Kategorije
Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Jelena Kon

Gordana Todorić

Čitaj mi. Trajanje 4 minuta

Dobrotvorka Jelena Kon rodila se 1. septembra 1882. u austrijskom gradu Ajzenštatu (Eisenstadt). I mada se se njen rodni grad može zivati i Kišmarton (Kismarton), ali i Željezno, a njeno ime izgovarati i kao Ilona, i mada joj  je devojačko prezime bilo Špicer (Spitzer), dve, povezane i stabilne činjenice, dovoljne su da ova žena  krupnim slovima bude zapisana u istoriji ne samo Novog Sada nego i u istoriji ženskog aktivizma uopše.

Jedna se odnosi na Jelenin odnos prema svetu, koji je bio vođen idejom da je čovek dužan da se trudi da čini dobro uvek kada može, i koji stoga nije bio ograničen konvencionalnim podelama na vere i nacije, a druga je odnos jednog dela tog sveta prema Jeleni, zbog kojeg je njen život nasilno prekinut.

Jelena Kon (1883-1942) bavila se dobrotvoprnim radom i osnovala humanitarnu organizaciju „Kora hleba“ (1925) i Dečje obdanište. Ove organizacije bile su otvorene za sve, bez obzira na versku i etničku pripadnost. Zahvaljujući njenom zalaganju izgrađen je novi Dom Kore hleba pod pokroviteljstvom kraljice Marije Karađorđević u kojem i danas radi obdanište. Jelena Kon ubijena je u novosadskoj raciji 1942.
Jelena Kon (1883-1942)

Reagujući na ekonomsku krizu koja je socijalno ugrozila mnoge novosadske porodice, Jelena Kon se priključila dvema tradicijama: aktivizmu ženskih društava Novog Sada koje datira još od polovine XIX veka, ali i tradiciji koju oblikuju jevrejske ženske organizacije, Novog Sada i Beograda.[1] Vođena idejama humanizma i solidarnosti, Jelena Kon je 1925. osnovala humanitarni fond Kora hleba i Dečije obdanište.

Rad humanitarnog fonda Jelene Kon, prevashodno je bio usredsređen na brigu o deci bez roditelja, kojima je bio obezbeđen po jedan obrok dnevno, kao i na decu samohranih majki. Osim kuhinje i celodnevnog boravka (što je bilo od velike pomoći zaposlenim majkama), Fond je pružao uslugu zdravstvene zaštite dece, kao i, za to doba veoma modernu, pedijatrijsku podršku odojčadi, u vidu odgovarajuće mlečne formule namenjene njihovoj ishrani.

Ono što je ovaj fond izdvajalo od drugih sličnih  humanitarnih organizacija jeste njegova otvorenost za svu decu i majke, bez obzira na versku i etničku pripadnost. Taj, jugoslovenski duh, jedan je od razloga zbog kojeg je kraljica Marija Karađorđević bila pokroviteljka doma, izgrađenog u ulici koja danas nosi ime Sonje Marinković. I ta zgrada podignuta je  zahvaljujući brojnim humanitarnim koncertima i drugim aktivnostima Jelene Kon, kao i ne malim ličnim prilozima nje i njenog muža Julija.

Prvobitna namena zgrade, da posluži deci Novog Sada, zadržala se do danas. Na staklenim površinama unutrašnjih vrata ove zgrade, još uvek stoje imena dobrotvorki ovoga fonda. (slika)

Iako poznata humanitarka, nošena idejom univerzalnog dobra, Jelena Kon ubijena je sa mužem u Novosadskoj raciji, januara 1942. godine, zato što je bila Jevrejka.   

Godine 2020. na zgradi Doma u Sonje Marinković postavljena je info tabla[2] sa natpisom:

Natpis na zgradi Doma u ulici Sonje Marinsković u Novom Sadu: Ovu zgradu podigla je dobrotvorka Jelena Kon, da služi deci Novog Sada.

Ovu zgradu podigla je dobrotvorka Jelena Kon, da služi deci Novog Sada.

Jelena Kon je ubijena u Novosadskoj raciji, januara 1942. godine.

Linkovi:

Heroine i heroji Novog Sada (Jelena Kon):

Katalog izložbe o Jeleni Kon:

https://www.kcns.org.rs/wp-content/uploads/2020/01/Secanje-na-Jelenu-Kon-izlozba.pdf


[1] Novosadsko izraelitsko dobrotvorno žensko društvo osnovano je 1876. godine. Naziv udruženja ukazuje na njegovu primarnu orijentaciju – dobrotvorni rad. „U periodu 1907/1921. pod predsedništvom Eugenije Ernst društvo beleži uspešne rezultate: dve godine je izdržavalo vojnu bolnicu i staralo se za rad javne kuhinje, koja postoji i danas, gde su svi siromašni mogli da dobiju hranu.” (Gordana Stojaković, Znamenite žene Novog Sada I, Futura publikacije, Novi Sad, 2001, str.27)

[2] Info tabla postavljena je zahvaljujući velikom zalaganju gđe. Sunčice Marković. Detaljna biografija Jelene Kon, u kontekstu vremena u kojem je živela, prikazana je na izložbi upriličenoj u Kulturnom centru Novog Sada, povodom postavljanja info table. Katalog izložbe na: https://www.kcns.org.rs/wp-content/uploads/2020/01/Secanje-na-Jelenu-Kon-izlozba.pdf

Kategorije
Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Jelica Belović Bernadžikovska

Dušanka Marković

Čitaj mi. Trajanje 41 minut

Јелица Беловић Бернаџиковска
– живот и дело

У борби је живот, у раду је спас.

Народна пословица (и мото ЈББ)

Јелица Беловић Бернаџиковска, Рукописно одељење Матице српске IV - 44 805
Јелица Беловић Бернаџиковска, Рукописно одељење Матице српске IV – 44 805

Марљива, свестарана, скромна, проницљива, интелигентна и даровита. Учитељица, књижевница, етнограф, кустос и шта још не – само су неке од речи које одређују Јелицу Беловић Бернаџиковску. Цео свој живот провела је радећи и градећи илузију једног бољег, једног праведнијег и једног богатијег, у сваком смислу, друштва. Сва своја знања, своја размишљања и визије, јавности је презентовала на различите начине. Кроз писану реч, кроз изложбену делатност, кроз просветарски позив, кроз предавања, кроз хуманитарни активизам, кроз бројна теоретисања, кроз борбу за права жене…

Поред познавања више језика красила ју је и жеља за ширењем својих видика, свога образовања и својих знања. На њу су једнако били поносни и Хрвати, и Муслимани, и Срби. Исто тако су се одрицали њеног имена и једни и други и трећи када им није одговарало оно што је писала или говорила.

Као и дела многих других знаменитих научника и писаца, и Јеличино дело добило је на важности тек када је стекла светску славу и када су странци указали на њен рад. Нажалост, и данас њен рад чешће је предмет пажње страних истраживача док се код нас, готово читав век, траже „меродавни кругови“ који ће га оценити и проценити. На срећу, и то се мења. Долазе генерације које умеју ценити достигнућа Јелице Беловић.

Животни пут Јелице Беловић

Рођена је у Осијеку 25.02.1870. године у породици просветара. Отац Јосим Беловић био је професор у гимназији, најпре у Љубљани, а касније у Осијеку. Породица Беловић потиче из Црне Горе одакле су у 17. веку пребегли у Херцеговину (село Беловићи код Стоца). Јелица наводи да су Беловићи у 18. веку пребегли из Србије у Мађарску и тамо добили мађарско племство. Јосим (Јоза) у Осијеку упознаје Јеличину мајку Немицу Марију (Кату) рођ. Фрагнар чији отац је био учитељ. Породица у којој је Јелица одрасла припадала је образованом, римокатоличком кругу.

За Пољака Јанка Бернадзиковског (1866-1913), витеза реда Фрање Јосифа I, удала се 1896. године. Венчали су се у Мостару где су обоје службовали; Јелица у школи, а Јанко, као виши судија, у Окружном суду. У том браку 1911. године стекла је јединог сина Владислава Габријела (Гавра, Аба) кога касније у наводима потписује са именом Влада или Владимир Бернаджиковски. Владимир је био музички надарен; свирао је клавир, виолину и чело.  

Јелица Беловић са сином у народној ношњи, МГНС
Јелица Беловић са сином у народној ношњи, МГНС

За живота је често мењала место боравка – углавном вођена најпре школовањем, потом пословним ангажовањем, а касније сопственим изборима. У родном Осијеку живи до своје 11-е године, када је жеља за знањем одводи у Ђаково, а потом и у Загреб. Из Хрватске 1894. године одлази у Босну и Херцеговину. Сарајево, Мостар, Бања Лука, кључ су дестинација у којима је Јелица Беловић провела највећи део свога радног века. Последње две деценије живота провела је у Србији, односно Војводини.

Рођена је као Хрватица, а по сопственој жељи, примила је православље. Не зна се тачно од када потиче Јеличина жеља да промени веру, али се зна да је своју дугогодишњу намеру остварила, након смрти супруга, у Сарајеву 1913. године, и да је њен духовник био митрополит Евгеније Летица.

Преминула је у Новом Саду, 30. јуна 1946. године и сахрањена на Успенском гробљу. Како на гробљу није постојало сачувано гробно обележје, Коло српских сестара Епархије бачке је 2016. године покренуло иницијативу за постављање спомен плоче на гробљу у коме почива, са подацима Јелице Беловић што је и учињено 2021. године.

Спомен плоча Јелици Беловић Бернаџиковској на Успенском гробљу у Новом Саду, постављена 2021. године
Спомен плоча Јелици Беловић Бернаџиковској на Успенском гробљу у Новом Саду, постављена 2021. године

Образовни пут

Окружена просветарима оцем, мајком и дедом, прво образовање Јелица стиче у кругу породице. И не само то, него и жељу за сталним учењем и сталним усавршавањем.  Основну школу завршава у родном граду. Нижу гимназију у Ђакову, у Заводу бискупа Јосипа Јураја Штросмајера, који похађа у периоду 1881-1885. године. Похађање ове школе је добрим делом одредило Јеличин животни пут. Ту је упознала Ј. Штросмајера, а преко њега и дух илиризма и тежње за јужнословенско уједињавање. У Заводу се први пут сусреће и са народним ношњама и везом. То је и место где је започела сакупљање ручно рађених текстилија и стварање своје етнолошке збирке.

Након завршене гимназије у Ђакову, школовање наставља у Загребу где 1889. године завршава самостанску Учитељску школу (Препарандија). Образовање, бар оно званично, наставља у Бечу и Паризу где проводи две године (1889-1891) и где завршава Вишу педагошку школу. На свом самообразовању Јелица је радила до краја живота и тако стекла завидна знања из многих области.

Оно што је красило Јеличино образовање било је познавање страних језика, а знала их је, поред матерњег, још девет. Од родитеља је научила немачки, француски, латински и енглески, самошколовањем је савладала италијански, руски, словачки, и мађарски, а пољски је научила уз супруга Пољака.

Јелица Беловић Бернаџиковска, Рукописно одељење Матице српске CLXXXVIII-3 806
Јелица Беловић Бернаџиковска, Рукописно одељење Матице српске CLXXXVIII-3 806

Радни век

Радни век Јелице Беловић интересантан је са више становишта. Започела га је са 18, а завршила, бар онај званични, са 66 година живота. Међутим, и након пензионисања 1936. активно је држала предавања, писала и објављивала текстове и учествовала у јавном животу Новог Сада и Београда. Од 48 пуних година рада, чак 29 је провела у раду са младима, односно у школама. За разлику од многих који живот проведу на једном, евентуално два места, она је променила десетак градова на територији Аустроугарске монархије и Краљевине СХС, касније Краљевине Југославије. Да се ради о необичној личности говори и податак да је и пензионисање доживела два пута.  

Као учитељица почела је радити најпре у Загребу (1888), још за време школовања. Загребу се враћа и 1891. године, по завршетку студија, где ради као стручна учитељица.

Наредне две године (1892-1894) службује у Руми и Осијеку.

Свој радни век наставља 1894. године у Босну и Херцеговину где ће остати, уз краће изнимке, наредне 32 године. Најпре се запошљава као професор у Трговачкој школи у Сарајеву (од 1908. године Стручна трговачка школа). Годину дана касније (1895), на позив босанских власти, а пре свега Љубоја Длустуша, прелази у Мостар где проводи две године у Државној вишој дjевојачкој школи. У том периоду, у кругу „Зора“ дружи са чувеним песницима Ј. Дучићем, А. Шантићем, А. Шолом, С. Ћоровићем и др. На сопствену молбу 1896. године премештена је из Мостара у Државну вишу дјевојачку школу у Сарајеву где остаје до 1898. године. Наградом за свој дотадашњи рад доживљава премештање у Бања Луку, где је годину дана касније (1899) именована за управницу Више дјевојачке школе. На тој позицији доживеће и своје прво пензионисање 1901. године. Разлози њеног превременог пензионисања су били искључиво политички. Наиме, у Бања Луци су државне власти, нешто раније, укинуле Српску школу, а ученике су преместили у Вишу дjевојачку школу. Због рада са српском децом и познавања српске националне историје, односно улоге Светог Саве у српском школству, новопостављена управница је настојала да и у школу коју похађају српска деца уведе Светосавље као школску славу. За то је тражила дозволу од тамошњих власти. Првобитно позитиван одговор убрзо је негиран, а Јелица за своју идеју била проглашена „политички неподобном“. Одлука власти није ју деморалисала и спутала у исказивању емпатије према српству и српском народу. Због јавног изношења критика власти, често је позивана на саслушавање и морално уподобљавање. Како нису могли да утичу на промену њених ставова, држава ју је пензионисала у 31. години живота уз образложење да је „тешко болесна“ од очних болести.

Казна аустроугарских власти није стигла само Јелицу. Кажњен је и њен супруг премештењем у мали крајишки град Кључ. Она га, као „умировљеник“, прати на том путу. Да у сваком злу има нешто добро доказ је и њихово пресељење. Доласком у Кључ, дружењем са женама различитих националности и упознавањем са богатством народне историје и стваралаштва, Јелица се посвећује истраживању богате прошлости свога новог завичаја и „старој љубави“ – прикупљању и изучавању ручних радова.

За Јеличину опсесију и изузетно познавање народних рукотворина знали су многи. Због тога је позвана од стране Земаљске владе у Загребу да уреди етнографске збирке у два музеја: Земаљском умјетничко-обртном музеју и Трговачко-обртном музеју. На тим пословима радила је 1906. и 1907. године.

Портрет Јелице Беловић Бернаџиковске, Музеј Војводине
Портрет Јелице Беловић Бернаџиковске, Музеј Војводине

Можда и због тог рада у Загребу, враћена је у педагошку службу октобра 1908. године, на место професора у Трговачкој школи у Сарајево где остаје да ради до 1913. године. Због ангажовања у издавању алманаха Српкињањезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас (1913), промене вере и избијања Великог рата, Јелица је морала, по трећи пут, да напусти Сарајево. Ратне године проводи у родном Осијеку. Због својих заслуга реактивирана је 5. новембра 1918. године. Наставља просветни рад у Стручној трговачкој школи у Сарајеву коме се враћа по четврти пут. У исто време уређује часопис Наша снага. У периоду 1925-1927. године ради као наставница у Женској грађанској школи у Сарајеву (раније Државна виша дјевојачка школа).  

По сопственој жељи 1927. године долази у Нови Сад где се, као учитељица немачког језика, запошљава у Женској грађанској школи, која касније постаје Мешовита. У овој школи остаје до свог другог пензионисања, односно до 1936. године. Иако умировљена није престала са радом. Своје пензионерске дане користила је за писање и држање предавања и ангажовање у радио емисијама где је говорила на теме из српског фолклора, историје, обичаја и веровања.

Боравак у Новом Саду

Нови Сад је био последње одредиште Јелице Беловић. Њеном доласку претходило је дугогодишње дописивање са челницима Матице српске. Са собом је довела и сина Владимира. Боравак у Новом Саду био је везан за више адреса. Зна се да је живела у улици Земљане ћуприје 2, у кући која још увек постоји. Један период (1937-1938) станује у Улици Ђурђа Бранковића 6. На том месту изграђена је нова стамбена зграда. На основу једне дописнице из 1940. године може се претпоставити да је неко време живела и у Улици Лазе Телечког 28. Адреса у којој је Јелица дочекала крај свога живота јесте Улица Југословенске армије 6 (некада Јеврејска, Ференц Ракоција или Мала Футошка). Почетком 70-их година 20. века срушена је и ова кућа ради изградње СНП-а.

Рад Јелице Беловић

Међу бројним научницима и истраживачима који су, крајем 19. и почетком 20. века, проучавали народно стваралаштво југословенских простора, било је мало жена. Једна од њих јесте Јелица Беловић Бернаџиковска.

Текстови Јелице Беловић дотакли су се многих области људског живота, а у некима је била зачетник. Професија педагога одредила је само део њених будућих интересовања. Сакупљала је и проучавала народне песме, приче и приповетке. Одушевљавала се народном реториком и умотворинама. Изучавала народну историју и народну музику. Писала је романе, приповетке, песме, афоризме… Због тога су је њени савременици, писци њене биографије, сматрали теоретичарем књижевности за децу и омладину, писцем, песником, баштиником народног изворног блага. Посебне почасти указиване су јој за рад на очувању народне традиције – најчешће везилачке уметности. Она је једна од ретких која је увидела вредност женског рукотворства, која га је сакупљала, обрађивала, изучавала и кроз текстове публиковала.

Међутим, ни друге теме Јелици нису биле непознате. Једна од њених опсесија биле су јавне расправе на различите актуелне друштвене теме. Није се устручавала да свој став изнесе о политичким темама, о тада готово забрањеним темама попут еротике и секса. Заслужна је за превођење бројних народни епских песама на стране језике. И сама је преводила текстова са других језика на српски или хрватски језик, нарочито педагошког садржаја.

Укупан рад Јелице Беловић може се сагледавати са педагошко просветног, књижевног, етнографско музејског становишта и као рад на еманципацији жене.

Педагошко просветни рад Јелице Беловић Бернаџиковске

Рад у просвети Јелица Беловић је користила на више начина. Онај основни јесте да, као учитељица/наставница/професорица, пренесе своја знања новим генерацијама. Свој готово тридесетогодишњи рад у школи није свела на пуко репродуковање стечених знања деци, него је настојала да, увођењем новина у школски систем, иновативним методама, допре до сваког детета и пружи му максимум. Радећи у просвети имала је прилику да, у директном контакту са децом, увиди њихове потребе, жеље, схвати њихова размишљања, и да, на основу тога, тражи корекције постојећег просветног система и метода рада. У ту сврху се и сама перманентно образовала, читала стране часописе, пратила светске трендове, преводила корисне чланке из светске литературе, али и сама писала како би њени ставови били доступни и другим просветним радницима. Своје текстове и преводе објављивала је у тадашњим педагошким часописима попут Школског вјесника, Хрватског учитеља, Школе, Напредка, Школског одјека… Због тога је многи сматрају првом женом – педагошким писцем на нашим просторима.

Дијапазон њеног познавања педагошке проблематике био је широк, а потицао је, добрим делом, из личног искуства. Сматрала је да је за успешан просветни рад изузетно важно изучавање дечје психологије Стога је тој теми посветила неколико књига као и велики број радова. Најчешћи поводи за Јеличино писање били су свакодневни догађаји. Она о детету пише као о младој биљци којој треба прићи нежношћу и топлином како би што пре одрасло и осамосталило се. По узору на европске критичаре и она се критички односи према тадашњој стварности у којој школа не увиђа дечју индивидуалност и сензибилитет, нема разумевања за дечје ћуди и у неком проценту убија дечји дух. Заступала је тезу по којој деца треба да развијају самосталност и жељу за самопотврђивањем. Залагала се за промену положаја деце у породици, школи и животу.

Хрватско педагошко-књижевни збор је имао позитиван став о настојањима Јелице Беловић, те је 1898. године именована за члана Збора. Исти мишљење је имало и Друштво за унапређење узгоја у Загребу које ју је 1905. године укључило у тадашњу реформу школства. Јелица је инсистирала на неговању естетике, увођењу уметности у школе, а нарочито оне традиционалне. Заговорала је изучавања народних везова у школској настави и употребу народних мотива на свим декорацијама, нарочито јавним.  Њеном заслугом у школама се почео уводити народни вез и учење везилачких техника и орнамената.

Борбу за увођење традиционалних вредности у школски систем, али и гимнастике као обавезних предмета наставила је и доласком у Нови Сад (1927). У оквиру новоформиране државе Краљевине Југославије, сачинила је предлог увођења гимнастике у програмску шему школа, као и изучавање народних обичаја (игра, песма, вез, обреди) на простору целе државе. Сматрала је да ће унификација програма, уз свесрдно залагање свих учитеља, допринети неговању југословенства. У том циљу извршила је одабир народних игара, дала њихов опис и тумачење њихове важности у развоју не само детета него и југословенске државе. За Јелицу … светковање поједини успомена на прошлост сваком је народу прирођено а југословенском оно је потреба душе.  

Јелица се није бавила децом само када су у школи. Она своја истраживања проширује на анализу породичних односа, анализу појединих осећања младих попут досаде. Интересовало ју је како деца користе своје слободно време и шта читају. Сматра да и омладинска литература мора бити врхунска уметност, односно да само прави писци и песници треба да пишу за децу и омладину што изражава речима: Слог нека је детињи, али не и детињаст. Због тога је пратила књижевни рад у Европи на пољу дечје литературе и настојала да, на тим основама, успостави сопствени критички систем. Своје виђење тог проблема изнела је у чланку „Наша омладинска литература“ (Школски вјесник, 1897) у коме се залаже за нов приступ књижевном делу. И на овом пољу, пољу дечје литературе, али и критике дечје и омладинске књижевности, многи је сматрају предводником на нашим просторима. Њена књига Меандри важила је за најбољу омладинску књигу тога доба.

Већина њених текстова, просветно дидактичког садржаја, посвећена је стању школства у Босни и Херцеговини с краја 19. и почетка 20. века. Радови су јој испуњени цитатима тадашњих знаменитих педагошких радника и белетристичких писаца што јој текстове чини продуховљеним, разумљивим и лако читљивим.

Рад Јелице Беловић на пољу књижевности

Књижевни рад Јелице Беловић има неколико печата. Сакупљачки који се односи на бележење народних прича, бајки, легенди, пословица, загонетки… Литерарни где се са мање или више успеха отиснула у песничке и прозне воде. Преводилачки захваљујући коме су јужнословенским народима били доступни бројни, пре свега педагошки текстови, али и руске и пољске народне приче, филозофски радови, феминистички чланци.

Како је Јелица постала писац у време када је јако мало жена узимало перо у руке? Све је кренуло сасвим случајно. Према сопственим речима њен рад у школи у којој је започела радни век и у којој се истицала, не само младошћу (била је најмлађа), него и  својим радом, дипломом и новчано наградио је надзорник школе. Биће да је баш та награда, која изазва задиркивање и завист остатка колектива, била повод да се млада учитељица, о својим повређеним осећањима, повери папиру. Тај текст, под псеудонимом, послала је педагошком часопису Хрватски учитељ (1893) који га је објавио. Захваљујући том чланку Јелица је наставила писати. Међутим, још пре тога, своје прве песме објавила је са само 15 година (1885) у Glasniku sv. Juraja.

Лепоту и значај народних умотворина ЈББ је рано схватила. Да би их сачувала за будућа поколења, почела их је записивати и објављивати. Сакупљене приповетке, приче, бајке, легенде, песме, загонетке, пословице и изреке објављивала је у часописима Школски вјесник, Босанска вила, Споменак, Смиље, Бршљан, Школски одјек. Прикупљене народне фразе и умотворине често је и тумачила. Поред сакупљања и штампања, пише и расправе о улози и значају народних песама у језикословној настави (Школски одјек). Бавила се и анализом поједини епских песама и тумачењем њиховог садржаја и симболике. Захваљујући њеном раду сачувана су народна сећања на народне хероје (Марко Краљевић, Омер Велагић, Петар Пеција Поповић, Алија Ђерзелез, последњи босански краљ Стјепан Томашевић), духовна лица (Исус Христ, Свети Илија, Свети Сава, Свети Никола, Свети Балбине). Из њеног писања није видљива граница између српског, хрватског или босанског. Она је својим радом, јавним ангажовањем и личним примером доприносила ширењу и продубљивању братских односа између три народа. Исти дојам оставља и њена прича Братска љубав, а то се може осетити и у стиховима: Да нестане суше у срцима људским, / да не буде злобе, јала, свађе и зала. / Да брат брату о глави не ради, / јер: брат је мио, које вјере био, / када братски ради и братски се влада.

Највећи део сакупљене грађе објавила је за време рада у Босни и Херцеговини, односно за време аустроугарске власти. Поред штампања у периодичним публикацијама, издала је и три самосталне збирке: Пољско цвијеће (Народне приповијетке из Босне и Херцеговине, 1899), Разговор цвијећа (1901) и Хрватске Јелице (1908). Једна од народних приповедака „Узајамност“ коју је забележила у збирци Пољско цвијеће нашла се у избору Милана Црнковића међу сто најлепших дечјих прича.

Јелица се бавила књижевношћу како за одрасле, тако и за децу и младе. За децу је писала драме и приче са практичним саветима, а за одрасле приповетке и романе. Једна од првих књига намењених младим, нарочито девојкама била је њена збирка приповедака Меандри (1900). Важила је за најбољу омладинску књигу у нашој литератури тога доба. У збирци је објављено, садржајем и формом, 100 различитих, али попут меандара испреплетених приповетки у којима се откривају многе народне мудрости. Свака од прича представља психолошку фотографију девојачке ћуди, осећања и мишљења. Сличног садржаја јесте и књига Hrvatske jelice (1908) у којој су приповетке које могу читати и деца и одрасли, али ће их свако схватити на свој начин. У ову област спада и збирка прича и песама Јабука за добру дјецу у слободној Југославији (1918) која је штампана тројезично на српском, хрватском и словеначком језику.

Издала је и три романа. У књизи Из мог албума доноси менталитет младих девојака „празне главе и празна срца“ из имућних слојева. Роман Млада учитељица је са доста аутобиографских елемената, а Бијело робље је посвећен проблему проституције.

Писала је и приказе, односно критике књижевних дела, попут приказа Романа из харемског живота од Ј. Димитријевић, Приповјест савременог живота од Ф. Хорвата Киша, С далматинских жала од Динка Сировице, Наше село од Јосипа Биничког, Ни из чега од Стевана Радића и многе друге. Приказе пише и за стране књиге, нарочито пољску књижевност. Посебно је ценила пољску поетску стварност, а са најбољима међу њима упознала је и јужнословенску јавност. То су песници Болеслав Прус и Марек Ржетковски и романсијер Хенрик Сјенкјевич. Текстове је посветила и Американцу Марку Твену, Аустријанцу Херману Бахру, Русу Владимиру Загорском, Италијану Паолу Монтегазију. Врло често, Јелица је своје писање усмеравала и на критику. Тако се под оштрицом њеног пера нашао и Рудолф Мађер, песник, за кога није имала лепе речи. Због тих критика добила је не само злонамерне антикритике, него је завршила на суду. Поред књижевне, као новинарка, бавила се и музичком и позоришном критиком.

Део њеног књижевног опуса чине биографски текстови и некролози. Биографске чланке је посветила хуманисткињи Савки Суботић, књижевницима Јелени Димитријевић, Велимиру Дежелићу, Лази Костићу, Вуку Караџићу, Људевиту Штуру, али и учитељима Ђури Кларићу и Аркадију Варађанину. Некрологе је писала о учитељима Вјекославу Фрагнеру, Густи Милчић, Јелисавети Павловић, Хенрику Сјенкјевичу, Антонију Слосарском, Димитрију Нешковићу, оперском певачу Фернанду Теркузију (Fernando Tercuzzi), хрватском глумцу Андрији Фијану…

Своје радове често је потписивала и различитим псеудонимима. Чинила је то из два разлога. На први је била „приморана“ јер су јој аустроугарске власти, због њених сталних критика система, забрањивале рад и јавно појављивање. Други јој је дао могућност објављивања већег броја текстова у истим часописима. Решење је пронашла у непознатим именима, али од писања није одустала. Потписивала се, поред различитим варијантама свога имена и презимена у ћириличном и латиничном облику, са псеудонимима: Млада родољупка, Бианка (Bianca), В., Јелица, Јелена, Јелица Б.Б., Ј.Б.Б., J., J.B.-B., Jasna, Jela, Jasna Belović-Bernadžikovska, Јеле, Јасна Беловић, Хеле, Hela, teta, тета Јелица, Љуба Т. Даничић, Млада Ана госпоја, Голубинка, Љ.Д., Ellen Withening… Неке текстове је потписивала и именом свога сина, Влада Бернаджиковски (Југословенски дневник)

Рад Јелице Беловић као преводиоца

Рад ЈББ на пољу превођења може се сагледавати са три становишта. Текстове које је она преводила на стране језике; страни текстови које је преводила на српски/хрватски језик, њени ауторски текстови које је преводила или објављивала на другим језицима.

Народне песме са Косова и народне приповетке биле су прва Јеличина преводилачка искуства и то на француски и немачки језик. На том послу сарађивала је са францускom књижевницом коју је упознала у Сарајеву 1906. године. У Јеличиној заоставштини налази се и податак да је на француски језик превела 20-ак народних песама и прича из збирки Вука Караџића и Вука Врчевића, те да их је послала у Париз, на академију, чувеном слависти Луjу Легеру. Захваљујући Јеличиним препорукама и сарадњи са Ф. Краусом, бројне народне епске песме су преведене и објављене на немачком језику.

Многи текстови преведени са страних језика штампани су у нашим публикацијама захваљујући Јеличином познавању девет језика. Преводила је како стручне текстове тако и народну књижевност. Највише педагошких текстова преводила је са француског, енглеског, пољског, руског, шпанског и чешког, а објавњивала их је у Школском вјеснику, Школском одјеку, Школском листу, Српској домаји, Новом васпитачу. Са француског језика превела је публикацију Интелектуални и морални развитак дјетета од Г. Компејреа која је у два дела штампано 1903, односно 1904. године као самостално издање. Њену пажњу привлачили су и афоризми. Преводила их је са француског, немачког италијанског, грчког, руског, енглеског, латинског и пољског језика и објављивала у Женском свету и Новом васпитачу. Поред педагошких текстова и текстова из области дечје психологије на српски језик је преводила руске, украјинске и пољске народне приче, текстове о борби за женска права, психолошке и астролошке теме.

Многи њени радови су преведени на чешки, пољски, словачки, руски језик. Неке је објавила и у немачким, француским и енглеским часописима. Бројне текстове, па и књиге, које је објавила на немачком језику никада нису објављени на српском или хрватском језику. То је случај и са њеним чувеним делом Die Sitten der Südslawen  (Културна историја Јужних Славена) које је штампано у Дрездену 1927. године.

Рад Јелице Беловић као уреднице

Уредништвом Јелица Беловић се бавила у периоду пре и после избијања Првог светског рата. Пре рата уређивала је алманах Српкиња њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас, а после рата часопис Наша снага. Једно време  је била члан уредништва берлинског листа Frauenwelt.

Публикација Српкиња коју је Јелица уређивала и у којој је објавила поред уводног и већи број биографских и ауторских текстова, представља пресек историје интелектуалног рада више од 50 Српкиња – књижевница, добротворки, интелектуалки, уметница, учитељица. Ово дело је огледало рада Српкиња у прошлости на културно просветном пољу. Илустрована је њиховим фотографијама и детаљима веза из области где Срби живе или су живели (Србија, Црна Гора, Далмација, Војводина, Босна и Херцеговина). Због рада на овој публикацији, која је издата 1913. године, Јелица Беловић је морала, избијањем Великог рата, напустити Сарајево. Склониште је пронашла у родном Осијеку.

Рад Јелице Беловић на пољу етнографије и женског рукотворства

Ако се … по јутру дан познаје, онда није необично што се Јелица Беловић посветила прикупљању и проучавању народне текстилне радиности. Наиме, како је сама написала, од малена је волела носити народно, везено одело, а и бавити се ручним радовима.

У нашој историји мало је било сакупљача народне уметности који су то чинили искључиво да би је сачували за будућа поколења. Јелица јесте једна од њих. Народно благо је прикупљала на свим просторима Балкана где живи или је живео хрватски, муслимански и српски народ.

Иако се школовала за учитељицу и у том позиву имала изузетне успехе, а и писање јој је ишло од руке, ипак је њено опредељење да се бави проучавањем народне уметности, пре свега текстилне, имало највећи одјек. На ову уметности указао јој је Ј. Штросмајер још у Заводу који је похађала у Ђакову. Схватила је да је то тема која је слабо или готово никако истражена, а да представља једну неисцрпну и богату ризницу. За разлику од народних песама, музике и игре за које је постојало интересовање код већег броја истраживача и сабирача, па и саме Јелице, код текстила то није био случај.

Поред женског рукотворства проучавала је и друге етнографске теме попут дечјих игара, народних обичаја и веровања, народне игре. Због тог рада многи је сматрају зачетницом модерне етнологије на простору јужних Словена.

Женско рукотворство

Сакупљање, изучавање и презентовање женског рукотворства били су послови које је Јелица Беловић својевољно прихватила, чему је посветила највећи део свога живота и у чему је оставила најзначајније резултате. Како је сама забележила везови су јој били омиљена тема. Њено ангажовање на том послу дешава се у време када се код нас на ручни рад гледало са ниподаштавањем, време када се народна ношња замењује грађанском, време у коме се све чешће у везу користе страни елементи. Јелица, која је изузетно ценила домаће женско рукотворство, није могла да прихвати промене које су биле евидентне. Није могла да прихвати ни чињеница да многи наши везови завршавају на европским тржиштима и то не као српски или хрватски, него као персијски, орјентални, бугарски, мађарски… Таква ситуација нагнала ју је да се определи да заштита и очување народног умећа буду њена мисија на којој ће истрајно радити цео живот.

За Јелицу Беловић израда тканина процесом ткања, украшавање различитим техникама веза и разнородност шара, нису били само насушна потреба жене за стварањем неког употребног предмета. За њу је то била права примењена уметност. Да би је што боље проучила и разумела, бавила се проучавањем њене историје. Чинила је то кроз проучавање народне књижевности, народних епских песама, народних легенди и обичаја везаних за женско рукотворство. За 40 година ишчитавања књижевних дела створених у народу открила је преко 1500 дела у којима се  помиње домаћа делатност жене. У њима се, врло често, наводи да су виле заштитнице везиља.

Јелицу нису занимали само ручни радови њених савременица. Изучавала је старије сачуване текстилије, као и тканине откривене археолошким ископањима. Учинила је то са тканинама пронађеним код Шида и Винче у чијем идентификовању и одређивању старости је лично учествовала.

Бављење домаћом радиношћу Јелице Беловић било је свеобухватно и заокружено. На терену се бавила сакупањем етнолошких текстилних предмета. Њихово идентификовање, одређивање и истраживање обављала је на лицу места у разговору са ткаљама и везиљама, користећи страну и малобројну домаћу литературу, и консултујући стручна лица. Презентовање стечених знања вршила је кроз штампање бројних текстова што у периодичним публикацијама, што као самосталне монографије или лексиконе. Своја знања, али и сакупљене збирке, јавности је приказивала и кроз различите изложбе и музејске поставке, али и одржавањем бројних предавања. У њој је јужнословенска народна текстилна уметност имала правог тумача и светског промотера са широким уметничким схватањем и стручним знањем.

Сакупљачки рад

Јеличино познавање народне традиције, поред велике љубави, везано је за њен предан рад на терену. Своје слободно време користила је за путовања кроз различите крајеве тадашње Аустроугарске и за упознавање народног живота, али и народног духа. На тим путовањима обишла је многе дворове, богате градске куће, сеоска имања, али и сиромашне кућерке и чобанске колибе. Да би што боље разумела женски домаћи рад настојала је да свој боравак искористи поистовећивајући се са народом. Зато је са радошћу седела крај чобанске ватре и са чобанима водила разговоре. Посматрала жене и девојке уз огњишта како преду, ткају или везу и слушала породичне разговоре уз светлост свеће. Шетала цветним ливадама, шумама и покрај бистрих потока. Уживала у народном колу на сеоској свадби или учествовала у песми на моби. Посећивала је сијела и прела, зборове и саборе – места на којима се народ окупљао и на коме је показивао своје најсвечаније рухо. Гледала момке у витешким борбама попут рвања и бацања камена са рамена. Уживала у диванима са прељама које се од преслице не одвајају ни када чувају стоку. Укључивала се у пољопривредне радове попут жетве пшенице или комушања кукуруза. А све то како би на лицу места записивала народно називље, учила специфичне везилачке бодове, бележила значење појединих шара са циљем да што веродостојније интерпретира женско везилачко умеће.

На путовањима сакупљала је драгоцене примерке пре свега ношње, али и других текстилија. Поред прикупљања за своје личне збирке, чинила је то и за музеје, оне у Загребу, Сплиту, Сарајеву, Београду. Највише узорака сакупила је на простору Босне и Херцеговине и Хрватске.

Позив Јелици Беловић од Покрајинског музеја за народни обрт и умјетност из Сплита, 1912, Рукописно одељење Матице српске
Позив Јелици Беловић од Покрајинског музеја за народни обрт и умјетност из Сплита, 1912, Рукописно одељење Матице српске

Изучавање народног рукотворства

Увиђајући лепоту, оригиналност и специфичност народне уметности исказану кроз ткање и вез, Јелица Беловић се релативно рано опредељује за истраживање ових тема. Изучавањем историјских аспеката долази до сазнања да је словенска култура у прошлости била на високом нивоу. Проучавала је и тумачила многе стихове из народне епске књижевности у којима се помиње женски ручни рад или текстилије како би их боље разумела. Уједно, ти извори указују на дуготрајност веза код Словена на Балкану.

Са етнолошког становишта Јелица је успела да класификује народне везове и везилачке технике, систематизује њихову разнолику терминологију и проучи симболику многих везених орнамената.

Поделу везилачких техника на везове бројем и везове по писму преузела је од Савке Суботић. Јелица их је додатно описала и дефинисала. У класификацијама веза примењује и уважава народне термине забележене од ткаља и везиља. Успела је да идентификује око 80 различитих везилачких бодова. Многи од њих су своја прва одређења добили у Јеличиним текстовима. Захваљујући њеном раду и знању неке „изумрле“ везилачке технике су обновљене. Тако је вез ђинђанка (перленарбајт) који су Херцеговке изводиле на малим разбојима, успела 1910. године да, уз помоћ Миле Ђорђевић, реконструше у Сарајевској радионици за народне везове.

Иако је ценила све везилачке технике, ипак је неке издвајала што због тежине изведбе, што због лепоте израде. Такви су били златовез, везови из околине Копривнице, сељачке чипке „мрижице“ са острва Пага, чипке из Истре, а сматрала је и да, на далеко позната венецијанска чипка, води порекло из Дубровника. Са одушевљењем је писала да славенске везове краси … бујна машта, живот, верва, дражест, милота, складност, сликовитост и одабран добар укус.

Орнаменти и симболика

Проучавајући стилизоване орнаменте са везених текстилија и кроз разговор са рукотворкама, открива тајно писмо везено кроз шаре, значење појединих и њихову скривену симболику. Сматра да су шаре јужнословенских народа аутентичне, оригиналне и да ниједан други народ у Европи нема такве. Њено је мишљење да су везени украси код Словена увек одраз мисли и емоција. Посматра их као део словенског писма, као пиктограме, и као део словенске нематеријалне баштине која сведочи о степену развитка словенског народа у прошлости. У том циљу упоређује словенску орнаментику са египатском, индијском, орјенталном и указује на многе сличности и заједништво, али и на разлике. Предочава употребу средњовековних словенских мотива у тада модерним стиловима западне и средње Европе. Наводи да су Немци, Италијани, Французи, често куповали и односили тканине са Балкана и присвајали их као своје.

На основу прикупљене збирке и бројних цртежа појединих шара, извршила је класификацију орнамената и то према различитим критеријумима. Према времену настанка дели их на митолошке, хришћанске, турске и модерне. Према изгледу и значењу на геометријске, животињске (зооморфне), биљне (вегетабилне), човечије (антропоморфне) и религиозне. Према симболици на једне којима се изражава срећа и друге којима се упућује на клетву, бол, љубомору…

Бројни су текстови у којима Беловић тумачи шаре са народних везова. Она сматра да су везени радови адвокати везиље, јер говоре уместо ње и представљају њене тајне поруке. Тако марамице које су девојке поклањале момцима представљају љубавни дар, а шаре на њима се зову „тајнице“. Тим шарама се изражава наклоност, љубавна чежња и симпатије. Понекад представљају „златна слова“ којима везиља жели, магијским путем, извршити утицај на вољену особу. За многе везене украсе успела је спојити назив и скривено значење. Дукати су везени на крајевима зубуна и душанке (кошуља), а значе срећу, обиље и богатство и дају се вереници/ку. Змија која загриза сопствени реп указује на грех који сам из себе рађа казну и испаштање. Петлићи (петлаш) значе плодност и здравље. Руже су симбол девојачке среће и имају магијску моћ над лепотом, а руже у бокалу представљају младу жену. Јелен је симбол момка, орао краља и јунака, а лабуд краљице или госпође. Уже око гроба симбол је бесмртног загробног живота. Птице су симбол и гласник љубави и плодности… Неки од орнамената које на текстилу углавном израђују девојке и млађе жене представљају и одраз интимног и еротског осећања.

Текстови из области женског рукотворства

Схватајући значај традиционалних вештина украшавања текстила, али и време у којем је живела настојала је, своја сазнања на ову тему, публиковати и тако пренети широј јавности. Чинила је то кроз самостална издања и бројне периодичне часописе.

Од самосталних издања на тему веза објавила је 15 књига. Својим обимом и јединственошћу издаваја се Грађа за технолошки рјечник женског ручног рада (Gragja za tehnološki rječnik ženskog ručnog rada). Од других дела треба поменути О ренесанси наше везиљачке умјетности (1905), О препороду хрватске везиљачке умјетности (1906), Хрватска читма (1906), О развитку текстилне орнаментике у Хрвата и Срба (1906), Српски народни вез и текстилна орнаментика (1907)…

Грађа за технолошки рјечник је штампана у периоду 1898-1906. године и представља лексикон народног ручног рада. Познато је да се називи коришћени при ручном раду, било да се ради о техникама, бодовима, материјалу, прибору или шарама, разликују не само од области до области, него од села до села. Може се рећи и од куће до куће. На предлог Земаљске владе и часописа Школски вјесник покренута је иницијатива за сакупљање народних израза из области кућне радиности, како би се систематизовали називи и како би се олакшао рад учитељицама које су ручни рад предавале у школама. Један од порива био је спречавање коришћења страних речи и израза, и у народу и у школама. Та мисија је поверена Јелици Беловић као особи која је већ имала иза себе плодан књижевни рад, а записивала је и народне речи. У први мах је сакупљено преко 20000 речи. Помоћ су јој пружиле учитељице из Хрватске, Славоније и Босне (Јосипа Глембај, Марија Кулиер, Ана Крагић, Анка Малешић, Љуба Дубравчев). Лексикон који је издат на 444 стране са преко 2000 назива + додатак на 196 страна са око 900 речи штампан је у наставцима, најпре у часопису Школски вјесник (Сарајево, 1898-1906), а потом и Нови васпитач (Сремски Карловци, 1906-1913). Као засебно дело изашао је 1906. године, а под називом Народно техничко називље штампано је у Сремским Карловцима сепаратно издање на 366 страна. У књизи су описани делови народних ношњи и везова тако да представљају слику краја из кога потичу. При описима задржала је оригиналне изразе, понекад и са дикцијом. Поред народних назива, у лексикону су коришћене речи и изрази из још шест језика (немачки, енглески, француски, грчки, латински, италијански), па се за ово дело с правом може рећи да jе полиглотско. Технолошки лексикон је прилог, подршка, похвала и подстицај домаћој индустрији и уметности женске руке. Лексикон је Ф. Хефеле назвао … дјелом недогледне части и користи народне. Дело тог обима и квалитета у то време нису имале ни знатно веће земље попут Немачке. И данас представља најбоље дело ове врсте код нас. Писано је тако да може послужити и етнографима, књижевницима у проучавању народне уметности, али и везиљама у свакодневном послу.

Друго значајно дело које је на најбољи начин описало српско везилаштво издато је у Новом Саду 1907. године под називом Српски народни вез и текстилна орнаментика. Ова оригинална монографија написана на основу историјских докумената награђена је од стране тадашње задужбине Јована Остојића.

Своје текстове посвећене текстилној радиности и индустрији објавила је у часописима Народне новине (1896), Ручни рад (1898), Школски вјесник (1898-1906), Српска везиља (1903-1906), Бановац (1904-1909), Женски свет (1904-1907), Народност (1904), Освит (1904), Сијело (1904), Школа (1904), Зборник за народни живот и обичаје Јужних Словена (1905-1906), Мали добротвор (1905-1907), Напредак (1905), Нови васпитач (1905-1913), Просвјета (1905), Тршћански лојд (1905), Црвена Хрватска (1905), Босанска вила (1906), Народна просвјета (1906-1907), Народни лист (1906), Срђ (1906-1908), Српска ријеч (1906-1907), Учитељски глас (1906), Педагошки летопис (1908) и другим. Поучне чланке у којима је промовисала традиционалну текстилну орнаментику објављивала је и у страним часописима.

Како ткање и вез не би остали само делатност у оквиру дома и породице, предлагала je увођење везилачке уметности у народну привреду. У Загребу је почетком 20. века основано Друштво за унапређење узгоја под председништвом свеучилишног професора Х. Храниловића, са задатком да развија естетску и уметничку страну код детета, обраћајући посебну пажњу на народну уметност и орнаментику. Позивала је на модернизацију домаће радиности и текстилне индустрије уклапањем у модерне светске стилове. Недавно јавио се је и стил сецесије, па енглески стил у текстилној орнаментици… Па како је наша народна орнаментика за чудо веома у складу с тим новим модерним струјама, то би ми на основу народних традиција могли створити дивну ренесансу умјетничке текстилне и декоративне индустрије, која би ипак и са модерним духом била у лијепом складу. Међутим сматрала је да се при том не сме изгубити дух народне уметности, односно да се прилагођавање увек мора извршити стручно и опрезно.Са истим циљем је основала Удругу госпођа за подизање народних везова у Петрињи на чијем челу је била Злата Ковачевић, као и Удругу за очување народних везова у Сарајеву 1909. године.

Како би народне мотиве учинила доступним везиљама, настојала их је публиковати. Чинила је то преко листа Српска везиља који је давао бројне практичне савете како да се израде и украсе најразличитији предмете од текстила. Јеличине књиге, нарочито албуми, били су коришћени у женским школама као модели за ручни рад (вез). То потврђује и писмо књижничара Матице српске из 1913. године.

Позивница за предавање посвећено Јелици Беловић Бернаџиковској, 2016.
Позивница за предавање посвећено Јелици Беловић Бернаџиковској, 2016.

Изложбена делатност

Према речима Јелице Беловић: Изложбе народних везова, представљајући у високој културној утакмици оно што је најбоље и најотменије сабрано, вазда су једна јасна и изразита смотра… Оне показују најлепше до којих се ступњева вештине у датом тренутку дошло.

Јелица је врло рано почела да прати светске изложбе на којима је излаган текстил. Тако је посетила Свенародну изложбу у Прагу 1895. године и Миленијумску изложбу у Будимпешти 1896. Због репутације изузетног познаваоца женског народног рукотворства позивана је на све значајније изложбе у Европи (Беч, Берлин, Дрезден, Лавов, Париз, Минхен, Милано, Ишл, Краков, Брно, Праг), али и на домаћем терену (Загреб, Сарајево, Биоград, Љубљана…). Врло често је била члан жирија за одабир најбољих и најлепших радова. Поред жирирања, организатори изложби су је често ангажовали као предавача што је користила за популарисање јужнословенског народног веза.

Учествовала је у припреми и реализацији изложбе „Српска жена“ која је на позив Средишњег друштва чешких жена, и њихове председнице Зорке Ховоркове, одржана у Прагу 1910. године. Отварању ове изложбе присуствовао је и проф. Нидерле који је похвалио целокупан дотадашњи Јеличин рад.

Разгледница са ликом Јелице Беловић, Рукописно одељење Матице српске 4367 2
Разгледница са ликом Јелице Беловић, Рукописно одељење Матице српске 4367 2

Јеличин рад на формирању музеја

За Јелицу се с правом може рећи да је била једна од првих жена кустоса или популарно речено кустоскиња. Као изузетан познавалац текстилних предмета позивана је да учествује у формирању музеја који су, у својим збиркама, баштинили текстилне артефакте из народне радиности. Колико интересовање су изазивали ови предмети код Јелице, још већа је била њена заинтересованост за њихово очување. А музеји су били савршена места за то. Доказ за то је и њен текст из 1903. године Како би ваљало инсталирати наше народне умјетнине из женске руке у изложбама у коме упућује у начине чувања и излагања предмета од вунених, кудељних, ланених, памучних и свилених влакана.

Међу првима била су то два музеја у Загребу: Музеј за обрт и примењену умјетност (касније: Музеј за умјетност и обрт) и Трговачко-обртнички музеј (касније: Етнографски музеј). На позив Земаљске владе у Загребу 1906. године уређује етнографске збирке Музеја за обрт и умјетност Обртне школе који је тада имао сакупљених преко 6000 предмета. За Каталог хрватске народописне збирке Трговачко-обртниког музеја у Загребу урадила је комплетну идентификацију и систематизацију предмета са детаљним описима.  Изашао је у два дела 1906. године, а штампан је на три језика (хрватски, француски и немачки). По успешно обављеном послу, стигао је нови задатак: уређење Музеја трговачке-обртничке коморе. И за овај Музеј уредила је тројезични Каталог текстилне збирке Земасљког умјетничко – обртног музеја у Загребу (1907). Захваљујући њеним сазнањима, за овај Музеј је откупљена изузетно вредна колекција етнолошких предмета Саламона Вергера. Трећи музеј у Хрватској, у чијем оснивању и формирању је учествовала, био је Етнографски музеј у Сплиту

У то време, сакупљајући предмета на терену, сарађује и са Етнографским музејом у Београду и њеним тадашњим управником Симом Тројановићем, као и са Земаљским музејом у Сарајеву.

Јеличина неиспуњена жеља била је да музеј формира у свом родном граду – Осијеку. За ту идеју била је спремна да свом родном граду поклони две породичне куће за зграду будућег музеја са комплетном личном збирком прикупљених текстилних експоната. Њен једини захтев био је да за свог живота буде неплаћени кустос у истом. Међутим, тадашње власти нису имале разумевања за њену понуду.

Учесници Конференције : Јелица Беловић Бернаџиковска – етнографкиња, педагошкиња, књижевница, 2016. година

Музеј у Новом Саду

Долазак Јелице Беловић у Нови Сад добрим делом везан је за музејски рад. Наиме, њена жеља је била да своју прикупљену колекцију етнолошких предмета, као и богату библиотеку, кад већ није успела родном Осијеку, поклони Матици српској, односно, да се у оквиру Матице формира Етнолошки музеј Матице српске. О томе је вођена дугогодишња преписка (1913-1931).

У једном чланку из 1931. године, у Југословенском Дневнику, наводи се да је Јелица Беловић још 1913. године, била позвана од стране Матице српске да помогне при формирању музејске збирке од, до тада прикупљених предмета, као и од предмета који су њено власништво. Исти часопис наводи и да су два сандука са књигама и Јеличиним предметима које је она послала из Сарајева, нестала на путу (почео Први светски рат). Након завршетка Великог рата преговори су обновљени, те се Јелица обрела у Новом Саду 1927. године. Са собом је донела 15 сандука са оригиналним везовима, цртежима и личном библиотеком. Међутим, по њеном доласку у Нови Сад, Матица српска је доспела у финансијску, али и моралну кризу, тако да договор није испоштован и до формирања музеја није дошло. Јелица је била приморана да преузме своје сандуке од Матице српске. Како наводи Александар Моч (в. д. потпредседник Матице српске), са Беловићком је вођена преписка о формирању Етнографског музеја после 1921. године. Њени услови су били да добије запослење у некој школи у Новом Саду, и да … доживотно уз умерени хонорар буде кустос ове и других збирки, које би Матица прикупила за Војвођански Музеј. Наводи да Беловићкина збирка има преко 2200 предмета од чега преко 650 текстилија, око 1200 научних књига из етнографије и око 360 цртежа и слика народних ношњи. Вредност наведене збирке процењена је на 40.000, а библиотеке на 16.000 тадашњих динара. Матица је првобитно понуду у начелу прихватила, заложила се да г-ђа Беловић добије место у Женског грађанској школи (јесен 1927) и да јој се призна национални рад како би остварила националну мировину. Међутим, потпредседник Моч наводи да је дошло до измене услова под којима Јелица жели уступити своју збирку. Челници Матице нису могли или нису желели прихватити измењене услове, те до договора није дошло. Иначе, сандуци са Јеличиним предметима стигли су у Нови Сад пре ње и били су депоновани у књиговодственим канцеларијама Матице српске. Пар година касније (1936), у Новом Саду, ипак је основан Музеј Матице српске из кога ће касније проистећи Музеј Војводине, Галерија Матице српске, па и Музеј Града Новог Сада.

Друге етнолошке теме

У различитим периодима живота Јелицу Беловић су занимале различите теме. Док се у младости опредељивала за проучавање дечјих игара и играчака, у зрелим годинама то је било текстилно рукотворство, а народним обичајима, обредним радњама, словенској митологији, као и специфичним обичајима других народа посветила се у познијим годинама (након 60-е).

На тему дечје забаве и игре издала је још 1894. године изузетно корисну књигу 110 игара за младеж (4. издање изашло 2005.) која је била корисна и деци и родитељима, али и васпитачима. Игру сматра основним елементом дечјег здравог одрастања. Већи број текстова на исту тему објавила је у педагошким публикацијама (Нови Васпитач, Глас народа, Нови Сад, Хрватски учитељ, Школски вјесник, Школа, Смиље, Мали добротвор, Млади Истран, Југословенски дневник ….). То је био и повод Чешком одбору етнографа да јој 1913. године упуте позив да приреди изложбу народних играчака. Игра и коло биле су јој теме изучавања и са становишта култа, али и историјски.

Доласком у Нови Сад, а нарочито након пензионисања, бави се изучавањем словенске митологије, народних обичаја, веровања и симболиком празновања. Инспирација су јој били словенски богови (Световид, Триглав, Радогост), митска бића и култови; њихова међусобна повезаност и условљеност. У својим текстовима бавила се обичајима попут Лазарица, Русалки, Божића, Ускрса, Нове и старе године, Вратоломија, култова мртвих, Сунца и воде, сакралним обичајима, и бројним другим. Посебно су јој интригирала народна веровања испољена у поштовању натрприродних сила и митских бића (виле, вештице, вукодлаци, вампири). Део своје пажње усмерила је и на верске празнике попут Видовдана, Јовањдана, Ђурђевдана, Ивањдана, Илиндана, Светих врача, Огњене Марије, објашњавајући обредне радње везане за њих. Писала је и о улогама појединих биљака (босиљак, ружа, каранфил, рузмарин, дуња, јабука) и животиња (во, змија, птице) у религиозним ритуалима. Пише и о давно заборављеним играма и песмама, попут прпоруша, чоројица. Неке текстове посветила је и музичком фолклору, нарочито гусларству. Своја истраживања није заснивала само на обичајима словенских народа, него је вршила упоредбе и са сличним обичајима германских и романских народа, па и других цивилизација.

Радове на ове теме обелодањује у часописима Југословенски дневник (1930-1934), Глас народа (1934-1935) и Нови Сад (1935-1941). О истим темама држала је предавања на Радио Београду у периоду 1933-1941. године.

Према мишљењу многих страних критичара, најзначајније и најсвеобухватније њено дело је Die Sitten der Südslawen (прев: Културна историја Јужних Славена), објављено у Дрездену 1927. године које никада није преведена ни на један од јужнословенских језика. У тој књизи своје ставове о народним обичајима изнела је на необичан и поетичан начин. Књига је добила похвале од страних стучњака, али није наишла на одобравање ни код Хрвата, ни код Срба. О њеним недостацима писали су Мирко Кус-Николајев и Јован Ердељановић. Николајев се о књизи изјаснио не баш похвалним речима, док Ердељановић, уз одавање почасти Беловићки за дотадашњи рад, сматра да књига нема научни карактер, те да наслов не одговара садржају.

Визит карта Јелице Беловић
Визит карта Јелице Беловић

Рад Јелице Беловић на еманципацији жене

У борбу за остваривање већих права за жене, не само код нас, него и целој југоисточној Европи, од њеног зачетка, активно се укључила и Јелица Беловић. Образована, интелигентна и изузетно осетљива на родну неравноправност, настојала је да утиче на промену женске улоге у друштву с краја 19. и почетка 20. века. Сматрала је да модерна жене не треба да буде ограничена улогом супруге и мајке, него да треба да је начитана и школована, јер једино на тај начин може постати комплетна индивидуа. Она је својим примером, радом и залагањем помогла образовању, грађанској еманципацији и укључивању у културни, а самим тим и јавни живот, великог броја жена. Нарочито је активна и поштована била у Босни и Херцеговини. Рад на решавању „женског проблема“ потицао је из њене унутрашње потребе да ради, али је и ту активност чинила уз пуно поштовање народне традиције.

Сарађивала је Беловић са многим познатим списатељицама и феминисткињама свога времена, нарочито са јужнословенских простора. Међу њима су Мара Малагурски-Ђорђевић, Алојзија Штеби, Мага Магазиновић, Зора Прица, Зофка Кведер. Са њима је водила и оштре полемике. Своје поштовање према зачетницама феминизма, попут Франке Пашкец, Марије Франковић, Милене Мразовић, Савке Суботић, исказала је у текстовима које је објављивала у часопису Школа. Највећи број радова у којима износи своје ставове и идеје о модерној жени и жени будућности публиковала је у периоду 1895-1903. године. Чинила је то углавном у педагошким часописима: Школски вјесник, Напредак, Зора, Школски лист, Нови васпитач, Карловачки гласник, Школски Одјек... О питањима феминизма ипак је највише текстова, како сама каже, написала и објавила на немачком језику – преко 800 разних фељтона (Bosnische Post, Frankfurter Zeitung…). Део својих писања посветила је не само феминисткињама, него и женама које су се избориле за своја права у, до тада, мушким занимањима, попут адвоката, доктора, научника, политичара, архитеката…

Поред питања еманципације, Јелица се бавила и питањима проституције, секса и еротике. Тема која је и савременом човеку често непријатна, пре свега због осуде околине, Јелици је била изазов или нормална ствар. Због храбрости да се упусти у анализирање ових питања и начина на који је то чинила, бирана је за почасну чланицу Бечког фолклорног друштва. Посебно успешну сарадњу је имала са чувеним немачким професором, приповедачем, сексологом, фолклористом, Фридрихом Саломом Краусом (Friedrich Salom Krauss). Текстове на немачком језику објављивала је у часопису Anthropophyteia, чији дугогодишњи уредник је био Ф. Краус, а део и у словеначком Словану. Штампани су у периоду 1909-1913. година.

Неколико предавања у којима је окценат на жени одржала је 30-их година 20. века. Једно од њих на тему „Светски мир и жена“ одржала је у згради Бановине у Новом Саду. Иако се цео живот борила за већа права и поштовање жена, умела је итекако да изнесе и критички осврт на рад појединих женских удружења или на рад појединих интелектуалки. Такође, своју борбу за женска права није поистовећивала са правом за равноправност полова.

Рад Јелице Беловић на пољу филозофије и политике

Филозофске и духовне теме, попут питања живота, смрти и морала, Јелицу Беловић су интересовале од ране младости. Неке од филозофских расправа којима се бавила дотичу се педагогије, попут питања досаде, дечје хировитости, пријатељства, морала у школи… Сматра да је права слобода личности у самоконтроли. Занима се и за људске пороке, нарочито алкохолизам, злочин и проституцију. Критикује појам идеализма наводећи све његове недостатке. Проучава морал и шта све утиче на њега. Информације црпи из стране литературе и личног искуства, а филозофске текстове, за које сматра да могу бити корисни нашој јавности, преводи са француског, енглеског и пољској језик и објављује највише у Школском вјеснику.

Од филозофа посебно је ценила теоретисања Ж. Ж. Русоа, И. Канта и Ј. Г. Фихтеа, поготово њихове ставове о одгоју деце. Није се устручавала да јавно искаже своје неслагање са појединим филозофским идејама. Отворено је критиковала Ничеову теорију о вишој раси. Код Спенсерове теорије о развоју човека прихватала је идеју о социјалном дарвинизму, али се није слагала са мишљу да у човечјем развоју прошлост, као битан елемент његовог морала, мора бити искључена.

Због отвореног изношења својих ставова на многе теме, па и политичке, често је била осуђивана од стране противника, нарочито „франковаца“ и антиклериста. Критиковала је националистичке идеје, нарочито Чисте странке права (Франковци). Због неприхватања угњетавања Срба у Босни, коришћења ћириличног писма и текстова које је објављивала у српским часописима, често је наилазила на затворена врата код других часописа, као што је Обзор који је уређивала Марија Јурић Загорка.

 Цео живот је била поборник југословенства. То ју је понекад коштало и посла. Њен братски однос према три народа у Босни најбоље се очитује у тексту Родољубље у Босни, али не само са политичког становишта. У том тексту описала је однос народа у Босни према власти, али и неке од њихових карактерних особина. Заступајући „југословенске ставове“ изазвала је, у трећој деценији 20. века, реакцију Радићеваца. Повод је била Јеличина књига Die Sitten der Südslawen  (превод: Културна историја Јужних Славена) која је 1927. године изашла у Лајпцигу, а која је одлично оцењена од стране европских стручних кругова. Своје ставове морала је доказивати пред судом, а казне ју је спасила амнестија Краља Александра.

Јелица се критички односила и према марксистима 30-их година 20. века, сматрајући да ниподаштавање и уништавање народних вредности није напредак.

Њен став када је у питању бављење жене политиком био је да жена треба да буде упућена у политичка дешавања, али да не треба да се директно бави политиком. Сматрала је да је то мушки посао, а да жена треба да остане „царица“ у својој кући. Без обзира на овакав став, Јелица се критички односила према многим политичким дешавањима у местима где је живела.

Бавила се Јелица и хуманитарним радом помажући бројна удружења на различите начине, а нарочито Коло српских сестара. Интересантна је и прича о новчаној помоћи коју је Јелица Беловић упутила Колу српских сестара у Београду. Наиме, Јелица Беловић је 1912. године прихватила позив Frankfurter Zeitung да напише два текста о српској жени и о српским јунацима (време Балканских ратова). Чланке су од Frankfurter Zeitung преузеле и друге новине у Немачкој и Аустрији. Обавештење о томе Јелица добија од берлинског контролног листа Die Feder који јој је понудио да, за провизију од 2%, покупи све хонораре за објављене текстове, уколико она то одобри. Јелица је понуду прихватила, добила релативно високу суму новаца коју је поклонила г-ђи Љубици Луковић, тадашњој председници Кола српских сестара у Београду, за потребе рада болнице коју су основале и одржавале чланице Кола.

Други о Јелици

У више од 200 различитих извора описан је њен живот и рад. Први биографски текст објављен је још 1895. године, када је имала само 25 година. Већ тада је њен рад завређивао пажњу.

За свог радног века сарађивала је са многим оновременим домаћим и светским стручњацима. Једна је од ретких жена у свету, тога времена, са тако опсежном преписком са образованим и стручним људима из целог света.

Само они који су сами учинили нешто вредно и велико умеју да цене и туђу вредност. Стога не чуди што су само речи хвале са рад Јелице Беловић имали њени савременици, најзначајнији научници са српских простора на пољу етнологије, етнографије, географије, антропогеографије, педагогије попут Јована Цвијића, Вида Вулетића Вукасовића, Тихомира Ђорђевића, Савке Суботић, Тихомира Остојића, Јована Ердељановића, Антонија Вучетића, Паје Радосављевића који су и писали о њеном раду. Са Ј. Цвијићем је имала блиске научне везе и учествовала у организацији прикупљања етнографских предмета и објеката. Њен рад је ценила и знаменита Новосађанка Савка Суботић која о њој пише следеће: Госпођи Јелици Беловићки нема равне као етнографској књижевници, у њезину лексикону у речи и слици има и орнамената северних Словена од најстаријих времена до данас, па и орнамената других народа, у колико стоје у свези са словенскима. Све је то описано на шест разних језика. Заиста нешто јединствено у својој врсти! На најбољи начин рад Јеличин окарактерисао је Тихомир Остојић: што је Вук за народну усмену књижевност, Богишић за обичајно право, Станковић за црквену музику, Кухач за народне попевке, Цвијић за српску антропогеографију то је Јелица Беловић за традиционалне ручне радове и орнаментику српског народа.

Професор Универзитета у Њу Јорку, Паја Радосављевић, упоређује рад ЈББ са радом Јелене Анжујске истичући да две Јелене, поред имена, повезује и чињеница да су обе биле једнако слављене и од стране католика и од стране православних. Царица Јелена је била један од првих примера у српској историји која је, културном делатношћу, успела да превазиђе верске јазове. Исто је учинила и Јелица Беловић у првој половини 20. века. Најобимнију њену биографију оставио је Душан Јелкић. Штампана је у два издања (1925, 1929). Многи сматрају да је то Јеличино аутобиографско дело.

Њен рад ценили су Хрвати: Фердо Хефеле, Вјекослав Цвјетишић, Јован Храниловић, Љубоје Длустуш, Стјепан Широла, Лавослав Селингер, Рудолф Малдини, Јосипа Глембај, Фрањо Бартуш, Томо Једрлинић, Људевит Дворниковић, Јосип Краљић, Звонимир Бинички, као и Словенци: др Фран Илешич, Антон Кристан, Павла Хочовар, Нико Жупанич… Дописивала се са филологом и славистом Матијом Мурком. Многи од њих писали су не само биографске чланке него и приказе њених књига.

Од страних стручњака записе о њеном раду оставили су чешки, руски и немачки научници. Чешки научник, познат и у пољским круговима, др Јосип Карашек (Karasek) који њен научни рад сматра да је писан „француском лакоћом“ и „словенским заносом“. Слично мисли и чешка етнографкиња Власта Хавелкова која сматра да из Јеличиних дела одише чист патриотизам и да и Хрвати и Срби треба да буду поносни на њу. Ласкав суд добила је и од професора Универзитета у Казану, руског научника Ј. Александрофа. Он је истакао да су Срби, када је у питању народни епос, важили за народ …Хомер славјенства, а да је Јелица Беловић указала и на његову богату текстилну традицију. Посебно истиче монографију Српски народни вез и текстилна орнаментика (1907) какве нема ни код Руса. Чувени лењинградски етнолог Владимир Зелењин сматра да је њена заслуга на пољу изучавања обичаја и духовног живота јужних Словена равна раду Вука Караџића. И пита се : да ли постоји неко ко не зна за Вука, а колико их је који знају за Јелицу? Учитељица из Александрије, Гизела Бергова, истиче да је Јелица одабрана од Бога за добро свог народа – јер су многи позвани, а само неколико изабрани.

ЈББ је била инспирација и поетама. Своје стихове посветили су јој барун Рудолф Малдини Вилденхаински и Изаије Митровић.

Jelici Belović – Bernadzikovskoj

Neumornoj hrvatskoj spisateljici

Od svih vila s hrvatskog Parnasa

Ti si naša najmarnija vila,

S Tvoje ruke nijednoga časa

Struna lire nije ušutila.

S dravskih vala Ti nam mlada dođe

U tu našu Herceg Bosnu krasnu,

I put utrt prot neznanju pođe

Noseć svim nam prosvjete luč časne.

                     Rudolf barun Maldini

                     Wildenhainski

Pozdrav

gospođi Jelici Belović-Bernadzikowskoj

Blago tebi, dična kćeri,

Kad Ti Bože dade pera,

Da narodu, otačestvu

Neumrla pišeš dela.

            Blago tebi, dična kćeri!

            Svjetlost Te je sv′jtu dala,

            Nad njim zv′jezda Tvoga žića

            Alemom je zasijala.

I ta sv′jetlost sjajnog uma

Veličajne duše Tvoje,

Podičila mnoge ljude

A čitavo pleme – svoje.

             Neumorna ruka Tvoja

             Sama sebi v′jence splela

             A narod je k nebu digo

             Tvoja djela neuvela!

Pa će tamo vječna biti,

Dok god sunce nama grije

I tvoje će lijepo ime

Potomstvima da zasija.

                         Izaije Mitrović

Рад Јелице Беловић, почетком 21. века, постао је поново интересантан бројним истраживачима како у земљи, тако и у иностранству. Биљана Дојчиновић, Гордана Стојаковић, Дубравка Осрећки Јакелић, Салко Шарић, Милош Окука, Јелица Здеро, Сњежана Шушњара, Сарита Вујковић, Марина Габелица, Сања Поткоњак, Соња Дујмовић, Драга-Даша Гајић, Едина Каменица, Светлана Томић, Јелена Милинковић, Татјана Лош, Љиљана Радић, Катарина Новаковић, Павао Дабинић, Драгана Томашевић, само су неки од њих. Од страних истраживача то су Celia Hewkesworth (Велика Британија), Natascha Vittorelli (Италија), Diana Reynolds-Cordileone (САД), Tomasz Lis (Пољска).

Овој вредној списатељици,  етнографу, педагогу и просветном раднику посвећен је и документарни филм „Јелица Беловић – благо народне традиције“, снимљен 2010. године у продукцији РТВ који је приказан и на Смотри етнографског филма. Сценариста филма био је Борислав Хложан, режисер Хелена Глушица, а стручни сарадници Душанка Марковић, кустос Музеја Града Новог Сада, и Мирјана Марковић, председница Удружења ткаља Нови Сад.

Како је рад Јелице Беловић обухватао различите друштвене дисциплине, тако је за анализу резултата њеног рада неопходно спојити стручњаке из различитих области. То је делимично и учињено 2016. године, организовањем Конференције у њену част. Округли сто је одржан 26. новембра на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Скуп под називом Јелица Беловић Бернаџиковска – етнографкиња, педагошкиња, књижевница… организован је као једна од активности истраживачког пројекта „Књиженство, теорија и историја женске књижевности на српском језику до 1915. године“. Учешће су узели истраживачи из Србије, Босне и Херцеговине, Републике Српске, Хрвтаске и САД. На Скупу су говориле Биљана Дојчиновић (Филолошки факултет у Београду), руководилац пројекта Књиженство, Јулијана Вучо, продекан за међународну сарадњу Филолошког факултета Универзитета у Београду. О месту и улози Јелице Беловић Бернаџиковске у пројекту Књиженство, о њеној лиминалности, те о „породичној романси“ и стварању женске етнографије говориле су Соња Дујмовић (Институт за историју, Сарајево) и Дајана Рејнолдс Кордилеоне (Univerzitet Poit Loma Nazarin, San Diego). У њену библиографију упутили су Бојан Дражић (Градска библиотека „Карло Бијелицки“, Сомбор) и Карла Селихар (Педагошки факултет, Сомбор). О њеном поимању „духа народног“ и збирци традиционалних дејчих игара излагале су Јасмина Катински (Институт за књижевност и уметност, Београд) и Весна Марјановић (Висока школа струковних студија, Кикинда). Душанка Марковић (Музеј Града Новог Сада) је увела аудиторијум у пројекцију филма „Јелица Беловић – Благо народне традиције“. Светлана Томић (Факултет за стране језике : Алфа БК универзитет, Београд) је говорила о алманаху Српкиња из 1913. године из перспективе жанра, настанка и судбине те публикације. Истом публикацијом бавила се Јеленка Пандуревић (Филолошки факултет, Бања Лука), али у контексту очувања и заштите нематеријалног културног наслеђа. Жарка Свирчев (Филолошки факултет у Београду) је представила (прото)авангардни културни програм Јелице Беловић Бернаџиковске. О раду Јелице Беловић Бернаџиковске на пољу етнографије говориле су Катарина Новаковић Радисављевић (Музеј Војводине, Нови Сад) и Ирена Филеки (Етнографски музеј у Београду).  

Одавно је познато да велики научници, са својим новим и пажње вредним идејама, наилазе на препреке и упућени су на борбу за остварење својих замисли. Ово правило није заобишло ни Јелицу Беловић. Њена богата биографија и још богатија библиографија требало би да су пропраћене и са бројним наградама и признањима. Међутим, то није случај. Друштвена признања су је заобилазила. Најчешће она стигну нешто касније, али Јелица није имала ни ту судбину. Награде је добијала на пољу књижевности, етнографије и у виду чланства у појединим удружењима.

Од књижевних награда добитник је прве награде у Прагу на конкурсу листа Сијело (1904) за новелу Пашино ашиковање, а признање и похвални декрет за литерарни рад уручило јој је Славонско учитељско друштво за град Осијек 1905. године. У области етнологије, од стране Задужбине Јована Остојића и жене му Терезе, награђена је њена монографија Српски народни вез и текстилна орнаментика (1907). Ако се наградом могу назвати позиви у комисије и одборе за организацију интернационалних изложби какве су биле у Берлину (1909), Прагу (1910), онда их је имала поприлично. Петрињска удруга жена, чији је била оснивач, прогласила ју је својом почасном чланицом, а почасни члан је била и Бечког фолклорног друштва.

Бити нечији идол и инспирација су награде које су немерљиве. А Јелица је својим писањем подстакла и инспирисала многе младе жене да крену њеним путем, нарочито у Босни и Херцеговини. Треба заслужити и бити достојан једне теме докторске дисертације. Животно дело Јелице Беловић инспирисало је Соњу Поткоњак да му посвети свој докторат.

Оставила је тако много народима на Балкану, а за узврат добила јако мало. За сада само једна улица, и то у Новом Саду, носи њено име, а заслужила је да их има и у Бања Луци, Сарајеву, Мостару, Загребу, Осијеку, Сплиту. Признање за Јеличин рад Град Нови Сад је исказао на два начина; давањем њеног имена једној од новосадских улица и поставањем спомен плоче на Успенском гробљу. На Сајлову, од 2020. године, једна улица носи њено име, а иницијативу за именовање поднео је Музеј града Новог Сада. Коло српски сестара Епархије бачке 2016. године је поднело Савету за културу града Новог Сада иницијативу за постављање спомен плоче овој знаменитој жени. Иницијатива је прихваћена и реализована 2021. године. Слична иницијатива, за постављање спомен плоча на кући у Габелиној улици бр. 10, где је Јелица годинама живела, покренута је и у Сарајеву.

Библиографија радова Јелице Беловић

Врло често, уз име Јелице Беловић, њени савременици су наводили Његошеву реченицу: Благо томе ко до вјека живи – имао се рад шта и родити. С обзиром на целокупан рад и број библиографских јединица, и не чуди ово поређење. О ком броју се тачно ради још није утврђено. Сама Јелица наводи да је 01.01.1911. године имала написаних 2578 великих чланака и 617 приказа. Половином четврте деценије 20. века, у једној аутобиографији, наводи да је објавила 57 књига и око 4000 већих студија (Глас народа, 1934). Радом на њеној биографији и библиографији (истраживање није завршено) аутор овог текста је сакупио око 60 самосталних књига и преко 2200 текстова у периодичним домаћим и старним публикацијама. Тај број је фасцинантан и за данашње време, а поготово за време у коме је она живела. Време када није било интернета и компјутера, када се све слало поштом која није била тако брза, када се све куцало на писаћој машини или руком писало. И не само време у коме је живела, него и чињеница да је била жена, супруга и мајка – чини тај број импресивним.

Теме о којима је писала биле су књижевност, педагогија, просвета и школство, дјечја психологија, филозофија, етнологија, женско рукотворство, а објавила је доста текстова и о феминизму, па и о спорту. Поједини текстови су, у идентичном облику, штампани у више периодиних часописа. У бројним је водила жестоке јавне полемике.

Прве радове објавила је са 15 година, а у периоду задње деценије 19. и прве 20. века била је највреднија и најплоднија списатељица и књижевница и у Срба и у Хрвата. Прве подстицаје за писање добила је од својих професора А. Мауровића и Ј. Ланга. Самостална издања штампала је на хрватском, српском, немачком, чешком и пољском језику. То су: 110 igara za mladež (Zagreb 1894, 2. издање 1902, 3. издање 1991, 4. издање 2005); Iskrice iz svjetske književnosti (Zagreb 1896); Moja učiteljica, (Sarajevо 1896); Наша омладинска литература (Сарајево 1897); Gragja za tehnološki rječnik ženskog ručnog rada (Sarajevo 1898-1906); Дјечја психологија данашњега времена (Сарајево 1898); Poljsko cvijeće (Zagreb 1899, 2. издање 1912); Из могa албума – психолошке фотографије (Сарајево 1900); Meandri: za zabavu dobrim kevicama, (Zagreb 1900); Slikanje na drvetu, glini, kamenu i dr, (Zagreb 1901); Razgovor cvijeća: Narodne priče (Zagreb 1901); Co vila vyprávĕla…, Sbirka narod. povidek a pověsti jihoslovanských (Praha 1902); Poljsko cvieće (Praha 1902); Kako bi valjalo instalirati naše narodne umjetnine iz ženske ruke u izložbama (Požega 1903); Kompayre, Gabrijel, Intelektualni i moralni razvitak djeteta, I i II deo, prevela s franscuskog (Zagreb 1903. i 1904); Наша кевица Прилог психологији (Сремски Карловци 1904); О renesansi naše veziljačke umjetnosti (Trst 1905); О препороду хрватске везиљачке умјетности (Задар 1906); Meandri: za zabavu dobrim kevicama (Zagreb 1906); Hrvatska čitma (Požega 1906); О razvitku tekstilne ornamentike u Hrvata i Srba (Zagreb 1906); Vezilačka umjetnost u Hrvata i Srba (Zагреб 1906); Katalog hrvatske narodopisne sbirke Trgovačko-obrtničkog muzeja u Zagrebu, I i II deo (Zagreb 1906, drugo izdanje 1910); Hrvatski narodni vezovi (Osijek 1906, 2. издање 1926); Hrvatska domaća vezilačka umjetnost (Sarajevo 1906); O razvitku naše narodne tekstilne ornamentike (Zagreb 1906); Katalog tekstilne zbirke Zemalj. umjetničko-obrtnog muzeja u Zagrebu (Zagreb 1907); Српски народни вез и текстилна орнаментика (Нови Сад 1907); Božićnice, pripovijesti i priče sa slikama hrvatskoj mladeži (Zagreb 1907); Албум српских везова, (Сарајево 1906); Народно техничко називље – Допуна Gрађи за технолошки ријечник женског ручног рада (Сремски Карловци 1906-1913); Mali album hrvatskih vezova : za osnovne škole (Mali Lošinj 1907-1908); Hrvatske jelice narodne priče : većinom iz Bosne i Hercegovine (Pula 1908); Млада учитељица (Сремски Карловци 1909); Hrvatski narodni vezovi (Osijek 1906); Katalog hrvatske narodopisne sbirke Trgovačko-obrtničkog muzeja u Zagrebu (Zagreb 1910); Mala vezilja (Pula 1911); Српкиња њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас (Сарајево 1913, 2. издање 2013); Bei Hodscha’s Zauberverschreibungen (Leipzig 1913); Kochzauberkünste der Südslawen (Leipzig 1913); Die Frauenschürze bei den Südslaven (Leipzig 1914); Der Webstuhl im Zauberglauben der Südslaven (Leipzig 1914); Јабука за добру дјецу у слободној Југославији (Сарајево 1918); Bijelo roblje – Problem prostitucije (Koprivnica 1923); Musik und Gesang bei den Südslawen (Berlin 1923); Das Guslarenlied (Leipzig 1925);  Die Sitten der Südslawen  (Dresden 1927); Das Liebesleben auf dem Balkanmit ueber Hundert Lichtdrucktafeln und Abbildungen (Dresden 1927); Kalendar podmlatka Crvenog krsta Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca za školsku 1929/1930 (Beograd 1929); Југословенски народни везови (Нови Сад 1933); Autobiografske beleške: da li g. Dušan Jelkić mistifikacija? (Novi Sad 1933. и 1936).

Своје текстове, јавне расправе, приче, белешке, песме, преводе објављивала је на простору јужнословенских народа у преко 90 различитих периодичних публикација и у 15-ак страних часописа. Интересантно је и у којим све градовима су ти часописи излазили: Загреб, Београд, Нови Сад, Сарајево, Љубљана, Пожега, Мали Лошињ, Пула, Карловац, Сремски Карловци, Осијек, Високо, Сомбор, Мостар, Бања Лука, Панчево, Вршац, Петриња, Задар, Земун, Дубровник, Трст, Илок, Шибеник, Суботица. Сами називи часописа говоре о Јеличином карактеру, енергији и о распону њених интересовања. То су: Glasnik sv. Josipa – zabavno-poučni mjesečni list za puk katolički (Zagreb, 1885); Narodne novine (Zagreb, 1892-1896); Hrvatski učitelj – časopis za srednje i pučke škole (Zagreb, 1893-1895); Napredak – časopis za učitelje, uzgojitelje i sve prijatelje mladeži (Zagreb, 1894-1906); Škola – list za učiteljstvo i prijatelje školstva (Osijek, Vukovar, Karlovac, 1894-1904); Školski Vjesnik – stručni list Zemaljske vlade za Bosnu i Hercegovinu (Sarajevo, 1895-1901); Smilje – zabavno poučni list za mladež obojega pola (Zagreb, 1895-1905); Нада – поуци, забави и умјетности (Сарајево, 1895-1898); Bršljan – list mladeži (Zagreb, 1896-1908); Liljan – list za omladinu i puk (Karlovac, 1896-1898); Prosvjeta – list za zabavu, znanost i umjetnost (Zagreb, 1896-1911); Женски свет – лист Добротворних задруга Српкиња Новосаткиња (Нови Сад, 1897-1910); Franjevački glasnik (Visoko-Mostar, 1897-1899); Школски лист (Сомбор, 1899-1902); Школски Одјек (Нови Сад, 1897-1905); Mali dobrotvor (Zagreb, 1897-1909); Pobratim – zabavni i poučni list za odrasliju mladež (Zagreb, 1897-1908); Nada – hrvatski (karlovački) kalendar (Karlovac, 1897-1900); Нови Васпитач – орган за педагошку књижевност (Ср. Карловци, 1897-1913); Ручни рад – лист за мушки и женски рад у српској школи (Београд, 1898); Споменак – лист за забаву и поуку српској деци (Панчево, 1898-1910); Зора – лист за забаву, поуку и књижевност (Мостар, 1899-1900); Na domaćem ognjištu list za porodicu (Zagreb, 1900-1901); Српска домаја – лист за забаву и поуку (Нови Сад, 1902); Narodna obrana (Osijek, 1903-1908); Српска везиља (Вршац, 1903-1906); Banovac – list za pouku, trgovinu, obrtnost i gospodarstvo (Petrinja, 1904-1909); Дело – лист за науку, књижевност и друштвени живот (Београд, 1904-1905); Sijelo – list za zabavu i pouku (Prag-Zagreb, (1904-1905); Dalmatinska smotra (Zadar, 1904-1908); Народност – лист за политику, привреду и просвету (Земун; 1904); Новi васпитач  (Сремски Карловци, 1904-1905); Narod (Požega, 1905); Crvena Hrvatska (Dubrovnik, 1905); Tršćanski Lloyd (Trst, 1905); Zbornik za narodni život i običaje Južnih Slovena (Zagreb, 1905-1906); Hrvatska (Zagreb, 1905); Almanak hrvatskoj mladeži (Osijek,1906); Mladi Istran (Mali Lošinj, 1906-1908); Narodni list – glasilo za interese hrvatskog naroda (Zadar, 1906); Anđeo čuvarlist za hrvatsku katoličku mladež (Ilok, Zagreb, 1906-1909); Preporod – Pedagoška smotra za roditelje, učitelje i sve prijatelje mladeži (Zagreb, 1906-1907); Босанска вила – лист за забаву, поуку и књижевност (Сарајево, 1906-1910); Hrvatski dnevnik za interese bosansko-hercegovačkih Hrvata (Sarajevo, 1906); Narodna prosvjeta – mjesečnik za školarstvo, prosvjetu i umjetnost (Pula, 1906-1908); Срђ-Srgj – лист за књижевност и науку (Дубровник, 1906-1908); Српска ријеч – лист за политику, просвјету и привреду (Сарајево, 1906-1924); Učiteljski glas (Šibenik, 1906); Novo doba (Osijek, 1907); Savremenik – mjesečnik društva hrvatskih književnika (Zagreb, 1908); Osječki tjednik (Osijek, 1908); Ustavnost (Zagreb, 1908); Pedagoški letopis (Ljubljana, 1908); Slovan: mesečnik za književnost, umetnost in prosveto (Ljubljana, 1909); Дневни лист (Загреб, 1910); Koledar pokrajinskog muzeja za narodni obrt i umjetnost u Splitu (Split, 1913-1914); Ženski svijet – mjesečnik za kulturne, socijalne i političke interese žena (Zagreb, 1918); Mladi Istranin (Trst, 1922); Novi čovjek (Sarajevo, 1928-1930); Застава (Нови Сад, 1928); Југословенски дневник (Суботица, Нови Сад, Велики Бечкерек, Крагујевац, 1930-1934); Глас народа (Сомбор, 1934-1935); Нови Сад (Нови Сад, 1935-1941); Ви и Ми (Нови Сад, 1937).

Писала је и за домаће новине које су излазиле на немачком језику попут: Bosnische Post, (Sarajevo), Agramer Zeitung (Zagreb), Belgrader Nachrichten (Београд) и Die Drau (Osijek). Од страних часописа објављивала је на немачком за Frankfurter Zeitung (Frankfurt), Anthropophyteia (Leipzig), Slavonische Presse (Leipzig), Die Zeit (Wien), Ciba Zeitschrift (Basel); на француском за паришке Revue des Deux Mondes и Revue des ѐtudes ethnographiques et sociologiques; на енглеском за Journal od the Gupsy Lore Society (Оксфорд); на руском за Детскиј и школный театр (Москва, Петроград); на чешком за прашке Mladý Čech и Narodni listy, на словачком за Národný hlásnik (Martin).

Са 19 својих књига учествовала је на Изложби удружења универзитетских образованих жена у Београду 1935. године.

Заоставштина

Заоставштина, грађа, лична преписка, рукописи и текстилне збирке Јелице Беловић чувају се на више места. Највећи део у Новом Саду, а делимично у Сарајеву, Загребу, Лос Анђелесу, Бечу…

Музеј Војводине, Рукописно одељење Матице српске и Архив Војводине баштине сачуване збирке, личну преписку и документацију, породичне фотографије и библиотеку. Јелица је тестаментом завештала сву своју имовину Заводу за слепе у Земуну који је своје право на наследство, због изузетног културног значаја Јеличине колекције, пренео на Музеј Матице српске (касније Музеј Војводине). Ради се о предметима који су били тема преговора са Матицом српском око оснивања Етнографског музеја Матице српске. Музејско архивска збирка Јелице Беловић Бернаџиковске која се чува у Музеју Војводине садржи личну преписку, њене дневнике, породичне фотографије, личне предмете, писану грађу… Сачувана је њена текстилна колекција узорака веза сакупљена на простору Босне, Славоније и Далмације. Најбројнији део чини библиотечки материјал.

У Хисторијском архиву у Сарајеву чува се аутобиографски рукопис и фрагментарна документа из периода 1893-1909. Рукопис је Архиву предао њен рођак Лео Сиелски, 15.11.1957. године. Заведени су као Мемоари под именом Ljuba Т. Danichic, што је био један од псеудонима Јелице Беловић Бернаџиковске.

Национална и свеучилишна библиотека у Загребу чува рукопис Чеврница, у Каталогу рукописа.

У збирци Фридриха Крауса у Лос Анђелесу (Friedrich Salomo Krauss University Research Library University of California, Los Angeles, SAD) међу његовим сачуваним текстовима, у одељку „Slavenart“, налазе се и Јеличини манускрипти. Распоређени су у серијама: Народне расправе и народне збирке, О играма, обичајима, веровањима и народном обичајном праву, Прслук у обичајима и народним веровањима, Рукопис о дрвећу у фолклору, Хиљаду легенди и бајки јужних Словена, Женска лепота и жена у друштву, Плес и музика, као и разни други списи. Неки од њих су штампани у годишњаку Anthropophyteia, а неки нису ни објављени.

Уместо закључка

Зашто је Јелица Беловић Бернаџиковска и поред наведеног радног опуса остала скрајнута и поприлично непозната? Разлога је више. Један од њих јесте и немогућност њеног „смештања“, као ауторке, у одређену област, али и у одређени национални корпус. Рођена је као Хрватица, већи део живела као Босанка, a умрла као Српкиња. Цео живот волела и поштовала само бољу страну и једних, и других, и трећих. Припадала је и једнима, и другима, и трећима, а опет је остала само своја. Није имала границе ни када је вера у питању, ни када су то слова, односно писмо (латиница, ћирилица), ни када је у питању језик или дијалект. Прилагођавала се она свакој средини у којој се нашла, али не због жеља да се некоме допадне, него из поштовања према народу о коме пише и коме се обраћа. Њена народна „несврстаност или свестраност“ определила ју је, те се врло често изјашњавала као Словенка (Славенка), па су је и њени савременици описивали као једну топлу словенску душу

Рад Јелице Беловић може се сагледавати и проучавати са различитих страна. Једнако успешна, предана и одговорна била је и када је био у питању њен педагошки рад, сакупљање народних прича, бајки, песама и њихово објављивање, писање сопствених прича и романа, превођење стране литературе, рад на сакупљању етнолошког материјала и писање етнографских текстова, рад на стварању и обради музејских збирки, писање филозофских расправа, критика позоришне и музичке сцене, или изношење личних ставова на поједина друштвена догађања.

Њен књижевни рад може се сагледавати и са становишта ширења братских односа између Срба, Хрвата и Муслимана. Подједнако је била окренута културним тековинама свих народа који су живели на простору Босне и Херцеговине.  Она је својим радом, јавним ангажовањем и личним примером доприносила ширењу и продубљивању братских односа између Срба, Хрвата и Муслимана. Јелица није крила свој патриотизам, своју опчињеност лепотом народних мотива и народног веза. Многи јој то и замерају. Али то не умањује вредност њеног дела, вредност њених истраживања и вредност њене промоцији српског, хрватског и босанског народног стваралаштва. Своја сазнања преточила је у стотине стручних текстова објављених у периодичним стручним часописима и у засебним књигама, највише на хрватском, српском и немачком језику.

Јелица Беловић је ауторка која је својим деловањем обележила културни, књижевни и друштвени живот ових крајева на крају 19. и у првој половини 20. века. Била је жена која је живела испред свога времена. Данас би свака особа са њеном биографијом, а нарочито библиографијом, била сигурно члан Академије и то не само Србије. Заслужила је она да буде и члан француске, пољске, немачке, чешке, руске академије, а о академијама на Балкану да и не помињем. Свакој је требала бити част да је њен члан. Живела је и радила поносно и пркосно. Без обзира на последице пратила је свој инстикт и није одступала од својих идеја и свог мишљења. Једино је књига и перо никада нису издали, нити се она за живота одрекла те две ствари.

Kategorije
Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Galerija ŽMNS

Časopis Žena

Kategorije
Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Eustahija Arsić

Čitaj mi. Trajanje 4 minuta
Eustahija Arsić, crtež prema arhivskoj fotografiji
Eustahija Arsić, crtež prema arhivskoj fotografiji

Rođena u Irigu 14.marta 1776, veći deo života provela je u Aradu gde je i preminula 1843. godine.

Prva srpska književnica koja je štampala svoje knjige i to u izdanju Budimske univerzitetske biblioteke 1814. i 1816. godine. Svoje delo Sovet maternji štampa 1814. u Budimu, sa naznakom sočiteljnica na naslovnoj strani a imenom na kraju knjige, drugu knjigu potpisuje na naslovnoj strani i tako postaje prva prva srpska književnica koja potpisuje svoje autorstvo. Posebno je štampala i Poleznaja razmišljenija.  Bila je i prva žena koja je sarađivala sa Maticom srpskom objavivši tekst u Letopisu Matice srpske, a njena članica postala je 1838. godine, bila je članica i Prve aradske štedionice. Čitala je Rajića, Dositeja, Stojkovića, Tomsona, Voltera, Njutna, Demokrita. Govorila je nemački, rumunski, latinski. Bila je pretplaćena na sva Dositejeva dela, ali i na većinu srpskih časopisa i knjiga. Poznata je po propagiranju prosvetiteljskih ideja, pre svega prava žena na obrazovanje. Popularna u tadašnjim književnim krugovima. Pomagale je srpske književnike, naročito Dositeja Obradovića, što se može videti u posvetama u znak zahvalnosti P. Berića, J. Vujića, prepiskama sa Vukom… i  darivala srpske i rumunske prosvetne i verske institucije. Matici srpskoj ostavila dva legata, njena porodična kuća u Aradu poklonjena je srpskoj preparandiji a danas je Muzej rumunskog školstva.

Smatra se  prvom obrazovanom Srpkinjom, prvom književnicom nove srpske književnosti. Iznenađuje Eustahijina obaveštenost u pitanjima etike, filosofije, geografije, astronomije, anatomije, fiziologije, ekonomije, mitologije, njeno zastupanje ženskih prava i isticanje uloge žene u porodici i društvu. U svojim tekstovima prepliće nauku i umetnost, piše i u prozi i u stihovima, pod uticajem Vuka piše u desetercu ali ne prihvata njegovu reformu.  Bilo je tvrdnji da je ona „do sada prva spisatelnica serbska“ (Grigorije Jakšić, 1815), „prva srpska književnica u domovini“, (to jest u Ugarskoj; Jožef Sinjeji, 1891), da se „prvi put … javlja Srpkinja s perom u ruci kao književnik“ (Andra Gavrilović, 1914), da je njen Sovjet maternjij… „prva srpska knjiga koju je napisala Srpkinja“ (Milica Tomić, 1914), da je Eustahija „prva kulturna Srpkinja novog vremena“ (Jelena Lazarević, 1929), „prva žena književnik u Srba iz Vojvodine“ (Vlastoje D. Aleksijević, 1941), „prva srpska spisateljica“, (Teodora Petrović, 1959), da njena pojava pripada „rađanju nove srpske književnosti“ (Milorad Pavić, 1983), da je „prva spisateljica nove srpske književnosti“ (nadgrobna ploča, Arad, 2003), itd.

Približno mesto Eustahijinog počivka obeležila je Crkvena opština pri crkvi Hrama svetih apostola Petra i Pavla, mramornom pločom na crkvenom zidu, tek 2003. godine. Kolika je važnost Eustahijinog dela za kulturu srpske manjine u Rumuniji govori činjenica o objavljivanju fototipskog izdanja njenih knjiga povodom 170. godišnjice smrti (pisac predgovora i priređivač Stevan Bugarski) od strane Saveza Srba u Rumuniji (Temišvar 2013), uz finansijsku podršu Departmana za međuetničke odnose Vlade Rumunije.

Šafarik ju je prvi uvrstio u Istoriju naše književnosti, a njeno delo Slovo nadgrobnoje uvršteno je u Antologiju starije srpske poezije M. Leskovca.


Više na: http://www.irig.org; http://www.knjizenstvo.rs


Dela

Sovet maternji predragoj obojego pola junosti serbskoj i valahijskoj, Budim (1814),

Poleznaja razmišljenija o četireh godišnih vremeneh, s osobnim pribavlenijem o trudeljubi čeloveka, i otudu proishodešei sveopšej polzu, Budim (1816),

Moralna poučenija, Letopis Matice srpske (1829).

Kategorije
Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Eržika Mičatekova

(18721951)

Zdenka Valent-Belić

Čitaj mi. Tajanje 7 minuta
Erzika-Micatkova-u-narodnoj-nosnji-2
Eržika Mičatekova u narodnoj nosnji

Slovačka književnica, prevodilac, aktivistkinja za prava žena i predsednica Centralnog saveza čehoslovačkih žena u Kraljevini SHS, Eržika Mičatek rođena je u Kisaču 18. novembra 1872. u čuvenoj porodici intelektualaca. Bila je ćerka učitelja Jana Mičateka čije su svih sedmoro dece bile značajne ličnosti u kulturnom i javnom životu vojvođanskih Slovaka. Pomenućemo brata Vladimira Mičateka, prevodioca, publicistu i prvog sekretara Čehoslovačkog saveza u Kraljevini SHS i advokata Ljudevita Mičateka, prvog predsednika čehoslovačkog saveza i jednog od poslanika Velike narodne skupštine.

Osnovnu školu je pohađala kod oca a zatim je dve godine išla u nemačku manastirsku školu u Novom Sadu i godinu dana u privatnu školu u Osjeku.

U književnost je ušla prevodilačkim radom. Sem sa srpskog, prevodila je i sa slovenačkog i ruskog jezika. U periodu 1900‒1932. objavljivala je brojne prevode, među kojima se ističu dela  J. Babića Gaj (1900), J. Laskovera Mučenik (1902), B. Nušića Godina devestopetnaesta (1926) i Onamo! Namo! (1931), kao i Srpske priče Vladimira Mičateka (1940), koje je prevela i objavila osamnaest godina nakon bratovljeve smrti.

Eržika je često pisala pod pseudonimom Ćerka naroda. Među njenim proznim tekstovima značajnije su pripovetke Dedina (Selo), Katuškino previnenie (Katuškina krivica) i Anča samopašnica (Nevaljala Anča).

Za istoriju ženskog pokreta značajna je serija njenih tekstova koje je pod naslovom Pisma iz Jugoslavije pisala za list Živena u periodu 1924–1927. a u kojima je informisala u društvenim događanjima i radu udruženja. Takođe je objavljivala tekstove u časopisima Dennica, Dolnozemsky Slovak, Narodna jednota, Sbornik ČS zvazu v Kralovstve SHS, Slovenské pohľady, Živena i Letopis Živena. Istovremeno sa pisanjem, radila je na propagiranju čitanja i širenju štampe, te pridobijanju pretplatnica slovačkih listova. Uspevala je da u ratno vreme (1916) pridobije veliki broj pretplatnica i čitateljki Živene iz različitih društvenih slojeva i da ih poveže u kružok. Na njenu inicijativu fotografisane su devojke u narodnim nošnjama i fotografije su slate u Živenu. Danas ove fotografija imaju veliki dokumentarni značaj.

Na mesto predsednice Centralnog udruženja čehoslovačkih žena Kraljevine SHS došla je 1924. godine kao druga po redu posle Ljudmile Hurbanove i ostala je na toj funkciji kao vrlo aktivna sve do 1932. godine kada Udruženje potpada pod rad Matice slovačke. Naročito se istakla u osnivanju ogranaka ovog udruženja po slovačkim mestima i uspevala je da pridobije u njegove redove veliki broj žena. Samo u Novom Sadu društvo je imalo 110 članica. Kuća u kojoj je Eržika stanovala u Novom Sadu u Dunavskoj 13 još uvek postoji, ali na njoj ne postoji nikakvo obeležje.

Eržika Mičatekova bila je ugledna članica Narodnog ženskog saveza Kraljevine SHS (Jugoslavije) gde je na kongresu Saveza u Zagrebu 1926. inicirala rezoluciju o zaštiti Slovakinja, među kojima je bilo mnogo mladih devojaka, koje su kao posluga (bedinerke) radile u Beogradu. U rezoluciji se zahtevalo da se za potrebe vaspitno-obrazovnog rada na službi u Beogradu obezbedi nedeljom popodne jedna učionica u nekoj od beogradskih škola. Mičatekova je učestvovala u radu kongresa žena Male Antante u Sarajevu 1924. godine i Narodnog ženskog saveza Kraljevine Jugoslavije na Bledu. Kao jedna od zvanica prisustvovala je na venčanju Kralja Aleksandra I sa rumunskom princezom Marijom i lično im predala poklon – slovačku zlatom i srebrom vezenu košulju – u ime ženskog Udruženja.

Mičatekova je u godinama 1910–1913. bila članica odbora Lipa, privrednog deoničarskog društva osnovanog kao podrška narodnim zanatima. Bila je u tom društvu jedina predstavnica iz naših krajeva. U odboru Lipe nalazile su se brojna značajna imena poput književnice Ljudmile Riznerove Podjavorinske. Kao jedan od glavnih zadataka društvo je sebi postavilo za cilj da pronalazi poznate vezilje koje se bave narodnim vezom, a koje bi za novčanu nadoknadu vezle za Lipu, kako bi se podsticalo negovanje slovačkih narodnih ornamenata i motiva i time doprinelo očuvanju narodne nošnje, narodnih zanata i umetnosti. Sem toga bila je do 1918. godine potpredsednica Društva evangeličkih žena u Kisaču i zajedno sa drugim predstavnicama udruženja učestvovala je na svečanosti otkrivanja spomenika Slovacima streljanim u Kragujevcu.

Kao i Ljudmila Hurbanova i Eržika Mičatekova bila je aktivna u amaterskom pozorištu i isto kao i njena drugarica, nikada se nije udavala. Govorilo se o njoj da je posebna, neskromna i da kako od sebe, tako i od ostalih ima velika očekivanja.

U Centralnom arhivu Slovačke evangeličke crkve sačuvana je korespodencija Eržike Mičatekove i Ljudmile Hurbanove, ukupno 12 pisama. Ova pisma prestavljaju vredan dokument, koji svedoči ne samo o njihovom bliskom prijateljskom odnosu, već pružaju i sliku o društvenom i kulturnom životu u tom periodu.

Za rad na polju podizanja narodne kulture, naročito među ženama u slovačkoj zajednici u Vojvodini, odlikovana je Ordenom Sv. Save V reda, kojim ju je odlikovao kralj Aleksandar Karađorđević. Eržika Mičateova je umrla je 29. decembra 1951. godine u Kisaču, gde je i sahranjena.

Koliko god sa današnjeg aspekta rezultati ženskih udruženja u to vreme delovali skromno, važno je osvestiti da bez njih, ni danas ne bismo mogli da govorimo o novim prostorima borbe i osvajanjima nekih većih prava žena na ovim prostorima.

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Eržika Mičatekova," u ŽeNSki Muzej, 13. marta 2025., https://zenskimuzejns.org.rs/erzika-micatekova/.
Kategorije
Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Čitaonica

Novo u Čitaonici:

Tekst je objavljen u PDF verziji

Kategorije
Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Draga Gavrilović

Čitaj mi. Trajanje 4 minuta
Draga Gavrilović, crtež prema fotografiji
Draga Gavrilović, crtež prema fotografiji

Rođena u Srpskoj Crnji, gde je i živela veći deo svog života. Osnovnu škola završila je u Novom Sadu, a Učiteljsku školu u Somboru. U Somboru se upoznaje sa idejama Ujedinjene omladine spske i Svetozara Markovića,  pre svega idejama o emancipaciji žena.

Od 1880-1911. radi kao učiteljica u Srpskoj Crnji i aktivno se bavi prosvećivanjem seoskih žena. Jedna od dominantnih tema njenog dela jeste upravo iskustvo srpskih učiteljica u siromašnom i neprosvećenom društvu u kojem se suočavaju sa predrasudama ali i egzistencijalnim problemima. U svojoj prozi bavila se temama vezanim za žensku i mušku emancipaciju, temama iz učiteljskog života, društvenog licemerja, problemima ugovorenih brakova, ali i pitanjima korelacije moralnih vrednosti i sreće. 

Svojim delom  „Devojački roman“ postala je prva žena romanopisac u srpskoj književnosti, začetnica ženskog pisma ali i feminizma. Sentimentalono-prosvetiteljski stil omogućavao je da kroz likove svojih junakinja iznosi emancipatorske ideje, da njihove stavove suočava sa društvenim normama i sopstvenim očekivanjima, pokazuje žensku samosvest o sopstvenom položaju i zahtevima da se on promeni.  Isticala je upravo važnost obrazovanih žena za pokretanje društvenih reformi, vrednujući istom merom rad učiteljica i glumica.

 Pored romana pisala je pesme, pripovetke, humorističke i polemičke članke. Često je koristila epistolarne forme, veoma važne za književnost koju su pisale žene.

Objavljivala je u najznačajnijim  časopisima  svog vremena, kao što su  Javor, Orao, Sadašnjost, Neven, Starmali.

Tokom života nije štampala radove u formi knjige, već ih je objavljivala isključivo u periodici.

Dela

U spomen Đ. Jakšiću (1878), Za slobodu (1879), Iz učiteljskog života (1884), Misli u pozorištu (1884), Nedelja pred izbor kmetova na selu (1884), Slika iz života (1884), Diplomatski (1885), Mora se pokrenuti (1886), Jedno za drugo (1886), Razume se, onu lepšu (1886), Babadevojka (1887), Šaljiva igra (1887), Devojački roman (1889), Poslednji članak (1889), San (1889), Blagosloveno ricin ulje (1890), Ona je, srce mu kaže (1890), Nekoliko iskrenih reči (1891), Zašto greh napreduje (1892), Pismo pobratimu (1894), Njen greh (1896), Radi nje (1896), Pre Božića (1898), Petao ga dovukao (1900), rukopis „Seoskog romana“  je izgubljen.


Više na: http://www.knjizenstvo.etf.bg.ac.rs.


PREPORUČENA LITERATURA

  • Ana Živković, Devojački roman Drage Gavrilović: prvi ženski roman u srpskoj književnosti (2011)
  • Jelena Milinković, Devojački roman kao Bildungsroman (2013)
  • Nada Mirkov, Draga Gavrilović (1999)
  • Slavica Garonja Radovanac, Devojački roman 1889 (2010)
  • Svetlana Tomić, Draga Gavrilović (1854-1917), the First Serbian Female Novelist: Old and New Interpretations (2008)

Kategorije
Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Draga Dejanović

Gordana Stojaković

Čitaj mi. Trajanje 34 minuta
Draga Dejanović, crtež prema arhivskoj fotografiji
Draga Dejanović, crtež prema arhivskoj fotografiji

Draga Dejanović (1840-1871) je bila pedagoškinja, književnica i glumica i autorka prve feminističke platforme na srpskom jeziku

Ono što je napisano o delu i životu Drage Dejanović oblikovalo je kanonsku predstavu o njoj kao o feministkinji[1], prvoj koja je na srpskom jeziku ponudila platformu emancipacije[2] žena. Njeno delo najpre treba sagledati u kontekstu društvenih i političkih prilika šezdesetih i sedamdesetih godina 19. veka u Vojvodini, tada južnoj periferiji Habzburške monarhije. Draga Dejanović je jedan od najsjajnijih izdanaka „Miletićeve[3], takozvane romantičarske omladinske[4] epohe“, a Veljko Petrović[5] je tu epohu video kao „poslednji veliki napor Vojvodine da misli i oseća ispred celog naroda” (V. Petrović 1930: 194).

U teškim vremenima često se posezalo za narodnim korenima i vrednostima koje su ga sačuvale kod tolikih iskušenja. Zato ne treba da čudi taj sveprisutni nacionalni zanos koji je obeležio (čak) i ideje o emancipaciji žena koje su u periodu 1868-1873. iznedrili predstavnici naprednjačke kulturne i političke elite[6] u srpskoj vojvođanskoj zajednici, pa i socijalisti[7] Vasa Pelagić i Ljuben Karavelov, te Draga Dejanović i mnogi drugi.

Savremenog istraživača/ istraživačicu iznenadi činjenica da se u tekstovima o ženskom oslobođenju autorka prve feminističke platforme (ali ne samo ona) u kreiranju aktivnih ženskih uloga, koje treba da ospore načela i praksu potčinjenosti žena, delom oslanjala i na ženske uzore iz srpske, srednjevekovne narodne poezije. Mislim da je Silija Hoksvort bila u pravu kada je navedenu situaciju veličanja mitologizovane prošlosti videla kao poštovanje vrednosnog sistema i osećaja dostojanstva, manje kao doslovnu istinu i samim tim kao paradoksalnost (Hoksvort 2017: 103). Važno je zapažanje Hoksvort da su feminističke ideje Dejanović prožete socijalističkim idejama Svetozara Markovića koji je u okviru teorije narodnog blagostanja zagovarao prelazak iz sistema porodičnih zadruga na socijalističkim načelima zasnovan društveno-ekonomski sistem, u nameri da zaobiđe zapadni kapitalizam (Isto, 103). To je takođe doprinelo preuzimanju iz idealizovane prošlosti. Zlata Jukić je primetila da je Dejanović „iz rodoljublja postala glumica“ jer je pozorišni izraz bio najadekvatniji[8] alat za prenošenje vrednosnih, i nacionalno-političkih poruka (Jukić 1992: 12).

Povezivanje ideja nacionalnog preporoda i emancipacije žena nije bila ekskluzivna tekovina srpske zajednice u Vojvodini, a Draga Dejanović nije bila usamljeni glas na tom planu, naprotiv. Žene jevrejske zajednice u Nemačkoj povezale su emancipaciju Jevreja i žena, čak su „svi ženski pokreti (sredine 19. veka) delovali i reagovali u svom nacionalnom kontekstu pogotovo u fazama nacionalne demokratizacije i kad se radilo o pravnom položaju i političkoj participaciji, ali i vezi sa kolonijalizmom ili imperijalizmom“ (Bok 2005: 191). Primer povezivanje nacionalnog i ženskog oslobađanja nalazimo u Vojvodini, u Novom Sadu, jer to je okruženje koje je iznedrilo još jednu borkinju za ženska prava čiji je životni i aktivistički put vrlo sličan onom koji je imala Draga Dejanović. Radi se o Jaroslavi Jaroši[9], prvoj slovačkoj pesnikinji u Vojvodini, vatrenoj zagovornici obrazovanja žena, te kulturnog i socijalnog razvoja Slovaka.

Posredstvom nemačkog jezika, kao tada najznačajnijeg jezika komunikacije u Habzburškoj monarhiji, bilo je moguće[10] upoznati se sa delima autorki koje su tretirale pitanje položaja žena. Sredinom 19. veka u Nemačkoj je „cvetao ženski roman“ u kom su junakinje pokušavale da razreše nametnute rodne uloge, ali i one koje su bile u vezi sa emancipacijom manjinskih naroda (Isto, 176-175). U više od dvadeset četiri romana Lujze Oto[11], u književnim radovima spisateljica iz Poljske, Rusije, Ugarske… često su problematizovani odnosi među polovima, jednom rečju novi duh je strujao među evropskim ženama (Isto, 178-179). Draga Dejanović je svojim delom i životom svedočila da je i na jugu Habzburške monarhije plamen pobune žena držan smelo i visoko, problem je što se najveći deo literature koja se bavila njenim delom zadovoljavala time da je zatvori u nacionalne okvire.

Poezija Drage Dejanović je u srpskoj književnosti viđena kao spoj „konvencionalne rodoljubive lirike“ i „osećajne razgolićenosti jedne žene“ i to ne bez „zanatske uglađenosti i veštine“ (Pavlović 1981: 191-192). Ostaje nepoznato koliko je njen strasni i čežnjivi glas bio autentičan izraz među mnogobrojnim evropskim ženskim autorima[12] koje je probudila politička poezija (Bok 2005: 179). Zapažanje Magdalene Koh da su tekstovi Drage Dejanović primeri feminističkih eseja koji su iz ličnog iskustva autorke postali sredstvo, način, platforma i prostor za polemiku sa patrijarhalnim diskursom u vezi sa emancipacijom žena retka je poveznica sa spisima evropskih sestara (Koh 2007: 159).

Feministička platforma Drage Dejanović, ali i narodnjačke elite, polazi od ideje narodnog preporoda posredstvom kulturnog preobražaja koji je započinje obrazovanjem dece oba pola, najpre u porodici, a zatim i u školi. U tom procesu žene nisu mogu biti ona polovina narodnog bića koja ne napreduje, jer bi to ugrozilo plan opšteg, narodnog razvoja. Problem je bio naći meru ženskog oslobođenja, a za tim aršinom nervozno je tragala srpska elita. Potraga[13] je kulminirala sedamdesetih godina 19. veka, a deo je pretočen u tekstove koje je nagradila Matica srpska[14].

Meru i način emancipacije Srpkinja najjasnije je izložio Dimitrije Mita Petrović u knjižici „Devojački svet“ (1871). Pozivajući se na narodnu tradiciju on žene povezuje sa vilama, sa onima koje neguju junake i zato im pristaje „trudni poziv negovati bone i ranjene“ ali najpre moraju biti svestrane domaćice, majke, pedagoškinje, onoliko svestrano obrazovane da mogu da razonode umornog muža i po potrebi da shvate njegove misli (D. M. Petrović 1871: 15). Takođe, on nalazi razloge potčinjenosti žena u „oskudnoj krepljivoj moći i duševnoj prirodi ženskinja“ kojima, pri tom, odriče mogućnost bavljenja državnim poslovima, naukom, lepom veštinom uključujući i lepu književnost gde je kako je tvrdio žena „radila sretno tek u lakšim potčinjenim vrstama“ (Isto, 164). Za D.M. Petrovića društveni odnosi su samo odjek „unutrašnjih društvenih različitosti“ koje roditeljsko vaspitanje[15] ne bi trebalo da propituje (Isto, 165). Čitav ovaj, mizogini[16] plan bio je uokviren stavovima o pozitivnom nasleđu Slovena koji su po D. M. Petroviću bili kontrast onome što u porodičnim odnosima nudi korumpirana zapadna civilizacija.

Prema shvatanju Drage Dejanović žene su u srpskom društvu tada bile u neosporenoj podređenosti spram očeva i muževa, što je za posledicu imalo izostanak aktivnosti koje bi im donele lični napredak kroz obrazovanje i samostalan rad. Ovako smelo suprotstavljanje Drage Dejanović patrijarhalnom ustrojstvu potčinjenosti žena koja se tumačila njihovom manje vrednom prirodom (te su dom i majčinstvo težišta unutar kojih se može razgovarati o emancipaciji), ima dva snažna uporišta. Mnoge Vojvođanke, kao građanke Habzburške monarhije, su imale mogućnosti da se školuju u Temišvaru, Pešti, Beču, Požunu i drugim mestima, učile su putujući po Evropi. Za školovanje Srpkinja na stranim univerzitetima i školama vrlo rano je ustanovljen i poseban fond[17]. Zato ne čudi jasan glas Drage Dejanović (žene su zarobljenice a ne vile), koji se suprotstavio glasovima moćnika srpske zajednice nadajući se da će sve veći broj školovanih žena učiniti da se žene „ne mogu više natrag (vratiti) u onaj skučeni krug duševni, u krug njihovih prababa“ (Dejanović 1870: 58). Borba za emancipaciju žena u Habzburškoj monarhiji je pokrenuta, a taj proces[18] se nije mogao zaustaviti ni u južnim provincijama.

Drugo uporište je zakonski okvir koji je omogućio da se sve veći broj Srpkinja iz Vojvodine bori i sudski dobija očevinu[19] i bračnu[20] tekovinu. Mnoge Srpkinje građanskog staleža iz Vojvodine su prema zakonima Habzburške monarhije[21] bile vlasnice značajne imovine kojom su samostalno[22] raspolagale. One su osnivale ženske omladinske odbore, debatovale, istupale u javnosti čak i na političkim[23] događajima, borile se za lična prava u vezi sa bračnim[24] odnosima. Sva njihova lica, nade i zanose nekim čudnim usudom u literaturi o Omladinskom periodu je preuzela Draga Dejanović.

Dejanović se, zagledana uglavnom u nemačke uzore[25], nadala da će kao i kod „tuđinskih žena“ i kod Srpkinja desiti da one koje mogu da napreduju u svim sferama života ne ostave za sobom „svoje sestre“ koje nisu imale „ni snage ni prilike da sa njima zajedno napreduju“ (Dejanović 1870: 58). Razumevši obrasce emancipacije koji su bujali u neposrednom okruženju, ali i Engleskoj i Americi, Dejanović je predstavila tri moguće platforme: minimalističku (da ženskinje treba još većma skučiti), maksimalističku (za neograničenu slobodu ženskog spola) i onu „umnih stranih ženskinja“ sa kojima se Dejanović[26] ne samo slaže, već smatra glavnim ciljem emancipacije:

 „… da ženskinja uvidi i prizna da je nju bog obdario onim istim vrlinama kojima je obdario i čoveka. Po tome treba žensko da se vaspita za umni i telesni rad isto kao čovek. Ono treba da se pripravi za svaki slučaj života, da može svakoj teškoći snažno se odupreti, ali pri tom neka nijedna ne zaboravi na svoju svetu dužnost, da je dužna narodu svome mlade članove ostaviti, koji će iste te vrline od nje naslediti… (Isto, 58).

Prvi korak na putu emancipacije je uvek pravo na školovanje ženske dece, uključujući univerzitete, te je to i početni korak Dejanović koja dodaje i zahtev za promenu domaćeg vaspitanja koje treba ustrojiti po istom principu po kome su se vaspitavala i školovala muška deca. Vasa Pelagić[27], ugledni narodni učitelj takođe se zalagao za otvaranje takvih škola gde će se dobijati znanja zasnovana na savremenim naučnim dostignućima, ali i za obrazovanje nastavnika nastavnica koje to znanje treba da prenesu deci oba pola. Istovremeno je Srpkinjama zadao vrlo težak zadatak u vezi sa negovanjem znanja, veština i vrlina koji bi mogla da ispuni samo ona osoba koja poznaje osnove medicine, hemije, poljoprivrede, higijene, pedagogije, istorije i celokupnu srpsku tradiciju.

Za razliku od srpske narodnjačke elite, koja se bavila merom poželjne emancipacije žena radi njihovog kontrolisanja, Dejanović je pisala da je vaspitanje devojaka, sa ciljem da se ona uda, to koje od njih pravi „majmunasto nakinđurene lutke“ i da to nakaradno lice nije suština žene. Jasno se suprotstavila tezi D.M. Petrovića o oskudnim mogućnostima žene koji su uzrok njene potčinjenosti tvrdnjom „ da je nju bog obdario onim istim vrlinama kojima je obdario i čoveka“, te da će smislenim, sadržajnim vaspitanjem, obrazovanjem i radom žena pokazati znanje, umeće, veštinu, vrlinu, hrabrost, upornost kao i pod istim uslovima vaspitan i obrazovan muškarac (Isto, 58). Opis nakaznog domaćeg vaspitanja devojaka u srpskoj zajednici, koji je dala Dejanović, je opis geneze društveno konstruisane uloge – predstava sistema mišljenja, znanja i vrednosti kojim se devojka pripremala da se svidi muškarcu, radi udaje kao jedinog vida egzistencije, na način da se kod nje podstiče izveštačenost, besposlica, raskoš i pomodarstvo. Radilo se o neodrživoj situaciji koja je jedino mogla biti razrešena ako, kako je pisala Dejanović, žene „imaju odvažnosti, razuma i trpeljivosti javnoj radnji i nauci odati se“ i „osigurati sebi život“ baveći se zanatima i drugim javnim poslovima (Isto, 84). Problem je bio u tome što su snažne predrasude sprečavale Srpkinje da zarađuju baveći se zanatima i javnim poslovima, te je, osim u ratarskom staležu, bilo prihvatljivije prositi ili trpeti nasilje nego raditi. Ovaj, očito ozbiljni, problem u srpskom narodu žigosao je i Ljuben Karavelov[28] u pripoveci „Nakazao je Bog“ gde otac glavnoj junakinji, koja trpi grozno nasilje maćehe, ne dozvoljava da ode i zaposli se kao kuvarica ili sobarica:

 „.. Ja bih pre voleo da je vidim mrtvu, no što bi dozvolio da bude kuvarica…. Nakazao je bog a ja ne, oprostite.“ (Karavelov 1870: 36).

Sličnim predrasudama bavila se u Nemačkoj i Lujza Oto, dajući argumente koji su se širili i van Nemačke:

„Vrlo je budalasta predrasuda da žena ponižava sebe i muža ako radi za novac. Naprotiv, nedostojno je za ženu ako misli da ima prava da sedi besposlena, dok joj muž radi, i da drži, da je rad za nju poniženje kad isti njenog muža ne ponižava… (Oto 1893: 113).

Dejanović je iznela sličan stav prilagođen uslovima života Srpkinja u Vojvodini:

„Pa jeli to pravedno, da se mi žene do veka po kući rahatno širimo, a siromašni muž, da se sam mora starati, čime će ženu i sitnu dečicu zaraniti i odenuti, a one se sve jednako brinu o lepoti, skupocenom nošivu i lepom izgledu…“ (Dejanović 1869: 112).

Da je rad taj koji osigurava egzistenciju i može biti izvor zadovoljstva žena (kao što jeste muškaraca) bio je jasan stav Dejanović koja je za razliku od Oto[29], pošavši od konteksta u kome su srpske žene u Vojvodini živele, predlagala da se one bave zanatima: krojačkim, obućarskim, sajdžijskim pekarskim, poslastičarskim, tkačkim, bojadžijskim, kuvarskim, staklarskim (Dejanović 1870: 110). Vojvođanke iz bogatijih slojeva su mogle da biraju različite životne planove koje im je zakonski i društveni okvir Habzburške monarhije pružao. Žene ratarskog staleža radile su koliko njihovi muževi u polju uz sav domaćički i materinski posao koji je tradicionalno bio njihovo zaduženje. Zato se Dejanović najpre obraćala Srpkinjama u Vojvodini trgovačkog, zanatskog, činovničkog staleža jer je svedočila čestim slučajevima jada i bede u koje su kćeri i udovice tog staleža zapadale jer su društveni nazori proizvodili ženu o kojoj je neko uvek morao da brine. Svet koji je opisivala Draga Dejanović tada još nije bio pogođen strašnim posledicama industrijskog kapitalizma kao što je to bio slučaj u Engleskoj, te nije ni postojalo iskustvo masovnog, surovog siromaštva industrijskih radnica, radnika.

Danas moramo istaći da ona baštini i deo zasluga za ulazak Srpkinja u pedagošku profesiju, jer se kroz polemiku sa „bratom Politom“ u Skupštini Ujedinjene omladine srpske (1870) izborila[30] da se „somborska preparandija otvori ženskinju“ (Ženski pokret u Vojvodini 1933: 91-92; Bešlin 2005: 768). Pored toga ona je kao učiteljica, ne samo prisustvovala, već i imala važnu ulogu na ”Učiteljskom zboru u St. Bečeju”, 1870 (M.K. 1918: 492). Događaj je bio uvod u „stvaranje moderne srpske škole“ postavljene na temeljima uređenja pravne, materijalne, upravne i nastavne strane, ali i uvođenja „jednakosti muškinja i ženskinja“ u izboru i bavljenju pedagoškom profesijom (Isto, 492-493). Ovo je, u godinama koje će uslediti, uticalo na celokupni društveni život jer su učiteljice sa jedne strane „postale misionari svoje ravnopravnosti i sviju naprednih odluka u školi“, te istih takvih ideja u celom narodnom životu, ali je sa druge strane postavilo temelje nejednakosti[31] u zaradama između muškaraca i žena u pedagoškoj profesiji koje će od 1876. dovesti do feminizacije[32] pedagoške profesije kod Srba u Vojvodini (Isto, 494).

Deo emancipatorske platforme Drage Dejanović: žena mora da stekne svest o sopstvenoj vrednosti i da kroz obrazovanje za različita zanimanja i rad stekne ekonomsku sigurnost, uklapa se delom u potpuri[33] ideja o emancipaciji žena koji su socijalisti okupljeni oko lista Radenik (Radnik) sedamdesetih godina 19. veka konstruisali. Svetozar Marković se slagao sa prikazom položaja Srpkinja koji je dala Draga Dejanović kao i sa idejom da treba pobediti predrasude da su ženske sposobnosti oskudnije od muških, te da se treba boriti da se obrazovanjem žena mora uključiti u društvenu privredu. Nužnost radnog angažovanja žena u proizvodnji, za šta se zalagala Dejanović, Marković[34] je nadogradio postavivši to kao uslov za opšti društveni napredak koji bi inaugurisao ženu kao privrednu silu jednaku muškarcu i istovremeno joj priznao sva prava uključujući i politička (Marković 1870: 89). Teret osvajanja prava i kod Markovića i kod Dejanović ležao je na ženskim leđima.

Pitanje emancipacije žena bilo je u Omladinsko doba zbir različitih, često oprečnih ideja, od mizoginih do onih koje ženu vide kao ekonomski nezavisnu društvenu akterku. Ipak, u srpskoj zajednici u Vojvodini u okviru debate o emancipaciji žena gotovo da nije nanovo promišljena institucija materinstva. Ta je viđena kao sveta, blagoslovena dužnost žena, a kritički tonovi su se ticali pojedinih slučajeva u vezi sa negovanjem i vaspitanjem dece. Draga Dejanović slavi značaj materinstva i dovodi ga u vezi sa snaženjem naroda:

„Draga sestro! Ti si uzdanica naroda svoga, u tvom krilu gajiš sokolove, te im prva razvijaš krila da polete. Neka ti je dakle prva briga, da ti tić poleti, pun najsvetije ljubavi k rodu svom” (Dejanović 1869: 64).

Ona je zatim primerima iz života pretežno ratarskih i građanskih srpskih porodica ilustrovala situacije nemara prema deci, njihovog zapuštanje ili predavanja u ruke stranih dojkinja i opominjala da su majke odgovorne za brigu, negu i dojenje dece kao i za to da ih uče svakom poslu, vrednoći i da “još iz malena uče oskudicu u svačemu poznavati” (Dejanović 1869: 65, 88, 112).

O bračnim odnosima unutar mnogih srpskih građanskih porodica bez upliva patetike i rodoljubivog sentimenta kao i o tome da postoje i osobe koje nisu zrele za brak i roditeljstvo pisala je Draga Gavrilović[35], ali ne i Draga Dejanović. Dejanović nije napadala brak u načelu već onaj koji nije sklopljen iz ljubavi. Tako, bračna veza, po Dejanović, „ako je izašla iz ljubavi, jedino (je) zadovoljstvo ženskog srca” … to joj je sam bog usadio, radi stanja materinskog… Sreća braćnog života stoji u srcu svakoj ženskoj jer joj ta sreća od srca i duše dolazi. Za tu sreću srca ženskoga, nema nikakvih izmena; a kad ta sreća kojoj ženskoj ne dođe, onda nema nesnosnijeg i žalosnijeg stanja na svetu…“ (Dejanović 1870: 84). Ipak, Dejanović je primetila da „ako u tom stanju koja (sestra) zaostane, neka ne misli da joj je time dostojanstvo čovečnosti propalo; može se i samohranim srcem svoje uvaženje i dostojanstvo čoveštva pred svetom održati i sačuvati.“ (Isto, 84).

Dakle, nova emancipovana žena, prema ideji Drage Dejanović, trebala je da nosi dobar deo starih uloga. Međutim, deo rodnih uloga unutar bračnog aranžmana morao je da pretrpi promene samim inaugurisanjem žene kao obrazovanog i ekonomski samostalnog društvenog subjekta. Predstavu emancipovane, nove žene, koju je zagovarala Draga Dejanović nije uspela da smesti u sasvim zaokružen i izvodljiv entitet u koji bi bio mera za većinu žena. Ali, to jeste bio njen plan u koji je stala čitavim svojim životom i svim darovima sopstvenog bića. Julki Hlapec-Đorđević je verovatno uzor bila Draga Dejanović kada je pisala o tome šta bi sve feministkinja trebalo da bude: praktični sociolog, upućeni teoretičar, esteta i kulturni stvaralac, pedagog žena i kritičar kulture (Hlapec-Đorđević prema Stojaković 2001:48).

Podaci o njenom privatnom životu poznati su i često prenošeni. Draga Dejanović je rođena u Staroj Kanjiži u porodici Sofije plemenite Međanski i advokata Živojina Dimitrijevića. Školovala se u Temišvaru i Pešti gde se sa oduševljenjem priključila Ujedinjenoj omladini srpskoj. Protiv volje roditelja 1861. udala se za učitelja Mihajla Dejanovića, ali ga je posle nekoliko nedelja napustila zbog neslaganja sa svekrvom. U Novom Sadu se 1862. priključila ansamblu Srpskog narodnog pozorišta, a sledeće je prihvatila angažman u pozorištu u Beogradu gde je ostala do 1864. Vrativši se Stari Bečej nastavila je zajednički život sa mužem, radeći povremeno kao učiteljica. Prvo dete koje je Draga rodila umire po rođenju, a prilikom drugog porođaja umire i ona, nešto pre svog 31. rođendana.

Napisala pripovetke Uskok Kariman i Svećenik u Morlaku, dramu Deoba Jakšića i raspravu Mati. Feministički eseji Dve tri reči Srpkinjama, Emancipacija Srpkinja i Srpskim majkama objavljeni su u Matici 1869. i 1870. i Mladoj Srbadiji 1871. Bila je saradnica sledećih časopisa i novina: Danice (1862-1865), Javora (1862-1863), Zastave (1869-1870), a radovi su joj posthumno objavljeni u Istoku 1872 i Guslaru 1899.

Draga Dejanović je sopstvenim životom svedočila feminizam. On jeste bio određen nacionalnom platformom srpskog naroda u Ugarskoj u drugoj polovini 19. veka, ali i idejama o emancipaciji žena Svetozara Markovića, te idejama koje su u isto vreme artikulisali ženski glasovi u Habzburškoj monarhiji oslonjeni na mnoge puteve prosvetiteljstva. Zato se analiza feminističkih ideja Drage Dejanović ne može oslanjati samo na meru jedne etničke zajednice, jedne društvene klase, niti se njen doprinos feminističkoj misli, kako je to već primetila Silija Hoksvort, može ceniti na osnovu normi savremenih feminizama (Hoksvort 2017: 104).

Odabrana i citirana literatura

  • Бешлин, Бранко. Европски утицаји на српски либерализам у XIX веку. Сремски Карловци/Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојаковића, 2005.
  • Bok, Gizela. Žena u istoriji Evrope: od srednjeg veka do danas. Beograd: Klio, 2005.
  • Варађанин, Аркадије ур. Календар Женски свет за 1910. Земун: Милан Илкић, 1910.
  • Дејановић, Драга. „Две три речи нашим Српкињама – јавно предавање Драге Дејановића. Матица. Нови Сад, 31.01.1869, 63-65; 10.02.1869, 88-89; 20.02.1869,110-112.
  • Дејановић, Драга. „Еманципација Српкиња – јавно предавање“. Матица. Нови Сад, 30.01.1870, 56-61; 10.02.1870, 81-85; 20.02. 1870, 108-111.
  • Дејановић, Драга. „Српским мајкама – јавно предавање. Млада Србадија, лист за науку, уметност и јавни друштвени живот. Београд: 31.03.1871, 85-87; 10.04.1871, 100-105.
  • „Записник треће скупштине Уједињене омладине српске што је била у Великом Бечкереку 22., 23., 24. и 25. августа 1868. године.“Омладинска заједница за годину 1868 свеска I. Нови Сад: Уједињена омладина српска.
  • „Из одлука на омладинским скупштинама“. Млада Србадија. Београд, 8.01.1872.
  • Женски покрет у Војводини – Приликом прославе педесетогодишњице рада свог издала Добротворна Задруга Српкиња Новосаткиња. Нови Сад: Добротворна Задруга Српкиња Новосаткиња, 1933.
  • Јукић, Злата. „Пркос малограђанским предрасудама: Драга Димитријевић-Дејановић, глумица, песникиња и једна од првих феминисткиња у Срба“. Мисао: лист просветних, научних и културних радника САП Војводине бр. 9. 12. Нови Сад: Мисао, 1992.
  • Kаравелов Љубен. „Наказао је Бог“. Млада Србадија. Нови Сад, 15.04.1870, 28-36.
  • Кириловић, Димитрије. „Српско народно позориште. [1], Од оснивања до доласка Јована Ђорђевића у Београд: 1861-1866.“ Гласник Историјског друштва у Новом Саду књ.3. св. 2. 417-448. Сремски Карловци: Историско друштво, 1930.
  • Кох, Магдалена. „Почеци женског феминистичког есеја у српској књижевности“. Зборник синхронијско и дијахронијско изучавање врста у српској књижевности књ. 1. 157-169. Нови Сад: Филозофски факултет, 2007.
  • Марковић, Светозар. „Је ли жена способна да буде равноправна с човеком“ Млада Србадија. Нови Сад, 15.05. 1870.
  • М.К. „Кратка повесница женског покрета“ Жена,(10. мај 1918): 230-231.
  • М.К. „Кратка повесница женског покрета“ Жена, (22. септембар 1918): 491-494.
  • Ото, Лујза. Домаћи ђеније. Превела Даница. Велика Кикинда: Штампарија Миленковића, 1893.
  • Павловић, Миодраг. „Лирски глас Драге Дејановић“. Есеји о српским песницима. 191-192. Београд: Вук Караџић, 1981.
  • Петровић, Вељко. „Шумадија и Војводина“. Гласник Историјског друштва у Новом Саду књ. III св. 2. 186-197. Сремски Карловци: Српска манастирска штампарија, 1930.
  • Петровић, Мита. Девојачки свет – књига за одрасле девојке. Панчево: Јовановић и Павловић, 1871.
  • Stojaković, Gordana. „Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, Gordana. „Sofija Pasković (1809-1874) “. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 72-73. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, Gordana. „Milica Jovanović (1832-1880)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 88-89. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, Gordana. „Draga Dejanović (1840-1871)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 100-102. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, Gordana. „Jaroslava Jaroši / Františka Jozefína Jarošiová (1851-187) “. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 111-112. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, Gordana. „Vladislava Beba Polit (1886 – posle 1940) “. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 189-191. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, Gordana. „Na Konkursu Matice srpske ‘Kakva valja da je Srpkinja u kući i društvu’ – nagradu dobio muškarac“. Mapiranje mizoginije u Srbiji: Diskursi i prakse (II tom). ur. Marina Blagojević. 117-139. Beograd: AŽIN, 2005.
  • Stojaković, Gordana. „Draga Gavrilović: prilog za istoriju stvaranja novih rodnih uloga u srpskom društvu 19. veka“. Valorizacija razlika – Zbornik sa naučnog skupa o Dragi Gavrilović (1854-1917). ur. Svetlana Tomić. 56-74. Beograd: Altera i Fondacija multinacionalni fond kulture, 2013a.
  • Stojaković, Gordana. On the First Socialist Men and Women in Novi Sad (1868-1873) (rukopis)
  • Tomić Svetlana ur. Valorizacija razlika – Zbornik sa naučnog skupa o Dragi Gavrilović (1854-1917). Beograd: Altera i Fondacija multinacionalni fond kulture, 2013.
  • Tomić, Svetlana. Doprinosi Nepoznate elite – Mogućnosti sasvim drugačije budućnosti. Beograd: Alfa BK Univerzitet, 2016.
  • Хоксворт, Силија. Гласови у сенци: жене и књижевност у Србији и Босни. Превела Александра Ђуричић. Београд: Службени гласник, 2017.

Prilog

Rukopisno odeljenje Matice srpske (ROMS), pozdravna pisma ženskih odbora iz Srbobrana i Temišvara Skupštini Omladine srpske. Pisma su objavljena na osnovu dozvole Predsedništva Matice srpske. Ista se ne mogu preuzimati.

ROMS 28.714- Pozdrav Sestara Srbobranki Omladinskog skupštini (1868);

ROMS 28.673 – Pozdrav Sestara Temišvarskih Omladinskoj skupštini (1868).



[1] Dragu Dejanović sam označila kao feministkinju, mada je vojvođanska sredina tek početkom 20. veka dr Vladislavu Bebu Polt (1886- 1966) 1913. imenovala feministkinjom (prim.aut.).

[2] Koristim izraz emancipacija žena (koji je koristila i Draga Dejanović) da označim koncept koji kao prioritete postavlja: oslobađanja žena kroz obrazovanje, kvalifikovanje za različita zanimanja i ulazak u svet rada gde će žene kroz zarađenu nadnicu steći ekonomsku sigurnost (prim.aut.)

[3] Tokom šezdesetih godina 19. veka u okviru Habzburške monarhije pod vođstvom Svetozara Miletća stvara se politička platforma vojvođanskih Srba koju će u periodu koji obrađuje ovaj rad prevashodno zastupati predstavnici Srpske narodne slobodoumne stranke (narodnjaci) (prim.aut).

[4] Sredinom 19. veka evropski narodi su bili pred izazovima u vezi sa razvojem svih narodnih potencijala, kulturnih, ekonomskih i političkih, a kod Srba ove težnje artikulisala je Ujedinjena omladina srpska (1866-1871). Žene su

primljene u njeno okrilje, ali tako da„ i po mogućnosti i društvenom položaju svome treba da pomažu postiženju zadatka omladine srpske.“ Ilija Vučetić je predložio a Skupština Ujedinjene omladine srpske prihvatila da se položaj žena ne određuje rečju “prirodan” jer “o prirodnom položaju ženskinja vladaju vrlo razna mišljenja.” Vučetić je smatrao “da današnji položaj ženskinja nikako neje onakav kakav bi trebalo da bude; zato se ne može reći da je to prirodan nihov položaj”, već u Ustavu delokrug ženskog rada treba definisati rečju “društveni položaj”. U odbranu ove teze dodao je da “ne može biti poziv Srpkinja samo za to da u prosvetnom kolu delaju, nego još veće polje njihovog delanja otvoreno je u porodičnom i društvenom životu; za to ne treba polje njihovog delanja ograničiti, već neka bude njihov zadatak isti onaj što je u njihovoj muškoj braći u ovom ustavu postavljen”. Videti:” Zapisnik treće skupštine Ujedinjene omladine srpske što je bila u Velikom Bečkereku 22., 23., 24., i 25.avgusta 1868. godine” str. 33-34.

[5] I kako je dalje primetio Veljko Petrović Srbi u Vojvodini su „izazvali pritisak jedne velike, moderne države i njenog kapitala“ i drugih resursa te se odbrana srpskog nacionalnog bića mogla ceniti prema tome „koliko je žrtava stajalo održavanje škola, crkava, Matice srpske, pozorišta…“ (V. Petrović 1930: 195).

[6] Ovde ću navesti stavove Dimitrija Mite Petrovića – glavnog učitelja Srpske učiteljske škole u Somboru, Antonija Hadžića- sekretara Matice srpske i urednika Letopisa Matice srpske jer je oba rada o emancipaciji žena nagradila Matica srpska (prim.aut.).

[7] Ljubena Karavelov, Vasa Pelagić i Svetozar Marković su u periodu 1868-1873. kao izbeglice boravili u Novom Sadu i svojim aktivizmom uticali na političke i društvene tokove unutar srpske zajednice u Vojvodini i šire. Njihove stavove o emancipaciji analizirala sam u posebnom radu: On the First Socialist Men and Women in Novi Sad (1868-1873) (u pripremi za štampu ) (prim.aut.).

[8] “U Subotici `Pokondirena tikva` je propala jer publika voli samo ‘istorijski epos’, nikako pak vesele i šaljive komade” (Kirilović 1930: 428).

[9] Františka Jozefína Jarošiová (1851-1877) ( Stojaković, „Jaroslava Jaroši / Františka Jozefína Jarošiová , 2001).

[10] Sasvim je moguće das u ideje Meri Voulstonkraft bile poznate unutar kulturnog prostora Habzburške monarhije, pa i Vojvodine, budući da je prvi prevod na nemački jezik njenog dela A Vindication of the Rights of Woman (Odbrana prava žena) urađen odmah pošto je knjiga štampana, 1792 (prim. aut.).

[11] Jedno od poznatijih dela Lujze Oto /Loise Otto-Peters (1819-1895) prevela je na srpski jezik Danica Čaklović. Kako nije dat naslov originalnog dela, a prevodilac navela da je prevela i prilagodila tekst, pretpostavljam da se radi o romanu Die Idealisten koji je štampan u Nemačkoj 1867. a u prevodu na srpski jezik 1893. u Velikoj Kikindi kao Domaći đenije. Lujza Oto je jedna od majki osnivačica sifražetskog pokreta u Nemačkoj, urednica političkog časopisa za žene, autorka koja se dobar deo života izdražavala pišući angažovane tekstove, novele, romane…Zalagala se za ista prava za muškarce i žene na ličnom, ali i na planu ekonomije i politike (prim.aut.).

[12] Džordž Henri Luis je 1850. primetio da …“žene pišu najbolje romane, najbolje putopise , najbolje recenzije, najbolje uvodne članke i najbolje kuvare…“ (Bok 2005: 178).

[13] U Letopisu Matice srpske krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina 19. veka nalazimo tekstove koji razmatraju neki od aspekata emancipacije žena (Stojaković 2005: 122-123).

[14] Na konkursu Matice srpske Kakva valja da je Srpkinja u kući i u društvu“, pobednički rad Antonija Hadžića, Srpkinja na domu u narodu i u svetu (1883) doneo je jalovu zbrkanost i očekivano pozivanje na primere ženskih likova iz narodne poezije (Stojaković 2005).

 Drugi nagrađeni rad je knjižica Devojački svet (1871) Mite Petrovića. Knjižica se sastoji iz nekoliko celina od kojih su dve pripovetke „Iz života jedne devojke“ i „Stari košar“ rad „jedne žene“ čije ime Petrović, (kako je u uvodu napisao) nije imao dozvolu autorke da otkrije. U tri kratka eseja „Devojka“, „Žena“ i „Ulomci iz pisma jednoj gospi“ Mita Petrović je izložio ideje o mestu žene u srpskom društvu u kontekstu rasprava o emancipaciji žena. Suštinska poruka ženama je : Nemojte samo da mislite, da mi hoćemo iz žene filosofa, čoveka da napravimo… Mi hoćemo samo ženu koja je s mužem u istini jedno, koja će imati svojstva, da ga i onda za sebe vezuje, kad nestane mamca lepote, koja će moći biti čestita domaćica, a najviše svesna mati… No učene moje gospođice učeni gospodin hoće ovo od žene: Žena mora kuću da vodi… Sve čim se kuća može unaprediti, mora joj poznato biti. Žena je pozvana da bude mati. Ona je prvi učitelj, nastavnik svog deteta od temelja… zato pedagogija je zanimanje za žene … Sa punim pravom od nje zahtevati da sebi onoliko od opšteg izobraženja pribavi (jer)… ko će muža umornog od dnevnog rada lepše da razonodi, nego njegova žena, ali samo ona žena… koja je u stanju njegove misli pratiti i da ih pojmi… (D.M. Petrović 1871: 90, 95-7).

[15] Žensko dete treba vaspitati, nežno postupajući, za kuću a ne za svet, suzbijajući brbljivost, rasejanost, sklonost ka modi, kontrolisati izbor drugarica, ne zabranjivati balove, a rezultat treba da bude devojka koja pomaže materi u kućnim poslovima, koja pokazuje „nežnu pažnju za potrebe oca“, “umiljatu uslužnu i tihu brigu” za negu mlađe braće i sestara naročito u bolesti (D. M. Petrović 1871: 167-168). Ono što devojka čita takođe je deo vaspitnog procesa te Petrović preporučuje: „Rkota, Kupera, i Bulvera; suviše revnosne čitateljke mogu za nevolju Haklendera, pa i Žorž Sand (ali samo iz kasnijeg doba), Viktora Iga i Oktava Feljeta” (Isto, 97).

[16] Ideje o emancipaciji žena koju su pretežno promovisali predstavnici intelektualne elite kao što su bili Dimitrije Mita Petrović, Antonije-Tona Hadžić i drugi predstavnici srpske, narodnjačke, političke i Kulturträger elite slikovito je sažeo Svetozar Marković: „… kod Nemaca ima jedna sorta ’emancipatora’ koji pod emancipacijom razumu to da žena izuči malo bolje prirodne nauke, da ume bolje skuvati jelo za njiove trbuhe, i da ume malo bolje negovati decu t.j. da žena postane veštija kuvarica i dojkinja: pa i kod nas javlja se po katkad takav emancipator da predikuje po novinama“ (Marković 1870: 88).

[17] Novosađanka Anastasija Kolarović (1811-1891) ostavila je znatnu sumu za školovanje devojaka na medicinskim i pedagoškim studijama u Nemačkoj i Švajcarskoj (Stojaković 2001: 14).

[18]Rezultat rasprave unutar kulturnih i političkih elita srpske zajednice u Vojvodini bilo je otvaranje srpskih viših devojačkih škola i dozovola da devojke pohađaju učiteljske škole, što je doprinelo da pedagoška struka postane dostupno zanimanje mnogim devojakama. Srpske više devojačke škole su trebale da budu i čuvališta srpske kulturne tradicije, brana zapadnoj civilizaciji u kojoj je deo srpskih intelektualaca toga doba video mnogo truleži. Dejanović se zalagala da Srpkinje šalju u srpske, a ne u tuđinske škole Rezultat rada ovih važnih institucija pak, nije zdušno ocenjen odličnom ocenom. Danica (Čaklović) je u uvodu prevoda knjige Lujze Oto napisala:

Kod srećnijih naroda žene mogu stupiti u hramove nauke i umetnosti i opšte obrazovanosti, dotle se kod Srba dovoljnim smatra otvaranje viših devojačkih škola. I to je lepo ali šta može jedna mlada Srpkinja u toj školi da nauči, nije ni blizu ono što bi je za utakmicu sa potpuno i savršeno obrazovanom ženskom osposobiti moglo.“

[19] “Već u početku XVIII stoleća naša žena počinje da se poziva na zakon, a da napušta patrijarhalni običaj”. Kao korektura zakona postojali su i slučajevi nagodbe između sestre i brata, kada se sestra odricala očevine u korist brata, ali i “kada se odriče u korist brata ne odriče se alature svog miraza, nego zadržava pravo da njom raspolaže testamentarno…razume se da se svaka sestra nije odricala prava na ravan deo sa bratom u očevini i to dokazivala sudom” (Ženski pokret u Vojvodini 1933: 12-13).

[20] “Zakon i sud tako pouzdano osiguravaju ženi alaturu (donos, miraz) da svaki testatar, pre nego što će raspolagati svojom imovinom (subštancijom) , izdvoji alaturu svoje žene… I žena raspolaže svojom očevinom slobodno i bez obzira na to da li iza nje ostaje muž… I ne samo da su udovice često nastavljale voditi radnju pod imenom muža, i čistiti ga od dugova, nego su vodile i pod svojim imenom… I nije to uvek sitna kakva bakalska radnja, nego Katarina, udova Janković vodi od godine 1841. do 1846. industrijsko poduzeće, štampariju koju je Emanuel Janković još 1790. doneo u Novi Sad, izdaje kalendare, a štampa i druga književna dela” (Ženski pokret u Vojvodini 1933: 20, 25).

[21] Državu u kojoj su se životi žena o kojima pišem dešavali najčešće sam imenovala Habzburškom monarhijom. Od 1804 do 1876. to je bilo Austrijsko carstvo a od 1876 do 1918, Austrougarska. U okviru Austrougarske od 1876. današnja Vojvodina je bila u sastavu Ugarske tačnije: Kraljevine Ugarske/ Zemlje Krune Sv. Stefana (prim.aut.).

[22]Vrednost koji su Srpkinje Austrougarskoj i SAD u novcu i u imovini zaveštale ženskim udruženjima (zadrugama) za humanitarne i prosvetne ciljeve i danas možemo ceniti kao izuzetnu. O tome je podatke ostavio Arkadije Varađanin: „… u Austro-Ugarskoj, Bosni i Hercegovini, kao i Americi ima svega 5441 članica (svake vrste), a imanje im u gotovini i drugim posedima iznosi К 927.514,47… (Varađanin 1910: 97-106). Prema odnosu američkog dolara i austrougarske krune, koji je u istom tekstu zapisao Varađanin /1 USA $ vredeo je 5 К./ vrednost zadružne imovine Srpkinja Austrougarske, Bosne i Herecegovine i Amerike od 927.514,47 К vredela je 1910. godine 185.502,89 USA $. Danas (2019) vrednost imovine ženskih organizacija koje su osnovale i vodile Srpkinje u državama koje su napred navedene u novcu i nekretninama iznosile bi 5.001.583,00 $ (prim. aut.).

[23] Sofija Pasković (1809-1874) predsednica Ženskog omladinskog odbora u Novom Sadu govorila je na dočeku Svetozara Miletića u Novom Sadu pošto je pušten iz zatvora u Vacu 1871. (Stojaković 2001: 72-73).

[24] Milica Jovanović (1832-1880) još jedna sjajna ličnost Omladinskog pokreta, vatreno je radila u okviru Ženskog odbora ali je takođe bila na čelu odbora za štampanje Zmajeve „Pevanije“. U rad Ujedinjene omladine srpske se uključuje kao supruga i majka, a da svoj društveni angažman nije usklađivala sa muževljevim, koji je optužio za brakolomstvo i pretio da će je osakatiti. Milica je 1858. zatražila zaštitu od suda, jer je bračne sporove rešavala odgovarajuća konzistorija, a sud je radi Miličine zaštite odobrio odvojeno stanovanje koje nije donelo smirenje. Naprotiv, muž je i dalje progonio, a kako je pokazivao znake duševne poremećenosti sud je odredio njegovo lečenje te je posredstvom staraoca, koji mu je takođe određen, poslat u Budim. Milica je nastavila društveni angažman koji joj je 1877. doneo i počasno članstvo Ženskog društva iz Beograda. Ovakve situacije su u maloj novosadskoj sredini bile povod da se razgovara o odnosu među supružnicima, a sudeći prema zahtevima za razvod braka (za katolike) u Arhivu Kaločko – bačke biskupije u Kaloči, koje je autorka ovih redova imala prilike da pogleda, ne radi se o izolovanim slučajevima.

[25] U radu On the First Socialist Men and Women in Novi Sad (1868-1873) (u pripremi za štampu ) navela sam još jedan od mogućih uzora – tekst „Oslobođenje (emancipacija) žena (po Kulleriju)“ objavljen u Srpskom omladinskom kalendaru za prostu godinu 1870 (prim.aut).

[26] Dejanović piše „i mi se potpuno slažemo“ što znači da je imala istomišljenice / istomišljenike (Dejanović 1870: 58).

[27] Emancipatorskim elementima unutar platforme opšteg narodnog preporoda koje je Vasa Pelagić izneo 1871. u tematima „Spkinjama celokupnog Srpstva“ i „Radinka i Pomodarka ili Težnje i razgovori uzoritih i štetnih Srpkinja“ detaljnije sam se bavila u radu On the First Socialist Men and Women in Novi Sad (1868-1873) (u pripremi za štampu )

[28] Doprinos Ljubena Karavelova raspravi o emancipaciji žena detaljnije sam obradila u tematu On the First Socialist Men and Women in Novi Sad (1868-1873) (u pripremi za štampu )

[29] Oto je predlagala poslove koje je žena mogla u kući da obavlja: da drži časove stranih jezika, muzike, crtanja i da se bavi prevođenjem (Oto 1893: 113).

[30] „Sestra Draga Dejanovića ograđuje se protiv izreke brata Polita da ženskinje ne traži to da muški rade u ime ženskinja. U podužem govoru, ona nacrta odbranu te tačke i predloži da se sabor zauzme za žensko pitanje, i to na ovaj način da se somborska preparandija otvori ženskinju . Skupština proprati reči govornice sa odobravanjem, a predsednik je pozdravi u ime skupštine. Brat M. Polit povlači reči svoje nazad.“ (Ženski pokret u Vojvodini 1933: 91-92).

[31] Na Učiteljsko zboru održanom 1871. izglasana je jednakost muškaraca i žena u izboru i vršenju pedagoške profesije na osnovu argumenta da će „učiteljice manje koštati“ ( M. K. 1918: 494). „No bilo je, gde su ženskinje imale jednaku spremu i jednak rad sa muškinjama, pa im je nagrada bila manja. Na pr. kod učiteljica. Govorili su – ona je devojka, ne treba joj… Jednom reči njihov rad, pa ma kakav bio, nije imao prave vrednosti. Za nju je bilo ni živeti ni umreti“ (M. K.1918: 233).

[32] Na osnovu teze da narod neće moći izdržavati narodne škole umanjene su učiteljske prinadležnosti, utvrđen minimum plate što je za nekoliko godina proizvelo situaciju da se „učiteljski redovi“ popunjavali tako što se na učiteljske škole „upisivalo ženskinje“ (M.K. 1918: 493-494).

[33] Bilo onih koji žensko pitanje nisu videli kao posebno ili su smatrali da se radi o buržoaskom pitanju. O idejama socijalista u vezi sa emancipacijom žena detaljnije sam pisala u radu On the First Socialist Men and Women in Novi Sad (1868-1873) (u pripremi za štampu )

[34] Svetozaru Markoviću su bile poznate ideje Drage Dejanović Pomenuo je (i ohrabrio) Dragu Dejanović i njenu istomišljenicu (čije je ime nažalost nepoznato) u kontekstu koji pokazuje da su se žene unutar Ujedinjene omladine srpske borile da rasprava o emancipaciji žena – ne zamre (Marković 1870: 88-89).

[35] Draga Gavrilović je kako navodi Svetlana Tomić bila vrlo popularna spisateljica među savremenicima a jedna priča objavljena je i u nemačkom Hazfelder Zeitung-u 1871 (Tomić 2016: 192). O Dragi Gavrilović videti: Tomić Svetlana. „The First Serbian Female Teachers and Writers: Their Role in Emancipation of Srbian Society“. Serbian Studies – Serbian Women and the Public Sphere 1850-1950. Ed. Anna Novakov and Svetlana Tomić. 25 (1). 57-79. Bloomington: Slavica Publisher, Indiana University, 2011; Tomić Svetlana ur. Valorizacija razlika – Zbornik sa naučnog skupa o Dragi Gavrilović (1854-1917). Beograd: Altera i Fondacija multinacionalni fond culture, 2013;

Citiranje: Gordana Stojaković, "Draga Dejanović," u ŽeNSki Muzej, 13. marta 2025., https://zenskimuzejns.org.rs/draga-dejanovic-3/.
Kategorije
Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Ankica Oprešnik

Sasvim obična biografija i neobično delo

Ana Rakić

Čitaj mi. Trajanje 36 minuta
ANKICA OPREŠNIK (1919–2005), slikarka i grafičarka. Nakon završenih osnovnih i magistarskih studija u Beogradu, svoj život i rad je prenela u Novi Sad u kome postaje deo umetničkog miljea grada. Uticaj poznatih profesora (Ivana Tabakovića, Marka Čelebonovića, Mila Milunovića, Mihajla Petrova) je ugradila u stvaranje autentičnog izraza u okvirima intimizma, poetskog realizma i lirskog ekspresionizma. U godinama sveopšte afirmacije jugoslovenske grafike, ona ostaje skoro usamljen primer umetnice koja se posvetila istraživanjima u sferi vizuelnih i poetičkih mogućnosti ove tehnike. Od 1952. do 1974. Oprešnikova je redovno izlagala na smotrama Majske grafike i Grafike u boji, a skoro četiri decenije bila tesno vezana za Grafički kolektiv. Godine 1954. učestvuje u jugoslovenskoj selekciji Venecijanskog bijenala. Dobitnica je nagrade za grafiku na međunarodnoj izložbi u Luganu, kao i drugih brojnih domaćih i inostranih priznanja. Svojim slikarskim i grafičarskim preokupacijama pružila značajan doprinos najnaprednijim umetničkim težnjama druge polovine XX veka.
Ankica Oprešnik (1919-2005)

Ankica Oprešnik rođena je u Vitezu 1919. godine, neposredno posle Prvog svetskog rata. Prvi pravi umetnički uzor bila joj je starija sestra, čiji je dom na „Oprešnikovom brdu“ u Vitezu „i sada stecište pesnika, književnika, glumaca, prijatelja umetnosti“[1]; sestra koju je crtački talenat učinio suverenim arbitrom prvog umetničkog obrazovanja Ankice Oprešnik. „Ona me je upoznala sa slikarstvom Nadežde Petrović, njenom slikarskom slobodom, bojom.“ Neposredno pred Drugi svetski rat upisala se u privatnu slikarsku školu Mladena Josića[2] u Beogradu, koja je svojim programom nudila mogućnost pripeme za studije na Umetničkoj akademiji. U toj školi je napravila prve korake ka izgrađivanju samostalnog umetničkog mišljenja i individualnog stanovišta, a sa nekim od polaznika je nastavila druženje i u nastavku školovanja. Škola joj je omogućila i ulazak u svet umetnosti na posredan način, kroz razmenu praktičnih iskustava, grupne obilaske izložbi i sučeljavanje mišljenja sa kolegama.

Studije na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu započela je još tokom rata (1943), okružena kolegama „naprednog mišljenja“, kao što su Boško Кaranović, Radivoje Lola Đukić, Slavko Vrbica, Olivera Кangrga, Slobodan Grujić, Dragoslav Stojanović-Sip, Radenko Mišević, Stojan Ćelić. U teškim uslovima rada tokom rata i posleratne nemaštine, zajedničko otkrivanje sopstvenih kreativnih potencijala dovelo je do stvaranja jakih veza sa istomišljenicima, kao i međusobnog poštovanja među kolegama.[3] Među njenim učiteljima slikarstva bili su Ivan Tabaković, Marko Čelebonović, Nedeljko Gvozdenović i Milo Milunović od koga je „primila najbolje pouke“, kao i „dragi i nezamenljivi Raško Dimitrijević, profesor svetske književnosti i francuskog jezika“ kao ličnost koja je otvorila mogućnosti uvođenja literarnog prosedea u kasnije umetničko stvaralaštvo Oprešnikove. Pored toga, osnove grafičkog zanata naučila je od Mihaila S. Petrova koji, u sećanjima umetnice u kontekstu njene buduće grafičke prakse, nema ono presudno mesto inicijatora i velikog učitelja kakvo bi se, s obzirom na njegovo sopstveno grafičko iskustvo, moglo očekivati. „Grafika mi je bila obavezan predmet prema kojem nisam imala nikakav afinitet. Ni moj profesor Petrov nije se oduševljavao mojim grafikama. Bila sam prinuđena da pravim kilograme grafičkih skica da bih dobila parče linoleuma za njihovo izvođenje.“[4] Osnovne studije je završila 1947. godine, nakon čega je započela postdiplomske studije u klasi Ivana Tabakovića, u trajanju od dve godine. Mada svesna mogućnosti koje se za mladog umetnika otvaraju u Beogradu, sa suprugom i kolegom Milanom Кercom, rođenim Novosađaninom (kog je upoznala na Akademiji 1945. godine: „Poklonom jednog pakpapira počelo je naše poznanstvo i prijateljstvo zauvek.“), tada stipendistom Vojvodine,[5] seli se u Novi Sad. Njih dvoje, kao tek svršeni slikari, uprkos različitim karakterima i umetničkim sklonostima, u prvim godinama samostalnog umetničkog razvoja podržavaju jedno drugog u nastojanju da se asimiluju u novoj sredini i uključe u, nakon rata, tek probuđeni umetnički život grada. Od tada pa do slikarkine smrti 2005. godine trajaće predan stvaralački rad ispunjen upornim i stalnim traganjima i samopreispitivanjem.

Ubrzo po dolasku u Novi Sad, Ankica Oprešnik se uključuje u aktivan krug umetnika, kome su pripadali Milivoj Nikolajević, Jožef Ač, Milan Кečić, Nikola Graovac, Dušan Milovanović, Boško Petrović, i postaje u javnosti prihvaćena kao stvaralac izraženog individualizma.[6] Već 1950. godine stupa u članstvo Udruženja likovnih umetnika Vojvodine, a 1951. ulazi i u Udruženje likovnih umetnika Srbije. Na prvoj samostalnoj slikarskoj izložbi u prostoru Galerije Matice srpske 1951. godine u Novom Sadu, izlagala je sa Milanom Кercom; umetnički par često će i kasnije zajednički nastupati u javnosti.[7] Sledeća izložba, ovog puta samostalno predstavljanje grafikom, usledila je 1956. godine, u Novom Sadu i Beogradu.

Godine 1951, Oprešnikova započinje pedagoški rad kao profesor u Školi za primenjene umetnosti u Novom Sadu, u kojoj će provesti dvadeset i četiri godine. Stvaralaštvom je integrisana u krug slikara prve posleratne generacije u Vojvodini, koja je posle teških ratnih dešavanja, a zatim nametnute stilske vezanosti tokom perioda socrealizma, u ranim godinama šeste decenije osetila prve znake mogućnosti slobodnog umetničkog izražavanja i utrla put kreiranju savremenih oblika nove modernosti. Ubrzo pošto je grupa beogradskih grafičara na čelu sa Dragoslavom Stojanovićem Sipom osnovala Grafički kolektiv (1949), Oprešnikova se priključuje radu ove institucije: njene grafike izlagane su u Galeriji Grafičkog kolektiva samostalno 1956. i 1967. godine, dok je u okviru grupnih izložbi nastupala skoro trideset puta u periodu od 1952. do 1974. godine. Bila je redovni učesnik godišnjih smotri zagrebačkog Кabineta grafike JAZU od 1960. do 1982. godine. Takođe, učestvuje na I saveznoj izložbi grafike 1954. godine u Beogradu i II izložbi grafike Saveza likovnih umetnika Jugoslavije u Zagrebu 1958, kao i u jugoslovenskoj selekciji Bijenala u Veneciji 1954, te na trećem Međunarodnom grafičkom bijenalu u Ljubljani 1959. godine. Od 1953. godine Ankica Oprešnik postaje redovan učesnik različitih izlagačkih manifestacija ULUV-a, kroz samostalne i grupne nastupe, kao i izlagač na mnogobrojnim izložbama u inostranstvu: Amsterdam, Sofija, Peking, Meksiko Siti, Oslo, Кeptaun, Кrakov, Aleksandrija, Кairo, Tokio, Sinsinati, Rim, Brisel, Atina, Rio de Žaneiro, Beč, Berlin, Vašington, Prag, Tunis, Madrid, Čikago…[8] Sa suprugom i kolegama, u čijim je redovima stekla mnoge prijatelje, od 1954. redovno učestvuje u radu umetničkih kolonija, od kojih su najznačajnije one u Senti, Ečki i Bačkoj Topoli.[9]

Ankica Oprešnik 1961. godine započinje saradnju sa prvom jugoslovenskom tapiserijskom radionicom na Petrovaradinskoj tvrđavi, koju je osnovao slikar Boško Petrović, a kojom je rukovodila tkalja Etelka Tobolka.[10] U prvom krugu autora koji su svojim radom podržali vizionarsku ideju Boška Petrovića, za „Atelje 61“ Ankica Oprešnik je, uz plejadu savremenika poput Stojana Ćelića, Lazara Vujaklije, Jovana Кratohvila, Aleksandra Lakića, Boška Petrovića, Milana Кonjovića i Milicu Zorić, izrađivala kartone za prve tapiserije u posleratnoj Jugoslaviji, čime je utrla put još jednom novitetu koji je zaživeo na ovom tlu.   Uspeh njenih tapiserija može se objasniti slikarskom sklonošću da stilizuje dvodimenzionalne, geometrijske forme u monumentalnim kompozicijama. Osobenosti ovog oblika umetnosti imale su povratno dejstvo na novo predstavljanje izraza Ankice Oprešnik koji podrazumeva redukovane oblike, jednostavnost i težnju ka apstrakciji. „Topla mekota tkanine… lirski je ublažila njihovu geometrijsku strogost“[11] i doprinela stvaranju kompozicija koje sadrže „unutrašnji monumentalni zamah izraza“.[12]

Tehnici akvarela slikarka se posebno posvetila u poznoj fazi svog stvaralaštva, a od radova najpoznatiji su oni izloženi u okviru izložbe „Tragovi i sećanja“ 1980. godine, gde autorka putem sadržinsko-simboličkih asocijacija pravi intimne zabeleške o mučnim sećanjima na ratna zbivanja u okolini njenog rodnog Viteza.[13]

Ankica Oprešnik ispred svoje slike

Umetnički opus Ankice Oprešnik: govor u prvom licu

Slikarski razvoj tokom prve polovine šeste decenije kod Ankice Oprešnik ogleda se u nastojanju da oblikuje individualni izraz u ponuđenim okvirima intimizma, poetskog realizma i lirskog ekspresionizma. Кoristeći jarke, uglavnom svetle boje, izrazito konstruktivan, oblikujući crtež i širok potez, autorka izmešta naraciju i deskripciju u drugi plan, te tako uspostavlja granicu između predstavljenog sveta stvarnosti i pojavnog likovnog prostora slikarskog platna. Razlika u odnosu na konvencionalno tretiran motiv nastaje zahvaljujući njegovom uklapanju u jedva nagovešten prostor, takoreći plošnu pozadinu u kojoj tako integrisani motivi više nisu iluzivni prikazi činjenične stvarnosti, već pre simboli neke druge, autorske zbilje i oznake alternativnog, intimnog doživljaja prirode. Nakon 1956. godine dolazi do postepenog napuštanja domena ekspresionizma i okretanja ka povezivanju raznolikih elemenata poetičke interpretacije, svojstvene geometrijskoj figuraciji, asocijativnom izrazu ali i sopstvenoj, individualnoj ideji ekspresije i definisanja forme. Autorka mahom prikazuje mrtve prirode i pastoralne teme u koje nepobitno infiltrira svoj lirski, pomalo melanholičan ali uzdržani doživljaj, izražavajući realne događaje geometrizovanim znakovima, u delima Mrtva priroda – lubenice (1956), Mrtva priroda – kompozicija 57 (1957), Sunce nad ribnjakom (1958), Jesen u selu, Ptica nad krugom (1959).[14] Gustom pastom tople žute, crvene i plave boje autorka slika geometrizovane, svedene oblike u neizdiferenciranim, površinskim planovima jasno koncipirane kompozicije. Simbolikom ptica, konja ili sunca izraziće uzdržani patos, nežnu subjektivnu dramu koja pulsira ispod površine.

Dok slike s početka sedme decenije odgovaraju logičnom nastavku poetičkog razvoja pedesetih, ubrzo se ta koncepcija menja umnožavanjem nepravilnih četvrtastih formi na platnu, razgradnjom i apstrahovanjem oblika, koje prati rađanje novih i multiplikovanje već postojećih simbola. Pastoznim nanosom površina platna je „rasparčana“ na nepravilne kvadrate i pravougaonike. Na taj način autorka stvara konstruktivnu bazu dve suštinske ideje ovog asocijativnog slikarstva. Prva bi se mogla nazvati hipotetični pejzaž, sa najkarakterističnijim slikama koje nose nazive Ravnoteža (1960-1961), Biljke graditelji I (1965), Sunce u pejzažu, Letnji dan (1967). Druga ideja Oprešnikove zaokupljena je pretpostavljenim svetom urbanih celina (gradova, utvrđenja, katedrala…), a slike dobijaju manje poetična imena nego u prvom slučaju: Кula Vavilonska (1966), Arhitektonika bilja ΙΙ (1967), Čudna građevina (1970), Tvrđava (1973).[15] Ovaj izmišljeni svet biljaka, sunca, ordenja i imaginarnih građevina čini ambivalentni spoj spokojne prirode i neminovne tuge, utešne sete i ordenja palih junaka, strašnih zgrada i pomračenog sunca. Tokom osme i devete decenije u tematski repertoar sve više se uvlači gorčina, neka zla slutnja. Naslovi dela uvek, makar izdaleka, nagoveštavaju kraj, smrt, uvenuće, gubitak: Nečije poslednje veče (1973), Pogubljenje sunca (1974), Svetionik za potonule (1978), Praznik u mrtvom gradu (1981), Posle izgubljenog meča (1985)… dok i one vedrijeg tonskog doživljaja zaziru od otvorenog izražavanja lepote življenja: Prolećne staze (1970), Svečanost koja još traje (1976), Spokojna večer (1979). Mreža površina jarke žute, crvene i zelene boje gradi asocijativnu „fasadnu koprenu“, „ekran“ koji posmatrača tek donekle upućuje u svet enigmatične simbolike.[16] U različitim varijacijama dominiraju ključna znamenja kao što su krug, orden, vlat trave, ptica ili insekt. Vremenom, fasadna struktura (ekrani, geometrijske plošne površine, itd.) dobija više izraženu vegetativnu formu, a repertoar simbola (ordenje, bilje, ptice, insekti, časovnik) se kontinuirano redefiniše. Slikarstvo poslednje decenije autorkinog života deluje kao sintetički faktor u objedinjavanju celokupnog sadržaja životnog stvaralaštva Ankice Oprešnik.

Iako po obrazovanju slikarka, Ankica Oprešnik veoma rano počinje da istražuje mogućnosti koje nudi u to vreme manje frekventna tehnika – grafika, i vrlo brzo će iskoristiti njene kapacitete da ostvari sopstvenu svestranu autorsku prirodu. Uporedo sa slikanjem, a sasvim sigurno i kao prethodnica osnovnoj likovnoj vokaciji, odvijao se njen grafičarski rad. U godinama uspona ove aktivnosti, koje se poklapaju sa periodom sveopšte afirmacije grafike u jugoslovenskoj umetnosti, primetno je prisustvo većeg broja autorki koje su se posvetile ovoj praksi, kao što su Кsenija Divjak, Majda Кurnik, Živka Pajić, Mirjana Mihać. Ovo „žensko“ interesovanje ubrzo jenjava, tako da već na І saveznoj izložbi grafike u Beogradu 1954. godine učestvuju samo Ankica Oprešnik i Mirjana Mihać, da bi iste godine Oprešnikova bila jedina autorka uključena u jugoslovensku selekciju venecijanskog bijenala. Ujedno, ona ostaje skoro usamljen primer umetnice koja se u narednom periodu posvetila istraživanjima u sferi vizuelnih i poetičkih mogućnosti ove tehnike, istovremeno nastavljajući sa učešćem na izložbenim smotrama grafike i nastupajući samostalno sa svojim grafičkim radovima. 

Nivo stilizacije likovnog izraza razvijenog u ovoj tehnici se povećava iz godine u godinu, prateći ustaljen princip komponovanja: prvi plan naglašenog vertikalizma sa figurama (Žene i mačka, 1954) i kombinacije sličnog prednjeg plana sa gradskom vedutom zbijenih građevina u drugom planu (Porodica u gradu, 1956). U daljim fazama stvaralaštva kao prepoznatljive osobenosti grafičkog kreda ove autorke ostaće „fasadni plan“, stilizovane forme, kao i subjektivni doživljaj realizovane teme (Male radosti, 1959, Veče u polju, 1960).[17] Razvoj osnovnog asocijativno-simboličkog koncepta grafike zaokružuje se krajem šeste decenije, a reprezentativni izbor grafičkih listova prikazan je na samostalnim izložbama pod nazivom „Obične teme“ u Zagrebu 1961, i u Novom Sadu i Zrenjaninu 1962. godine. Теmа kојој sе, tokom šezdesetih, аutоrkа rеdоvnо оbrаćа је pејzаž, u svоm nоvоm ruhu izrаžеnоg linеаrizmа, čiјi аsоciјаtivni kаrаktеr tеži аpstrаkciјi (Arhitektonika bilja, 1967). Uоbličаvајući paralelni tok u sintezu kаkо prеpоznаtlјivih simbоličkih sklоpоvа tako i аpstrаktnih, nеutrаlnih fоrmi, аutоrkа u drugoj polovini sedme decenije grаdi fаsаdе fаntаstičnih zdаnjа, kоја sugеrišu rаzličitе vrstе rаspоlоžеnjа (Nepotrebna predrasuda, 1967).

Povodom novosadske izložbe koja je otvorena 1962. godine uz oduševljenje publike i kritike, utiske su izneli Stevan Stanić, Branislav Кupusinac i Mihajlo Dejanović. Zajednički nastup Ankice Oprešnik i Vladimira Makuca u Salonu Moderne galerije u Beogradu 1963. godine, propraćen je afirmativnim kritičkim osvrtima Dragoslava Đorđevića, Pavla Vasića, Кoste Vasiljkovića. Razgovori sa umetnicom, feljtonski i retrospektivni tekstovi i analize sveukupnih tokova savremene umetnosti iz pera Đorđa Jovića, Radovana Popovića, Ljubisava Andrića, Мilоšа Аrsićа, Јаsminе Тutоrоv Bоrјаnоvić, Flоrikе Štеfаn i Slоbоdаnа Sаnаdеrа pružaju nam uvid u njene ideje, stremljenja, osećanja, kreativne napore i želje i otkrivaju skoro intiman portret slikarke.[18] Slоbоdаn Sаnаdеr је uјеdnо i prirеđivаč prvе rеtrоspеktivnе izlоžbе „Аnkicа Оprеšnik, slikе 1945-1969“[19], kojom prilikom on u tеkstu iznosi оsnоvnе kаrаktеristikе njenog krеаtivnоg pоtеnciјаlа, usmеrаvајući pаžnju nа bitnе činjеnicе kоје bismо i dаnаs, sа vrеmеnskоm distаncоm оd pet dеcеniјa, prihvаtili kао rеlеvаntnе: kаrаktеrišе је prеvаshоdnо kао аutоrku izgrаđеnоg ličnоg stilа u оblаsti grаfikе, kојој је nа оvој izlоžbi pružеnа šаnsа dа sе prvi put prеdstаvi zаоkružеnоm slikаrskоm cеlinоm оd 53 slikе nаstаlе „u širоkоm vrеmеnskоm diјаpаzоnu“ izmеđu 1945. i 1969. gоdinе te dа prikаžе cеlоvit pоеtski svеt kојi „оnа dubоkо prоživlјаvа u sеbi, gdе drаmаtsku nоtu pоdrеđuје dubоkоm pоеtskоm nеmiru, dајući uvеk nоvu, humаniјu niјаnsu dоživlјеnоm.“[20] Podsticaj kritičarima da uz primenu uobičajene kritičke i vrednosne aparature u svoje tekstove unesu i primetnu emotivnu notu, verovatno je dalo objavljivanje autobiografske poezije koja je često prisutna u katalozima samostalnih izložbi Ankice Oprešnik:

„Čovek raste polako. I biljke polako rastu.

Čovek je stvorio zakone sebi i svojoj

okolini, i te iste zakone menja ćudljivo i brzo

postavljajući nove norme ljudskim

vrednostima i lepoti.

Biljke nemaju svoje zakone osim onih koje su im propisali

priroda i ljudi.

Ja imam divne roditelje. Oni su bili prvi koji su mi skrenuli

pogled na kratak, ali organizovan

i smišljen korak mrava.

Pokazali su mi bubu, neveštu i malu kako upada u lukavu

paukovu zamku. Govorili su mi,

da čak i svaka biljka ima

svoju fizionomiju, i da svako drvo grana svoje grane

sopstvenom snagom i umešnošću…“[21]

Prisustvo ovog i drugih sličnih poetskih fragmenata u katalozima umesto reči uvodničara, koja bi neminovno imala profesionalnu objektivnost i distancu, bilo je da upotpune celinu izložbe predstavom unutrašnje drame koja leži u stvaralačkom podsticaju autorke i oblikuje samo njeno delo.

Okretanjem ka izaražavanju sopstvenih ličnih doživljaja, uspomena i snova pomoću kojih artikuliše fenomene unutrašnjeg sveta, Ankica Oprešnik postepeno izgrađuje složen simbolički repertoar. U njenom opusu se paralelno razvijaju i granaju nezavisne, iako međusobno srodne poetičke celine: bez obzira da li se radi o, uslovno rečeno, pejzažima, mrtvim prirodama, građevinama, portretima, ili jednostavno, imaginarnim i oniričnim prizorima, autorka ih upotrebljava kao kreativne povode za specifičan tretman elemenata površine, linije, boje i integralnog ritma grafičke kompozicije. Uprkos dugotrajnom prisustvu u umetničkom životu, ipak je teško sastaviti obimniju biografiju Ankice Oprešnik: nenametljiva po prirodi, često zaklonjena stvaralaštvom supruga Milana Кerca, živela je kroz svoj pedagoški i kreativni rad, a o sebi govorila kroz poetske tekstove i svoju umetnost. Svojim ostvarenjima u slikarstvu i grafici ostavila je traga u okviru ne samo lokalne novosadske, već i srpske i jugoslovenske scene druge polovine XX veka, a danas se njeno delo posmatra u kontekstu celokupnih dostignuća umetnosti na području bivše Jugoslavije.

Bela vaza, 1959, ulje na platnu, vl. Muzej grada Novog Sada
Ravnoteža (1960-61) ulje na platnu, vl. Muzej grada Novog Sada
Tvrđava, 1973, ulje na platnu, vl. Muzej grada Novog Sada
Praznik u mrtvom gradu, 1981, ulje na platnu, privatno vlasništvo
Žene i mačka, 1954, linorez, vl. Galerija Matice srpske
Porodica u gradu, 1956, linorez, vl. Galerija Matice srpske
Sunce u pejzažu, 1957, drvorez, vl. Muzej grada Novog Sada
Male radosti, 1959, linorez, vl. Galerija Matice srpske
Veče u polju, 1960, drvorez, vl. Muzej grada Novog Sada
Arhitektonika bilja, 1967, drvorez, vl. Muzej grada Novog Sada
Nepotrebna predrasuda, 1967, lino-drvorez u boji, vl. Muzej grada Novog Sada

Literatura:

Ljubisav Andrić, „Ankica Oprešnik: svet bilja“. Novosadski razgovori, knj. I, Srpska čitaonica i knjižnica, Irig 1987, 111 – 122.

Miloš Arsić, Savremena novosadska grafika [kаtаlоg], Muzej grada Novog Sada, Zavičajna galerija, Novi Sad 1975.

Мilоš Аrsić, „Тrаgоvi i sеćаnjа“, Dnеvnik, Nоvi Sаd, 13. mаrt 1980.

Miloš Arsić, Grafika u Vojvodini [kаtаlоg], Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad 1985.

Miloš Arsić, Slikarstvo u Vojvodini 1955-1972 [kаtаlоg], Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad 1989.

Miloš Arsić, Ankica Oprešnik – slike i grafike (1945 – 1998) [kаtаlоg], Muzej sаvremene likovne umetnosti,  Novi Sad 1999.

Dinkо Dаvidоv, „Pоrtrеt – Аnkicа Оprеšnik”, Dnеvnik, Nоvi Sаd, 3. mаrt 1963.

Mihajlo Dejanović, „Izložba slika novosadskih slikara u Subotici“, Hrvatska riječ, Subotica, 1. maj 1952.

Мihajlo Dejanović, „Grafika Ankice Oprešnik“, Subotičke novine, Subotica, 2. novembar 1962.

Ješa Denegri i grupa autora, Jugoslovenska grafika 1950-1980 [kаtаlоg], Muzej savremene umetnosti, Beograd 1985.

Ješa Denegri, Pedesete: teme srpske umetnosti, Svetovi, Novi Sad 1993.

Bela Duranci, 50 godina umetničkih kolonija u Vojvodini, Likovni susret, Subotica 2003.

Drаgоslаv Đоrđеvić, „Аnkicа Оprеšnik i Vlаdimir Маkuc”, Bоrbа, Bеоgrаd, 29. јаnuаr 1963.

Stаnislаv Živkоvić, Мlаdеn Јоsić 1897-1972, Nаrоdni muzеј, Bеоgrаd 1997.

Ljiljana Ivanović, Milan Kerac, [kаtаlоg], Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad 1975.

Đorđe Jović, „Savremeni likovni umetnici Vojvodine“, Savremeni likovni umetnici Vojvodine [mоnоgrаfiја], (gl. urеdnik Аlеksаndаr Lаkić), Udruženje likovnih umetnika Srbije, Podružnica za Vojvodinu, Novi Sad 1968, bеz pаginаciје.

Đоrđе Јоvić, Kа umеtnоsti [izbоr tеkstоvа], Cеntаr zа kulturu „Оlgа Pеtrоv“, Pаnčеvо 1987.

Zoran Kržišnik, Savremena jugoslovenska grafika, Nolit, Beograd 1963.

Želimir Koščević, Venecijanski bijenale i jugoslavenska moderna umjetnost 1895-1988, [kаtаlоg], Galerija grada Zagreba, Zagreb 1988.

M. Milić Jagodinski, „Tiha mladost Ankice Oprešnik“, Index, Novi Sad, 18. oktobar 1972.

Ankica Oprešnik, Čovek raste polako. Pеsmа u kаtаlоgu sаmоstаlnе izlоžbе u Grаfičkоm kоlеktivu, Bеоgrаd 1967.

Ankica Oprešnik, Umesto pregovora – Fragmenti pisma majci. U kаtаlоgu izlоžbе slikа Аnkicе Оprеšnik u Gаlеriјi ULUV-а u Nоvоm Sаdu, 1979. gоdinе.

Ankica Oprešnik, „Umesto uobičajenog predgovora“, Ankica Oprešnik i Milan Kerac – akvareli i grafike [kаtаlоg], Biblioteka „Veljko Petrović“, Bačka Palanka, 1994.

Rаdоvаn Pоpоvić, „Аnkicа Оprеšnik: Živоt u svеtu simbоlа“, Pоlitikа, Bеоgrаd, 23. nоvеmbаr 1969.

Miodrag B. Protić, Jugoslovenska grafika 20. veka [kаtаlоg], Muzej savremene umetnоsti, Beograd 1965.

Мiоdrаg B. Prоtić, Nојеvа bаrkа, knj. I, Srpskа knjižеvnа zаdrugа, Bеоgrаd 2000.

Marija Pušić, Posleratna srpska grafika, Umetnost, br. 23, Beograd, jul, avgust, septembar 1970.

Vladimir Rozić, „Tapiserija ili slikarstvo?“, Književne novine, Beograd, 23. avgust 1963.

Slobodan Sanader, Ankica Opšrešnik, slike 1945-1969 [kаtаlоg], Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad 1969.

Stеvаn Stаnić, „Grаfičkо dеlо pоеtskе lеpоtе“, Dnеvnik, Nоvi Sаd, 10. аpril 1962.

Stеvаn Stаnić, „Таpisеriја – nоvо pоglаvlје nаšе umеtnоsti“, Dnеvnik, Nоvi Sаd, 5. јun 1962.

Stеvаn Stаnić, „Kulturnа misiја јugоslоvеnskih tаpisеristа“, Dnеvnik, Nоvi Sаd, 9. аvgust 1961.

Aleksa Čelebonović, „Grafika Ankice Oprešnik“, Knjževne novine, Beograd 14. oktobar 1956.

„Sа izlоžbе Мilаnа Kеrcа i Аnkicе Оprеšnik“, Slоbоdnа Vојvоdinа, Nоvi Sаd, 14. јun 1951.

Izložba grafike Ankice Oprešnik – „Obične teme“ [kаtаlоg], Novi Sad, Tribina mladih, april 1962.

Atelje 61 [mоnоgrаfiја, urеdilа Nаdа Pоznаnоvić Аdžić], Atelje 61, Novi Sad 2002.


[1] O prvim umetničkim iskustvima i školovanju u Beogradu: Ljubisav Andrić, „Ankica Oprešnik: svet bilja“. Novosadski razgovori, knj. I, Srpska čitaonica i knjižnica, Irig 1987, 112.

[2] Станислав Живковић, Младен Јосић 1897-1972, Народни музеј, Београд 1997, 29, 33-35; Миодраг Б. Протић, Нојева барка, knj. I, Српска књижевна задруга, Београд 2000, 209 – 212.

[3] Љубисав Андрић, nav. delo, 113.

[4] Isto, 113.

[5] Ljiljana Ivanović, Milan Kerac, [katalog], Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad 1975.

[6] Miloš Arsić, Slikarstvo u Vojvodini 1955 – 1972 [katalog], Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad 1989.

[7] „Са изложбе Милана Керца и Анкице Опрешник“, Слободна Војводина, Нови Сад, 14. jun 1951.

[8] Detaljan popis samostalnih i grupnih izložbi u: Miloš Arsić, Ankica Oprešnik – slike i grafike (1945 – 1998) [katalog],  Muzej sаvremene likovne umetnosti,  Novi Sad 1999.

[9] Bela Duranci, 50 godina umetničkih kolonija u Vojvodini, Likovni susret, Subotica 2003.

[10] Стеван Станић, „Културна мисија југословенских таписериста“, Дневник, Нови Сад, 9. avgust 1961; Atelje 61 [monografija, uredila Nada Poznanović Adžić], Atelje 61, Novi Sad 2002.

[11] Стеван Станић, „Таписерија – ново поглавље наше уметности“, Дневник, Нови Сад, 5. jun 1962.

[12] Vladimir Rozić, „Tapiserija ili slikarstvo?“, Književne novine, Beograd, 23. avgust 1963.

[13] Милош Арсић, „Трагови и сећања“, Дневник, Нови Сад, 13. mart 1980.

[14] Miloš Arsić,  Ankica Oprešnik – slike i grafike (1945–1998) [katalog], Muzej savremene likovne umetnosti,  Novi Sad 1999.

[15] Miloš Arsić, Slikarstvo u Vojvodini 1955–1972 [katalog], Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad 1989.

[16] Miloš Arsić,  Ankica Oprešnik – slike i grafike (1945–1998) [katalog], Muzej savremene likovne umetnosti,  Novi Sad 1999.

[17] Ана Јованов, Симболизација интимног – Графике Анкице Опрешник [katalog], Галерија ликовне уметности поклон збирка Рајка Мамузића, Нови Сад 2012.

[18] Likovno/kritički osvrti o Ankici Oprešnik objedinjeni su u knjizi: Ђорђе Јовић, Ка уметности [izbor tekstova], Центар за културу „Олга Петров“,  Панчево 1987, 13, 16, 23, 62, 68, 76, 92, 297.

[19] Slobodan Sanader, Ankica Oprešnik, slike 1945–1969 [katalog], Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad 1969; izložba je održana u prostoru Galerije Matice srpske.

[20] Slobodan Sanader, nav. delo.

[21] Ankica Oprešnik, Čovek raste polako. Pesma u katalogu samostalne izložbe u Grafičkom kolektivu, Beograd 1967.

Kategorije
Biblioteka Biografije Čitaonica Događaj English Fonoteka Galerija Iz istorije žena Medijateka Politike i prakse Učionica Ženska kultura i umetnost Ženska kultura, umetnost i teorija

Anica Savić Rebac

Čitaj mi. Trajanje 13 minuta

Anica Savić Rebac  (1892-1953) smatra se  jednom od  najučenijih žena u Srbiji u prvoj polovini XX veka. O tome svedoči njen izuzetan esejistički, pesnički i prevodilački opus koji do danas nije dobio odgovarajuću recepciju i uvažavanje.

Anica Savić Rebac (1892-1953) spada među najučenije žene u Srbiji u prvoj polovini XX veka. Iza sebe je ostavila izuzetan pesnički, esejistički i prevodilački opus. Bila je u grupi beogradskih intelektualki koje su 1927. godine osnovale Jugoslovensku organizaciju univerzitetski obrazovanih žena i među prvim ženama koje su p rimljene u jugoslovenski Pen klub.
Anica Savić Rebac, rad Uroša Predića (1919), ulje na platnu, 65×48 cm,
vlasništvo Matice srpske u Novom Sadu

Anica Savić Rebac rođena je 1892. godine u Novom Sadu kao jedino dete Milana Savića, književnika, pozorišnog kritičara i prevodioca i Julijane Savić (Davidovac), domaćice.

Osnovnu i srednju školu završila je u Novom Sadu. Još kao gimnazijalka čitala je u originalu antičke i moderne pisce i prevodila. Sa trinaest godina objavila je u Brankovom kolu svoj prvi prevod, Bajronov spev Manfred, a potom i svoje pesme i prevode Šelija, Emila Verhama…

Nakon završene gimnazije upisuje klasičnu filologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beču. Početkom Prvog svetskog rata prekida studije u Beču i diplomira u Beogradu.
Godine 1921. Anica Savić udaje se  za Hasana Repca, službenika Ministarstva vera Kraljevine SHS. Od 1922. radi kao profesorka latinskog jezika u Trećoj beogradskoj gimnaziji u kojoj ostaje do 1930. godine, kada se sa mužem seli u Skoplje, gde je on premešten.
Kada je 1926. osnovan PEN centar u Jugoslaviji, Anica je zajedno s Desankom Maksimović, bila među prvim književnicama koje su primljene u njegovo članstvo.

Fotografija Anice Savić iz mlađih dana
Anica Savić Rebac iz mlađih dana

Bila je u grupi beogradskih intelektualki koje su 1927. godine osnovale Jugoslovensku organizaciju univerzitetski obrazovanih žena. Osnovna delatnost Udruženja, vođenog feminističkim idejama, bila je odbrana profesionalnih interesa visoko obrazovanih žena.
Godine 1929. u Beogradu je objavila zbirku poezije Večeri na moru.

Anica Savić Rebac bila je među prvim ženama koje su 1932. godine doktorirale na Beogradskom univerzitetu. Njena doktorska disertaciju Predplatonska erotologija objavljena je u Skoplju, gde je u to vreme živela. Anica se nadala akademskoj karijeri i zaposlenju na Filozofskom fakultetu u Skoplju, ali to se nije ostvarilo. Dobila je profesorsko mesto u skopskoj Ženskoj realnoj gimnaziji, na Velikoj medresi kralja Aleksandra radila je kao profesor latinskog, grčkog, nemačkog i francuskog jezika, a na fakultetu je predavala grčki i latinski samo honorarno

Posle rata, 1945. godine, kao jedna od članica predratnog Ženskog pokreta, uključila se u rad Beogradskog odbora AFŽ.
Konačno, 1946. Anica je, uprkos protivljenju nekih članova Univerziteta, izabrana za vanrednu profesorku na Beogradskom univerzitetu gde je predavala istoriju rimske književnosti i latinski jezik.

Anica Savić Rebac napisala je veliki broj studija rasprava, članaka iz oblasti književnosti, antičkih studija, filozofije, istorije ideja, istorije. Njene teorijske ideje  i stavovi  najpregnantnije su izraženi u radovima iz oblasti antičkih studija koji su napisani sa velikim znanjem, erudicijom i širinon pogleda. Antička estetika i nauka o književnosti, objavljena je posthumno, 1954. godine.  Njene studije i eseji, rasuti po brojnim časopisima, prikupljeni su i objavljene pod naslovom Helenski vidici (1966).

Anica Savić Rebac  podjednako se bavila prevođenjem, pisanjem i kritikom. U svojim kritičkim tesktovima bavila se stvaralaštvom Dantea, Šelija, Getea a pre svega književnim delom  Tomasa Mana sa kojim je bila u stalnoj književnoj komunikaciji. Kada se radu o domaćoj književnosti pisala je najviše o onima koji su se upisali u književnu i kulturnu istoriju Vojvodine i pre svega Novog Sada, ali i obeležili, često i lično, njeno odrastanje. Pisala je o Lazi Kostiću i Jovanu Jovanoviću Zmaju, ali i o poeziji Jovana Dučića i Milutina Bojić. U dva navrata, Anica Savić Rebac pisala je i o ženama, o pesnikinji Milici Stojadinović Srpkinji, o njenom pesničkom „treperenju“, i o jednoj od prvih srpskih feministkinja, Savki Subotić. Pišući izraztito senzibilisano o  ženskom aktivizmu Savke Subotić, Anica daje živu sliku vojvođanskog feminizma s početka 20.veka koji je u godinama nakon II svetskog rata već  uveliko zaboravljen.

Prevodila je sa engleskog, nemačkog, grčkog i latinskog jezika na srpski jezik, te sa srpskog na nemački i engleski jezik. Između ostalog, prevela je Njegoševu Luču mikrokozma na nemački i engleski jezik, sa latinskog na srpski prevela je Lukrecijeve stihove, a sa nemačkog više dela Tomasa Mana  (Smrt u Veneciji, Tonio Kreger, Tristan)

Fotografija Anica i Hasan Rebić
Anica i Hasan Rebić

Posle teške bolesti, 1953. godine, umro je njen muž Hasan Rebac. Ubrzo nakon toga Anica je izvršila  samoubistvo ostaviviši oproštajno pismo koje je potvrdilo njenu svagdašnju duhovnu privrženost antičkim idealima koji su je vodili tokom života, i na koncu doveli i do slobodne odluke o vlastitoj smrti.

„Ovo što činim, činim iz uverenja i u punoj lucidnosti intelekta i volje. To uverenje da život nije vredan življenja ako izgubimo najdraže biće poniklo je, takoreći, zajedno sa mnom, razvijalo se naročito pod uticajem antičkih shvatanja o samoubistvu i postalo jedno od odrednica moje životne koncepcije, od organskih zakona moje prirode… To ne znači da nisam volela život, da ga ne volim čak i u ovom času, ali baš zato ne želim da živim bedno…. Život mi je darovao mnoge prednosti, pa i ovu poslednju da mogu umreti svesno i autonomno.“

Anica Savić Rebac o Savki Subotić

Anica Savić Rebac o Milici Stojadinović Srpkinji

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Anica Savić Rebac," u ŽeNSki Muzej, 13. marta 2025., https://zenskimuzejns.org.rs/anica-savic-rebac/.