Kategorija: audio

Gordana Stojaković

Judita Horovic (1787-1857) je bila samostalna trgovkinja, jedina žena u popisu glavešina jevrejskih novosadskih porodica i prva koja je podnela zahtev za osnivanje ženske organizacije u Novom Sadu

O Novosađanki Juditi Horovic[1] nema puno podataka, ali ono što je o njoj zabeleženo stavlja je u red prvih borkinja za samostalni rad žena u javnoj sferi na jugu Habzburške monarhije u prvoj polovini 19. veka. Zna se da je živela i radila u okrilju ugledne novosadske porodice Horovic, čijih je nekoliko članova bilo u mesnom Odboru Jevrejske opštine.

Novi Sad je počev od 1748, od kada je stekao status Slobodnog kraljevskog grada, bio u obavezi da organizuje Jevrejski kvart (geto) gde su novosadski Jevreji morali da se presele, te danas znamo da je to bio prostor u kome je Judita Horovic živela i radila. U isto vreme novosadski Magistrat je odobrio osnivanje Jevrejske opštine, koja je u vreme kada je Judita Horovic rođena, izgradila treću[2] po redu Sinagogu, imala stalnog rabina i narodnog učitelja. Od osamdesetih godina 18. veka sve do Bune[3] 1848/9, Novi Sad se ubrzano razvijao, pre svega kao značajno trgovačko središte. Žene obično nisu neposredno učestvovale u poslovanju i pored toga što su mogle da nasleđuju imovinu, poslove i pravo na prihodovanje od dobiti. Krajem 18. i početkom 19. veka, čak i kada su bile isključive vlasnice imovine, pretežno su unajmljivale druge da za njih rade, ostavljajući ponekad mogućnost da odlučuju o krupnim poslovnim potezima. Zato će početkom 19. veka pojava Judite Horovic kao uspešne, samostalne trgovkinje označiti prekretnicu u vezi sa shvatanjima o poslovnoj sposobnosti žene.

Sudeći prema poslovnoj prepisci[4] možemo pretpostaviti da je u porodici stekla solidno obrazovanje i da je morala biti upućena u poslovanje porodice Horovic. Zna se da je porodičnu trgovinu koju je nasledila efikasno vodila. Uspešnosti njenog privrednog preduzeća verovatno možemo pripisati činjenicu da se, mimo uobičajenih normi koje su određivale status žena toga doba, godine 1844. njeno ime nalazi u popisu glavešina novosadskih, jevrejskih porodica. Presedan je utoliko veći ukoliko dodamo i činjenicu da Judita Horovic u periodu kada je popis rađen, osim što je bila „vlasnik trgovačke kuće“ takođe bila i „neudata“ (Šosberger 2001: 176) . Ona je napustila tradicionalan obrazac po kome se merila i vrednovala uloga žene u društvu toga doba. Sa jedne strane bila je poštovana kao uspešna privrednica, jer za kapital nije presudan pol privrednika, a sa druge strane kao neudata[5] žena koja egzistenciju nije tražila kroz ulogu supruge morala se osećati vrlo usamljenom.

Judita Horovic je sopstvenim životom svedočila potrebu i mogućnost redefinisanja položaja žena u društvenim i privrednim okvirima, te je razumljiv njen sledeći pokušaj proboja u javnu sferu. Posredstvom Jevrejske opštine 28. marta 1848. Judita Horovic je, sa grupom istomišljenica, novosadskom Magistratu podnela zahtev za osnivanje prve ženske organizacije, koja bi okupljala Jevrejke sa ciljem da se staraju o siročadi, siromašnim i bolesnim članicama i članovima Jevrejske opštine. Neobičnost poduhvata je u tome što je lokalna jevrejska zajednica još od 1729. imala Sveto društvo Hevra Kadiša koje je uspešno ispunjavalo iste ciljeve. Novo žensko udruženje, prema ideji Judite Horovic i njenih istomišljenica, trebalo je da organizuje rad mimo Hevre Kadiše, čak su u zahtevu tražile da „istupe iz Opšteg udruženja za pomaganje siromašnih Jevreja (Hevra Kadiša)“ (M. Rado i J. Major 1930: 125-126). Zahtev je predat u nepovoljnim okolnostima, u osvit revolucionarnih događaja 1848/9. koji će dovesti do razaranja Novog Sada i velikih ljudskih i materijalnih gubitaka.

Postoje različita tumačenja o tome da li je novosadski Magistrat odobrio ovu molbu ili ne. Ali, istorijske okolnosti su presudile, jer je 12. juna 1849. topovima sa Petrovaradinske tvrđave dve trećine Novog Sada porušeno, a između ostalih institucija izgorela je zgrada Jevrejske opštine. Velika obnova Novog Sada započela je u drugoj polovini 19. veka.

 „Novosadsko izraelitsko dobrotvorno žensko društvo (Újvidéki Izraelita Jótékony Nőegylet) osnovano je 1876. kao najstarije novosadsko žensko društvo koje će u kontinuitetu raditi do početka Drugog svetskog rata. Da je u sopstveni program uvrstilo i deo ideja Judite Horovic pokazuje činjenica nije nađeno „mnogo tragova zajedničkih odnosa ženske zadruge i bogoštovne opštine iako ženska zadruga radi pod egidom bogoštovne opštine“ (Rado i Мajor 1930:125).

Judita Horovic je umrla u Novom Sadu. Sahranjena je na ovomesnom Jevrejskom groblju na grobnom mestu I/04-196. Radi se o parceli gde se nalaze stari grobovi sa jedva vidljivim ili sasvim nečitkim slovima. U Novom Sadu danas ne postoji ni jedno obeležje koje bi podsećalo na ovu znamenitu Novosađanku.

Izvori

• Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 346/1848. Fascikla 1.

Literatura

• Andraši, Olga i Fedor Fišl. Popis arhivske građe o Jevrejima u Fondu 1 „Magistrat slobodnog kraljevskog grada Novog Sada“. Arhiva Grada Novog Sada: 1800-1849. Novi Sad: Jevrejska opština, 2017.

• Ердухељи, Мелхиор. Историја Новог Сада (репринт). Ветерник: Дијам-М-прес, 2002.

• Ózer, Ágnes. „Az újvidéki zsidóságról 16“. Magyar Szó, 13. oktobar 2016. Volt egyszer egy Újvidék 143.

• Rado, Mirko i Josif Major. Istorija novosadskih Jevreja. Novi Sad: Hevra Kadiša, 1930.

• Стајић, Васа. Грађа за културну историју Новог Сада: из архива новосадског магистрата. књ. 1. Нови Сад: Град Нови Сад, 1947.

• Стајић, Васа. Грађа за културну историју Новог Сада: из магистратске архиве. књ. 2. Нови Сад: Матица српска, 1951.

• Србуловић, Ђорђе. Кратка историја Новог Сада (поправљено и допуњено издање). Нови Сад: Прометеј и Завод за заштиту споменика културе града Новог Сада, 2011.

• Stojaković, Gordana. „Judita Horovic“. Znamenite žene Novog Sada I. Urednica Gordana Stojaković, 67-68. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.

• Stojaković, Gordana. “Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.

• Stojaković, Gordana i Svetlana Kresoja. „Judita Horovic.“ Ženska imena Novog Sada – Vodič za ljubitelje alternativnih tura. 8-9. Novi Sad: Turistička organizacija Grada Novog Sada, 2014.

• Шосбергер, Павле. „Јеврејска улица као гето“. Свеске за историју Новог Сада бр. 7 (1996): 62-63.

• Šosberger, Pavle. Novosadski Jevreji: iz istorije jevrejske zajednice u Novom Sadu (2. prošireno izdanje). Novi Sad: Prometeј, 2001.

Prilog

---

[1] U literaturi se mogu naći sledeće forme izvornog i transkribovanog pisanja njenog imena: Judith Horowitz, Judit Horovitz, Horovitz Judit i Judita Horovic Za biografske podatke o Juditi Horovic dugujem veliku zahvalnost gospodinu Pavlu Šosbergeru, istraživaču jevrejske baštine Novog Sada i Vojvodine (prim.aut.).

[2] Treću Sinagogu na mestu prethodne (prim. aut.).

[3] Martovska revolucija u habzburškoj Kraljevini Ugarskoj započela je 15. marta 1848. a bila je deo opštih revolucionarnih tokova koji su u period 1848-1849. potresli Evropu (prim. aut.).

[4] Radi se o apelaciji Judite Horovic na sudsku odluku od 21. maja 1847. u koju je autorka ovog teksta imala uvid, a koja je bila u posedu Pavla Šosbergera i koju sam, zahvaljujući njegovoj ljubaznosti objavila u knjizi Znamenite žene Novog Sada I (2001) (prim.aut).

[5] U Istorijskom arhivu Grada Novog Sada mogu se naći dokumenti (period 1829-1848) u kojima se pominje udovica Judita Horovic i Judita Horovic bez drugih odrednica uz njeno ime (supruga ili udovica) te se može prepostaviti da je bilo više osoba sa tim imenom (Andraši i Fišl 2017: 82,83, 88, 89, 90, 92, 96 i 103). Takođe u Arhivu Grada Novog Sada mogu se naći dokumenta o molbama Judite Horovic (bez drugih odrednica uz njeno ime kao što su supruga ili udovica) u vezi sa intabulcijama (upis vlasništva nekretnine u zemljišne knjige) nekoliko kuća njenih dužnika i to samo u 1848. Pored toga iste godine se ime Judite Horovic (bez drugih odrednica uz njeno ime) pominje u vezi sa slučajevima pozamljivanja novca što govori u prilog pretpostavci da je postojala Judita Horovic (koja nije bila supruga ili udovica), samostalna preduzetnica, vrlo imućna i sposobna trgovkinja. Videti: Istorijski arhiv Grada Novog Sada. Fond 1. Magistrat Slobodnog kraljevskog grada Novog Sada (1748-1918). Predmet br. 346/1848. Fascikla 1.

Rođena u Srpskoj Crnji, gde je i živela veći deo svog života. Osnovnu škola završila je u Novom Sadu, a Učiteljsku školu u Somboru. U Somboru se upoznaje sa idejama Ujedinjene omladine spske i Svetozara Markovića,  pre svega idejama o emancipaciji žena.

Od 1880-1911. radi kao učiteljica u Srpskoj Crnji i aktivno se bavi prosvećivanjem seoskih žena. Jedna od dominantnih tema njenog dela jeste upravo iskustvo srpskih učiteljica u siromašnom i neprosvećenom društvu u kojem se suočavaju sa predrasudama ali i egzistencijalnim problemima. U svojoj prozi bavila se temama vezanim za žensku i mušku emancipaciju, temama iz učiteljskog života, društvenog licemerja, problemima ugovorenih brakova, ali i pitanjima korelacije moralnih vrednosti i sreće. 

Svojim delom  „Devojački roman“ postala je prva žena romanopisac u srpskoj književnosti, začetnica ženskog pisma ali i feminizma. Sentimentalono-prosvetiteljski stil omogućavao je da kroz likove svojih junakinja iznosi emancipatorske ideje, da njihove stavove suočava sa društvenim normama i sopstvenim očekivanjima, pokazuje žensku samosvest o sopstvenom položaju i zahtevima da se on promeni.  Isticala je upravo važnost obrazovanih žena za pokretanje društvenih reformi, vrednujući istom merom rad učiteljica i glumica.

 Pored romana pisala je pesme, pripovetke, humorističke i polemičke članke. Često je koristila epistolarne forme, veoma važne za književnost koju su pisale žene.

Objavljivala je u najznačajnijim  časopisima  svog vremena, kao što su  Javor, Orao, Sadašnjost, Neven, Starmali.

Tokom života nije štampala radove u formi knjige, već ih je objavljivala isključivo u periodici.

Dela

U spomen Đ. Jakšiću (1878), Za slobodu (1879), Iz učiteljskog života (1884), Misli u pozorištu (1884), Nedelja pred izbor kmetova na selu (1884), Slika iz života (1884), Diplomatski (1885), Mora se pokrenuti (1886), Jedno za drugo (1886), Razume se, onu lepšu (1886), Babadevojka (1887), Šaljiva igra (1887), Devojački roman (1889), Poslednji članak (1889), San (1889), Blagosloveno ricin ulje (1890), Ona je, srce mu kaže (1890), Nekoliko iskrenih reči (1891), Zašto greh napreduje (1892), Pismo pobratimu (1894), Njen greh (1896), Radi nje (1896), Pre Božića (1898), Petao ga dovukao (1900), rukopis „Seoskog romana“  je izgubljen.

---

Više na: http://www.knjizenstvo.etf.bg.ac.rs.

---

PREPORUČENA LITERATURA

• Ana Živković, Devojački roman Drage Gavrilović: prvi ženski roman u srpskoj književnosti (2011)
• Jelena Milinković, Devojački roman kao Bildungsroman (2013)
• Nada Mirkov, Draga Gavrilović (1999)
• Slavica Garonja Radovanac, Devojački roman 1889 (2010)
• Svetlana Tomić, Draga Gavrilović (1854-1917), the First Serbian Female Novelist: Old and New Interpretations (2008)

Gordana Stojaković

Draga Dejanović (1840-1871) je bila pedagoškinja, književnica i glumica i autorka prve feminističke platforme na srpskom jeziku

Ono što je napisano o delu i životu Drage Dejanović oblikovalo je kanonsku predstavu o njoj kao o feministkinji[1], prvoj koja je na srpskom jeziku ponudila platformu emancipacije[2] žena. Njeno delo najpre treba sagledati u kontekstu društvenih i političkih prilika šezdesetih i sedamdesetih godina 19. veka u Vojvodini, tada južnoj periferiji Habzburške monarhije. Draga Dejanović je jedan od najsjajnijih izdanaka „Miletićeve[3], takozvane romantičarske omladinske[4] epohe“, a Veljko Petrović[5] je tu epohu video kao „poslednji veliki napor Vojvodine da misli i oseća ispred celog naroda” (V. Petrović 1930: 194).

U teškim vremenima često se posezalo za narodnim korenima i vrednostima koje su ga sačuvale kod tolikih iskušenja. Zato ne treba da čudi taj sveprisutni nacionalni zanos koji je obeležio (čak) i ideje o emancipaciji žena koje su u periodu 1868-1873. iznedrili predstavnici naprednjačke kulturne i političke elite[6] u srpskoj vojvođanskoj zajednici, pa i socijalisti[7] Vasa Pelagić i Ljuben Karavelov, te Draga Dejanović i mnogi drugi.

Savremenog istraživača/ istraživačicu iznenadi činjenica da se u tekstovima o ženskom oslobođenju autorka prve feminističke platforme (ali ne samo ona) u kreiranju aktivnih ženskih uloga, koje treba da ospore načela i praksu potčinjenosti žena, delom oslanjala i na ženske uzore iz srpske, srednjevekovne narodne poezije. Mislim da je Silija Hoksvort bila u pravu kada je navedenu situaciju veličanja mitologizovane prošlosti videla kao poštovanje vrednosnog sistema i osećaja dostojanstva, manje kao doslovnu istinu i samim tim kao paradoksalnost (Hoksvort 2017: 103). Važno je zapažanje Hoksvort da su feminističke ideje Dejanović prožete socijalističkim idejama Svetozara Markovića koji je u okviru teorije narodnog blagostanja zagovarao prelazak iz sistema porodičnih zadruga na socijalističkim načelima zasnovan društveno-ekonomski sistem, u nameri da zaobiđe zapadni kapitalizam (Isto, 103). To je takođe doprinelo preuzimanju iz idealizovane prošlosti. Zlata Jukić je primetila da je Dejanović „iz rodoljublja postala glumica“ jer je pozorišni izraz bio najadekvatniji[8] alat za prenošenje vrednosnih, i nacionalno-političkih poruka (Jukić 1992: 12).

Povezivanje ideja nacionalnog preporoda i emancipacije žena nije bila ekskluzivna tekovina srpske zajednice u Vojvodini, a Draga Dejanović nije bila usamljeni glas na tom planu, naprotiv. Žene jevrejske zajednice u Nemačkoj povezale su emancipaciju Jevreja i žena, čak su „svi ženski pokreti (sredine 19. veka) delovali i reagovali u svom nacionalnom kontekstu pogotovo u fazama nacionalne demokratizacije i kad se radilo o pravnom položaju i političkoj participaciji, ali i vezi sa kolonijalizmom ili imperijalizmom“ (Bok 2005: 191). Primer povezivanje nacionalnog i ženskog oslobađanja nalazimo u Vojvodini, u Novom Sadu, jer to je okruženje koje je iznedrilo još jednu borkinju za ženska prava čiji je životni i aktivistički put vrlo sličan onom koji je imala Draga Dejanović. Radi se o Jaroslavi Jaroši[9], prvoj slovačkoj pesnikinji u Vojvodini, vatrenoj zagovornici obrazovanja žena, te kulturnog i socijalnog razvoja Slovaka.

Posredstvom nemačkog jezika, kao tada najznačajnijeg jezika komunikacije u Habzburškoj monarhiji, bilo je moguće[10] upoznati se sa delima autorki koje su tretirale pitanje položaja žena. Sredinom 19. veka u Nemačkoj je „cvetao ženski roman“ u kom su junakinje pokušavale da razreše nametnute rodne uloge, ali i one koje su bile u vezi sa emancipacijom manjinskih naroda (Isto, 176-175). U više od dvadeset četiri romana Lujze Oto[11], u književnim radovima spisateljica iz Poljske, Rusije, Ugarske… često su problematizovani odnosi među polovima, jednom rečju novi duh je strujao među evropskim ženama (Isto, 178-179). Draga Dejanović je svojim delom i životom svedočila da je i na jugu Habzburške monarhije plamen pobune žena držan smelo i visoko, problem je što se najveći deo literature koja se bavila njenim delom zadovoljavala time da je zatvori u nacionalne okvire.

Poezija Drage Dejanović je u srpskoj književnosti viđena kao spoj „konvencionalne rodoljubive lirike“ i „osećajne razgolićenosti jedne žene“ i to ne bez „zanatske uglađenosti i veštine“ (Pavlović 1981: 191-192). Ostaje nepoznato koliko je njen strasni i čežnjivi glas bio autentičan izraz među mnogobrojnim evropskim ženskim autorima[12] koje je probudila politička poezija (Bok 2005: 179). Zapažanje Magdalene Koh da su tekstovi Drage Dejanović primeri feminističkih eseja koji su iz ličnog iskustva autorke postali sredstvo, način, platforma i prostor za polemiku sa patrijarhalnim diskursom u vezi sa emancipacijom žena retka je poveznica sa spisima evropskih sestara (Koh 2007: 159).

Feministička platforma Drage Dejanović, ali i narodnjačke elite, polazi od ideje narodnog preporoda posredstvom kulturnog preobražaja koji je započinje obrazovanjem dece oba pola, najpre u porodici, a zatim i u školi. U tom procesu žene nisu mogu biti ona polovina narodnog bića koja ne napreduje, jer bi to ugrozilo plan opšteg, narodnog razvoja. Problem je bio naći meru ženskog oslobođenja, a za tim aršinom nervozno je tragala srpska elita. Potraga[13] je kulminirala sedamdesetih godina 19. veka, a deo je pretočen u tekstove koje je nagradila Matica srpska[14].

Meru i način emancipacije Srpkinja najjasnije je izložio Dimitrije Mita Petrović u knjižici „Devojački svet“ (1871). Pozivajući se na narodnu tradiciju on žene povezuje sa vilama, sa onima koje neguju junake i zato im pristaje „trudni poziv negovati bone i ranjene“ ali najpre moraju biti svestrane domaćice, majke, pedagoškinje, onoliko svestrano obrazovane da mogu da razonode umornog muža i po potrebi da shvate njegove misli (D. M. Petrović 1871: 15). Takođe, on nalazi razloge potčinjenosti žena u „oskudnoj krepljivoj moći i duševnoj prirodi ženskinja“ kojima, pri tom, odriče mogućnost bavljenja državnim poslovima, naukom, lepom veštinom uključujući i lepu književnost gde je kako je tvrdio žena „radila sretno tek u lakšim potčinjenim vrstama“ (Isto, 164). Za D.M. Petrovića društveni odnosi su samo odjek „unutrašnjih društvenih različitosti“ koje roditeljsko vaspitanje[15] ne bi trebalo da propituje (Isto, 165). Čitav ovaj, mizogini[16] plan bio je uokviren stavovima o pozitivnom nasleđu Slovena koji su po D. M. Petroviću bili kontrast onome što u porodičnim odnosima nudi korumpirana zapadna civilizacija.

Prema shvatanju Drage Dejanović žene su u srpskom društvu tada bile u neosporenoj podređenosti spram očeva i muževa, što je za posledicu imalo izostanak aktivnosti koje bi im donele lični napredak kroz obrazovanje i samostalan rad. Ovako smelo suprotstavljanje Drage Dejanović patrijarhalnom ustrojstvu potčinjenosti žena koja se tumačila njihovom manje vrednom prirodom (te su dom i majčinstvo težišta unutar kojih se može razgovarati o emancipaciji), ima dva snažna uporišta. Mnoge Vojvođanke, kao građanke Habzburške monarhije, su imale mogućnosti da se školuju u Temišvaru, Pešti, Beču, Požunu i drugim mestima, učile su putujući po Evropi. Za školovanje Srpkinja na stranim univerzitetima i školama vrlo rano je ustanovljen i poseban fond[17]. Zato ne čudi jasan glas Drage Dejanović (žene su zarobljenice a ne vile), koji se suprotstavio glasovima moćnika srpske zajednice nadajući se da će sve veći broj školovanih žena učiniti da se žene „ne mogu više natrag (vratiti) u onaj skučeni krug duševni, u krug njihovih prababa“ (Dejanović 1870: 58). Borba za emancipaciju žena u Habzburškoj monarhiji je pokrenuta, a taj proces[18] se nije mogao zaustaviti ni u južnim provincijama.

Drugo uporište je zakonski okvir koji je omogućio da se sve veći broj Srpkinja iz Vojvodine bori i sudski dobija očevinu[19] i bračnu[20] tekovinu. Mnoge Srpkinje građanskog staleža iz Vojvodine su prema zakonima Habzburške monarhije[21] bile vlasnice značajne imovine kojom su samostalno[22] raspolagale. One su osnivale ženske omladinske odbore, debatovale, istupale u javnosti čak i na političkim[23] događajima, borile se za lična prava u vezi sa bračnim[24] odnosima. Sva njihova lica, nade i zanose nekim čudnim usudom u literaturi o Omladinskom periodu je preuzela Draga Dejanović.

Dejanović se, zagledana uglavnom u nemačke uzore[25], nadala da će kao i kod „tuđinskih žena“ i kod Srpkinja desiti da one koje mogu da napreduju u svim sferama života ne ostave za sobom „svoje sestre“ koje nisu imale „ni snage ni prilike da sa njima zajedno napreduju“ (Dejanović 1870: 58). Razumevši obrasce emancipacije koji su bujali u neposrednom okruženju, ali i Engleskoj i Americi, Dejanović je predstavila tri moguće platforme: minimalističku (da ženskinje treba još većma skučiti), maksimalističku (za neograničenu slobodu ženskog spola) i onu „umnih stranih ženskinja“ sa kojima se Dejanović[26] ne samo slaže, već smatra glavnim ciljem emancipacije:

 „… da ženskinja uvidi i prizna da je nju bog obdario onim istim vrlinama kojima je obdario i čoveka. Po tome treba žensko da se vaspita za umni i telesni rad isto kao čovek. Ono treba da se pripravi za svaki slučaj života, da može svakoj teškoći snažno se odupreti, ali pri tom neka nijedna ne zaboravi na svoju svetu dužnost, da je dužna narodu svome mlade članove ostaviti, koji će iste te vrline od nje naslediti… (Isto, 58).

Prvi korak na putu emancipacije je uvek pravo na školovanje ženske dece, uključujući univerzitete, te je to i početni korak Dejanović koja dodaje i zahtev za promenu domaćeg vaspitanja koje treba ustrojiti po istom principu po kome su se vaspitavala i školovala muška deca. Vasa Pelagić[27], ugledni narodni učitelj takođe se zalagao za otvaranje takvih škola gde će se dobijati znanja zasnovana na savremenim naučnim dostignućima, ali i za obrazovanje nastavnika nastavnica koje to znanje treba da prenesu deci oba pola. Istovremeno je Srpkinjama zadao vrlo težak zadatak u vezi sa negovanjem znanja, veština i vrlina koji bi mogla da ispuni samo ona osoba koja poznaje osnove medicine, hemije, poljoprivrede, higijene, pedagogije, istorije i celokupnu srpsku tradiciju.

Za razliku od srpske narodnjačke elite, koja se bavila merom poželjne emancipacije žena radi njihovog kontrolisanja, Dejanović je pisala da je vaspitanje devojaka, sa ciljem da se ona uda, to koje od njih pravi „majmunasto nakinđurene lutke“ i da to nakaradno lice nije suština žene. Jasno se suprotstavila tezi D.M. Petrovića o oskudnim mogućnostima žene koji su uzrok njene potčinjenosti tvrdnjom „ da je nju bog obdario onim istim vrlinama kojima je obdario i čoveka“, te da će smislenim, sadržajnim vaspitanjem, obrazovanjem i radom žena pokazati znanje, umeće, veštinu, vrlinu, hrabrost, upornost kao i pod istim uslovima vaspitan i obrazovan muškarac (Isto, 58). Opis nakaznog domaćeg vaspitanja devojaka u srpskoj zajednici, koji je dala Dejanović, je opis geneze društveno konstruisane uloge – predstava sistema mišljenja, znanja i vrednosti kojim se devojka pripremala da se svidi muškarcu, radi udaje kao jedinog vida egzistencije, na način da se kod nje podstiče izveštačenost, besposlica, raskoš i pomodarstvo. Radilo se o neodrživoj situaciji koja je jedino mogla biti razrešena ako, kako je pisala Dejanović, žene „imaju odvažnosti, razuma i trpeljivosti javnoj radnji i nauci odati se“ i „osigurati sebi život“ baveći se zanatima i drugim javnim poslovima (Isto, 84). Problem je bio u tome što su snažne predrasude sprečavale Srpkinje da zarađuju baveći se zanatima i javnim poslovima, te je, osim u ratarskom staležu, bilo prihvatljivije prositi ili trpeti nasilje nego raditi. Ovaj, očito ozbiljni, problem u srpskom narodu žigosao je i Ljuben Karavelov[28] u pripoveci „Nakazao je Bog“ gde otac glavnoj junakinji, koja trpi grozno nasilje maćehe, ne dozvoljava da ode i zaposli se kao kuvarica ili sobarica:

 „.. Ja bih pre voleo da je vidim mrtvu, no što bi dozvolio da bude kuvarica…. Nakazao je bog a ja ne, oprostite.“ (Karavelov 1870: 36).

Sličnim predrasudama bavila se u Nemačkoj i Lujza Oto, dajući argumente koji su se širili i van Nemačke:

„Vrlo je budalasta predrasuda da žena ponižava sebe i muža ako radi za novac. Naprotiv, nedostojno je za ženu ako misli da ima prava da sedi besposlena, dok joj muž radi, i da drži, da je rad za nju poniženje kad isti njenog muža ne ponižava… (Oto 1893: 113).

Dejanović je iznela sličan stav prilagođen uslovima života Srpkinja u Vojvodini:

„Pa jeli to pravedno, da se mi žene do veka po kući rahatno širimo, a siromašni muž, da se sam mora starati, čime će ženu i sitnu dečicu zaraniti i odenuti, a one se sve jednako brinu o lepoti, skupocenom nošivu i lepom izgledu…“ (Dejanović 1869: 112).

Da je rad taj koji osigurava egzistenciju i može biti izvor zadovoljstva žena (kao što jeste muškaraca) bio je jasan stav Dejanović koja je za razliku od Oto[29], pošavši od konteksta u kome su srpske žene u Vojvodini živele, predlagala da se one bave zanatima: krojačkim, obućarskim, sajdžijskim pekarskim, poslastičarskim, tkačkim, bojadžijskim, kuvarskim, staklarskim (Dejanović 1870: 110). Vojvođanke iz bogatijih slojeva su mogle da biraju različite životne planove koje im je zakonski i društveni okvir Habzburške monarhije pružao. Žene ratarskog staleža radile su koliko njihovi muževi u polju uz sav domaćički i materinski posao koji je tradicionalno bio njihovo zaduženje. Zato se Dejanović najpre obraćala Srpkinjama u Vojvodini trgovačkog, zanatskog, činovničkog staleža jer je svedočila čestim slučajevima jada i bede u koje su kćeri i udovice tog staleža zapadale jer su društveni nazori proizvodili ženu o kojoj je neko uvek morao da brine. Svet koji je opisivala Draga Dejanović tada još nije bio pogođen strašnim posledicama industrijskog kapitalizma kao što je to bio slučaj u Engleskoj, te nije ni postojalo iskustvo masovnog, surovog siromaštva industrijskih radnica, radnika.

Danas moramo istaći da ona baštini i deo zasluga za ulazak Srpkinja u pedagošku profesiju, jer se kroz polemiku sa „bratom Politom“ u Skupštini Ujedinjene omladine srpske (1870) izborila[30] da se „somborska preparandija otvori ženskinju“ (Ženski pokret u Vojvodini 1933: 91-92; Bešlin 2005: 768). Pored toga ona je kao učiteljica, ne samo prisustvovala, već i imala važnu ulogu na ”Učiteljskom zboru u St. Bečeju”, 1870 (M.K. 1918: 492). Događaj je bio uvod u „stvaranje moderne srpske škole“ postavljene na temeljima uređenja pravne, materijalne, upravne i nastavne strane, ali i uvođenja „jednakosti muškinja i ženskinja“ u izboru i bavljenju pedagoškom profesijom (Isto, 492-493). Ovo je, u godinama koje će uslediti, uticalo na celokupni društveni život jer su učiteljice sa jedne strane „postale misionari svoje ravnopravnosti i sviju naprednih odluka u školi“, te istih takvih ideja u celom narodnom životu, ali je sa druge strane postavilo temelje nejednakosti[31] u zaradama između muškaraca i žena u pedagoškoj profesiji koje će od 1876. dovesti do feminizacije[32] pedagoške profesije kod Srba u Vojvodini (Isto, 494).

Deo emancipatorske platforme Drage Dejanović: žena mora da stekne svest o sopstvenoj vrednosti i da kroz obrazovanje za različita zanimanja i rad stekne ekonomsku sigurnost, uklapa se delom u potpuri[33] ideja o emancipaciji žena koji su socijalisti okupljeni oko lista Radenik (Radnik) sedamdesetih godina 19. veka konstruisali. Svetozar Marković se slagao sa prikazom položaja Srpkinja koji je dala Draga Dejanović kao i sa idejom da treba pobediti predrasude da su ženske sposobnosti oskudnije od muških, te da se treba boriti da se obrazovanjem žena mora uključiti u društvenu privredu. Nužnost radnog angažovanja žena u proizvodnji, za šta se zalagala Dejanović, Marković[34] je nadogradio postavivši to kao uslov za opšti društveni napredak koji bi inaugurisao ženu kao privrednu silu jednaku muškarcu i istovremeno joj priznao sva prava uključujući i politička (Marković 1870: 89). Teret osvajanja prava i kod Markovića i kod Dejanović ležao je na ženskim leđima.

Pitanje emancipacije žena bilo je u Omladinsko doba zbir različitih, često oprečnih ideja, od mizoginih do onih koje ženu vide kao ekonomski nezavisnu društvenu akterku. Ipak, u srpskoj zajednici u Vojvodini u okviru debate o emancipaciji žena gotovo da nije nanovo promišljena institucija materinstva. Ta je viđena kao sveta, blagoslovena dužnost žena, a kritički tonovi su se ticali pojedinih slučajeva u vezi sa negovanjem i vaspitanjem dece. Draga Dejanović slavi značaj materinstva i dovodi ga u vezi sa snaženjem naroda:

„Draga sestro! Ti si uzdanica naroda svoga, u tvom krilu gajiš sokolove, te im prva razvijaš krila da polete. Neka ti je dakle prva briga, da ti tić poleti, pun najsvetije ljubavi k rodu svom” (Dejanović 1869: 64).

Ona je zatim primerima iz života pretežno ratarskih i građanskih srpskih porodica ilustrovala situacije nemara prema deci, njihovog zapuštanje ili predavanja u ruke stranih dojkinja i opominjala da su majke odgovorne za brigu, negu i dojenje dece kao i za to da ih uče svakom poslu, vrednoći i da “još iz malena uče oskudicu u svačemu poznavati” (Dejanović 1869: 65, 88, 112).

O bračnim odnosima unutar mnogih srpskih građanskih porodica bez upliva patetike i rodoljubivog sentimenta kao i o tome da postoje i osobe koje nisu zrele za brak i roditeljstvo pisala je Draga Gavrilović[35], ali ne i Draga Dejanović. Dejanović nije napadala brak u načelu već onaj koji nije sklopljen iz ljubavi. Tako, bračna veza, po Dejanović, „ako je izašla iz ljubavi, jedino (je) zadovoljstvo ženskog srca” … to joj je sam bog usadio, radi stanja materinskog… Sreća braćnog života stoji u srcu svakoj ženskoj jer joj ta sreća od srca i duše dolazi. Za tu sreću srca ženskoga, nema nikakvih izmena; a kad ta sreća kojoj ženskoj ne dođe, onda nema nesnosnijeg i žalosnijeg stanja na svetu…“ (Dejanović 1870: 84). Ipak, Dejanović je primetila da „ako u tom stanju koja (sestra) zaostane, neka ne misli da joj je time dostojanstvo čovečnosti propalo; može se i samohranim srcem svoje uvaženje i dostojanstvo čoveštva pred svetom održati i sačuvati.“ (Isto, 84).

Dakle, nova emancipovana žena, prema ideji Drage Dejanović, trebala je da nosi dobar deo starih uloga. Međutim, deo rodnih uloga unutar bračnog aranžmana morao je da pretrpi promene samim inaugurisanjem žene kao obrazovanog i ekonomski samostalnog društvenog subjekta. Predstavu emancipovane, nove žene, koju je zagovarala Draga Dejanović nije uspela da smesti u sasvim zaokružen i izvodljiv entitet u koji bi bio mera za većinu žena. Ali, to jeste bio njen plan u koji je stala čitavim svojim životom i svim darovima sopstvenog bića. Julki Hlapec-Đorđević je verovatno uzor bila Draga Dejanović kada je pisala o tome šta bi sve feministkinja trebalo da bude: praktični sociolog, upućeni teoretičar, esteta i kulturni stvaralac, pedagog žena i kritičar kulture (Hlapec-Đorđević prema Stojaković 2001:48).

Podaci o njenom privatnom životu poznati su i često prenošeni. Draga Dejanović je rođena u Staroj Kanjiži u porodici Sofije plemenite Međanski i advokata Živojina Dimitrijevića. Školovala se u Temišvaru i Pešti gde se sa oduševljenjem priključila Ujedinjenoj omladini srpskoj. Protiv volje roditelja 1861. udala se za učitelja Mihajla Dejanovića, ali ga je posle nekoliko nedelja napustila zbog neslaganja sa svekrvom. U Novom Sadu se 1862. priključila ansamblu Srpskog narodnog pozorišta, a sledeće je prihvatila angažman u pozorištu u Beogradu gde je ostala do 1864. Vrativši se Stari Bečej nastavila je zajednički život sa mužem, radeći povremeno kao učiteljica. Prvo dete koje je Draga rodila umire po rođenju, a prilikom drugog porođaja umire i ona, nešto pre svog 31. rođendana.

Napisala pripovetke Uskok Kariman i Svećenik u Morlaku, dramu Deoba Jakšića i raspravu Mati. Feministički eseji Dve tri reči Srpkinjama, Emancipacija Srpkinja i Srpskim majkama objavljeni su u Matici 1869. i 1870. i Mladoj Srbadiji 1871. Bila je saradnica sledećih časopisa i novina: Danice (1862-1865), Javora (1862-1863), Zastave (1869-1870), a radovi su joj posthumno objavljeni u Istoku 1872 i Guslaru 1899.

Draga Dejanović je sopstvenim životom svedočila feminizam. On jeste bio određen nacionalnom platformom srpskog naroda u Ugarskoj u drugoj polovini 19. veka, ali i idejama o emancipaciji žena Svetozara Markovića, te idejama koje su u isto vreme artikulisali ženski glasovi u Habzburškoj monarhiji oslonjeni na mnoge puteve prosvetiteljstva. Zato se analiza feminističkih ideja Drage Dejanović ne može oslanjati samo na meru jedne etničke zajednice, jedne društvene klase, niti se njen doprinos feminističkoj misli, kako je to već primetila Silija Hoksvort, može ceniti na osnovu normi savremenih feminizama (Hoksvort 2017: 104).

Odabrana i citirana literatura

• Бешлин, Бранко. Европски утицаји на српски либерализам у XIX веку. Сремски Карловци/Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојаковића, 2005.
• Bok, Gizela. Žena u istoriji Evrope: od srednjeg veka do danas. Beograd: Klio, 2005.
• Варађанин, Аркадије ур. Календар Женски свет за 1910. Земун: Милан Илкић, 1910.
• Дејановић, Драга. „Две три речи нашим Српкињама – јавно предавање Драге Дејановића. Матица. Нови Сад, 31.01.1869, 63-65; 10.02.1869, 88-89; 20.02.1869,110-112.
• Дејановић, Драга. „Еманципација Српкиња – јавно предавање“. Матица. Нови Сад, 30.01.1870, 56-61; 10.02.1870, 81-85; 20.02. 1870, 108-111.
• Дејановић, Драга. „Српским мајкама – јавно предавање. Млада Србадија, лист за науку, уметност и јавни друштвени живот. Београд: 31.03.1871, 85-87; 10.04.1871, 100-105.
• „Записник треће скупштине Уједињене омладине српске што је била у Великом Бечкереку 22., 23., 24. и 25. августа 1868. године.“Омладинска заједница за годину 1868 свеска I. Нови Сад: Уједињена омладина српска.
• „Из одлука на омладинским скупштинама“. Млада Србадија. Београд, 8.01.1872.
• Женски покрет у Војводини – Приликом прославе педесетогодишњице рада свог издала Добротворна Задруга Српкиња Новосаткиња. Нови Сад: Добротворна Задруга Српкиња Новосаткиња, 1933.
• Јукић, Злата. „Пркос малограђанским предрасудама: Драга Димитријевић-Дејановић, глумица, песникиња и једна од првих феминисткиња у Срба“. Мисао: лист просветних, научних и културних радника САП Војводине бр. 9. 12. Нови Сад: Мисао, 1992.
• Kаравелов Љубен. „Наказао је Бог“. Млада Србадија. Нови Сад, 15.04.1870, 28-36.
• Кириловић, Димитрије. „Српско народно позориште. [1], Од оснивања до доласка Јована Ђорђевића у Београд: 1861-1866.“ Гласник Историјског друштва у Новом Саду књ.3. св. 2. 417-448. Сремски Карловци: Историско друштво, 1930.
• Кох, Магдалена. „Почеци женског феминистичког есеја у српској књижевности“. Зборник синхронијско и дијахронијско изучавање врста у српској књижевности књ. 1. 157-169. Нови Сад: Филозофски факултет, 2007.
• Марковић, Светозар. „Је ли жена способна да буде равноправна с човеком“ Млада Србадија. Нови Сад, 15.05. 1870.
• М.К. „Кратка повесница женског покрета“ Жена,(10. мај 1918): 230-231.
• М.К. „Кратка повесница женског покрета“ Жена, (22. септембар 1918): 491-494.
• Ото, Лујза. Домаћи ђеније. Превела Даница. Велика Кикинда: Штампарија Миленковића, 1893.
• Павловић, Миодраг. „Лирски глас Драге Дејановић“. Есеји о српским песницима. 191-192. Београд: Вук Караџић, 1981.
• Петровић, Вељко. „Шумадија и Војводина“. Гласник Историјског друштва у Новом Саду књ. III св. 2. 186-197. Сремски Карловци: Српска манастирска штампарија, 1930.
• Петровић, Мита. Девојачки свет – књига за одрасле девојке. Панчево: Јовановић и Павловић, 1871.
• Stojaković, Gordana. „Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
• Stojaković, Gordana. „Sofija Pasković (1809-1874) “. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 72-73. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
• Stojaković, Gordana. „Milica Jovanović (1832-1880)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 88-89. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
• Stojaković, Gordana. „Draga Dejanović (1840-1871)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 100-102. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
• Stojaković, Gordana. „Jaroslava Jaroši / Františka Jozefína Jarošiová (1851-187) “. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 111-112. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
• Stojaković, Gordana. „Vladislava Beba Polit (1886 – posle 1940) “. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 189-191. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
• Stojaković, Gordana. „Na Konkursu Matice srpske ‘Kakva valja da je Srpkinja u kući i društvu’ – nagradu dobio muškarac“. Mapiranje mizoginije u Srbiji: Diskursi i prakse (II tom). ur. Marina Blagojević. 117-139. Beograd: AŽIN, 2005.
• Stojaković, Gordana. „Draga Gavrilović: prilog za istoriju stvaranja novih rodnih uloga u srpskom društvu 19. veka“. Valorizacija razlika – Zbornik sa naučnog skupa o Dragi Gavrilović (1854-1917). ur. Svetlana Tomić. 56-74. Beograd: Altera i Fondacija multinacionalni fond kulture, 2013a.
• Stojaković, Gordana. On the First Socialist Men and Women in Novi Sad (1868-1873) (rukopis)
• Tomić Svetlana ur. Valorizacija razlika – Zbornik sa naučnog skupa o Dragi Gavrilović (1854-1917). Beograd: Altera i Fondacija multinacionalni fond kulture, 2013.
• Tomić, Svetlana. Doprinosi Nepoznate elite – Mogućnosti sasvim drugačije budućnosti. Beograd: Alfa BK Univerzitet, 2016.
• Хоксворт, Силија. Гласови у сенци: жене и књижевност у Србији и Босни. Превела Александра Ђуричић. Београд: Службени гласник, 2017.

Prilog

Rukopisno odeljenje Matice srpske (ROMS), pozdravna pisma ženskih odbora iz Srbobrana i Temišvara Skupštini Omladine srpske. Pisma su objavljena na osnovu dozvole Predsedništva Matice srpske. Ista se ne mogu preuzimati.

---

[1] Dragu Dejanović sam označila kao feministkinju, mada je vojvođanska sredina tek početkom 20. veka dr Vladislavu Bebu Polt (1886- 1966) 1913. imenovala feministkinjom (prim.aut.).

[2] Koristim izraz emancipacija žena (koji je koristila i Draga Dejanović) da označim koncept koji kao prioritete postavlja: oslobađanja žena kroz obrazovanje, kvalifikovanje za različita zanimanja i ulazak u svet rada gde će žene kroz zarađenu nadnicu steći ekonomsku sigurnost (prim.aut.)

[3] Tokom šezdesetih godina 19. veka u okviru Habzburške monarhije pod vođstvom Svetozara Miletća stvara se politička platforma vojvođanskih Srba koju će u periodu koji obrađuje ovaj rad prevashodno zastupati predstavnici Srpske narodne slobodoumne stranke (narodnjaci) (prim.aut).

[4] Sredinom 19. veka evropski narodi su bili pred izazovima u vezi sa razvojem svih narodnih potencijala, kulturnih, ekonomskih i političkih, a kod Srba ove težnje artikulisala je Ujedinjena omladina srpska (1866-1871). Žene su

primljene u njeno okrilje, ali tako da„ i po mogućnosti i društvenom položaju svome treba da pomažu postiženju zadatka omladine srpske.“ Ilija Vučetić je predložio a Skupština Ujedinjene omladine srpske prihvatila da se položaj žena ne određuje rečju “prirodan” jer “o prirodnom položaju ženskinja vladaju vrlo razna mišljenja.” Vučetić je smatrao “da današnji položaj ženskinja nikako neje onakav kakav bi trebalo da bude; zato se ne može reći da je to prirodan nihov položaj”, već u Ustavu delokrug ženskog rada treba definisati rečju “društveni položaj”. U odbranu ove teze dodao je da “ne može biti poziv Srpkinja samo za to da u prosvetnom kolu delaju, nego još veće polje njihovog delanja otvoreno je u porodičnom i društvenom životu; za to ne treba polje njihovog delanja ograničiti, već neka bude njihov zadatak isti onaj što je u njihovoj muškoj braći u ovom ustavu postavljen”. Videti:” Zapisnik treće skupštine Ujedinjene omladine srpske što je bila u Velikom Bečkereku 22., 23., 24., i 25.avgusta 1868. godine” str. 33-34.

[5] I kako je dalje primetio Veljko Petrović Srbi u Vojvodini su „izazvali pritisak jedne velike, moderne države i njenog kapitala“ i drugih resursa te se odbrana srpskog nacionalnog bića mogla ceniti prema tome „koliko je žrtava stajalo održavanje škola, crkava, Matice srpske, pozorišta…“ (V. Petrović 1930: 195).

[6] Ovde ću navesti stavove Dimitrija Mite Petrovića – glavnog učitelja Srpske učiteljske škole u Somboru, Antonija Hadžića- sekretara Matice srpske i urednika Letopisa Matice srpske jer je oba rada o emancipaciji žena nagradila Matica srpska (prim.aut.).

[7] Ljubena Karavelov, Vasa Pelagić i Svetozar Marković su u periodu 1868-1873. kao izbeglice boravili u Novom Sadu i svojim aktivizmom uticali na političke i društvene tokove unutar srpske zajednice u Vojvodini i šire. Njihove stavove o emancipaciji analizirala sam u posebnom radu: On the First Socialist Men and Women in Novi Sad (1868-1873) (u pripremi za štampu ) (prim.aut.).

[8] “U Subotici `Pokondirena tikva` je propala jer publika voli samo ‘istorijski epos’, nikako pak vesele i šaljive komade” (Kirilović 1930: 428).

[9] Františka Jozefína Jarošiová (1851-1877) ( Stojaković, „Jaroslava Jaroši / Františka Jozefína Jarošiová , 2001).

[10] Sasvim je moguće das u ideje Meri Voulstonkraft bile poznate unutar kulturnog prostora Habzburške monarhije, pa i Vojvodine, budući da je prvi prevod na nemački jezik njenog dela A Vindication of the Rights of Woman (Odbrana prava žena) urađen odmah pošto je knjiga štampana, 1792 (prim. aut.).

[11] Jedno od poznatijih dela Lujze Oto /Loise Otto-Peters (1819-1895) prevela je na srpski jezik Danica Čaklović. Kako nije dat naslov originalnog dela, a prevodilac navela da je prevela i prilagodila tekst, pretpostavljam da se radi o romanu Die Idealisten koji je štampan u Nemačkoj 1867. a u prevodu na srpski jezik 1893. u Velikoj Kikindi kao Domaći đenije. Lujza Oto je jedna od majki osnivačica sifražetskog pokreta u Nemačkoj, urednica političkog časopisa za žene, autorka koja se dobar deo života izdražavala pišući angažovane tekstove, novele, romane…Zalagala se za ista prava za muškarce i žene na ličnom, ali i na planu ekonomije i politike (prim.aut.).

[12] Džordž Henri Luis je 1850. primetio da …“žene pišu najbolje romane, najbolje putopise , najbolje recenzije, najbolje uvodne članke i najbolje kuvare…“ (Bok 2005: 178).

[13] U Letopisu Matice srpske krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina 19. veka nalazimo tekstove koji razmatraju neki od aspekata emancipacije žena (Stojaković 2005: 122-123).

[14] Na konkursu Matice srpske „Kakva valja da je Srpkinja u kući i u društvu“, pobednički rad Antonija Hadžića, Srpkinja na domu u narodu i u svetu (1883) doneo je jalovu zbrkanost i očekivano pozivanje na primere ženskih likova iz narodne poezije (Stojaković 2005).

 Drugi nagrađeni rad je knjižica Devojački svet (1871) Mite Petrovića. Knjižica se sastoji iz nekoliko celina od kojih su dve pripovetke „Iz života jedne devojke“ i „Stari košar“ rad „jedne žene“ čije ime Petrović, (kako je u uvodu napisao) nije imao dozvolu autorke da otkrije. U tri kratka eseja „Devojka“, „Žena“ i „Ulomci iz pisma jednoj gospi“ Mita Petrović je izložio ideje o mestu žene u srpskom društvu u kontekstu rasprava o emancipaciji žena. Suštinska poruka ženama je : Nemojte samo da mislite, da mi hoćemo iz žene filosofa, čoveka da napravimo… Mi hoćemo samo ženu koja je s mužem u istini jedno, koja će imati svojstva, da ga i onda za sebe vezuje, kad nestane mamca lepote, koja će moći biti čestita domaćica, a najviše svesna mati… No učene moje gospođice učeni gospodin hoće ovo od žene: Žena mora kuću da vodi… Sve čim se kuća može unaprediti, mora joj poznato biti. Žena je pozvana da bude mati. Ona je prvi učitelj, nastavnik svog deteta od temelja… zato pedagogija je zanimanje za žene … Sa punim pravom od nje zahtevati da sebi onoliko od opšteg izobraženja pribavi (jer)… ko će muža umornog od dnevnog rada lepše da razonodi, nego njegova žena, ali samo ona žena… koja je u stanju njegove misli pratiti i da ih pojmi… (D.M. Petrović 1871: 90, 95-7).

[15] Žensko dete treba vaspitati, nežno postupajući, za kuću a ne za svet, suzbijajući brbljivost, rasejanost, sklonost ka modi, kontrolisati izbor drugarica, ne zabranjivati balove, a rezultat treba da bude devojka koja pomaže materi u kućnim poslovima, koja pokazuje „nežnu pažnju za potrebe oca“, “umiljatu uslužnu i tihu brigu” za negu mlađe braće i sestara naročito u bolesti (D. M. Petrović 1871: 167-168). Ono što devojka čita takođe je deo vaspitnog procesa te Petrović preporučuje: „Rkota, Kupera, i Bulvera; suviše revnosne čitateljke mogu za nevolju Haklendera, pa i Žorž Sand (ali samo iz kasnijeg doba), Viktora Iga i Oktava Feljeta” (Isto, 97).

[16] Ideje o emancipaciji žena koju su pretežno promovisali predstavnici intelektualne elite kao što su bili Dimitrije Mita Petrović, Antonije-Tona Hadžić i drugi predstavnici srpske, narodnjačke, političke i Kulturträger elite slikovito je sažeo Svetozar Marković: „… kod Nemaca ima jedna sorta ’emancipatora’ koji pod emancipacijom razumu to da žena izuči malo bolje prirodne nauke, da ume bolje skuvati jelo za njiove trbuhe, i da ume malo bolje negovati decu t.j. da žena postane veštija kuvarica i dojkinja: pa i kod nas javlja se po katkad takav emancipator da predikuje po novinama“ (Marković 1870: 88).

[17] Novosađanka Anastasija Kolarović (1811-1891) ostavila je znatnu sumu za školovanje devojaka na medicinskim i pedagoškim studijama u Nemačkoj i Švajcarskoj (Stojaković 2001: 14).

[18]Rezultat rasprave unutar kulturnih i političkih elita srpske zajednice u Vojvodini bilo je otvaranje srpskih viših devojačkih škola i dozovola da devojke pohađaju učiteljske škole, što je doprinelo da pedagoška struka postane dostupno zanimanje mnogim devojakama. Srpske više devojačke škole su trebale da budu i čuvališta srpske kulturne tradicije, brana zapadnoj civilizaciji u kojoj je deo srpskih intelektualaca toga doba video mnogo truleži. Dejanović se zalagala da Srpkinje šalju u srpske, a ne u tuđinske škole Rezultat rada ovih važnih institucija pak, nije zdušno ocenjen odličnom ocenom. Danica (Čaklović) je u uvodu prevoda knjige Lujze Oto napisala:

„Kod srećnijih naroda žene mogu stupiti u hramove nauke i umetnosti i opšte obrazovanosti, dotle se kod Srba dovoljnim smatra otvaranje viših devojačkih škola. I to je lepo ali šta može jedna mlada Srpkinja u toj školi da nauči, nije ni blizu ono što bi je za utakmicu sa potpuno i savršeno obrazovanom ženskom osposobiti moglo.“

[19] “Već u početku XVIII stoleća naša žena počinje da se poziva na zakon, a da napušta patrijarhalni običaj”. Kao korektura zakona postojali su i slučajevi nagodbe između sestre i brata, kada se sestra odricala očevine u korist brata, ali i “kada se odriče u korist brata ne odriče se alature svog miraza, nego zadržava pravo da njom raspolaže testamentarno…razume se da se svaka sestra nije odricala prava na ravan deo sa bratom u očevini i to dokazivala sudom” (Ženski pokret u Vojvodini 1933: 12-13).

[20] “Zakon i sud tako pouzdano osiguravaju ženi alaturu (donos, miraz) da svaki testatar, pre nego što će raspolagati svojom imovinom (subštancijom) , izdvoji alaturu svoje žene… I žena raspolaže svojom očevinom slobodno i bez obzira na to da li iza nje ostaje muž… I ne samo da su udovice često nastavljale voditi radnju pod imenom muža, i čistiti ga od dugova, nego su vodile i pod svojim imenom… I nije to uvek sitna kakva bakalska radnja, nego Katarina, udova Janković vodi od godine 1841. do 1846. industrijsko poduzeće, štampariju koju je Emanuel Janković još 1790. doneo u Novi Sad, izdaje kalendare, a štampa i druga književna dela” (Ženski pokret u Vojvodini 1933: 20, 25).

[21] Državu u kojoj su se životi žena o kojima pišem dešavali najčešće sam imenovala Habzburškom monarhijom. Od 1804 do 1876. to je bilo Austrijsko carstvo a od 1876 do 1918, Austrougarska. U okviru Austrougarske od 1876. današnja Vojvodina je bila u sastavu Ugarske tačnije: Kraljevine Ugarske/ Zemlje Krune Sv. Stefana (prim.aut.).

[22]Vrednost koji su Srpkinje Austrougarskoj i SAD u novcu i u imovini zaveštale ženskim udruženjima (zadrugama) za humanitarne i prosvetne ciljeve i danas možemo ceniti kao izuzetnu. O tome je podatke ostavio Arkadije Varađanin: „… u Austro-Ugarskoj, Bosni i Hercegovini, kao i Americi ima svega 5441 članica (svake vrste), a imanje im u gotovini i drugim posedima iznosi К 927.514,47… (Varađanin 1910: 97-106). Prema odnosu američkog dolara i austrougarske krune, koji je u istom tekstu zapisao Varađanin /1 USA $ vredeo je 5 К./ vrednost zadružne imovine Srpkinja Austrougarske, Bosne i Herecegovine i Amerike od 927.514,47 К vredela je 1910. godine 185.502,89 USA $. Danas (2019) vrednost imovine ženskih organizacija koje su osnovale i vodile Srpkinje u državama koje su napred navedene u novcu i nekretninama iznosile bi 5.001.583,00 $ (prim. aut.).

[23] Sofija Pasković (1809-1874) predsednica Ženskog omladinskog odbora u Novom Sadu govorila je na dočeku Svetozara Miletića u Novom Sadu pošto je pušten iz zatvora u Vacu 1871. (Stojaković 2001: 72-73).

[24] Milica Jovanović (1832-1880) još jedna sjajna ličnost Omladinskog pokreta, vatreno je radila u okviru Ženskog odbora ali je takođe bila na čelu odbora za štampanje Zmajeve „Pevanije“. U rad Ujedinjene omladine srpske se uključuje kao supruga i majka, a da svoj društveni angažman nije usklađivala sa muževljevim, koji je optužio za brakolomstvo i pretio da će je osakatiti. Milica je 1858. zatražila zaštitu od suda, jer je bračne sporove rešavala odgovarajuća konzistorija, a sud je radi Miličine zaštite odobrio odvojeno stanovanje koje nije donelo smirenje. Naprotiv, muž je i dalje progonio, a kako je pokazivao znake duševne poremećenosti sud je odredio njegovo lečenje te je posredstvom staraoca, koji mu je takođe određen, poslat u Budim. Milica je nastavila društveni angažman koji joj je 1877. doneo i počasno članstvo Ženskog društva iz Beograda. Ovakve situacije su u maloj novosadskoj sredini bile povod da se razgovara o odnosu među supružnicima, a sudeći prema zahtevima za razvod braka (za katolike) u Arhivu Kaločko – bačke biskupije u Kaloči, koje je autorka ovih redova imala prilike da pogleda, ne radi se o izolovanim slučajevima.

[25] U radu On the First Socialist Men and Women in Novi Sad (1868-1873) (u pripremi za štampu ) navela sam još jedan od mogućih uzora – tekst „Oslobođenje (emancipacija) žena (po Kulleriju)“ objavljen u Srpskom omladinskom kalendaru za prostu godinu 1870 (prim.aut).

[26] Dejanović piše „i mi se potpuno slažemo“ što znači da je imala istomišljenice / istomišljenike (Dejanović 1870: 58).

[27] Emancipatorskim elementima unutar platforme opšteg narodnog preporoda koje je Vasa Pelagić izneo 1871. u tematima „Spkinjama celokupnog Srpstva“ i „Radinka i Pomodarka ili Težnje i razgovori uzoritih i štetnih Srpkinja“ detaljnije sam se bavila u radu On the First Socialist Men and Women in Novi Sad (1868-1873) (u pripremi za štampu )

[28] Doprinos Ljubena Karavelova raspravi o emancipaciji žena detaljnije sam obradila u tematu On the First Socialist Men and Women in Novi Sad (1868-1873) (u pripremi za štampu )

[29] Oto je predlagala poslove koje je žena mogla u kući da obavlja: da drži časove stranih jezika, muzike, crtanja i da se bavi prevođenjem (Oto 1893: 113).

[30] „Sestra Draga Dejanovića ograđuje se protiv izreke brata Polita da ženskinje ne traži to da muški rade u ime ženskinja. U podužem govoru, ona nacrta odbranu te tačke i predloži da se sabor zauzme za žensko pitanje, i to na ovaj način da se somborska preparandija otvori ženskinju . Skupština proprati reči govornice sa odobravanjem, a predsednik je pozdravi u ime skupštine. Brat M. Polit povlači reči svoje nazad.“ (Ženski pokret u Vojvodini 1933: 91-92).

[31] Na Učiteljsko zboru održanom 1871. izglasana je jednakost muškaraca i žena u izboru i vršenju pedagoške profesije na osnovu argumenta da će „učiteljice manje koštati“ ( M. K. 1918: 494). „No bilo je, gde su ženskinje imale jednaku spremu i jednak rad sa muškinjama, pa im je nagrada bila manja. Na pr. kod učiteljica. Govorili su – ona je devojka, ne treba joj… Jednom reči njihov rad, pa ma kakav bio, nije imao prave vrednosti. Za nju je bilo ni živeti ni umreti“ (M. K.1918: 233).

[32] Na osnovu teze da narod neće moći izdržavati narodne škole umanjene su učiteljske prinadležnosti, utvrđen minimum plate što je za nekoliko godina proizvelo situaciju da se „učiteljski redovi“ popunjavali tako što se na učiteljske škole „upisivalo ženskinje“ (M.K. 1918: 493-494).

[33] Bilo onih koji žensko pitanje nisu videli kao posebno ili su smatrali da se radi o buržoaskom pitanju. O idejama socijalista u vezi sa emancipacijom žena detaljnije sam pisala u radu On the First Socialist Men and Women in Novi Sad (1868-1873) (u pripremi za štampu )

[34] Svetozaru Markoviću su bile poznate ideje Drage Dejanović Pomenuo je (i ohrabrio) Dragu Dejanović i njenu istomišljenicu (čije je ime nažalost nepoznato) u kontekstu koji pokazuje da su se žene unutar Ujedinjene omladine srpske borile da rasprava o emancipaciji žena – ne zamre (Marković 1870: 88-89).

[35] Draga Gavrilović je kako navodi Svetlana Tomić bila vrlo popularna spisateljica među savremenicima a jedna priča objavljena je i u nemačkom Hazfelder Zeitung-u 1871 (Tomić 2016: 192). O Dragi Gavrilović videti: Tomić Svetlana. „The First Serbian Female Teachers and Writers: Their Role in Emancipation of Srbian Society“. Serbian Studies – Serbian Women and the Public Sphere 1850-1950. Ed. Anna Novakov and Svetlana Tomić. 25 (1). 57-79. Bloomington: Slavica Publisher, Indiana University, 2011; Tomić Svetlana ur. Valorizacija razlika – Zbornik sa naučnog skupa o Dragi Gavrilović (1854-1917). Beograd: Altera i Fondacija multinacionalni fond culture, 2013;

Gordana Stojaković

Milica Tomić (1859-1944), književnica, političarka i novinarka jedna je od sedam Vojvođanki  izabranih poslanica Velike Narodne Skupštine Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji, koja je izglasala prisajedinjenje Kraljevini Srbiji    

Književnica, političarka i novinarka Milica Tomić, rođena Miletić, osobena je ličnost našeg kulturnog i političkog nasleđa,  još uvek, zaklonjena senkom oca Svetozara Miletića – najznačajnijeg srpskog političara u Ugarskoj u 19. veku i supruga,  političara i publiciste, Jaše Tomića. Njeno delo se mora sagledati u kontekstu pokreta za emancipaciju žena u Vojvodini koja je u drugoj polovini 19.  i tokom dve decenije 20. veka bila sastavni deo ekonomskog, kulturnog i političkog miljea habzburške Kraljevine Ugarske. Sedamdesetih godina 19. veka u (današnjoj Vojvodini) otvaraju se više devojačke škole na srpskom i mađarskom jeziku, formiraju se pretežno humanitarna ženska udruženja u okviru nacija i konfesija. To je bilo vreme intenzivne političke aktivnosti Svetozara Miletića, zatim njegovih naslednika, te će Milica vrlo rano biti deo političkih i publicističkih napora srpske zajednice u Ugarskoj, budući da je epicentar dešavanja često bio u njenom porodičnom domu. 

Kao adolescentkinja, postala je najpouzdanija očeva saradnica u političkim poslovima. Na političku scenu javno je stupila sa nepunih 20. godina u vreme Miletićevog drugog tamnovanja 1876-1879, vodeći celokupnu očevu korespondenciju i objavljujući prve političke članke u Zastavi. Prve književne radove objavila je u nemačkom porodičnom časopisu Baštenska sjenica/ Die Gartenlaube[1].

Aktivistički rad u ženskim organizacijama Milica Tomić je 1881. započela u Dobrotvornoj zadruzi Srpkinja Novosatkinja. Njenim zalaganjem u Novom Sadu se 1905. osniva Poselo Srpkinja koje postaje Ženska čitaonica Posestrima 1910. Iste godine u Pragu je, na tragu afirmacije srpske narodne baštine nastale ženskim rukama, održana dugo pripremana izložba Srpska žena. Milica Tomić je dala doprinos da ovaj događaj bude još jedna uspešna akcija reprezentovanja nacionalnih vrednosti.

Srpska čitaonica u Novom Sadu je 1905. dozvolila članstvo i ženama i tako postala prva institucija kod Srba severno od Save i Dunava koja je izjednačila prava i obaveze muškaraca i žena, svojih članova. Osnivanje posebne čitaonice za žene, Ženske čitaonice Posestrima Milica Tomić je obrazložila drugačijim potrebama i mogućnostima žena koje su od kućnih poslova bile slobodne uglavnom nedeljom popodne i situacijom da mnoge starije žene nisu znale da čitaju, bar ne onako kako bi imale koristi od pročitanog. Cilj je bio stvoriti središte gde će se okupljati Novosađanke radi ličnog obrazovanja i društveno korisnog delanja. Ubrzo je Posestrima imala oko dve stotine članica koje su osnovale biblioteku i školu za one članice koje nisu znale da čitaju i pišu.

Milica Tomić je smatrala da je obrazovanje ratarki i žena iz zanatlijskih porodica važan, dugoročan zadatak. Kada sada ocenjujemo njen rad možemo kontatovati da je on bio  različit od aktivnosti najvećeg broja ženskih građanskih organizacija, baš zbog aktivnosti namenjenih ženama na selu. Članice Posestrime su tokom zimskim meseci u selima oko Novog Sada organizovale Ženska sela čiji su programi bili sastavljeni od predavanja, čitanja odabranih tekstova, ali i zabavnog dela u koji su spadali pesma i svirka. Ovde možemo naći poveznicu sa aktivističkim delom Savke Subotić o podučavanju žene sa sela kao konstantnoj obavezi obrazovanih građanki. Takođe, novina u ženskom aktivizmu, koji je utemeljila Milica Tomić, bila je u načinu rada, tada osnovanog, Dobrotvornog društva Ženske čitaonice Posestrima. Sve članice društva su uplaćivale lična sredstva u zajednički fond iz koga se pomagalo bolesnim i kod sahranjivanja siromašnih članica. Time se svima bez razlike na klasu, kojoj su članice organizacije pripadale, omogućavao ravnopravan status i aktivno učešće u ispunjavanju zajedničkih ciljeva i sestrinstvu. Ženskojčitaonici Posetrima ugarske vlasti su oduzele novac i zabranile rad 1914. Po završetku Prvog svetskog rata, organizacija je obnovila rad, a 1919. je imala oko tri stotine članica. U popisu organizacija koje su bile u sastavu Narodnog ženskog saveza Kraljevine SHS nalazimo dve Ženske čitaonice Posestrima jednu iz Novog Sada, a drugu iz Vukovara. To je bio rezultat ideje Milice Tomić da se i u drugim mestima osnuju slična udruženja Srpkinja, te su pravila i ciljevi organizacije bili dostupni zainteresovanim ženama.     

Milica Tomić je osnovala i bila glavna urednica[2] časopisa i kalendara Žena, (uz Ženski svet), u tom periodu jedinog novosadskog časopisa za žene na srpskom jeziku, bez frivolnog sadržaja, koji je kontinuirano izlazio u periodu 1911-1914 i 1918-1921. Sadržaj časopisa dobrim delom je strukturiran po modelu koju su sredinom 19. veka ustanovili nemački časopisi/novine za žene kao što je prvo političko glasilo za žene u Nemačkoj, Ženske novine (Frauen-Zeitung) Lujze Oto[3], a zatim njen novi časopis Novi putevi ( Neue Bahnen), te Žena (Die Frau) Helene Lange[4].

Časopis Žena je bio sasvim angažovan list, koji se bavio pitanjima emancipacije žena i koji je potsticao žensko stvaralaštvo na svim poljima života i rada. Značaj je bio utoliko veći jer je otvoreno zagovarao politička prava za žene (pravo glasa) i pravo na politički rad. Milica Tomić je bila najodgovornija za osnovni ton časopisa koji se prepoznaje po aktuelnim i korisnim temama, koje su imale zadatak da obaveste, pouče i podstaknu žene na različite aktivnosti o čemu svedoče naslovi nekih njenih članaka[5].

U časopisu su redovno objavljivani tekstovi o ženskim skupovima u Evropi, iskustvu žena u borbi za pravo glasa u Evropi i SAD, reformi braka, vaspitanju dece, higijeni, radu ženskih udruženja i organizacija. Veliki prostor je dat temama u vezi sa obrazovanjem žena, naročito univerzitetskim obrazovanjem kao i primerima uspešnog završetka školovanja Srpkinja na stranim univerzitetima. Milica Tomić je prva žena koja je ukazala na nedostojan položaj srpskih žena, njihovu preopterećenost i nemogućnost da se posvete potomstvu, oslanjajući se na podatke o smrtnosti dece do 7. godina sa početka ovog veka, koja je od svih naroda u Ugarskoj bila najveća kod Srba. Pisala je i o ostalim pojavama zaostalosti srpske porodice: praznoverju, nehigijeni, strahu od lekara. Zabeležila je da u srpskim ratarskim kućama nema čistoće, da žene ne znaju kako da neguju sebe, ukućane, naročito decu i zato je predlagala osnivanje kurseva za domaćice po modelu koji je uspešno primenjen u Švedskoj.

Jedna od  tema u fokusu časopisa  je bio i ekonomski položaj zaposlenih žena, ili kako je u časopisu zabeleženo o besramnom isisavanju energije žena i njenog rada (M.K. 1918: 232). Radilo se o tome da je žena u svetu rada bila nadničarka kojoj su određivani samo slabo plaćeni, lakši i pomoćni poslovi. Nije bilo zanatskih škola za žena, nisu je primali u zanatske radionice, a gde je to i bilo (stolarske radionice) nisu joj dali da nauči zanat već samo jedan deo te su je tako bedno plaćali. Čak i u slučajevima kada je žena imala jednako obrazovanje i jednaki rad kao muškarci (kao učiteljice), ona je imala nižu nadnicu. Iskustvo žena u svetu rada u odnosu na nadnicu koju su dobijale bilo je opisano kovanicom „niti da žive, niti da umru“[6] (Isto, 232-233).

Posvećenost kritičkoj analizi socijalnih, kulturnih i upravnih pitanja koja je konstantno negovana u Ženi nastavljena je tekstovima o prilikama u novoj državi,  Kraljevini SHS. Tako saznajemo o nestašici i skupoći životnih namirnica, o spekulantima, grabljivcima, krvopijama koji su gulili, vređali i izdavali narod, a posle zadržali pređašnje pozicije prerušivši se u rodoljube, o sporosti u rešavanju važnih državnih, socijalnih i upravnih pitanja, o neiskrenosti, sebičnosti, slavoljublju pojedinaca na pozicijama moći.

Milica Tomić je tokom poslednje četiri godine izlaženja časopisa bila suočena sa velikim problemima zbog neredovnog plaćanja pretplatnica/pretplatnika. Žena je štampana na veresiju sve dok dug nije narastao na 106.000 kruna. Posleratne prilike u kojima je živelo stanovništvo Vojvodine nisu bile povoljne za opstanak časopisa, te je isti ugašen. U jednom od poslednih tekstova Milica Tomić je napisala:

Nemojte strepeti, da ću moliti kakve priloge, i ako je reč da treba da se održi „Žena“… Pokazalo se da je rad i upliv ženin pomogao tome da smo mi žene, makar u Vojvodini , dobile pravo glasa za državni sabor prilikom poslednjih izbora. Ne držim, da se uvođenje ženskog prava glasa ne bi moglo izvesti i da nema ženskog lista, ali ako ga ne bude osećaću neki zazor a sigurna sam i drugi… (Tomić 1920:39).   

U knjizi Srpkinja njezin život i rad, njezin kulturni razvitak njezina narodna umjetnost do danas savremenice su  pozitivno ocenile značaj Žene[7] stavljajući u prvi plan kulturnu misiju časopisa uz nadu da će uspeti da okupi srpske književnice i izađe iz kruga samo jedne partije. Ako uzmemo u obzir činjenicu da u Novom Sadu od 1886. izlazi Ženski svet, još jedan mesečnik za žene na srpskom jeziku, vlasništvo Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja (kasnije Dobrotvornih zadruga Srpkinja), onda moramo konstatovati da je Milica Tomić imala težak zadatak da se izbori za publiku. Ženski svet se obraćao različitim slojevima unutar korpusa Srpkinja u Austrougarskoj, Srbiji, Bosni i Hercegovini i SAD, prateći rad dobrotvornih zaduga, donoseći književne radove žena (afirmisanih i neafirmisanih), vesti o radu uspesima žena i ženskih organizacija u okruženju i Evropi, popularno obrađene teme o pedagogiji, medicini, higijeni… (Stojaković 2013). Ženski svet se oslanjao na moćne fondove ženskih organizacija Srpkinja kao i na već formiranu mrežu distribucije i dopisništva. Žena se obraćala onom korpusu žena koje su iskoračile napred boreći se za pravo na rad i poštenu nadnicu, te politička prava za sve. Bile su to one žene koje su smatrale da je “umrla ona pripovetka da je zbog žena propalo carstvo srpsko na Kosovu…”  a to nije bila ni brojna ni moćna grupa (Uredništvo Kalendara Žene 1911: 3).

Milica Tomić zaslužuje da uđe u evropski udžbenik istorije feminizma najpre zbog činjenice da je sa Julkom Ilijć[8] na delu pokazala mogućnosti i snagu ženskog aktivizma u političkoj borbi. U okrilju Ženske čitaonice Posetrima one su 1907. skupile[9] 30.000 ženskih potpisa protiv zakona kojim se uvodi mađarski jezik kao nastavni u sve škole u Ugarskoj. Politički diskurs povezanosti ženskog i nacionalnog bio je u fokusu užeg kruga aktivistkinja Posestrime predvođenih Milicom Tomić, što nije bila ekskluzivna tekovina srpske zajednice u Vojvodini. Kako piše Gizela Bok „svi ženski pokreti delovali i reagovali u svom nacionalnom kontekstu pogotovo u fazama nacionalne demokratizacije i kad se radilo o pravnom položaju i političkoj participaciji, ali i vezi sa kolonijalizmom ili imperijalizmom“ (Bok 2005: 191).

O aktivnosti Srpkinja povezanoj sa prvom formalno osnovanom strankom Srba u Ugarskoj svedočio je M.K. (Mita Klicin) napisavši da je “naše ženskinje stupilo u redove srpske slobodoumne stranke[10] pa je te redove znatno popunilo … U političkoj borbi ne mnogim mestima je ženskinje rešilo borbu u narodnu korist” (M. K. 1920: 64).

Politička borba žena predvođenih Milicom Tomić nije bila potpuno uklopljena u nacionalno, a to dokazuje i saradnja sa Rožom (Rožikom) Švimer[11], jednom od najznačajnijih ugarskih i svetskih feministkinja. One su bile saradnice i saborkinje u borbi za žensko pravo glasa u kojoj je Švimer bila predvodnica. U Ugarskoj su se za žensko pravo glasa zalagali socijaldemokrati i neki poslanici Mađarske nezavisne stranke, a kod Srba u Ugarskoj Srpska narodna radikalna stranka, te u tom sklopu i grupa žena oko Milice Tomić. Aktivnosti koje je Roža Švimer preduzimala na planu borbe za žensko pravo glasa redovno je sa odobravanjem praćena u časopisu  Žena. Ozbiljne napore, da borbu za žensko pravo glasa učini vidljivom, koje je Švimer preduzimala tokom predizborne  kampanje, uključujući i opise šikaniranja koje je tom prilikom doživljavala, urеdništvo Žene je sa pratilo sa jasnim poštovanjem za aktivizam i posvećenost koji je Švimer uvek pokazivala. Čak, može se reći da je aktivistički elan i upornost Rože Švimer bio inspiracija ženama predvođenih Milicom Tomić jer su iste  povezivali sa prilikama u srpskoj zajednici toga doba. Najpre, bile su ponosne što je Roži Švimer bilo bez uslovljavanja dozvoljeno da govori na predizbornom zboru u Novom Sadu a zatim, jer su ohrabrene iskoracima koje je Švimer pravila u javnom prostoru Srpkinje tražile da se ženama, pored obaveza koje su im nametnute kroz plaćanje poreza za crkve i škole, budu omogućena i prava da biraju i budu izabrane u „crkvene supštine” („Ženskinje i izborno pravo u Ugarskoj” 1911: 317-318).

O neposrednim kontaktima Rože Švimer i Milice Tomić svedoči prepiska, delom objavljena u časopisu Žena povodom VII kongresua Internacionalne alijanse za žensko pravo glasa (IWSA) koji održan u Budimpešti od 15-20.07. 1913. Tada je Roža Švimer preko Milice Tomić poslala poziv[12] srpskim sestrama da u što večem broju prisustvuju tom najznačajnijem događaju ženskog aktivističkog korpusa na internacionalnom planu. Milica je pozdravila poziv i pored toga što su ženske organizacije Srpkinja u Ugarskoj odbijale da pristupe Savezu ugarskih ženskih društava jer su procenile da u njemu ne mogu da ispoljavaju sopstvene nacionalne interese:

„Ovo je lepa pažnja i usrdan poziv naših sestara mađarske narodnosti i mi treba da se zaista sestrinski odazovemo i u što većem broju odemo na tak kongres, jer su to pobornice ženskog prava glasa, te s njima zajedno treba da i mi naš glas podignemo u borbu za to pravo, koje će nam, ako ga izvojujemo, doneti bogatog ploda na svima poljima: društvenom i kulturnom…” (Stojaković 2012: 34).

Može se čak reći da su aktivistički napori žena okupljenih oko Milice Tomić, ali i uglednih pojedinki kao što je bila Savka Subotić, bili deo borbe za žensko pravo glasa dela političkih snaga u Ugarskoj koji su rezultirali donošenjem ugarskog Izbornog zakona, koncem 1918. koji je biračko pravo omogućio ženama koje su navršile 24. godine, koje su najmanje šest godina državljanke Ugarske i koje umeju da čitaju i pišu na bilo kojem jeziku koji se u Ugarskoj govorio. U isto vreme u Vojvodini (u koju je bez borbe tokom novembra 1918. ušla vojska Kraljevine Srbije) je Srpski Narodni Odbor, koji je sazvao Veliku Narodnu Skupštinu Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji, dao biračko pravo muškarcima i ženama iznad 20. godina („Pravo žene u novim zakonima”. Žena 1918: 626). „Na svakih hiljadu srpskih, bunjevačkih i ostalih slovenskih duša birali su po jednog poslanika” (Dožić prir. 2018: 231). Tada je izabrano sedam[13] žena: Milica Tomić (Novi Sad), Mara Jovanović (Pančevo), Katica Rajčić, Olga Stanković, Taza Manojlović, Mara Malagurski i Manda Sudarević (sve iz Subotice) (Isto, 232). Skupština je 25. novembra 1918. jednoglasno donela odluku o prisajedinjenju Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji.

O privatnom životu Milice Tomić, dosta se zna, kako u vezi sa njenom primarnom porodicom, tako i sa potonjom. Anka (rođ. Milutinović) i Svetozar Miletić imali su devetoro dece od kojih su u životu ostali prvorođena Milica i sin, Slavko, dest godina mlađi od sestre. Svetozar Miletić je svojoj kćerki obezbedio privatne profesore, jer redovno školovanje namenjeno devojkama nije odgovaralo mogućnostima, inteligenciji i talentima koje je Milica pokazivala. Ona se školovala u Novom Sadu, Pešti i Beču. Studije medicine nije upisala jer je, u vreme kada je trebalo da ode na studije, preuzela na sebe deo Miletićevih političkih obaveza. Govorila je mađarski, francuski, nemački i engleski jezik.

Za srpskog političara, novinara i publicistu Jašu Tomića (1856-1922) udala se 25. oktobra 1885, a on je  na Tucindan – 5. januara 1890, braneći čast, kompromitovanu navodnim Miličinim pismom, ubio oponenta, političara i publicistu, Mišu Dimitrijevića (1846-1890). Milica Tomić je, preko lične prepiske, nastale mnogo pre udaje za Jašu Tomića, postala žrtva političkih obračuna započetih u novimama (Branik–Zastava), kulminiralih čaršijskim pričama, a okončanih tragedijom, koja nikom nije donela dobro. U odbranu Jaše Tomića organizovao se masovni pokret Novosađanki, koje je predvodila Amalija Stratimirović (1821-1911)[14]. Milica je u tim teškim trenucima pružala punu podršku suprugu, kao i mnogo godina kasnije, tokom Prvog svetskog rata, kada su Jašu Tomića, austrougarske vlasti zatvarale i internirale.

Pored uredničkog posla za časopis i kalendar Žena, pisala je članke koje je objavljivala u časopisu i kalendaru Žena, novosadskoj Zastavi, Letopisu Matice srpske (1926). Objavila je dve publikacije doprinos istoriji polemičkih tekstova u nas: Izvrtanje nije- svetlost – odgovor g. M. Dimitrijeviću (1886) i Nekoji “Prijatelji” Miletićevi (1886). Bavila se prevodilačkim radom, pre svega za potrebe časopisa Žena. Savremenice su, priznavši značaj Miličinog rada, uvrstile među najznačajnije žene toga doba u knjizi Srpkinja njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas (1913).

Posle smrti supruga, 1922. povukla se iz javnog života. Umrla je u Beogradu u 85. godini. Poleksija D. Dimitrijević-Stošić zabeležila je trenutak njenog ispraćaja do konačnog odredišta: “Umrla je tiho i skoro zaboravljena u Beogradu  (28.) 11. 1944. Na poslednjem putu veliku ženu pratila je mala povorka rođaka i prijatelja. Jedan nepoznati govornik održao je kratak, ali neposredan i topao govor”. Na kućama u kojima je živela u Novom Sadu  (Zmaj Jovina 23 i Dunavska 14[15]) do skoro nije bilo nikakvog obeležja. Jedna ulica u novosadskom naselju Gornje livade nosi njeno ime.

---

Literatura

• Алексијевић, Властоје. „Милица Јаше Томић“ Дело бр. 58-62. 1940, Портрет.
• Беловић – Бернаджиковски, Јелица, ур. Српкиња њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас. Сарајево: Добротворне Задруге Српкиња из Ирига, Сарајево, 1913.
• Bok, Gizela. Žena u istoriji Evrope: od srednjeg veka do danas. Beograd: Klio, 2005.
• Варађанин, Аркадије . Споменица двадесетпетогодишњег рада Добротворне Задруге Српкиња Новосадткиња (1880.-1905.). Нови Сад: Добротворна Задруга Српкиња Новосаткиња , 1904.
• Димитријевић-Стошић, Полексија. „Заборављена Милица Томић“. Политика, 8.06.1969.
• „Женскиње и изборно право у Угарској“. Жена бр. 5 (1911): 317-318.
• Дожић, Љиљана, прир.Записници привремених органа власти у Новом Саду 1918-1919. Едиција Присаједињење књ. 7. Нови Сад: Музеј Војводине и Архив Војводине, 2018.
• Jelačina B. i Jelačina M. „Sadržaj časopisa Žena 1911-1914“. Diplomski rad, Ženske studije i istraživanja u Novom Sadu, 2002.
• М.К. „Кратка повесница женског покрета.“ Жена бр. 5 (1918): 230-234.
• М.К. „Садашњост и будућност наших женскиња.“ Жена бр. 2. (1920): 64.
• Петровић, Надежда, прир. Библиографија књига женских писаца штампаних у Војводини, Србији, Јужној Србији, Црној Гори до свршетка године 1935. Београд: Удружење универзитетски образованих жена, 1936.
• „Право жена у новим законима“. Жена бр. 10 (1918): 626.
• Stojaković, Gordana. „Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
• Stojaković, Gordana. „Miica Tomić (1859-1944)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 132-134. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
• Stojaković, Gordana. „Amalija Stratimirović (1821-1911)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 79-80. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
• Stojaković, Gordana. „Julka Ilijć (1855-1939)“. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 118-120. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
• Stojaković, Gordana. „Contribution for the history of women in Novi Sad“. Bulletin of the Federal Ministry of National and Etnic Communities 7 (2002): 27-28.
• Stojaković, Gordana. „Tomić Milica“. Enciklopedija Novog Sada knj. 28. ur. Dušan Popov. 226-229. Novi Sad: Novosadski klub, 2007.
• Стојаковић, Гордана. „Милица Томић.“ Женско питање: Часопис Жена /Милица Томић. ур. Весна Недељковић Ангеловски, 5-16. Нови Сад: Музеј града Новог Сада, 2012.
• Стојаковић, Гордана. „Милица Томић – феминистичко наслеђе које траје“. Женско питање: Часопис Жена /Милица Томић ур. Весна Недељковић Ангеловски, 17-38. Нови Сад: Музеј града Новог Сада, 2012.
• Stojaković, Gordana. „Women`s World (1886-1914): Serbian Women`s Laboratory as an Entrance into the Public Sphere“. Serbian Studies: Journal of the North American Society for Serbian Studies 25 ( No 1). ed. Ljubica D. Popovich and Lilien F. Robinson (at al.). 21-58. Bloomington: Slavica Publisher, Indiana University, 2013.
• Стојаковић, Гордана. „Милица Томић- феминистичко наслеђе које траје“.Поуке и полемике / Милица Милетић Томић. Приредила Вера Копицл, 7-17. Нови Сад: Савез феминистичких организација (Ре)конекција, 2017
• Stojaković, Gordana i Svetlana Kresoja. „Milica Tomić.“ Ženska imena Novog Sada – Vodič za ljubitelje alternativnih tura. 30-31. Novi Sad: Turistička organizacija Grada Novog Sada, 2014.
• Томић, Милица. „Пријатељима и пријатељицама Жене“. Жена бр. 1 (1920): 39-40.

Prilozi

---

[1] Die Gartenlaube je bio prvi masovno prihvaćen i rado čitan ilustrovani časopis za čitavu porodicu na nemačkom govornom području. Osnovan je 1853. u Lajpcigu. Sadržaj časopisa je preteča svih kasnijih koji su bili namenjeni porodicama pretežno srednje klase: poezija, kratke priče, bogate ilustracije, biografije poznatih osoba i neizbežni tekstovi u vezi sa popularizacijom naučnih dostignuća, pretežno u vezi sa prirodnim naukama i medicinom (prim.aut).

[2] Milica Tomić nije bila ni prva, ni jedina Novosađanka vlasnica, urednica nekog lista. Od Novosađanki uredničkim poslom (neke su bile i vlasnice istih) bavile su se: Viktorija (Risaković) Jugović,  urednica Lista za zabavu, pouku i gospodarstvo Fruškogorac koji je izlazio svake subote tokom 1906. i 1907. u Petrovaradinu; Zorka Lazić, vlasnica i urednica Vrača pogađača u periodu 1904-1914.  da bi od 1918. do 1930. izdavala i uređivala Dečije novine; Zorka Hovorka  vlasnica i urednica  lista Srpsko cveće, koji je tokom 1905/6. izlazio u Pragu. Prema knjizi Naša žena u književnom stvaranju Vlastoja D. Aleksijevića čini se da je Julijana Radivojević bila prva novinarka i urednica kod nas. Isti izvor  beleži da je Julijana 1829. uređivala almanah Talije, ali se ne navode bilo kakvi drugi podaci o novinarki i o almanahu. Nek ostane zabeleženo i to da su dve sveske književnog godišnjaka  Bačka vila (1841-1845), štampane u štampariji vlasništvo Katarine Janković,  a da su  među Novosađankama prenumerantima bile: Ana Milutinović, Elena Komlenski, Persida Gaičinović i Sofija Marković (Stojaković 2001: 47).  

[3] Lujza Oto /Louise Otto-Peters (1819-1895) je jedna od majki osnivačica sifražetskog pokreta u Nemačkoj, autorka koja se dobar deo života izdražavala pišući angažovane tekstove, novele, romane…Zalagala se za  ista prava za muškarce i žene na ličnom, ali i na planu  ekonomije i politike. Ženske novine Oto je osnovala odmah posle 1848, a ubrzo je morala da napusti Lajpcig jer je u Saksoniji bilo zabranjeno da žena bude urednica. Tako je do 1853. list izdavala u Geri u Tiringiji. Godine 1855. osnovala je i do 1895. bila glavna urednica Novih puteva . Gradovi u Tiringiji su bili često odredište za školovanje srpskih đaka a prva školovana pedagoškinja bila je Varvara (Beta) Varađanin koja je završila školovanje u Goti. Njen suprug Arkadije Varađanin, urednik Ženskog sveta takođe se školovao u Goti, te su informacije i nova znanja širena u Nemačkoj bila često usvajana i prenošena u srpsku zajednicu na jugu Habzburške monarhije  (prim.aut.).    

[4] Helena Lange /Helene Lange (1848-1930) je bila nemačka pedagoškinja i  jedna od  nauglednijih feministkinja koja je osnovala Nemačko udruženje žena učiteljica (Allgemainen Deutschen Lehrerinnenverein), Nemačko udruženje žena (Allgemainen Deutschen Frauenverein), časopis Žena (Die Frau) … (prim.aut).

[5] „Dr. Kornelija Rakić”, „Ženska čitaonica”, „Kako da se oblačimo”, „Sestrinska pomoć”, „Prvi plod ženske čitaonice”, „Jedno neobično dete”, „Naše devojačke škole”, Škole za domaćice” (1911), „Jedna zagonetka„, „Žene napred„,  „Srpsko društvo Crvenog krsta”, „Iz bolnice u bolnicu”, „Žena u kujni (iz predavanja jednog doc.univerziteta„, „Šta treba imati na umu kada kupujemo tkanine?” (1912),  „Sitnice o jelu i kujni, koje nisu sitnice„, „Kaži mi šta jedeš, pa da ti kažem šta će te snaći” ..(1913)… (Stojaković 2017: 9).

[6]  O životu radnica u Ugarskoj zabeleženo je sledeće: Ta mala plata i nadnica primorava ženskinje da se loše odeva, loše hrani, održava je u nekom nečovečnom položaju. Ubija joj volju i raspoloženje za život i često primorava da trguje lepotom. Taj joj položaj skraćuje znatno život. Kod fabričkih radnika bilo je u Ugarskoj (pri poslednjem popisu 1910. god.) prosečan život radnika 43 godine, a  prosečan život radnica samo 26 godina. Tamo u borbi za  život one ginu skoro isto tako kao i muškarci na bojnom polju.. (M.K. 1918: 234).

[7] O časopisu je u knjizi Srpkinja njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas Jelica Belović-Bernadžikovska napisala: ”Mesečni časopis Žena vrši svoju kulturnu misiju na opšte dopadanje. Odziv je do sada zadovoljavajći, te ako taj časopis naše ženskinje svojski i na dalje prigrle, biće mu opstanak osiguran i moći će da u svoje kolo uzme sve srpske književnice…Žena (Novi Sad) je list samo jedne političke stranke, te se tu kupe samo žene ovog političkog programa..” (Stojaković 2017:  11).

[8] Julka Ilijć (1855-1939) je bila bliska saradnica Milice Tomić. Učestvovala je u prikupljanju 30.000 ženskih potpisa protiv zakona koji je uvodio „mađarizaciju“ u škole. Potpise je predala narodnim prvacima na velikom narodnom zboru održanom u Velikom Bečkereku 1907. a tom prilikom je i govorila. Dvadeset godina kasnije učestvovala je u osnivanju Ženske stranke u Novom Sadu  (Stojaković 2001: 118-120). 

[9] …  A kad je došla u pitanje naša škola, kad nam htedoše da pomađare nastavu, onda se naše malo društvo diglo na noge, zašlo je po celoj varoši, pisalo na sve strane Ugarske, gde ima Srpkinja i prikupilo protiv tog predloga 30.000 potpisa naših žena. Te smo potpise predale na bečkerečkom zboru g. dr. Jovanu Manojloviću, poslaniku uzdinskog sreza i kad je on o tom pitanju govorio na ugarskom saboru, metnuo je na predsednički sto dve debele povezane knjige sa tih 30.000 ženskih potpisa…(Stojaković 2012: 18).

[10] Srpsku narodnu slobodumnu stranku osnovao je Svetozar Miletić 1869. Ista se 1887.  raspala na dve stranke Srpsku narodnu liberalnu stranku i Srpsku narodnu radikalnu stranku, koju je predvodio Jaša Tomič (prim.aut.).

[11]Rózsa Bédy-Schwimmer / Rosika Schwimmer  (1877 – 1948) . Godine 1903. osnovala je Ugarsko udruženje zaposlenih žena – Munkásnö Egyesülete a 1904. Savez ženskih udruženja – Nöegyesületek Szövetsége u Ugarskoj, 1904. Feminističko udruženje Ugarske -Feministák Egyesülete. Osnovala je i uređivala časopis Žena i društvo- A Nö és a Társadalom  koji se od 1914. zvao Žena- A Nö.  Godine 1913. Roža je sa članicama Feminističkog udruženja Ugarske u Budimpešti od 15-20.07.1913. organizovala VII kongres Internacionalne alijanse za žensko pravo glasa (IWSA). Bila je prva žena koja je pozvana da govori u Komitetu za spoljne poslove Donjeg doma Britanskog parlamenta (British House of Commons Foreign Affairs Committee) 1909. Godine 1915. na inicijativu vodećih evropskih feministkinja, među kojima je bila i Švimer, je stvoren  Internacionalni ženski komitet za permanentni mir – International Committee of Women for Permanent Peace, posle Internacionalnog kongresa žena – International Women’s Congress u Hagu. Umrla je u Njujorku.

[12]„ …Urednik časopisa Žene, Milica Jaše Tomića, dobila je od gđe Rožike Švimer ovako pismo: ‘Kako se približuje dan, kad će se održati naš kongres, to nam je mnogo stalo do toga, da u naše kolo prikupimo sve ono ženskinje, koje se za ženski pokret interesuju.  Naročito nam je do toga stalo da i ženskinje ostalih narodnosti Ugarske pozdravimo kao učesnike našeg kongresa. Jer mi, koje smo organizovane na osnovu međunarodnosti, tražimo prijateljsku zajednicu sa raznim narodnostima cele države u radu za opšte interese.

Vrlo bi vam bili zahvalni, kad bi se potrudili, da zainteresujete što više članova iz Novog Sada za naš kongres. Mi polažemo na to da što više Srpkinja možemo pozdraviti kao učesnice našeg kongresa. Mi uveravamo naše sestre Srpkinje, da ćemo ih svesrdno i puno pažnje primiti, neka se samo u što većem broju našem kongresu pridruže.

„U nadi da ćemo i Vas, poštovana gospođo, ovde pozdraviti, prijateljski Vas pozdravlja   Rožika Švimer“. (Stojaković 2012: 32).

[13] U časopisu Žena zapisana su imena  šest žena. To je greška. Verovatno je omaškom u Ženi izostavljeno ime Taze Manojlović.  Videti: „Oslobođenje Srba“. Žena br. 10. (1918): 625.

[14] U odbranu Jaše Tomića formirao se masovni pokret Novosađanki predvođenih tada sedamdesetogodišnjom Amalijom Stratimirović. Peticiju za pomilovanje, koju je potpisalo ”preko 3000 žena i devojaka” 1892. Amalija odnosi u Peštu ministru pravde Silađiju (Szilágyi Dezső), koji je, prema pisanju Zastave, saslušao deputaciju uz uveravanje da će uraditi sve što bude moguće, a prema pisanju Branika isti ministar je delegaciju primio forme radi, uzgred. Amalijin govor u „sabornici zemaljskoj“ prenela je Zastava: “Vaša Ekselencijo! Mi ovde sakupljene ženskinje smo tako slobodne Vašu Ekselenciju ponizno umoliti, za milostivo zauzimanje, kog Njegovog Veličanstva u stvari Jaše Tomića. Mi smo juče u tom pogledu predale kabinetskoj kancelariji Nj. V. prepokornu molbu sa 3017. ženskih potpisa radi pomilovanja istog Jaše Tomića, koji je osuđen zbog događaja, koji je poznat i Vašoj Ekselenciji, te će mi Vaša Ekselencija dozvoliti, da toliko napomenem da je uvreda, koja je nanesena Jaši Tomiću takove prirode, koja svaku meru prevazilazi, pa je on, doveden do krajnosti, učinio to delo za odbranu ženske časti. Držim dakle, da u takom izuzetnom slučaju, gde se uskratila svaka kavaljerska zadovoljština, nije mogao drugačije da postupa, pa bi to isto učinio svaki drugi čovek, koji drži do svoje časti. Mi molimo dakle ponovno, da Vaša Ekselencija blagoizvoli milostivo uvažiti našu poniznu molbu” (Stojaković 2001: 79-80).

[15] Na kući Miletića u Dunavskoj ulici 2018. postavljena je spomen-ploča koja svedoči o delu ove znamenite Novosađanke. Inicijativa za obleležavanje rodne kuće MiliceTomić (rođ. Miletić) potekla je još 2009. od aktivistkinja i aktivista okupljenih oko Ženskih studija i istraživanja u Novom Sadu , Kamernog  pozorišta muzike „Ogledalo“ i Ivane Inđin,  da bi 2011/2012 Skupština Grada Novog Sada, zahvaljujući istrajnosti Vere Kopicl,  odobrila realizaciju iste. Međutim, tek je 2018. ista realizovana na način da je aktuelna ženska politička mreža preuzela zasluge, za već izboren i odobren plan,  bez priznanja i pominjanja  prethodnih napora aktivistkinja i aktivista. Slično tome, 2018. Skupština AP Vojvodine je odlučilada Nagrada za ravnopravnost polova Milica Tomić bude nadalje  pokrajinsko priznanje. Nagrada za ravnopravnost polova, kako je prvobitno ustanovljeno, dodeljivao je Pokrajinski sekretarijat za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova, a prvi put je uručena prof. dr Svenki Savić 2003 (prim.aut.).  

Rođena u Irigu 14.marta 1776, veći deo života provela je u Aradu gde je i preminula 1843. godine.

Prva srpska književnica koja je štampala svoje knjige i to u izdanju Budimske univerzitetske biblioteke 1814. i 1816. godine. Svoje delo Sovet maternji štampa 1814. u Budimu, sa naznakom sočiteljnica na naslovnoj strani a imenom na kraju knjige, drugu knjigu potpisuje na naslovnoj strani i tako postaje prva prva srpska književnica koja potpisuje svoje autorstvo. Posebno je štampala i Poleznaja razmišljenija.  Bila je i prva žena koja je sarađivala sa Maticom srpskom objavivši tekst u Letopisu Matice srpske, a njena članica postala je 1838. godine, bila je članica i Prve aradske štedionice. Čitala je Rajića, Dositeja, Stojkovića, Tomsona, Voltera, Njutna, Demokrita. Govorila je nemački, rumunski, latinski. Bila je pretplaćena na sva Dositejeva dela, ali i na većinu srpskih časopisa i knjiga. Poznata je po propagiranju prosvetiteljskih ideja, pre svega prava žena na obrazovanje. Popularna u tadašnjim književnim krugovima. Pomagale je srpske književnike, naročito Dositeja Obradovića, što se može videti u posvetama u znak zahvalnosti P. Berića, J. Vujića, prepiskama sa Vukom… i  darivala srpske i rumunske prosvetne i verske institucije. Matici srpskoj ostavila dva legata, njena porodična kuća u Aradu poklonjena je srpskoj preparandiji a danas je Muzej rumunskog školstva.

Smatra se  prvom obrazovanom Srpkinjom, prvom književnicom nove srpske književnosti. Iznenađuje Eustahijina obaveštenost u pitanjima etike, filosofije, geografije, astronomije, anatomije, fiziologije, ekonomije, mitologije, njeno zastupanje ženskih prava i isticanje uloge žene u porodici i društvu. U svojim tekstovima prepliće nauku i umetnost, piše i u prozi i u stihovima, pod uticajem Vuka piše u desetercu ali ne prihvata njegovu reformu.  Bilo je tvrdnji da je ona „do sada prva spisatelnica serbska“ (Grigorije Jakšić, 1815), „prva srpska književnica u domovini“, (to jest u Ugarskoj; Jožef Sinjeji, 1891), da se „prvi put … javlja Srpkinja s perom u ruci kao književnik“ (Andra Gavrilović, 1914), da je njen Sovjet maternjij… „prva srpska knjiga koju je napisala Srpkinja“ (Milica Tomić, 1914), da je Eustahija „prva kulturna Srpkinja novog vremena“ (Jelena Lazarević, 1929), „prva žena književnik u Srba iz Vojvodine“ (Vlastoje D. Aleksijević, 1941), „prva srpska spisateljica“, (Teodora Petrović, 1959), da njena pojava pripada „rađanju nove srpske književnosti“ (Milorad Pavić, 1983), da je „prva spisateljica nove srpske književnosti“ (nadgrobna ploča, Arad, 2003), itd.

Približno mesto Eustahijinog počivka obeležila je Crkvena opština pri crkvi Hrama svetih apostola Petra i Pavla, mramornom pločom na crkvenom zidu, tek 2003. godine. Kolika je važnost Eustahijinog dela za kulturu srpske manjine u Rumuniji govori činjenica o objavljivanju fototipskog izdanja njenih knjiga povodom 170. godišnjice smrti (pisac predgovora i priređivač Stevan Bugarski) od strane Saveza Srba u Rumuniji (Temišvar 2013), uz finansijsku podršu Departmana za međuetničke odnose Vlade Rumunije.

Šafarik ju je prvi uvrstio u Istoriju naše književnosti, a njeno delo Slovo nadgrobnoje uvršteno je u Antologiju starije srpske poezije M. Leskovca.

---

Više na: http://www.irig.org; http://www.knjizenstvo.rs

---

Dela

Sovet maternji predragoj obojego pola junosti serbskoj i valahijskoj, Budim (1814),

Poleznaja razmišljenija o četireh godišnih vremeneh, s osobnim pribavlenijem o trudeljubi čeloveka, i otudu proishodešei sveopšej polzu, Budim (1816),

Moralna poučenija, Letopis Matice srpske (1829).

Uloga i značaj žena u političkoj i kulturnoj istoriji nije još uvek adekvatno priznata i vidljiva u javnom diskursu. Deo istorije, kulture, privrednog razvoja i političko-mirovnog nasleđa koju su u našu baštinu utkale žene svojim delima i životima, dobrim delom je izostavljen iz istorije, dominantnih diskursa (kulturnog, političkog, privrednog), obrazovnih programa, muzejskih kolekcija, ali i iz prostora u kojima traju naši životi: nazivi ulica, trgova, škola, nazivi nagrada, intitucija, fondacija.

ŽeNSki muzej predstavlja digitalizovanu zbirku  građe vezane za život i rad žena koje su obeležile istoriju Novog Sada (fotografije, dokumenti, tekstovi, umetnički radovi; albumi, plakati; sekundarna građa: teorijski i kritički tekstovi), kao i građe, (upotrebnih predmeta, fotografija, dokumenata, artefakata, rukotvorina)  koja ilustruje svakodnevni život žena u određenom periodu. U strukturu muzejskog fundusa uključeni su istražvački projekti i teorijski tekstovi koji ga istorijski i kulurološki kontekstueliziraju. 

Pored istorijske perspektive ŽeNSki muzej prati, predstavlja i afirmiše savremeno žensko stvaralaštvo i delovanje kroz svoju Online galeriju i Čitaonicu. Upravo kao jedan od najbitnijih ciljeva svog rada kroz Muzej vidimo jačanje ženske scene u svim segmentima njenog postojanja i rada, kao i njeno šire pozicioniranje u istoriji umetnosti, umetničkoj kritici i teoriji. Kolekcije i biblioteke nastale kroz druge projekte SFO (Re)konekcija, kao što je Multimedijalna platforma savremene ženske kulture, aktivizma i teorije K.A.T. i izdavačka delatnost, biće osnova muzejskog fundusa, dostupnog za dalja istraživanja, edukaciju, promociju i kreaciju različitih izložbenih postavki, od  dokumentarnih do umetničkih.

Gordana Stojaković

Digitalna platforma  ŽeNSki muzej bavi se istraživanjem, digitalizacijom, sistematizacijom i javnim predstavljanjem ženskog i feminističkog nasleđa (umetnost, teorija, zadužbinarstvo, aktivizam, svakodnevni život), kao i aktuelnog ženskog stvaralaštva i delovanja  u Novom Sadu (i Vojvodini) na način da predstavljena građa bude javno dostupna i pretraživa.

Virtuelni  ŽeNSki muzej pokrenuo je  Savez feminističkih organizacija (Re)konekcija 2019. godine uz podršku Uprave za kulturu grada Novog Sada, sa ciljem da digitalizuje arhivsku građu i učini je dostupnom javnosti, predstavi  istoriju ženske kulture, okupi i poveže istraživačice, istoričarke, teoretičarke, umetnice, aktivistkinje…

ŽeNSki muzej  je odgovor na  odnos  institucija prema ženskom stvaralaštvu, diskriminatorne udžbenike, enciklopedije, školske programe, nevidljivost unutar  kulturnog nasleđa i istorije.

Uredništvo: Silvia Dražić, Vera Kopicl, Gordana Stojaković

web:  Mirjana Isakov