Oznaka: Gordana Stojaković

Rad je preuzet sa sajta grupe S.T.R.IK.E. www.pravonarad.info objavljen 9.12.2014.

Gordana Stojaković

(Izlaganje autorke na tribini „Ženski antifašizam i žensko pitanje uoči II svjetskog rata“ 6. decembra 2014. u Zagrebu)

Podaci koji su ovde nanizani hronološkim redom govore o ličnostima i događajima bogatoj feminističkoj baštini Zagreba, o kojoj se nedovoljno zna. Sakupljeni su iz ženskih listova[1]: Женски покрет/Ženski pokret/Žensko gibanje, Гласник Југословенског женског савеза i Жена данас. Analiza štampe je jedna od validnih metoda rekonstrukcije događaja iz prošlosti. Tokom mojih prethodnih istraživanja pokazalo se da analiza ženske štampe daje mogućnost da se saslušaju argumenti žena koje su stvarale i živele feminizam, bez interpretativnih sudova. Izveštaji iz tekstova koje su lično pisale (i potpisivale) imenuju osnovne feminističke pravce borbe za žensko oslobođenje, feminističke organizacije i njihove liderke onako kako su same protagonistkinje interpretirale feministički korpus i kako su, kao društvene akterke, razumele društveno-politički kontekst u kome su radile i živele. Naknadne interpretacije istorije koje su usledile su mnoge feminističke aktivnosti obeležile kao aktivnosti „naprednih žena“ i time feminizam i njegove protagonistkinje dobrim delom izbirisale iz istorijske i kulturne baštine.

U istraživanju sam se, pored ženske štampe i mojih prethodnh istraživanja o jugoslovenskom feminizmu između dva svetska rata, najpre oslanjala na knjigu Nede Božinović „Žensko pitanje u Srbiji XIX i XX veku“ (Beograd 1996) i njeno svedočenje dato u knjizi „Neda-Jedna biografija (Novi Sad, 2002). Neda Božinović je bila komunistkinja, članica Omladinske sekcije Ženskog pokreta, feministkinja i mirovnjakinja tokom 90-tih godina prošlog veka, direktna svedokinja događaja o kojima sam pisala. Druga važna knjiga za ovo istraživanje je Women & Revolution in Yugoslavia 1941-1945. Barbare Jancar-Webster (Denver Colorado, 1990) gde je, između ostalog, zapisano i svedočenje Mitre Mitrović o odnosu Omladinske sekcije Ženskog pokreta i feministkinja Ženskog pokreta do sada nepoznato, ili manje poznato našoj javnosti.

Cilj mi je bio da rekonstruišem bar deo informacija o feminističkim i ženskim organizacijama, njihovim aktivnostima, vezama na domaćem i inostranom planu, liderkama organizacija, glavnim zahtevima na planu borbe za ženska prava u periodu 1919-1940. i da to predstavim (koliko-toliko) hronološkim redom. U ovom radu sam primenila metodu analize diskursa u analizi teksta da bih rekonstruisala glavne teme, događaje, predstavljene osobe i grupe u procesu samoorganizovanja žena u odbrani sopstvenih prava. Jedinica analize je tekst i njegovi delovi (paragraf).

Rezultate istraživanja sam predstavila u nekoliko poglavlja: Opšti plan ženskog aktivističkog korpusa, Feministički korpus unutar opšteg ženskog aktivističkog korpusa, Feministički blok: Ženski pokret u Zagrebu i Alijansa ženskih pokreta, Feministkinje u borbi protiv mera štednje i odbrani ženskih prava (1932-1937), Širenje aktivnosti Ženskog pokreta u i izvan Zagreba i Zahtevi, ideologija Ženskog pokreta i dolazak komunistkinja u Ženski pokret.

Očekivala sam da će rezultati istraživanja pokazati koliko malo znamo o ideološkim i aktivističkim planovima naših prethodnica. Istraživanje je iznedrilo podatke koji dokazuju brojnost ženskih organizacija, a zatim i ideloški, aktivistički i organizaciono jasno definisan feministički korpus koji je bio sasvim kompetentan deo međunarodnih feminističkih tokova toga doba. Fascinira i podatak da je 1934.godine 9. 910 žena Savske banovine svojim potpisom stao iza feminističkih zahteva u odbranu ženskih prava i to u vreme kada žene ne samo da nisu bile politički subjekti već su bile lišene i drugih (ličnih i porodičnih) prava. Sve to govori u prilog tezi da je feministički period bio jedan od temelja osvojenih ženskih prava u socijalističkom periodu. Istraživanje je takođe pokazalo da iskustva feministkinja između dva svetska rata mogu biti inspiracija i savremenim feministkinjama.

Opšti plan ženskog aktivističkog korpusa

Narodni ženski savez Kraljevine SHS (NŽS) osnovan je 1919 u Beogradu. Na skupštini Saveza u Zagrebu 1920. tajnim glasanjem je izabrana uprava Saveza koju su činile: predsednica Danica Hristić (Beograd), potpredsednice: Zlata Kovačević (Zagreb) i Franja Tavčar (Ljubljana), sekretarke: Isidora Sekulić i Mileva Petrović (Beograd), Danica Bedeković (Zagreb) i Minka Govekar (Ljubljana). Među članicama uprave iz Zagreba su bile: Željka Frangeš, Zdenka Smrekar i Milica Bogdanović („Управа Савеза“. Женски покрет бр. 4 и 5. 1920: 8), kasnije i Adela Milčinović („Извештај о раду Народног Женског Савеза Краљевине С.Х.С у 1924-25 год“. Женски покрет бр. 8. 1925: 284). Jelena Ćuk je izabrana za članicu Nadzornog odbora (Isto, 276), a pošto je Adela Milčinović dala ostavku za članicu uprave NŽS umesto nje izabrana je Jelena Ćuk (Isto, 284). Među počasnim članicama su bile Marija Jambrišak i Klotilda Cvetišić („Извештај о раду Народног Женског Савеза за годину 1921“, Женски покрет бр. 11 и 12. 1921: 375). List Женски покрет/Ženski pokret[2], od 1200 primeraka koliko je iznosila njegova distribucija, u „Hrvatskoj i Slavoniji“ imao je 113 prodatih primeraka za 1920. (Женски покрет бр. 1. 1921: 5). Poverenica za distrubuciju lista za „Hrvatsku i Slavoniju“ je prvih godina izlaženja lista bila Adela Milčinović (Zagreb).

Naslonivši se na prethodne međunarodne veze Srpskog narodnog ženskog saveza, NŽS je nastavio članstvo u Međunarodnom savezu žena[3] (ICW osn. 1888. u Vašingtonu) i Međunarodnoj alijansi za žensko pravo glasa (IAW osn. 1904. u Berlinu). Žene Kraljevine SHS su već od 1921. bile u telima odlučivanja, Isidora Sekulić kao „drugi korespodentni sekretar“ ICW, a među Zagrepčankama samo je Mira Kočonda-Vodvarška[4] bila članica Sekcije za nastavu („Извештај секретара за страну коресподенцију у години 1921“. Женски покрет бр. 11. i 12. 1921: 377).

Na kongresu Narodnog ženskog saveza Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Zagrebu 1920. prvi put se pojavila delegatkinja „muslimanskog ženskog društva“, Rasema Bisić iz Sarajeva. Tim povodom je u listu Женски покрет o događaju, ali i o položaju muslimanskih žena u Bosni Hasan Rebac objavio tekst „POJAVA MUSLIMANKE među sestrama Jugoslovenkama“ (Женски покрет бр. 4 i 5. 1920: 25-27). Hasan Rebac pozdravlja dolazak delegatkinje Raseme Bisić u Zagreb i osuđuje pretnje koje je „begovska klerikalna stranka“ uputila njoj i svim „prosvećenim muslimankama“ preteći „da će zlo proći kad se vrati kući“ (Isto, 25). Hasan Rebac zatim govori o tome da „verski sistem muslimana daje mnogo prava ženi, čak mnogo više nego što i sada imaju žene u Srbiji“ (Isto, 26). On potseća da su poratne prilike uslovile situaciju da i muslimanke moraju da menjaju životne navike da bi opstale i da je to veliki problem jer je među njima „mali postotak pismenih“. Hasan Rebac u tom kontekstu spominje činjenicu da je u vreme austrougarske vladavine Bosnom i Hercegovinom školovanje ženske dece bila obaveza za sve zajednice „sem za muslimansku žensku decu“ (Isto, 26).

Na zagrebačkom kongresu Narodnog ženskog saveza Kraljevine SHS (1920) donet је i plan rada za sva „društva sa feminističkim, kulturnim ili higijenskim“ programom rada i to u odnosu na pitanja koja sva pomenuta društva u sastavu NŽS mogu realizovati („Оснивање феминистичко-културно-хигијенске секције“. Женски покрет бр. 4. и 5. 1920: 8). Za feministička društva predloženo je održavanje „različitih kurseva i konferencija pod naslovom „Za građansko vaspitanje žene“ (Isto, 8). Za sve druge organizacije predložene su programi edukacija žena pod zajedničkim nazivom „Oplemenjavanje ukusa nedovoljno školovanog ženskog sveta“ i „higijenska predavanja“ koja bi držali „ženski lekari“ o zaštiti zdravlja žena i dece (Isto, 8). Ove programe prihvatio je jedan broj organizacija – članica Narodnog ženskog saveza Kraljevine SHS. Među njima su bile sledeće zagrebačke organizacije: „Udruga Učiteljica, Katolička Sveza, Udruženje Jugoslovenskih žena, Večernja škola, Organizacija Akademičara, Ženska sekcija demokratske stranke, Patronaža za zaštitu mladeži“[5] (Isto, 8). Među zagrebačkim feministkinjama koje su se istakle na planu edukcije u navedenom izveštaju pominje se samo dr Zdenka Smrekar[6] koja je održala niz predavanja „iz socijalnih nauka“ („Извештај о раду Народног Женског Савеза за годину 1921“. Женски покрет бр. 11 и 12. 1921: 372). U istom kontekstu se pohvaljuje nastojanje Zagrepčanke Željke Frangeš „da se uzme u zaštitu rasipanje i propadanje narodnih rukotvorina“ (Isto, 373). Vredno je spomenuti da „Ministarstvo Šuma i Ruda odstupa od zemljišta na Plitvičkim jezerima za gradnju doma za iznemogle žene“ i to na zahtev Zlate Kovačević-Lopašić (Isto, 374).

Prve akcije uprave NŽS su bile podnošenje predstavke Vladi protiv uskraćivanja dodatka za skupoću ženama, državnim činovnicama, predstavke Ministarstvu prosvete o obaveznom školovanju ženske muslimamske dece i opšti zahtev za izmenu Кaznenog i Građanskog zakonika, a u tom kontekstu kao prvi zahtev izjednačavanje muških i ženskih srodnika u naslednom pravu i izjednačavanje dece pred zakonom. ( „Извештај о раду Народног Женског Савеза Краљевине С.Х.С у 1924-25 год.“ Женски покрет бр. 8. 1925: 278-279). NŽS je funkcionisao kroz 11 sekcija[7], a među Zagrepčankama u rad uprava sekcija su bile uključene: Anka Nikolić (Sekcija za zakone), Darinka Leder (šefica Sekcije za jednak moral), Mira Kočonda-Vodvarška[8] (šefica Sekcije za vaspitanje), Darinka Leder (Sekcija za zaštitu dece) (Isto, 283).

Narodni żenski savez Kraljevine SHS se 1929. transformisao u Jugoslovenski żenski savez[9] . Ova promena nije bila samo posledica promena naziva drżave, veċ i posledica podela i rascepa[10] koji se desio 1926. Skupština Jugoslovenskog ženskog saveza održana je u Zagrebu (12.- 15. oktobar) 1930. Predsedavala je Danica Bedeković. NŽS je 1930. članstvu i svim zainteresovanim stranama podneo platformu ženskog aktivizma pod naslovom „Rezolucija i predlozi za budući rad Jugoslovenskog žen. saveza“ čiji su delovi pratili osnovna programska opredeljenja Saveza: „prosvetno-higijenski“ rad na selu, građanske škole, problem pomoćnica-domaćica (domaća posluga), predlozi komisije za emigraciju, borba protiv alkohola („Резолуција и предлози за будући рад Југословенског жен. савеза“. Женски покрет бр. 23-24. 1930:1). Među „opštim rezolucijama“ u navedenom dokumentu su sledeći zahtevi: da se osnuju „savetodavnice za pozive“, da se pri konzulatima u vezi sa pitanjima iseljeništva postave i žene, „moralna i materijalna potpora“ za organizovanje biroa koji će posredovati u zapošljavanju žena, da Građanski zakonik bude zasnovan na principu potpune ravnopravnosti muškaraca i žena, uspostavljanje ženske policije, podizanje novih zgrada za ženske škole jer su postojeće u jadnom stanju, da se u sve škole uvede predmet „Nastava o građanskim dužnostima“ (Isto, 1).

Jugoslovenski ženski savez (JŽS) je 1933/4. reorganizovao rad kroz osnivanje banovinskih sekcija. Ženske organizacije iz Zagreba koje su bile uključene u rad JŽS „pripadale“ su Sekciji Savske banovine koju su 1935. činile sledeće ženske organizacije: „Crveni krst Kraljevine Jugoslavije – Zagrebački ženski odbor, Društvo za individualni odgoj mladeži zagrebačke, Društvo za promicanje dečje književnosti, Društvo za staranje o potrebama ruske srednje i više škole, Djevojačko sklonište ‘Naš Dom’, Društvo zagrebačkih gospođa za uzdržavanje srednjoškolskog Skloništa, Gospojinski odbor za održavanje ‘Pjestovališta’, Gospojinski odbor sirotišta ‘Leskovac’, Hrvatska katolička ženska sveza, Izraelitska ferijalna kolonija, Izraelitsko gospojinsko društvo ‘Jelena Prister’, Jugoslovenska matica – ženska sekcija, Jugoslovensko društvo diplomiranih sestara, Klub likovnih umjetnica, Kolo domaćica, Materinstvo, Patronaža mladih djevojaka, Roditeljsko vijeće prve i druge ženske Gimnazije, Udruga za našu djecu, Udruženje jugoslovenskih žena, Udruženje primalja Savske banovine, Udruženje sestara negovateljica i odgojiteljica, Udruženje univerzitetski obrazovanih žena, Zagrebačka dobrotvorna zadruga Srpkinja, Zagrebački pododbor društva Kneginje Ljubice, Zagrebački pododbor društva Kneginje Zorke, Zaštitnice djevojaka, Ženski pokret, Ženska sekcija Jugoslovenskog teozofskog društva, Ženska sekcija ‘Prehrane’, Ženska udruga za narodno tkivo i vezivo i Žensko humano, prosvetno društvo ‘Kustošija’; (van Zagreba): Dobrotvorna zadruga Srpkinja (Sl. Požega, Osijek, Pakrac, Gospić, Karlovac, Petrinja i Vukovar), Dobrotvorno gospojinsko društvo (Donji Miholjac, Krk, Sv. Ivan Zelina, Društvo Kneginje Zorke (Sisak i Ludbreg), Hrvatsko katoličko žensko prosvjetno društvo (Koprivnica), Hrvatsko žensko humano, prosvjetno društvo (Sl. Požega), Jugoslovensko žensko demokratsko udruženje (Sušak), Jugoslovensko žensko društvo (Sl. Požega), Jevrejsko žensko društvo (Đakovo), Kolo jugoslovenskih sestara (Petrinja, Novo Mesto, Sv. Ivan Zelina, i Karlovac), Kolo sestrara (Sušak i Okučani), Udruženje jugoslovenskih žena (Sisak, Krasica i Sušak), Ženska čitaonica ‘Posestrima’ (Vukovar), Ženski pokret (Varaždin) i Ženska udruga za narodno tkivo i vezivo (Petrinja)“ (Гласник Југословенског женског савеза br. 5. 1935: 40).

Potpredsednica Jugoslovenskog ženskog saveza i počasna predsednica Sekcije Savske banovine je do smrti, počekom 1938., bila Zlata Kovačević (Гласник Југословенског женског савеза br. 3 1938: 16). Članica Nazornog odbora Jugoslovenskog ženskog saveza bila je Anka Gvozdenović, na čelu Sekcije Savske banovine bila je Danica Bedeković[11], a članica uprave JŽS iz Sekcije Savske banovine bila je dr Milica Bogdanović (Гласник Југословенског женског савеза бр. 1. 1935: 8). Prema izveštaju o radu JŽS za period 1934-1938. vidi se da su Bedeković i Bogdanović na istim pozicijama u Sekciji Savske banovine JŽS (Гласник Југословенског женског савеза бр. 9-10. 1938: 71-81). Obe zagrebačke predstavnice u upravi JŽS bile su posebno pomenute u navedenom izveštaju u vezi sa problemima koji su se pojavili posle „ukidanja reglemantacije prostitucije“ jer su zahtevale da se posledice Zakona o aboliciji prostitucije posebno razmotre[12] u kontekstu položaja žena u prostituciji (Isto, 80).

Feministički korpus unutar opšteg ženskog aktivističkog korpusa

Među zagrebačkim ženskim organizacijama sa feminističkom platformom najpre se pominje „Udruženje Jugoslovenskih žena“[13] („Извештај о раду Народног Женског Савеза за годину 1921“, Женски покрет бр. 11 и 12. 1921: 370). Organizaciju je osnovala Zlata Kovačević Lopašić, a na liderskoj poziciji je najduže bila Danica Bedeković. U „Извештају о раду Народног Женског Савеза за годину 1921“ stoji da je „Udruženje Jugoslovenskih Žena“ 10. aprila 1921. оdržalo „vanredno uspelu skupštinu“ na kojoj je donešeno više rezolucija za ravnopravni položaj žena na ličnom, porodičnom i političkom planu (Женски покрет бр. 11 и 12. 1921: 370).

Borba za žensko pravo glasa, pravni status žena, naročito položaj zaposlene žene bili su u fokusu feminističkih organizacija koje su sve više usklađivale svoje aktivističke napore. Tako su Zagrepčanke zajedno sa predstavnicama feminističkih i ženskih organizacija Ljubljane, Sarajeva, Banjaluke, Požarevca i Zaječara prisustvovale skupštini za žensko pravo glasa u organizaciji Društva za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava[14] koja je održana u Beogradu 8. maja 1921. („Рад Друштва за Просвећивање Жене и Заштиту Њених Права /Од почетка маја до краја новембра ове године/“. Женски покрет бр. 9 и 10. 1921:325-328). Usledila je zgusnuta serija okupljanja žena koje su razmatrale pravni status[15] u državi gde je privatno pravo funkcionisalo kroz šest pravnih područja. Činili su ga različiti pravni propisi koju su nasleđeni iz prethodnih državnih i pravnih sistema, Šerijatsko pravo za muslimane (Božić 1939: 10) i sudsko administrativna mreža za svaki od šest pravnih područja.

Položaj žena u okviru Građanskog zakonika za Hrvatsku i Slavoniju bio je ozbiljno razmatran već 1921. Tako je na plenarnoj sednici Ženskog saveza[16] u Splitu Mira Kočonda-Vodvarška predstavila rezultate analize pravnog položaja žena u Hrvatskoj i Slavoniji (Женски покрет бр. 11 и 12. 1921: 344-451). Zakon o gradovima i opštinama je bio povod održavanja velikog skupa žena koji se održao 27. novembra 1921. u sali zagrebačkog kina „Metropol“. Žene su bile zainteresovane za komunalne probleme i funkcionisanje grada jer je to bilo poprište dešavanja svakodnevnih, životnih prosesa i relacija. Skup je sazvao „Akcioni odbor žena za potpuno izjednačavanje žena sa muškarcima u političkom životu“ na čelu sa Mirom Kočondom-Vodvarškom (Женски покрет бр. 11 и 12. 1921: 384). Otvarajući skup ona je rekla „da zakon izričito ne oduzima ženama pravo izberivosti u opštinskoj upravi, pa je zadatak žena, da to svoje zakonom zajamčeno pravo naglase i prevedu u praksu života“ (Isto, 384). Gospođa Martinis je zatim govorila o skupoći i da ako bi „ženama bio pripušten ulazak u gradske uprave“ da bi snabdevanje životnim namirnicama bilo ujednačenije (Isto, 385). Dr Ciraki, gradski lječnik je zatim govorio o lošim higijenskim prilikama u gradu, gospođa Leder, učiteljica gradskog sirotišta na Josipovcu, o problemu zapuštene dece i omladinske delikvencije a Božena Deželić o nedostacima dosadašnjih sanitarnih mera u gradskim osnovnim i srednjim školama. Za Jelisavetu Vavru važno je bilo izgraditi građansku svest žena jer je „žena dosadašnjim radom stekla svest majke i kućanice… njena pojava u školama izgradila je svest učiteljice … a njena pojava u privrednom životu pokazala njenu sposobnost i kod sticanja sredstava za život … (zato) treba joj dati ne samo aktivno pravo glasa, već i pripustiti je u gradsku upravu“ (Isto, 386). Ada Boh je na primeru žena Amerike pokazala koliko je korisna prisutnost žena u javnoj administraciji, Danica Bedeković je upozorila na rad institucija „koje stoje pod zaštitom policije i strašno ponižavaju žensko dostojanstvo“ ili o „velegradskoj prostituciji“, a Adela Milčinović je samo još jednom podvukla pravo žena na sudelovanje u radu gradske uprave (Isto, 386-7). Marija Kumičić[17] je iznela stav da ništa od prethodno rečenog ne može biti rešeno jer nema slobode, na šta je replicirala Olga Kernic-Peleš stavom „da grad Zagreb jednako voli sve Srpkinje, Slovenke kao i Hrvatice koje u njemu žive“ (Isto, 387). Na kraju je donešen sledeći zaključak: „Žene skupljene na skupštini u Zagrebu zahtevaju da se uredba o opštinskim izborima za Hrvatsku i Slavoniju ispravi utoliko, da se žene u dužnostima i pravima potpuno izjednače s muškarcima i da se tako ispravljena uredba protegne na sve pokrajine u državi (Isto, 387).

Feministički blok: Ženski pokret u Zagrebu i Alijansa ženskih pokreta

Skupovi žena za lična, porodična i politička prava su pokazali da je sazrelo vreme da se feministička udruženja grupišu. Tako je Udruženje Jugoslovenskih žena iz Zagreba, zajedno sa Ženskim pokretom[18] iz Beograda i Sarajeva i „Splošnog Ženskog Društva“ iz Ljubljane, bilo organizacija-osnivačica „Alijansije[19] Feminističkih društava u Državi S.H.S“ 1923. godine (Женски покрет бр. 7 1923: 326-327). Na osnivačkom kongresu Alijanse bilo je delegatkinja organizacija koje su kao posmatračice pratile rad kongresa. Iz Zagreba su bile prisutne delegatkinje „Katoličkog Saveza“ i Narodnog ženskog Saveza Kraljevine SHS (Isto, 326). U upravnom odboru novoosnovane Alijanse, te 1923. nije bilo Zagrepčanki, ali je u okviru institucije povereništva referentkinja za Hrvatsku bila „g-đa Hafner“ (Isto, 327). Organizacije Ženskog pokreta bile su članice NŽS zato možemo naći da su mnoge liderke Ženskog pokreta uključene u rad sekcija NŽS-a.

Prema „Pravilima Femnističke Alijancije u Državi S.H.S“ organizacija je imala za cilj: „oslobođenje žene sticanjem političkih prava i uvođenjem reformi, kako u pogledu izmene zakona[20], tako i u pogledu izmene društvenih običaja, da bi se postigla potpuna jednakost između muškaraca i žena“ (Женски покрет бр. 9 и 10. 1923: 455). Od 1926. Alijansija nosi naziv Alijansa ženskih pokreta.

Pravila Alijanse su određivala da Izvršni odbor Alijanse čine predsednice Ženskih pokreta, a predsedništvo (uprava) Alijanse je istovremeno predsedništvo Ženskog pokreta grada u kojem je sedište Alijanse, s tim što se predsednica Alijanse posebno bira (Božinović 1966: 123). Sedište Alijanse je bilo u Ljubljani, Beogradu, Zagrebu (1934-1938[21]), Beogradu i u trenutku gašenja Alijanse (1940) u Novom Sadu.

Organizacije Ženskog pokreta su u svim mestima gde su postojale bile u obavezi da osnivaju „Berzu Rada Ženskog Pokreta“, čiji je zadatak bio: „da svaki nezaposleni ženski radenik, bilo fizički bilo intelektualni, dođe što pre do rada odgovarajućeg njegovim sposobnostima; da iznalazi posla onima koji su iznenadno prinuđeni da se prihvataju rada; da u slučaju bolesti ili oskudice, usled nezaposlenosti, pomaže redovne članove Berze Rada Ženskog Pokreta besplatnim lečenjem, lekovima, novcem i eventualno hranom“ („Правила Берзе Рада Женског Покрета“ чл. 2. Женски покрет бр 9 и 10. 1923: 461).

Osnivanje[22] organizacije Ženskog pokreta u Zagrebu se verovatno desio u periodu 1924-1925. budući da organizacija nije postojala 1923. u trenutku osnivanja Alijanse feminističkih društava u Državi SHS, ali je učesvovala u organizovanju Alijase ženskih pokreta 1926. Na čelu organizacije je u kontinuitetu bila Mira Kočonda-Vodvarška. Na Skupštini organizacija Ženskog pokreta održanoj u Bosanskom[23] i Slavonskom[24] Brodu[25] 1926. potvrđeno je ime saveza/alijanse – Alijansa ženskih pokreta, izabrano je rukovodstvo koje su činile: predsednica Alojzija Štebi, potpredsednica Karla Modić i sekretar Cirila Štebi.

Sa skupštine Alijanse održane u Sl. i Bos. Brodu 1926., a povodom novog Zakona o opštinama „Ministarstvu Unutrašnjih Dela“ upućen je memorandum sa zahtevom: „opšte pravo glasa za sve građane i građanke..“ (Isto, 429). Na Skupštini Alijanse ženskih pokreta koja je jedan deo aktivnosti održala i u Bosanskom Brodu Mira Kočonda-Vodvarška je održala „konferenciju o feminizmu“ („Organizovanje Aliance Ženskih Pokreta“ Женски покрет/Ženski pokret br. 8. 1926: 361).

Feministički diskurs i aktivnosti organizacija Ženskog pokreta bio je vidljiv i u radu NŽS koji je usvojio feminističku platformu „da se ženamam izvojuju ista prava u svim granama rada, za iste dužnosti koje one obavljaju kao njihove muške kolege“ i „da se omogući uticaj žena pri uređenju naše države time, što bi se osugurala saradnja organizovanih žena, pri donošenju svakog zakonskog projekta“ („Извештај о раду Н.Ж.С. у 1925.-26.г“ Женски покрет бр. 9 и 10. 1926: 388). Ovde je važno reći da je princip „za jedanak rad, jednake plate“ usvojen kao opšti princip ženskog pokreta, a feministkinje su ga smatrale velikim svojim uspehom (Atanasijević „Izveštaj sa Treće konferencije Male Antante Žena, održane od sedmog do trinaestog decembra 1925. g. u Atini“ Женски покрет бр 1-2. 1926: 36-43).

Kako je Ksenija Atanasijević svedočila „Ženski Pokret“ je okupio advokatkinje i pravnice koje su analizirale svaki zakonski predlog u vezi sa položajem žena i davale konkretne primedbe na svako zakonsko rešenje koje je išlo u pravcu uskraćivanja ili sužavanja ženskih prava (Atanasijević, „Izveštaj sa Treće konferencije Male Antante Žena, održane od sedmog do trinaestog decembra 1925. g. u Atini“. Женски покрет бр 1-2. 1926: 36-43). Ovi nalazi grupe advokatkinja i pravnica bili su zatim pretočeni u zahteve, peticije, memorandume, rezolucije Alijanse ženskih pokreta koji su ponekad i urodili plodom. To je recimo bio slučaj kada je „posle duge borbe izabrana prva žena docentkinja na Univerzitetu u Beogradu“[26] (Isto, 36-43). Isto tako „Ministarstvu Prosvete“ je predata rezolucija da se „žene postave za direktore srednjih škola, nadzornice i upraviteljice osnovnih škola“ a ubrzo je usledilo i postavljenje dr Zdenke Smrekar za direktorku „realne ženske gimnazije“ u Zagrebu kao prve žene na tom mestu u Kraljevini SHS („Извештај о раду Н.Ж.С. у 1925.-26.г“ Женски покрет бр. 9 и 10. 1926: 388). „Ministarstvo Prosvete“ je profesorke, članice Ženskog pokreta i NŽS uključivalo u zvanične državne delegacije pa su tako dr Milica Bogdanović (Zagreb) i Katarina Bogdanović (dir. Ženske gimnazie u Nišu) učestvovale na „Internacionalnom profesorskom kongresu“ u Briselu 1930. (Женски покрет бр. 13-16. 1930: 8). Dr Milica Boganović je tom prilikom bila „određena za referenta o pitanjima preopterećenosti đaka u srednjim školama“ (Isto, 8).

Članice Alijanse ženskih pokreta učestvovale su na sastancima Male Antante žena[27] , Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa (IAW) i Međunarodnog saveza žena (ICW). Među zagrebačkim članicama Ženskog pokreta na međunarodne kongrese je najčešće putovala liderka Ženskog pokreta iz Zagreba Mira Kočonda-Vodvarška. Prvi međunarodni nastup Kočonde-Vodvarške je bio na kongresu Međunarodnog saveza žena u Kristijaniji[28] 1920 (Женски покрет бр. 11 i 12. 1921: 378; Jанковић 1926:20). Ona je kao članica sekcije za nastavu pročitala referat o obrazovanju naše žene na francuskom jeziku, a u Ženskoj čitaonici u Kristijaniji i predavanje o narodnoj književnosti na nemačkom jeziku (Женски покрет бр. 11 i 12. 1921: 378). Posebno je pohvaljen njen referat o bračnom pravu koji je iznela na Kongresu Male Antante žena u Atini 1925. („Извештај о раду Н.Ж.С. у 1925-26.г“. Женски покрет бр. 9 и 10. 1926: 390). Ksenija Atanasijević je svedočila da je Kočonda-Vodvarška u svom izlaganju „o bračnom zakoniku“, budući da nije bila pravnica, govorila „sa stanovišta naučne etike i sociologije čije norme treba da postanu osnovom nove pravne nauke… gde je samo brak zasnovan na principu jednakosti u stanju da usreći supruge i da usavrši celo društvo“ (Atanasijević „Izveštaj sa Treće konferencije Male Antante Žena, održane od sedmog do trinaestog decembra 1925. g. u Atini“ Женски покрет бр 1-2. 1926: 36-43). Treba dodati da je Adela Milčinović bila članica delegacije NŽS na Kongresu Međunarodnog saveza žena (ICW) održanog u Vašingtonu 1925. (Janković 1926: 20).

Mira Kočonda-Vodvarška je kao zamenica predsednice Alijanse ženskih pokreta, uz Milenu Atanacković, tada na poziciji „drugog sekretara Alijanse“ i Leposavu Petković, predsednicu JŽS učestvovala u radu Upravnog odbora Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa 1930. u Beču („Интернационална Алијанса за женско право гласа долази у нашу земљу“. Женски покрет бр. 13-16. 1930: 3). Тada je donešena odluka o održavanju Međunarodne ženske konferencije o razoružanju u Beogradu u maju 1931. u organizaciji Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa.

Jedna od važnih karakteristika jugoslovenskog građanskog feminizma između dva svetska rata je bila situacija da je jedan broj feministkinja bio aktivan u više organizacija, što je doprinosilo boljoj koordinaciji u vezi sa mnogim akcijama ili događajima. To se naročito odnosi na članice ženske organizacija i saveze koji su osnovani posle Alijanse ženskih pokreta, a koji su zagovarali aktivnu ulogu žena u društvu, njenu zaštitu u svetu rada i mirovni angažman: Jugoslovensko udruženje univezitetski obrazovanih žena (osn. 1927) i Jugoslovenska liga žena za mir i slobodu (osn. 1928). Zagrebačka sekcija Udruženja univerzitetski obrazovanih žena u Zagrebu osnovana je 1930[29]. Saradnja se najčešće uspostavljala na planu borbe za žensko pravo glasa, zakonsku zaštitu žena, zaštitu položaja zaposlenih žena, međunarodnu i mirovnu aktivnost.

Međunarodna żenska konferencija[30] o razorużanju u organizaciji Međunarodne alijanse za żensko pravo glasa koja je odrżana u Beogradu u maju 1931. bila je prostor gde su se okupile vodeće feministkinje Kraljevine Jugoslavije.Vera Kićevac-Petrović je ostavila podatak da je u okviru velikog rada i zalaganja članica Alijanse ženskih pokreta da se organizuje ova međunarodna ženska mirovna konferencija u Beogradu „naročito bio aktivan Zagreb“ (Вера Кићевац „Жене и Мир“. Женски покрет бр. 3-4. 1935: 50). Feministkinje Ženskog pokreta iz Zagreba posebno je pogodila zabrana prikupljanja ženskih potpisa za Konferenciju za razoružanje (Ženeva, 1932) gde su žene iz celog sveta prikupile oko 8[31] miliona potpisa, a žene Jugoslavije su bile sprečene da budu deo tog međunarodnog, ženskog aktivstičkog plana. Zbog ove „pasivnost“ i izostanka žena Jugoslavije sa ženske, svetske mirovne aktivističke scene (makar je to bila posledica političke odluke vlasti Kraljevine Jugoslavije)[32] Zagrepčanke su duboko žalile („Godišnja skupština Ženskog pokreta u Zagrebu“. Ženski pokret br. 1. 1933: 5). Ali, kao i druge organizacije ženskog pokreta i Zagrepčanke su organizovale predavanja o značaju borbe za mir. Tako je Slava Rastovčan održala predavanje „Liga naroda i njeno djelovanje“ koje je bilo praćeno „sa 60 projekcija“ koje je poslao „Savez francuskih žena“ (Isto, 5).

Priprema Kongresa Međunarodnog saveza žena (ICW) održanog u Dubrovniku 1936. reprezentuje tesnu saradnju među feminističkim organizacijama. Među Zagrepčankama u pripremi Kongresa, a „na osnovu kandidacija društava“ neposredno su učestvovale: dr Slava Rastovčan i dr Ljiljana Turkalj-Šarić (Komisija za štampu), Anđa Hristić i Mira Vodvarška-Kočonda (Komisija za pavo glasa), dr Milica Bogdanović –šef i Danica Bedeković (Komisija za jednak moral i protiv trgovine ženama i decom), dr Desanka Ristović –šef i dr Draga Plaškaj (Komisija za higijenu) dr Mira Vodvarška-Kočonda-šef (Komisija za vaspitanje), dr Mojić-Ivanović Angelina (Komisija za žene u pozivu), Elza Kučera (Komisija za književnost) („Рад Ј.Ж. Савеза“. Гласник Југословенског женског савеза бр 6. 1936: 44-45). Glavne teme dubrovačkog kongresa su bile položaj zaposlene žene i položaj žene u domaćinstvu i na selu ali je i pitanje mira i antiratni koncept bio takođe u fokusu („Sa kogresa u Dubrovniku“. Žena danas br. 1. 1936: 12-14).

Feministkinje u borbi protiv mera štednje i odbrani ženskih prava (1932-1937)

Feministkinje Alijanse ženskih pokreta su u saradnji sa JŽS i Jugoslovenskim udruženjem univerzitetski obrazovanih žena počev od 1932. organizovale akcije protiv ozbiljnih restrikcija ženskih prava, pa čak i ukidanjem dostignutih prava žena. Među najdrastičnijim nepravdama prema ženama u svetu rada bila su uskraćivanje visokoobrazovanim ženama zapošljavanja na železnici, restrikcije u PTT službi, zabrana bavljenja sudijskim pozivom, oduzimanje dodatka na skupoću ženama državnim službenicama kojima su muževi takođe bili u državnoj službi, uvođenje celibata za učiteljice i nastavnice, kršenje zakona u pogledu prava u vezi sa osiguranjem i porođajnim odsustvom (Božinović 1996: 113; Гласник Југословенског женског савеза бр. 9 и 10. 1938: 73).

 Članice Ženskog pokreta u Zagrebu su na skupštini održanoj 14. decembra 1932. razmatrale kako se restriktivne mere Kraljevske Vlade odražavaju na položaj žena svih slojeva u svom okruženju („Godišnja skupština Ženskog pokreta u Zagrebu“. Женски покрет бр. 1. 1933: 4-7). Predsednica organizacije Mira Vodvarška-Kočonda je pozdravljajući skup istakla težak položaj žena bilo da su majke, supruge i(ili) zaposlene žene i pozvala članice “na složan i predani rad za zajedničke ciljeve i poboljšanje njihovog položaja“. Izveštaj o radu organizacije podnela je tajnica društva, dr Slava Rastovčan. Izveštaj se prvo odnosio na aktivnosti unutar Alijanse ženskih pokreta i saradnju sa inostranim feminističkim pokretima. Otkazivanje kongresa Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa koji je trebalo da se održi u Atini 1932. zbog skupoće, za zagrebačke feministkinje nije bio dobra odluka. Prema njihovom sudu moglo se uštedeti na banketima i izletima jer je „važan samo rad na kongresima“ (Isto, 4). Feminističkoj ideji je bio potreban poticaj, novi impuls koji se, kako su Zagrepčanke smatrale, dobija u neposrednom kontaktu sa „odličnim stranim feministkinjama“ (Isto, 4).

Merama štednje koje je doneo novi Budžet Kraljevine Jugoslavije (1932-1933) nagovešteno je otpuštanje žena činovnica. Zagrepčanke su se usprotivile[33] nacrtu dokumenta Alijanse kojim su se „mogle reducirati one žene koje se mogu momentalno smatrati za materijano zaštićene i osigurane“ (Isto, 5). Smatrale su da „je jedino pravedna redukcija, kojoj odlučuje samo kvalifikacija, sposobnost i savjesnost u radu, a nipošto spol namještenika“ (Isto, 5). Istovremeno Zagrepčanke su konstatovale da je „ofanziva na ženski rad“ poprimila globalne razmere i da se inostrane feministkinje bore protiv toga rezolucijama i protestma među kojima su izdvojile stav poljskog Udruženja univerzitetski obrazovanih žena da je otpuštanje udatih žena antisocijalna i nemoralna akcija (Isto, 5). U prvi plan su stavile rad i platformu novog ženskog udruženja „Frauenfront“ osnovanog 1932. u Nemačkoj čiji su ciljevi rada apostrofirani kao platforma iza koje u potpunosti stoji Ženski pokret u Zagrebu: „ 1) da se bori protiv svakog pokušaja da se istisne žena iz političkog i javnog života, 2) da se bori protiv svakog pokušaja da se ograniči ili oduzme ženi slobodno pravo na privredni rad 3) da se bori protiv svakog pokušaja nasilja pri izražavanju političkog uvjerenja“ (Isto, 5).

 Ženski pokret iz Zagreba je okupio članice i simpatizerke da bi saslušao šta one misle o otpuštanju žena „različitih zvanja“ (Isto, 5) ali i zauzeo stav u vezi sa umanjenjem ženskih prava u konkretnim slučajevima koji su se u tom trenutku dešavali u neposrednom okruženju[34]:

• krojačica, koje su tražile izjednačenje sa muškim kolegama u pogledu istog obrazovanja, istih dužnosti i istih prava (Zakon o radnjama);
• razvedenih žena kojima prema propisima Rimokatoličke crkve nije pripadalo pravo na porodičnu penziju (razvedene žene drugih vera nisu penziju ni do tada imale) (Zakon o činovnicima);
• devojaka i žena koje napuštaju seoske zadruge pa gube sva prava jer su zakonska rešenja u vezi sa zemljišnom svojinom i zadružnom i naslednom pravu bila krajnje nepravedna prema ženama (Isto, 6).

Predloge rešenja koja su u vezi sa konkretnim slučajevima uradile Sonja Breberina, dr Angelina Mojić-Ivanović upućena su Alijansi ženskih pokreta, a zatim i odgovarajućim ministarstvima kao predlozi Alijanse.

Ženski pokret iz Zagreba je 1934. ušao u najplodnije razdoblje rada. Tada je i sedište Alijanse ženskih pokreta bilo u Zagrebu. Bilo je to vreme opšteg napada na ženska prava naročito prava zaposlenih žena, a odgovor koji su zagrebačke feministkinje dale je skup oko šest stotina žena u organizaciji Ženskog pokreta u velikoj dvorani hotela „Esplanade“ 6. marta 1934. Tema skupa je bilo žensko pravo na rad u svetlu mera Kraljevske Vlade koje su najviše pogodile žene u državnoj službi. Mira Kočonda-Vodvarška je, otvarajući zbor žena, između ostalog kazala: „Oduzmemo li ženi pravo na rad koji odgovara njenim sposobnostima, ubićemo u njoj želju i nastojanje, da se obogati znanjem, pa će time u njoj zakržljati i postati bez sadržaja njen osjećajni život čija se vrijednost uvijek toliko naglašavala.. i da je moralna i materijalna sloboda uvjet za uzgajanje čovjeka potrebna današnjem vremenu, to ne treba dokazivati… („Za pravo na rad“. Женски покрет бр. 3. 1934: 18). Sledeća govornica, Anka Miljan-Švrljuga je istakla da „efekat namjerne redukcije žena, naročito udatih, neće biti zaštita porodice, nego baš naprotiv mora dovesti u pitanje opstanak postojećih porodica i formiranje novih“ (Isto, 19). Dr Angelina Mojić-Ivanović je govorila o „vrednosti ženinog rada“ i istakla da nije problem žena koja radi u kući već ona koja „radi u zvanju“ i izvan kuće (Isto, 20). Cilj poslodavca (a to je u konkretnom slučaju bila država) je prema Mojić-Ivanović bio da vrednost ženinog rada opet učine nevidljivim „upućujući je da radi samo one poslove koje niko ne vidi i ne plaća“ (Isto, 20). Dr Božena Deželić je upitala šta je alternativa koja se nudi otpuštenim ženama i svim onima obrazovanim ženama koje tek dolaze? Brak sigurno nije. Ljubica Smrečki je govorila o situaciji privatnih nameštenica i dala primer jednog „novčanog zavoda“ koji je otpustio sve „ženske nameštenike“, pri tom se zapitala da li je ova redukcija žena u stvari uskraćivanje prava na život, „jer se samo od rada i zarade može živjeti a na to ima pravo svaki čovjek, bez obzira kojemu spolu pripada“ (Isto, 23). Na kraju je izglasana Rezolucija kojom se od Kraljevske Vlade traži da odustane od restriktivnih mera prema zaposlenim ženama u državnoj službi i poziva na prikupljanje ženskih potpisa u tu svrhu. Ženski pokret u Zagrebu je izdao posebnu brošuru „Otpuštanje žena iz službe“ (Женски покрет бр. 4. 1934: 47). U Savskoj banovini je protiv restriktivnih mera Kraljevske Vlade prikupljeno 9.910 ženskih potpisa (Женски покрет бр. 4. 1934: 34). Odmah zatim je došao i novi udar na položaj državnih službenica kada je Uredbom o dodacima za skupoću Ministarstvo finansija Kraljevije Jugoslavije ukinulo u potpunosti ili u visini od 75% dodatka za skupoću udatih državnih službenica (Женски покрет бр. 5-6. 1934: 52). Predstavnice Alijanse ženskih pokreta i JŽS su Narodnoj skupštini predale Rezoluciju da se potpuno ukinu rešenja iz Uredbe o dodacima na skupoću, a narodni poslanici sa kojima su predstavnice žena razgovarale „su obećali da će izaći našim zahtevima u susret“ („Једна важна интервенција“. Женски покрет бр. 5-6. 1935: 75). Kraljevska Vlada je državnim službenicama delimično vratila oduzeti dodatak za skupoću tek 1. oktobra 1937 („Удате жене у државној и самоуправној служби за своја права“. Женски покрет бр. 3-4. 1937: 32).

Zagreb je bio mesto dešavanja dva važna događaja u organizaciji Ženskog pokreta (Zagreb). Prvo je na sednici Upravnog odbora Alijanse ženskih pokreta razmatrano niz zakona sa stanovišta položaja žena. Referisale[35] su: dr Maša Živanović (Zakon o suzbijanju polnih bolesti i Zakon za zaštitu materinstva), Milica Vlajić (predlog Građanskog zakonika), Milena Atanacković (o minimalnim nadnicama i novom Zakonu o zaštiti dece), dok je o Zakonu o kućnoj posluzi predloge dao Ženski pokret iz Sarajeva (Женски покрет бр. 3-4. 1935: 45-46). Predlozi feministkinja su zatim bili upućeni nadležnim ministarstvima.

Drugi događaj je bila masovna akcija za žensko pravo glasa. Novi „izborni zakon“ bio je povod da se 1935. širom[36] Kraljevine Jugoslavije 20. oktobra održe zborovi za žensko pravo glasa. U Zagrebu je u dvorani Hrvatskog sokola održan masovni skup žena u organizaciji Ženskog pokreta. Predsedavala je Mira Kočonda-Vodvarška, tada predsednica Alijanse ženskih pokreta. Skup je okupio žene različitih statusa i zanimanja tako da su gotovo sva ženska zanimanja i situacije na zboru dobile svoj specifični glas. U korist ženskog prava glasa su govorile: Dragica Čanić, državna činovnica, Anka Germanović, privatna nameštenica, dr jur. Ljiljana Turkalj-Šarić (predstavnica intelektualki), Anđelina Dilberović, obrtnica, Slava Berislavić i Lucija Borjan („manualne radnice) i Ana Prokop studentkinja („За право гласа жена“. Женски покрет бр. 7-9. 1935: 82). Svi govori žena na svim zborovima objavljeni su u posebnom broju Ženskog pokreta (br. 7-9. 1935). Zbor žena je pozdravio Inicijativni odbor za stvaranje jedinstvene radničke stranke u Jugoslaviji (Isto, 82). Po završetku ove koordinirane i masovne akcije žena predsednica Alijanse ženskih pokreta, Mira Kočonda-Vodvarška je ocenila da je masovnost i odlučnost žena u borbi za pravo glasa „obratila pažnju javnosti“ na ženski aktivizam („Podržimo borbu“. Ženski pokret br. 10. 1935: 118).

 Alijansa ženskih pokreta je 1937. izradila Statut žena, dokument koji je tačno određivao ekonomski i socijalni položaj žena u Kraljevini Jugoslaviji. Ovaj dokument je bio namenjen Društvu naroda, ali je prvo predat IAW na zasedanju u Cirihu 1937. Na sednici Alijanse ženskih pokreta održanoj u Beogradu 6. i 7. februara pod predsedništvom Mire Kočonde-Vodvarške delegatkinjama Ženskih pokreta iz Beograda, Ljubljane, Novog Sada, Sarajeva, Skoplja, Zagreba i Banjaluke predstavljen je Statut žena za Kraljevinu Jugoslaviju („Sastanak Alijanse Ženskih pokreta“. Женски покрет бр. 1-2. 1937: 4-5). Dokument je objavljen u Ženskom pokretu (br 1-2. 1937: 6-15). Sastoji se iz sledećih poglavlja: Politička prava, Građanski zakonik, Krivični zakon, Socijalno zakonodavstvo, „Statut ekonomski“[37] (žene u javnoj službi, žene u privatnoj službi, žene u industriji i zanatima, kućne pomoćnice, seljanke-sluškinje u seljačkom gazdinstvu- poljoprivrene radnice), Nastava i Stručno školstvo. U svakoj od ovih oblasti prvo je dat aktuelni položaj žena u odnosu na važeće zakone, a zatim je dat predlog feminističkih zahteva za unapređenje zakonskih rešenja sa obrazloženjima. Tako se zahtevaju politička prava i izrada unificiranog Građanskog zakonika jer je i tada u Kraljevini Jugoslaviji bilo šest pravnih područja („Statut Žene“ Женски покрет бр. 1-2. 1937: 7). U okviru Građanskog zakonika feministkinje su analizirale sposobnost žene za pravne radnje, pravni položaj žene u braku, pravni položaj žene u porodici, položaj žene u naslednom pravu, vanbračnu decu, žene kao staratelje, imovinsko-pravni položaj žene u braku (isto, 7-10). Stavljanje Statuta žena na dnevni red Društva naroda obeležile su sredinom maja 1938. žene u zemljama članicama Društva naroda kao „Internacionalnu Nedelju Žena“, a Beograđanke su to obeležile 14. maja 1938. (Жена данас бр. 14. 1938: 8).

Širenje aktivnosti Ženskog pokreta u i izvan Zagreba

Saradnja članica Ženskog pokreta i studentkinja Zagrebačkog sveučilišta započela je 1932 . kada je na poziv Mire Kočonde-Vodvarške jedan broj studentkinja formirao „uži krug“ koji je pod pokroviteljstvom zagrebačkog Ženskog pokreta učestvovao u feminističkom seminaru („Godišnja skupština Ženskog pokreta u Zagrebu“. Ženski pokret br. 1. 1933: 6). Među studentkinjama su se istakle Sonja Breberina, Elza Hiršl-Karanfilović, Vanda Weinert i Anica Vrbanac (Isto, 6). Na seminaru su proučavana sledeća dela: „Potčinjenost žena (Stjuart Mil), Frauenbewegung“ (Helena Lange), Moderna žena (Bousfield Paul), Žena i socijalizam (August Bebel) (Isto, 6). Ipak, Omladinska podružnica Ženskog pokreta u Zagrebu formirana je 1934 („Omladinska podružnica Ženskog pokreta“ Ženski pokret br. 3-4. 1935: 59-60). Prve aktivnosti su bile predavanja i diskusije za studentkinje sa ciljem da se izgradi feministički duh polaznica. Posle par meseci rada „studentska sekcija je uspela da proširi rad na Omladinsku podružnicu Ženskog pokreta.. i da pridobije svu naprednu omladinu“ (Isto, 59). Prve aktivnosti Omladinske podružnice su bila otvoreme tribine „Žena i pacifizam“ i „Ekonomski položaj studentica“ koje su još više omasovile Podružnicu. Rad Podružnice se ubrzo proširio osnivanjem pododbora za „brigu oko gradnje Doma studentica, za pacifizam, za borbu za pravo glasa, za uređenje članaka za list, za brigu oko klupskih prostorija i osnivanje knjižnice“ (Isto, 59). Članice Omladinske podružnice Ženskog pokreta dolaze ubrzo u sukob sa upravom Ženskog pokreta koja je na kraju rezultirala raspuštanjem Omladinske podružnice Ženskog pokreta u Zagrebu 1937. (Kecman 1978: 323).

Aktivnosti Ženskog pokreta u Zagrebu širile su se i van gradskog područja. U tekstu “Rad zagrebačkog Ženskog pokreta na selu“ saznajemo kojim načinima je feministička ideja krčila put u patrijarhalnim sredinama (Женски покрет бр. 3. 1934: 29-30). Ključ za uspeh bile su feministkinje, „diplomirane sestre pomoćnice“ Higijenskog zavoda u Zagrebu koje su odlazile u sela i držale kurseve kuvanja, kućanstva, higijene, a onda su dolazile i druge feministkinje koje su držale predavanja o ženskim pravima. To je bio slučaj u Jasenovcu gde su, posle aktivnosti „sestara pomoćnica“, Danica Bedeković, dr Slava Rastovčan i Angelina Mojić-Ivanović održale tri predavanja na temu položaja žena i ženskih prava. Rezultat je bio da je u Jasenovcu osnovana organizacija Ženskog pokreta koju su predvodile dve žene sa sela. (Isto, 30).

Možda je preterano poređenje ali sasvim je moguće da se preteča[38] „Vagininih monologa“ pojavila u Zagrebu. To je bila predstava „Monikin slučaј“ rađena prema tekstu poljske književnice Morovicz-Szcepkowske. Povod je bio takođe interesantan. Članice Ženskog pokreta iz Zagreba počele su da organizuju čajanke-druženja članica i simpatizerki sa ciljem da se na drugačiji način obrate „publici koja ne pokazuje previše razumevanja za rad ŽP“ („Rad Ženskog pokreta u Zagrebu za međusobno upoznavanje članica“ Женски покрет бр. 4. 1934: 42). Tako su, tokom jedne od čajanki, koje su uvek imale i aktivistički sadržaj, eminentne dramske umetnice Vika Podgorska i Božena Kraljeva izvele „Monikin slučaj“, dramu koja je posle izvođenja u Zagrebu, Beogradu i Ljubljani, za razliku od feministkinja, kritika nervozno i nepovoljno primila. Drama je ocenjena kao „promocija moderne žene“ a tekst je imao velikog uspeha kod ženske publike o čemu je pisala zagrebačka književnica Zdenka Marković (Женски порет бр. 4. 1934: 43) i govorila u Sarajevu Mira Kočonda-Vodvarška (Женски покрет бр. 4. 1934: 44).

Zahtevi, ideologija Ženskog pokreta i dolazak komunistkinja u Ženski pokret

Borba putem tekstova koji odgovaraju na pitanja o zahtevima feminističkog pokreta, načinu borbe za ženska prava, odnosu prema političkim partijama, „vođama“ feminističkog pokreta i da li je borba za žensko pravo glasa uslov svih uslova ženske borbe, intenzivirana je tridesetih godina 20. veka. Sa jedne strane bila je uslovljena pojavom fašizma koju su feministkinje ocenile kao veliku opasnost, a pitanje antiratnog angažovanja i antifašizmaocenile su kao primarno. S druge strane, bila je to posledica ulaska skojevki i komunistkinja u Ženski pokret. Оd 1934-1935. komunistkinje i skojevke[39] osnivaju Omladinske sekcije (podružnice) u okviru Ženskog pokreta. Ovo je bila i posledica koordinisane akcije KPJ čije je članstvo zbog zabrane rada KPJ ulazilo u druge organizacije (sindikalne, staleške, ženske) i tako nastavljalo rad. Omladinska sekcija u Beogradu i Omladinska podružnica u Zagrebu su organizovale: predavanja, tečajeve, pronalaženje poslova, akcije razmene garderobe … Sve akcije bile su usmerene prema svim zainteresovanim ženama a pre svega – ženama radnicama, službenicama i nezaposlenim ženama. U Beogradu one pokreću i list Жена данас[40].

Među najznačajnije ideološkinje Alijanse ženskih pokreta u Državi SHS bile su dr Ksenija Atanasijević[41] i Alojzija Štebi[42]. Među Zagrepčankama koje su se bavile ideologijom i metodama rada feminističkog pokreta u Kraljevini Jugoslaviji je dr Angelina Ivanović-Mojić. Sudeći po njenom tekstu „Šta hoće Ženski pokret“ možemo razumeti kako su feminističke teoretičarke prve polovine 20. veka videle uzroke podređenosti žene u društvu. Ivanović-Mojić je svoj sud oslonila na stavove koje su u knjigama „Die Frauenfrage“ i „Die Frauenbewegung“ izložile Lilly Braun i Helena Lange (Ivanović-Mojić „Šta hoće ženski pokret“. Женски покрет br. 6. 1932: 82-86). Pošavši od podele rada na najnižem stupnju razvitka ljudskog društva, preko uspostavljanja društvene organizacije bazirane na sili i pravu jačeg, žena je bila sve više zapostavljena, da bi se ustanovio princip ženske „prirodne“ inferiornosti u odnosu na muškarca koji je bio zapisan u „raznim citatima biblije, rimskom i kanonskom pravu“, a sve su to osmišljavali muškarci (Isto, 83). Ivanović-Mojić je problematizovala materinstvo kao razlog ženinog ropstva iz čega proizilazi pitanje da li je oslobođenje uopšte moguće u situaciji „jednostranog razvoja društva“ u kome je muškarac mera prirodnih i društvenih zakona? Zato, smatrala je Ivanović-Mojić, feminizam nije borba među polovima niti borba za „vlast nad nekim“, već je to posledica i potreba „kulturnog, ekonomskog i društvenog razvitka čovečanstva“ (Isto, 84). Suština promena je bila posledica „promena samog sedišta rada“ (Isto, 84). Rad žena izvan kuće doneo je mnoge promene. Jedna je bila ta da je usled nedovoljne obrazovanosti žena najčešće bila nekvalifikovana radnica i zato slabije plaćena radna snaga i to ispod minimuma potrebnog za preživljavanje. Pri tom, sve radne norme su bile formirane u odnosu na mogućnosti muškarca što je radnicu dovelo u situaciju „smrtne borbe“ u kojoj je ona bila primorana da se organizuje i bori za adekvatne uslove rada (Isto, 84). Pored ovog ekonomskog momenta za razvoj ženskog pokreta važno je bilo i saznanje žena da je obrazovanje i pristup svim znanjima, koja su muškarcima dostupna, važna karika u procesu ženskog oslobođenja. Ivanović-Mojić je prvi talas ženskog organizovanja radi obrazovanja za različite profesije, „pristup na svaki rad“ videla kao borbu za „ekonomsku i socijalnu ravnopravnost“ žene. Taj prvi ešalon borkinja za ženska prava prevideo je da je žena iskorakom u svet rada i dalje imala iste dužnosti u porodici. To je dovelo do takve opterećenosti žena o kojoj je Helena Lange napisala da je prva generacija radnica bila najopterećenije od svih pokoljenja u ljudskoj istoriji (Isto, 85). Zato je drugi talas feminizma, o kome je izravno svedočila Ivanović-Mojić, kao centralno pitanje uveo „priznanje lične, subjektivne i specijalne ženine vrednosti“. Ona je uvela kategorije borbe „prema vani“ i borbe „unutar pokreta“ što je u interesu „svih žena: seljanke, radenice, domaćice, intelektualke“ (Isto, 86). Cilj se može postići zauzimanjem političkih prava za žene („borba prema vani“), ali to neće biti dovoljno dok žena ne osvoji i „svest o svojoj vrednosti“ te će u suprotnom žene biti glasačka mašina onih partija koje imaju vešte agitatore. Ženski pokret ima zato zadatak da pored borbe za ženska prava (lična, porodična i politička) osvesti ženama činjenicu da onakve kakve jesu imaju punu vrednost, podjednaku onoj koju imaju muškarci (Isto, 85, 86).

Alojzija Štebi jedna od najuglednijih liderki Alijanse ženskih pokreta је smatrala da „zahtev da dobijemo politička prava stoji između svih ostalih na prvom mestu“ i kao što velikom nepravdom smatraju to što su lišene političkih prava žene Jugoslavije istu takvu nepravdu vide i u Građanskom zakoniku Kraljevine Jugoslavije. Stoga je Štebi objavila sledeće konkretne zahteve ženskog pokreta: pravo glasa za žene, puna poslovna sposobnost za sve žene, obavezan građanski brak i nadležnost državnih sudova za bračne sporove, ravnopravnost supružnika u braku, potpuno izjednačenje bračne i vanbračne dece u pogledu svih prava, da žena vrši strateljstvo pod istim uslovima kao muškarac, izjednačavanje muškaraca i žena u naslednom pravu, podjednako raspolaganje imovinom za oba supružnika, ukidanje miraza, ozakonjenje ženskog rada u domaćinstvu kao proizvodnog rada, osiguranje za slučaj razvoda braka, prestanak važenja zakona da se učiteljice smeju udati samo za učitelje, jednaku naknadu za jednaki rad za sve državne službenike bez obzira na pol, uvođenje žena u inspekciju rada za kontrolu „socijalno zaštitnih i socijalno-higijenskih“ propisa i proširenje prava osiguranja u slučaju bolesti, nesretnih slučajeva, starosti, smrti za poljoprivredno stanovništvo oba pola (Aлојзија Штеби „Наши захтеви“. Жена данас br. 14. 1938: 3-4).

Dr Ksenija Atanasijević je smatrala da je feministički pokret pre svega „ideološki i etički“, a najvažniji cilj je „oslobođenje žene kao ličnosti“ koje se mora dešavati kroz etape i izbegavanje „nametanja vođe“ demagogije i metoda „protiv kojih ustajemo“ a koje se ogledaju u „rđavim primerima muškaraca“ u političkoj areni i svakodnevnom životu (Ксенија Атанасијевић „Право гласа жена у идеологији Жен. (ског) покрета“. Женски покрет. бр. 9. 1932: 122-123). Zbog toga je Atanasijević smatrala da se pravo glasa žena ne treba staviti za „prvu i vrhovnu dužnost“ feministkinja (Isto, 123). Pri tome, kako je pisala Atanasijević, Ženski pokret ne osporava da se „žene organizuju i na drugoj strani, uzimajući agresivniji, recimo i aktivniji, a u svakom slučaju drugačiji stav … ali Ženski pokret, radeći obazrivije želi da rezultati njegovog rada budu trajniji i sociološki opravdaniji…“ trudeći sa uvek da se ne ogreši o „svoje etičke principe“ koji su za Pokret „uvek najneprikosnoveniji odveć brzim istupanjem na političkom polju“ (Isto, 123).

Mitra Mitrović, predsednica Omladinske sekcije Ženskog pokreta Beograd donoseći glas komunistkinja u Ženski pokret je smatrala da borba za ženska prava nije dovoljan plan već „borba za hleb, pavo na život, slobodu i kulturu“ i da je to borba „čitave omladine“ („Скупштина женског покрета“ Жена данас бр. 4. 1937: 3). Takođe, Omladinska sekcija Ženskog pokreta se zalagala za stvaranje što masovnije baze Ženskog pokreta „jer svaki rad ili svestan nerad koji ograničava priliv širokih slojeva žena u njegove redove znači prikrivenu nazadnost“, u protivnom Ženski pokret bi se pretvorio u „biro za intervencije i predstavke bez mogućnosti da vodi stvarnu borbu“ („Изјава Омладинске Секције Женског покрета[43]“ Жена данас бр. 26. 1940:17).

Članice Omladinske podružnice Ženskog pokreta iz Zagreba nisu imale svoj list kao što su Beograđanke iz Omladinske sekcije Ženskog pokreta imale Ženu danas, ali su zato Zagrepčanke tražile izmene uređivačke koncepcije lista Ženski pokret. Marija Stipković, članica Omladinske podružnice iz Zagreba, napisala je urednici Ženskog pokreta Alojziji Štebi da je list „suvoparan“ jer donosi samo informacije o radu organizacija Ženskog pokreta, ali ne piše o temama koje interesuju i omladinke. (Женски покрет бр. 3-4. 1935: 57). Alоjzija Štebi je pozdravila pojavu omladinki u Ženskom pokretu i odmah objavila informaciju o radu Omladinske podružnice u Zagrebu i tekst Daor Ane pod naslovom „Ženska omladina i ženski pokret“ (Женски покрет бр. 3-4. 1935: 58-59). U tekstu se između ostalog kaže: „Mnoge feministkinje su mislile da je dovoljno da se one izgrade u feminističkom duhu pa će one onda da prosvjećuju ostale žene i da vode borbu za oslobođenje svih žena. Naivno je bilo vjerovati da će takav način borbe imati uspjeha… Tko će se i obazrijeti na molbe ili proteste nekoliko intelektualki, koje nijesu ojačane masovnom saradnjom?A kakvog ima izgleda na uspjeh onaj pokret iza kojega ne stoji omladina?…Treba okupiti sve žene, iz svih slojeva, stare i mlade, da sve solidarno istupe u odbranu svojih prava… našem su ženskom pokretu manjkale samo ove mlade i borbene snage. Tako se ženska omladina[44] našla nužno prisiljena da stupi u ženski pokret, da ga ojača i pomogne u borbi za svoja prava.. (Isto, 59).

Problem koji je uslovio raspuštanje Omladinske podružnice Ženskog pokreta u Zagrebu je bio u političkoj opredeljenosti članica Omladinske podružnice o čemu je Mira Kočonda-Vodvarška između ostalog rekla: „Mi smo uvjek naglašavali da poštujemo svačije političko uvjerenje i da se oko našega feminističkog žarišta mogu da kupe žene svih legalnih stranaka, ali samo u tom slučaju, ako ih k nama vode samo feministički interesi. Nikako ne bismo mogle dopustiti da u svojim redovima trpimo one, koje bi k nama prilazile s drugim a ne feminističkim namjerama, ili koje bi, što više, pod firmom feminizma radile za druge ciljeve“ (Sastanak Alijanse Ženskih pokreta“. Женски покрет бр. 1-2. 1937: 5).

U Beogradu je sukob između članica Ženskog pokreta i Omladinske sekcije Ženskog pokreta izašao na površinu 1939. posle Apela za pravo glasa žena, koje je redakcija Жене данас uputila svim ženskim pokretima i ženama svih društvenih slojeva za sakupljanje potpisa za žensko pravo glasa i to mimo odluke predsedništva Alijanse ženskih pokreta[45]. Uprava Alijanse ženskog pokreta (istovremeno i uprava Ženskog pokreta u Beogradu) je bila protiv ove akcije, a članice Omladinske sekcije su to okarakterisale kao stav uprave Ženskog pokreta da je za njih „u ovom momentu borba za politička prava od petorazrednog značaja“ („Изјава Омладинске Секције Женског покрета[46]“ Жена данас бр. 26. 1940:17). Usledili su odvojeni zborovi za žensko pravo glasa 1939[47]. Ovako organizovane paralelne akcije (na istom mestu sa samo tri dana razlike) bile su povod za definitivan razlaz feministkinja i komunistkinja (i skojevki) i uvod u prestanak rada Alijanse ženskih pokreta. Prvo je počela opstrukcija akciji za žensko pravo glasa koju su u Beogradu predvodili profašisti „Zbora“, a u Zagrebu ženska sekcija Hrvatske seljačke stanke (Božinović 1996: 124). Zborove je vlast zabranila u Banovini Hrvatskoj i delu Bosne, ali su u Beogradu i nekim drugim gradovima u Srbiji (Jagodini, Leskovcu, Vršcu, Peći i u Vojvodini) doživeli potpuni uspeh prema broju žena svih društvenih slojeva koje su učestvovale i prema broju prikupljenih ženskih glasova („Зборови се нижу“ Жена данас бр. 26.1940: 15-16). Posle održanih zborova za žensko pravo glasa gde se pokazala snaga Omladinske sekcije Ženskog pokreta, predsedništvo Alijase (u isto vreme i predsedništvo Ženskog pokreta Beograda) je podnelo kolektivnu ostavku, a većinom glasova je izglasano da se sedište Alijase premesti u Novi Sad. Prema Pravilima rada Alijanse ženskih pokreta predsedništvo ženskog pokreta iz Novog Sada postaje i – predsedništvo Alijanse. U isto vreme je uprava Ženskog pokreta u Beogradu ponudila da članice Omladinske sekcije preuzmu vođenje organizacije Ženskog pokreta u Beogradu. Ponuda je odbijena sa obrazloženjem „da povlačenje“ (uprave Ženskog pokreta u Beogradu) „ne znači demokratsko ustupanje većini“ već „onim snagama kojima Omladinska sekcija neće dati ni sat svoje aktivnosti. Pod takvim okolnostima mi nismo htele da uzmemo Upravu Ženskog Pokreta, sve mi ostale nepoznate za javnost ili bezlično ‘neke’ omladinke… Za nas likvidacija Ženskog Pokreta ne znači likvidaciju rada“ („Изјава Омладинске Секције Женског покрета[48]“ Жена данас бр. 26. 1940:18). Za Omladinke je cilj bio i dalje osvajanje političkih prava za žene ali kako je to definisala Rezolucija Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa u Kopenhagenu (1940) kroz uključenje „u široke demokratske pokrete naroda“ (Isto, 17). Mitra Mitrović je kasnije svedočila o radu u Omladinskoj sekciji Ženskog pokreta i ovo: „Mi smo bile komunistkinje. Bile smo zadovoljne Programom Partije. Ali mi nismo govorile o revoluciji već o ženskim pravima“[49] (Jancar-Bwebster 1990: 25).

Članice Omladinske sekcije su napustile Ženski pokret, a to je bilo sasvim u skladu sa stavom Komunističke partije Jugoslavije da feminizam „treba da označimo kao desničarsku, oportuništičku pomoć građanskom ženskom pokretu kod širenja iluzija da se nekim reformama tobože može riješiti žensko pitanje u okviru klasnog društva..“ (Božinović 1996: 128). Mitra Mitrović je pak dala podatak da su feministkinje Ženskog pokreta diskretno upozorile komunistkinje, članice Omladinske sekcije da ih je policija upozorila da su članice Omladinske sekcije komunistkinje i da Omladinke treba da promene snažno ispoljavanje prijateljstva prema Sovjetskom Savezu, a kada je Sovjetski savez napao Finsku razlaz feministkinja i komunistkinja Ženskog pokreta u Beogradu je bio konačan[50] (Jancar-Webster 1990: 25).

Suština sukoba je bila ideološke prirode, ali i sukob reformskog i revolucionarnog pristupa. Feministkinje su nastojale da dugo, strpljivo, korak po korak prave promene unutar patrijarhata, dok su Omladinke, među kojima su dominirale komunistkinje i skojevke, bile za promenu čitavog sistema. Ta platforma borbe je podrazumevala otvoreni sukob sa kapitalističkim patrijarhatom toga doba uz sve rizike koji ona nosi: hapšenja, prebijanja, robiju, smrt. Mnoge Omladinke Ženskog pokreta ući će u otvoren skuob sa režimom Kraljevine Jugoslavije, borbu će nastaviti kroz Narodnooslobodilačku borbu i kasnije tokom stvaranja socijalističke Jugoslavije, kada će se zahtevi feministkinja o jednakosti muškaraca i žena u svim sferama života i rada u velikoj meri i realizovati.

Literatura

Атанасијевић, Ксенија. „Извештај са Треће конференције Мале Антанте Жена, одржане од седмог до тринаестог децембра 1925. г. у Атини“. Женски покрет, бр. 1-2 (1926): 36-43.

Атанасијевић, Ксенија. „Поводом последње скупштине београдског Женског покрета“. Живот и рад – социјално књижевни часопис, бр. 4 (1931): 277-280.

Атанасијевић, Ксенија. „Право гласа жена у идеологији Жен. (ског) покрета“. Женски покрет, бр. 9 (1932): 122-123.

Atanasijević, Ksenija. „O potrebi borbenosti žena u politici“. Etika feminizma ed. Ljiljana Vuletić, 42-43. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2008.

Atanasijević, Ksenija. „Položaj žene u našem javnom životu“. Etika feminizma, ed. Ljiljana Vuletić, 46-47. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2008.

Божић, Ана. Положај жене у приватном праву кроз историју до данас. Београд: Београдски универзитет. Правни факултет, 1939.

Božinović, Neda. Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku. Beograd: Devedesetčetvrta, 1996.

Цветић, Боса. ур. Жене Србије у НОБ. Београд: Нолит, 1975.

Jancar-Webster, Barbara. Women & Revolution in Yugoslavia 1941-1945. Denver, Colorado: Arden Press, Inc, 1990.

Јанковић, Зорка. Проблем савеза. Земун: Графички завод Макарије, 1926.

Kecman, Jovanka. Žene Jugoslavije u Radničkom pokretu i ženskim organizacijama. Beograd: Institut za savremenu istoriju & Narodna knjiga, 1978.

Кркљуш Љубомирка, „Правни положај жене у Војводини пре Другог светског рата“. Зборник Матице српске за друштвене науке бр. 88, yр. Младен Стојанов, 93-104. Нови Сад: Матица српска, 1990.

Savić, Svenka. Diskurs analiza. Novi Sad: Filozofski fakultet, 1993.

Stojaković, Gordana. ed. Neda – jedna biografija. Novi Sad : Futura publikacije, 2002.

Stojaković, Gordana. Rodna perspektiva u novinama Antifašističkog fronta žena (1945-1953). Novi Sad: Zavod za ravnopravnost polova, 2012.

Stojaković, Gordana. Ženski mirovni aktivizam u Jugoslaviji (1900-1941). Predavanje održano u Sarajevu 12.09. 2014. u okviru ciklusa „Neko je rekao feminizam“. PitchWise festival. Sarajevski otvoreni centar/CURE, 2014 www.pravonarad.info

Stojaković, Gordana. Crtica o ženskim udruženjima u Splitu, Sekciji Primorske banovine Jugoslovenskog ženskog saveza, Jelki Perić i Zlati Kovačević-Lopašić, 2014www.pravonarad.info

Штеби, Алојзија. „Наши захтеви“. Жена данас, бр. 14 (1938): 3-4.

Štebi, Alojzija. „Osnivanje i razvitak Jugoslovenskog ženskog saveza“. Гласник Југословенског женског савеза бр 1. i 2 (1935): 5, 15.

Ženski listovi:

Гласник Југословенског женског савеза, ур. Лепосава Петковић. Београд: Привредник, 1935-1940.

Жена данас 1/1936 – 33/1944. (фототипско издање). Београд: Конференција за друштвену активност жена Југославије, 1966.

Женски покрет /Ženski pokret,вл. Милица Дедијер. Београд: Друштво за просвећивање жене и заштиту њених права, 1920-1927.

Женски покрет /Ženski pokret,вл. Милица Дедијер. Београд: Алијанса женских покрета Краљевине СХС (Југославије), 1927- 1937.

Жена и свет. ур. Иван Зрнић. Београд: „Илустрација“, 1925-1941.

[1] Informacije o navedenim listovima su date u fuss notama. Tekstovi u navedenim listovima su pisani onim jezikom i pismom kojim se služile autorke tekstova, zato će se unutar teksta koji je pred vama naći latinični naslov teksta i ćirilični naziv lista i obrnuto. Unutar znaka navoda nalaze se nazivi i imena datih u originalnoj ortrografiji. U tekstovima se često daju različiti nazivi, najčešće skraćeni, iste ženske organizacije, što sam pokušala da rešim dodatnim objašnjenjima ili povremenim ponavljanjem već datih objašnjenja. Postoji i jedna doza neočekivane ležernosti u pisanju vlastitih imena osoba koja danas ne bi bila moguća. To sam pokušala da rešim tako što sam tražila tekst osobe (samim tim i potpis) čije ime sam pokušala da odgonetnem. Takođe u Женском покрету postoje nedoslednosti u pisanju dijalekata koje sam stavljala pod znake navoda, jer cenim da su to propusti urednica (Alojzija Štebi i Darinka Stojanović).

[2] Женски покрет (Београд, 1920-1937) glasilo Društva za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava, a od 1927. Alijanse ženskih pokreta Kraljevine SHS (Jugoslavije). Književni odbor lista su činile: Delfa Ivanić, Zorka Kasnar, Mileva Petrović, Paulina Lebl-Albala dr Ruža Vinterštajn-Jovanović. U uredništvu su bili: Petar R. Milosavljević, Zorka Kasnar-Karadžić, Katarina Bogdanović, Mileva Milojević, Vera Jovanović, Alojzija Štebi, Darinka Stojanović i Branko Miljković. List je izlazio jednom i dva puta u mesecu.

[3] U ženskoj štampi se negde može naći i naziv Međunarodni savet žena.

[4] U ženskoj štampi se prezime Mire Kočonde zapsuje Vodvarka i Vodvarška, takođe se može naći Mira Vodvarška-Kočonda i Mira Kočonda-Vodvarška.

[5] Ortografija je data sasvim kako je data u originalnom tekstu.

[6] Dr Zdenka Smrekar je bila prof. Ženske gimnazije, pokretačica i urednica lista Naša žena (1935-1938) i članica Društva Hrvatska žena. Do 1928. sarađivala je sa NŽS. Bila je potpisnica peticije hrvatskih ženskih udruženja kojim se tražilo povlačenje Zlate Kovačević-Lopašić iz javnog života Videti: Stojaković, Gordana. “Crtica o ženskim udruženjima u Splitu, Sekciji Primorske banovine Jugoslovenskog ženskog saveza, Jelki Perić i Zlati Kovačević-Lopašić http://pravonarad.info/?p=304#more-304

[7] Sekcije za: finansije, štampu, mir i razoružanje, zakone, za državljanstvo i ravnopravnost muškaraca i žena, za jednak moral, za narodno zdravlje, za vaspitanje, za iseljeničko pitanje, za ženske pozive, za zaštitu dece.

[8] Mira Kočonda -Vodvarška je još 1909. učestvovala u raspravi o ravnopravnosti polova, a uz nju i Marija Jurić Zagorka i Zofka Kveder-Demetrović. Videti: Slavica Jakobović-Fribec „Žene koje su stvarale povjest – Marija Jurić-Zagorka http://zena.hr/clanak/ostalo/zene_koje_su_stvarale_povijest_-_marija_juric_zagorka/5088 pristupljeno: 18. novembar 2014

[9] Naziv organizacije je negde i Jugoslovenski narodni żenski savez. Гласник Југословенског женског савеза (Beograd, 1935-1940), je bio glasilo organizacije za „emancipaciju i ravnopravnost žena“. Vlasnica i urednica je bila Leposava Petković, a urednicajedno vreme je bila Paulina Lebl-Albala. List je izlazio mesečno.

[10] O previranjima u NŽS više: Stojaković Gordana. „Ženski mirovni aktivizam u Jugoslaviji (1900-1941)“ http://pravonarad.info/?p=20#more-20

[11] Zabeležene su adrese ovih liderki pa je tako zapisano da je Danica Bedeković te 1935. stanovala u Mrazovićevoj 12, a dr Milica Bogdanović u Mošinskog 9.

[12] Slično se desilo i u Splitu kada je predsednica Sekcije Primorske banovine JŽS, Marija Roca tražila da se pomogne ženama u prostituciji koje su samo bile „razjurene i ostavljene svojoj sudbini“ (Гласник Југословенског женског савеза br. 10. 1935: 75)

[13] U ženskoj štampi se može naći i da se naziv organizacije piše i Udruženje Jugoslovenskih Žena. Udruženje Jugoslovenskih žena je osnovano 1919. Iste godine je organizovalo skup za žensko pravo glasa 25. februara 1919. (Kecman 1978: 168, 178-179).

[14] Društvo za prosvećivanje žena i zaštitu njenih prava (osn. 1919) je promenilo naziv u Ženski pokret.

[15] Vidovdanski Ustav Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca (1921) uveo je osnovna načela demokratije: parlamentarni sistem, građanska prava i slobode i liberalne građanske političke i društvene organizacije, ali su kroz zakonsku regulativu, i u primeni, u realnom životu, mnoge ustavne odrebe poništene (Krkljuš 1990: 96). Pasivno i aktivno biračko pravo po odredbama Vidovdanskog Ustava određeno je u odnosu na starost i državljanstvo. Posebnim članom Ustava (čl. 70) predviđeno je bilo da se o ženskom pravu glasa odluči posebanim zakonom, koji je i odlučio je da samo muškarci mogu imati biračko pravo (Krkljuš 1990: 96). Kralj Aleksandar Karađorđević je u septembru 1931. proglasio novi Ustav (tzv. Oktoisani) kojim je država definisana kao nasledna monarhija, a mnoge građanske slobode i prava su i formalno ukinuta. Žene su i dalje uskraćene za osnovno političko pravo – pravo glasa, ali su pored toga bile onemogućene da budu u državnoj službi kao sudije i da rade u državnom tužilaštvu (Krkljuš 1990: 97). Zakonom o advokatima za Kraljevinu Srba Hrvata i Slovenaca (1928) ženama dozvoljeno za budu advokati.

[16] Videti: Stojaković Gordana. „Crtica o ženskim udruženjima u Splitu, Sekciji Primorske banovine Jugoslovenskog ženskog saveza, Jelki Perić i Zlati Kovačević-Lopašić“ http://pravonarad.info/?p=304#more-304

[17]Marija Kumičić je bila potpredsednica Društva Hrvatska žena iz Zagreba. U ženskoj štampi se mogu naći podaci o sukobima članica Društva Hrvatskih Žena i članica NŽC iz Zagreba (uključujući i članice Ženskog pokreta) zbog neslaganja u vezi sa političkim stavovima Društva Hrvatskih Žena.

[18] Organizacije Ženskog pokreta su 1923. formirale savez koji nazvan Alijansa feminističkih društava u Kraljevini SHS („Feministička Alijancija u Državi SHS“), a kasnije samo Alijansa ženskih pokreta (1926). U trenutku osnivanja Alijanse ženskih pokreta na konkresu u Sl. i Bos.Brodu 1926. bilo je 14 organizacija Ženskog pokreta. Na čelu Alijanse je bila Alojzija Štebi a sve predsednice organizacija Ženskih pokreta su bile članice uprave. Sedište je Alijase je prvo bilo u Ljubljani („Извештај Женског покрета за 1926 г.“ Женски покрет бр. 9 и 10. 1926: 431). Da bi sprečila gašenje organizacije, a zbog Šestojanuarske diktature koju je1929. uveo kralj Aleksandar raspuštajući Skupštinu i zabranjujući rad svih političkih partija, Alojzija Štebi je sazvala vanredan Kongres Alijanse radi izmene Programa rada organizacije. Da ne bi Ženski pokret bio zabranjen iz Programa je (privremeno) izbačen deo koji se odnosio na borbu za politička prava žena („Ванредна скупштина Женског Покрета у Београду“. Женски покрет бр. 6. 1929: 3).

[19] U ženskoj štampi se mogu naći varijacije reči Alijansa/Alijancija/Alijansija.

[20] Tokom 1925. Ženski pokret u Beogradu je pozvao lidere svih političkih stranaka u Skupštini Kraljevine SHS da u Klubu Ženskog pokreta iznesu mišljenje o političkim pravima žena. Govorili su: Radoslav Agatonović (Demokratska stranka), Svetozar Pribićević (Saostalna demokratska stranka), Dr Hohnjec (Slovenačka ljudska stranka), Uroš Stajić (Zemljoradnička stranka), Stjepan Radić (Hrvatska seljačka stranka), Lazar Marković (član Radikalnog poslaničkog kluba), Nedeljko Divac (Socijalistička stranka), Jaša Prodanović (Republikanska stranka) i Dragoljub Jovanović („predstavnik grupe za socijalnu i kulturnu akciju“) („Извештај Женског покрета за 1926 г.“ Женски покрет бр. 9 и 10. 1926: 427-428). Zaključak koje su članice Ženskih pokreta predočile na Skupštini Alijanse u Brodu je bio da se „ni jedan glas se nije podigao protiv političkih prava žena u načelu“ a razlike su bile u tome „kada joj ih treba dati“ (Isto, 427).

[21] Za 1934: (Kecman 1978: 285). Za 1938: povodom smrti Vere Kićevac Petrović Alojzija Štebi je na samom početku 1938., u svojstvu predsednice Alijanse ženskih pokreta, objavila tekst o životu i radu preminule feministkinje (Ženski pokret br. 1. 1938: 3). Alojzija Štebi je najduže bila na čelu Alijanse. Bila je jedno vreme i predsednica Ženskog pokreta u Beogradu. Sa Darinkom Stojanović je tridesetih godina 20. veka delila uredništvo Женског покрета.

[22] Neda Božinović takođe tvrdi da je su nova društva Ženskog pokreta u Zagrebu, Splitu Ljubljani Slavonskom Brodu, Varaždinu i Šibeniku formirana posle1923. kada je osnovana Alijansa feminističkih društvava u Državi SHS (Božinović 1996: 113). Jovanka Kecman je navela da se organizacije Ženskog pokreta u Zagrebu i Splitu formiraju 1925. i 1926. (Kecman 1978: 188).

[23] Bosanski Brod nije slučajno odabran. Organizacija Ženskog pokreta u Bosanskom Brodu osnovana je 1924. Na čelu organizacije sve do iznenadne smrti 31. marta 1928. je bila Anka Popović, „prva žena prokurista“ u banci u Kraljevini SHS. Ona je završila Trgovačku školu u Sarajevu a 1918. postala je „prokurista“ Srpske banke u Bosanskom Brodu (Милена Атанацковић, „Анка Поповић“ (Ин Мемориам) Женски покрет бр. 8. 1928: 1)

[24] Organizacija Ženskog pokreta u Slavonskom Brodu osnovana je 1937. zahvaljujući Ženskom pokretu iz Zagreba („Скупшштина женског покрета“. Жена данас бр. 4. 1937: 2).

[25] Rad Skupštine se odvijao u Slavonskom i u Bosanskom Brodu („Organizovanje Aliance Ženskih Pokreta“ Женски покрет/Ženski pokret br. 8. 1926: 360-361) .

[26] Radi se o dr Ksenija Atanasijević. Videti: „Прво уступање наше университетске катедре жени“. Женски покрет бр. 8. 1923: 337-338.

[27] Godine 1923. je formirana Mala Antanta žena i to na Kongresu Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa (IAW) u Rimu sa zadatkom da okupi feminističke organizacije Kraljevine SHS (Jugoslavije), Poljske, Čehoslovačke, Bugarske, Rumunije i Grčke u borbi za mir. Godine 1938. ovaj savez su činili narodni ženski savezi Čehoslovačke, Rumunije i Jugoslavije, „ali kako su sve te ženske organizacije bile dovoljno povezane i u Međunarodnoj alijansi za žensko pravo glasa, dakle čisto feminističkoj organizaciji, to je potreba za jednom posebnom grupacijom sa uglavnom istim ciljevima, postojala sve manja“ („Žene Male Antante“ u: Žena danas br. 10. 1938: 10).

[28] Radi se o današnjem Oslu, prestonici Norveške. Pored Kočonde-Vodvarške u Кristijaniji su bile Isidora Sekulić i Ćirila Štebi (Jанковић 1926: 20). O Miri Kočondi-Vodvarški kao o “prekaljenoj” feministkinji piše Ksenija Atanasijević u: Женски покрет бр. 1-2. 1926: 36-43).

[29] Podatak je dala Jovanka Kecman koja pominje i „Junior sekciju“ Univerzitetski obrazovanih žena koja je 1935. osnovana u Zagrebu na čijem čelu je bila Olga Žerdik (Kecman 1978: 276, 280).

[30] Videti Stojaković Gordana „Ženski mirovni aktivizam u Jugoslaviji (1900-1941)“ http://pravonarad.info/?p=20#more-20

[31] Vera Kićevac-Petrović je ostavila podatak da je prikupljeno 6 miliona ženskih potpisa za mir (Вера Кићевац „Жене и Мир“. Женски покрет бр. 3-4. 1935: 50).

[32] Prikupljanje ženskih potpisa za mir u organizaciji Jugoslovenske lиge žena za mir i slobodu uz saradnju organizacija Ženskog pokreta a tamo gde nema Ženskog pokreta organizacija u sastavu JŽS uspelo je 1936. kada je prikupljeno 600.000 ženskih potpisa za mir i razoružanje (Božinović 1966: 120) .

[33] U vezi sa ovom konstatacijom reagovala je Alojzija Štebi u posebnoj napomeni datoj posle zagrebačkog izveštaja nazivajući ga netačnim (Женски покрет бр. . 1. 1933: 7). To dokazuju i njena dva teksta „Važna ovlašćenja Vladi – Samo udate žene treba da se uklone iz državne službe“ (Женски покрет бр. 1-2. 1934: 2) i „Žene u pozivu i privredna kriza“ (Женски покрет бр. 1-2. 1934: 3-6) gde ona traži da se otpuštanje u državnoj službi proširi i na muškarce i gde dokazuje da je među državnim službenicima samo 1/5 žena i da iz tog razloga ne veruje da bi se izbacivanjem žena rešila privredna kriza. Sukobi i neslaganja unutar jugoslovenskog feminističkog korpusa nisu bili izuzeci već jedan od važnih obeležja rasprava po mnogim pitanjima, ali u ovom radu neće biti šire objašnjeni. Česte su bile rasprave i u vezi sa ideologijom feminizma između Julke Hlapec-Đorđević i Alojzije Štebi, poznata je i rasprava komunistkinja okupljenih oko Жена данас sa Milcom Đurić-Topalović i Mir-Jam (Milica Jakovoljević)…

[34] Zabeleženo je da je Ženski pokret iz Zagreba pozvao zagrebačke konobarice koje je napala „sekcija konobara jugoslovenskog nacionalnog radničkog sindikata“ tekstom u novimana pod naslovom „O uposlenju konobarica po manjim zagrebačkim lokalima“ („Godišnja skupština Ženskog pokreta u Zagrebu“. Женски покрет br. 1. 1933, 6). Povod je bio taj što su „neke konobarice ogorčenim protestima odgovorile na te napadaje (koncem 1931)“ (Isto, 6). Na žalost ni jedna od konobarica se nije odazvala pozivu feministkinja.

[35] Milica Vlajić i Milena Atanacković su bile članice Ženskog pokreta iz Beograda, dr Maša Živanović je bila liderka Ženskog pokreta iz Sarajeva u čiji rad se 1935. uključila i Angelina Mojić-Ivanović dotadašnja vrlo aktivna članica Ženskog pokreta iz Zagreba.

[36] Zborovi žena su održani u: Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Splitu, Skoplju, Banjaluci, Novom Sadu, Varaždinu, Jasenovcu i Šapcu. U Varaždinu je zbor žena održan zahvaljujući agilnosti članica Ženskog pokreta iz Zagreba dr Slavi Rastovčan i Ljubici Smrečki, koje su i govorile na zboru žena za žensko pravo glasa (Женски покрет бр. 7-9. 1935).

[37] Malo je poznato da je prema Zakonu o zaštiti radnika (1922), Zakonu o osiguranju radnika (1922) i Zakonu o radnjama (1931) bio zabranjen noćni rad ženama u svim industrijskim i zanatskim preduzećima, zabranјen rad ženama dva meseca pre i dva meseca posle porođaja, za koje vreme su dobijale naknadu socijalnog osiguranja. Za dojenje deteta vlasnik preduzeća je bio dužan da da pauzu radi dojenja ako je dete u stanu majke 30 min na svakih 4-5 časova rada, ako je dete u „skloništu“ preduzeća 15 minuta na isti vremenski interval. Svako industrijsko preduzeće koje je imalo više od 100 radnika među kojima je bar 25 imalo malu decu koju nisu imali kome da ostave bilo je dužno da organizuje „dečje sklonište“ o sopstvenom trošku. Radnice su imale besplatnu babičku i lekarsku pomoć za porođaj, 6 nedela pre i 6 nedela posle porođaja pravo na „potporu, a od 1932 potpora je orgraničena na dva meseca pre i dva meseca posle porođaja i pomoć za opremu živorođenog deteta“ („Statut žene“ . Женски покрет бр. 1-2. 1937: 10-11). Problem je bio u nepoštovanju zakona kod primenie ovih prava.

[38] Ovde se najpre misli na odbojan stav javnosti i veliku zainteresovanost žena u vezi sa temom ženskog oslobođenja, a ne na sam sadržaj (prim. aut.).

[39] SKOJ -Savez komunističke omladine Jugoslavije, osnovan 1919.

[40] Жена данас (Beograd, 1936-1940). Urednice su bile: Radmila Dimitrijević (1936-1937), Olga Timotijević (1938-1939), Mira Vučković i Ljerka Babić (1940). List je bio glasilo Omladinske sekcije Ženskog pokreta što znači da je to bio list KPJ namenjen ženama. Uredništvom je u praksi rukovodila Mitra Mitrović.

[41] Članci dr. Ksenije Atanasijević su navedeni u literaturi.

[42]Штеби, Алојзија. „Наши захтеви“. Жена данас, бр. 14 (1938): 3-4.

[43] Оrtografija je data kao u originalnom tekstu.

[44]U Жени данас postoje podaci o Ženskoj sekciji „Seljačkog kola“ koju je osnovala grupa zagrebačkih studentkinja i naprednih žena 1938. O tome je u tekstu „Zašto je osnovana ženska sekcija „Seljačkog kola“ izvestila Jana Ilijanić, studentkinja agronomije iz Zagreba. Ona je napisala: „Sekcija je bila osnovana već prošle godine, ali se bavila samo ispitivanjem terena i raspoloženja seljaka prema prosvjetnom radu među ženama. Stvarao se program na temelju prilika koje vladaju u našim selima i vršila propaganda za taj rad među studentkinjama i intelektualkama… Ženske sekcije sa mnogo elana i vjere u sebe i seljačku ženu odlučile su da izađu na teren… danas su se i hrvatska i srpska žena našle na istom poslu svoga oslobođenja i na putu da se preporode u svjesnu ženu… Dosadašnji rad ženskih, feminističkih društava može se nazvati pionirskim radom na buđenju svijesti naše žene. Ali taj rad još uvijek nije potpun, jer iako vrši veliki uticaj na žene, iako je dao jedan dobar kadar žena-intelektualki, svjesnih svoje uloge i potreba rada među ženama – još uvjek nije učinio sve da potpomogne stvaranju širokog, opšteg pokreta žena, a čije stvaranje moraju potpomoći i svi ostali pokreti… (Jana Ilijanić „Zašto je osnovana ženska sekcija „Seljačkog kola“ Жена данас бр. 22. 1939: 18).

[45] Sedište Alijanse Ženskih pokreta je bilo Beogradu a 1939. aktivne organizacije Ženskog pokreta su bile u: Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Banjaluci, Slavonskom Brodu, Skoplju, Prištini, Novom Sadu, Čačku, Nišu, Kragujevcu, Jagodini, Vršcu i Somboru.

[46] Оrtografija je data kao u originalnom tekstu.

[47] U Beogradu 23. novembra 1939. održana konferencija za žensko pravo glasa na kojoj su govorile: Olga Timotijević – urednica Женe данас, Milena Atanacković – Ženski pokret, dr Ana Božić – Udruženje univerzitetski obrazovanih žena, Danica Zečević – Jugoslovenska liga žena za mir i slobodu, Milka Žicina – URSS (Ujedinjeni radnički sindikalni savez), Ljubica Božić – SBOTIČ (Savez bankarskih, osiguravajućih, trgovačkih i industrijskih činovnika), Zora Radovanović – Udruženje učiteljica, Nada Jakovljević, predstavnica poštanskih činovnica, Frida Bergman predstavnica privatnih nameštenika, Danica Pavlović – udruženje „Nezaštićena majka i dete“ Olga Alkalaj predstavnica advokatskih pripravnica i studentkinja Neda Božinović (Žene Srbije u NOB 1975: 73-74). Među govornicama su dominirale komunistkinje i članice SKOJ-a.

Tri dana kasnije Alijansa ženskih pokreta održala je svoju konferenciju za žensko pravo glasa. Prva govornica je bila KatarinaLengold Marinković kao predsednica Ženskog pokreta iz Novog Sada. Posle nje su govorile: Mohorač Milena članica Ženskog pokreta iz Ljubljane, Dušica Đukić članica Ženskog pokreta iz Niša, Zorka Karadžić predsednica Jugoslovenskog udruženja univerzitetski obrazovanih žena, Slobodanka Boba Đorđević članica Omladinske sekcije Ženskog pokreta i Milena Atanacković predsednica Ženskog pokreta. Među govornicama samo je Slobodanka Boba Đorđević bila komunistkinja (Žene Srbije u NOB 1975: 73-74).

[48] Оrtografija je data kao u originalnom tekstu.

[49] „We were Communists. We were satisfied with the Party program. But we did not talk about revolution but about women`s rights“.

[50] The break with the Women`s Alliance came in 1940, when the police informed the „ladies“ (the Youth Section`s term for the elders) that the Youth Section was Communist. The „ladies discretely and elegantly“ told the Youth Section that they had been warned and that the Youth Section would have to mute its strong professions of friendship with the Soviet Union. When the Soviet Union invaded Finland, the split became complete and the Youth Section left the Alliance.“