Kategorije
Čitaonica Ženska kultura, umetnost i teorija

Еустахија Aрсић у европском женском просветитељском кругу

Радивој Додеровић

Čitaj mi. Trajanje 30 minuta

Година 1814. је веома важна у српској културној историји. Наиме, те године прва жена, српкиња, објављује књигу. Била је то Еустахија Арсић која је у Будиму, о свом трошку објавила књигу Совјет матерњи. На основу података који су доступни у међународној бази података „Women Writers“ / Жене писци (http://www.womenwriters.nl)[1] може се утврдити и једна још занимљивија чињеница – Еустахија Арсић је међу првим женама књижевницама које су објавиле књигу на територији тадашњег Аустријског царства (или Хабзбуршке монархије)[2]. Свега је неколико списатељица које су биле активне у то време и објављивале књиге. Johanna Franul von Weissenthurn је од 1804-1817. у Бечу објавила своје позоришне комаде Schauspiele у 6 томова. Maria Anna Neudecker је 1805. године у Карловим Варима (садашња Република Чешка) издала свој кувар (поновљено издање 1810)[3]. Тих година у Бечу стварају Karoline Pichler и Maria Therese von Artner, обе објављују своје прве књиге 1810. У Пешти је Judit Dukai Takach објавила 1815. књигу песама (A kesergő özvegy). У Прагу у првим деценијама XIX века књиге објављују Josefa Pedálová (1819, религиозна поезија) и Magdalena Dobromila Rettigová (1820, поучне приповести, поезија). Међу првих пет књига жена аутора објављених у Аустријством царству чак су две из пера Еустахије Арсић, поменути Совјет матерњи (1814) и Полезнаја размишљања (1816). Ако посматрамо тадашњу Европу, из базе Women Writers можемо извући занимљиве податке. Године1814. када Еустахија Арсић објављује своју прву књигу забележено је 36 дела жена аутора (Уједињено краљевство – Енглеска, Шкотска и Ирска чак 17 дела, Холандија 8, Француска 6, Швајцарска 2, Русија и Немачка по 1 дело). Од 19 књижевница које су у то време стварале само је њих шест имало објављену књигу до 1814. године. Ништа није боља ситуација ни 1816. године када уз Еустахијина Полезнаја размишљања налазимо податке о још 34 дела (Енглеска и Ирска 11, Француска и Холандија по 6, Аустрија, Швајцарска, Немачка и Русија по 2 и Пољска и Португал по 1 дело. Године 1829. када Еустахија Арсић објављује своја Морална поученија у Летопису Матице српске пронаћи ћемо податке о свега 22 дела европских књижевница (од тога 4 на територији Аустријског царства). Ови подаци не обухватају само објављене/штампане књиге већ и дела која су објављена у периодичним публикацијама (часописима, зборницима и др.), врло често анонимно или под псеудонимом. Најчешће је то религиозна или морализаторска поезија и проза, сентименталистичке новеле и покоји позоришни комад. Међу ауторкама и делима тога периода свакако се издваја енглеска списатељица Џејн Остин која је исте године када и Еустахија свој првенац, објавила роман Менсфилд парк (1814) који по својим уметничким вредностима далеко надмашује дела већине побројаних књижевница.

Осветлимо мало време у којем Еустахија Арсић почиње да се бави књижевношћу. То је доба просветитељства. Осамнаести век поставио је коначно човека у средиште свог света, усмеривши на њега сву своју пажњу и размишљања. То је век космополитизма, размене и протока идеја који је олакшан распростирањем књиге, часописима и институцијом преписке (омогућеном развојем комуникација, поштанских служби …). По први пут у историји жене ступају на друштвену позорницу: Катарина Велика, Марија Терезија, краљица Ана у Енглеској, просвећене владарке које ће својим реформама значајно утицати на будући развој Европе. Маркиза де Помпадур, Марселина из Фигарове женидбе, Софија јунакиња Русоовог Емила, стварни и имагинарни ликови жена, намећу се чим се помене доба просветитељства. Жена је у средишту мноштва списа у којима филозофи, писци и лекари испитују њен разум, васпитање, друштвену улогу, физиологију. У том смислу век просвећености је век жене, али жене која је још подређена, без грађанских и политичких права, искључена из центара моћи, а своја законска права може да оствари само преко мушкарца.

То је основни парадокс „века просвећености“ – жена ужива „учествовање без једнакости“. У остваривању својих правних, економских, образовних и културних права жена је у потпуности зависила од мушкарца. Пре брака од оца а у браку од супруга. Само преко њих могле су колико-толико остварити своја права. Биле су искључене из пословног света и из политике. Будући да је основна улога жене средње класе (грађанство) била да води домаћинство, њено образовање је било много оскудније од оног које је могао добити мушкарац. Учена жена била је често предмет критике и подсмеха (Стеријина Покондирена тиква). Женски модел просвећености је Русоова Софија, покорна сапутница Емилова, за њега створена, чија је главна дужност да обезбеди срећу и добробит свом супругу (Емил или о васпитању / Emile, ou de l’Éducation, 1762). Француска револуција ће женама дати грађанска права, али ће им ускратити политичка права. Жене ће бити искључене и када револуционарне идеје просвећености буду уграђене у покушај стварања државе у којој ће сваки одговорни грађанин делити сувереност. Веровање у савршеност људске врсте је један од темеља просвећености – напредак разума је један од покретача историје, али, жене су смештене изван историје, потпуно одређене својом физиологијом оне су у знаку непроменљивог. „У свим временима њихове дужности су исте“ (Жан Жак Русо, Емил).

„Мушкарци просвећености редовно са женама размењују идеје, концепте, али сумњају у интелектуалне способности њихове, док просвећеност ратује против предрасуда, непријатеља разума, филозофи и не помишљају да их напусте у размишљању о жени, и док у средиште свог дискурса стављају појам универзалног и начело једнакости засновано на природном праву, они бране појам женске природе, издвојене и инфериорне.“[4]

Док се друштвена улога мушкарца остваривала у јавној сфери дотле је жени припадала искључиво приватна сфера (дом, породица, брак, деца). Тако је било и са образовањем. Женама тога доба универзитетско образовање није било доступно (ретки су изузеци од овог правила). Циљ образовања жена тога доба су радне и пријатне супруге („Свако образовање жена мора бити у функцији мушкарца“ Русо) и мајке способне да пристојно васпитавају децу. Било је тада веома образованих жена, најчешће самоуких. Жена просвећености уточиште налази у читању (романи, расправе о образовању, историјске књиге, филозофски списи). Једна од институција за које су се просветитељке избориле био је и „књижевни салон“. Иако жене владају литерарним, филозофским и политичким салонима, иако највећи филозофи тога времена не презиру размену идеја са њима и пријемчиви су за њихова гледишта, ипак треба напоменути да Дидроова и Даламберова Енциклопедија није отворила своје стране ниједном женском аутору. Образоване жене из аристократских и виших грађанских слојева често су новчано подржавале објављивање књижевних и филозофских дела. Међу њима је било и оних које су помагале и финансирале отварање школа и сиротишта. Друга половина XVIII-ог и почетак XIX-ог века на неки начин су, ипак, изнедриле климу у којој је улога жена у друштву и култури постајала све значајнија. Проћи ће још готово читав век док се оне не изборе за своја права и не постану равноправне мушкарцима.

Еустахија Арсић је одрасла и живела међу Србима на територији тадашње хабзбуршке монархије. Аустрија је у то време била једна од најконзервативнијих европских земаља у коју су идеје просвећености и француске револуције споро продирале. Све до 70-тих година XVIII века, међу Србима који су се населили на територији Хабзбуршке монархије, просвета и књижевност задржале су претежно црквени карактер. Школе се оснивају уз цркве, у њима предају углавном свештеници, а настава, иако обухвата и световне предмете, има претежно духовни карактер. Књижевност је црквена а и језик такође, под руским црквеним и културним утицајем. Та културна и религиозна оријентација Срба на Русију најмање је одговарала интересима Аустрије, па је предузела кораке да их уклопи у друштвено-политички и културни живот монархије.

Реформе Марије Терезије донеле су отварање грађанских школа, црквени празници су сведени на минимум а 1770. Срби добијају и своју прву штампарију у Бечу (Курцбек). Све те мере предузете су с намером да се Срби одврате од утицаја Русије.

Реформе Јосифа II у складу су са филозофском доктрином просвећеног апсолутизма. Патентом о толеранцији (1781) изједначује пред законом све вероисповести у хабзбуршкој монархији. Јозефинизам као антиклерикални, просветитељски покрет добио је одушевљене присталице међу напредним Србима. Преко јозефинизма Срби се укључују у широки покрет европске просвећености. У српској књижевности, која у то време настаје на територији хабзбуршке монархије, долазе до изражаја најважније идеје и тежње просвећености:

– демократизација културе

– филозофска критика стварности

– оријентација на морална и политичка питања

– слављење науке и знања

– истицање толеранције

Ове идеје су наговештене већ код Орфелина да би пуни замах и живот нашле у Доситејевим делима.[5]

Да се поново вратимо на Еустахију Арсић уз тврдњу да су „најважније идеје и тежње просвећености“ (како каже Деретић) и те како заступљене у њеном књижевном делу и у целокупном културном и друштвеном ангажовању. Штавише, уколико све напред речено о епохи просветитељства покушамо да поредимо са Еустахијиним животом и делом увидећемо да она припада, у потпуности, оном малобројном, храбром кругу образованих европљанки без чијег залагања „век просвећености“ не би био потпун.

Еустахијино образовање, о којем веома мало знамо, вероватно је као и код већине девојака из грађанског сталежа било основно. У Иригу у којем је рођена и одрасла, Еустахија се вероватно школовала у школи која од 1781. има сопствену зграду и два учитеља. О значају иришке школе кроз коју су прошли многи значајни оновремени Срби, писао је подробно Владимир Миланков.[6]

Лаза Чурчић је приметио да је Еустахија Арсић током детињства и школовања у Иригу могла доћи у додир и са усменом народном поезијом, епском пре свега, захваљујући чувеној „слепачкој академији“. Веома рано, у својој првој књизи (1814) она се служи десетерцем.[7] Не знамо ништа о томе да ли је по одласку из Ирига наставила образовање (приватни учитељи) али будући да је и у родитељској кући било књига, можемо претпоставити да је била самоука. Доласком у Арад и удајом за Саву Арсића (пре 1802) постала јој је доступна и мужевљева библиотека коју ће следећих година обоје знатно увећати будући да су се претплаћивали на готово сваку српску књигу.[8] За Еустахију Арсић сигурно је најзначајнији прозор у свет представљала импозантна библиотека Саве Текелије која јој је била доступна. Њена друга књига Полезна размишљања … (1816), садржи и део о четири годишња доба под утицајем енглеског сентименталисте Џејмса Томсона. Већ је у литератури примећена чињеница да у то време ово дело није било преведено на немачки језик и да га је Еустахија могла једино читати у оригиналу, на енглеском језику. Штавише, у Текелијиној библиотеци, која јој је била доступна, а која се данас чува у Библиотеци Матице српске, под сигнатуром РТкЕнг I 14 налази се и књига The Seasons by James Thomson објављена у Бечу, на енглеском језику, 1802. године.[9] Било би интересантно данас анализирати Еустахијино дело водећи рачуна о Текелијиној библиотеци која броји више хиљада књига на многим европским језицима а коју је Еустахија Арсић у своје доба, док су њен супруг Сава Арсић и она били у добрим односима са својим знаменитим и образованим комшијом сигурно користила.

Еустахија Арсић припада оним просвећеним, имућним европским просветитељкама које су финансијски помагале рад мушкараца на пољу књижевности (између осталих, помагала је Јоакима Вујића који је своје Животописаније објавио захваљујући њеној помоћи) и које су у оквиру својих могућности у свом дому окупљале учене људе и држале неку врсту „књижевног салона“. Уз њу би ту свакако требало споменути и Марију Поповић Пунктаторку.

Просветитељске идеје није само пропагирала својим књижевним делом већ је заједно са супругом Савом Арсићем омогућила отварање прве Препарандије у Араду 1812. године. Помагала је и друге, између осталог и Матицу српску у коју се учланила 1838. и тако постала прва жена, чланица овог до тада, ексклузивно мушког друштва. Четири стотине примерака своје прве књиге послала је школама, с упутством да се новац од продаје стави под камату, и да се од тог новца сваке године награди „сиромашан, а доброг владања ученик српске Препарандије у Сомбору“. Залаже се и за школовањежена, па се љути на оне „кои говоре да женскому полу не потребујет учити читати и писати, да пишу љубавником писма, за женско е, вели, преслица“. Обраћајући се својим „другама и сестрама“ 1816. године она пише: „Купујте књижице, пренумерирајте се, уписујте имена дражајша ваша, да се спомињемо докле смо живе зде в кратком времени жизни. Наћи ће у књигама имена наша потомци наши, и спомињаће, и видеће да је и садашњега века нашег пола читателница било“.

За живота поштована и спомињана међу ученим Србима, у другој половини XIX века готово је потпуно пала у заборав. Мада је о њој писано (најисцрпније Владимир Миланков), њено дело је остало готово непознато и непроучено. Наши савремени историчари књижевности је само успут спомињу[10], а неки од њих ни толико, као Јован Деретић који јој је у својој свеобухватној Историји српске књижевности посветио једну заграду коју дели са још три српске књижевнице.[11]

Последњих година Еустахијино дело улази у видокруг европских слависткиња те налази заслужено место у књигама Силије Хорскрофт и Магдалене Кох[12], које се аналитички баве доприносом жена у развоју културе, уметности и просвете међу Србима, и показују како је тај допринос, иако стално потискиван и занемариван, веома значајан и континуиран. Нама тек предстоји да попунимо празнине и непознанице о Еустахијином животу а затим следи озбиљно и темељно критичко ишчитавање њеног књижевног опуса које би морало бити компаративно у односу на још увек непроучене књижевне и филозофске узоре њене а такође и у односу на оновремене европске књижевнице, просветитељке, њихова културна и друштвена залагања и уметничке домете. Будући да је Еустахија Арсић прва међу српкињама новога доба која се упустила у књижевну и просветитељску авантуру, у најмању руку треба да будемо благонаклони и да јој одамо дужно признање.

Литература:

Миланков, Владимир: Еустахија пл. Арсић и њено доба. – Нови Сад, 2001.

Радовановић, Стеван: О знаменитим српкињама XIX века. – Земун, 2006. (Еустахија Арсић, стр. 11-37)

Копицл, Вера: Женска читанка. – Нови Сад, 2013. (Еустахија Арсић, стр. 35-45)

Петровић, Теодора: Еустахија Арсић – прва српска списатељица. – У Зборник Матице српске за књижевност и језик, књ. VI/VII (1959), стр. 67-72

Арсић, Еустахија: Полезна размишљања / превео, приредио и допунске текстове написао Стеван Бугарски. – Темишвар, 2013.

Кох, Магдалена: … Када сазремо као култура. – Београд, 2012.

Hawkesworth, Celia: Voices in the Shadows : Women and Verbal art in Serbia and Bosnia. – Budapest, 2000. (Еустахија Арсић, стр. 93-97)

Дамјанов, Сава: Вртови нестварног. – Београд, 2011. (Три лирске фантазмагорије Еустахије Арсић, стр. 192-196)

Чурчић, Лазар: Иришка слепачка академија и Гаврило Ковачевић песник Првог српског устанка У: Први српски устанак у књигама – зборник радова. – Београд, 2004, стр. 129-157.

Човек доба просвећености / приредио Мишел Вовел. – Београд, 2006.

Приватни живот код Срба у XIX веку / приредили Ана Столић, Ненад Макуљевић. – Београд, 2006.

Тимотијевић, Мирослав: Рађање модерне приватности : приватни живот Срба у Хабзбуршкој монархији од краја 17. до почетка 19. века. – Београд, 2006.


Текст је објављен у зборнику посвећеном Еустахији Арсић:
Арад кроз време; 15. Темишвар : Савез Срба у Румунији, 2014, стр. 13-24.


[1] Ова база података обухвата информације о женама ауторима и њиховим делима у периоду од средњег века до 1900 године. Укључене су ауторке из европских земаља а у бази су унети и подаци о рецепцији њихових дела. На интернету је доступна од априла 2001. а неколико година касније добила је „International Innovation Award 2005“. Свакодневно се допуњава и развија уз учешће истраживача из готово свих европских земаља под руководством Сузан ван Дијк са Универзитета у Утрехту а под покровитељством Краљевске академије наука у Хагу.
Српски еквивалент овој бази података је „Књиженство – теорија и историја женске књижевности на српском језику до 1915.“ (http://www.knjizenstvo.rs).

[2] Хабзбуршка монархија (1526-1804), Аустријско царство (1804-1867), Аустро-угарска монархија (1867-1918)

[3] Neudecker, Maria Anna : Die Bayersche Koechin in Böhmen : ein Buch, das sowol für vornehme, als gewöhnliche Küchen eingerichtet ist, Karlsbad : Gedruckt bei F.J. Franiek, 1805 (1810)

[4] Доминик Годино, у зборнику Човек доба просвећености, стр. 404.

[5] Јован Деретић, Историја српске књижевности

[6] Миланков, Владимир: Еустахија пл. Арсић и њено доба. – Нови Сад, 2001.

Иришка школа је одиграла значајну улогу у стварању круга љубитеља књиге, који ће пресудно утицати на даље токове културног живота у граду. Своја прва знања ту је стекао и у њој се школовао и један број личности, које ће оставити знатног трага у нашој националној култури: Доситеј Обрадовић (од 1757-1760), док је боравио у Хопову учио је латински језик, Димитрије Крестић (1762-1843) – оснивач Српске читаонице у Иригу, Милован Видаковић (1770-1841), књижевник, Еустахија Арсић, рођена Цинцић у Иригу (1776-1843), – прва песникиња код Срба новијег времена, Милорад Поповић-Шапчанин (1842-1895), Стеван Фрушић (1831-1861), Јосиф Јовановић-Шакабента (1743-1805), Гаврило Ковачевић (1765-1832), књижевник, Георгије Лазаревић (1808-?), Владимир Вујић (1818-1882), Јован Исаиловић (?-1807), Атанасије Сударевић (1765-?), Коста Хранисављевић (1807-1880) и други. (…)

[7] Чурчић, Лазар: Иришка слепачка академија и Гаврило Ковачевић песник Првог српског устанка У: Први српски устанак у књигама – зборник радова. – Београд, 2004, стр. 129-157.

[8] Претплаћивала се на све значајније књиге. У њеној библиотеци сабирала су се дела Доситеја Обрадовића, историчара Јована Рајића, физичара Атанасија Стојковића, првог славеносербског романописца Милована Видаковића, француског просветитеља Волтера … Уважавају је и сви виђенији људи с почетка 19. века. Еустахија је ретко сакупљала претплату, али је Вук Караџић успео да је на то наговори. У писму из 1821. назива је „благодарном и високоученом госпођом“ и наводи да му је добро позната њена „ревност к нашему книжеству“. Моли је да сама, или преко својих познаника скупи претплатнике за његову збирку народних песама. Еустахија му је убрзо послала списак од сто претплатника, и новац. Касније се испоставило да је од књига које јој је Вук послао заправо продала само шест, а да је остале откупила сама и раздељивала их најбољим српским ђацима у Араду и у Србији. На тај начин Еустахија је ширила књиге међу Србима и потпомагала књижевнике. (Владимир Миланков)

[9] И заиста је била веома образована. Ото Дубислав плем. Пирх је 1829. године путовао по Србији и, поред осталог, забележио стање у литератури које је, касније, описао у својој књизи Путовање по Србији у години 1829, у којој је записао и ово: Преглед српске књижевности, који следује, има само тај смер да покаже да се је већ по разним врстама књижевности почело понешто радити. Ја сам се у њему држао поглавито Српског Летописа и понешто допунио сам из Шафарика… Еустахија Арсић разврстава у одељак Преводи. За њена Полезнаја размишленија пише да су превод Томсона (1816). Приписује јој да је превела и Волтеровог Задига (Будим, 1828), и Виландовог Агатона. Спев Енглеза Џемса Томсона, Четири годишња доба, у време кад Пирх путује по Србији још увек није био преведен на српски језик. Виландовог Агатона и Волтеровог Задига или Опредељење – источна приповетка, Еустахија, такође, није могла имати у рукама кад пише своје књиге, јер их је Павле Берић објавио доста касније – прву 1820. (посветио Еустахији) а другу чак 1828. године. Ове књиге не бележи ни Петрик у својој Библиографији Мађарске од 1712. до 1860. године, па их Еустахија Арсић није могла прочитати ни на том језику. Морала је, дакле, знати (поред српског, румунског и мађарског) још и немачки, можда енглески, а неки биографи сматрају да је знала и грчки, француски, па можда и латински језик. (Владимир Миланков)

[10] „ … сентименталном току српске прозе припада и једна књижевница, Еустахија Арсић (1776-1843), песникиња која се рано (1814) служи десетерцем и прозна списатељица која је оставила дела под утицајем предромантичке књижевности (Томсон) са нешто свежине у опису и визији природе.“ (Милорад Павић, Рађање нове српске књижевности, Београд, 1983, стр. 495)

[11] „ … XIX век је дао неколико песникиња (Еустахија Арсић, Јулијана Радивојевић, Милица Стојадиновић-Српкиња, Драга Дејановић) од којих ниједна није много значила у свом времену …“ (Јован Деретић, Историја српске књижевности, Зрењанин, 2011, стр. 1083)

[12] Hawkesworth, Celia: Voices in the Shadows : Women and Verbal art in Serbia and Bosnia. / Budapest, 2000. (Еустахија Арсић, стр. 93-97); Кох, Магдалена: … Када сазремо као култура. – Београд, 2012. – превод са пољског језика (Еустахија Арсић, стр. 31-39).

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Еустахија Aрсић у европском женском просветитељском кругу," u ŽeNSki Muzej, 23. oktobra 2021., https://zenskimuzejns.org.rs/2021/10/23/eustahija-arsic-u-evropskom-zenskom-krugu/.
Kategorije
Čitaonica Ženska kultura, umetnost i teorija

Od ispovesti do putopisa i nazad: Novosadska ženska proza

Vladislava Gordić Petković

Čitaj mi. Trajanje 6 minuta
Nora Mesaroš, Landskape, grafit i ugljen na papiru, 70x42 cm, 2017.
Nora Mesaroš, Landskape, grafit i ugljen na papiru, 70×42 cm, 2017.

Književnost, kako njeno stvaranje tako i njeno izučavanje, obeležava niz tajni i zapitanosti. Pitanje validne interpretacije, pouzdanosti književnih teorija i obuhvatnosti istorije književnosti samo je deo jednog paradoksalnog eksperimenta koji se ne okončava.

Budući da ne postoji univerzalno važeća interpretacija, niti sveprimenljiva teorija, nužno je slojeve značenja sistematizovati u određeni okvir uobličen vremenskom linijom na kojoj se pojedini književni fenomeni rađaju i nestaju.

Romani i ostala pripovedna proza Aleksandra Tišme (1924-2003), Lasla Vegela (1941),  Slobodana Tišme (1946), Đorđa Pisareva (1957), Franje Petrinovića (1957) i Lasla Blaškovića (1966) ucrtavaju u mapu Novog Sada putanje nesrećnih ili zbunjenih junaka pogođenih ratom, ličnom tragedijom, ili opštom krizom smisla. Međutim, percepciji njihovih junaka nedostaje ženska verzija sveta, koju obezbeđuju novosadske spisateljice, donedavno teško uočljive na književnoj mapi grada. Terez Miler, Magda Simin, Judita Šalgo, Ljiljana Jokić Kaspar, Milica Mićić Dimovska, Radmila Gikić Petrović, Andrea Popov Miletić, Marijana Čanak, Nastasja Pisarev, Slađana Ljubičić, Tatjana Tucić, Oana Ursulesku Hergenreter, Tatjana Venčelovski i Sonja Veselinović svaka iz perspektive svoje individualne, originalne poetike grade jedan novi, novosadski svet.

Terez Miler i Magda Simin predstavljaju Novi Sad i šire vojvođansko okruženje kao poprište istorijskih iskušenja, migracija, porodičnih lomova i epohalnih preokreta. Prozni eksperiment Judite Šalgo Frojdovu teoriju tretira kao priču: istorija i teorija nesvesnog postaju osnova zapleta, mogućnost tekstualne igre u njenim pričama i romanima. Heroine Milice Mićić Dimovske obeležene su osećanjem inferiornosti i marginalnosti, a njihove ružne uspomene na prošlost ponekad prete da budućnost pretvore u unapred izgubljenu bitku. Slikajući istoriju iz naglašeno autsajderske pozicije prezrenih i prognanih, kaogod i njihove intimne i kolektivne utopijske fantazme o obećanoj zemlji, ove spisateljice omađijane su motivom potrage za ženskim sigurnim utočištem. Nastasja Pisarev, Slađana Ljubičić, Tatjana Tucić i Oana Ursulesku Hergenreter smeštaju u urbani prostor studije duha i raspoloženja, snova i ideja. Ljiljana Jokić Kaspar, Radmila Gikić Petrović i Marijana Čanak pišu o ženama koje se pobrinu da sabesednicama i naslednicama ostave tajne, savete i znanja koji se pamte i primenjuju čak i onda kad se protagonistkinje u pola glasa svađaju sa sopstvenim nasleđem. Tragajući za praslikama detinjstva i odrastanja  kao za mogućim odgovorom na svaki sadašnji izazov i bol, Andrea Popov Miletić i Sonja Veselinović ispisuju moćnu svetkovinu poezije u okvirima prozne naracije.

Aproprijacija i nadogradnja pozajmljenih junakinja kakvu srećemo kod Judite Šalgo, Milice Mićić Dimovske i Tatjane Venčelovski realizuje se, prvenstveno, sa plemenitom spisateljskom nakanom osnaživanja njihovih glasova, produbljivanja bezdana njihovih dilema (u cilju otkrivanja makar iluzije izlaza), oslobađanja njihovih strepnji i očekivanja. Na prvi se pogled čini da su priče zamišljene kao monolozi žena posvećeni muškarcima koji su njihova strast, opsesija ili muka i govoreći (o) njima, one govore (za) sebe, senčeći ih pažljivo i predano, dodajući boju i smisao njihovim glasovima, hrabro i riskantno prisvajajući njihove narative.  

Pamtljiva i upečatljiva književna proza morala bi da nas istovremeno suočava i sa alegorijama i sa aktuelnostima; da održava tesne veze i sa tradicijom i sa prevratništvom; sa učenjima iz prošlosti i buntovnim odbacivanjem bilo kakvog vođstva. Sa druge strane, književna proza koja želi da traje trebalo bi da se izbori za diskurs o telu koji je lišen konvencionalnosti, ali dovoljno taktičan da nijedno opšte mesto ne odbaci bez obrazloženja. Da bi legitimizovao želju svog tela, književni lik mora to isto telo učiniti dovoljno slabim da podlegne izazovu koji ga presudno određuje. Veliko područje savremene književnosti obeleženo je već samom željom da se osvoji želja, i da se zaobiđe odricanje. Ukoliko sopstveno telo pripremi za izazove uživanja, protagonista moderne proze pribavlja mu tako snagu za suočavanje sa svim onim izazovima krivica koje se, tradicionalno ali i u modernom vremenu, vezuju za telo.

Svesne opore težine te ženske bitke sa emotivnom prošlošću, bitke nikad adekvatno predstavljene u literaturi zato što su je nepovratno zagadili komercijalno-sentimentalistički diskursi, svaka od autorki u ovoj antologiji stupa u obračun sa znacima straha, želje i ljubavi, sa potrebom za pripadanjem kao večitim kukavičlukom koji se pripisuje ženskom identitetu a u stvari je muška projekcija, proistekla iz straha od slobode kao dominantno maskuline crte.       

Književnost koju pišu žene pomera granice relevantnog i trivijalnog, i žensko iskustvo često se posmatra kao poligon mukotrpnog samodokazivanja; međutim, tematski i značenjski prioriteti nemaju nikakve veze sa testiranjem sopstvenih vrednosti. Važnost ženskog iskustva podrazumeva se sama po sebi zato što počiva na razlikovanju od patrijarhalnog normativa koji je neuspešno ućutkivao čitav svet jedne imaginacije, koji se, evo, napokon otvara pred nama.

                                                          

Kategorije
Biblioteka Ženska kultura, umetnost i teorija

Милица Стојадиновић Српкиња

Аница Савић Ребац

Čitaj mi. Trajanje 13 minuta.

Предели и душе узајамно стварају једно друго. Mилица Спојадиновић Српкиња спада међу творце предела српске домовине. Један дах снажне, скоро величанствене идиличности прожима Фрушку Гору у души Миличиној: Јер je природа домовине горостасна и вечна за оног ко je гледа душом. Брегови Фрушке, преко којих je прешао један далек дах античке складности, нису високи узрастом, но душом коју су примили и дали. Фрушка, мајка Миличиних снова, сија и данас кроз Миличин Дневник,са чудним раним зорама, са паганском срећом у шуми летњих киша и са меланхолијом шумске јесени, треперећискроз Миличином тајанственом младошћу.

Она и њена природа су једно. Oнa je била срасла са природом своје домовине као нифма са својим дрветом. Њој се људски живот привидно смешио, али jy je морао обманути и уништити. Њена je душа била сроднија души њеног најмилијег дрвета, њене мареле ма југарњем брежуљку, него компликованом људском животу. Да je могла да се не одваја од свога дрвета! Али нимфа није чак ни знала да ће јој то одвајање донети смрт. Душа чудесно једноставна, сва од једне чисте праве линије, у својој јед-ноставности ипак загонетна, као њена природа, и кao ова скромна и чаробна, она je у један мах очарала ова сpцa. И данас још ми joj можемо приступити, и приступаамо joj највише срцем, и још иише но своје савременике то вито слабо девојачко, потреса нас изгубљена нимфа којој су сви људски пути бели пресечени. Њена je меланхолија тако разумљива, и била je неизлечна, сасвим природно, јер шта je њој људски живот могао дати? Требало je да се појави, да проговори, пa да ишчезне међу сестринским стаблима у Фрушкогорским шумама, да и даље, као што је чинила у младости, заједно са њима дочекује сунце са истока и испраћа га до запада. И oни који су je знали у чарима њене младости опоре и озбиљне, као бечки књижевник Франкел, и они који су је виђали тек као сломљену душу, као Др. Милаи Савић, говоре о њој из очарана црца и са искреним пиететом. И као што je ce сећамо данас, уверени смо да не ће ни у будућности бити заборављена дирљива слика девојке која инаугурише књижевни рад жена у нашој новој књижевности. Она je свакако дубоко слутила своју тешку и чудну судбииу. Меланхолија њенога Дневника двострука je: Елементарна туга нимфе која je срасла са природом, и као што ce са њоме весели:

Плаво небо кад ce ено ведри,

Ha њега ce моја душа смеши,

тако ce и смути у њеним мутним часовима; и туга двеојске која предосећа да ce мора срушити живот сазидан на сну и илузијама. Тим je предосећањем, поред несвесне љубавне чежње, тешка њена мајска туга, међу треашњама пуним плода које ce румене као бокори ружа с пупољцима. Даљина ce прелива од Цера до Авале. Срем и Србија сливају ce у њеној чежњу, али кукавица пева песму пролазности. Отуда ју je тако рано осетила? Њен сан о великом српском народу био je једна виша стварност, али не храна за свакидашњицу; a њена улога у животу српскаг народа приказала ce као илузија. Њеио je име лепо и значајио за српску културу, али у другом правцу но што je она очекивала. Ta млада девојка од 24 године осећа да ће снови и илузије да одлете, осећа где ce диже из лепоте Maja она горчина quod in ipsis floribus angat. Осећа да ће најзад кад тад свему што joj je драго морати рећи:

Ево рај остављам, без кривње и греха.

Гранате јабуке су ce сплетале у дубоку сеницу, склониште љубичица и змија, виногради оу ce надносили један над други у земљи затишја царских манастира, a над даљним Београдом, у прозирне вечери, чинило ce да ce беласа висака круна царева. И све ce то огледало у њеној прозир-ној души, у чистоти њених интелектуалних и сентименталих тежња. Њена најинтензивнија осећања, љубав према природи, родитељима и народу, била је потпуно искрена, наивно-непосредна, примитивно снажна. Поезију je сматрала најдостојнијим изразом тих осећања, и зато je певала. И као што je била искрена у певању, била je искрена у ћутању. Њена дискретност о љубави била je искрена и природна као њено певање о природи и народу. Из тог симпатичног певања и дражесног ћуггања, из ведрине која избија и меланхолије која осваја, састојала ce њена младост и њено дело. Оиа je слутгила да je ово двоје у њој повезано, нимфа je била везана за пролеће, i потпуно je резигнирала пред студени живота. To је велика штета са књижевне стране, јер je тада тек требао да почне за њу озбиљан рад. — Kao лирски песник она je остала неупућена и неизрађана; њени књижевни пријатељи гледали су прво њен рад кроз сјајну копрену њене личности; касније, кад je нестало пролетњих илузија, нестала je за њих и она сама. Али та слабост коју носе у себи многе њане лирске не умањује њену чар. Њена je душа била једиа целина, створена додуше више да осећа него да ствара, мање да утиче својим делима (то би било одвећ индивидуално-човечански), a више сама собом, као што приличи цвету, дрвету или нимфи. Па ако Миличини стихови и немају много непосредне лепоге, ани одишу трагичношћу њаног живота тихом и интензивном, фаталношћу коју je осећала на себи ова душа у смерним размерима своје судбине, и искреним човечанским дрхтајима. Разумљиво je да ce она много боље могла да изрази у облику који тражи мање концентрисана уметничка напора. Загго je њен дневиик У Фрушкој Гopu сасвим апартио дело у српској књижевности; тихо и несвесно, лепотом душе која у њвму говори, он ce развио у књигу која има позитивиих уметничких квалитета. У њој су природа и душа једно, имају исти ток, песникиња са природом живи и умире. Овај je Дневник права Година Душе. Кратка година: Од Maja до Октобра, од ходова кроз румене мајске зоре, — којих ce сећа, уочавајући леп контраст, у »тамној хладовини“ великоварошког јутра у Бечу, — пa преко јунских вечери кад ce изненада кроз тишину захори песма:

Ивањско цвеће, петровско!

и шарени ce барјаци залепршају кроз вечерњи зрак, и преко јулских дана кад већ лежи у крстинама сведано жито, ,први издисај зеленог лета“, преко августовских бура и ведрина, до оног окоро величанстваног предвечерја бербе којим књига завршује, правом уметничком нотом. Да ли je то нарочиго тражеи ефект? Ми очекујемо опис саме бербе: јесењу тешку сласт и песму винограда, a она даје осећање краја пред још пуним ризницама, у потезима смерне идиле чудну стрепњу пред дахом вечности.

Грожђе ce румени и плави кроз лишће које je већ јесен заданула; онде ce жути дуња, онде ce румвни зимска крушка ил јабука, a све je последњи природе дар. Овде-онде видиш самотног пудара где стазама хода ил бичем пукне на црно јато чворака. По високим трешњама бели ce на мотки подигнут дрвени витлић, који најмањим ветрићем покренут окреће ce и даје од себе гласа који ce no тишини npupode надалеко чује. Кад ce вече спусти онда ce укажу расејане пудароке ватре које трепте као какве велике звезде. —

Ова je партија лепа и за себе, a још је лепша у целини књиге као завршна песма „Године Душе“. Кад једном дођу боља времена за српску књижевност, бесумње ће ce прештампати ова дражесна књига коју je сада скоро немогуће набавити, и читаће je сви они који воле природу и прошлост нашег народа. Јер сем душе младе песникиње, она нам износи пред очи и српско друштво 50-тих година, и интересантне прилоге народној поезији и фолклору, и у томе свему један елемент Миличине душе који још нисмо споменули: хумор. Слике из друштва ређају ce пуне не-сташлука и комике, a народних прича и песмица има сасвим делициозних.

После ове књиге, којја je штампана тек 5—6 година пошто je натшсана, настају за Милицу све тужнији дани. Већ идуће 1855 год., она пише Последње Врсте:

Нек сунце сија, нек цвеће цвета,

 Сва моја мила нек краси места,

Али за мене ишчезло све je, —

Осећања je усахло море.

И неколико година касније: „Moj je душевни живот престао, престао у сваком смислу, и ja сам мртва.“ Иако га je свакако имала и касније, као шго показују шгсма Ђ. Рајковићу, и разговор са М. Шапчанином, изгледа да je права Милица збиља ишчезла са оним ввилинским летом. Не на Марковом Гробљу y Беопраду, њено je срце остало у Фрушкој, и куца и данас још у неком замишљеном храсту. Y предосећању пролећа које опет мора доћи, оно ce шири и можда сада пева песму љубави коју није смело да пева у грудима девојке. И зато бар сада можвмо да je замислимо као нимфу која ce ипак пробудила љубави, и кроз росно јутро дозива драгог. За живота, ни месечна ноћ у самоћи није могла да jоj измами друто признање но то да не може да призна:

И ja би гласа имала тога,

K’o многи песник у песми својој, —

али она je фатално морала да ћути о љубави. Дискретна љубавна пеома je ипак поздрав Љубомиру Ненадовићу:

Али што рече у песми твојој

Да јесу наше хладне груди,

Веруј ми то je лажна скромност,

Јер лиру твоју свако љуби.

A као фрагмент неиспеване љубавне песме звуче речи из једног много познијег писма:

Ko зна коje кврге судбе њега вежу,

и који се тешки пути пред њиме протежу.

Тајна њених љубавних осећаља несгала je заједно са Милицом у дивљем даху планинских мириса.

Елементар као природу волела je Српство, — нимфа je била и српска вила, елементарно, као са природом, срасла са Српством. Била je свесна да у тој љубави ни за ким не заостаје. Она je носила ту љубав с поносом као невидљиву круиу. Y месечини евоцира сјајну визију српске прошлости: Песма једног вечера. Ty je визију Лаза Костић дигао међу саме звезде у песлга Коло. Y тешкај тузи последњих врста ocraje један ведар акцент:

Срећно да си ми Српство за навек!

Ово je свег мог живота одјек,

Јер су песмама умукли гласи.

Она je свесна дубакаг јединсттва Војводине са Србијом, и не дели их ни у срцу ни у песми. Војводина je Србину „сопствена земља“, као и Србија; но док о Србији говори са дивљењем и нежним тепањем:

О Србијо ал си лепа,

Лепа као венац цвећа,

Војводина je болна и трагична, песма о њој je пуна тешких суза:

У задужбини Мајке Ангелине

Врата се опет отворише гроба,

И покрај Борђа несрећног деспота

Леже нам у гроб и Стефан Војвода.

 A српска вила у црно завита

И сада цвили над тим гробовима,

Гробове тужна Србу показује:

Гле, ово ти je сва Војводина!

Но Авала зрачи у ,тешку таму фрушиог брда“ са обећањем слободе и потпуног јединства. Y целом колу родољубивих песника из Војводине, нико то обећање није осећао јаче од Милице Српкиње.

A у том оствареном јединству ничије сећање не би би-о драже Миличиној души од сећања најмлаћих српоких интелектуалки, студенткиња београдског универзитета. Она je страсно желела да се српска жена што више издигне кулггуром и радом. ,,Ми смо цред будућношћу!“ писала je oнa године 1854. Данас je се сећају оне које су сада пред будућношћу, али за њу и њено доба значе будућност и ос-тварење далеких сиова. Њихово je сећање најлепши момент који je доживела успомена Милице Стајадиновићеве у уједињеној домовини.

Kategorije
Biografije Ženska kultura, umetnost i teorija

Anica Savić Rebac

Čitaj mi. Trajanje 13 minuta

Anica Savić Rebac  (1892-1953) smatra se  jednom od  najučenijih žena u Srbiji u prvoj polovini XX veka. O tome svedoči njen izuzetan esejistički, pesnički i prevodilački opus koji do danas nije dobio odgovarajuću recepciju i uvažavanje.

Anica Savić Rebac (1892-1953) spada među najučenije žene u Srbiji u prvoj polovini XX veka. Iza sebe je ostavila izuzetan pesnički, esejistički i prevodilački opus. Bila je u grupi beogradskih intelektualki koje su 1927. godine osnovale Jugoslovensku organizaciju univerzitetski obrazovanih žena i među prvim ženama koje su p rimljene u jugoslovenski Pen klub.
Anica Savić Rebac, rad Uroša Predića (1919), ulje na platnu, 65×48 cm,
vlasništvo Matice srpske u Novom Sadu

Anica Savić Rebac rođena je 1892. godine u Novom Sadu kao jedino dete Milana Savića, književnika, pozorišnog kritičara i prevodioca i Julijane Savić (Davidovac), domaćice.

Osnovnu i srednju školu završila je u Novom Sadu. Još kao gimnazijalka čitala je u originalu antičke i moderne pisce i prevodila. Sa trinaest godina objavila je u Brankovom kolu svoj prvi prevod, Bajronov spev Manfred, a potom i svoje pesme i prevode Šelija, Emila Verhama…

Nakon završene gimnazije upisuje klasičnu filologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beču. Početkom Prvog svetskog rata prekida studije u Beču i diplomira u Beogradu.
Godine 1921. Anica Savić udaje se  za Hasana Repca, službenika Ministarstva vera Kraljevine SHS. Od 1922. radi kao profesorka latinskog jezika u Trećoj beogradskoj gimnaziji u kojoj ostaje do 1930. godine, kada se sa mužem seli u Skoplje, gde je on premešten.
Kada je 1926. osnovan PEN centar u Jugoslaviji, Anica je zajedno s Desankom Maksimović, bila među prvim književnicama koje su primljene u njegovo članstvo.

Fotografija Anice Savić iz mlađih dana
Anica Savić Rebac iz mlađih dana

Bila je u grupi beogradskih intelektualki koje su 1927. godine osnovale Jugoslovensku organizaciju univerzitetski obrazovanih žena. Osnovna delatnost Udruženja, vođenog feminističkim idejama, bila je odbrana profesionalnih interesa visoko obrazovanih žena.
Godine 1929. u Beogradu je objavila zbirku poezije Večeri na moru.

Anica Savić Rebac bila je među prvim ženama koje su 1932. godine doktorirale na Beogradskom univerzitetu. Njena doktorska disertaciju Predplatonska erotologija objavljena je u Skoplju, gde je u to vreme živela. Anica se nadala akademskoj karijeri i zaposlenju na Filozofskom fakultetu u Skoplju, ali to se nije ostvarilo. Dobila je profesorsko mesto u skopskoj Ženskoj realnoj gimnaziji, na Velikoj medresi kralja Aleksandra radila je kao profesor latinskog, grčkog, nemačkog i francuskog jezika, a na fakultetu je predavala grčki i latinski samo honorarno

Posle rata, 1945. godine, kao jedna od članica predratnog Ženskog pokreta, uključila se u rad Beogradskog odbora AFŽ.
Konačno, 1946. Anica je, uprkos protivljenju nekih članova Univerziteta, izabrana za vanrednu profesorku na Beogradskom univerzitetu gde je predavala istoriju rimske književnosti i latinski jezik.

Anica Savić Rebac napisala je veliki broj studija rasprava, članaka iz oblasti književnosti, antičkih studija, filozofije, istorije ideja, istorije. Njene teorijske ideje  i stavovi  najpregnantnije su izraženi u radovima iz oblasti antičkih studija koji su napisani sa velikim znanjem, erudicijom i širinon pogleda. Antička estetika i nauka o književnosti, objavljena je posthumno, 1954. godine.  Njene studije i eseji, rasuti po brojnim časopisima, prikupljeni su i objavljene pod naslovom Helenski vidici (1966).

Anica Savić Rebac  podjednako se bavila prevođenjem, pisanjem i kritikom. U svojim kritičkim tesktovima bavila se stvaralaštvom Dantea, Šelija, Getea a pre svega književnim delom  Tomasa Mana sa kojim je bila u stalnoj književnoj komunikaciji. Kada se radu o domaćoj književnosti pisala je najviše o onima koji su se upisali u književnu i kulturnu istoriju Vojvodine i pre svega Novog Sada, ali i obeležili, često i lično, njeno odrastanje. Pisala je o Lazi Kostiću i Jovanu Jovanoviću Zmaju, ali i o poeziji Jovana Dučića i Milutina Bojić. U dva navrata, Anica Savić Rebac pisala je i o ženama, o pesnikinji Milici Stojadinović Srpkinji, o njenom pesničkom „treperenju“, i o jednoj od prvih srpskih feministkinja, Savki Subotić. Pišući izraztito senzibilisano o  ženskom aktivizmu Savke Subotić, Anica daje živu sliku vojvođanskog feminizma s početka 20.veka koji je u godinama nakon II svetskog rata već  uveliko zaboravljen.

Prevodila je sa engleskog, nemačkog, grčkog i latinskog jezika na srpski jezik, te sa srpskog na nemački i engleski jezik. Između ostalog, prevela je Njegoševu Luču mikrokozma na nemački i engleski jezik, sa latinskog na srpski prevela je Lukrecijeve stihove, a sa nemačkog više dela Tomasa Mana  (Smrt u Veneciji, Tonio Kreger, Tristan)

Fotografija Anica i Hasan Rebić
Anica i Hasan Rebić

Posle teške bolesti, 1953. godine, umro je njen muž Hasan Rebac. Ubrzo nakon toga Anica je izvršila  samoubistvo ostaviviši oproštajno pismo koje je potvrdilo njenu svagdašnju duhovnu privrženost antičkim idealima koji su je vodili tokom života, i na koncu doveli i do slobodne odluke o vlastitoj smrti.

„Ovo što činim, činim iz uverenja i u punoj lucidnosti intelekta i volje. To uverenje da život nije vredan življenja ako izgubimo najdraže biće poniklo je, takoreći, zajedno sa mnom, razvijalo se naročito pod uticajem antičkih shvatanja o samoubistvu i postalo jedno od odrednica moje životne koncepcije, od organskih zakona moje prirode… To ne znači da nisam volela život, da ga ne volim čak i u ovom času, ali baš zato ne želim da živim bedno…. Život mi je darovao mnoge prednosti, pa i ovu poslednju da mogu umreti svesno i autonomno.“

Anica Savić Rebac o Savki Subotić

Anica Savić Rebac o Milici Stojadinović Srpkinji

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Anica Savić Rebac," u ŽeNSki Muzej, 30. novembra 2020., https://zenskimuzejns.org.rs/anica-savic-rebac/.
Kategorije
Čitaonica Ženska kultura, umetnost i teorija

Anica Savić Rebac „Antička estetika i nauka o književnosti“

Književna zajednica N. Sada, 1985.

Silvija Dražić (Polja, 1985, 322)

Čitaj mi. Trajanje: 14 minuta

Ponovno izdanje inače posthumno objavljene Antičke estetike i nauke o književnosti, Anice Savić Rebac nije dragoceno samo za heleniste, klasične filologe i filozofe kojima pruža jedan od (na našem jeziku) retkih stručnih i u hodu sigur­nih vademecuma kroz antičko mišljenje o umet­nosti. Ono u istoj meri može da ima ulogu podsećanja na naučnički duh Anice Savić Rebac koja u strogosti i poštenju svog metodskog postupka može svagda poslužiti kao uzor. Način njenog korišćenja građe, kako originalnih dela koje iznova i teorijski i jezički propituje, tako i sekundarne literature koju obimno i kritički konsultuje ne propuštajući nikada da navede izvore ili makar samo podsticaje sopstvenog stava, zav­ređuje, bez sumnje, da se u ovom naknadnom pogledu istakne. Jer ne radi se samo o strogo­sti postupka nego i otvorenosti duha koji svom predmetu pristupa sa širokim poznavanjem mi­saonog horizonta sopstvenog doba nastojeći da funkcionalizuje ne samo egzaktna znanja, nego, u istoj meri, i aktualni duh vremena otkriven i teorijski oblikovan u literaturi, filozofiji i umetničkim teorijama.

Korica knjige Anice Savić Rebac antička estika i nauka o književnosti

Novo izdanje ove studije praćeno je uvodnom rečju Lj. Сгерајес i iscrpnom studijom S. Slapšak koje čitaoca pripremaju za jedno osvešteno čitanje, izdvajajući ne samo ključna nego i pro­blematična mesta.

Uvodno izlaganje same autorke koje je posve­ćeno opisu i obrazloženju upotrebljene metode u mnogome odslikava njenu sopstvenu voka­ciju: strogost i sistematičnost klasičnog filo­loga, teorijski interes i smelost promišljanja koji pripadaju filozofskom daru i liričnost produhov­ljene i tanane prirode koja, mada samo na ma­hove oplemenjuje izlaganje, nije nevina ni u do­nošenju konačnih zaključaka. Početno opredeljenje koje nastoji da poveže klasično-filološki i filozofski metod nije prazno deklarisanje. Isto tako pozivanje na metodu istorijskog materija­lizma koje na prečac zvuči kao puki dug vre­menu i njegovoj rigidnosti in statu nascendi nije ostalo jalovo. Shvaćeno kao razumevanje jed­nog teorijskog koncepta u kontekstu društveno-ekonomskih i političkih okolnosti ono pati od krutog i jednostranog determinisanja sfere duha faktičkim, materijalnim uslovima življenja i dovelo je do nekih novih zaključaka, recimo u tumačenju Platona i onoga što Anica Savić Re­bac naziva „paradoksom“ u njegovoj misli. O va­ljanosti i utemeljenosti ovog viđenja doduše, još može biti govora i spora, ali nema dvojbe da su odabrane metode odista radile. Tribut duhu vremena je i olako povezivanje i uspostavljanje pravocrtne zavisnosti idealizam-konzervativizam naspram para materijalizam-napredne tež­nje što se već iz jezika (upotrebljenih termina) da očitati, no čini se da one u docnijem tumače­nju, kad misao ide svojim putem i više ne procenjuje u opštim kategorijama, ostaju, tako kako su samorazumljivo uspostavljene, i zaborav­ljene.

Uvodno izlaganje sadrži sva novoosvojena i problematična mesta i centrira se oko tumače­nja vazda otvorenih pojmova poput mimesisa, stvaralačke mašte, erosa, lepote i konačno legi­timnosti samog naziva antička estetika. Ovde ocrtane ideje razrađuju se i obrazlažu samom studijom koju prati povest antičke estetike.

Polazna tačka je Homer i dvostruki put kojim se istraživanje odatle zapućuje uvek održavajući paralelizam i nespremnost dva problemska po­dručja, u mnogome priprema i konačno dvojstvo, „paradoks“ koji se hoće protumačiti: Platonova teorija o lepom spram njegove osude poezije. Stoge je i razmatrenje pretplatonskog viđenja i  lepote vođeno time da se nađu uporišne tačke, uzori i povest jedne tako protivrečne, a ipak neodoljive i po uticaju daleko­sežne estetske koncepcije kakva je Platonova.

Homer, Pindar, Aristofan i čitavo teorijsko mišljenje o umetnosti do Platona još nemaju oblik domišljane estetske koncepcije ali su dragoceni s obzirom na drugo naznačeno pro­blemsko područje koje se pita o poreklu i pri­rodi umetničkog stvaranja. Tamo gde izostaju eksplicitne formulacije dovoljan su odgovor imanentne poetike koje velika pesnička dela u sebi nose i pridržavaju ih se. Odvajanje poezije od religijske i ritualne ukotvljenosti zadržalo je osim mitskog još jednu suštinsku vezu sa bo­žanskim: entuzijazam, ispunjenost božanstvom mesto je i način rađanja pesme. Božansko pore­klo umetnosti je model prisutan u svim tumače­njima bilo da se ono shvata mitski, kao nadahnutost muzama, bilo da se, kao u lirici 6. veka, subjektivizuje i razume kao unutrašnja duhova i duševna ponesenost, kao lični dar ili genij. Ira­cionalnost pesničkog poriva dala je povode us­postavljanju suprotnosti kojom će grčko mišlje­nje još dugo biti zabavljeno, suprotnosti iz­među Apolona i Dionisa, kitare i aulosa, inte­lekta i strasti, svesne umetnosti (tehne) i inspira­cije.

Pretplatonsko, рге svega Demokritovo, shvata­nje umetnosti Anica Savić Rebac nalazi oličeno u Aristofanovom pesništvu koje u njenoj inter­pretaciji zadobija ulogu Platonovog javnog anti­poda i tajnog uzora. Da bi se prvo moglo razumeti mora se svagda imati na umu da se grčka filozofija umetnošću bevi uvek na dva nivoa: uže umetničkom i etičko-dijalektičkom i političkom. Upravo ovaj potonji, ne temelju suprotnosti aristokratije i demokratije dao je povoda suprot­stavljanju Platona i Aristofana kao zagovornika dva oponentna politička ideala. (Kada se pak radi o prirodi umetnosti, Demokrit, Heraklit, Empedokle, Pindar, tragičari Aristofan i Platon mogu se povezati i odrediti jedinstvenim orfičkim uticajem). Dok je Aristofan perjanica slobod­nog duha atinske demokratije i poeziju vidi kao njen sastavni deo, Platon je pravi predstavnik delfijskog konzervativizma i ovo njegovo poli­tičko uverenje Anica Savić Rebac, tumači kao jedan od suštinskih motiva njegove osude poe­zije. Platonova kritika se prvenstveno tiče trage­dije kao bitno pripadne duhu grčke demokratije kojoj su suprotstavlja Platonovo, ne toliko teo­rijsko, nego lično, aktivno političko uverenje. Uključivanje Homera u kritiku nema principsko značenje nego trebe de joj prida objektivniji i manje aktualno politički lik. Drugi odsudni motiv je psihološki i tiče se Platonove osvedočene nesposobnosti da se sam oglede u pesništvu. U ovoj interpretaciji Platon je svom odbijanju poe­zije tek docnije dao principski izgled i metafi­zičko utemeljenje što se argumentuje razlikama i nedoslednostima u Platonovim dijalozima koji za predmet uzimaju umetnost.

Ovakvo viđenje, ma koliko da je zanimljivo, ipak ne može imati bitne teorijske konsekvence budući da je izvan teorijskog horizonta samog Platona i više je biografski i psihološki situirano. Ukoliko kao princip tumačenja služe spoljašnje, društveno-političke okolnosti, njihov korelat i dopuna, na kritičnim mestima koja se ne daju na tom nivou iscrpsti, može biti samo lično psiholo­ški pa tumačenje ostaje neimanentno i tako reći teorijski visi. To oseća, bez sumnje, i Anica Sa­vić Rebac te i na opšte filozofskom, metafizič­kom planu nastoji da otkrije povode ove tako čuvene osude, i nalazi ih u pojedinačnom karak­teru svakog umetničkog dele naspram opštosti ideja, iako ona ovaj momenat smatra odlučnijim od mimesisa, čiju ulogu i značaj sagledava samo s obzirom na međusobno povezivanje umetno­sti, izgleda da se ne radi o bitno različitim i ne­spojivim argumentima. Umetnost kao najniža na lestvici bića vredi tako malo upravo stoga što svojim pojedinačnim karakterom zahvata (opo­naša) samo mali deo od opštosti i bitnosti ideja.

Kao pandan politički motivisanom odbaciva­nju poezije Anica Savić Rebac izlaže Platonovu teoriju ideja koja upravo Ideji lepog daje povlašćeno mesto. Kao jedina koja se otelovljuje u čul­nom svetu ona, posredstvom Erosa, pruža uput za osvajanje sveta bitnosti ili ideja. Kroz nju se ubedljivo manifestuje povezanost dva sveta i principijelna čovekova mogućnost da zadobije onaj drugi, dalji a bitniji. Ipak, tim nije i umetno­sti pripao poseban gnoseološki status (kako će se to desiti, recimo, kod Šelinga) što je temeljni paradoks Platonov. Ona ostaje i s ove i s one strane lepote ali bez veze sa njom.

Tumačenje ovog raskola opet je psihološko i otud ne suviše ubedljivo: ono što se izgubi na jednoj strani mora se zadobiti na drugoj. Politič­kim opredeljenjem iznuđena osuda poezije bila je u suprotnosti sa Platonovim najintimnijim lič­nim, intelektualnim i psihološkim sklonostima te je on kompenzuje na drugoj strani, svojom teori­jom o lepom koja lepoti pridaje posebno dosto­janstvo i primiče je ili čak poistovećuje sa najvi­šom od svih, idejom dobra.

No, preostaje jedna mogućnost pomirenja i Anica Savić Rebac je ne propušta. Platonovo odbacivanje umetnosti vazda je okrenuto savremenicima i zbiva se na osnovu budućeg, još neostvarenog kriterijuma: poezije kao filozofije ili filozofije kao poezije. Koliko je on sam na tragu tog zahteva, koliko ga je ostvario i u kojoj je meri to dobitak ili gubitak za poeziju ostaje otvoreno pitanje. Ipak, nema sumnje da je tu položena jedina nada za umetnost (doduše samo u svojstvu poezije) da izađe i svog omalovaženog zakutka i osposobi se za temeljne saznajne poduhvate.

Nezavisno od diskutabilnih, manje ili više no­vih, manje ili više potkrepljenih pojedinačnih zaključaka, obuhvatnost viđenja, složena slika celine, napor da se antička misao o umetnosti sagleda u širokom zamahu kao povezan i uza­jamno isprepleten sled u kojem se vodeći mo­tivi mogu pratiti od svog prvobitnog mitskog uobličenja do preciznih filozofskih formulacija svakako su najveća vrednost ove studije. Na tim idejama spojnicama celokupno grčko viđenje umetnosti se pokazuje kao jedinstveno nadah­nut napor da se osnovna pitanja ljudskog stvara­laštva osmisle.

Spiritus movens i temeljni odredbeni uticaj grčkog razumevanja umetnosti Anica Savić Re­bac nalazi u orfičkoj mistici koja nije samo su­štinski element rođenja tragedije, nego se može naći, na različite načine transformisana, u svakom promišljanju umetnosti. Dok antička tra­gedija elemente orfičke mistike sabire u okvire arhajskog morala, Platon se vraća predtragičkom aforizmu i preformuliše ga kroz pojmovnik sopstvene metafizike. U diskusiji s Ničeom po­kazuje se da Platonov etički ideal nije mogao da onemogući tragediju jer je mit o duši zapravo preuzet iz orfizma kojem ni ideja visokih, intelek­tualnih i etičkih stremljenja nije tuđa. Iz orfizma potiče i preovlađujuća koncepcija porekla umet­nosti, naglašavanja njenog iracionalnog, maničnog karaktera i kao konsekvenca, pitanje o mestu i značaju veštine (tehne) koja takođe u umet­nosti mora nužno saučestvovati. Isto tako, zajed­nička je misao o dejstvenosti poezije, o njenoj psihologijskoj ulozi i funkciji, jer svaka odbrana od poezije u isti mah svedoči o moći koja joj se pripisuje.

Na drugoj strani, Anica Savić Rebac nastoji da otkrije kreativne impulse koji su potekli iz an­tičke estetike i prepozna ih ne samo u mišljenju koje neposredno sledi, u helenističkoj i novoplatoničkoj filozofiji, nego i mnogo docnije u ideali­stičkim estetikama od 18. veka na ovamo, kao i u savremenoj umetničkoj produkciji, koja kao da i teorijski i praktično prihvata i sledi Plato­nove zamisli i kanone. Čak i ako zapažanje para­lelizma između Platonovih umetničkih ideala u kojima se zaboravlja priroda i umetnost primiče u blizinu ideja te oponašajući ono što je njima svojstveno: red, meru, harmoniju i geometrijski uzorni lik, zadobija bitno saznajni a ne više strasni, tragični karakter, i teorije i prakse ap­straktne umetnosti, posebno kubizma koji smeraju njenoj posvemašnjoj intelektualizaciji, ost­aje na nivou uviđanja fenomenološke koinciden­cije, ono može biti povod za razmišljanje o ne­kim arhetipskim modelima kojima se ljudsko mišljenje i stvaranje uvek iznova vraća. U isti mah, ovde nalazimo najsnažnije pomirenje Plato­novog paradoksa: u ime buduće umetnosti, koja je u međuvremenu od zamišljenog ideala postala stvarnost, odbacuje se samo aktuelno umetničko stvaralaštvo a ne umetnost kao takva.

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Anica Savić Rebac „Antička estetika i nauka o književnosti“," u ŽeNSki Muzej, 30. novembra 2020., https://zenskimuzejns.org.rs/2020/11/30/anica-savic-rebac-anticka-estetika-i-nauka-o-knjizevnosti/.
Kategorije
Biografije Ženska kultura, umetnost i teorija

Milica Stojadinović Srpkinja

priredila Vera Kopicl

Čitaj mi. Trajanje 13 minuta
Milica Stojadinović Srkinja, crtež prema arhivskoj fotografiji
Milica Stojadinović Srkinja, (1828-1878)
crtež prema arhivskoj fotografiji

Saradnica Vuka Karađžića, cenjena u krugu romantičara Đ. Rajkovića, Njegoša a njen rad je pomagao i knez Mihailo. Prikupljala je i narodne umotvorine, a u svom dnevniku pominje narodne pevačice od kojih je beležila narodnu poeziju: slepa Jela, Pava, Kata, Ruža, Ana i Anđelija.

Bavila se i prevođenjem Getea i Balzaka.

Nјen dnevnik je imao 433 pretplatnika i to u Beču (200), Budimu (20), Beogradu (84), Šapcu (20), Vukovaru (40), Karlovcima (49) i u Mitrovici (20). 

Delo Milice Stojadinović Srpkinje je imalo veoma dobru recepciju i bila je inspiracija mnogim autorkama od početka XX veka, pa do savremene književnosti. 

Ustanovljena je nagrada u čast njenog rada i imena, a dodeljuje se u okviru manifestacije Milici u pohode  Centra za kulturu “Miloš Crnjanski”.

dela:

Pesme (1850), Pesme , knjiga 2 (1855), U  Fruškoj gori 1854. (1861), U  Fruškoj gori 1854. sv.2 (1862),  U Fruškoj gori 1854 sv.3 (1866),  Pesme Milice Stojadinović (1869)

Milica Stojadinović Srpkinja, gravura
Milica Stojadinović Srpkinja, gravura

Izbor iz dela Milice Stojadinović Srpkinje

KAD SE NEBO MUTI

        Kad se nebo muti, ne kaže zašto,

                Nit rosna kiša rad koga pada,

   A srce moje da kaže na što

                Što ono samo zna za se sada?

  Ja zar da kome čuvstva izjavim?

  Ta pre ću mrtva da se utajim!

              Skriva se zemlja pod pokrov noći

  Dok zvezda trepti na nebu sjajna.

              A zaves srca zar treba poći

  Da snimim? čuvstva i javim tajna?

  Nek tuga, radost, u njem’ počiva:

                     A tajnu nebu tek nek ne otkriva.

    U podne, il veče života svoga

                     Potuži svaki na zemlji ovoj.

    I ja bi glasa imala toga

  Ko mnogi pesnik u pesmi svojoj;

                   Al da mi sudba zar bude javna?

Та pre će primit zemlja me tavna.


U Fruškoj gori 1854.

Maja 4. jutrom rano

Kad sam u Beč polazeći preko bregova Fruške gore prešla, onda se nije nigde ni pupoljka zelenog videlo, svud bijaše tamno i-neveselo, a sad:

Svaka s grana već zeleni,                Glas tičice na sve strane

Svud veselo cveće cveta;                 Kroz zelenu čuje s goru,

Priroda sva srce pleni!                  Svaka s svoje hiti grane

Šta je lepše ovog sveta?                   Da pozdravi letnju zoru.

Nastalo je već proleće,                   Oj zorice lepa letnja,

Nit se gdegod mrazi bele                Ja te suzom, ah, pozdravljam,

Svud se rosom krepi cveće             Zašto? Nek ta pesma ne zna,

Sve do sunca, noći cele                   Sa kojom se tebi javljam.

                                Samo jedan više svega

                                    Pred kojim ja ovde stojim-

                                On zna,-k Njemu srce bega,

                                    Njemu ovo smerno pojim.

Docnije

 PISMO JEDNOME PESNIKU

Vi ste meni jedanput pisali, kad u Grčku i Carigrad odete, imaćete dosta predmeta o kojima ćete mi pisati. Vaše obećanje od tolike mi je važnosti, da se radujem što mi se dala prilika podobnim vas zadužiti.

Jednog lepog prolećnjeg jutra rađalo se sunce od onog kraja gde se Avala   plavi, a parna kola presecala su zmijevidno poljane požunske k Beču, na njima ja sam se udaljavala. U jednom odelenju kola bili smo: moj najstariji bratac i njegova ljuba, jedan Srbin trgovac i jedna Srpkinja, svi Sremci. Sve njih lepa zora razbudila nije, samo su moje oči gledale kroz otvoren prozorčić onamo otkud sunce dolazi — gde su naši kraji. Tu mi neki rod tuge srcem ovlada.. Preda mnom se talasalo žito, i bregovi visoko su se dizali, kao i u našem podnebiju, ali je ipak stran obraz bio, koji udaljene samo većma svoga kraja seća, tako i ja čisto se bolno sećam ostavljena domaćih bregova, koje će priroda krasotom uviti, a ja daleko biti; pak se setim i moga srednjeg brata u Ameriki daljnoj, kako i njega možda tako slika kakva opominje na domaće kraje; i kao što je nežno čuvstvo lako ražaliti, suze su moje tekle, a živo uobraženje donese mi glase tugujućeg brata:

Oj gorice čarna,                                        Kao da sam došao

      Ti me varaš marna                                   U rošen kraj ušao,

Sa tvojim jelama,                                    I tu ću da počivam,

     Mirisnim lipama.                                        Svojim se odzivam.

Jele ja poznajem,                                   Ne poznajem glase

   Ali ne poznajem                                     Što se ore tuda,

Tebe zemljo nova                                  Jedva znam i za se

  Iz mlogih stanova                                Kad je tuđin svuda.

U tom se digne žubor putnika, da se toronj sv. Stefana vidi, koji je sve vidniji bivao; a kod mene jedno čuvstvo zamenjavalo drugo. Ja nežno pomislim: Mina! tvoja prijateljica se približuje! Naskoro zatim zazvonim ja na jedni vrati, i ne pazeći na reči služavke poletim na poznata mi vrata k Mini u sobu, — koju nađem u sali već, gde kod prozora sedeći jutrenji čas svojoj krasnoj veštini — živopisanju posvećuje. — Mina! Milice! — začuju se po sali naši glasovi nepritvorne radosti, kojom se davno neviđeni prijatelji pozdravljaju. „To će biti Milica“ ču se opet u drugoj sobi, i vrata se otvoriše, i Minina majka raširi na mene ruke s rečma: „A gle moje kćeri iz Fruške“! „Ovamo ovamo“! vikne starac Vuk. I to vam bijaše pravi prijateljski doček — Ja ostanem njin gost za sve vreme bavlenja u Beču, a moj brat i snaha uzmu kvartir u komšiluku.

Vi znate da Beč ima premlogo predmeta koji su kadri razum čoveka zanimati, samo kad čovek za takve predmete čuvstva ima; jer mlogi, ako te predmete i vide, ipak im od očiju dalje ne idu. — A mnogi opet vide Beč, ali im nije do toga da znadu kakve sjajne znamenitosti njegovi srećni zidovi skrivaju. Ja da sam ih tražila, to ćete vi i bez mene znati, a vama da ih kazujem bilo bi rđavo povtoravanje onoga što ste vi iz knjiga pocrpili i očima viđeli. Moje će pero za vas druge predmete potražiti.

Prvi dani bavlenja u Beču protekli su ponajviše u polaženju poznatih i u gledanju priprema za doček carske neveste, koju sam takođe viđela pri njenom svečanom ulasku u Beč prvi dan našega Uskrsa, koja je tako lepa i umilna, u proleću dana svojih, te je kao i prolećna ružica: svakog obajava koji je pogledi. Na svadbi cara i velikog vojvode ovostranskih Srba bio je i udaljeni knjaz otečestva vašeg sa svojom lepom tuđinkom ljubom. Knjaz je bio obučen u krasnom od zemlje i naroda svoga. — Posle venčanja bilo je prdstavljanje, i sve velikaše predstavi carici ober- sthofmajster, a knjaza i knjaginju Obrenovića sam car. — No ja sam prešla čak k večeru jednoga dana kom sam i živila, pa prešla na predmete koje mojim očima viđela nisam, — dakle, dopustite da se k jutru vratim.

O, to vam nije bilo lepo jutro našeg podnebija, se sunce iza brega rađa i rosno cveće osijava, biše tamne visoke zidine, koje su zaklanjale i sunce, pa po toj tamnoj ladovini išle smo, Mina i ja u rusijsku kapelu na liturgiju. — Iz crkve odemo posetiti poznatog nemačkog pesnika i prevoditelja naših narodnih pesama dr Frankla, no ne nađemo ga doma, a ni ljubu mu, već ostavimo naše karte. — Taj je dan bilo ladno, a meni oko srca moga još ladnije, beše naš praznik, naše Voskresenije, a ja udaljena od moga naroda, od moje kuće, gde se radosti punom reči „Hristos voskrese“! svi pozdravljamo. — posle podne nismo nikud izlazile. Mina je živopisala, a ja sam čitala knjigu neke nemačke spitateljke, Diringsfeld, za koju mi Mina kaza da je Dalmaciji učila godinu dana srpski i na glas smrti materine vratila se sa svojim mužem u domovinu, kad je i srpskog literatora Vuka pohodila. Čitajući njeno sačinenije, divila sam se duhu njenom i MISLIMA ženske glave. —

Drugo veče, treći dan našega Uskrsa, bila je varoš divno osvetljena i ulice pune sveta, da je čovek morao paziti da ne bude udavljen. Mi to veče imasmo u poseti čestitog vladiku slavne Dalmacije sa valjanim protisinđelom Petranovićem. Počem oni odu, pođemo i mi, gospođa Vukova, Mina, moj brat, sna i ja, gledati osvetlenje, u kom se oduševlenje bečkih građana prema svome vladaocu ogledalo. Kuća barona Sine osvetlenjem se odlikovala i meni najviše u pameti ostala, jer sam se tu od društva moga izgubila bila, kad smo hteli na drugu stranu sokaka preći, i kako smo se jedno za drugo držali, pa mene gurajuća se svetina od tog lanca otkine i podaleko sobom odvuče. Srećom izbavim se, ali jao! od mog društva nikoga, a veče, svet stran, — sokaci nepoznati, — čisto se zgrozim od stra šta ću. Onda mi kao munja proleti misao da se vratim od kuda smo otišli, i Bog milostivi dade te smo te srećne po mene misli svi bili. Kad ja tamo, a oni svi stoje pred Sininom kućom, pa se poplašeno obziru od kuda će me viditi. S njima stajaše jedan sekretar sa svojom suprugom, s kojom se usred tih talasajućih se gomila radosno pozdravim, jer me ti tuđinci za čudo rado imaju (još kad sam prvi put u Beču bila, poznali smo se, a onda su i čuli da sam došla, i vidili se sa mnom; jer ih nismo prije doma našli, a nismo hteli ostavljati naše karte). — Posle su mi govorili da im s.. budem, ali moje srpsko srce nije moglo na taj predlog pristati, jer nema ovaj svet ni titula ni blaga za koje bi’ ja otpadnica od mog roda bila, pa ma moja budućnost tako sumorna u mome narodu bila, kao što će i biti.

Sutradan dobijem ja pismo s jednom knjigom od dr Frankla. U pismu žali se što ga je vila pohodila, a on doma ne bijaše, i što on nju sad potražiti ne može, jerbo je bolestan; a knjigu da mi šalje zato što nosi ime slavenske knjaginje Libuše i što moja prijateljica u njoj rolu ima. —

Petnajstog tek odem sa g. Vukom kod njiovih knjažeskih Svetlosti. Knjaza nađemo u jednoj sobi punoj knjiga, gde je g. Vuk mislio da ćemo i knjaginju zastati; no ona veće beše otišla u svoje sobe. Kod knjaza smo dugo sedili i razgovarali, i mogu vam kazati da se iz Mihailovih reči poznaje srce u kom ni vreme ni udaljenost nije mogla čuvstva prema svome rodu i domovini oslabiti, a mutni pogledi izdaju da bi to srce tamo, gde ga je majka u kolevci nijala i otkud ga je ljuta sudbina otrgla. — Na jednom stolu stajala je jedna gomila knjiga, a najgornja beše — Pesme M. S. Srpkinje. —

(Милица Стојадиновић Српкиња, У Фрушкој гори 1854, Просвета, Београд, 1985)

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Milica Stojadinović Srpkinja," u ŽeNSki Muzej, 7. oktobra 2020., https://zenskimuzejns.org.rs/milica-stojadinovic-srpkinja/.
Kategorije
Čitaonica Ženska kultura, umetnost i teorija

Umetnice u muzejima

Razmišljanje o ženskom
umetničkom nasleđu

Jelena Ognjanović

ČITAJ MI

Povod za razmišljanje o ženskom umetničkom nasleđu bio je projekat Percepcije, koji je Galerija Matice srpske u saradnji sa British Council-om realizovala kroz izložbu Žena po meri društva? Podstaknuti studijskom posetom kolekciji British Council-a, kao i samom temom projekta koja se bavi (ne)vidljivosti umetnica na umetničkoj sceni i percepcijom umetnica u javnosti, izložba je postavila dela savremenih britanskih umetnica u dijalog sa delima srpskih umetnica iz kolekcije Galerije, kako bi se istakla vanvremenska pitanja ženskog stvaralaštva. Platforma K.A.T. u okviru koje je u vreme trajanja izložbe Percepcije. Žena po meri društva? u Galeriji Matice srpske održana konferencija na temu Žensko kulturno nasleđe – modeli čuvanja i prezentacije bila je više od dobre prilike da se priča o umetnicama u novosadskih muzejima.

Kada je 1971. godine u časopisu Art News (br. 69) Linda Noklin objavila članak Why Have There Been No Great Women Artists? postavila je niz problemskih tema koje su sadržane u pitanju zbog čega u prošlosti nije bilo veliki umetnica. Ono zapravo ističe široko polje jedne sveopšte mistifikacije umetnosti izvan političkih i ideoloških pitanja koje se tiču žena. U srži pitanja stoje mnoge naivne, iskrivljene i nekritičke pretpostavke o stvaranju umetnosti odnosno stvaranju „velike umetnosti“. Zahvaljujući njima u istoriji umetnosti su se izrodili umetnički „superstarovi“ poput Mikelanđela, Rafaela, Van Goga, ili u srpskoj istoriji umetnosti – Paje Jovanovića, Uroša Predića, Save Šumanovića itd. Takođe, pitanje nas usmerava na razmišljanje da umetnost nije slobodna, autonomna aktivnost koju stvara obdarena individua, pod uticajem prethodnih umetnika i društvenih sila, već da je stvaranje umetnosti, razvijanje umetnika, kao i priroda i kvalitet samog umetničkog dela integralni element date društvene situacije, vođene i utvrđene specifičnim društvenim i umetničkim institucijama – umetničkim akademijama, patronima, kolekcionarima, umetničkom tržištu kao i muzejima i galerijama.

U svetu istorije umetnosti „beli–zapadnoevropski muški pogled“ nesvesno je prihvaćen kao pravi i jedini pogled tradicionalne nauke. Iz perspektive čoveka kraja XX i početka XXI veka, on postaje neadekvatan, ne samo u smislu njegove moralne ili etičke osnove, već i one intelektualne. Na neki način, otkrivajući jedan neuspeh većeg dela akademske istorije umetnosti, razvijaju se tzv. rodne studije koje na različite načine osvetljavaju „izgubljene“ ili „zaboravaljene“ umetnice i umetnike, i posmatraju poznata dela iz nove perspektive.

Međutim, pristup u kojem samo dodajemo spisak imena umetnica u postojeću istoriju umetnosti nije dovoljan, ukoliko istražujući njihovu umetnost, ipak ne preispitamo celokupan metod istorije umetnosti koji je zasnovan na principu postavljanja umetnika na određeno mesto u vremenskoj liniji umetnosti. Danas želimo da utvrdimo načine i radnje koje su dovele do marginalizacije određenih umetnika/umetnica, a isticanja drugih.

Muzej i njegova kolekcija su s jedne strane određeni akademskim postulatima istorije umetnosti, a s druge strane društveno–političkim okolnostima u kojima nastaju i deluju. Kolekcije novosadskih muzeja razvijale su se na različite načine i to mahom tokom XX veka, sa izuzetkom Galerije Matice srpske čija je kolekcija osnovana 1847. godine. Sa jasnim opredeljenjem i delovanjem: Galerija Matice srpske, Muzej Vojvodine, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Muzej grada Novog Sada, Spomen–zbirka Pavla Beljanskog i Galerija likovne umetnosti poklon–zbirka Rajka Mamuzića baštine i predstavljaju sveobuhvatno umetničko stvaralaštvo Srbije, Vojvodine i Novog Sada od XVI veka do danas. Međutim, postavlja se pitanje da li i u kojoj meri u tim kolekcijama postoji stvaralaštvo umetnica?

Ako posmatramo muzej XXI veka, on za razliku od gore navedene odrednice, treba da teži da postane platforma za pokretanje najrazličitijih društvenih pitanja. Koncept kritičkog muzeja odnosi se na kreiranje muzeja kao mesta u kojem se promišljaju i dovode u pitanje različiti aspekti života savremenog čoveka u korelaciji sa istorijom, nasleđem, savremenom umetnosti, tehnologijama i prirodnim naukama. Podstaknuti tezom Linde Noklin, ali i potrebom da odgovorimo na stremljenja društva XXI veka, kustoskinje iz pomenutih novosadskih muzeja sastavile su spisak umetnica čija se dela nalaze u njihovim kolekcijama.  Taj osnovni nivo istraživanja, otvorio je mogućnost za razmišljanja koja se tiču zastupljenosti ženskog umetničkog stvaralaštva u kolekcijama ovih muzeja i politici akvizicija, tačnije načinu na koji su dela pristizala u kolekcije i kako se danas nabavljaju, načinu interpretacije u kontekstu istorije izložbene delatnosti ali i današnjem vidu prezentacije.

Iz osnovnog uvida može se zaključiti da se u kolekcijama novosadskih muzeja nalazi izvestan broj imena umetnica koje su stvarale na teritoriji Srbije, Vojvodine i Novog Sada u periodu od tridesetih godina XIX veka pa sve do danas. Međutim, ako se posmatra u odnosu na zastupljenost i broj dela njihovih muških kolega, procenat stvaralaštva umetnica je veoma mali. Opravdanje se može delom pronaći u istorijskim činjenicama da je umetnika tokom XIX i prve polovine XX veka bilo znatno više, imajući u vidu društveni kontekst vremena. Ali, druga polovina XX veka, kao i umetnost današnjice ne zaostaje u ženskom stvaralaštvu u odnosu na muško. Iz tog razloga, novosadski muzeji pretežno u svojim kolekcijama i imaju dela umetnica druge polovne XX veka, a mnogo manje onih iz prošlih epoha.

Zanimljivo je napomenuti da su kolekcije većine novosadskih muzeja nastajale i dan danas se razvijaju zahvaljujući poklonima i zaveštanjima. Često motivisani željom da budu zapamćeni i vrednovani od strane muzejskih ustanova i javnosti uopšte, umetnici i umetnice su svoja dela poklanjali muzejima. Na taj način je u muzejske kolekcije pristizao i određeni broj dela umetnica. Pored toga, naslednici i kolekcionari su takođe upisivani kao veliki darodavci muzejskih kolekcija. Najređe su generalno otkupljivana umetnička dela, a još ređe umetnička dela autorki. I dan danas, najveće akvizicije novosadskih muzeja jesu pokloni. Činjenica je da ne postoji jasna strategija na nivou muzejskih ustanova niti kulturna politika države koja uređuje sistem muzejskih akvizicija, a još da je on i rodno ravnopravan kao što su primera radi to učinili muzeji Velike Britanije (Tejt muzej ili kolekcija British Council-a). S jedne strane to govori o društvu koje nije svesno potrebe za ravnopravnosti na svim nivoima funkcionisanja, a s druge o sporoj transformaciji muzeja u kritički muzej. Kada je reč o izlagačkoj delatnosti ženskog stvaralaštva, takođe su dela umetnica u kolekcijama novosadskih muzeja retko posmatrana kroz prizmu ili u odnosu na feministički diskurs i u javnosti su se uglavnom prezentovala u okvirima određenih umetničkih pravaca, tema ili monografski. Sve ovo uticalo je na percepciju javnosti i neznanje većine stanovništva o postojanju ženskog umetničkog stvaralaštva, pa čak i o imenima srpskih umetnica.

Spisak umetnica čija se dela nalaze u kolekcijama novosadskih muzeja daju povod za pravo istraživanje i analizu o zastupljenosti umetnica kolekcijama novosadskih, a možda i šire svih muzeja u Srbiji. Na tim osnovama se dalje mogu sagledavati same kolekcije i žensko stvaralaštvo, donositi pravi zaključci, razvijati politike akvizicija i ponuditi nova čitanja istorije društva, kulture i umetnosti u kojima neće biti „velikih“ i „malih“ umetnika i umetnica.

Spisak umetnica čija se dela nalaze u kolekcijama novosadskih muzeja:

GALERIJA MATICE SRPSKE

Judita Ajzenhut (? – posle 1922)

Danica Dokić Atanacković (1913–1978)

Ana Atanacković (1949–2000)

Ivanka Acin (1925−2011)

Milena Pavlović Barili (1909–1945)

Zlata Markova Baranji (1906–1984)

Milica Bešević (1892–1941)

Ana Bešlić (1912− 2008)

Miomira Blagojević (1945)

Olivera Brdarić (1960)

Anka Burić (1956)

Tamara Vajs (1985)

Angela Varga (1925)

Marija Atanasijević Veselinović (1842–1891)

Draginja Vlašić (1928–2011)

Beta Vukanović (1872–1972)

Vilhemina (Mina) Karadžić Vukomanović (1828 –1894)

Adela Ber (Berova) Vukić  (1888–1966)

Milica Vučković (1946)

Biljana Gavranović (1956)

Biljana Golubović (1961)

Tamara Delić

Vukosava (Vukica) Obradović Dragović (1933)

Ivanka (Vanča) Adamović Dunđerski (1901–1984)

Mirjana Đurić (1938)

Jelena Đurić (1978)

Maja Erdeljanin (1971)

Dragana Cigarčić Živanović (1931)

Zdenka Živković (1921–2011)

Sanja Žigić (1985)

Vera Zarić (1948)

Katarina Zarić (1966)

Katarina Ivanović (1811–1882)

Ksenija Ilijević (1923–2005)

Jovanka Jagodić (? –1962)

Olga Jančić (1929–2012)

Svetlana Kuljić Jeftić (1967)

Danica Jovanović (1886–1914)

Jelena Jovanović (1908−?)

Dragana Jokić (1966)

Vidosava Jocić (1921–2002)

Branka Janković Knežević (1950)

Bosiljka (Bosa) Kićevac (1932–2016)

Vidosava Kovačević (1889–1913)

Vera Koko (kraj 19–prva polovina 20. veka)

Milena Jeftić Ničeva Kostić (1943)

Ljubica Ratkajec Kočica (1935)

Katarina Klauber (sredina 18. veka)

Julijana Kiš (1944)

Milena Kuzmanović

Majda Kurnik (1920–1967)

Staša Lorbek (1963)

Emina Čamo Lorbek (1932)

Jelena Lacković

(prva polovina 20. veka)

Morin But Lusia (1939)

Zora Matić (1923–1999)

Ana Marinković (1882–1973)

Aranka Mojak (1932)

Margareta Šefer–Martinko

Olga Medvedska

Dragana Milisavljević (1941)

Grozdana Mikitišin (1947)

Mirjana Mihač (1924–2006)

Vukica Mogin (1949)

Ljiljana Mirković (1963)

Ljubica Mrkalj (1946)

Desa Kerečki Mustur (1936–2011)

Olga Nikolić (1926–1983)

Dunja Dokić Nikolić (1948–2017)

Višnja Nikolić (1983)

Ankica Oprešnik (1919–2004)

Ružica (Beba)Pavlović (1927)

Živka Pajić (1919–1994)

Anka Krizmanić Paulić (1896–1987)

Nadežda Petrović (1873–1915)

Zora Petrović (1894–1962)

Jelena Popović (1977)

Cveta Popović (1892–1965)

Bogdanka Poznanović (1930–2013)

Marica Radojčić Prešić (1943–2018)

 Stoja Ljiljana Rudić

Olga Radović (1916–1995)

Marija Grigorijevna Gagarin Rajevska (1851–1941)

Ljubica Radović (1950)

Drinka Radovanović (1943)

Olivera (Vera) Čohadžić Radovanović (1910–2003)

Nasta Rojc (1883 –1964)

Radmila Graovac Ris (1920–2011)  

Kristina Ristić (1973)

Miroslava (Mira) Sandić (1924–2010)

Zorka Stevanović

Ljubica (Cuca) Sokić (1914–2009)

Ljiljana Stojanović (1955)

Paulina Sudarski (1914–1943)

Sonja Kovačić Tajčević (1894–1968)

Ranka Maček Tepser (1921)

Nina Todorović (1973)

Poleksija Todorović (1848–1939)

Jelena Ćirković (1910–1975)

Slavka Ćurčin  (kraj 19. – početak 20. veka)

Zuzana Halupova (1925– 2001)

Dora Car (1889 –1964)

Gala Čaki (1987)

Zlatana Čok (1939)

Milena Čubraković (1924–2004)

Mirjana Šipoš (1916–1996)

MUZEJ VOJVODINE

Ljiljana Antić (1956)

Zlata Markova Baranji (1906–1984)

Anica Radošević Babić (1972)

Ana Babjakova (1949)

Dina Barešić (1986)

Valerija Barna (1956)

Dušanka Bodulić (1947)

Mirjana Blagojev (1974)

Jelena Vasiljević (1991)

Bela Virag (1872)

Jelena Vuković (1981)

Sonja Vrkatić (1987)

Marija Davidović (1960)

Nada Denić (1954)

Jelena Dobrović (1979)

Isidora Dunđerski (1977)

Rada Drakulić

Maja Erdeljanin (1971)

Vera Zarić (1948)

Olja Ivanjicki (1931–2009)

Gordana Kazimirović Jankov (1963)

Leda Janković (1980)

Stojanka Jasika (1918–2004)

Milijana (Juca) Jovanović (1944)

Gordana Knežević Janković

Ksenija Kovačević (1974)

Luiza Koc

Anđelka Lugonja (1974)

Dejana Marišan (1971)

Branka Knežević Marković

Marina Milanović (1988)

Nada Mojak (1964)

Iva Nedeljković

Višnja Nikolić (1983)

Šarlota Nojbauer

Ida Dropka Obućina (1965)

Ankica Oprešnik (1919–2004)

Olivera Gavrić Pavić (1964)

Kristina Pantelić (1982)

Ksenija Pašić (1971)

Milena (Nena) Popović (1991)

Štefica Radovanović (1931)

Maja Radosavljević

Simonida Rajčević (1974)

Tatjana Savić (1984)

Miroslava (Mira) Sandić (1924–2010)

Leposava Milošević Sibinović (1950)

Milica Slaćanin (1981)

Ljubica Đurđev Stanković (1943)

Jelena Sredanović (1982)

Višnja Stojanović

Tamara Terzić (1977)

Marija Čoban (1977)

Isidora Čoban (1978)

Marija Škaljac (1979)

Zita Šuhajda (1970)

MUZEJ SAVREMENE UMETNOSTI VOJVODINE

(data su imena većine umetnica čija se dela nalaze u kolekciji MSUV-a)

Marina Abramović (1946)

Ana Bešlić (1912− 2008)

Mira Brtka (1930–2014)

Biljana Bakaluca (1971)

Vera Zarić (1948)

Ksenija Ilijević (1923–2005)

Jelena Janev (1972)

Jelena Jureša (1974)

Gordana Kaljalović (1951)

Branka Janković Knežević (1950)

Julijana Kiš (1944)

Miroslava Kojić (1949)

Ksenija Kovačević (1974)

Milica Mrđa Kuzmanov (1960)

Katalin Ladik (1942)

Zita Majoroš

Mirjana Stojanović Maurič (1947)

Dejana Nešović (1976)

Tanja Ostojić (1972)

Andrea Palašti (1984)

Vesna Perunović (1960)

Darinka Pop Mitić (1975)

Bogdanka Poznanović (1930–2013)

Jelena Radić (1978)

Marica Radojčić (Prešić) (1943–2018)

Vahida Ramujkić (1973)

Marijeta Sidovska (1973)

Lidija Srebotnjak Prišić (1961)

Jelena Sredanović (1982)

Ivana Stojanović (1979)

Mirjana Subotin Nikolić (1960)

Nataša Teofilović (1968)

Isidora Todorović (1984)

Milica Tomić (1960)

Olga Ungar (1975)

Jasmina Cibic (1979)

Milena Čubraković (1924–2004)

Rada Čupić (1951)

Katarina Šević (1979)

MUZEJ GRADA NOVOG SADA

Nina Antoković

Nada Poznanović Adžić (1944)

Branka Veselinović

Zora Stefanović Vučetić

Mirjana Đurić (1938)

Katinka Evinger-Kovačević

(1904–1990)

Maja Erdeljanin (1971)

Vera Zarić (1948)

Bosiljka Lečić Zirojević (1971)

Branka Knežević Janković (1950)

Jelena Jeropoljska

Julijana Kiš (1944)

Mila Kostić (1965)

Luiza Koc

Milica Mrđa Kuzmanov (1960)

Olivera Marić (1966)

Mirjana Stojanović Maurič (1947)

Maja Mišević (1948)

Aranka Mojak (1932)

Mira Narandžić (1925–2008)

Mirjana Nikolajević (1927–1984)

Olga Nikolić (1926–1983)

Ankica Oprešnik (1919–2004)

Bogdanka Poznanović (1930–2013)

Ana Popov (1964)

Marina Popović (1976)

Radmila Graovac Ris (1920–2011)

Helena Sivč (1922–2016)

Marina Kostić Sujetova (1941)

Ilonka Vagner Tatić

Etelka Tobolka (1919–1989)

Smilja Hadžić (1936)

Rada Čupić (1951)

SPOMEN ZBIRKA PAVLA BELJANSKOG

Danica Antić (1916–1989)

Bosa Tucaković Beložanski

Beta Vukanović (1872–1972)

Olivera Galović (1923–2000)

Milica Zorić (1909–1989)

Danica Jovanović (1886–1914)

Desanka (Desa) Glišić Jovanović (1911–1991)

Gordana Kaljalović (1951)

Vidosava Kovačević (1889–1913)

Liza Križanić (1905–1982)

Emilija Lazarević

Ljubica Luković

Ana Marinković (1982–1935)

Leposava St. Pavlović (1906–2004)

Zora Petrović (1894–1962)

Jelisaveta Petrović (1896–1969)

Milica Lozanić Petrović

(1915–2003)

Nadežda Petrović (1873–1915)

Pravda Ristić

Miroslava (Mira) Sandić

 (1924–2010)

Milica Simić (1928)

Ljubica Sokić (1914–2009)

Olga Stojsavljević Jadviga Šperling Četić

GALERIJA LIKOVNE UMETNOSTI POKLON ZBIRKA RAJKA MAMUZIĆA

Danica Antić (1916–1989)

Kosara Boškan (1925–2009)

Ksenija Divjak (1924–1995)

Angelina Gatalica (1924–2001)

Ljubinka Mihailović Jovanović (1922–2015)

Olivera Kangrga (1923–1999)

Majda Kurnik (1920–1967)

Mirjana Mihač (1924–2006)

Milica Ribnikar (1931–2002)

Ljubica (Cuca) Sokić (1914–2009)

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Umetnice u muzejima," u ŽeNSki Muzej, 21. januara 2020., https://zenskimuzejns.org.rs/2020/01/21/umetnice-u-muzejima/.
Kategorije
Čitaonica Ženska kultura, umetnost i teorija

Muzeji žena u svetu – pregled i značaj

Lidija Mustedanagić

Čitaj mi!

U pravcu sagledavanja položaja žena u svetu, čemu inkliniraju feministički pravci, feminističke i rodne studije, te brojni centri istraživanja koji se fokusiraju na pojedine (feminine) aspekte života u prošlosti i danas, muzeji žena predstavljaju samo logičnu posledicu raslojavanja centara znanja i napora u njegovom afirmisanju. Istorijat razvoja i generisanje podataka u vezi sa njima nužno nas povezuje sa brojnim sajtovima koji, za sada, jesu najpozvaniji kada se ova tema istražuje. Na srpskom jeziku postoje brojni katalozi koji, najčešće, preko etnološke, te istorijske i istorijsko-umetničke građe, pristupaju ženi kao temi i ključnoj reči za skup određenih pojava, artefakata i slično. Strani sajtovi pak pružaju uvid u jedan već razgranat fenomen ženskih muzeja i centara koji teže ka fizičkom uobličenju onoga što bi moglo da se smatra muzejom.

Prema definiciji Međunarodnog saveta muzeja (International Council of Museums)[1] odnosno ICOM-a, prihvaćenoj 2007. godine u Beču na Generalnoj konferenciji ICOM-a, muzeji su „neprofitne, trajne institucije na usluzi društvu i njegovom razvoju, otvoreni su javnosti, te sakupljaju, čuvaju, istražuju, komuniciraju i izlažu fundus u svrhe izučavanja, edukacije i užitka kako u stvarnim tako i u materijalnim dokazima o ljudima i njihovoj okolini“.[2] Sve naglašenija potreba muzeja za učestvovanjem na tržišištu i prilagođavanjem svog rada ubrzanim promenama koje nalažu i generišu globalizacija, informatizacija i (hiper)modernizacija današnjeg društva, donekle radikalizuju i menjaju osnovnu definiciju muzeja. Njena dalja dopuna jeste neminovna, a pripreme za buduće predefinisanje su u toku.[3]

U teorijskim radovima, a najpre u praksi, se odavno uočilo kako bi muzeji trebalo da razvijaju programe osposobljavanja i učenja u skladu sa osobenostima zajednice unutar koje muzej deluje, te se oni usmeravaju na prepoznavanje potreba okoline, naročito izolovanih i marginalizivanih članova društva. Problem njihove participacije opravdava između ostalog i funkciju muzeja, kako ne bi služili samo onima koji su ionako kulturno uključeni.

Upravo su muzeji mesta koja naglašavaju važnost međukulturnog i međugrupnog dijaloga, zastupaju politike saradnje i doprinose uočavanju vrednosti svih društvenih dometa, čime se obogaćuju društveno-kulturne, grupne i pojedinačne vizije života. An Laishun, izvršna direktorka Međunarodnog muzeja prijateljstva iz Pekinga muzejima pripisuje važnu ulogu jer „pružaju strukturisanu platformu za interakciju između kultura što ih čini idealnim ambasadorima interkulturne komunikacije“.[4]

Prema ICOM-ovom etičkom kodeksu, muzeji su zaduženi za očuvanje i promociju prirodnog i kulturnog nasleđa, odnosno, za upravljanje prirodnom i kulturnom baštinom kao i resursima koji svedoče i prenose znanja. U svim tim aspektima ugrađena je društvena komponenta, pa je njihova svrha usmerena na društvenu dobrobit i kulturno sazrevanje. Odatle i potreba da sarađuju sa zajednicama iz kojih potiču zbirke, kako bi se celovito predstavio i uvažio njihov prirodni i kulturni kontekst. Takođe je važno nameniti sadržaje svim društvenim grupama, a naročito onima koji su marginalizovani i društveno izolovani, te voditi brigu o interesima svih populacija i prilagođavati se njihovim mogućnostima, što je jedan od ključnih motiva muzejskog rada. Iz tog razloga vidimo da se u poslednjoj deceniji naročita pažnja posvećuje osobama sa posebnim potrebama, tako da i muzeji uveliko osiguravaju prilaz za invalide, prilagođavaju izložbe njihovim mogućnostima, a stručno muzejsko vođstvo – način izlaganja – usklađuju potrebama posetilaca svih kategorija. Primer isključenosti bile su, i još uvek jesu, brojne etničke zajednice, društvene i kulturne grupe, a u brojnim primerima su to, šire gledano, (bile) i žene.

Iz istih tih razloga još i danas je važno, u pojedinim društvenim zajednicama, odnosno državama, uvesti i fokus tumačenja društvenih fenomena na osnovu rodne odnosno polne zapostavljenosti, te je iz tih istih razloga i većina ženskih muzeja nastajala. U pojedinim istorijskim ne tako davnim vremenima i žene su spadale u marginalizovanu grupaciju, kojoj puno toga nije bilo dostupno.

Muzeji žena su ustanovljeni da dokumentuju i učine vidljivom žensku istoriju, te da ponude alternativu pristrasnosti i nepotpunosti prezentacija tradicionalnih muzeja u oblasti istorije, umetnosti i kulture, i na taj ih način usmere ka promeni. Žene su ovo traganje započele 60-ih godina prošlog veka, a 80-ih su artikulisale koncepte muzeja kakvi su im nedostajali i počele sa osnivanjem muzeja u skladu sa njima. Ovi muzeji su razvili i iskoristili koncept herstory[5] koji žene predstavlja kao aktivne aktere, u prošlosti i danas. U okviru postojeće istoriografije govorilo se ne samo o heroinama, nego i o ulozi žena u prošlosti, njihovoj potčinjenosti i motivima za delovanje na polju politike.

Neophodnost postojanja ženskih muzeja ukazala se sa feminističkim pokretom 70-ih godina 20. veka koji je uveo interdisciplinarno istraživanje u ženskim studijama. Muzeji žena su postali mesta gde se mogu razmenjivati rezultati tih istraživanja i gde se moglo diskutovati sa širom publikom. Ispostavili su se kao nužnost jer su ženska strana istorije i drugih oblasti našle svoj prostor za afirmisanje, a takođe su nudili slobodu s obzirom na to da su „nove vizije, kreativna energija i projekti do kojih je dovela dinamika ženskih pokreta otvorili široki put, otkrivajući neodoljivu draž diverziteta u skoro svakom aspektu života, uključujući kulturu, umetnost i nauku.“[6]

Porast broja muzeja žena od 90-ih godina do danas bio je pokrenut zamahom ženskih i rodnih studija (teoretskih i empirijskih) u raznim oblastima znanja, kao i pojava koncepta rodne muzeologije, koji pretpostavlja primenu rodnih perspektiva u današnjoj muzeologiji, odnosno razmatranje ženskog položaja kao strukturišuće teme stalnih ili privremenih muzejskih zbirki i muzejskih aktivnosti. Ovaj novi teoretski okvir rezultat je kombinacije različitih faktora koji proističu iz određene oblasti muzeologije i ženskih i rodnih studija. U slučaju ovog prvog, može se navesti pojava nove muzeologije koja poziva na socijalnu i inkluzivnu ulogu muzeja, vrednosti koje su nastale na tragu odluka objavljenih u Deklaraciji Santjago de Čile 1972. i Deklaraciji iz Kvebeka 1984, tekstovima koji ustanovljavaju integrisani muzej „u službi društva“, povezujući ga sa novim socijalnim funkcijama, kao agente komunikacije i društvene intervencije, čiji epicentar predstavljaju pojedinac i zajednica, što znači da se oni više ne smatraju samo skladištima za zbirke i sećanja, već se bliže „strukturisanoj platformi za interakciju između kultura“, kako ih je opisala pomenuta An Laishun.

Hrabrost da se ospori autoritet tradicionalnih muzeja u pogledu sakupljanja, interpretiranja i prezentacije prošlosti ispoljena je tek sa početkom pojavljivanja muzeja žena, čime je promena bila neizbežna. Rodna muzeologija je rezultat konvergencije novih oblasti istraživanja i prezentuje se kao kritički diskurs o društvenoj i političkoj ulozi muzeja u savremenom društvu, tražeći pre svega da se obnove ženska sećanja i nasleđe i obezbedi vidljivost aktivnog uključivanja žena u sve oblasti života, kako u prošlosti tako i danas. Danas predstavlja sumu znanja koja se nedovoljno primenjuju u praksi i koje je podcenjeno u smislu „epistemološke refleksije, naročito u poređenju sa drugim naučnim oblastima u kojima su se ženske i rodne studije znatno razvile, kao što je antropologija, lingvistika i studije književnosti, ili čak i istorija.“[7]

Postavka da su muškarac i žena društveno i kulturno konstruisane kategorije, a ne biološke datosti uticala je na to da feministički orijentisana antropologija 70-ih godina uspostavi razliku između biološkog pola (sex) i društveno i kulturno utemeljenog roda (gender). U društvenim naukama, gde se ova terminologija ubrzo odomaćila, smatralo se da su rodni odnosi kulturne konstrukcije i da se kategorije muškosti i ženskosti ne mogu posmatrati kao prirodne datosti. Tako je omogućeno širokoj lepezi istoričara da relaciju između muškarca i žene posmatra u širem kontekstu drugih promenljivih kategorija, kao što su rasa ili klasa u različitim epohama. Na istoričnost roda ukazala je i Džoan Skot, videći ga kao „konstitutivni element društvenih odnosa zasnovanih na shvatanju razlika između polova, pri čemu je kategorija roda jedan od primarnih puteva konstituisanja i označavanja odnosa moći u društvu.“[8]

Novi uvidi u saznavanju uloge žene kroz istoriju, koji se nisu ticali njene biološke već društvene stvarnosti, pokazali su da su žene, izvan političkih programa i retorike, učestvovale u kreiranju istorijskih tokova. To se posebno odnosi na epohu uspostavljanja nacionalnih država u 19. i početkom 20. veka, kada su imale veliku važnost u programima nacionalnih mobilizacija, kao deo populacije koji biološki i kulturno učestvuje u produkciji i reprodukciji nacije.

Danas mnogi činioci utiču na to da se rodna politika menja u skladu sa politikom poštovanja ljudskih prava, te se istraživanja kroz rodni objektiv sprovode kako unutar akademskog sveta, tako i van njega. Nauka, umetnost i kultura nude neograničene mogućnosti koje vode ka promeni rodne politike. Ženski muzeji, koji su se pojavili kao rezultat promena koje su inicirane ovim naporima i raspravama, utiču na savremenu rodnu politiku tako što otvaraju nova mesta za diskusiju i aktualizuju brojne teme i učesnike.

Prvi muzeji žena, hronologija, tipologija i umreženost

Mada je opravdano početak istorije ženskih muzeja vezati za 80-te godine prošlog veka, kada je nastao prvi muzej koji je nazvan „muzejom žena“, ne bi trebalo zaboraviti ni one koji su ranije nastali, kao na primer Muzej žena pilota koji su 1929. u Oklahomi osnovale žene piloti iz Sjedinjenih Država, kako bi se istakle u profesiji kojom dominiraju muškarci. Šezdesetih godina se pojavila inicijativa nazvana Ženska galerija slavnih, koja se zalagala za ispravljanje pisane istorije. Žene koje su predvodile ovu inicijativu reagovale su na prikazivanje samo muških biografija na mestima kakva su galerije slavnih ili spomen-kuće pionira. One su stvorile alternativnu Žensku galeriju slavnih ili Spomen kuću pionirki (kao što je ona u Brizbejnu, u Australiji, 1967). Godine 1969. osnovana je Nacionalna ženska galerija slavnih (National Women´s Hall of Fame) u gradu Seneka Fols (Njujork, SAD).

Pod uticajem kritičkih studija i intenzivnih feminističkih debata 80-ih godina, prešlo se na traganje za alternativnim muzejom koji bi ponudio promenu. U deceniji od 1980. do 1990. godine osnovano je 15 ženskih muzeja u zemljama kao što su Nemačka, SAD, Danska, Australija, Vijetnam, Italija, Holandija i Indija.

Iste godine kad je osnovan prvi muzej žena – Frauenmuseum, 1981. Vilhelmina Koul Holadej (Wilhelmina Cole Holladay), kolekcionarka ženskih umetničkih dela, otvorila je svoju kolekciju za javnost u Vašingtonu, 1983. godine, nakon što je kupila i renovirala zgradu (nekadašnji masonski hram) u blizini Bele kuće. Ovaj Nacionalni muzej žena u umetnosti (NMWA) inaugurisan je izložbom Američke umetnice: 1830–1930.

Drugi primer je Skriveni muzej (Das verbogene Museum), koji je osnovan u Berlinu 1986. Grupa istoričarki umetnosti sastavila je manifest sa ciljem da sačuvaju od zaborava umetnice čiji radovi leže u muzejskim depoima, te su tako ponovo otkrivene brojne nemačke autorke koje danas baštine zavidnu reputaciju. Ovaj muzej, smešten u skromnom i malom prostoru u prizemlju jedne zgrade, takođe sprovodi značajna istraživanja iz ženske istorije. On nema zbirku ni stalne postavke. U skladu sa svrhom osnivanja, sve njegove aktivnosti, kao što su arhivska istraživanja, organizovanje izložbi o ponovo otkrivenim umetnicama i priprema tematskih publikacija vode volonteri. Iako njihov broj nije veliki, postoje muzeji koji su osnovani u okviru ženskih i/ili rodnih istraživačkih centara sa ciljem da omoguće interakciju teorije i prakse. Tako je Muzej žena (Women´s Museum) u Sudanu 1995. godine osnovan pri ženskom univerzitetu (Ahfad University for Women). Kineski Muzej ženske kulture (Women´s Culture Museum) osnovan je 2002. godine u okviru Shaanxi Normal University, u pokrajni Šensi (Kina). Muzej žena Dubai, prvi privatni muzej žena u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, otvoren je zahvaljujući ličnoj inicijativi profesorke Rafije Obaid Gubaš (Rafia Obaid Ghubash) sa Arapskog Galf univerziteta (Arabian Gulf University), koja je omogućila njegovu realizaciju.

Prema rečima Meral Akent (Akkent), osim malog broja izuzetaka, većina ženskih muzeja su autonomne institucije. Imaju neredovne izvore finansiranja, kao što su donacije i finansijska podrška projektima ili programi podrške koje odobravaju nacionalne i međunarodne institucije. Održivost je postignuta zahvaljujući stručnosti i dobrovoljnom, ali ipak profesionalnom radu na temama od interesa, kao i tome što imaju značajnu ulogu u kulturnom životu grada, sela ili regiona u kojem deluju.

Mnogi muzeji žena imaju svoj fizički prostor, a mnogi ga nemaju, neki imaju sopstvene zbirke, ali postoje i muzeji bez zbirki i oni organizuju samo privremene izložbe. Pojedini muzeji žena se radije opredeljuju za virtuelnu platformu dok ne nađu fizički prostor, mada ima i obrnutih slučajeva, a Međunarodni muzej žena (IMOV) je upravo takav primer. On je nastao od Muzeja ženskog nasleđa osnovanog 1985. kao muzej sa fizičkim prostorom. Da bi proširio sferu uticaja i polje interesovanja, promenio je koncept. Sa zahtevom da ukaže na globalne promene, ohrabri kolektivni pokret i uspostavi transnacionalna partnerstva, 2006. postaje virtuelni muzej pod imenom Međunarodni muzej žena (International Museum of Women – IMOW). Osmišljene su interaktivne izložbe kojima se podstiče kreativnost, svesnost i akcija usmerena ka globalnim problemima za žene. Godine 2014. spojio sa Global Fund for Women, koji podržava male projekte u ženskom pokretu. Atribut „feministički“ je 2002. godine prvi put ušao u naziv jedne državne ustanove: Bruklinski muzej (Brooklyn Museum) u Njujorku otvorio je Centar za feminističku umetnost „Elizabet Sakler“. Uz to, virtuelna arhiva feminističke umetnosti je postala dostupna u okviru muzeja.

Još jedan važan događaj koji je poslužio kao podsticaj u pravcu razvijanja ženskih muzeja predstavlja izložba Centra Pompidu u Parizu 2009. godine, koja je bila sastavljena od dela umetnica iz Nacionalnog muzeja savremene umetnosti, pod rukovodstvom kustoskinje Kamij Morino (Camille Morineau). Ovakva izložba je bila neophodna zato što su od 2.300 slika u Nacionalnoj galeriji u Londonu samo četiri dela umetnica i zato što u zbirci Muzeja u Orseju (Musée d´Orsay) i pariskog Luvra, koji je najposećeniji muzej u svetu sa 35.000 slika u svojoj kolekciji, ima veliki broj ženskih aktova, ali nema nijedne slike koju je stvorila žena. Sa završenim studijama istorije umjetnosti i ženskim studijama u Engleskoj Kamij Morino je, nakon što je dobila mesto kustoskinje u Centru Pompidu, najpre započela sa povećavanjem udela umetničkih dela autorki u muzejskoj zbirci, što joj je omogućilo da postavi izložbu elles@Centrepompidou koja je obuhvatila 500 dela 200 umetnica. Morino je s pravom naglasila uspeh ovog poduhvata kojim je „po prvi put u svetu muzej prikazao žensku stranu sopstvene kolekcije“. Ona je takođe skretala pažnju na rodnu neravnopravnost u društvu upoređujući procenat umetnica u zbirci (17%) sa istom stopom zastupljenosti žena u parlamentu Francuske 2009. godine.

Ženski muzeji se međusobno razlikuju prema razlogu osnivanja, sadržaju, ulogama i značaju koje imaju u svojim okruženjima. Međutim, svim muzejima je zajedničko da razvijaju sećanje i iniciraju žensku vidljivost u muzejima, da predstavljaju novi model kulturnog života, da se pojavljuju kao akteri koji podstiču transformaciju u tradicionalnim muzejima i da pokušavaju da povećaju vidljivost ženskih muzeja u društvu. Ovi muzeji – koji privlače pažnju ljudi svih uzrasta oba pola i koji doprinose konkretizaciji poštovanja ženskih ljudskih prava – još uvek nemaju sigurne radne uslove i redovna finansijska sredstva. Ipak, muzeji žena proširuju polje svoga rada demonstrirajući mogućnost da muzeji drugačijeg tipa mogu da iznesu alternativni pogled na istoriju, grad, umetnost i život. Oni rade zajedno i dele svoje probleme, otvaraju prostore kolektivnog rada i međusobno se podržavaju.

Njima se odaje poštovanje ženama koje su doprinele razvoju društva u raznim oblastima, od politike do sporta, uključujući umetnost i druge oblasti. Muzeji Latinske Amerike naročito pridaju važnost ženskom aktivizmu koji je podržao pokrete za nezavisnost u 19. veku, dok je u nekim azijskim muzejima centralna tema izložbi nasilje nad ženama, bilo da je reč o vezivanju stopala u Kini (Muzej ženske kulture u Šensiju) ili o žrtvama seksualnog nasilja u ratno doba (Ženski aktivni muzej rata i mira u Tokiju; Muzej rata i ženskih ljudskih prava u Seulu). U okviru ove teme osuđivanja ratnog nasilja, neke institucije iz drugih muzejskih kategorija su stvorile spomen obeležja ženama, uključivši Anglo-Boer muzej rata u Južnoj Africi.

Znatan broj ženskih muzeja je povezan sa feminističkim pokretima/grupama, i zbog ideologije koju prenose i zbog činjenice da njima upravljaju žene, to jest sa misijom koja je usmerena na borbu protiv rodno zasnovane diskriminacije u savremenom društvu, čak i kada se odnose na prošlost. Još jedan aspekt koji ovi muzeji stavljaju u prvi plan je privatni i svakodnevni život (rad, porodica, život u kući, telo i rođenje), uključujući teme povezane sa istorijom mode i ženskim nakitom. Zasnovani na istoriji ili istoriji etnografije, ženski muzeji u Danskoj, Norveškoj i Vijetnamu su primeri ove kategorije ili, kao što je to slučaj sa Muzejom žena u Meranu (Museo della Done de Merano), preko mode istražuje evoluciju položaja žena tokom vremena.

Glavna misija „muzeja ženskih prava i antidiskriminacije“, kako ih je kategorisala Irene Vakinhas (Vaquinhas), je da doprinesu novim inicijativama ili osiguraju da se one zabeleže, naročito u vezi sa društvenom odgovornošću koja uključuje ženski pol. Dijalog između generacija, etničkih ili verskih grupa, borba protiv seksualnog nasilja, uključujući porodično nasilje, ili problematizacija odnosa između polova i institucija vlasti, jesu pokretačka snaga svih tipova muzeja koji su blisko povezani sa savremenim društvom. Reprezentativni primeri uključuju Međunarodni muzej žena u San Francisku, Ženski muzej u Istanbulu i, po pitanju porodičnog nasilja, Muzej roda u Harkovu (Ukrajina). Muzeji umetnosti imaju za cilj da prikažu stvaralaštvo žena, sačuvaju njihovo nasleđe u vizuelnim umetnostima i osiguraju da se ono izloži.

Mali je broj muzeja žena koji se redovno finansiraju iz budžeta. Neki primeri muzeja koje podržavaju vlade, opštine ili države su: Muzej žena u Danskoj (Kvindemuseeti Denmark), Nam Bo muzej žena (Ho Ši Min, Vijetnam), Muzej žena Hanoj (Vijetnam), Frojenmuzeum (Frauenmuseum – Hitisau, Austrija), Muzej rumunskih seljanki Maramuresa (Dragomiresti, Romania), Muzej ženske kulture (Šensi, Kina) i Ženski istorijski muzej (Umea, Švedska), koji je osnovan 2014. kada je Umea bio evropski kulturni centar.

U zemljama kao što su SAD, zahvaljujući kulturi doniranja, ženski muzeji opstaju zahvaljujući privatnim donacijama pojedinaca. Postoji još jedno zajedničko transkontinentalno pitanje – osim malog broja privilegovanih, ženski muzeji, naime, moraju obavljati svoj rad pomoću volontera koji podnose teret posla. Iako problemi koji se tiču fondova i ključne uloge volontera važe za sve ženske projekte, i premda oni ozbiljno koče razvoj kulturnog rada, to ne predstavlja nužno prepreku njihovoj kreativnosti. Nije lako održati autonomnu kulturnu instituciju, ali je moguće.

Muzeji „ženske istorije“ koji osporavaju patrijarhalnu istoriografiju tradicionalnih muzeja, muzeji „ženske umetnosti/umetnica“ čiji cilj je promena muškog koncepta umetnosti, muzeji koji rade na promovisanju interkulturalnosti u zemljama imigracije i mnogi drugi muzeji sa bezbrojnim konceptima, raznovrsnih podkategorija i širokog opsega profila odražavaju savremene feminističke debate o „ženskom putu muzeja“. Jedan od načina je i njihovo povezivanje i umrežavanje. Juna 2008. godine Muzej žena u Meranu (Italija) bio je domaćin Prve međunarodne konferencije ženskih muzeja i tada je osnovano Međunarodno udruženje ženskih muzeja (International Association of Women´s Museums – IAWM).[9] Predstavnice 40 ženskih muzeja iz Evrope, Azije, Amerike i Afrike su tada posebno naglasile zahtev za vidljivošću i društvenim priznanjem ženskih muzeja. Nakon što je osnovano Međunarodno udruženje ženskih muzeja (IAWM), Astrid Šenveger (Schönweger), koordinatorka udruženja, pripremila je interaktivnu mapu muzeja žena u svetu da bi olakšala razvoj mreže. Mapa obuhvata ženske muzeje koji su članice Udruženja i koji to nisu, kao i druge ustanove sa delatnošću u oblasti rodnih studija. Na početku 2019. godine, ova mapa uključuje 73 ženska muzeja sa fizičkim prostorom, 19 virtuelnih ženskih muzeja, a postoji i 47 inicijativa za ženski muzej.[10] Ove grupe neumorno nastavljaju da rade da bi se realizovali virtuelni ili fizički muzeji žena.

Međunarodno udruženje muzeja žena ima za cilj povezivanje muzeja žena širom sveta kako bi zastupali njihove interese. Udruženje vodi bord sačinjen od šest članova sa svih kontinenata. Promoviše kulturu, umetnosti, obrazovanje i obuku sa stanovišta rodne pripadnosti. Štaviše, unapređuje razmenu, umrežavanje, uzajamnu potporu i globalnu kooperaciju između muzeja žena. Usmeravana istraživanja i razvoj projekata, izložbi, novih inicijativa, seminara i konferencija je drugi cilj. Udruženje promoviše i jača prihvatanje ženskih muzeja, kako bi afirmisalo njihovu globalnu saradnju i uzajamnu podršku i postiglo međunarodno priznavanje u svetu muzeja. Članstvo ženskih i rodnih muzeja širom sveta zagovara prava žena i rodno demokratsko društvo. Udruženje radi kao spona i kao centralno kontaktno mesto za medijaciju za ženske muzeje i inicijative, a takođe vrši nadzor nad njima. Obezbeđuje bazu podataka ženskih muzeja i promoviše i širi aktivnosti i izložbe, organizuje međunarodne kongrese i dopire do drugih mreža radi saradnje. Umrežava ženske muzeje u kooperaciju i kolektivne projekte, kao što su EU-projekti i She Culture. Radi na razmeni i saradnji sa drugim ženskim ili rodnim muzejima i muzejskim mrežama, odnosno udruženjima.

Danas ženski muzeji postoje na svim kontinentima. Proistekli su nezavisno jedni od drugih. Ženski muzeji Sjedinjenih Država i Evrope imaju svoje poreklo u periodu drugog talasa feminizma i svoje novo razumevanje istorije kao rodne istorije. Slično njima muzeji sa drugih kontinenata imaju svoje korene u modernom feminizmu. Oni žele da sprovedu uvid u žensku istoriju, kulturu ili umetnost kod zainteresovane publike. Važni su zbog obrazovanja ženske populacije, njihovog osnaživanja i samopouzdanja. Obezbeđuju osvešćenu obuku, mogućnosti za nezavisne akcije i alatke u prevazilaženju diskriminacije.

Ženski muzej u Meranu i Senegalu organizovali su prvi kongres gde je 25 ženskih muzeja sa pet kontinenata prisustvovalo. Po rečima iranske nobelovke Širin Ebadi (Shirin Ebadi), koja je prisustvovala kongresu „ženski muzeji su oni koji pišu istoriju sveta. U svakoj zemlji mora postojati ženski muzej.“ Ove reči su postale moto čitave mreže. Konačno, udruženje je svoju pravu verifikaciju dobilo na 4. međunarodnom kongresu ženskih muzeja u Alis Springsu (Australija) 2012. godine. Od tada se organizuju kongresi svake četiri godine, a po želji, i u međuvremenu. Do sada su bili održani u Meranu 2008, Bonu 2009, Buenos Ajresu 2010, Berlinu 2011, Alis Springsu 2012, Berlinu 2013, Bonu 2014, Meksiko Sitiju 2016. i Istanbulu 2018. Do sada je realizovano pet međunarodnih kongresa, četiri evropska i jedan evro-azijski koji je zajedno sa evropskim održan u Istanbulu 2018. Za 2020. planira se šesti međunarodni kongres u Hitisau (Austria).[11]


[1] ICOM – International Council of Museums – Međunarodni savet muzeja je neprofitna, nevladina, međunarodna organizacija osnovana 1946. godine u sistemu Organizacija ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu UNESKO. ICOM je međunarodna organizacija muzeja i muzejskih profesionalaca posvećenih očuvanju, zaštiti i predstavljanju svetskog prirodnog i kulturnog nasleđa, sadašnjeg i budućeg, materijalnog i nematerijalnog najširem društvu. ICOM predstavlja mrežu od 32.000 članova iz 172 zemlje sveta, 117 nacionalnih komiteta i 31 internacionalna komiteta posvećenih različitim aspektima muzejskog rada i zaštite kulturnog nasleđa. Aktivnosti Međunarodnog saveta su usmerene na izazove sa kojima se susreću muzejski profesionalci tokom rada, kao i na njihove potrebe, a to su: saradnja i komunikacija profesionalaca; širenje znanja i informisanje javnosti; trening profesionalaca; razvoj profesionalnih standarda; promovisanje profesionalne etike; očuvanje kulturnog nasleđa; borba protiv ilegalne trgovine. Međunarodni savet muzeja ima tri zvanična jezika, i to su engleski, francuski i španski jezik. (http://network.icom.museum/icom-serbia/o-nama/icom-international/, pristupljeno 5. 11. 2018)

[2] https://icom.museum/en/activities/standards-guidelines/museum-definition/

[3] „Muzeji nisu samostalne, suverene, neograničene institucije, već oblikovane i duboko utkane u mnogostruke ekonomske i političke svrhe, u izgradnju nacije i oblikovanje nacionalnih identiteta, u regionalnu i komunalnu revitalizaciju, regeneraciju, urbanu obnovu – i naravno ovih dana značajno u turističko tržište. Postoje potrebe za njihovom daleko ekstenzivnijom nadležnošću i transparentnošću nego što se jednostavnim terminom ’ne-profitne’ razjašnjava kako muzeji treba da oslove, definišu i da se pridržavaju svojih principa i steknu i koriste materijalne, finansijske, društvene i intelektualne raspoložive resurse.“ (iz Dokumenta koji je  podneo Stalni komitet za muzejsko definisanje, prospekte i potencijale (Standing Committee for Museum Definition, Prospects and Potentials – MDPP), a koji je prihvatio Izvršni bord ICOM-a (ICOM Executive Board), 7). Dostupan 20. 12. 2018. na https://icom.museum/en/activities/standards-guidelines/museum-definition/. Redefinisanju će se pristupiti septembra 2019. na Generalnoj skupštini ICOM-a u Kjotu (Japan).

[4] Prema: Ivana Brstilo, Željka Jelavić, Kultura kao prostor mogućnosti: muzej kao čimbenik društvene integracije, 148. Dostupno 20. 11. 2018. na https://hrcak.srce.hr/index.php?show= clanak&id_ clanak_jezik = 93489

[5] Nasuprot his story (=history), igra rečima na engleskom.

[6] Meral Akkent, Kratka istorija ženskih muzeja, U: Žene i muzeji – Čitanka o ženskom/rodnom nasljeđu, Podgorica: NVO NOVA Centar za feminističku kulturu, 2016, 9.

[7] Irene Vaquinhas, Ženski muzeji danas: njihovo stvaranje, ciljevi i doprinos istoriji, U: Žene i nasljeđe – Ka osnivanju Muzeja žena Crne Gore, NVO NOVA Centar za feminističku kulturu, 2015, 36. (Dostupno 12. 12. 2018. na https://www.muzejzena.me/img-library/23/1523645887_zene-i-nasljedje-verzija-mala2.pdf)

[8] Ana Stolić, Od politike ka novim naučnim disciplinama: ženska i rodna istorija – Koncepti o ženskoj emancipaciji krajem 19. i početkom 20. veka u srpskoj istoriografiji, U: Humanizacija univerziteta, knj. 1, Zbornik radova (ur. Bojana Dimitrijević), Filozofski fakultet Univerziteta u Nišu, 2013, 380.

[9] https://iawm.international/

[10] Ove platforme, virtuelni muzeji, sajtovi i inicijative koje se preko virtuelnog i raznih oblika realnih manifestacija (skupovi, knjige, dokumenta, etc.) takođe mogu nositi onu odgovornost za koju se zalaže i MDPP u okviru ICOM-a uočavajući sve disperzivnije oblike postojanja i uloge muzeja u svetu: „Dok su novi muzeji, specijalistički muzeji i inicijative nalik muzejima stvoreni naročito da oslove neke od spornih problema etničke pripadnosti, ljudskih prava, pola, održivosti ili čak i budućnosti, u odgovor na izražene društvene, upravne i potrebe zajednice, ostaje jaz između ovih suštinskih relacija i tema koje dominiraju istraživanjem, sakupljanjem, izlaganjem i događajima u tradicionalnim, mejnstrim muzejima.“ (Vidi fusnotu 2).

[11] Prema: https://en.wikipedia.org/wiki/International_Association_of_Women’s_Museums (dostupno 22. 12. 2018)

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Muzeji žena u svetu – pregled i značaj," u ŽeNSki Muzej, 21. januara 2020., https://zenskimuzejns.org.rs/2020/01/21/muzeji-zena-u-svetu-pregled-i-znacaj/.
Kategorije
Čitaonica Ženska kultura, umetnost i teorija

Podrška stvaranju ženske umetničke elite

Gordana Stojaković

Čitaj mi!

Malo je poznata činjenica da su ženske organizacije u Habzburškoj monarhiji /od 1867. u Austrougarskoj/ (uključujući i ženske organizacije Srpkinja) bila dobro organizovana, a često i bogata[1] preduzeća. Postojao je jasan sistem hijerarhije (članice, potpomažuće članice, dobrotvorke i dobrotvori) i plan u vezi sa trošenjem sredstava. Svake godine završni račun organizacije, uz izveštaj o radu, javno su publikovani u ženskoj i drugoj štampi. Srpkinje u Austrougarskoj nisu prednjačile[2] u osnivanju posebnih organizacija, ali su preuzimale i razvijale korisna iskustva svojih sugrađanki drugih vera i nacija.

U početku, osnovne delatnosti ženskih zadruga su bile briga za siromašne, nezbrinute i napuštene ljude. Кasnije se ustanovljavaju specifične zadužbine ili fondovi kojima se pomaže siromašnoj i napuštenoj ženskoj deci, fondovi za školovanje darovite ženske dece, a zabeleženo je i postojanje azila za starice, kao i dečjeg zabavišta za siromašnu decu. Vrednost koji su Srpkinje Austrougarskoj i SAD u novcu i u imovini zaveštale ženskim udruženjima (zadrugama) za humanitarne i prosvetne ciljeve i danas možemo ceniti kao izuzetnu. O tome je podatke ostavio Arkadije Varađanin: „… u Austro-Ugarskoj, Bosni i Hercegovini, kao i Americi ima svega 5441 članica (svake vrste), a imanje im u gotovini i drugim posedima iznosi К 927.514,47… (Varađanin 1910: 97-106). Prema odnosu američkog dolara i austrougarske krune, koji je u istom tekstu zapisao Varađanin /1 USA $ vredeo je 5 К./ vrednost zadružne imovine Srpkinja Austrougarske, Bosne i Hercegovine i Amerike od 927.514,47 К vredela je 1910. godine 185.502,89[3] USA $. U “Spomenici dvadesetptogodišnjeg rada (1880-1905) Dobrotvorne Zadruge Srpkinja Novosatkinja” dat je podatak da je uz pomoć stipendija ove zadruge škole i univerzitete završilo: 48 učiteljica, 2 zabavilje, 7 radnica, 3 trgovkinje 2 operske pevačice (Sultana Cijuk i Jelena Uglješić), 1 fotografkinja (Katinka Stakić) i 1 lekarka (dr Kornelija Rakić) (Stojaković 2001: 28).

Dr Kornelija Rakić, učenica Mileve Simić i prva lekarka u Novom Sadu: „Veliki Orao – Ilustrovani srpski narodni kalendar za prostu godinu 1907.“ Novi Sad: Srpske knjižare i štamparije Braće M. Popović. str. 49.
Dr Kornelija Rakić, učenica Mileve Simić i prva lekarka u Novom Sadu: „Veliki Orao – Ilustrovani srpski narodni kalendar za prostu godinu 1907.“ Novi Sad: Srpske knjižare i štamparije Braće M. Popović. str. 49.

Siguran i respektabilan imovinski status dobrotvornih zadruga omogućavao je stabilne i dugoročne aktivnosti među kojima su bile i one u vezi sa školovanjem darovite ženske dece na umetničkim školama i zanatima. Primeri stipendiranja Katinke Stakić, Sultane Cijuk i Danice Jovanović daju uvid u načine na koji su žene, preko ženske organizacije ili direktno, učestvovale u kreiranju ženske umetničke elite.

Novosađanka, Katinka (Tinka) Stakić (oko 1890 -?) bila je dugi niz godina stipendistkinja Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja. Najpre je stipendirana kao učenica[4] Srpske više devojačke škole[5] i to tokom sve četiri godine školovanja, potom joj je omogućeno dodatno usavršavanje[6] a zatim i trogodišnje šegrtovanje kod vrhunskog, novosadskog fotografa Josifa Singera koji je imao titulu „Kneževski crnogorski dvorski fotograf“ (Montenegrói Kir. Udv. Fényképesz).

Tokom i po završetku školovanja u Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novom Sadu Katinka (Tinka) Stakić je bila i ostala stipendistkinja Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja što se vidi iz izveštaja organizacije jer je: “…Uzet na znanje izveštaj da je pitomica društvena Tinka Stakićeva stupila u fotografski atelje ovdašnjeg fotografa Josifa Singera na izučavanje struke te će joj se određena pripomoć izdavati“ (Ženski svet, br. 11, 1906: 253).

Šegrtovanje Katinke Stakić kod čuvenog novosadskog fotografa Josifa Singera trajalo je tri godine, a je završeno sa uspehom, jer u oktobru 1909. nalazimo oglase u novosadskom Ženskom svetu i Zastavi kojima uredništvo ovih listova obaveštava javnost da je otvorila sopstveni fotografski atelje (Ženski svet, br. 10, Novi Sad 1909. str. 233; Zastava, Novi Sad, 6 (19) oktobar 1909).

U dokumentaciji JKP „Lisje“ u Novom Sadu nema podataka o tome da li Tinka Stakić sahranjena na nekom od grobalja u Novom Sadu.

Sultana, Cijuk, crtež prema arhivskoj fotografiji
Sultana, Cijuk, crtež prema arhivskoj fotografiji

Sultanu Cijuk (1871-1935), novosadsku opersku divu, kao sopran velikih mogućnosti, cenila je i pozdravljala publika najznačajnijih evropskih gradova. Njen, kratki nastup 1896. u Srpskom narodnom pozorištu uzima se za početak rada Opere u Novom Sadu. Ovu mladu Vrščanku, čiji je talenat za muziku rano primećen stipendirala je Dobrotvorna zadruga Srpkinja Novosatkinja. Konzervatorijum u Beču je upisala 1981. kao siromašna, ali talentovana učenica. Školovanje je završila zahvaljujući potpori Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja i patronatu austrijske carice Jelisavete[7] Habzburške. Na završnom ispitu, kome su prisustvovali upravnici i stručnjaci vodećih svetskih operskih kuća, Sultana Cijuk je dobila izuzetno laskave ocene i ponude za angažman od mnogih velikih operskih ansambala, uključujući ponudu njujorške Metropoliten Opere. Po sopstvenoj želji od 1895. postala članica Opere u Hamburgu.

Султана Цијук: „Велики Орао – Илустровани српски народни календар за просту годину 1898.“ Нови Сад: Српске књижаре и штампарије Браће М. Поповић. стр. 49.
Sultana Cijuk:
„Veliki Orao – Ilustrovani srpski narodni kalendar za prostu godinu 1898.“ Novi Sad: Srpske knjižare i štamparije Braće M. Popović.
str. 49.

Pored Hamburga i Novog Sada Sultana Cijuk je u periodu 1909-1911. bila članica prve beogradske privatne opera, Opere na Bulevaru koju je osnovao i vodio Sultanin suprug, Žarko Savić. U periodu 1917-1928. živela je i radila u Zagrebu da bi poslednje godine života provela u Beogradu.

Delo Danice Jovanović (1886-1914), beščanske slikarke tragičnog[8] usuda, došlo je u focus javnosti kada je jedan njen rad 1963. izložen (zajedno sa slikama najznačajnijih srpskih ekspresionista i modernista), na izložbi “Nadežda Petrović i počeci modernog srpskog slikarstva”. Zahvaljujući naporima jedne druge Novosađanke, dr Jasne Jovanov, u Galeriji Matice srpske održana je Monografska izložba Danice Jovanović (1987) povodom stogodišnjice slikarkinog rođenja, koja je doprinela novom vrednovanju[9] njenog dela.

Danica Jovanović, crtež prema arhivskoj fotografiji
Danica Jovanović, crtež prema arhivskoj fotografiji

Danica Jovanović je rođena u mnogočlanoj ratarskoj porodici u Beški. Srpsku višu devojačku školu u Novom Sadu upisala je i završila relativno kasno (1903-1907). Za slikarstvo se opredelila tokom novosadskog školovanja, a odlučujuću podršku su joj pružili nastavnica Anđelija Sandić i direktor škole, Arkadije Varađanin[10]. Beogradsku Umetničko-zanatsku školu, u tajanju od dve godine, je uspešno završila zahvaljujući potpori beščanske pravoslavne Crkvene opštine. Žensku slikarsku akademiju u Minhenu upisala je 1909. zahvaljujući mecentkinji Danici Jovanović iz Velike Kikinde koja je, na preporuku Arkadija Varađanina, prihvatila da ličnim sredstvima omogući da Danica, pored skromne stipendije Petrovaradinske imovne opštine, može da studira u Minhenu. Mecentkinja Danica Jovanović je bila jedna od osnivačica Dobrotvorne zadruge Srpkinja u Rumi, a posle preseljenja u Veliku Kikindu i članica Velikokikindske dobrotvorne zadruge Srpkinja gde je kao imućna osoba učestvovala u finansiranju aktivnosti organizacija. Potpora koju je pružala slikarki-imenjakinji bila je lični čin koji nije bio redak u doba kada je mecenat i dobrotvorstvo bilo način života. Na žalost, mecentkinja Danica Jovanović je već prve školske godine preminula te je opet po preporuci Arkadija Varađanina, finansiranje školovanja Danice Jovanović preuzela Olga Jovanović, kćerka Lazara i Sofije Dunđerski, jedna od uglednih članica Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja i dobrotvorka Zavoda za vaspitanje srpskih devojaka u Budimpešti. Danica Jovanović je po završetku osam semestara na Ženskoj likovnoj akademiji u Minhenu stekla zvanje nastavnice crtanja i malanja i akademske slikarke. Radovi Danice Jovanović nalaze se u Narodnom muzeju u Beogradu, Galeriji Matice srpske u Novom Sadu, Memorijalu u Beški i u privatnim kolekcijama.

Zakonska obaveza svih dobrotvornih zadruga u Austrougarskoj je bila da u slučaju prestanka rada organizacije imenuju pravni entitet koji će naslediti imovinu organizacije. Mnoge zadruge Srpkinja su svoju imovinu (u novcu i nekretninama) zaveštale Matici srpskoj ili Srpskoj pravoslavnoj crkvi (crkvenoj opštini). Onim zadruga Srpkinja, kao što je to bio slučaj u Kikindi, koje su nastavile rad u Kraljevini SHS/Jugoslaviji imovina je nacionalizovana u socijalističkoj Jugoslaviji. Mnoge institucije koje su osnovale naše pretkinje danas imaju istu namenu i druge nazive ali, nema znanja o tome na čijim ramenima stoje. To je npr. slučaj sa obdaništem u Kikindi koje je u istoj kući i na imanju Velikokikindske dobrotvorne zadruge Srpkinja i sa obdaništem u Novom Sadu koje je nastalo velikim trudom Jelene Kon. Mnogobrojni fondovi za stipendiranje darovite dece, posebno ženske dece i pomoć ugroženim kategorijama stanovništva nestali su tokom turbulentnih vremena kada su u krvi nestajale i nastajale države. Mnogo toga je nepovratno nestalo, ali ono što ne može da nestane to je znanje o sjajnim dometima aktivističkog i humanitarnog rada koje su naše prethodnice uporno i sa velikom ljubavlju gradile.


Literatura

  • А.В. (Варађанин Аркадије). „Женска удружења међу Српкињама.” Женски свет- Kалендар за 1910. (1910): 97-106.
  • Варађанин Аркадије, прир, Извештају о Српској вишој девојачкој школи у Новоме Саду на крају тридесете а школске 1903 – 1904. г. Kњига двадесетседма (Нови Сад: Српска штампарија дра Светозара Милетића 1904), 48.
  • Варађанин Аркадије, прир, Извештај о Српској вишој девојачкој школи у Новоме Саду на крају тридесетпрве а школске 1904-1905 год. Kњига двадесетосма. (Нови Сад: Српска штампарија дра Светозара Милетића, 1905), 13-14 и 54-55.
  • Ђорђевић Мита, прир, „Извештај о Српској вишој девојачкој школи у Новом Саду на крају тридесетруге а школске 1905-1906. г. Kњига двадестдевет (Нови Сад: Српска штампарија дра Светозара Милетића, 1906), 52.
  • Jovanov, Jasna. Danica Jovanović. Beograd/NoviSad/Inđija: Spomen zbirka Pavla Beljanskog, Narodna biblioteka Đorđe Natošević, Vojnoizdavački zavod i TOPY, 2007.
  • Stojaković, Gordana. Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, Gordana. Danica Jovanović (1886-1914)”. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 186-188. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, Gordana. „Sultana Cijuk-Savić (1871-1935) “. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 154-156. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Stojaković, G. „Diskursne osobine privatne prepiske o knjizi Srpkinja njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas (1909-1924)“. Specijalistički rad, Univerzitet u Novom Sadu. ACIMSI: Centar za rodne studije, 2005
  • Stojaković, Gordana. Kikinda iz ženskog ugla. Kikinda: Centar za podršku ženama, 2010.

[1] „Veliko Кikindska Dobrotvorna Zadruga Srpkinja“ je 1908. imala „9 dobrotvora, i 90 redovnih članica“, a imovinu su činile kuća u vlasništvu u vrednosti 7.663,67 kruna (К) u kojoj je radilo zabavište i gotovina u iznosu od 18.993,59 К. (1910. je to bilo oko 3.700$ ) Zadruga je pored zabavišta (1. maj 1891), osnovala i izdržavala „radeničku školu“ za devojke. Posle velike izložbe ženskih rukotvorina u Novom Sadu 1884, na kojoj su Velikokikinđanke imale „celu jednu dvoranu“ Zadruga je osnovala „srpsku ćilimarsku školu“. Godine 1938. Zadruga je u vlasništvu imala dve kuće u centru Кikinde: na uglu tadašnjih ulica Vuka Кaradžića i Nikole Pašića i u Vilsonovoj ulici (Stojaković, 2010: 8).

„Dobrotvorna Zadruga Srpkinja Novosatkinja“ osnovana je 1880. Prema podacima koje je ostavio Arkadije Varađanin novosadska zadruga je 1908. imala: „… 196 redovnih članica i 32 potpomagačice.. svoju kuću na sprat, u vrednosti od 40.000 К i u gotovini 20.121,39 К … Fond Đorda F. Nedeljkovića od 11.581,86 К, za odelo sirote škol. dece i na ogrev sirotinji“ (Кalendar Ženski Svet 1910: 99). Značajne tekovine novosadske zadruge bile su: osnivanje prvog srpskog zabavišta 1892, pokretanje inicijative za osnivanje zavoda za obrazovanje „srpskih zabavilja“, pokretanje inicijative za formiranje Saveza dobrotvornih zadruga Srpkinja na prostoru Austrougarske i Bosne i Hercegovine (osnovan1921) i finansiranje Ženske zanatske škole, pokretanje i finansiranje časopisa Ženski svet – ženskog mesečnog časopisa koji je izlazio 28. godine (Stojaković 2001: 28).

[2] Prva zadruga Srpkinja u Austrougarskoj je osnovana 1872. u Velikoj Kikindi, ali Srpkinje su već od 1866. bile aktivne i organizovane u ženska kola u okviru Ujedinjene omladine srpske (1866-1872). Ova činjenica se mora uzeti u obzir kada se računa prvenstvo u vezi sa organizovanjem žena u javnoj sferi (prim.aut).

[3] Danas (2019) vrednost imovine ženskih organizacija koje su osnovale i vodile Srpkinje u državama koje su 1910. napred navedene u novcu i nekretninama iznosile bi 5.001.583,00 $ Videti: Inflation Calculator http://www.in2013dollars.com/us/inflation/1910?amount=1

[4] U „Izveštaju o Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novome Sadu na kraju tridesete a školske 1903 – 1904. g“u poglavlju VIII nailazimo na ime „Tinka Stakićeva iz Novog Sada“. Ona je u grupi učenica trećeg razreda i po načinu ispisivanja imena zna se da je vrlo dobra učenica (Izveštaj o Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novom Sadu na kraju tridesetruge a školske 1905-1906. g. Knjiga dvadestdeveta, 1906. str. 48).

[5] U školskom izveštaju za školsku 1904 – 1905. nalazimo podatak da je Tinka Stakić učestvovala u pozorišnoj predstavi u okviru „Zabave sa igrankom“ koju je škola priredila „u korist svojim skromnim učenicama i delom učila školskih“. U istom izveštaju na stranama nalazimo spisak učenica četvrtog razreda Srpske više devojačke škole, sa pregledom ocena iz svih predmeta, među kojima je i „Stakićeva Tinka iz Novog Sada“. Tu vidimo da je Stakić Tinka vrlo dobra učenica i da ima odlične i vrlo dobre ocene. Odličan uspeh pokazala je iz sledećih predmeta: „Vladanje, Srpski, Zemljopis, Hemija, Kućanstvo, Higijena, Crtanje, Pevanje i pojanje i Gimnastika“ a vrlo dobar iz:“ Nauka i vera, Mađarski, Nemački, Povesnica, Račun i Ženski ručni rad“ ( Izveštaj o Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novome Sadu na kraju tridesetprve a školske 1904-1905 god. Knjiga dvadesetosma, Novi Sad 1905. str. 13-14 i 54-55).

[6] Katinka (Tinka) Stakić je imala i talenat za slikanje. Iz „Izveštaja o Srpskoj višoj devojačkoj školi na kraju trideset druge a školske 1905-1906. godine“[6], Novi Sad 1906. može saznati o „Kurzu za slikanje i bojenje“. U tekstu se kaže: …“ Među te lepe veštine spada i slikanje (molovanje) masnim bojama…Nastavnica Anđelija A. Sandić u sporazumu sa školskom upravom podnela je molbu visokoslavnom Školskom Savetu u Srem. Karlovcima… te je odma uz Srpsku višu devojačku školu u Novom Sadu otvoren kurz za slikanje vodenim i masnim bojama na staklu, drvetu, limu, porcelanu i platnu… „Kurz“ je pokrenut 3. oktobra 1906. i trajao je tokom čitave školske godine. Osim redovnih učenica Srpske više devojačke škole kurs su pohađale i „tri hospitantkinje: Danica Tomićeva, Zorka Grujićeva i Tinka Stakićeva, kao izučene učenice više devojačke škole“…(Izveštaj o Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novom Sadu na kraju tridesetruge a školske 1905-1906. g. Knjiga dvadestdeveta, Novi Sad 1906. str 52).

[7] Elizabeta Amalija Eugenija od Bavarske (1837-1898) je bila austrijska carica i ugarska kraljica (prim.aut.).

[8] Posle poraza na Ceru, prve godine I svetskog rata, Austrougarska vojska, polačeći se ka severu, u sremskom selu Beška pohapsila je grupu Srba – taoca, među kojima je bila i Danica Jovanović i po odluci Prekog suda streljala na Patrovaradinskoj tvrđavi 12. 09. 1914. Na mestu pogibije Beščana, na samom skretanju ka današnjoj Akademiji umetnostui u Novom Sadu nalazi se spomen- tabla.

[9] Danica Jovanović nije stigla da razvije svoj umetnički izraz, ali prema korpusu slika koje postoje možemo reći da se radi o značajnom delu smelog, snažnog kolorita. Po oceni dr Jasne Jovanov opus Danice Jovanović je „simbolički, koloristički ekspresivan i na svojevrstvan način nacionalno obojen“ te „uprkos ovako neusklađenim i višeznačnim epitetima deluje jedinstveno i celovito“ (Jovanov 2007: 64).

[10] Arkadije Varađanin (1844-1922) je po obrazovanju bio pedagog, ali i ugledan društveni i kulturni radnik. Zna se da je bio jedan od osnivača Srpskog učiteljskog konvikta i Učiteljske zadruge, član uprave najznačajnije srpskog novčanog zavoda u Ugarskoj, Centralnog kreditnog zavoda, višegodišnji član Upravnog odbora i Književnog odbora Matice srpske, član uprave Srpskog narodnog pozorišta, urednik Letopisa Matice srpske (1910-1911) i sekretar Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja od osnivanja organizacije. Napisao je mnogo stručnih članaka i tekstova,a za istorijat feminističkog pokreta značajan je njegov rad na planu ohrabrivanja i podržavanja ženskog kreativnog rada, naročito u književnosti, kao i njegov rad na prikupljanju i objavljivanju izveštaja o radu ženskih organizacija kod nas i u svetu. Upravitelj „Srpske Više Devojačke Škole“ u Novom Sadu postao je po njenom osnivanju 1874, da bi na tom položaju ostao 31 godinu. Važan je i je njegov doprinos stvaranju i emancipaciji književnih radova koje su pisale žene. Obrazovane, talentovane i manje talentovane žene slale su njemu svoje prve radove na uvid i ocenu. Nije bio ciničan i strog kritičar, pre bi se moglo reći da ih je ohrabrivao. Deo radova objavljivao je u listu Ženski svet, čiji je urednik bio punih dvadest osam godina. Unutar ženskog aktivističkog i kreativnog bića u srpskoj zajednici, od kraja 19. i početkom 20. veka, uživao je nepodeljeno poverenje i autoritet.

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Podrška stvaranju ženske umetničke elite," u ŽeNSki Muzej, 10. decembra 2019., https://zenskimuzejns.org.rs/2019/12/10/podrska-stvaranju-zenske-umetnicke-elite/.
Kategorije
Biografije Ženska kultura, umetnost i teorija

Savka Subotić

Gordana Stojaković

Čitaj mi. Trajanje 25 minuta
Savka Subotić, crtež prema arhivskoj fotografiji
Savka Subotić, crtež prema arhivskoj fotografiji

Savka Subotić (1834-1918) spada među najznačajnije praktične pedagoge Vojvodine 19. veka, čiji je rad u vezi sa razvojem, proizvodnjom i prodajom narodne radinosti stekao svetsko priznanje, a u vezi sa emancipacijom žena počasno članstvo srpskih i inostranih ženskih organizacija

Jelisaveta Savka Subotić, rođ. Polit, supruga Jovana Subotića (1853)
ulje na platnu, 63,5 h 79 cm. Potpisano i datirano ćirilicom (pisano) na polеđini: Novak? Radonić?/ 1853/ s Ivana Subotića 1972. (Beli salon, Matica srpska, Novi Sad)

Delo Savke Subotić je evropska javnost ocenila kao izuzetno, a to potvrđuju i afirmativni tekstovi o njenom radu u mnogim evropskim novinama[1] početkom 20. veka, odlikovanja srpskog[2] i ruskog[3] dvora i poziv da kao ekskluzivni ženski glas govori u bečkom Naučnom klubu 1910. i 1911. O tome su svedočila počasna članstva međunarodnih[4] i srpskih[5] ženskih organizacija, saradnja sa jednim brojem vodećih svetskih i evropskih feministkinja kao što su Roža Švimer (Rózsa Schwimmer)[6] Kete Širmaher (Käte Schirmacher)[7], Keri Čepmen Ket (Carrie Chapman Catt)[8], Berta Papenhajm (Bertha Pappenheim)[9] i dr. Ni jedan srpski intelektualac, novosadskog kulturnog kruga, savremenik Savke Subotić, nije izazvao toliku pažnju evropske javnosti kao što je to ona uspela. Postavlja se pitanje zašto je ovde delo Savke Subotić prećutano dok je sećanje i poštovanje prema delu njenih savremenica, evropskih i svetskih feministkinja sa kojima je podjednako delila pažnju evropske javnosti, u Evropi i dalje živo? Čini se da je problem to što do sada, naučna i istraživačka praksa na srpskom jeziku nije u kontinuitetu i dosledno verifikovala dostignuća onih ženskih, autentičnih glasova koji su ostavili trag u kulturnoj istoriji zajednice u kojoj su ponikli.

Da bi se analiziralo delo Savke Subotić i njegov značaj za emancipaciju srpske žene i srpskog naroda u drugoj polovini 19. veka uobičajeno je da se pođe od konteksta (porodičnog i društvenog) u kome je i nastalo. Nije slučajno što se priča o životu i delu Savke Subotić začinje u Novom Sadu, Srpskoj Atini(ci) sredinom 19. veka. Na političku i kulturnu pozornicu je tada stupila generacija pesnika, književnika, političara, obrazovane omladine među kojima će biti i oni koji će oblikovati društvene i političke promene unutar prostora južnih krajeva Habzburške monarhije. Mnoge[10] od njih, ali i druge znamenite ličnosti je Savka Subotić dobro poznavala, imala prilike da upozna ili da bude svedokinja njihovog društvenog delovanja. Njen društveni angažman nije bio ograničen na svedočenje i podršku onoga što su njeni savremenici, slavni muževi iz reda inteligencije preduzimali, već proširen na samostalni plan čijom realizacijom je trajno zadužila srpski narod.

O Savki Subotić kao pobornici ideje mehaničkog materijalizma prva je pisala Anica Savić-Rebac smatrajući da je Savka Subotić „izradila, i to lično, bez mentorstva svoje okoline, svoj pogled na svet i život na osnovu tada najpopularnije materijalističke filozofije mehaničkog[11] (vulgarnog) materijalizma Hekela, Bihnera i Molešota i ostala mu verna do kraja života.“(Savić-Rebac 1988: 407-410). Ako znamo da je Savka Subotić stekla obrazovanje koje se za devojke iz boljih kuća sredinom 19. veka u Habzburškoj monarhiji nudilo u lerovima, klosterima i zavodima, gde su osim veronauke negovane sve domaćičke veštine, onda je ideja da je njen pogled na svet i život bio uslovljen idejama mehaničkog materijalizma, zaista smela. Anica Savić-Rebac je primetila da su njene životne prilike uglavnom bile sigurne, pa je lični prostor koji je imala iskoristila za „određenu i nepokolebljivu želju za pozitivnom aktivnošću“ (Isto, 408).

Pod uticajem Bihnera, Molešota i naročito Hekela Savka Subotić je društvene procese interpretirala preko principa postepenog razvoja kroz zakonitosti koje su u odnosu na taj fenomen otkrivale i postavljale prirodne nauke. U spoznaji sveta za nju su materija i mehanički zakoni bili nezaobilazno polazište. Кroz ideje koje će ona neposredno ostvariti u narodu, pored ideja mehaničkog materijalizma, mogu se prepoznati mnoge druge, tada aktuelne, počev od onih grofa Lava Tolstoja do nemačkih filozofa i pedagoga među kojima su Imanuel Кant, Johan G. Fihte, Artur Šopenhauer, Fridrih Frebel i Johan H. Pestaloci. Pri tom, treba reći, da Savka Subotić nikad nije napustila hrišćanske vrednosti čak, “hrišćansko učenje o humanizmu” i “moderno učenje o feminizmu” smatrala je najuzvišenijim pojavama u kulturi uopšte (Subotić prema Stojaković 2018: 28).

No najveći prostor njenog promišljanja i aktivizma zauzimao je pedagoški rad među omladinom i ženama na selu. Anica Savić-Rebac je svrstala među najznačajnije praktične pedagoge srpske zajednice u Vojvodini u drugoj polovini 19. veka (Savić-Rebac 1988: 409). Vaspitanje i obrazovanje dece u porodici je za Savku Subotić bio nezaobilazni deo celovitog obrazovanja omladine čija je druga polovina školovanje. A školovanje muške i ženske dece postalo je narodna potreba poput sunčeve svetlosti. Jedino što se, kako je Savka Subotić to videla, u slučaju srpskog korpusa škole nisu otvarale u odnosu na različite potrebe već jednoobrazno, što je prema njenom viđenju srpske društvene stvarnosti proizvodilo neadekvatne trgovce i zanatlije, ali i inteligenciju koja je bila šablonski, a ne široko obrazovana. Ovde možemo prepoznati sličnost sa ocenom koju je Svetozar Marković krajem 19. veka dao o srpskoj zajednici u Ugarskoj (Marković 1872: 137-142).

Obrazovanje žena, budućih prvih vaspitačica dece, Savka Subotić je videla kao osnov napretka čitavog naroda, koji je unutar civilizacije druge polovine 19. veka postao uslov svakog razvoja. Bila je zagovornica, tada utopijskog projekta obrazovanja kada narod obrazuje narod, smatrajući da su gospođe obavezne da idu u sela i s ljubavlju i strpljenjem podučavaju seljanku, ali da muškarci iz inteligencije nisu izuzeti iz tog opšteg plana. Drugi plan obrazovanja žena ticao se njene ekonomske samostalnosti i ekonomskog osnaživanja. Građanke su prema Savki Subotić trebale da se uključuju u svet rada kroz zarađenu nadnicu, a žene sa sela, koje su već bile proizvođači i ekonomi za sopstveno domaćinstvo, trebalo je da kapitalizuju viševekovno znanje tkanja, pletenja, veza, proizvodnje tkanina, prirodnih boja…

Ekonomski osnov preporoda jasno je izražena ideja koju Savka Subotić u nekom obimu ustanovljava u srpskim selima Srema i Slavonije. Njene ideje pretpostavljaju razvoj sela kroz poljoprivredu i žensku domaću industriju (tkanje, vez, pletenje). Razvoj poljoprivrede i domaće industrije je, prema njenom shvatanju, bio temelj povećanja materijalne baze iz koje nastaje nadgradnja koju ona definiše kroz trojstvo: zdravlje, prosvećivanje i sloboda. Selo je za nju idealna sredina u kojoj ne vidi odnose eksploatacije, koje pak vidi u gradu i industriji. Fabrike i pojava proletarijata u gradovima, koje ona vidi kao posledicu napuštanja zemlje, su za nju slika lenjog kapitala koji se bogati dajući mrvice potlačenima. Definiše potlačene, siromašne slojeve naroda kao one koji su budući nosioci društvenih promena na način da se sa bogatima ne deli samo škola već i trpeza, dakle zagovara pravičnu podelu znanja i bogatstva. Кoraci koji vode promeni opšte društvene situacije za Savku Subotić su reformski, a ne revolucionarni, a težište iz koga će se promena indukovati čine vaspitanje i obrazovanje, kultura u najširem smislu i ekonomsko osnaživanje sela pod uslovom da se u taj proces uključe sve društvene strukture, naročito žene sa sela.

Savka Subotić je shvatila kakvu vrednost predstavlja ženska narodna radinost i deo aktivnosti usmerila na razvoj, proizvodnju, prodaju i brendiranje srpske narodne radinosti, ili kako se to tada zvalo, domaće industrije. Njena aktivnost se odvijala kroz osetljiv proces upotrebe narodnog blaga i prilagođavanja potrebama tržišta, ali i kroz izradu tkanina i gotovih proizvoda izrađenih po njenoj zamisli koji se do tada u narodu nisu radili. Taj proces, izuzetne osetljivosti, prema zamisli i izvedbi Savke Subotić nikad nije napuštao uporište narodnog genija. Ona je razumela da je njen doprinos kreativno posredništvo između viševekovne tradicije i zahteva modernog tržišta. S tim u vezi je bio i njen stav da nema prava da patentira proizvode u čijem je kreiranju učestvovala kao i da od tih proizvoda poštenu zaradu moraju dobiti žene koje su i ih proizvodile. Takođe je dala mišljenje o tome zašto fabrike tepiha i manufakture proizvoda domaće radinosti, koje su počele da se otvaraju, mogu biti neuspešni što se tokom vremena pokazalo kao opravdano. A radilo se o tome da su tako proizvedeni proizvodi izgubili vezu sa narodnim genijem. Savka Subotić nije bila samo zaslužna za razvoj proizvodnje, brendiranja i prilagođavanja tržištu proizvoda domaće radinosti, već je i utemeljila sistem proučavanja srpskih ćilima u Vojvodini kao i hronološku klasifikaciju razvoja ćilimarstva. Uspeh koji je Savka Subotić postigla na međunarodnim sajmovima[12] sa proizvodima narodne radinosti, u čijoj je proizvodnji učestvovala, nije naišao na organizovanu podršku srpske inteligencije, zanatlija i trgovaca već su se mustre i uzorci neograničeno preuzimali i kapitalizovali kao istočnjački. Čak i njen konstantni poziv ženskim zadrugama da uđu, kao pošteni i kreativni posrednici, u posao proizvodnje i prodaje proizvoda domaće radinosti nije naišao na plodno tlo. Liderke i članice zadruga, nisu bile dorasle ciljevima koje je postavila Savka Subotić.

Feminističko čitanje dela Savke Subotić tek predstoji. Osnovna linija kojom se kreće njena agenda borbe za prava žena sadrži sledeće elemente: obavezno i kvalitetno[13] obrazovanje i školovanje ženske dece, kvalifikovanje žena za različita zanimanja i njihovo uključivanje u svet rada kroz poštenu nadnicu, ekonomsko osnaživanje žena na selu, politička prava za žene, edukacija žena za rad na javnom polju, reforma rodnih uloga kroz reformu braka, promena odnosa prema vanbračnoj deci, antimilitarizacija[14] (rodno budžetiranje kroz smanjivanje budžeta za vojsku i povećanje za poljoprivredu i kulturu), omasovljenje lokalnog ženskog pokreta i uključivanje u međunarodni ženski pokret. Ono što Savku Subotić smešta među vodeće feministkinje kraja 19. veka, što je i formalno potvrđeno počasnim članstvom u međunarodnim okvirima, je stav da je emancipacija žena odgovornost samih žena, ali da se na tom putu traži savezništvo onih muškaraca koji razumeju da je promena ženske situacije vezana za gubitak nekih privilegija za muškarce. Za Savku Subotić humanizam je bio identičan sa feminizmom.

Feminističke stavove predstavila je kroz tekstove (od kojih su neki u rukopisu), na predavanjima članicama ženskih organizacija, u bečkom Naučnom klubu (1910. i 1911), članicama Feminističkog udruženja u Budimpešti (1911) i na VII kongresu Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa (Budimpešta 1913). Tekstovi Savke Subotić među kojima i veliki broj aforizama[15] često su objavljivani u novosadskom Ženskom svetu (1891-1914), ali su takođe rasuti u časopisima toga doba poglavito na srpskom jeziku. Bila je saradnica Glasnika Srpskog učenog društva (1886), Zastave (1885), Domaćice (1899-1910), Trgovinskog glasnika (1899), Letopisa Matice srpske (1903-1904), Bosanske vile (1904-1906), Brankovog kola (1904), Carigradskog glasnika (1906), Sriemskih novina (1906), Dobrotvora (1913), Srpkinje – Ilustrovanog kalendara za naš ženski svet za prestupnu godinu 1896 (1895) i knjige-spomenice Srpkinja, njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas (1913) Predavanje Žena na istoku i zapadu objavljeno je 1911, govor na Međunarodnom kongresu za žensko pravo glasa 1913, a njena čuvena (O)poruka objavljena je u Ženskom svetu 1914. Кnjigu O našim narodnim tkaninama i rukotvorinama napisala je po sećanju, a objavljena je1904. Iste godine knjiga O našim narodnim tkaninama i rukotvorinama objavljena je u nastavcima u Letopisu Matice srpske. Savka Subotić je od čelnika Matice srpske zatražila da se ispuni usmena želja Jovana Subotića, da se štampaju njeni spisi koje je već za štampu sređivao profesor gimnazije, Jovan Živojinović. Izbor iz Uspomena (u rukopisu) Savke Subotić napravila je Ana Stolić, a objavila Srpska književna zadruga 2011, skoro vek kasnije. Jedna od najvažnijih knjiga o dometima ženskog javnog rada na planu umetnosti, obrazovanja, kulture i nauke kao i o ženskom aktivizmu u srpskom narodu do prve decenije 20. veka, Srpkinja, njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas posvećena je Savki Subotić. Knjiga je 8 (21) decembra 1913. svečano predata osamdesetogodišnjoj Savki Subotić. Bio je to simboličan kraj jedne epohe, jedne etape u borbi Srpkinja za ženska prava i u tom časku naše istorije, koji je uvek bio u zapećku, Savka Subotić je izgovorila i ove reči: „… Sad se borba za opstanak ne vodi više samo u pristaništu raznih naroda, nego na pučini kulture, i ko nema kompasa, izgubljen je. Srpska inteligencija je moralno obavezna, da svom narodu taj kompas bude, i da mu u svemu živim primerima prethodi, kao što su to i naši stari činili, od moderne kulture pak da samo ono usvoji, što odgovara našim narodnim osobinama, karakteru i našim skromnim okolnostima, koje ištu da se prema guberu pružamo…“ (Subotić prema Stojaković 2018: 110-111).

Privatnost nije bila tema o kojoj je Savka Subotić pisala. Zato, odabir ličnosti iz užeg i šireg, porodičnog okruženja o kojima je ostavila podatke u Uspomenama zaslužuje pažnju. To su Savkina majka Julijana, udata Polit, baka, Кatarina[16] Desančić i suprug, Jovan Subotić[17]. Za Jovana i Julijanu Polit u Uspomenama, Savka Subotić piše da su bili obrazovani i požrtvovani roditelji, ugledni članovi srpske zajednice Novog Sada pre Bune. Jovan Polit je bio bogati trgovac komunitetlija (član Gradskog veća), cincarskog porekla koji je imao bogatu biblioteku i koji je svojoj deci obezbedio odgovarajuće obrazovanje. Tako znamo da je učitelj Savki Subotić i njenom bratu Mihajlu Polit – Desančiću[18] jedno vreme bio Svetozar Miletić, najznačajnija politička figura među Srbima u Austrougarskoj u drugoj polovini 19. veka. Sve što je Savka Subotić napisala o suprugu Jovanu Subotiću, a što je objavljeno u Brankovom kolu 1904. u tri nastavka, govori o njemu kao izuzetnom karakteru velikog i plemenitog duha, prožetog nepatvorenim osećanjima koja su često nalazila oduška kroz pesnički i dramski izraz. Pišući o suprugu zapisala je i detalje koji govore o nežnoj prisnosti dva bića. Postoji nekoliko zabeleški o deci[19]: Dejanu, Vojislavu i Veri.

Savka Subotić je umrla u rodnom gradu, Novom Sadu 25. novembra 1918. na dan kada su delegati i delegatkinje Velike narodne skupštine Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji, odlučili da se Baranja, Bačka i Banat prisajedine Кraljevini Srbiji. U tom činu učestvovalo je i sedam žena, koje su prethodno bile izabrane pod istim uslovima kao i muškarci na osnovu pasivnog i aktivnog prava glasa. Četiri godine pre toga Savka Subotić je objavila svoju (O)poruku. Savremenost njenog poslednjeg teksta fascinira i danas. Prema njenoj želji smrt je partom oglašena kasnije, a zalaganjem Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja njeni posmrtni ostaci su preneti u Zemun i sahranjeni u porodičnoj grobnici Subotića. Danas jedna ulica u novosadskom naselju Veternik nosi njeno ime.

Литература

  • Марковић, Светозар. „Друштвено-економско стање код аустро-угарских Срба“, Радник 31. март 1872, 137-142.
  • Савић-Ребац, Аница. „Савка Суботић“, Жена данас 68 (1950): 46-47. Tekst je ponovo štampan: Савић-Ребац, Аница. „Савка Суботић“, Студије и огледи, (1988), 407-410.
  • Stojaković, Gordana. Naša savremenica Savka Subotić: dramski prikaz. Novi Sad: Gordana Stojaković, 2007.
  • Stojaković, Gordana. “Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
  • Стојаковић, Гордана. Савка Суботић (1834-1918) – Жена која није ништа прећутала. Нови Сад. Академска књига, 2018.
  • Суботић, Савка. „(О)Порука Савке Суботић“, Женски свет 7-8 (1914), 180-181.

Прилог

(О)порука Савке Суботић

„Моја Порука.

Желим, чим умрем, било то ма где, да се имам однети у болницу и шпитаљски сахранити. Нећу нико да ми дође укоп, па ни моја деца, нити да ми се смрт партом објави, него тек после неког времена преко новина.

У оном часу, кад се са онима, који нам за срце прирасли, за навек праштамо, онда треба да смо сами себи и Богу остављени, а не да своју тугу пред светином профанирамо.

Пре него што ме укопају, нека ми се срце извади и метне у једну лимену кутију; та кутија нека се пошаље у Земун, и нека је тамошњи гробар закопа у гроб мога мужа. Kао сведок нека буде један од мојих синова, или кога они буду опуномоћили.

И то све да буде у тишини, да нико о томе не дозна.

Онај новац који би се утрошио на мој укоп, молим моје синове, да поделе сиротињи.

На споменику мога мужа нека се на другој страни метне иста плочица, као његова, само упола мања са натписом:

Савка др. Ј. Суботића, рођена Политова 1834 † 19..

Молим једног од мојих синова, да нареди, да се кости моје ћерке Вере, која је у Осеку сахрањена, у таку исту кутију, као моја, покупе и у гроб мога мужа ставе, поред моје кутије.

Моја Вера вечни санак борави,

Моја љубав у гробу почива,

А надежда ми крај њих постељу простире.


Укоп сваког великаша или богаташа је за његову породицу трагедија, а за сокачку светину позоришна игра, а за лиферанте весела игра. – Kрајње је време, да се са тим парадним укопима већ једном прекине а да се у жива, а не у мртва уста даје. Kолико би се бедних породица помогло оним новцем, који се на парадне укопе троше? О Људска сујето, ти и преко гроба идеш!

Сасвим је нешто друго, кад се великим и заслужним људима споменици дижу. Ти споменици служе на подстрек млађем нараштају; и зато треба да стоје међу живим људима, а не на гробљу.

Најтрајнији су они споменици, који се дижу у облику какве хумане и просветне установе.


Ношење црнине је анахронизам и за наш просвећени век неприкладна старудија. Није ли зар обесвећење светиње искрене, дубоке туге за милим покојником, те свете реликвије у спомену, износити на улицу, на видик свету своју жалост, али по пропису конвенционалном; црнина, полуцрнина, и то све по најновијој моди? Зар дубока жалост може да се исказује на оброке, да се смањи и престане са губитком, који се нигде не враћа? Kо је те оброке ставио и које продро у душу и срце човеково? Није ли то страшна иронија, да се тој црнини као изразу жалости рокови стављају: годину дана пуна црнина, после полуцрнина и најзад се укида сваки траг жалости? Па ти се рокови и у парастосима типично изражавају! Да чудне ироније за осећање људског срца!

Kао осамдесетогодишња старица, с једном ногом у гробу, износим те своје назоре о црнини црпене из вековног посматрања и искуства и остављам у аманет просвећеном новом поколењу: клони се конвенционалне лажи и обесвећења најдубље тајне срца човечијега!


Под притиском таких предрасуда наопачке се поступа и са уметностима, које су дане човеку, да у њима овековечи божанску искру свога бића и даде најискренији израз онога, што му на срцу лежи, те њиме се сједини у божанску хармонију сродних душа. Тако се у знак жалости забрањује и свирање и певање, опет по одређеним роковима. Просвећени дух се буни против тога, јер је против природе и нашег срца и значаја уметности. Kад је наша јединица Вера лежала још на самртном одру, наредио је мој муж сину Војиславу, коме беше тек 15 година: ‘свирај и певај ми песме, које је она радо певала!’ Та, само музика може изразити оно што душа осећа, а речима се не да исказати! Тим изразом се у божанском гласу песме и мелодије спојише осећаји срдаца наших и узнеше се Творцу мирисно и благо као тамјан и најсавршенија молитва за спас душе чеда нашега и јединице сеје деце наше.

Тако се заноси и сад душа моја, а ја је бодрим речима песниковим у овом затишју дубоке старости своје, када осећам:

Над свим бреговимa

је мир;

Над свим врховима

свуд шир

Ни даха чут’.

Тичице ћуте у гори,

Стан’, мир те скори

Зове на пут!

Савка др. Ј. Суботића“

Prilog 2

Rukopisno odeljenje Matice srpske (ROMS) M. 5563. Pozivnica kojom Udruženje feministkinja iz Budimpešte poziva na predavanja Savke Subotić “Žena na istoku i na zapadu” koje će se, na nemačkom jeziku, održati 20. decembra 1911. u 6 h u prostorijama udruženja. Dokument je objavljen uz dozvolu Predsedništva Matice srpske i ne može se preuzimati.

Prilog 3

Savka Subotić o Lužičkim Srbima


[1] Le Temps (1906, La Revue Slave (1906), L`Entete (1906), Das Wiesen für Alle – gde je proglašena za“Der Mutter ihres Volkes“(1905и 1906), Times (1906) Jus suffragii (1908), Дамскій миръ (1911), Fremdenblatt (1911), Neue Freie Presse (1911), Neue Wiener Tagblatt (1911), Neues Pester Journal (1911), Pester Lloyd (1911), A nő és társadalom (1912), а tekstovi o njenom radu objavljeni su i u drugim bečkim i peštanskim listovima, u posebnim izdanjima povodom Međunarodne konferencije Crvenog krsta u Londonu 1907. i kongresa Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa u Rimu 1914 (Stojaković 2018: 118-120).

[2] Orden Sv. Save IV stepena (Stojaković 2018: 118).

[3] Orden Crvenog krsta II stepena (Stojaković 2018: 118).

[4] International Council of Women, Međunarodnog kongresa za žensko pravo glasa 1911. (na kongresu u Stokholmu) i Žensko društvo iz Amsterdama (Stojaković 2018: 114).

[5] Bila je počasna predsednica gotovo svih srpskih ženskih organizacija, prva predsednica Srpskog narodnog ženskog saveza, Kola srpskih sestara i Društva Kneginja Ljubica (Stojaković 2018: 120).

[6] Roža (Rožika) Švimer – jedna od najznačajnijih evropskih feministkinja i mirovnjakinja. U Mađarskoj je 1903. osnovala Udruženje zaposlenih žena (Munkásnö Egyesülete), a 1904. Savez udruženja žena (Nöegyesületek Szövetsége) i Udruženje feministkinja (Feministák Egyesülete). Na njen poziv Savka Subotić je održala predavanje u Budimpešti 1911 (prim.aut.).

[7] Kete Širmaher je bila jedna od liderki Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa. Propagirala je ciljeve organizacije u Beogradu i Novom Sadu 1906/7 (prim.aut.).

[8] Keri Čepman Ket – osnivačica i predsednica Internacionalne alijanse za žensko pravo glasa, bila je na čelu organizacije od osnivanja do 1923 (prim.aut.).

[9] Berta Papenhajm je bila borkinja protiv trgovine belim robljem i prostitucije. Boravila je u Srbiji 1911, sa namerom da pridobije članice Srpskog narodnog ženskog saveza za borbu protiv prostitucije i trgovine ženama (prim. aut.).

[10] Branko Radičević, Svetozar Miletić, kneginja Ljubica (Obrenović), knjaz Mihajlo (Obrenović), Petar Petrović Njegoš, knez Danilo (Petrović), kneginja Zorka (Petrović), knjaz Nikola (Petrović), Vuk Кaradžić, patrijarh Josif Rajačić, Кonstantin Jireček, novinar i izdavač Teodor Pavlović, carski savetnik Đorđe Stojaković, zatim književnici, ugledni intelektualci i političari: Jovan Bošković, Miloš Hadžić-Svetić, Milan Savić, Antonije Hadžić, Jovan Grčić, Tihomir Ostojić, Mihajlo Polit-Desančić, Pavle Trifunac, Pavle Riđički, Кornelije Stanković, Matija Ban, Đorđe Natošević, Arkadije Varađanin, Ognjeslav Utješanović, slikar Novak Radonić, Ilarion Ruvarac, sremski župan, baron Jovan Živković, glumački par Dimitrije i Draga Ružić, kardinal Josip Juraj Štrosmajer, kardinal Juraj Haulik, čitava porodica Ljudevita Gaja, Franjo Rački, Ivan Кukuljević Sakcinski, ban grof Кuen Hedervari i drugi. Među znamenitim ženama u krugu njenih poznanica su bile: Draga Ljočić, Poleksija Teodorović, Jelena Dimitrijević, Nina Petrović, Jelica Belović Bernadžikovski, Кatarina Milovuk, Maga Magazinović, Zorka Janković i drugi (Stojaković 2007: 23).

[11] Među naznačajnije predstavnike filozofskog pravca poznatog kao mehanički ili vulgarni materijalizam ubrajaju se: Ernst Hekel, Karl Ludvig Bihner, Jakob Molešot i Karl Fogt. O idejama mehaničkog materijalizma Savke Subotić: Stojaković 2018: 22-36.

[12] Budimpešta (1881, 1885), Zagreb (1882), Novi Sad (1884), Antverpen (1885), Pariz (1889, 1900), London (1907) (Stojaković 2018: 81-97) .

[13] Zahtev za otvaranje srpskih devojačkih škola potpisale su: Sofija Pasković rođ. Kamber, Anna Demelić, Justina Vidak, Anna Pavlović, Julijana Radovanović, Anka Miletić, Jelena V. Jovanović, Aleksandra Maksimović i Savka Subotić.Srpske više devojačke škole otvorene su u: Pančevu (1874), Novom Sadu i Somboru (1875) (Stojaković 2018: 17-18).

[14] Ostavila je podatak, da „u vreme mira u prosvećenim državama ima oko 14. 000.000 stajaće voske“ i da se za izdržavanje „celog militarnog parka“ troši oko „9 milijardi na godinu.“ To je po njenom mišljenju bilo nedopustivo jer tih 14.000.000 ljudi, od kojih većina u cvetu mladosti, bili su ne samo „mrtav kapital“ već i „od grdne štete.“ Smatrala je da taj novac treba trošiti na „kulturne celi“ i „podizanje poljoprivrede” (Subotić prema Stojaković 2018: 36).

[15] Savka Subotić je jedna od naših prvih aforističarki, a sigurno prva čiji su aforizmi na engleskom objavljivani u američkim novinama (Stojaković 2018: 108, 155-168).

[16] Katarina i Nikola Desančić su imali tri kćeri. Najstarija Julijana, udata Polit je bila majka Savke Subotić. Srednja kći Marija se udala za srpskog književnika Miloša Hadžića-Svetića, a najmlađa kći Ana bila je majka Milana Savića, potonjeg književnika i sekretara Matice srpske i oca književnice, istoričarke filozofije, prevoditeljice Anice Savić-Rebac (Stojaković 2007: 4) .

[17] Jovan Subotić /Субботић/ (1817-1886) advokat, pisac i političar, bio je jedna od nauticajnijih ličnosti srpske kulturne elite u 19. veku (prim.aut).

[18] Mihailo Polit Desančić (1833-1920) političar i književnik, jedan od najuglednijih srpskih intelekstualaca u Austrougarskoj (prim.aut.).

[19] Dejan Subotić (1852-1920 ) je bio ruski general, između ostalog i član Vojnog saveta Ministarstva vojske Ruske Imperije. Ostavku na vojne funcije je podneo 1906. Počasni konzul Кraljevine Srbije na Jalti postao je 1918; Vojislav Subotić (1859-1923) je bio lekar, hirurg jedan od utemeljivača Medicinskog fakulteta u Beogradu; Branislav Subotić ( 1867-1914) je bio diplomata Кraljevine Srbije; Ozren Subotić (1873-1953) je bio novinar, pozorišni kritičar, pisac i putopisac, poznat po putpisima iz Кine objavljenim između dva svetska rata. U (O)poruci je pomenula kćerku Veru, koja je umrla u Osjeku, ali nije pisala o tragičnom gubitku dece Žarka i Vide koji su umrli u Novom Sadu tokom epidemije boginja (Stojaković 2018: 137-138).

Citiranje: Gordana Stojaković, "Savka Subotić," u ŽeNSki Muzej, 9. decembra 2019., https://zenskimuzejns.org.rs/savka-subotic-2/.