju kao njihove muške kolege“ i „da se omogući uticaj žena pri uređenju naše države time, što bi se osugurala saradnja organizovanih žena, pri donošenju svakog zakonskog projekta“ („Извештај о раду Н.Ж.С. у 1925.-26.г“ Женски покрет бр. 9 и 10. 1926: 388). Ovde je važno reći da je princip „za jedanak rad, jednake plate“ usvojen kao opšti princip ženskog pokreta, a feministkinje su ga smatrale velikim svojim uspehom (Atanasijević „Izveštaj sa Treće konferencije Male Antante Žena, održane od sedmog do trinaestog decembra 1925. g. u Atini“ Женски покрет бр 1-2. 1926: 36-43).
Kako je Ksenija Atanasijević svedočila „Ženski Pokret“ je okupio advokatkinje i pravnice koje su analizirale svaki zakonski predlog u vezi sa položajem žena i davale konkretne primedbe na svako zakonsko rešenje koje je išlo u pravcu uskraćivanja ili sužavanja ženskih prava (Atanasijević, „Izveštaj sa Treće konferencije Male Antante Žena, održane od sedmog do trinaestog decembra 1925. g. u Atini“. Женски покрет бр 1-2. 1926: 36-43). Ovi nalazi grupe advokatkinja i pravnica bili su zatim pretočeni u zahteve, peticije, memorandume, rezolucije Alijanse ženskih pokreta koji su ponekad i urodili plodom. To je recimo bio slučaj kada je „posle duge borbe izabrana prva žena docentkinja na Univerzitetu u Beogradu“[26] (Isto, 36-43). Isto tako „Ministarstvu Prosvete“ je predata rezolucija da se „žene postave za direktore srednjih škola, nadzornice i upraviteljice osnovnih škola“ a ubrzo je usledilo i postavljenje dr Zdenke Smrekar za direktorku „realne ženske gimnazije“ u Zagrebu kao prve žene na tom mestu u Kraljevini SHS („Извештај о раду Н.Ж.С. у 1925.-26.г“ Женски покрет бр. 9 и 10. 1926: 388). „Ministarstvo Prosvete“ je profesorke, članice Ženskog pokreta i NŽS uključivalo u zvanične državne delegacije pa su tako dr Milica Bogdanović (Zagreb) i Katarina Bogdanović (dir. Ženske gimnazie u Nišu) učestvovale na „Internacionalnom profesorskom kongresu“ u Briselu 1930. (Женски покрет бр. 13-16. 1930: 8). Dr Milica Boganović je tom prilikom bila „određena za referenta o pitanjima preopterećenosti đaka u srednjim školama“ (Isto, 8).
Članice Alijanse ženskih pokreta učestvovale su na sastancima Male Antante žena[27] , Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa (IAW) i Međunarodnog saveza žena (ICW). Među zagrebačkim članicama Ženskog pokreta na međunarodne kongrese je najčešće putovala liderka Ženskog pokreta iz Zagreba Mira Kočonda-Vodvarška. Prvi međunarodni nastup Kočonde-Vodvarške je bio na kongresu Međunarodnog saveza žena u Kristijaniji[28] 1920 (Женски покрет бр. 11 i 12. 1921: 378; Jанковић 1926:20). Ona je kao članica sekcije za nastavu pročitala referat o obrazovanju naše žene na francuskom jeziku, a u Ženskoj čitaonici u Kristijaniji i predavanje o narodnoj književnosti na nemačkom jeziku (Женски покрет бр. 11 i 12. 1921: 378). Posebno je pohvaljen njen referat o bračnom pravu koji je iznela na Kongresu Male Antante žena u Atini 1925. („Извештај о раду Н.Ж.С. у 1925-26.г“. Женски покрет бр. 9 и 10. 1926: 390). Ksenija Atanasijević je svedočila da je Kočonda-Vodvarška u svom izlaganju „o bračnom zakoniku“, budući da nije bila pravnica, govorila „sa stanovišta naučne etike i sociologije čije norme treba da postanu osnovom nove pravne nauke… gde je samo brak zasnovan na principu jednakosti u stanju da usreći supruge i da usavrši celo društvo“ (Atanasijević „Izveštaj sa Treće konferencije Male Antante Žena, održane od sedmog do trinaestog decembra 1925. g. u Atini“ Женски покрет бр 1-2. 1926: 36-43). Treba dodati da je Adela Milčinović bila članica delegacije NŽS na Kongresu Međunarodnog saveza žena (ICW) održanog u Vašingtonu 1925. (Janković 1926: 20).
Mira Kočonda-Vodvarška je kao zamenica predsednice Alijanse ženskih pokreta, uz Milenu Atanacković, tada na poziciji „drugog sekretara Alijanse“ i Leposavu Petković, predsednicu JŽS učestvovala u radu Upravnog odbora Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa 1930. u Beču („Интернационална Алијанса за женско право гласа долази у нашу земљу“. Женски покрет бр. 13-16. 1930: 3). Тada je donešena odluka o održavanju Međunarodne ženske konferencije o razoružanju u Beogradu u maju 1931. u organizaciji Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa.
Leposava Petković, dr Ksenija Atanasijević, dr Maša Živanović i Mira Kočonda-Vodvarška na zasedanju Male Antante žena u Atini 1925. Foto: Жена и свет br. 1. 1926. Leposava Petković je bila predsednica NŽS, kasnije Jugoslovenskog ženskog saveza, a lekarka dr Maša Živanović predsednica Ženskog pokreta u Sarajevu. Leposava Petković je bila na čelu Male Antante žena 1925.
Jedna od važnih karakteristika jugoslovenskog građanskog feminizma između dva svetska rata je bila situacija da je jedan broj feministkinja bio aktivan u više organizacija, što je doprinosilo boljoj koordinaciji u vezi sa mnogim akcijama ili događajima. To se naročito odnosi na članice ženske organizacija i saveze koji su osnovani posle Alijanse ženskih pokreta, a koji su zagovarali aktivnu ulogu žena u društvu, njenu zaštitu u svetu rada i mirovni angažman: Jugoslovensko udruženje univezitetski obrazovanih žena (osn. 1927) i Jugoslovenska liga žena za mir i slobodu (osn. 1928). Zagrebačka sekcija Udruženja univerzitetski obrazovanih žena u Zagrebu osnovana je 1930[29]. Saradnja se najčešće uspostavljala na planu borbe za žensko pravo glasa, zakonsku zaštitu žena, zaštitu položaja zaposlenih žena, međunarodnu i mirovnu aktivnost.
Leposava Petković (u prvom planu), dr Maša Živanović i dr Ksenija Atanasijević (sasvim levo) i Mira Kočonda-Vodvarka ( sasvim gore desno) pred put u Atinu 1925. Foтo: Жена и свет 15. 01. 1926.
Međunarodna żenska konferencija[30] o razorużanju u organizaciji Međunarodne alijanse za żensko pravo glasa koja je odrżana u Beogradu u maju 1931. bila je prostor gde su se okupile vodeće feministkinje Kraljevine Jugoslavije.Vera Kićevac-Petrović je ostavila podatak da je u okviru velikog rada i zalaganja članica Alijanse ženskih pokreta da se organizuje ova međunarodna ženska mirovna konferencija u Beogradu „naročito bio aktivan Zagreb“ (Вера Кићевац „Жене и Мир“. Женски покрет бр. 3-4. 1935: 50). Feministkinje Ženskog pokreta iz Zagreba posebno je pogodila zabrana prikupljanja ženskih potpisa za Konferenciju za razoružanje (Ženeva, 1932) gde su žene iz celog sveta prikupile oko 8[31] miliona potpisa, a žene Jugoslavije su bile sprečene da budu deo tog međunarodnog, ženskog aktivstičkog plana. Zbog ove „pasivnost“ i izostanka žena Jugoslavije sa ženske, svetske mirovne aktivističke scene (makar je to bila posledica političke odluke vlasti Kraljevine Jugoslavije)[32] Zagrepčanke su duboko žalile („Godišnja skupština Ženskog pokreta u Zagrebu“. Ženski pokret br. 1. 1933: 5). Ali, kao i druge organizacije ženskog pokreta i Zagrepčanke su organizovale predavanja o značaju borbe za mir. Tako je Slava Rastovčan održala predavanje „Liga naroda i njeno djelovanje“ koje je bilo praćeno „sa 60 projekcija“ koje je poslao „Savez francuskih žena“ (Isto, 5).
Priprema Kongresa Međunarodnog saveza žena (ICW) održanog u Dubrovniku 1936. reprezentuje tesnu saradnju među feminističkim organizacijama. Među Zagrepčankama u pripremi Kongresa, a „na osnovu kandidacija društava“ neposredno su učestvovale: dr Slava Rastovčan i dr Ljiljana Turkalj-Šarić (Komisija za štampu), Anđa Hristić i Mira Vodvarška-Kočonda (Komisija za pavo glasa), dr Milica Bogdanović –šef i Danica Bedeković (Komisija za jednak moral i protiv trgovine ženama i decom), dr Desanka Ristović –šef i dr Draga Plaškaj (Komisija za higijenu) dr Mira Vodvarška-Kočonda-šef (Komisija za vaspitanje), dr Mojić-Ivanović Angelina (Komisija za žene u pozivu), Elza Kučera (Komisija za književnost) („Рад Ј.Ж. Савеза“. Гласник Југословенског женског савеза бр 6. 1936: 44-45). Glavne teme dubrovačkog kongresa su bile položaj zaposlene žene i položaj žene u domaćinstvu i na selu ali je i pitanje mira i antiratni koncept bio takođe u fokusu („Sa kogresa u Dubrovniku“. Žena danas br. 1. 1936: 12-14).
Feministkinje u borbi protiv mera štednje i odbrani ženskih prava (1932-1937)
Feministkinje Alijanse ženskih pokreta su u saradnji sa JŽS i Jugoslovenskim udruženjem univerzitetski obrazovanih žena počev od 1932. organizovale akcije protiv ozbiljnih restrikcija ženskih prava, pa čak i ukidanjem dostignutih prava žena. Među najdrastičnijim nepravdama prema ženama u svetu rada bila su uskraćivanje visokoobrazovanim ženama zapošljavanja na železnici, restrikcije u PTT službi, zabrana bavljenja sudijskim pozivom, oduzimanje dodatka na skupoću ženama državnim službenicama kojima su muževi takođe bili u državnoj službi, uvođenje celibata za učiteljice i nastavnice, kršenje zakona u pogledu prava u vezi sa osiguranjem i porođajnim odsustvom (Božinović 1996: 113; Гласник Југословенског женског савеза бр. 9 и 10. 1938: 73).
Članice Ženskog pokreta u Zagrebu su na skupštini održanoj 14. decembra 1932. razmatrale kako se restriktivne mere Kraljevske Vlade odražavaju na položaj žena svih slojeva u svom okruženju („Godišnja skupština Ženskog pokreta u Zagrebu“. Женски покрет бр. 1. 1933: 4-7). Predsednica organizacije Mira Vodvarška-Kočonda je pozdravljajući skup istakla težak položaj žena bilo da su majke, supruge i(ili) zaposlene žene i pozvala članice “na složan i predani rad za zajedničke ciljeve i poboljšanje njihovog položaja“. Izveštaj o radu organizacije podnela je tajnica društva, dr Slava Rastovčan. Izveštaj se prvo odnosio na aktivnosti unutar Alijanse ženskih pokreta i saradnju sa inostranim feminističkim pokretima. Otkazivanje kongresa Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa koji je trebalo da se održi u Atini 1932. zbog skupoće, za zagrebačke feministkinje nije bio dobra odluka. Prema njihovom sudu moglo se uštedeti na banketima i izletima jer je „važan samo rad na kongresima“ (Isto, 4). Feminističkoj ideji je bio potreban poticaj, novi impuls koji se, kako su Zagrepčanke smatrale, dobija u neposrednom kontaktu sa „odličnim stranim feministkinjama“ (Isto, 4).
Merama štednje koje je doneo novi Budžet Kraljevine Jugoslavije (1932-1933) nagovešteno je otpuštanje žena činovnica. Zagrepčanke su se usprotivile[33] nacrtu dokumenta Alijanse kojim su se „mogle reducirati one žene koje se mogu momentalno smatrati za materijano zaštićene i osigurane“ (Isto, 5). Smatrale su da „je jedino pravedna redukcija, kojoj odlučuje samo kvalifikacija, sposobnost i savjesnost u radu, a nipošto spol namještenika“ (Isto, 5). Istovremeno Zagrepčanke su konstatovale da je „ofanziva na ženski rad“ poprimila globalne razmere i da se inostrane feministkinje bore protiv toga rezolucijama i protestma među kojima su izdvojile stav poljskog Udruženja univerzitetski obrazovanih žena da je otpuštanje udatih žena antisocijalna i nemoralna akcija (Isto, 5). U prvi plan su stavile rad i platformu novog ženskog udruženja „Frauenfront“ osnovanog 1932. u Nemačkoj čiji su ciljevi rada apostrofirani kao platforma iza koje u potpunosti stoji Ženski pokret u Zagrebu: „ 1) da se bori protiv svakog pokušaja da se istisne žena iz političkog i javnog života, 2) da se bori protiv svakog pokušaja da se ograniči ili oduzme ženi slobodno pravo na privredni rad 3) da se bori protiv svakog pokušaja nasilja pri izražavanju političkog uvjerenja“ (Isto, 5).
Ženski pokret iz Zagreba je okupio članice i simpatizerke da bi saslušao šta one misle o otpuštanju žena „različitih zvanja“ (Isto, 5) ali i zauzeo stav u vezi sa umanjenjem ženskih prava u konkretnim slučajevima koji su se u tom trenutku dešavali u neposrednom okruženju[34]:
krojačica, koje su tražile izjednačenje sa muškim kolegama u pogledu istog obrazovanja, istih dužnosti i istih prava (Zakon o radnjama);
razvedenih žena kojima prema propisima Rimokatoličke crkve nije pripadalo pravo na porodičnu penziju (razvedene žene drugih vera nisu penziju ni do tada imale) (Zakon o činovnicima);
devojaka i žena koje napuštaju seoske zadruge pa gube sva prava jer su zakonska rešenja u vezi sa zemljišnom svojinom i zadružnom i naslednom pravu bila krajnje nepravedna prema ženama (Isto, 6).
Predloge rešenja koja su u vezi sa konkretnim slučajevima uradile Sonja Breberina, dr Angelina Mojić-Ivanović upućena su Alijansi ženskih pokreta, a zatim i odgovarajućim ministarstvima kao predlozi Alijanse.
Ženski pokret iz Zagreba je 1934. ušao u najplodnije razdoblje rada. Tada je i sedište Alijanse ženskih pokreta bilo u Zagrebu. Bilo je to vreme opšteg napada na ženska prava naročito prava zaposlenih žena, a odgovor koji su zagrebačke feministkinje dale je skup oko šest stotina žena u organizaciji Ženskog pokreta u velikoj dvorani hotela „Esplanade“ 6. marta 1934. Tema skupa je bilo žensko pravo na rad u svetlu mera Kraljevske Vlade koje su najviše pogodile žene u državnoj službi. Mira Kočonda-Vodvarška je, otvarajući zbor žena, između ostalog kazala: „Oduzmemo li ženi pravo na rad koji odgovara njenim sposobnostima, ubićemo u njoj želju i nastojanje, da se obogati znanjem, pa će time u njoj zakržljati i postati bez sadržaja njen osjećajni život čija se vrijednost uvijek toliko naglašavala.. i da je moralna i materijalna sloboda uvjet za uzgajanje čovjeka potrebna današnjem vremenu, to ne treba dokazivati… („Za pravo na rad“. Женски покрет бр. 3. 1934: 18). Sledeća govornica, Anka Miljan-Švrljuga je istakla da „efekat namjerne redukcije žena, naročito udatih, neće biti zaštita porodice, nego baš naprotiv mora dovesti u pitanje opstanak postojećih porodica i formiranje novih“ (Isto, 19). Dr Angelina Mojić-Ivanović je govorila o „vrednosti ženinog rada“ i istakla da nije problem žena koja radi u kući već ona koja „radi u zvanju“ i izvan kuće (Isto, 20). Cilj poslodavca (a to je u konkretnom slučaju bila država) je prema Mojić-Ivanović bio da vrednost ženinog rada opet učine nevidljivim „upućujući je da radi samo one poslove koje niko ne vidi i ne plaća“ (Isto, 20). Dr Božena Deželić je upitala šta je alternativa koja se nudi otpuštenim ženama i svim onima obrazovanim ženama koje tek dolaze? Brak sigurno nije. Ljubica Smrečki je govorila o situaciji privatnih nameštenica i dala primer jednog „novčanog zavoda“ koji je otpustio sve „ženske nameštenike“, pri tom se zapitala da li je ova redukcija žena u stvari uskraćivanje prava na život, „jer se samo od rada i zarade može živjeti a na to ima pravo svaki čovjek, bez obzira kojemu spolu pripada“ (Isto, 23). Na kraju je izglasana Rezolucija kojom se od Kraljevske Vlade traži da odustane od restriktivnih mera prema zaposlenim ženama u državnoj službi i poziva na prikupljanje ženskih potpisa u tu svrhu. Ženski pokret u Zagrebu je izdao posebnu brošuru „Otpuštanje žena iz službe“ (Женски покрет бр. 4. 1934: 47). U Savskoj banovini je protiv restriktivnih mera Kraljevske Vlade prikupljeno 9.910 ženskih potpisa (Женски покрет бр. 4. 1934: 34). Odmah zatim je došao i novi udar na položaj državnih službenica kada je Uredbom o dodacima za skupoću Ministarstvo finansija Kraljevije Jugoslavije ukinulo u potpunosti ili u visini od 75% dodatka za skupoću udatih državnih službenica (Женски покрет бр. 5-6. 1934: 52). Predstavnice Alijanse ženskih pokreta i JŽS su Narodnoj skupštini predale Rezoluciju da se potpuno ukinu rešenja iz Uredbe o dodacima na skupoću, a narodni poslanici sa kojima su predstavnice žena razgovarale „su obećali da će izaći našim zahtevima u susret“ („Једна важна интервенција“. Женски покрет бр. 5-6. 1935: 75). Kraljevska Vlada je državnim službenicama delimično vratila oduzeti dodatak za skupoću tek 1. oktobra 1937 („Удате жене у државној и самоуправној служби за своја права“. Женски покрет бр. 3-4. 1937: 32).
Zagreb je bio mesto dešavanja dva važna događaja u organizaciji Ženskog pokreta (Zagreb). Prvo je na sednici Upravnog odbora Alijanse ženskih pokreta razmatrano niz zakona sa stanovišta položaja žena. Referisale[35] su: dr Maša Živanović (Zakon o suzbijanju polnih bolesti i Zakon za zaštitu materinstva), Milica Vlajić (predlog Građanskog zakonika), Milena Atanacković (o minimalnim nadnicama i novom Zakonu o zaštiti dece), dok je o Zakonu o kućnoj posluzi predloge dao Ženski pokret iz Sarajeva (Женски покрет бр. 3-4. 1935: 45-46). Predlozi feministkinja su zatim bili upućeni nadležnim ministarstvima.
Drugi događaj je bila masovna akcija za žensko pravo glasa. Novi „izborni zakon“ bio je povod da se 1935. širom[36] Kraljevine Jugoslavije 20. oktobra održe zborovi za žensko pravo glasa. U Zagrebu je u dvorani Hrvatskog sokola održan masovni skup žena u organizaciji Ženskog pokreta. Predsedavala je Mira Kočonda-Vodvarška, tada predsednica Alijanse ženskih pokreta. Skup je okupio žene različitih statusa i zanimanja tako da su gotovo sva ženska zanimanja i situacije na zboru dobile svoj specifični glas. U korist ženskog prava glasa su govorile: Dragica Čanić, državna činovnica, Anka Germanović, privatna nameštenica, dr jur. Ljiljana Turkalj-Šarić (predstavnica intelektualki), Anđelina Dilberović, obrtnica, Slava Berislavić i Lucija Borjan („manualne radnice) i Ana Prokop studentkinja („За право гласа жена“. Женски покрет бр. 7-9. 1935: 82). Svi govori žena na svim zborovima objavljeni su u posebnom broju Ženskog pokreta (br. 7-9. 1935). Zbor žena je pozdravio Inicijativni odbor za stvaranje jedinstvene radničke stranke u Jugoslaviji (Isto, 82). Po završetku ove koordinirane i masovne akcije žena predsednica Alijanse ženskih pokreta, Mira Kočonda-Vodvarška je ocenila da je masovnost i odlučnost žena u borbi za pravo glasa „obratila pažnju javnosti“ na ženski aktivizam („Podržimo borbu“. Ženski pokret br. 10. 1935: 118).
Alijansa ženskih pokreta je 1937. izradila Statut žena, dokument koji je tačno određivao ekonomski i socijalni položaj žena u Kraljevini Jugoslaviji. Ovaj dokument je bio namenjen Društvu naroda, ali je prvo predat IAW na zasedanju u Cirihu 1937. Na sednici Alijanse ženskih pokreta održanoj u Beogradu 6. i 7. februara pod predsedništvom Mire Kočonde-Vodvarške delegatkinjama Ženskih pokreta iz Beograda, Ljubljane, Novog Sada, Sarajeva, Skoplja, Zagreba i Banjaluke predstavljen je Statut žena za Kraljevinu Jugoslaviju („Sastanak Alijanse Ženskih pokreta“. Женски покрет бр. 1-2. 1937: 4-5). Dokument je objavljen u Ženskom pokretu (br 1-2. 1937: 6-15). Sastoji se iz sledećih poglavlja: Politička prava, Građanski zakonik, Krivični zakon, Socijalno zakonodavstvo, „Statut ekonomski“[37] (žene u javnoj službi, žene u privatnoj službi, žene u industriji i zanatima, kućne pomoćnice, seljanke-sluškinje u seljačkom gazdinstvu- poljoprivrene radnice), Nastava i Stručno školstvo. U svakoj od ovih oblasti prvo je dat aktuelni položaj žena u odnosu na važeće zakone, a zatim je dat predlog feminističkih zahteva za unapređenje zakonskih rešenja sa obrazloženjima. Tako se zahtevaju politička prava i izrada unificiranog Građanskog zakonika jer je i tada u Kraljevini Jugoslaviji bilo šest pravnih područja („Statut Žene“ Женски покрет бр. 1-2. 1937: 7). U okviru Građanskog zakonika feministkinje su analizirale sposobnost žene za pravne radnje, pravni položaj žene u braku, pravni položaj žene u porodici, položaj žene u naslednom pravu, vanbračnu decu, žene kao staratelje, imovinsko-pravni položaj žene u braku (isto, 7-10). Stavljanje Statuta žena na dnevni red Društva naroda obeležile su sredinom maja 1938. žene u zemljama članicama Društva naroda kao „Internacionalnu Nedelju Žena“, a Beograđanke su to obeležile 14. maja 1938. (Жена данас бр. 14. 1938: 8).
Širenje aktivnosti Ženskog pokreta u i izvan Zagreba
Saradnja članica Ženskog pokreta i studentkinja Zagrebačkog sveučilišta započela je 1932 . kada je na poziv Mire Kočonde-Vodvarške jedan broj studentkinja formirao „uži krug“ koji je pod pokroviteljstvom zagrebačkog Ženskog pokreta učestvovao u feminističkom seminaru („Godišnja skupština Ženskog pokreta u Zagrebu“. Ženski pokret br. 1. 1933: 6). Među studentkinjama su se istakle Sonja Breberina, Elza Hiršl-Karanfilović, Vanda Weinert i Anica Vrbanac (Isto, 6). Na seminaru su proučavana sledeća dela: „Potčinjenost žena (Stjuart Mil), Frauenbewegung“ (Helena Lange), Moderna žena (Bousfield Paul), Žena i socijalizam (August Bebel) (Isto, 6). Ipak, Omladinska podružnica Ženskog pokreta u Zagrebu formirana je 1934 („Omladinska podružnica Ženskog pokreta“ Ženski pokret br. 3-4. 1935: 59-60). Prve aktivnosti su bile predavanja i diskusije za studentkinje sa ciljem da se izgradi feministički duh polaznica. Posle par meseci rada „studentska sekcija je uspela da proširi rad na Omladinsku podružnicu Ženskog pokreta.. i da pridobije svu naprednu omladinu“ (Isto, 59). Prve aktivnosti Omladinske podružnice su bila otvoreme tribine „Žena i pacifizam“ i „Ekonomski položaj studentica“ koje su još više omasovile Podružnicu. Rad Podružnice se ubrzo proširio osnivanjem pododbora za „brigu oko gradnje Doma studentica, za pacifizam, za borbu za pravo glasa, za uređenje članaka za list, za brigu oko klupskih prostorija i osnivanje knjižnice“ (Isto, 59). Članice Omladinske podružnice Ženskog pokreta dolaze ubrzo u sukob sa upravom Ženskog pokreta koja je na kraju rezultirala raspuštanjem Omladinske podružnice Ženskog pokreta u Zagrebu 1937. (Kecman 1978: 323).
Aktivnosti Ženskog pokreta u Zagrebu širile su se i van gradskog područja. U tekstu “Rad zagrebačkog Ženskog pokreta na selu“ saznajemo kojim načinima je feministička ideja krčila put u patrijarhalnim sredinama (Женски покрет бр. 3. 1934: 29-30). Ključ za uspeh bile su feministkinje, „diplomirane sestre pomoćnice“ Higijenskog zavoda u Zagrebu koje su odlazile u sela i držale kurseve kuvanja, kućanstva, higijene, a onda su dolazile i druge feministkinje koje su držale predavanja o ženskim pravima. To je bio slučaj u Jasenovcu gde su, posle aktivnosti „sestara pomoćnica“, Danica Bedeković, dr Slava Rastovčan i Angelina Mojić-Ivanović održale tri predavanja na temu položaja žena i ženskih prava. Rezultat je bio da je u Jasenovcu osnovana organizacija Ženskog pokreta koju su predvodile dve žene sa sela. (Isto, 30).
Možda je preterano poređenje ali sasvim je moguće da se preteča[38] „Vagininih monologa“ pojavila u Zagrebu. To je bila predstava „Monikin slučaј“ rađena prema tekstu poljske književnice Morovicz-Szcepkowske. Povod je bio takođe interesantan. Članice Ženskog pokreta iz Zagreba počele su da organizuju čajanke-druženja članica i simpatizerki sa ciljem da se na drugačiji način obrate „publici koja ne pokazuje previše razumevanja za rad ŽP“ („Rad Ženskog pokreta u Zagrebu za međusobno upoznavanje članica“ Женски покрет бр. 4. 1934: 42). Tako su, tokom jedne od čajanki, koje su uvek imale i aktivistički sadržaj, eminentne dramske umetnice Vika Podgorska i Božena Kraljeva izvele „Monikin slučaj“, dramu koja je posle izvođenja u Zagrebu, Beogradu i Ljubljani, za razliku od feministkinja, kritika nervozno i nepovoljno primila. Drama je ocenjena kao „promocija moderne žene“ a tekst je imao velikog uspeha kod ženske publike o čemu je pisala zagrebačka književnica Zdenka Marković (Женски порет бр. 4. 1934: 43) i govorila u Sarajevu Mira Kočonda-Vodvarška (Женски покрет бр. 4. 1934: 44).
Zahtevi, ideologija Ženskog pokreta i dolazak komunistkinja u Ženski pokret
Borba putem tekstova koji odgovaraju na pitanja o zahtevima feminističkog pokreta, načinu borbe za ženska prava, odnosu prema političkim partijama, „vođama“ feminističkog pokreta i da li je borba za žensko pravo glasa uslov svih uslova ženske borbe, intenzivirana je tridesetih godina 20. veka. Sa jedne strane bila je uslovljena pojavom fašizma koju su feministkinje ocenile kao veliku opasnost, a pitanje antiratnog angažovanja i antifašizmaocenile su kao primarno. S druge strane, bila je to posledica ulaska skojevki i komunistkinja u Ženski pokret. Оd 1934-1935. komunistkinje i skojevke[39] osnivaju Omladinske sekcije (podružnice) u okviru Ženskog pokreta. Ovo je bila i posledica koordinisane akcije KPJ čije je članstvo zbog zabrane rada KPJ ulazilo u druge organizacije (sindikalne, staleške, ženske) i tako nastavljalo rad. Omladinska sekcija u Beogradu i Omladinska podružnica u Zagrebu su organizovale: predavanja, tečajeve, pronalaženje poslova, akcije razmene garderobe … Sve akcije bile su usmerene prema svim zainteresovanim ženama a pre svega – ženama radnicama, službenicama i nezaposlenim ženama. U Beogradu one pokreću i list Жена данас[40].
Među najznačajnije ideološkinje Alijanse ženskih pokreta u Državi SHS bile su dr Ksenija Atanasijević[41] i Alojzija Štebi[42]. Među Zagrepčankama koje su se bavile ideologijom i metodama rada feminističkog pokreta u Kraljevini Jugoslaviji je dr Angelina Ivanović-Mojić. Sudeći po njenom tekstu „Šta hoće Ženski pokret“ možemo razumeti kako su feminističke teoretičarke prve polovine 20. veka videle uzroke podređenosti žene u društvu. Ivanović-Mojić je svoj sud oslonila na stavove koje su u knjigama „Die Frauenfrage“ i „Die Frauenbewegung“ izložile Lilly Braun i Helena Lange (Ivanović-Mojić „Šta hoće ženski pokret“. Женски покрет br. 6. 1932: 82-86). Pošavši od podele rada na najnižem stupnju razvitka ljudskog društva, preko uspostavljanja društvene organizacije bazirane na sili i pravu jačeg, žena je bila sve više zapostavljena, da bi se ustanovio princip ženske „prirodne“ inferiornosti u odnosu na muškarca koji je bio zapisan u „raznim citatima biblije, rimskom i kanonskom pravu“, a sve su to osmišljavali muškarci (Isto, 83). Ivanović-Mojić je problematizovala materinstvo kao razlog ženinog ropstva iz čega proizilazi pitanje da li je oslobođenje uopšte moguće u situaciji „jednostranog razvoja društva“ u kome je muškarac mera prirodnih i društvenih zakona? Zato, smatrala je Ivanović-Mojić, feminizam nije borba među polovima niti borba za „vlast nad nekim“, već je to posledica i potreba „kulturnog, ekonomskog i društvenog razvitka čovečanstva“ (Isto, 84). Suština promena je bila posledica „promena samog sedišta rada“ (Isto, 84). Rad žena izvan kuće doneo je mnoge promene. Jedna je bila ta da je usled nedovoljne obrazovanosti žena najčešće bila nekvalifikovana radnica i zato slabije plaćena radna snaga i to ispod minimuma potrebnog za preživljavanje. Pri tom, sve radne norme su bile formirane u odnosu na mogućnosti muškarca što je radnicu dovelo u situaciju „smrtne borbe“ u kojoj je ona bila primorana da se organizuje i bori za adekvatne uslove rada (Isto, 84). Pored ovog ekonomskog momenta za razvoj ženskog pokreta važno je bilo i saznanje žena da je obrazovanje i pristup svim znanjima, koja su muškarcima dostupna, važna karika u procesu ženskog oslobođenja. Ivanović-Mojić je prvi talas ženskog organizovanja radi obrazovanja za različite profesije, „pristup na svaki rad“ videla kao borbu za „ekonomsku i socijalnu ravnopravnost“ žene. Taj prvi ešalon borkinja za ženska prava prevideo je da je žena iskorakom u svet rada i dalje imala iste dužnosti u porodici. To je dovelo do takve opterećenosti žena o kojoj je Helena Lange napisala da je prva generacija radnica bila najopterećenije od svih pokoljenja u ljudskoj istoriji (Isto, 85). Zato je drugi talas feminizma, o kome je izravno svedočila Ivanović-Mojić, kao centralno pitanje uveo „priznanje lične, subjektivne i specijalne ženine vrednosti“. Ona je uvela kategorije borbe „prema vani“ i borbe „unutar pokreta“ što je u interesu „svih žena: seljanke, radenice, domaćice, intelektualke“ (Isto, 86). Cilj se može postići zauzimanjem političkih prava za žene („borba prema vani“), ali to neće biti dovoljno dok žena ne osvoji i „svest o svojoj vrednosti“ te će u suprotnom žene biti glasačka mašina onih partija koje imaju vešte agitatore. Ženski pokret ima zato zadatak da pored borbe za ženska prava (lična, porodična i politička) osvesti ženama činjenicu da onakve kakve jesu imaju punu vrednost, podjednaku onoj koju imaju muškarci (Isto, 85, 86).
Alojzija Štebi jedna od najuglednijih liderki Alijanse ženskih pokreta је smatrala da „zahtev da dobijemo politička prava stoji između svih ostalih na prvom mestu“ i kao što velikom nepravdom smatraju to što su lišene političkih prava žene Jugoslavije istu takvu nepravdu vide i u Građanskom zakoniku Kraljevine Jugoslavije. Stoga je Štebi objavila sledeće konkretne zahteve ženskog pokreta: pravo glasa za žene, puna poslovna sposobnost za sve žene, obavezan građanski brak i nadležnost državnih sudova za bračne sporove, ravnopravnost supružnika u braku, potpuno izjednačenje bračne i vanbračne dece u pogledu svih prava, da žena vrši strateljstvo pod istim uslovima kao muškarac, izjednačavanje muškaraca i žena u naslednom pravu, podjednako raspolaganje imovinom za oba supružnika, ukidanje miraza, ozakonjenje ženskog rada u domaćinstvu kao proizvodnog rada, osiguranje za slučaj razvoda braka, prestanak važenja zakona da se učiteljice smeju udati samo za učitelje, jednaku naknadu za jednaki rad za sve državne službenike bez obzira na pol, uvođenje žena u inspekciju rada za kontrolu „socijalno zaštitnih i socijalno-higijenskih“ propisa i proširenje prava osiguranja u slučaju bolesti, nesretnih slučajeva, starosti, smrti za poljoprivredno stanovništvo oba pola (Aлојзија Штеби „Наши захтеви“. Жена данас br. 14. 1938: 3-4).
Dr Ksenija Atanasijević je smatrala da je feministički pokret pre svega „ideološki i etički“, a najvažniji cilj je „oslobođenje žene kao ličnosti“ koje se mora dešavati kroz etape i izbegavanje „nametanja vođe“ demagogije i metoda „protiv kojih ustajemo“ a koje se ogledaju u „rđavim primerima muškaraca“ u političkoj areni i svakodnevnom životu (Ксенија Атанасијевић „Право гласа жена у идеологији Жен. (ског) покрета“. Женски покрет. бр. 9. 1932: 122-123). Zbog toga je Atanasijević smatrala da se pravo glasa žena ne treba staviti za „prvu i vrhovnu dužnost“ feministkinja (Isto, 123). Pri tome, kako je pisala Atanasijević, Ženski pokret ne osporava da se „žene organizuju i na drugoj strani, uzimajući agresivniji, recimo i aktivniji, a u svakom slučaju drugačiji stav … ali Ženski pokret, radeći obazrivije želi da rezultati njegovog rada budu trajniji i sociološki opravdaniji…“ trudeći sa uvek da se ne ogreši o „svoje etičke principe“ koji su za Pokret „uvek najneprikosnoveniji odveć brzim istupanjem na političkom polju“ (Isto, 123).
Mitra Mitrović, predsednica Omladinske sekcije Ženskog pokreta Beograd donoseći glas komunistkinja u Ženski pokret je smatrala da borba za ženska prava nije dovoljan plan već „borba za hleb, pavo na život, slobodu i kulturu“ i da je to borba „čitave omladine“ („Скупштина женског покрета“ Жена данас бр. 4. 1937: 3). Takođe, Omladinska sekcija Ženskog pokreta se zalagala za stvaranje što masovnije baze Ženskog pokreta „jer svaki rad ili svestan nerad koji ograničava priliv širokih slojeva žena u njegove redove znači prikrivenu nazadnost“, u protivnom Ženski pokret bi se pretvorio u „biro za intervencije i predstavke bez mogućnosti da vodi stvarnu borbu“ („Изјава Омладинске Секције Женског покрета[43]“ Жена данас бр. 26. 1940:17).
Članice Omladinske podružnice Ženskog pokreta iz Zagreba nisu imale svoj list kao što su Beograđanke iz Omladinske sekcije Ženskog pokreta imale Ženu danas, ali su zato Zagrepčanke tražile izmene uređivačke koncepcije lista Ženski pokret. Marija Stipković, članica Omladinske podružnice iz Zagreba, napisala je urednici Ženskog pokreta Alojziji Štebi da je list „suvoparan“ jer donosi samo informacije o radu organizacija Ženskog pokreta, ali ne piše o temama koje interesuju i omladinke. (Женски покрет бр. 3-4. 1935: 57). Alоjzija Štebi je pozdravila pojavu omladinki u Ženskom pokretu i odmah objavila informaciju o radu Omladinske podružnice u Zagrebu i tekst Daor Ane pod naslovom „Ženska omladina i ženski pokret“ (Женски покрет бр. 3-4. 1935: 58-59). U tekstu se između ostalog kaže: „Mnoge feministkinje su mislile da je dovoljno da se one izgrade u feminističkom duhu pa će one onda da prosvjećuju ostale žene i da vode borbu za oslobođenje svih žena. Naivno je bilo vjerovati da će takav način borbe imati uspjeha… Tko će se i obazrijeti na molbe ili proteste nekoliko intelektualki, koje nijesu ojačane masovnom saradnjom?A kakvog ima izgleda na uspjeh onaj pokret iza kojega ne stoji omladina?…Treba okupiti sve žene, iz svih slojeva, stare i mlade, da sve solidarno istupe u odbranu svojih prava… našem su ženskom pokretu manjkale samo ove mlade i borbene snage. Tako se ženska omladina[44] našla nužno prisiljena da stupi u ženski pokret, da ga ojača i pomogne u borbi za svoja prava.. (Isto, 59).
Problem koji je uslovio raspuštanje Omladinske podružnice Ženskog pokreta u Zagrebu je bio u političkoj opredeljenosti članica Omladinske podružnice o čemu je Mira Kočonda-Vodvarška između ostalog rekla: „Mi smo uvjek naglašavali da poštujemo svačije političko uvjerenje i da se oko našega feminističkog žarišta mogu da kupe žene svih legalnih stranaka, ali samo u tom slučaju, ako ih k nama vode samo feministički interesi. Nikako ne bismo mogle dopustiti da u svojim redovima trpimo one, koje bi k nama prilazile s drugim a ne feminističkim namjerama, ili koje bi, što više, pod firmom feminizma radile za druge ciljeve“ (Sastanak Alijanse Ženskih pokreta“. Женски покрет бр. 1-2. 1937: 5).
U Beogradu je sukob između članica Ženskog pokreta i Omladinske sekcije Ženskog pokreta izašao na površinu 1939. posle Apela za pravo glasa žena, koje je redakcija Жене данас uputila svim ženskim pokretima i ženama svih društvenih slojeva za sakupljanje potpisa za žensko pravo glasa i to mimo odluke predsedništva Alijanse ženskih pokreta[45]. Uprava Alijanse ženskog pokreta (istovremeno i uprava Ženskog pokreta u Beogradu) je bila protiv ove akcije, a članice Omladinske sekcije su to okarakterisale kao stav uprave Ženskog pokreta da je za njih „u ovom momentu borba za politička prava od petorazrednog značaja“ („Изјава Омладинске Секције Женског покрета[46]“ Жена данас бр. 26. 1940:17). Usledili su odvojeni zborovi za žensko pravo glasa 1939[47]. Ovako organizovane paralelne akcije (na istom mestu sa samo tri dana razlike) bile su povod za definitivan razlaz feministkinja i komunistkinja (i skojevki) i uvod u prestanak rada Alijanse ženskih pokreta. Prvo je počela opstrukcija akciji za žensko pravo glasa koju su u Beogradu predvodili profašisti „Zbora“, a u Zagrebu ženska sekcija Hrvatske seljačke stanke (Božinović 1996: 124). Zborove je vlast zabranila u Banovini Hrvatskoj i delu Bosne, ali su u Beogradu i nekim drugim gradovima u Srbiji (Jagodini, Leskovcu, Vršcu, Peći i u Vojvodini) doživeli potpuni uspeh prema broju žena svih društvenih slojeva koje su učestvovale i prema broju prikupljenih ženskih glasova („Зборови се нижу“ Жена данас бр. 26.1940: 15-16). Posle održanih zborova za žensko pravo glasa gde se pokazala snaga Omladinske sekcije Ženskog pokreta, predsedništvo Alijase (u isto vreme i predsedništvo Ženskog pokreta Beograda) je podnelo kolektivnu ostavku, a većinom glasova je izglasano da se sedište Alijase premesti u Novi Sad. Prema Pravilima rada Alijanse ženskih pokreta predsedništvo ženskog pokreta iz Novog Sada postaje i – predsedništvo Alijanse. U isto vreme je uprava Ženskog pokreta u Beogradu ponudila da članice Omladinske sekcije preuzmu vođenje organizacije Ženskog pokreta u Beogradu. Ponuda je odbijena sa obrazloženjem „da povlačenje“ (uprave Ženskog pokreta u Beogradu) „ne znači demokratsko ustupanje većini“ već „onim snagama kojima Omladinska sekcija neće dati ni sat svoje aktivnosti. Pod takvim okolnostima mi nismo htele da uzmemo Upravu Ženskog Pokreta, sve mi ostale nepoznate za javnost ili bezlično ‘neke’ omladinke… Za nas likvidacija Ženskog Pokreta ne znači likvidaciju rada“ („Изјава Омладинске Секције Женског покрета[48]“ Жена данас бр. 26. 1940:18). Za Omladinke je cilj bio i dalje osvajanje političkih prava za žene ali kako je to definisala Rezolucija Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa u Kopenhagenu (1940) kroz uključenje „u široke demokratske pokrete naroda“ (Isto, 17). Mitra Mitrović je kasnije svedočila o radu u Omladinskoj sekciji Ženskog pokreta i ovo: „Mi smo bile komunistkinje. Bile smo zadovoljne Programom Partije. Ali mi nismo govorile o revoluciji već o ženskim pravima“[49] (Jancar-Bwebster 1990: 25).
Članice Omladinske sekcije su napustile Ženski pokret, a to je bilo sasvim u skladu sa stavom Komunističke partije Jugoslavije da feminizam „treba da označimo kao desničarsku, oportuništičku pomoć građanskom ženskom pokretu kod širenja iluzija da se nekim reformama tobože može riješiti žensko pitanje u okviru klasnog društva..“ (Božinović 1996: 128). Mitra Mitrović je pak dala podatak da su feministkinje Ženskog pokreta diskretno upozorile komunistkinje, članice Omladinske sekcije da ih je policija upozorila da su članice Omladinske sekcije komunistkinje i da Omladinke treba da promene snažno ispoljavanje prijateljstva prema Sovjetskom Savezu, a kada je Sovjetski savez napao Finsku razlaz feministkinja i komunistkinja Ženskog pokreta u Beogradu je bio konačan[50] (Jancar-Webster 1990: 25).
Suština sukoba je bila ideološke prirode, ali i sukob reformskog i revolucionarnog pristupa. Feministkinje su nastojale da dugo, strpljivo, korak po korak prave promene unutar patrijarhata, dok su Omladinke, među kojima su dominirale komunistkinje i skojevke, bile za promenu čitavog sistema. Ta platforma borbe je podrazumevala otvoreni sukob sa kapitalističkim patrijarhatom toga doba uz sve rizike koji ona nosi: hapšenja, prebijanja, robiju, smrt. Mnoge Omladinke Ženskog pokreta ući će u otvoren skuob sa režimom Kraljevine Jugoslavije, borbu će nastaviti kroz Narodnooslobodilačku borbu i kasnije tokom stvaranja socijalističke Jugoslavije, kada će se zahtevi feministkinja o jednakosti muškaraca i žena u svim sferama života i rada u velikoj meri i realizovati.
Literatura
Атанасијевић, Ксенија. „Извештај са Треће конференције Мале Антанте Жена, одржане од седмог до тринаестог децембра 1925. г. у Атини“. Женски покрет, бр. 1-2 (1926): 36-43.
Атанасијевић, Ксенија. „Поводом последње скупштине београдског Женског покрета“. Живот и рад – социјално књижевни часопис, бр. 4 (1931): 277-280.
Атанасијевић, Ксенија. „Право гласа жена у идеологији Жен. (ског) покрета“. Женски покрет, бр. 9 (1932): 122-123.
Atanasijević, Ksenija. „O potrebi borbenosti žena u politici“. Etika feminizma ed. Ljiljana Vuletić, 42-43. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2008.
Atanasijević, Ksenija. „Položaj žene u našem javnom životu“. Etika feminizma, ed. Ljiljana Vuletić, 46-47. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2008.
Божић, Ана. Положај жене у приватном праву кроз историју до данас. Београд: Београдски универзитет. Правни факултет, 1939.
Božinović, Neda. Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku. Beograd: Devedesetčetvrta, 1996.
Цветић, Боса. ур. Жене Србије у НОБ. Београд: Нолит, 1975.
Jancar-Webster, Barbara. Women & Revolution in Yugoslavia 1941-1945. Denver, Colorado: Arden Press, Inc, 1990.
Јанковић, Зорка. Проблем савеза. Земун: Графички завод Макарије, 1926.
Kecman, Jovanka. Žene Jugoslavije u Radničkom pokretu i ženskim organizacijama. Beograd: Institut za savremenu istoriju & Narodna knjiga, 1978.
Кркљуш Љубомирка, „Правни положај жене у Војводини пре Другог светског рата“. Зборник Матице српске за друштвене науке бр. 88, yр. Младен Стојанов, 93-104. Нови Сад: Матица српска, 1990.
Savić, Svenka. Diskurs analiza. Novi Sad: Filozofski fakultet, 1993.
Stojaković, Gordana. ed. Neda – jedna biografija. Novi Sad : Futura publikacije, 2002.
Stojaković, Gordana. Rodna perspektiva u novinama Antifašističkog fronta žena (1945-1953). Novi Sad: Zavod za ravnopravnost polova, 2012.
Stojaković, Gordana. Ženski mirovni aktivizam u Jugoslaviji (1900-1941). Predavanje održano u Sarajevu 12.09. 2014. u okviru ciklusa „Neko je rekao feminizam“. PitchWise festival. Sarajevski otvoreni centar/CURE, 2014 www.pravonarad.info
Stojaković, Gordana. Crtica o ženskim udruženjima u Splitu, Sekciji Primorske banovine Jugoslovenskog ženskog saveza, Jelki Perić i Zlati Kovačević-Lopašić, 2014www.pravonarad.info
Штеби, Алојзија. „Наши захтеви“. Жена данас, бр. 14 (1938): 3-4.
Štebi, Alojzija. „Osnivanje i razvitak Jugoslovenskog ženskog saveza“. Гласник Југословенског женског савеза бр 1. i 2 (1935): 5, 15.
Жена данас1/1936 – 33/1944. (фототипско издање). Београд: Конференција за друштвену активност жена Југославије, 1966.
Женски покрет /Ženski pokret,вл. Милица Дедијер. Београд: Друштво за просвећивање жене и заштиту њених права, 1920-1927.
Женски покрет /Ženski pokret,вл. Милица Дедијер. Београд: Алијанса женских покрета Краљевине СХС (Југославије), 1927- 1937.
Жена и свет. ур. Иван Зрнић. Београд: „Илустрација“, 1925-1941.
[1] Informacije o navedenim listovima su date u fuss notama. Tekstovi u navedenim listovima su pisani onim jezikom i pismom kojim se služile autorke tekstova, zato će se unutar teksta koji je pred vama naći latinični naslov teksta i ćirilični naziv lista i obrnuto. Unutar znaka navoda nalaze se nazivi i imena datih u originalnoj ortrografiji. U tekstovima se često daju različiti nazivi, najčešće skraćeni, iste ženske organizacije, što sam pokušala da rešim dodatnim objašnjenjima ili povremenim ponavljanjem već datih objašnjenja. Postoji i jedna doza neočekivane ležernosti u pisanju vlastitih imena osoba koja danas ne bi bila moguća. To sam pokušala da rešim tako što sam tražila tekst osobe (samim tim i potpis) čije ime sam pokušala da odgonetnem. Takođe u Женском покрету postoje nedoslednosti u pisanju dijalekata koje sam stavljala pod znake navoda, jer cenim da su to propusti urednica (Alojzija Štebi i Darinka Stojanović).
[2]Женски покрет (Београд, 1920-1937) glasilo Društva za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava, a od 1927. Alijanse ženskih pokreta Kraljevine SHS (Jugoslavije). Književni odbor lista su činile: Delfa Ivanić, Zorka Kasnar, Mileva Petrović, Paulina Lebl-Albala dr Ruža Vinterštajn-Jovanović. U uredništvu su bili: Petar R. Milosavljević, Zorka Kasnar-Karadžić, Katarina Bogdanović, Mileva Milojević, Vera Jovanović, Alojzija Štebi, Darinka Stojanović i Branko Miljković. List je izlazio jednom i dva puta u mesecu.
[3] U ženskoj štampi se negde može naći i naziv Međunarodni savet žena.
[4] U ženskoj štampi se prezime Mire Kočonde zapsuje Vodvarka i Vodvarška, takođe se može naći Mira Vodvarška-Kočonda i Mira Kočonda-Vodvarška.
[5] Ortografija je data sasvim kako je data u originalnom tekstu.
[6] Dr Zdenka Smrekar je bila prof. Ženske gimnazije, pokretačica i urednica lista Naša žena (1935-1938) i članica Društva Hrvatska žena. Do 1928. sarađivala je sa NŽS. Bila je potpisnica peticije hrvatskih ženskih udruženja kojim se tražilo povlačenje Zlate Kovačević-Lopašić iz javnog života Videti: Stojaković, Gordana. “Crtica o ženskim udruženjima u Splitu, Sekciji Primorske banovine Jugoslovenskog ženskog saveza, Jelki Perić i Zlati Kovačević-Lopašić http://pravonarad.info/?p=304#more-304
[7] Sekcije za: finansije, štampu, mir i razoružanje, zakone, za državljanstvo i ravnopravnost muškaraca i žena, za jednak moral, za narodno zdravlje, za vaspitanje, za iseljeničko pitanje, za ženske pozive, za zaštitu dece.
[9] Naziv organizacije je negde i Jugoslovenski narodni żenski savez. Гласник Југословенског женског савеза (Beograd, 1935-1940), je bio glasilo organizacije za „emancipaciju i ravnopravnost žena“. Vlasnica i urednica je bila Leposava Petković, a urednicajedno vreme je bila Paulina Lebl-Albala. List je izlazio mesečno.
[10] O previranjima u NŽS više: Stojaković Gordana. „Ženski mirovni aktivizam u Jugoslaviji (1900-1941)“ http://pravonarad.info/?p=20#more-20
[11] Zabeležene su adrese ovih liderki pa je tako zapisano da je Danica Bedeković te 1935. stanovala u Mrazovićevoj 12, a dr Milica Bogdanović u Mošinskog 9.
[12] Slično se desilo i u Splitu kada je predsednica Sekcije Primorske banovine JŽS, Marija Roca tražila da se pomogne ženama u prostituciji koje su samo bile „razjurene i ostavljene svojoj sudbini“ (Гласник Југословенског женскогсавеза br. 10. 1935: 75)
[13] U ženskoj štampi se može naći i da se naziv organizacije piše i Udruženje Jugoslovenskih Žena. Udruženje Jugoslovenskih žena je osnovano 1919. Iste godine je organizovalo skup za žensko pravo glasa 25. februara 1919. (Kecman 1978: 168, 178-179).
[14] Društvo za prosvećivanje žena i zaštitu njenih prava (osn. 1919) je promenilo naziv u Ženski pokret.
[15] Vidovdanski Ustav Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca (1921) uveo je osnovna načela demokratije: parlamentarni sistem, građanska prava i slobode i liberalne građanske političke i društvene organizacije, ali su kroz zakonsku regulativu, i u primeni, u realnom životu, mnoge ustavne odrebe poništene (Krkljuš 1990: 96). Pasivno i aktivno biračko pravo po odredbama Vidovdanskog Ustava određeno je u odnosu na starost i državljanstvo. Posebnim članom Ustava (čl. 70) predviđeno je bilo da se o ženskom pravu glasa odluči posebanim zakonom, koji je i odlučio je da samo muškarci mogu imati biračko pravo (Krkljuš 1990: 96). Kralj Aleksandar Karađorđević je u septembru 1931. proglasio novi Ustav (tzv. Oktoisani) kojim je država definisana kao nasledna monarhija, a mnoge građanske slobode i prava su i formalno ukinuta. Žene su i dalje uskraćene za osnovno političko pravo – pravo glasa, ali su pored toga bile onemogućene da budu u državnoj službi kao sudije i da rade u državnom tužilaštvu (Krkljuš 1990: 97). Zakonom o advokatima za Kraljevinu Srba Hrvata i Slovenaca (1928) ženama dozvoljeno za budu advokati.
[16] Videti: Stojaković Gordana. „Crtica o ženskim udruženjima u Splitu, Sekciji Primorske banovine Jugoslovenskog ženskog saveza, Jelki Perić i Zlati Kovačević-Lopašić“ http://pravonarad.info/?p=304#more-304
[17]Marija Kumičić je bila potpredsednica Društva Hrvatska žena iz Zagreba. U ženskoj štampi se mogu naći podaci o sukobima članica Društva Hrvatskih Žena i članica NŽC iz Zagreba (uključujući i članice Ženskog pokreta) zbog neslaganja u vezi sa političkim stavovima Društva Hrvatskih Žena.
[18] Organizacije Ženskog pokreta su 1923. formirale savez koji nazvan Alijansa feminističkih društava u Kraljevini SHS („Feministička Alijancija u Državi SHS“), a kasnije samo Alijansa ženskih pokreta (1926). U trenutku osnivanja Alijanse ženskih pokreta na konkresu u Sl. i Bos.Brodu 1926. bilo je 14 organizacija Ženskog pokreta. Na čelu Alijanse je bila Alojzija Štebi a sve predsednice organizacija Ženskih pokreta su bile članice uprave. Sedište je Alijase je prvo bilo u Ljubljani („Извештај Женског покрета за 1926 г.“ Женски покрет бр. 9 и 10. 1926: 431). Da bi sprečila gašenje organizacije, a zbog Šestojanuarske diktature koju je1929. uveo kralj Aleksandar raspuštajući Skupštinu i zabranjujući rad svih političkih partija, Alojzija Štebi je sazvala vanredan Kongres Alijanse radi izmene Programa rada organizacije. Da ne bi Ženski pokret bio zabranjen iz Programa je (privremeno) izbačen deo koji se odnosio na borbu za politička prava žena („Ванредна скупштина Женског Покрета у Београду“. Женски покрет бр. 6. 1929: 3).
[19] U ženskoj štampi se mogu naći varijacije reči Alijansa/Alijancija/Alijansija.
[20] Tokom 1925. Ženski pokret u Beogradu je pozvao lidere svih političkih stranaka u Skupštini Kraljevine SHS da u Klubu Ženskog pokreta iznesu mišljenje o političkim pravima žena. Govorili su: Radoslav Agatonović (Demokratska stranka), Svetozar Pribićević (Saostalna demokratska stranka), Dr Hohnjec (Slovenačka ljudska stranka), Uroš Stajić (Zemljoradnička stranka), Stjepan Radić (Hrvatska seljačka stranka), Lazar Marković (član Radikalnog poslaničkog kluba), Nedeljko Divac (Socijalistička stranka), Jaša Prodanović (Republikanska stranka) i Dragoljub Jovanović („predstavnik grupe za socijalnu i kulturnu akciju“) („Извештај Женског покрета за 1926 г.“ Женски покрет бр. 9 и 10. 1926: 427-428). Zaključak koje su članice Ženskih pokreta predočile na Skupštini Alijanse u Brodu je bio da se „ni jedan glas se nije podigao protiv političkih prava žena u načelu“ a razlike su bile u tome „kada joj ih treba dati“ (Isto, 427).
[21] Za 1934: (Kecman 1978: 285). Za 1938: povodom smrti Vere Kićevac Petrović Alojzija Štebi je na samom početku 1938., u svojstvu predsednice Alijanse ženskih pokreta, objavila tekst o životu i radu preminule feministkinje (Ženski pokret br. 1. 1938: 3). Alojzija Štebi je najduže bila na čelu Alijanse. Bila je jedno vreme i predsednica Ženskog pokreta u Beogradu. Sa Darinkom Stojanović je tridesetih godina 20. veka delila uredništvo Женског покрета.
[22] Neda Božinović takođe tvrdi da je su nova društva Ženskog pokreta u Zagrebu, Splitu Ljubljani Slavonskom Brodu, Varaždinu i Šibeniku formirana posle1923. kada je osnovana Alijansa feminističkih društvava u Državi SHS (Božinović 1996: 113). Jovanka Kecman je navela da se organizacije Ženskog pokreta u Zagrebu i Splitu formiraju 1925. i 1926. (Kecman 1978: 188).
[23] Bosanski Brod nije slučajno odabran. Organizacija Ženskog pokreta u Bosanskom Brodu osnovana je 1924. Na čelu organizacije sve do iznenadne smrti 31. marta 1928. je bila Anka Popović, „prva žena prokurista“ u banci u Kraljevini SHS. Ona je završila Trgovačku školu u Sarajevu a 1918. postala je „prokurista“ Srpske banke u Bosanskom Brodu (Милена Атанацковић, „Анка Поповић“ (Ин Мемориам) Женски покрет бр. 8. 1928: 1)
[24] Organizacija Ženskog pokreta u Slavonskom Brodu osnovana je 1937. zahvaljujući Ženskom pokretu iz Zagreba („Скупшштина женског покрета“. Жена данас бр. 4. 1937: 2).
[25] Rad Skupštine se odvijao u Slavonskom i u Bosanskom Brodu („Organizovanje Aliance Ženskih Pokreta“ Женски покрет/Ženski pokret br. 8. 1926: 360-361) .
[26] Radi se o dr Ksenija Atanasijević. Videti: „Прво уступање наше университетске катедре жени“. Женски покрет бр. 8. 1923: 337-338.
[27] Godine 1923. je formirana Mala Antanta žena i to na Kongresu Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa (IAW) u Rimu sa zadatkom da okupi feminističke organizacije Kraljevine SHS (Jugoslavije), Poljske, Čehoslovačke, Bugarske, Rumunije i Grčke u borbi za mir. Godine 1938. ovaj savez su činili narodni ženski savezi Čehoslovačke, Rumunije i Jugoslavije, „ali kako su sve te ženske organizacije bile dovoljno povezane i u Međunarodnoj alijansi za žensko pravo glasa, dakle čisto feminističkoj organizaciji, to je potreba za jednom posebnom grupacijom sa uglavnom istim ciljevima, postojala sve manja“ („Žene Male Antante“ u: Žena danas br. 10. 1938: 10).
[28] Radi se o današnjem Oslu, prestonici Norveške. Pored Kočonde-Vodvarške u Кristijaniji su bile Isidora Sekulić i Ćirila Štebi (Jанковић 1926: 20). O Miri Kočondi-Vodvarški kao o “prekaljenoj” feministkinji piše Ksenija Atanasijević u: Женски покрет бр. 1-2. 1926: 36-43).
[29] Podatak je dala Jovanka Kecman koja pominje i „Junior sekciju“ Univerzitetski obrazovanih žena koja je 1935. osnovana u Zagrebu na čijem čelu je bila Olga Žerdik (Kecman 1978: 276, 280).
[31] Vera Kićevac-Petrović je ostavila podatak da je prikupljeno 6 miliona ženskih potpisa za mir (Вера Кићевац „Жене и Мир“. Женски покрет бр. 3-4. 1935: 50).
[32] Prikupljanje ženskih potpisa za mir u organizaciji Jugoslovenske lиge žena za mir i slobodu uz saradnju organizacija Ženskog pokreta a tamo gde nema Ženskog pokreta organizacija u sastavu JŽS uspelo je 1936. kada je prikupljeno 600.000 ženskih potpisa za mir i razoružanje (Božinović 1966: 120) .
[33] U vezi sa ovom konstatacijom reagovala je Alojzija Štebi u posebnoj napomeni datoj posle zagrebačkog izveštaja nazivajući ga netačnim (Женски покрет бр. . 1. 1933: 7). To dokazuju i njena dva teksta „Važna ovlašćenja Vladi – Samo udate žene treba da se uklone iz državne službe“ (Женски покрет бр. 1-2. 1934: 2) i „Žene u pozivu i privredna kriza“ (Женски покрет бр. 1-2. 1934: 3-6) gde ona traži da se otpuštanje u državnoj službi proširi i na muškarce i gde dokazuje da je među državnim službenicima samo 1/5 žena i da iz tog razloga ne veruje da bi se izbacivanjem žena rešila privredna kriza. Sukobi i neslaganja unutar jugoslovenskog feminističkog korpusa nisu bili izuzeci već jedan od važnih obeležja rasprava po mnogim pitanjima, ali u ovom radu neće biti šire objašnjeni. Česte su bile rasprave i u vezi sa ideologijom feminizma između Julke Hlapec-Đorđević i Alojzije Štebi, poznata je i rasprava komunistkinja okupljenih oko Жена данас sa Milcom Đurić-Topalović i Mir-Jam (Milica Jakovoljević)…
[34] Zabeleženo je da je Ženski pokret iz Zagreba pozvao zagrebačke konobarice koje je napala „sekcija konobara jugoslovenskog nacionalnog radničkog sindikata“ tekstom u novimana pod naslovom „O uposlenju konobarica po manjim zagrebačkim lokalima“ („Godišnja skupština Ženskog pokreta u Zagrebu“. Женски покрет br. 1. 1933, 6). Povod je bio taj što su „neke konobarice ogorčenim protestima odgovorile na te napadaje (koncem 1931)“ (Isto, 6). Na žalost ni jedna od konobarica se nije odazvala pozivu feministkinja.
[35] Milica Vlajić i Milena Atanacković su bile članice Ženskog pokreta iz Beograda, dr Maša Živanović je bila liderka Ženskog pokreta iz Sarajeva u čiji rad se 1935. uključila i Angelina Mojić-Ivanović dotadašnja vrlo aktivna članica Ženskog pokreta iz Zagreba.
[36] Zborovi žena su održani u: Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Splitu, Skoplju, Banjaluci, Novom Sadu, Varaždinu, Jasenovcu i Šapcu. U Varaždinu je zbor žena održan zahvaljujući agilnosti članica Ženskog pokreta iz Zagreba dr Slavi Rastovčan i Ljubici Smrečki, koje su i govorile na zboru žena za žensko pravo glasa (Женски покрет бр. 7-9. 1935).
[37] Malo je poznato da je prema Zakonu o zaštiti radnika (1922), Zakonu o osiguranju radnika (1922) i Zakonu o radnjama (1931) bio zabranjen noćni rad ženama u svim industrijskim i zanatskim preduzećima, zabranјen rad ženama dva meseca pre i dva meseca posle porođaja, za koje vreme su dobijale naknadu socijalnog osiguranja. Za dojenje deteta vlasnik preduzeća je bio dužan da da pauzu radi dojenja ako je dete u stanu majke 30 min na svakih 4-5 časova rada, ako je dete u „skloništu“ preduzeća 15 minuta na isti vremenski interval. Svako industrijsko preduzeće koje je imalo više od 100 radnika među kojima je bar 25 imalo malu decu koju nisu imali kome da ostave bilo je dužno da organizuje „dečje sklonište“ o sopstvenom trošku. Radnice su imale besplatnu babičku i lekarsku pomoć za porođaj, 6 nedela pre i 6 nedela posle porođaja pravo na „potporu, a od 1932 potpora je orgraničena na dva meseca pre i dva meseca posle porođaja i pomoć za opremu živorođenog deteta“ („Statut žene“ . Женски покрет бр. 1-2. 1937: 10-11). Problem je bio u nepoštovanju zakona kod primenie ovih prava.
[38] Ovde se najpre misli na odbojan stav javnosti i veliku zainteresovanost žena u vezi sa temom ženskog oslobođenja, a ne na sam sadržaj (prim. aut.).
[39] SKOJ -Savez komunističke omladine Jugoslavije, osnovan 1919.
[40]Жена данас (Beograd, 1936-1940). Urednice su bile: Radmila Dimitrijević (1936-1937), Olga Timotijević (1938-1939), Mira Vučković i Ljerka Babić (1940). List je bio glasilo Omladinske sekcije Ženskog pokreta što znači da je to bio list KPJ namenjen ženama. Uredništvom je u praksi rukovodila Mitra Mitrović.
[41] Članci dr. Ksenije Atanasijević su navedeni u literaturi.
[42]Штеби, Алојзија. „Наши захтеви“. Жена данас, бр. 14 (1938): 3-4.
[43] Оrtografija je data kao u originalnom tekstu.
[44]U Жени данас postoje podaci o Ženskoj sekciji „Seljačkog kola“ koju je osnovala grupa zagrebačkih studentkinja i naprednih žena 1938. O tome je u tekstu „Zašto je osnovana ženska sekcija „Seljačkog kola“ izvestila Jana Ilijanić, studentkinja agronomije iz Zagreba. Ona je napisala: „Sekcija je bila osnovana već prošle godine, ali se bavila samo ispitivanjem terena i raspoloženja seljaka prema prosvjetnom radu među ženama. Stvarao se program na temelju prilika koje vladaju u našim selima i vršila propaganda za taj rad među studentkinjama i intelektualkama… Ženske sekcije sa mnogo elana i vjere u sebe i seljačku ženu odlučile su da izađu na teren… danas su se i hrvatska i srpska žena našle na istom poslu svoga oslobođenja i na putu da se preporode u svjesnu ženu… Dosadašnji rad ženskih, feminističkih društava može se nazvati pionirskim radom na buđenju svijesti naše žene. Ali taj rad još uvijek nije potpun, jer iako vrši veliki uticaj na žene, iako je dao jedan dobar kadar žena-intelektualki, svjesnih svoje uloge i potreba rada među ženama – još uvjek nije učinio sve da potpomogne stvaranju širokog, opšteg pokreta žena, a čije stvaranje moraju potpomoći i svi ostali pokreti… (Jana Ilijanić „Zašto je osnovana ženska sekcija „Seljačkog kola“ Жена данас бр. 22. 1939: 18).
[45] Sedište Alijanse Ženskih pokreta je bilo Beogradu a 1939. aktivne organizacije Ženskog pokreta su bile u: Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Banjaluci, Slavonskom Brodu, Skoplju, Prištini, Novom Sadu, Čačku, Nišu, Kragujevcu, Jagodini, Vršcu i Somboru.
[46] Оrtografija je data kao u originalnom tekstu.
[47] U Beogradu 23. novembra 1939. održana konferencija za žensko pravo glasa na kojoj su govorile: Olga Timotijević – urednica Женe данас, Milena Atanacković – Ženski pokret, dr Ana Božić – Udruženje univerzitetski obrazovanih žena, Danica Zečević – Jugoslovenska liga žena za mir i slobodu, Milka Žicina – URSS (Ujedinjeni radnički sindikalni savez), Ljubica Božić – SBOTIČ (Savez bankarskih, osiguravajućih, trgovačkih i industrijskih činovnika), Zora Radovanović – Udruženje učiteljica, Nada Jakovljević, predstavnica poštanskih činovnica, Frida Bergman predstavnica privatnih nameštenika, Danica Pavlović – udruženje „Nezaštićena majka i dete“ Olga Alkalaj predstavnica advokatskih pripravnica i studentkinja Neda Božinović (Žene Srbije u NOB 1975: 73-74). Među govornicama su dominirale komunistkinje i članice SKOJ-a.
Tri dana kasnije Alijansa ženskih pokreta održala je svoju konferenciju za žensko pravo glasa. Prva govornica je bila KatarinaLengold Marinković kao predsednica Ženskog pokreta iz Novog Sada. Posle nje su govorile: Mohorač Milena članica Ženskog pokreta iz Ljubljane, Dušica Đukić članica Ženskog pokreta iz Niša, Zorka Karadžić predsednica Jugoslovenskog udruženja univerzitetski obrazovanih žena, Slobodanka Boba Đorđević članica Omladinske sekcije Ženskog pokreta i Milena Atanacković predsednica Ženskog pokreta. Među govornicama samo je Slobodanka Boba Đorđević bila komunistkinja (Žene Srbije u NOB 1975: 73-74).
[48] Оrtografija je data kao u originalnom tekstu.
[49] „We were Communists. We were satisfied with the Party program. But we did not talk about revolution but about women`s rights“.
[50] The break with the Women`s Alliance came in 1940, when the police informed the „ladies“ (the Youth Section`s term for the elders) that the Youth Section was Communist. The „ladies discretely and elegantly“ told the Youth Section that they had been warned and that the Youth Section would have to mute its strong professions of friendship with the Soviet Union. When the Soviet Union invaded Finland, the split became complete and the Youth Section left the Alliance.“
