Gospođu Gizelu Sabo sam kontaktirala telefonom, jer je tokom decembra 2006. bila u Nemačkoj u poseti svojoj kćerki. Zahvaljujući glavnom uredniku Enciklopedije Novog Sada, gospodinu Dušanu Popovu dobila sam broj telefona i još važnije preporuku za taj razgovor. Pozvala sam je i objasnila šta radim i zamolila da pomogne moj napor da rekonstruišem bar deo događaja u toku postojanja AFŽ-a Vojvodine. Poslala sam i radni materijal koji je stigao prepakovan i raskupusan, ali ceo. Uz materijal sam poslala i pismo sa pitanjima na koje je gospođa Gizela Sabo pismeno odgovorila. Njeno svedočanstvo je dragoceni deo čitavog projekta, a njen sud o poslatom materijalu za mene je najkompetentnija recenzija. Gospođa Gizela Sabo preminula je u Novom Sadu 30. novembra 2016. O tome je izvestio Magyar Szóhttps://www.magyarszo.rs/hu/3227/kozelet/156913/Elhunyt-Szab%C3%B3-Gizella.htm
1. Napišite nešto o sebi, ono što biste želeli da se o Vama zna.
Zovem se Sabo Gizela (Szabó Gizella), rođena 6. decembra 1926. u Nagyvárad-u u Rumuniji. Danas imam osamdeset godina. Školovala sam se u rodnom gradu, posle u Starom Bečeju, žurnalistiku u Beogradu i Višu školu društveno-političkih nauka u Novom Sadu. Od mladosti sam aktivno učestvovala u radu omladinskih frontovskih organizacija u KPJ i SKOJ-u.
Odmah po formiranju lista vojvođanskih Mađara, Magyar Szó (1944) u Novom Sadu, pozvana sam da radim kao novinar. Krajem 1945. postala sam saradnik, kasnije urednik u toj redakciji.
U oktobru 1946. Pokrajinski komitet KPJ za Vojvodinu postavio me je na mesto glavnog i odgovornog urednika ženskog lista na mađarskom jeziku Dolgozó Nő. U novinarstvu sam provela više od 35. godina na raznim funkcijama i zaduženjima. Vodila sam rubriku unutrašnje politike, pisala sam o društvenim organizacijama, uglavnom o socijalnoj politici, organizaciji zdravstvene i medicinske službe, o dečjoj zaštiti, o zdravstvenom i penzionom osiguranju, o brizi za stare osobe. Pre 40. godina prva sam u Jugoslaviji pokrenula rubriku za penzionere. Jednom nedeljno cela stana je bila posvećena problemima starih, penzionerima, gerijatriji, organizaciji penzijskih fondova itd. U toku mog radnog veka bila sam aktivna u svim društveno-političkim organizacijama.
U toku izbora 1974. sam kao delegat Novog Sada, Titela, Žablja, izabrana za člana Veća udruženog rada Skupštine Republike Srbije, gde sam predložena za člana Ustavne komisije. U Skupštini RS sam na raznim dužnostima radila ceo mandat od četiri godine. Paralelno sam radila kao novinar.
Posle penzionisanja, još oko deset godina sarađivala sam u listu Magyar Szó, u ostalim listovima na mađarskom jeziku i u TV Novi Sad.
Imam dvoje dece, kćerku i sina. Oboje su lekari.
Interesantno je da sam u tokom radnog života bila uvek među najmlađima: u AFŽ-u kao omladinka, a u novinarskoj školi najmlađa sa najvišom funkcijom – glavnog urednika Dolgozó Nő.
Novinarstvo sam završila sa obukom mladog mađarskog novinarskog kadra. Kao priznanje, između ostalog, dobila sam Nagradu za životno delo Svetozar Marković Saveza novinara Vojvodine.
Sada sam penzioner, živim u Novom Sadu, povremeno boravim u Nemačkoj.
Szabó Gizela
2. AFŽ je u Vojvodini, a i šire, postojao u periodu 1942-1953. Šta biste mogli da kažete o samoj organizaciji, njenim ciljevima i Vašem viđenju rezultata koji su postignuti?
Pročitavši ceo vaš materijal, koji obuhvata period od 1942. do 1953. u radu organizacije. Ne bih imala ništa da dodam, samo to da je bilo pogrešno ugasiti organizaciju.
3. Da li biste izdvojili neke ličnosti koje su bile aktivne u AFŽ-u? To mogu biti poznate, ili manje poznate ličnosti.
Poznate ličnosti koje su radile u AFŽ-u ste uglavnom nabrojali. Dodala bih, ili istakla Kizur (Etelku) Etu iz Subotice, ženu poznatog partizana Kizur Ištvana, Luko (Šulman) Terezu iz Zrenjanina, koja je kasnije bila novinar u Magyar Szó-u i vodila rubriku za žene (sestra Ruže Šulman iz Zrenjanina), Brašnjo Bora iz Bačke Topole, Márton Rozaliju iz Nove Crnje (član KPJ od 1929, osuđena kao komunista, kasnije aktivna na planu dečje zaštite), Rekecki (Šilić) Eržebet iz Sente, Spahić Sofiju-Sofiku iz Subotice, Lőbl Margitu iz Novog Sada, Malušev Borišku iz Novog Sada, Nagy (rođ. MáK) Veru iz Bečeja, Sóti –Holó Mariu iz Bečeja, Herbatin Juliju iz Bačke Topole, Dognar Veru iz Bačke Topole, Iboljku Kalmár (udatu Mišić) koja je radila kao novinar od 1947, a mnogo kasnije je osnovala časopis „Nada“.
4. Kažite nešto o Vašem radu kao urednice Dolgozó Nő. Kako je došlo do toga da preuzmete taj posao? Ko su bile Vaše saradnice?
Nakon 1946. pozvana sam u Pokrajinski komitet KPJ za Vojvodinu gde me je primio sekretar, Dobrivoje Vidić. Saopštio mi je da je u PK odlučeno da pokrene ženski list za Vojvodinu i to u okviru AFŽ-a. Za glavnog i odgovornog urednika lista na mađarskom jeziku, Dolgozó Nő (Radna žena) predlagali su mene, devetnaestogodišnju devojku Szabó Gizelu, novinarku Magyar Szó. Drug Vidić mi je odmah čestitao i naznačio da će mi u tom teškom i odgovornom zadatku pomagati moje koleginice iz Magyar Szó i drugarice iz Pokrajinskog odbora AFŽ-a, pa i aktivistkinje sa terena. Ja sam odgovarala za sve, a trebalo je da organizujem i dopisnu mrežu. Nije bilo lako, jer sa devetnaest godina života i jednom godinom novinarskog staža pokrenuti i izdati list ogroman je zadatak. U to vreme ja sam bila prva i jedina novinarka koja je pisala na mađarskom jeziku – i to je istorija. Pisci, pesnici, novinari kolege pisali su mi po „porudžbini“ a sam obilazeći gradove i sela pronašla pismene aktivistkinje koje su mi opisivale rad AFŽ-a i šire. Preuzimali smo članke i iz drugih ženskih listova. Saradnice su bile uglavnom žene, devojke, učiteljice, upravnice dečjih domova, domova za stara lica, pa i domaćice aktivne u organizacijama žena. Više imena sam već navela.
5. Napišite nešto o uređivačkoj politici lista: sadržaji, teme koje su bile primarne, kako ste dolazili do tekstova, o distibuciji lista, čitanosti…
Disribucija je išla preko AFŽ-a i tu gotovo da nisam učestvovala. Koliko se sećam mesečni tiraž je dostigao 25. 000 primeraka. Čitanost je bila orgomna, članci su se čitali u čitalačkim grupama, u domovima, jer uvek smo dali aktuelne tekstove ne samo jugoslovenskog već i gradskog značaja, zatim mnogo članaka iz fabrika, sa akcija …
6. Urednica Glasa žena je bila Kristina Babin. Da li ste je poznavali i sarađivali sa njom?
Kristinu Babin – Dacu sam poznavala, mislim da je bila učiteljica. Često smo izmenjivale članke, slike, dopise. Nismo radile u istoj zgradi, ali smo se susretale na sednicama Pokrajinskog odbora AFŽ-a gde smo dobijale uputstva za dalji rad. Bila je vedra, vesela i radna žena.
7. Urednica AFŽ lista na rumunskom jeziku Femeia nouă je bila Marija Todor (kasnije Florika Štefan). Da li ste ih poznavali i sarađivali sa njima?
Mariju Todor nisam poznavala ili je se ne sećam. Sa Florikom Štefan sam kasnije sarađivala, kao sa penikinjom i novinarkom.
8. Šta Vam je bilo najteže a šta najlakše dok ste radili kao urednica lista. Kada je i zašto list ukinut?
Dolgozó Nő je izlazio 5 godina a ugašen je uglavnom zbog nedostatka novinske hartije. Ja nisam radila u listu do njegovog gašenja zbog selidbe u Beograd gde sam nastavila studije. Na moj predlog list je preuzela Kizur Eta. Ja sam i dalje sarađivala šaljući članke. A šta je bilo najteže? Tada sam paralelno radila dva odgovorna mesta. U Magyar Szó sam morala napisati 2-3 stupca vesti, članaka, prenositi govore, izvestiti o akcijama, uspesima frontovskih, omladinskih i ženskih organizacija počevši od osnivanja porodilišta, skupljanja pomoći za koloniste, narodnog zajma do omladinskih brigada, dečijih domova i sl. U isto vreme sam morala da planiram i pišem članke za mesečni list, preradim dospele dopise i dajem na štampanje, i to na vreme. Sama sam pregledala prelome – naravno u olovu. Bilo je to herojsko vreme ženskog novinarstva u AP Vojvodini.
9. Šta mislite o današnjoj ženskoj štampi i koje su po Vama bitne razlike u odnosu na Vaš list? Šta biste poručili ženama danas?
Iako imam osamdeset godina redovno čitam dnevnu štampu i gledam TV – gde sam nekada „tezgarila“ (TV NS). Žensku štampu ne kupujem i ne čitam. Vidim da ima luksuznih izdanja sa prelepim slikama – sve skupa – to naše žene ne mogu kupiti. No, ima ih vrlo mnogo i vrlo različitih. Ne volim baš golotinju u izlogu, ali to je moda. Kao da kod nas ne postoje prosečne žene, majke, bake, obične vredne seljanke, fabričke radnice, barem ne u novinama. Nemam mišljenje o ženskim listovima, jer ih ne čitam.
Za AFŽ-om i dan danas žalim kao za ženskom organizacijom kao takvom! Gde bi mi danas bili da je ta divna dobrovoljna, humanitarna organizacija i dalje postojala i radila? Imali bi omladinskih domova, pionirske kutke po školama – pod nadzorom nastavnika, pristupačne klubove za žene – a ne diskaće za orgije… I naravno barem 30-40% žena poslanika u opštinskim, gradskim i Republičkoj skupštini raznih profesija i nacija. Možda sam staromodna, ali treba da postoji energična, intelektualna, pravična, dobro organizovana ženska organizacija u Srbiji i naravno u Vojvodini.
Gospođa Gizela Sabo je dobrog zdravlja i raspoloženja pa je bilo veliko zadovoljstvo razgovarati sa njom. I to nije samo moje mišljenje. U Wiesbaden-u, gde se trenutno nalazi, postoji praksa da gradonačelnik lično čestita svim stanovnicima grada 80-ti rođendan. Taj lepi običaj ovekovečen je u lokalnim novinama.
Erbenheimer Anceiger Weisbaden, 15. decembar 2006. str. 25.
Novi Sad – Weisbaden, 2006.
Zabranjeno je preuzimanje teksta i fotografije.
Tekst i fotografija objavljeni su u: Stojaković Gordana (2007) CD- AFŽ Vojvodine 1942-1953. Novi Sad: izdanje autorke. 978-86-909833-0-8.
SEĆANJE IDE SABO O ŽENAMA U RADNIČKOM POKRETU, NOB-u i AFŽ-u JUGOSLAVIJE I VOJVODINE
Ida Sabo je rođena 6.07. 1915. u Pečuju (Austrougarska). Kao trinaestogodišnjakinja je postala tekstilna radnica, a zatim je radila u jednoj subotičkoj štampariji. Rano se priključila radničkom i sindikalnom pokretu učestvujući akcijama i štrajkovima Ujedinjenih radničkih sindikalnih saveza Jugoslavije / URSSJ-ovih sindikata/. U Savez komunističke omladine Jugoslavije je primljena 1934. Zbog političke aktivnosti morala je da ode iz Subotice. Otišla je u Ljubljanu gde je primljena u KPJ 1939. Obavljala je dužnosti sekretara Okružnog komiteta SKOJ-a za Ljubljanu. Pripada grupi komunista koji su organizovali ustanak 1941. i Narodnooslobodilačku borbu. Uhapšena je 1942. ali je ubrzo puštena iz zatvora. Priključila se slovenačkim partizanima, gde je do završetka rata obavljala odgovorne partijske zadatke: članica i sekretar Okružnog komiteta SKOJ-a za Ljubljanu, članica Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Sloveniju, članica Okružnog komiteta KPJ za više okruga, a zatim i u Glavnom štabu Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Slovenije. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. Posle oslobođenja obavljala je odgovorne političke dužnosti u partijskim, sindikalnim i državnim organima prvo u Sloveniji, a zatim u Vojvodini, Srbiji i Jugoslaviji. Birana je za poslanicu Narodne skupštine Srbije, Skupštine SFRJ i Skupštine Autonomne pokrajineVojvodine, gde je u periodu 1963-1967. obavljala dužnost potpredsednice. Birana je za potpredsednicu Pokrajinskog odbora AFŽ-a Vojvodine (1946). Obavljala je i druge odgovorne dužnosti u Savezu udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata, Socijalističkom savezu radnog naroda Jugoslavije. Bila je članica Predsedništva SFRJ, Predsedništva Srbije, Saveta Federacije. Za svoj rad je višestruko odlikovana: Ordenom za hrabrost, Ordenom junaka socijalističkog rada, Ordenom zasluga za narod sa zlatnom zvezdom, Ordenom bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem . Fotografija je vlasništvo Ide Sabo.
Recite nam nešto o položaju žena u Vojvodini i platformi KPJ u odnosu na „žensko pitanje“.
Kada govorimo o položaju žena treba se vratiti u nazad. Poznato je da su žene u vreme stare Jugoslavije bile neravnopravne, drugorazredne u odnosu na muškarce, da su im postavljali staratelje kad bi muž ili otac umro. Nisu se mogle starati o sopstvenoj deci. Inače, u ovoj bogatoj Vojvodini je bilo starhovito mnogo sirotinje i nezaposlenosti. Bilo je malo fabrika i te koje su bile imale su najviše pedest, šezdeset radnika. U nekima su radile većinom žene, recimo u Hartmanki iz Subotice koja je izvozila živinu i perje. Tamo su žene bile nemilosrdno izrabljivane i iskorišćavane,čak su i batine dobijale.
Pre II svetskog rata je bio ogroman broj seoske sirotinje i jako malo intelektualki jer ženama, u suštini, školstvo nije bilo dostupno. Još su u Vojvodini, Hrvatskoj, Sloveniji neke i dospele do srednje škole, ali imali smo krajeve u celoj Jugoslaviji posebno Bosna, Makedonija, Kosovo, pa južna Srbija, gde žene nisu išle u školu. Znam da su na Kosovu očevi tukli žensku decu da ne uče, da ne bi završavale razred, da bi padale razred. Postojalo je jedno užasno shvatanje o ženama.
U Vojvodini, pored svog bogatstva, harala je tuberkuloza. Mi koji smo bili uključeni u napredni, revolucionarni pokret, nismo imali zadatak samo da govorimo o potrebi borbe sveukupnog naroda koji je bio potlačen, nego smo imali zadatak i zdravstvenog prosvećivanja. Imali smo u svojim redovima i lekare koji su nama držali predavanja o zdravstvenoj zaštiti, borbi protiv tuberkuloze, o borbi za normalan, zdravstveno siguran porođaj, jer kod porođaja su žene masovno dobijale sepsu. Veliki broj žena je rađao kod kuće, često i bez babice. To je privuklo veliki broj žena.
Ne samo u Vojvodini, već u celoj zemlji pokret žena za ravnopravnost bio je veoma jak i to zahvaljujući Komunističkoj partiji Jugoslavije. Poznato mi je da su se prikupljali potpisi za ravnopravnost žena, pre svega za pravo glasa žena.
Borba za ravnopravnost žena počela je daleko, daleko ranije, s obzirom da je žena imala tako strašan, ponižavajući položaj. U mnogim kućama je bila nesreća kad bi se rodila devojčica. Prevladavala su takva shvatanja. Zaostalost je bila velika kad je u predratnoj Jugoslaviji preko 90% ljudi bilo nepismeno, kad smo imali svega jedan autoput, onda se može zamisliti kakva je bila i zaostalost. Zato smo posle rata mnogo radili na prosvećivanju žena. Formirali smo analfabetske tečajeve, čitalačke grupe, da bi se žene opismenile.
Jugoslovenskim ženama niko nije poklonio ravnopravnost već su one svojim učešćem u Narodnooslobodilačkoj borbi (NOB), i to masovnim učešćem – sa oružjem u ruci, izborile. One su bile uključene u sve oblike borbe za ravnopravnost, ali ne samo za ravnopravnost žena već i radnika i seljaka koji su takođe bili izrabljivani. Oko 620 hiljada žena je aktivno učestvovalo u borbi, to znači i u gradovima, i moram da kažem da je bilo daleko teže biti u gradovima nego u partizanskim jedinicama. Iskusila sam i jedno i drugo i odahnula sam kada sam otišla u partizanske jedinice.
Bila sam u Sloveniji tokom II svetskog rata. U Ljubljani je tada bilo preko šest stotine dece do dve, tri godine, čiji su roditelji morali da ih napuste, jer su Gestapo i OVRA, italijanska obaveštajna služba, tragali za njima. Briga o deci je bila organizovana akcija. I to su radile žene na čelu sa majkom književnika Ziherla. Ona je brinula o svoj toj deci i nijedno dete nije bilo otkriveno. Ali moram reći da su morali biti premeštani skoro svake nedelje u drugu porodicu. Zahvaljujući tome da je preko 90% Ljubljančana bilo za Narodnooslobodilačku borbu, to nije bio toliko težak zadatak.
Žene su bile herojke. Blizu Ljubljane, ima jedno brdašce, mislim da se zove Sv. Petar. Tu je bila jedna mala crkvica u kojem je bio jedan pop koji je organizovao mučilište dole u podrumu. Tu je 7000 ljudi pobijeno uz njegovu pomoć. I posle rata, počelo mu je sudjenje, ali živih svedoka nije bilo. Javila se jedna žena. I kaže mu: Da li me se sećaš? Ja sam bila pred porodjajem. Klečeći sam te molila da me pustiš da rodim pa me posle streljaj. Ne, ti si naredio tom mladom belogardejcu da me strelja. On me je odveo i reko – pucam u vazduh. Reći ću da sam te bacio u reku. Beži i skloni se da te uopšte niko ne vidi jer ćemo i ti i ja stradati. I onda je ona pokazala jednu šumicu gde su bile mlade jelke, a pod svakom jelkom je bio grob. Kad su otkopali grobove u svakom je bilo po deset, petnaest ljudi zakopano. Bilo je i drugih primera herojstva žena. Sećam se Vide Pregar radnice u jednoj ljubljanskoj fabrici suđa. Italijani su 1941. opkolili fabriku i počeli pretres. U jedan pisaći sto podmetnuli su letak. Bilo je to radni sto jedne vrlo mlade devojke, Vide Pregar. Italijani su skupili sve radnike i pred njima su osudili Vidu Pregar na smrt. To se desilo ujutru. U podne su joj rekli da izda sve za koje zna da su u Narodnooslobodilačkom pokretu. Ona je to odbila. Zatim su joj rekli da klekne i moli ih za milost i da će je tada pomilovati i poslati u logor. Vida Pregar je odbila da klekne i da ih moli. Posle podne su je izveli i stavili pred zid i pokušali da joj vežu oči. Nije im dopustila. Ja se vas ne plašim da gledam u oči, a vi se plašite da mene gledate u oči. Jedan vojnik je odbio da puca u Vidu Pregar. Stavili su ga pored nje i zajedno streljali.
Sećam se i herojstva Zore Krdžalić-Zage. Njoj i njenom suprugu je javljeno da se hitno sklone jer ih je nemačka tajna policija otkrila i dolazi po njih. Zora Krdžalić nije imala vremena da se spakuje već je samo javila rođaki da dođe po jednogodišnjeg sina. U parizanima je kasnije saznala da je dete na sigurnom mestu. Mislim da je to bilo veliko herojstvo. Bilo je mnogo primera herojstva žena tokom NOB-a.
O Narodnooslobodilačkoj borbi je dosta pisano. Reći ću samo da su žene obezbeđivale sve što je potrebno partizanima: odeću, obuću, hranu, lekove, baze za ilegalce. Posle oslobođenja čertdesetšeste sam se vratila u Vojvodinu, u Suboticu. Išla sam da vidim šta se dešava sa mojom porodicom koja je ostala ovde. U Subotici su bili moja majka, brat, snaha i njena ćerka. Moj prvi muž, Kovač Janoš, je poginuo u poslednjim danima borbe za oslobođenje u Sloveniji. Bio je Vojvođanin, Mađar. Proveo je četiri godine u zatvoru u Sremskoj Mitrovici kao komunista i četiri godine u ratu. Poginuo je 2. aprila 1945. Došla sam da i njegovim roditeljima saopštim da nije više živ. Sa nama je bio i Paško Romac, a išli smo kolima odavde iz Novog Sada. Kad smo došli blizu Subotice, Miha Marinko mi je rekao: Jel` ti kuca srce?
Paško Romac je pitao: A zašto da joj kuca srce kod Subotice?
Ona je iz Subotice.
Šta, nije Slovenka?
Rekoh: Ne, nego Mađarica.
Nikad se nisam nacionalno izjašnjavala, jer meni je bio važan čovek, bez obzira koje nacije i vere bio. I tako sam se ja, na zahtev iz Vojvodine vratila. Nisam radila na liniji AFŽ-a, ali sam znala šta su radili.
Posle oslobođenja udala sam se za Filoksisa Kozmidisa, poverenika grčkih partizana koji su bili smešteni u Bujkesu (mislim da to danas Gakovo). On je postao pravi Novosađanjin, kao i njegovi sunarodnici u početcima nastanka grada. Sa njim imam dve kćerke koje su zahvaljući svojim sposobnostima i socijalizmu postale doktori fizike.
Ne zna se šta je bilo teže. Boriti se za vreme rata s puškom u ruci, ili posle rata za ravnopravnost, za shvatanje da žena treba da prodre u sve pore društva, da žene treba da idu u školu, i to masovno, da joj se otvore svi prostori. Teško je bilo boriti se protiv zaostale svesti i svatanja, to nije bilo jednostavno.
Žene su nosile feredže u Makedoniji, Bosni, na Kosovu. U Srbiji su mlade devojke od dvanaest godina udavali. Roditelji bi zakazali svadbu, udali bi je kao devojčicu a zatim su je u porodici koristili svi muškarci dok ne sazri.
Moralo je biti i zdravstvenog prosvećivanja, i osnovnog obrazovanja. Organizovali su se kursevi za žene, da se opismene, organizovale su se ekipe – i to zahvaljujući AFŽ-u, ekipe lekara, prosvetnih radnika, raznih stručnjaka. Zatim se išlo od kuće do kuće i to u Makedoniji, Bosni, pa i u Srbiji, jer žene nisu izlazile iz kuće. Učili su ih osnovnoj higijeni, pravilnom načinu života, i da se skidaju feredže. To je bila jako velika borba, a nju su uglavnom nosile žene. Ne zaboravimo, ova zemlja je izišla iz rata i sve zemlje koje su izišle iz rata imale su glad, gladovalo se. U Jugoslaviji nije bilo gladnih, ni u najzabačenijim krajevima. Nije bilo obilja, nije bilo dovoljno, ali nije bilo gladi zahvaljujući otkupu koji se danas mnogo psuje, a ne zna se da je to bilo organizovano da ova zemlja i narod ne bi gladovali. Nije bilo izobilja u Vojvodini i u krajevima koji proizvode, ali ni u Crnoj Gori, Makedoniji nisu gladovali. I tu je AFŽ jako mnogo nosio na leđima. Najveća bitka se vodila da ženska deca idu u školu. I to se budno, budno pratilo.
U predratnoj Jugoslaviji, žene koje su bile zaposlene, čak i intelektualke imale su skoro pola plate od svojih kolega. Posle rata mi smo se zalagali da za isti rad svi isto primaju, bez obzira na pol, bez obzira na nacionalnost, bez obzira na veru.
Nismo imali laka vremena. Imali smo 48-mu, kad su nam na granici bili ruski vojnici. Onda je trebalo obezbeđivati vojsku, trebalo je ponovo brinuti o njima, da se odbrani ova zemlja. Ja se ne slažem sa svim onim što se dešavalo na Golom otoku. Mi smo birali slobodu, jer smo se za nju sami izborili, to nam nisu Rusi doneli. Bilo je grešaka, ali su one bile neminovne. Nema, i nije bilo savršenog ljudskog društva, ali u socijalizmu se bar postiglo to da je brisana vekovna nepravda prema ženama.
U Budimpešti je bio održan jedan okrugli sto. Šteta što nije održan i ovde. Tema je bila – kad je počela neravnopravnost žena. I jedna žena je rekla da je počelo od Biblije. Rečeno je da je bog ženu stvorio od rebra i da je prvi greh napravila Eva, rečeno je da se beži iz Sodome i Gomore i da se niko ne okreće, ali okrenula se žena i postala kip od soli. Tu je počela neravnopravnost, a najveća neravnopravnost je počela sa privatnom svojinom. Kad je gospodar hteo da ima sigurnog naslednika. I ja mislim da smo mi danas otišli korak nazad, iako vidim da neke stranke nešto pokušavaju i pojavljuju se neke žene, i pametne žene moram reći, ali, nema ih na najistaknutijim mestima. Za to smo se i mi morale boriti.
Posle rata smo imali jako mali broj intelektualki. Imali smo jedan dobar broj radnica koje su bile obrazovane, jer je bilo naređenje iz Partije da se obrazujemo. Ja verujem da sam pročitala mnogo više nego mnogi fakultetski obrazovanih ljudi, ali ne samo ja. Čitali smo Dostojevskog i Tolstoja i Zolu… Bilo je obrazovanih žena, bilo je borbe da žene više dođu do izražaja, ali je često bilo teško boriti se protiv zaostalih svatanja.
Bila sam jednom predsednik Komisije za pomilovanje Predsedništva Jugoslavije. Najveći broj osuđenika, posebno Albanaca, bili su silovatelji žena. Bila je i jedna žena osuđena na 20 godina robije jer je ubila muža, tasta i dva muževljeva brata. Imala je četrnaest godina kad su je takoreći prodali u muževljevu kuću. I kad je dozrela bilo joj je dosta jer je prvo počeo tast da živi sa njom, pa braća, pa muž. Ona je jednog dana uzela pušku, pobila ih je i ranila svekrvu jer je i ona znala za to. Ja sam tada rekla da bih je momentalno pustila, jer ako je prema nekome izvršen zločin, izvršen je prema njoj. Prvo su joj umanjili kaznu za pet godina, pa posle su opet umanjili. Nije odležala mnogo, ali hoću da kažem kako je bilo teško boriti se protiv prave zaostalosti. Kad je meni jedan drug rekao: Pa zašto ti tolko strogo gledaš na ta silovanja? Ajde rekao je ne mora baš sve u braku da bude. Odgovorila sam: Imaš li ti ćerku, šta bi ti rekao da sad tvoju ćerkunekosiluje? Onda je zaćutao. Mislim da takih shvatanja o ženi i sada još ima mnogo, a posebno što se danas društvo nalazi u jednom takvom periodu kad se najmanje vodi briga o tome kakav je položaj žena i majki. Jer, kad žene imaju loš položaj mislim da ispaštaju deca i celokupno društvo koje zaostaje i ne može napredovati ako polovina stanovništva nije zaštićena.
Recite nešto o vašem radu u radničkom i komunističkom pokretu pre II svetskog rata
Tavankut je selo u okolini Subotice. Pre II svetskog rata tamo je bilo jako mnogo biroša. Išla sam svake nedelje peške u Tavankut a uveče sam se vraćala, uvek peške. Bila sam zadužena za rad sa omladinom, među kojima je bilo omladinki. Radili smo u kružocima. Nosila sam im knjige za čitanje, a oni su meni dali ogromnu lubenicu da pokažu koliko me vole. Morala sam tu lubenicu da ostavim na prvom mestu gde sam je mogla sakriti, jer nisam mogla da je nosim do Subotice.
Omladina je bila dobro organizovana, ne samo Tavankut nego u svim okolnim mestima: Moravica, Bačka Topola, Čantavir i Ljutovo. Svi su bili dobro organizovani. Biroši i siromašni seljaci su na dan velikog poljoprivrednog štrajka masovno sa motikom i lopatama na ramenu dolazili peške na zbor. I uglavnom su žene išle napred. Recimo, iz Tavankuta su žene na zbor išle sa motikama i lopatama. Na ulazu u Suboticu, tamo gde je igralište, tu ih je sašekao kordon žandara. Žene su sa lopatama i motikama razbile žandare i stigle na mesto zbora gde je Matko Vuković držao veliki govor. Žene je predvodila Marga Beretić.
Sećam se Marge Beretić, seljanke iz Tavankuta. Bila je to mlada, inteligentna i energična žena. Mnogo je volela da čita. Knjige koje smo donosili prvo bi ona pročitala. Bila je udata i imala sinčića. Ona je bila jedna od najaktivnijih žena Tavankuta od 1935. Mnogo je doprinela organizovanju žena, ali i omladine tako da smo mi koji smo dolazili iz grada mogli sasvim da se na nju oslonimo. Bila je omiljena ženama, a i drugi su je cenili. Tavankut je pre II svetskog rata bio jako siromašno mesto. Većina stanovnika je bila uključena u napredni pokret, a oni koji nisu bili su simpatizeri i pomagali su koliko su mogli. Marga Beretić se istakla u organizaciji velikog poljoprivrednog štrajka. Ona je išla od čoveka do čoveka ubeđujući ih da učestvuju u štrajku. Učestvovala je i u prikupljanju „Crvene pomoći“. Za vreme II svetskog rata u Tavankutu su bile organizovane baze za ilegalce, što je bilo jako važno. Marga Beretić je bila među organizatorima i tih aktivnosti. Kada je Subotica oslobođena, još su se vodile borbe kod Batine. Marga Beretić je organizovala žene koje su zbrinjavale ranjenike. Bila je jedna od aktivnih članica AFŽ-a Subotice.
Mi, žene u sindikatu smo organizovale kuhinju za štrajkače i to ne samo tada. Kad god je bio štrajk u sindikatu organizovele smo kuhinju za štrajkače i njihove porodice, da ne bi gladovali. Hrana se nabavljala tako što su mlade devojke sa velikim korpama išle na pijaci i tražile od prodavaca hranu. Najveći broj je dao. Jer, i to je bila sirotinja koja je kupovala od seljaka, ili preprodavala, tako da su davali i uvek je bilo hrane.
Bilo je hrane uvek i za zatvorenike. Subotica je bila poznata po tome što su donosili zatvorenike iz cele zemlje, čak iz Zagreba i Beograda. Tada su žene u sindikatu iz komisije za žene išle u posetu zatvorenicima i nosile hranu, uzimale veš, prale i nosile natrag čist veš. U Subotici je bio jedan istražni sudija Ristić, Makedonac, veoma pošten, čak su ga poslali na razgovor u Beograd, jer je davao komunistima u pritvoru napredne knjige. A on njima kaže: Ja ne mogu njima dati Bibliju, jer oni to neće čitativeć im dajem knjige koje znam da će čitati. No, taj sudija je davao i dozvole da se posete komunisti koji su donešeni recimo iz Beograda u Subotici. Ja sam imala zadatak da posetim Baruh Rašelu, koju tada nisam poznavala, ali sam se prijavila kod sudije Ristića da mi da dozvolu da je posetim. Rekla sam da mi je sestrična od ujaka ili ujne, kaže: Dobro. I dao mi je. Dođem u posetu, stojim u krugu za zatvorenike a tamo su bile dve žene. Ne znam koja je od njih Baruh Rašela. Sudija kaže: Dođi ovamo, evo ti sestrične. Eto, i takve doživljaje smo imali.
Sećam se porodice Đeri. Bila su tri mladića. Njihov otac je bio revolucionar i decu je tako vaspitavao. Radio je u fabrici Ferum gde je 1933. istakao crvenu zastavu. Najstariji sin, Đeri Franja likvidiran je u Dahau. Bio je član Partije, Uhapšen je 1941. i osuđen. Bio je oženjen Jucom Đeri, svojom saradnicom. Ona je bila politirka. Nju su takođe uhapsili, a bila je u drugom stanju. Toliko su je tukli da je pobacila. Posle rata i dalje je bila aktivna.
Kćerka, Eržebet Đeri je bila udata za srednjeg brata Lukača. Ona je pre rata bila član SKOJ-a. Organizovala je čitalačke grupe. Čitali su Antidiring i Babela. Njen muž je sa dva brata, starijim i mlađim, bio uhapšen 1941. Stariji brat je imao porodicu, ženu –Lukač Anu, koja je takođe bila veoma aktivna u naprednom pokretu. Braća Lukač su osuđeni 1941. Najstariji, Anin muž, je bio osuđen na smrt, a srednji na vremensku kaznu a pošto je najstariji brat imao dete srednji brat je tražio da se kazne promene- da on ide na vešala, a stariji brat da dobije vremensku kaznu. To je i učinjeno.
Šta je bila platforma AFŽ-a i šta može biti danas?
Posle oslobođenja žene su bile veoma, veoma spremne, a želele su da uče. Bio je i drugi položaj žena jer su bile potpuno ravnopravne u svemu, ali trebalo je mnogo raditi da postanu toga svesne i da i u porodici izbore pravo na drugačiji život. Bilo je teško jer zaostalost nije bilo lako savladati. Zvali smo lekare da drže predavanje ženama, organizovali smo krojačke kurseve, da žene nauče da same sebi nešto sašiju, učile su da kuvaju… Nismo vodili neku visoku politiku, ali jasno, govorili smo da žena sve to može ostvariti, mora da se boriti. Pre rata smo bili protiv feministkinja, jer smo smatrali da izolovani ženski pokret ne može ništa postići. Samo ujedinjene sa svima potlačenima, sa svima koji su iskorišćavani, sa svima koji žive u bedi, samo organizovano postavljajući i pitanje ravnopravnosti žena kao problem može se delovati i postići rezultat. Feministkinje su smatrale da žene treba da se bore protiv muškaraca, jer ih oni tlače. To nije bila i naša borba. Žene nikad, nikad ne bi postigle ravnopravnost da su se na takav način borile. Zato su se uključivale u Antifašistički front žena i u antifašističku borbu. Preuzele su na sebe brigu o štrajkačima. Štrajkovali su svi, ne samo žene. One su išle da organizuju radnike i radnice u fabrikama. Prema tome, bitka je i danas za bolji položaj žena, bitka da se pomogne borba protiv droge, što treba da nose žene, ali to treba da nose svi progresivni ljudi bez obzira na pol, bez obzira na naciju.
Mislim da žene moraju da se bore protiv nacionalizma. U mešovitoj sredini, kakava je Vojvodina, ali i Srbija, u kojoj ne žive samo Srbi, samo u okviru potpune ravnopravnosti se mogu rešavati i ekonomski i politički problemi. Ako mađarske organizacije budu isticale samo problem Mađara, ono što je problem u Senti, što je problem u Topoli, to nije samo problem Mađara, to je problem ljudi koji tamo žive isto tako. To može biti problem školovanja, što je na žalost problem svih koji imaju mala primanja. Ne može biti napredan ženski pokret koji je stvoren kao feministički.
Mislim da žene još kako imaju da se bore za svoj položaj, svoju porodicu i decu, ali ne podeljene po strankama jer su to jedinstveni problemi. Ako hoćemo da budemo iskreni danas su žene ponovo diskriminisane. One se prve otpuštaju sa posla, mnogo teže se zapošljavaju bez obzira na školsku spremu. Svi govore o beloj kugi, ali kako da žena rodi jer kad hoće da se zaposli prvo je pitaju da li je trudna i ako jeste ne zapošljavaju je. Dešava se da otpuštaju trudnice sa posla i one nigde ne mogu da nađu zaštitu. Praktično ukinuti su pozitivni zakonski propisi koji su štitili majku i dete i koji su postojali u socijalističkoj Jugoslaviji. Žene su imale jednaka prava kao i muškarci i posebnu zaštitu za majku i dete. Bilo je puno dečjih jasli obdaništa, a organizovana su i posebna dečja odmarališta (na moru i planinama). Sva su deca, bez obzira na materijalni položaj roditelja, mogla da idu i išla su u ta odmarališta. Bila je organizovana i društvena ishrana u skoro svim fabrikama, odakle su žene mogle da nose hranu kući. Posebno se može govoriti o zdravstvenoj zaštiti žena. U socijalističkoj Jugoslaviji je bilo organizovano da žene najmanje svakih šest meseci idu na preventivne preglede za rano otkrivanje raka. Tu je bila i posebna zaštita trudnica. One su koristile sva prava iz radnog odnosa i za vreme trudnoće i posle porođaja do navršene godine dana deteta, pa i duže ukoliko su postojali medicinski razlozi za to.
Šta bi ste mogli da kažete o tom velikom ulasku žena u privredu i u politiku posle II svetskog rata?
Žene koje su bile zaposlene, koje su bile kvalifikovane, isto su tako bile sposobne kao što su bili i muškarci. To da su žene i njihov rad manje vredani, to je još ostatak iz prošlosti, kad je ženski rad upola plaćan od muškog. I tu se morala voditi borba i vodila se borba i u Partiji i u Skupštini. Ja sam recimo, postala član Predsedništva Jugoslavije, to nije mali položaj. Ali vidite, tamo gde je sredina i pre rata bila razvijenija, recimo u Sloveniji, tamo je daleko više žena bilo i na visokim položajima, pa su se i one morale boriti, dokazivati. Dakle, žena se morala daleko više dokazivati u svom radu, bez obzira, bila za razbojem, bila sudija, bila lekar, bila politički radnik, morala se daleko više dokazivati.
Nije lako menjati zaostalu svest. Nije se to moglo preko noći. Bez obzira što je tolko žena učestvovalo u NOB-i, i to puškom u ruci.
Promene u privredi su počele 50-te, ali se ipak uspelo da se ostvari da se žene ne otpuštaju, da se uvede godinu dana plaćenog porođajnog odsustva, da se održe i otvaraju nove dečje ustanove, nove jaslice, nova obdaništa, nova zabavišta. Tada je počela da funkcioniše i društvena ishrana po fabrikama, gde su žene mogle uzimati hranu i nositi kući.
Uvek ima i uspona i padova. U nekim sredinama, sigurno je bilo problema. Sećam se Didare sa Kosova Bila je Albanka. Učiteljica. Nju su roditelji dok je bila u kolevci verili sa isto takvim u kolevci. I kad je odrasla i završila učiteljsku školu, došao je taj vajni verenik na autobusku stanicu da je otme. I jasno, ona se odbranila zahvaljujući i drugima. Udala se za Srbina, a otac priredio njenu sahranu. Odrekao se kćerke. Rodila je dva sina. Otac je nije hteo primiti. A mati i baka je htela da vidi unuke, da se sretne sa njima. Otac je pristao i rekao da može i muž da dodje. Dva, tri puta su se videli, ali nju nije pustio u kuću.
U Horgošu je bio jedan Albanac koji je pre II svetskog rata prodavao šećerleme, kokice i takve stvari. Kad se zaratilo on se vratio na Kosovo. Poveo je sina. Vratili su se nazad kad je rat prestao sin je otišao u vojsku, a kad se vratio otac mu kaže: Znaš sine, ja sam pripremio dva miliona dinara ićemo na Kosovo da ti kupimo ženu. Sin se nije složio: Tata nemoj, ja imam devojku koju volim. Mislim da se zvala Margita. Ima da se ženiš kako ja kažem, kako je naš adet. Momak je uveče otišao u devojčinu kuću, požalio se devojčinom ocu i rekao da voli Margitu, da hoće njome da se oženi. Da li je voliš? Volim. Hoćeš da se oženiš? Hoću. Ostani tu, vi idite sutra venčajte se a ja ću tebi i njoj naći zaposlenje u Subotici. I zaposlio ga je u Severu, a njegov otac se spakovao i otišao na Kosovo. Sad i ovi rode dvoje dece, lepo su živeli. Pametna je bila ta mlada žena. Rekla je: Decu nauči albanski, jer kad- tad mogu da se nadju sa dedom, pa da znaju ko je. Kad su deca napunila jedanaest, dvanaest godina, otišli su na Kosovo. U kući su našli baku. Majka kao majka, plače i grli decu i kaže: Sine molim te beži, on će te ubiti. Mama neće, gde je? Otišo je na pazar. I on ode i sretne oca na ulici, a otac ga zagrli i kaže: Da znaš sazidao sam ja jednu sobu i za tebe i za ženu tvoju i decu. Znao sam da ćeš se vratiti.Ne tata, mi smo došli da vas posetimo, da upoznate svoje unuke, a mi drugačije živimo, naš život je drukčiji i život naše dece će biti drukčiji. Pusti nas, mi vas volimo, došli smo, videli smo vas, ostaćemo nešto, dolazićemo, vi ćete dolaziti, ali naš život je drugačiji. I tačno, Vojvodjanska sredina je drukčija. Tu se nije živelo jedno pored drugog, tu se zajedno živelo. Ja vam moram reći da pre rata, za vreme Kraljevine Jugoslavije u Subotici nikad nisam osetila neku nacionalnu mržnju. Čak ni onda kad je tridesčetvrte kralj ubijen, nije bilo demonstarcija, nije bilo napada na Mađare ili tako nešto. Tekao je normalan život. I tome su dosta doprinele žene. Preuzimale su jedna od druge običaje, učile jedna od druge, solidarisale su se. Retko ćete, i danas, čuti ženu koja sa mržnjom govori o drugoj
Da li postoje teme oko kojih danas žene mogu da se okupe?
Ima žena koje vide svoj položaj i koje su spremne da se bore. Mislim da žene koje imaju malo više snage moraju čvršće organizovati žene i to ne samo u Novom Sadu nego i po selima i pružati im svu moguću pomoć. Sad je potrebno pružiti i zdravstvenu pomoć i humanitarnu pomoć. Mislim da žene moraju da imaju posebnu ulogu u borbi protiv droge. Smatram da oni koji su hteli da upropaste Jugoslaviju, i ako hoćete sad hoće da upropaste i Srbiju, raširili su drogu isto kao što su Englezi i Japanci raširili u Kini. A droga uništava, i to počinje sa decom od 12 godina. Majke su te koje moraju odmah da primete prvu promenu kod dece. Slušala sam neki dan jednu mladu devojku iz unutrašnjosti koja je na čelu organizacije za borbu protiv droge, koja je pričala da je dobila sidu. Počela je da se drogira u dvanaestoj godini. Putem igle je dobila sidu, i tek se onda odrekla droge. Na tom planu se mogu i moraju angažovati žene.
Žene se moraju angažoovati u vezi sa školstvom. Za mene je užasno to što svako dete koje je i sposobno da se školuje, ne može. Pitanje je ekonomskog položaja porodice, da li može podneti troškove. Čak i ako su na budžetu. Svaki upis se mora plaćati i svaki ispit, bez obzira da li položite ili ne. Smatram da je danas vrlo atuelno okupljanje žena oko mnogih pitanja. Ako hoćete po pitanju standarda, i po pitanju zapošljavanja.
Šta bi mogli da koristimo iz iskustva AFŽ-a danas?
Iskustvo da budete uporne, da se ide od čoveka do čoveka, da širite prosvećivanje, posebno na tim pitanjima koje su danas jako aktuelna. I u borbi za pozicije u politici jer na žalost sama politika je ta koja na kraju završava i izvršava. Nema žena u vrhu vlasti. Žene treba da budu agresivnije, da se više oglašavaju i preko štampe. Mesta se daju striptizetama. Žute štampe imate kolko hoćete, a nema jednog ozbiljnijeg lista koji se bave problemima žena.
AFŽ je imao 5 listova na teritoriji Vojvodine i svi su bili angažovani bez tračeraja i gluposti. Sad toga nema?
Ne, ženski listova se danas bave odećom, modom, a suštinskim pitanjem položaja žena – ne. Ima mnogo pitanja kojima se treba baviti, iako je na žalost celo društvo bolesno. Pre godinu dana na pijaci su mi suze išle jer sam videla penzionisanog profesora koji je štapom ispod tezge izvlačio krompir i stavljao u korpu, jer su penzije male i nisu stizale ne vreme. To su strašne stvari. Strašno je i kad se žena porodi a posle tri dana je puste kući. Mi nismo imali toliko smrtnih slučajeva na porođaju ko što ih sada ima. A imali smo manje lekova. Danas ima lekova ali nema matreijalnih mogućnosti da se kupe.
Znači da nema za svagda dobijenih pozicija za žene?
Ne, ne, nema. Postoje razlike i u odnosu na sistem. Ipak je kod nas drugačiji položaj žene nego recimo u Africi, drugačiji položaj nego što je u Iraku, pogotovo sad Iraku. Kad sam ja bila u Egiptu, kao član naše delegacije, videla sam da su Nesvrstani bili zaslužni što su u Egiptu su bile skinute feredže. Žene su se normalno, lepo oblačile, u Iraku isto. Sve škole su bile otvorene za žene, no oni su imali mnogo teže muke za borbu za ravnopravnost. Dekret Naserov nije bio dovoljan. Dekreti i zakoni nisu dovoljni u borbi za ravnopravnost niti su stvoritli ravnopravnost. Za to se mora boriti. Kad je Naser umro, vratili su se unazad dvesta godina. Žene su opet, na žalost, u tim feredžama i u toj crnoj odeći.
Bila je interesantna Indija. Tamo je Indira Gandi bila predsednik. Bila je vanredno pametan čovek i vanredno ugledan. Ali vidite šta religije rade. Pogledajte sad šta se dešava u Iraku. Isti narod, suniti i šiiti a Amerikanci su uspeli da ih zavade međusobno. Možete misliti šta sve žene trpe. Ipak, žena ne može i ne sme ostati pasivna, jer ako ostane pasivna vratićemo se pedeset, šezdeset, sto godina u nazad.
Zabranjeno je preuzimanje teksta i fotografije.
Razgovor sa Idom Sabo snimljen je 7. decembra 2006. u njenom stanu u Novom Sadu.
Razgovor je vodila i snimljeni materijal transkribovala Gordana Stojaković.
Tekst i fotografija objavljeni su u: Stojaković Gordana (2007) CD- AFŽ Vojvodine 1942-1953. Novi Sad: izdanje autorke. 978-86-909833-0-8.
Tražeći dozvolu da ponovo objavim intervju snimljen 2006. posetila sam je u njenom stanu u Novom Sadu 29. aprila 2014. Razgovarale smo o trenutnoj političkoj situaciji o kojoj je Ida Sabo bila sasvim obaveštena, žaleći što ne postoji organizovana i snažna levica koja bi se suprotstavila vladajućoj kapitalističkoj eliti. Umrla je u svom stanu u Novom Sadu u noći između 23. i 24. novembra 2016. Sahranjena je u Novom Sadu.
Povod
za razmišljanje o ženskom umetničkom nasleđu bio je projekat Percepcije, koji
je Galerija Matice srpske u saradnji sa British Council-om realizovala kroz
izložbu Žena po meri društva? Podstaknuti studijskom posetom kolekciji British
Council-a, kao i samom temom projekta koja se bavi (ne)vidljivosti umetnica na
umetničkoj sceni i percepcijom umetnica u javnosti, izložba je postavila dela
savremenih britanskih umetnica u dijalog sa delima srpskih umetnica iz
kolekcije Galerije, kako bi se istakla vanvremenska pitanja ženskog
stvaralaštva. Platforma K.A.T. u okviru koje je u vreme trajanja izložbe
Percepcije. Žena po meri društva? u Galeriji Matice srpske održana konferencija
na temu Žensko kulturno nasleđe – modeli čuvanja i prezentacije bila je više od
dobre prilike da se priča o umetnicama u novosadskih muzejima.
Kada
je 1971. godine u časopisu Art News (br. 69) Linda Noklin objavila članak Why
Have There Been No Great Women Artists? postavila je niz problemskih tema koje
su sadržane u pitanju zbog čega u prošlosti nije bilo veliki umetnica. Ono
zapravo ističe široko polje jedne sveopšte mistifikacije umetnosti izvan
političkih i ideoloških pitanja koje se tiču žena. U srži pitanja stoje mnoge
naivne, iskrivljene i nekritičke pretpostavke o stvaranju umetnosti odnosno
stvaranju „velike umetnosti“. Zahvaljujući njima u istoriji umetnosti su se
izrodili umetnički „superstarovi“ poput Mikelanđela, Rafaela, Van Goga, ili u
srpskoj istoriji umetnosti – Paje Jovanovića, Uroša Predića, Save Šumanovića
itd. Takođe, pitanje nas usmerava na razmišljanje da umetnost nije slobodna,
autonomna aktivnost koju stvara obdarena individua, pod uticajem prethodnih
umetnika i društvenih sila, već da je stvaranje umetnosti, razvijanje umetnika,
kao i priroda i kvalitet samog umetničkog dela integralni element date
društvene situacije, vođene i utvrđene specifičnim društvenim i umetničkim
institucijama – umetničkim akademijama, patronima, kolekcionarima, umetničkom
tržištu kao i muzejima i galerijama.
U
svetu istorije umetnosti „beli–zapadnoevropski muški pogled“ nesvesno je
prihvaćen kao pravi i jedini pogled tradicionalne nauke. Iz perspektive čoveka
kraja XX i početka XXI veka, on postaje neadekvatan, ne samo u smislu njegove
moralne ili etičke osnove, već i one intelektualne. Na neki način, otkrivajući
jedan neuspeh većeg dela akademske istorije umetnosti, razvijaju se tzv. rodne
studije koje na različite načine osvetljavaju „izgubljene“ ili „zaboravaljene“
umetnice i umetnike, i posmatraju poznata dela iz nove perspektive.
Međutim,
pristup u kojem samo dodajemo spisak imena umetnica u postojeću istoriju
umetnosti nije dovoljan, ukoliko istražujući njihovu umetnost, ipak ne
preispitamo celokupan metod istorije umetnosti koji je zasnovan na principu
postavljanja umetnika na određeno mesto u vremenskoj liniji umetnosti. Danas
želimo da utvrdimo načine i radnje koje su dovele do marginalizacije određenih
umetnika/umetnica, a isticanja drugih.
Muzej
i njegova kolekcija su s jedne strane određeni akademskim postulatima istorije
umetnosti, a s druge strane društveno–političkim okolnostima u kojima nastaju i
deluju. Kolekcije novosadskih muzeja razvijale su se na različite načine i to
mahom tokom XX veka, sa izuzetkom Galerije Matice srpske čija je kolekcija
osnovana 1847. godine. Sa jasnim opredeljenjem i delovanjem: Galerija Matice
srpske, Muzej Vojvodine, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Muzej grada Novog
Sada, Spomen–zbirka Pavla Beljanskog i Galerija likovne umetnosti poklon–zbirka
Rajka Mamuzića baštine i predstavljaju sveobuhvatno umetničko stvaralaštvo
Srbije, Vojvodine i Novog Sada od XVI veka do danas. Međutim, postavlja se
pitanje da li i u kojoj meri u tim kolekcijama postoji stvaralaštvo umetnica?
Ako
posmatramo muzej XXI veka, on za razliku od gore navedene odrednice, treba da
teži da postane platforma za pokretanje najrazličitijih društvenih pitanja.
Koncept kritičkog muzeja odnosi se na kreiranje muzeja kao mesta u kojem se
promišljaju i dovode u pitanje različiti aspekti života savremenog čoveka u
korelaciji sa istorijom, nasleđem, savremenom umetnosti, tehnologijama i
prirodnim naukama. Podstaknuti tezom Linde Noklin, ali i potrebom da odgovorimo
na stremljenja društva XXI veka, kustoskinje iz pomenutih novosadskih muzeja
sastavile su spisak umetnica čija se dela nalaze u njihovim kolekcijama. Taj osnovni nivo istraživanja, otvorio je
mogućnost za razmišljanja koja se tiču zastupljenosti ženskog umetničkog
stvaralaštva u kolekcijama ovih muzeja i politici akvizicija, tačnije načinu na
koji su dela pristizala u kolekcije i kako se danas nabavljaju, načinu
interpretacije u kontekstu istorije izložbene delatnosti ali i današnjem vidu
prezentacije.
Iz
osnovnog uvida može se zaključiti da se u kolekcijama novosadskih muzeja nalazi
izvestan broj imena umetnica koje su stvarale na teritoriji Srbije, Vojvodine i
Novog Sada u periodu od tridesetih godina XIX veka pa sve do danas. Međutim,
ako se posmatra u odnosu na zastupljenost i broj dela njihovih muških kolega,
procenat stvaralaštva umetnica je veoma mali. Opravdanje se može delom pronaći
u istorijskim činjenicama da je umetnika tokom XIX i prve polovine XX veka bilo
znatno više, imajući u vidu društveni kontekst vremena. Ali, druga polovina XX
veka, kao i umetnost današnjice ne zaostaje u ženskom stvaralaštvu u odnosu na
muško. Iz tog razloga, novosadski muzeji pretežno u svojim kolekcijama i imaju
dela umetnica druge polovne XX veka, a mnogo manje onih iz prošlih epoha.
Zanimljivo
je napomenuti da su kolekcije većine novosadskih muzeja nastajale i dan danas
se razvijaju zahvaljujući poklonima i zaveštanjima. Često motivisani željom da
budu zapamćeni i vrednovani od strane muzejskih ustanova i javnosti uopšte,
umetnici i umetnice su svoja dela poklanjali muzejima. Na taj način je u
muzejske kolekcije pristizao i određeni broj dela umetnica. Pored toga,
naslednici i kolekcionari su takođe upisivani kao veliki darodavci muzejskih
kolekcija. Najređe su generalno otkupljivana umetnička dela, a još ređe
umetnička dela autorki. I dan danas, najveće akvizicije novosadskih muzeja jesu
pokloni. Činjenica je da ne postoji jasna strategija na nivou muzejskih
ustanova niti kulturna politika države koja uređuje sistem muzejskih
akvizicija, a još da je on i rodno ravnopravan kao što su primera radi to
učinili muzeji Velike Britanije (Tejt muzej ili kolekcija British Council-a). S
jedne strane to govori o društvu koje nije svesno potrebe za ravnopravnosti na
svim nivoima funkcionisanja, a s druge o sporoj transformaciji muzeja u
kritički muzej. Kada je reč o izlagačkoj delatnosti ženskog stvaralaštva,
takođe su dela umetnica u kolekcijama novosadskih muzeja retko posmatrana kroz
prizmu ili u odnosu na feministički diskurs i u javnosti su se uglavnom
prezentovala u okvirima određenih umetničkih pravaca, tema ili monografski. Sve
ovo uticalo je na percepciju javnosti i neznanje većine stanovništva o
postojanju ženskog umetničkog stvaralaštva, pa čak i o imenima srpskih
umetnica.
Spisak
umetnica čija se dela nalaze u kolekcijama novosadskih muzeja daju povod za
pravo istraživanje i analizu o zastupljenosti umetnica kolekcijama novosadskih,
a možda i šire svih muzeja u Srbiji. Na tim osnovama se dalje mogu sagledavati
same kolekcije i žensko stvaralaštvo, donositi pravi zaključci, razvijati
politike akvizicija i ponuditi nova čitanja istorije društva, kulture i
umetnosti u kojima neće biti „velikih“ i „malih“ umetnika i umetnica.
Spisak umetnica čija se dela nalaze u kolekcijama novosadskih muzeja:
U pravcu sagledavanja položaja žena u svetu, čemu inkliniraju feministički pravci, feminističke i rodne studije, te brojni centri istraživanja koji se fokusiraju na pojedine (feminine) aspekte života u prošlosti i danas, muzeji žena predstavljaju samo logičnu posledicu raslojavanja centara znanja i napora u njegovom afirmisanju. Istorijat razvoja i generisanje podataka u vezi sa njima nužno nas povezuje sa brojnim sajtovima koji, za sada, jesu najpozvaniji kada se ova tema istražuje. Na srpskom jeziku postoje brojni katalozi koji, najčešće, preko etnološke, te istorijske i istorijsko-umetničke građe, pristupaju ženi kao temi i ključnoj reči za skup određenih pojava, artefakata i slično. Strani sajtovi pak pružaju uvid u jedan već razgranat fenomen ženskih muzeja i centara koji teže ka fizičkom uobličenju onoga što bi moglo da se smatra muzejom.
Prema definiciji
Međunarodnog saveta muzeja (International Council of Museums)[1]
odnosno ICOM-a, prihvaćenoj 2007. godine u Beču na Generalnoj konferenciji
ICOM-a, muzeji su „neprofitne, trajne institucije na usluzi društvu i njegovom
razvoju, otvoreni su javnosti, te sakupljaju, čuvaju, istražuju, komuniciraju i
izlažu fundus u svrhe izučavanja, edukacije i užitka kako u stvarnim tako i u
materijalnim dokazima o ljudima i njihovoj okolini“.[2]
Sve naglašenija potreba muzeja za učestvovanjem na tržišištu i prilagođavanjem
svog rada ubrzanim promenama koje nalažu i generišu globalizacija,
informatizacija i (hiper)modernizacija današnjeg društva, donekle radikalizuju
i menjaju osnovnu definiciju muzeja. Njena dalja dopuna jeste neminovna, a
pripreme za buduće predefinisanje su u toku.[3]
U teorijskim
radovima, a najpre u praksi, se odavno uočilo kako bi muzeji trebalo da
razvijaju programe osposobljavanja i učenja u skladu sa osobenostima zajednice
unutar koje muzej deluje, te se oni usmeravaju na prepoznavanje potreba
okoline, naročito izolovanih i marginalizivanih članova društva. Problem
njihove participacije opravdava između ostalog i funkciju muzeja, kako ne bi
služili samo onima koji su ionako kulturno uključeni.
Upravo su muzeji mesta
koja naglašavaju važnost međukulturnog i međugrupnog dijaloga, zastupaju
politike saradnje i doprinose uočavanju vrednosti svih društvenih dometa, čime
se obogaćuju društveno-kulturne, grupne i pojedinačne vizije života. An
Laishun, izvršna direktorka Međunarodnog muzeja prijateljstva iz Pekinga
muzejima pripisuje važnu ulogu jer „pružaju strukturisanu platformu za
interakciju između kultura što ih čini idealnim ambasadorima interkulturne
komunikacije“.[4]
Prema ICOM-ovom
etičkom kodeksu, muzeji su zaduženi za očuvanje i promociju prirodnog i
kulturnog nasleđa, odnosno, za upravljanje prirodnom i kulturnom baštinom kao i
resursima koji svedoče i prenose znanja. U svim tim aspektima ugrađena je
društvena komponenta, pa je njihova svrha usmerena na društvenu dobrobit i
kulturno sazrevanje. Odatle i potreba da sarađuju sa zajednicama iz kojih
potiču zbirke, kako bi se celovito predstavio i uvažio njihov prirodni i
kulturni kontekst. Takođe je važno nameniti sadržaje svim društvenim grupama, a
naročito onima koji su marginalizovani i društveno izolovani, te voditi brigu o
interesima svih populacija i prilagođavati se njihovim mogućnostima, što je
jedan od ključnih motiva muzejskog rada. Iz tog razloga vidimo da se u
poslednjoj deceniji naročita pažnja posvećuje osobama sa posebnim potrebama,
tako da i muzeji uveliko osiguravaju prilaz za invalide, prilagođavaju izložbe
njihovim mogućnostima, a stručno muzejsko vođstvo – način izlaganja – usklađuju
potrebama posetilaca svih kategorija. Primer isključenosti bile su, i još uvek
jesu, brojne etničke zajednice, društvene i kulturne grupe, a u brojnim
primerima su to, šire gledano, (bile) i žene.
Iz istih tih
razloga još i danas je važno, u pojedinim društvenim zajednicama, odnosno
državama, uvesti i fokus tumačenja društvenih fenomena na osnovu rodne odnosno
polne zapostavljenosti, te je iz tih istih razloga i većina ženskih muzeja
nastajala. U pojedinim istorijskim ne tako davnim vremenima i žene su spadale u
marginalizovanu grupaciju, kojoj puno toga nije bilo dostupno.
Muzeji žena su
ustanovljeni da dokumentuju i učine vidljivom žensku istoriju, te da ponude
alternativu pristrasnosti i nepotpunosti prezentacija tradicionalnih muzeja u
oblasti istorije, umetnosti i kulture, i na taj ih način usmere ka promeni.
Žene su ovo traganje započele 60-ih godina prošlog veka, a 80-ih su
artikulisale koncepte muzeja kakvi su im nedostajali i počele sa osnivanjem
muzeja u skladu sa njima. Ovi muzeji su razvili i iskoristili koncept herstory[5]
koji žene predstavlja kao aktivne aktere, u prošlosti i danas. U okviru
postojeće istoriografije govorilo se ne samo o heroinama, nego i o ulozi žena u
prošlosti, njihovoj potčinjenosti i motivima za delovanje na polju politike.
Neophodnost
postojanja ženskih muzeja ukazala se sa feminističkim pokretom 70-ih godina 20.
veka koji je uveo interdisciplinarno istraživanje u ženskim studijama. Muzeji
žena su postali mesta gde se mogu razmenjivati rezultati tih istraživanja i gde
se moglo diskutovati sa širom publikom. Ispostavili su se kao nužnost jer su
ženska strana istorije i drugih oblasti našle svoj prostor za afirmisanje, a
takođe su nudili slobodu s obzirom na to da su „nove vizije, kreativna energija
i projekti do kojih je dovela dinamika ženskih pokreta otvorili široki put,
otkrivajući neodoljivu draž diverziteta u skoro svakom aspektu života,
uključujući kulturu, umetnost i nauku.“[6]
Porast broja
muzeja žena od 90-ih godina do danas bio je pokrenut zamahom ženskih i rodnih
studija (teoretskih i empirijskih) u raznim oblastima znanja, kao i pojava
koncepta rodne muzeologije, koji
pretpostavlja primenu rodnih perspektiva u današnjoj muzeologiji, odnosno
razmatranje ženskog položaja kao strukturišuće teme stalnih ili privremenih
muzejskih zbirki i muzejskih aktivnosti. Ovaj novi teoretski okvir rezultat je
kombinacije različitih faktora koji proističu iz određene oblasti muzeologije i
ženskih i rodnih studija. U slučaju ovog prvog, može se navesti pojava nove muzeologije koja poziva na
socijalnu i inkluzivnu ulogu muzeja, vrednosti koje su nastale na tragu odluka
objavljenih u Deklaraciji Santjago de Čile 1972. i Deklaraciji iz Kvebeka 1984,
tekstovima koji ustanovljavaju integrisani muzej „u službi društva“, povezujući
ga sa novim socijalnim funkcijama, kao agente komunikacije i društvene intervencije,
čiji epicentar predstavljaju pojedinac i zajednica, što znači da se oni više ne
smatraju samo skladištima za zbirke i sećanja, već se bliže „strukturisanoj
platformi za interakciju između kultura“, kako ih je opisala pomenuta An
Laishun.
Hrabrost da se
ospori autoritet tradicionalnih muzeja u pogledu sakupljanja, interpretiranja i
prezentacije prošlosti ispoljena je tek sa početkom pojavljivanja muzeja žena,
čime je promena bila neizbežna. Rodna muzeologija je rezultat konvergencije
novih oblasti istraživanja i prezentuje se kao kritički diskurs o društvenoj i
političkoj ulozi muzeja u savremenom društvu, tražeći pre svega da se obnove
ženska sećanja i nasleđe i obezbedi vidljivost aktivnog uključivanja žena u sve
oblasti života, kako u prošlosti tako i danas. Danas predstavlja sumu znanja
koja se nedovoljno primenjuju u praksi i koje je podcenjeno u smislu
„epistemološke refleksije, naročito u poređenju sa drugim naučnim oblastima u
kojima su se ženske i rodne studije znatno razvile, kao što je antropologija,
lingvistika i studije književnosti, ili čak i istorija.“[7]
Postavka da su muškarac i žena društveno i kulturno konstruisane kategorije, a ne biološke
datosti uticala je na to da feministički orijentisana antropologija 70-ih
godina uspostavi razliku između biološkog pola (sex) i društveno i kulturno utemeljenog roda (gender). U društvenim naukama, gde se ova terminologija ubrzo
odomaćila, smatralo se da su rodni odnosi kulturne konstrukcije i da se
kategorije muškosti i ženskosti ne mogu posmatrati kao prirodne datosti. Tako
je omogućeno širokoj lepezi istoričara da relaciju između muškarca i žene posmatra
u širem kontekstu drugih promenljivih kategorija, kao što su rasa ili klasa u
različitim epohama. Na istoričnost roda ukazala je i Džoan Skot, videći ga kao
„konstitutivni element društvenih odnosa zasnovanih na shvatanju razlika između
polova, pri čemu je kategorija roda jedan od primarnih puteva konstituisanja i
označavanja odnosa moći u društvu.“[8]
Novi uvidi u
saznavanju uloge žene kroz istoriju, koji se nisu ticali njene biološke već
društvene stvarnosti, pokazali su da su žene, izvan političkih programa i
retorike, učestvovale u kreiranju istorijskih tokova. To se posebno odnosi na
epohu uspostavljanja nacionalnih država u 19. i početkom 20. veka, kada su
imale veliku važnost u programima nacionalnih mobilizacija, kao deo populacije
koji biološki i kulturno učestvuje u produkciji i reprodukciji nacije.
Danas mnogi
činioci utiču na to da se rodna politika menja u skladu sa politikom poštovanja
ljudskih prava, te se istraživanja kroz rodni objektiv sprovode kako unutar
akademskog sveta, tako i van njega. Nauka,
umetnost i kultura nude neograničene mogućnosti koje vode ka promeni rodne
politike. Ženski muzeji, koji su se pojavili kao rezultat promena koje su
inicirane ovim naporima i raspravama, utiču na savremenu rodnu politiku tako
što otvaraju nova mesta za diskusiju i aktualizuju brojne teme i učesnike.
Prvi muzeji žena, hronologija, tipologija i umreženost
Mada je opravdano početak istorije ženskih muzeja vezati za 80-te godine
prošlog veka, kada je nastao prvi muzej koji je nazvan „muzejom žena“, ne bi
trebalo zaboraviti ni one koji su ranije nastali, kao na primer Muzej žena
pilota koji su 1929. u Oklahomi osnovale žene piloti iz Sjedinjenih Država,
kako bi se istakle u profesiji kojom dominiraju muškarci. Šezdesetih godina se
pojavila inicijativa nazvana Ženska
galerija slavnih, koja se zalagala za ispravljanje pisane istorije. Žene
koje su predvodile ovu inicijativu reagovale su na prikazivanje samo muških
biografija na mestima kakva su galerije slavnih ili spomen-kuće pionira. One su
stvorile alternativnu Žensku galeriju slavnih ili Spomen kuću pionirki (kao što
je ona u Brizbejnu, u Australiji, 1967). Godine 1969.
osnovana je Nacionalna ženska galerija slavnih (National Women´s Hall of Fame)
u gradu Seneka Fols (Njujork, SAD).
Pod uticajem
kritičkih studija i intenzivnih feminističkih debata 80-ih godina, prešlo se na
traganje za alternativnim muzejom koji bi ponudio promenu. U deceniji od 1980.
do 1990. godine osnovano je 15 ženskih muzeja u zemljama kao što su Nemačka,
SAD, Danska, Australija, Vijetnam, Italija, Holandija i Indija.
Iste godine kad je osnovan prvi muzej žena – Frauenmuseum, 1981.
Vilhelmina Koul Holadej (Wilhelmina Cole Holladay), kolekcionarka ženskih
umetničkih dela, otvorila je svoju kolekciju za javnost u Vašingtonu, 1983.
godine, nakon što je kupila i renovirala zgradu (nekadašnji masonski hram) u
blizini Bele kuće. Ovaj Nacionalni muzej žena u umetnosti (NMWA) inaugurisan je
izložbom Američke umetnice: 1830–1930.
Drugi primer je Skriveni muzej (Das verbogene Museum), koji je osnovan u
Berlinu 1986. Grupa istoričarki umetnosti sastavila je manifest sa ciljem da
sačuvaju od zaborava umetnice čiji radovi leže u muzejskim depoima, te su tako
ponovo otkrivene brojne nemačke autorke koje danas baštine zavidnu reputaciju.
Ovaj muzej, smešten u skromnom i malom prostoru u prizemlju jedne zgrade,
takođe sprovodi značajna istraživanja iz ženske istorije. On nema zbirku ni
stalne postavke. U skladu sa svrhom osnivanja, sve njegove aktivnosti, kao što
su arhivska istraživanja, organizovanje izložbi o ponovo otkrivenim umetnicama
i priprema tematskih publikacija vode volonteri. Iako njihov broj nije veliki,
postoje muzeji koji su osnovani u okviru ženskih i/ili rodnih istraživačkih
centara sa ciljem da omoguće interakciju teorije i prakse. Tako je
Muzej žena (Women´s Museum) u Sudanu 1995. godine osnovan pri ženskom
univerzitetu (Ahfad University for Women). Kineski Muzej ženske kulture
(Women´s Culture Museum) osnovan je 2002. godine u okviru Shaanxi Normal
University, u pokrajni Šensi (Kina). Muzej žena Dubai, prvi privatni muzej žena
u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, otvoren je zahvaljujući ličnoj inicijativi
profesorke Rafije Obaid Gubaš (Rafia Obaid Ghubash) sa Arapskog
Galf univerziteta (Arabian Gulf University), koja je omogućila njegovu
realizaciju.
Prema rečima Meral
Akent (Akkent), osim malog broja izuzetaka, većina ženskih muzeja su autonomne
institucije. Imaju neredovne izvore finansiranja, kao što su donacije i
finansijska podrška projektima ili programi podrške koje odobravaju nacionalne
i međunarodne institucije. Održivost je postignuta zahvaljujući stručnosti i
dobrovoljnom, ali ipak profesionalnom radu na temama od interesa, kao i tome
što imaju značajnu ulogu u kulturnom životu grada, sela ili regiona u kojem
deluju.
Mnogi muzeji žena
imaju svoj fizički prostor, a mnogi ga nemaju, neki imaju sopstvene zbirke, ali
postoje i muzeji bez zbirki i oni organizuju samo privremene izložbe. Pojedini
muzeji žena se radije opredeljuju za virtuelnu platformu dok ne nađu fizički
prostor, mada ima i obrnutih slučajeva, a Međunarodni muzej žena (IMOV) je
upravo takav primer. On je nastao od Muzeja ženskog nasleđa osnovanog 1985. kao
muzej sa fizičkim prostorom. Da bi proširio
sferu uticaja i polje interesovanja, promenio je koncept. Sa zahtevom da ukaže
na globalne promene, ohrabri kolektivni pokret i uspostavi transnacionalna
partnerstva, 2006. postaje virtuelni muzej pod imenom Međunarodni muzej žena
(International Museum of Women – IMOW). Osmišljene su interaktivne izložbe
kojima se podstiče kreativnost, svesnost i akcija usmerena ka globalnim
problemima za žene. Godine 2014. spojio sa Global Fund for Women, koji
podržava male projekte u ženskom pokretu. Atribut „feministički“ je 2002.
godine prvi put ušao u naziv jedne državne ustanove: Bruklinski muzej (Brooklyn
Museum) u Njujorku otvorio je Centar za feminističku umetnost „Elizabet
Sakler“. Uz to, virtuelna arhiva feminističke umetnosti je postala dostupna u
okviru muzeja.
Još jedan važan
događaj koji je poslužio kao podsticaj u pravcu razvijanja ženskih muzeja
predstavlja izložba Centra Pompidu u Parizu 2009. godine, koja je bila
sastavljena od dela umetnica iz Nacionalnog muzeja savremene umetnosti, pod
rukovodstvom kustoskinje Kamij Morino (Camille Morineau). Ovakva izložba je
bila neophodna zato što su od 2.300 slika u Nacionalnoj galeriji u Londonu samo
četiri dela umetnica i zato što u zbirci Muzeja u Orseju (Musée d´Orsay) i
pariskog Luvra, koji je najposećeniji muzej u svetu sa 35.000 slika u svojoj
kolekciji, ima veliki broj ženskih aktova, ali nema nijedne slike koju je
stvorila žena. Sa završenim studijama istorije umjetnosti i ženskim studijama u
Engleskoj Kamij Morino je, nakon što je dobila mesto
kustoskinje u Centru Pompidu, najpre započela sa povećavanjem udela umetničkih
dela autorki u muzejskoj zbirci, što joj je omogućilo da postavi izložbu elles@Centrepompidou koja je obuhvatila
500 dela 200 umetnica. Morino je s pravom naglasila uspeh ovog poduhvata kojim
je „po prvi put u svetu muzej prikazao žensku stranu sopstvene kolekcije“. Ona
je takođe skretala pažnju na rodnu neravnopravnost u društvu upoređujući
procenat umetnica u zbirci (17%) sa istom stopom zastupljenosti žena u
parlamentu Francuske 2009. godine.
Ženski muzeji se
međusobno razlikuju prema razlogu osnivanja, sadržaju, ulogama i značaju koje
imaju u svojim okruženjima. Međutim, svim muzejima je zajedničko da razvijaju
sećanje i iniciraju žensku vidljivost u muzejima, da predstavljaju novi model
kulturnog života, da se pojavljuju kao akteri koji podstiču transformaciju u
tradicionalnim muzejima i da pokušavaju da povećaju vidljivost ženskih muzeja u
društvu. Ovi muzeji – koji privlače pažnju ljudi svih uzrasta oba pola i koji
doprinose konkretizaciji poštovanja ženskih ljudskih prava – još uvek nemaju
sigurne radne uslove i redovna finansijska sredstva. Ipak, muzeji žena
proširuju polje svoga rada demonstrirajući mogućnost da muzeji drugačijeg tipa
mogu da iznesu alternativni pogled na istoriju, grad, umetnost i život. Oni
rade zajedno i dele svoje probleme, otvaraju prostore kolektivnog rada i
međusobno se podržavaju.
Njima se odaje
poštovanje ženama koje su doprinele razvoju društva u raznim oblastima, od
politike do sporta, uključujući umetnost i druge oblasti. Muzeji Latinske
Amerike naročito pridaju važnost ženskom aktivizmu koji je podržao pokrete za
nezavisnost u 19. veku, dok je u nekim azijskim muzejima centralna tema izložbi
nasilje nad ženama, bilo da je reč o vezivanju stopala u Kini (Muzej ženske
kulture u Šensiju) ili o žrtvama seksualnog nasilja u ratno doba (Ženski
aktivni muzej rata i mira u Tokiju; Muzej rata i ženskih ljudskih prava u
Seulu). U okviru ove teme osuđivanja ratnog nasilja, neke institucije iz drugih
muzejskih kategorija su stvorile spomen obeležja ženama, uključivši Anglo-Boer
muzej rata u Južnoj Africi.
Znatan broj
ženskih muzeja je povezan sa feminističkim pokretima/grupama, i zbog ideologije
koju prenose i zbog činjenice da njima upravljaju žene, to jest sa misijom koja
je usmerena na borbu protiv rodno zasnovane diskriminacije u savremenom
društvu, čak i kada se odnose na prošlost. Još jedan aspekt koji ovi muzeji
stavljaju u prvi plan je privatni i svakodnevni život (rad, porodica, život u
kući, telo i rođenje), uključujući teme povezane sa istorijom mode i ženskim
nakitom. Zasnovani na istoriji ili istoriji etnografije, ženski muzeji u
Danskoj, Norveškoj i Vijetnamu su primeri ove kategorije ili, kao što je to
slučaj sa Muzejom žena u Meranu (Museo della Done de Merano), preko mode
istražuje evoluciju položaja žena tokom vremena.
Glavna misija
„muzeja ženskih prava i antidiskriminacije“, kako ih je kategorisala Irene
Vakinhas (Vaquinhas), je da doprinesu novim inicijativama ili osiguraju da se
one zabeleže, naročito u vezi sa društvenom odgovornošću koja uključuje ženski
pol. Dijalog između generacija, etničkih ili verskih grupa, borba protiv
seksualnog nasilja, uključujući porodično nasilje, ili problematizacija odnosa
između polova i institucija vlasti, jesu pokretačka snaga svih tipova muzeja
koji su blisko povezani sa savremenim društvom. Reprezentativni primeri
uključuju Međunarodni muzej žena u San Francisku, Ženski muzej u Istanbulu i,
po pitanju porodičnog nasilja, Muzej roda u Harkovu (Ukrajina). Muzeji
umetnosti imaju za cilj da prikažu stvaralaštvo žena, sačuvaju njihovo nasleđe
u vizuelnim umetnostima i osiguraju da se ono izloži.
Mali je broj muzeja
žena koji se redovno finansiraju iz budžeta. Neki primeri muzeja koje
podržavaju vlade, opštine ili države su: Muzej žena u Danskoj (Kvindemuseeti
Denmark), Nam Bo muzej žena (Ho Ši Min, Vijetnam), Muzej žena Hanoj (Vijetnam),
Frojenmuzeum (Frauenmuseum – Hitisau, Austrija), Muzej rumunskih seljanki
Maramuresa (Dragomiresti, Romania), Muzej ženske kulture (Šensi, Kina) i Ženski
istorijski muzej (Umea, Švedska), koji je osnovan 2014. kada je Umea bio
evropski kulturni centar.
U zemljama kao što
su SAD, zahvaljujući kulturi doniranja, ženski muzeji opstaju zahvaljujući
privatnim donacijama pojedinaca. Postoji još jedno zajedničko
transkontinentalno pitanje – osim malog broja privilegovanih, ženski muzeji,
naime, moraju obavljati svoj rad pomoću volontera koji podnose teret posla.
Iako problemi koji se tiču fondova i ključne uloge volontera važe za sve ženske
projekte, i premda oni ozbiljno koče razvoj kulturnog rada, to ne predstavlja
nužno prepreku njihovoj kreativnosti. Nije lako održati autonomnu kulturnu
instituciju, ali je moguće.
Muzeji „ženske
istorije“ koji osporavaju patrijarhalnu istoriografiju tradicionalnih muzeja,
muzeji „ženske umetnosti/umetnica“ čiji cilj je promena muškog koncepta
umetnosti, muzeji koji rade na promovisanju interkulturalnosti u zemljama
imigracije i mnogi drugi muzeji sa bezbrojnim konceptima, raznovrsnih
podkategorija i širokog opsega profila odražavaju savremene feminističke debate
o „ženskom putu muzeja“. Jedan od načina je i njihovo povezivanje i
umrežavanje. Juna 2008. godine Muzej žena u Meranu (Italija) bio je domaćin
Prve međunarodne konferencije ženskih muzeja i tada je osnovano Međunarodno
udruženje ženskih muzeja (International Association of Women´s Museums – IAWM).[9]
Predstavnice 40 ženskih muzeja iz Evrope, Azije, Amerike i Afrike su tada
posebno naglasile zahtev za vidljivošću i društvenim priznanjem ženskih muzeja.
Nakon što je osnovano Međunarodno udruženje ženskih muzeja (IAWM), Astrid
Šenveger (Schönweger), koordinatorka udruženja, pripremila je interaktivnu mapu
muzeja žena u svetu da bi olakšala razvoj mreže. Mapa obuhvata ženske muzeje
koji su članice Udruženja i koji to nisu, kao i druge ustanove sa delatnošću u
oblasti rodnih studija. Na početku 2019. godine, ova mapa uključuje 73 ženska
muzeja sa fizičkim prostorom, 19 virtuelnih ženskih muzeja, a postoji i 47
inicijativa za ženski muzej.[10] Ove
grupe neumorno nastavljaju da rade da bi se realizovali virtuelni ili fizički
muzeji žena.
Međunarodno
udruženje muzeja žena ima za cilj povezivanje muzeja žena širom sveta kako bi
zastupali njihove interese. Udruženje vodi bord sačinjen od šest članova sa
svih kontinenata. Promoviše kulturu, umetnosti, obrazovanje i obuku sa
stanovišta rodne pripadnosti. Štaviše, unapređuje razmenu, umrežavanje,
uzajamnu potporu i globalnu kooperaciju između muzeja žena. Usmeravana
istraživanja i razvoj projekata, izložbi, novih inicijativa, seminara i
konferencija je drugi cilj. Udruženje promoviše i jača prihvatanje ženskih
muzeja, kako bi afirmisalo njihovu globalnu saradnju i uzajamnu podršku i
postiglo međunarodno priznavanje u svetu muzeja. Članstvo ženskih i rodnih
muzeja širom sveta zagovara prava žena i rodno demokratsko društvo. Udruženje
radi kao spona i kao centralno kontaktno mesto za medijaciju za ženske muzeje i
inicijative, a takođe vrši nadzor nad njima. Obezbeđuje bazu podataka ženskih
muzeja i promoviše i širi aktivnosti i izložbe, organizuje međunarodne kongrese
i dopire do drugih mreža radi saradnje. Umrežava ženske muzeje u kooperaciju i
kolektivne projekte, kao što su EU-projekti i She Culture. Radi na razmeni i
saradnji sa drugim ženskim ili rodnim muzejima i muzejskim mrežama, odnosno
udruženjima.
Danas ženski muzeji postoje na svim kontinentima. Proistekli su
nezavisno jedni od drugih. Ženski muzeji Sjedinjenih Država i Evrope imaju
svoje poreklo u periodu drugog talasa feminizma i svoje novo razumevanje
istorije kao rodne istorije. Slično njima muzeji sa drugih kontinenata imaju
svoje korene u modernom feminizmu. Oni žele da sprovedu uvid u žensku istoriju,
kulturu ili umetnost kod zainteresovane publike. Važni su zbog obrazovanja
ženske populacije, njihovog osnaživanja i samopouzdanja. Obezbeđuju osvešćenu
obuku, mogućnosti za nezavisne akcije i alatke u prevazilaženju diskriminacije.
Ženski muzej u Meranu i Senegalu organizovali su prvi kongres gde je 25
ženskih muzeja sa pet kontinenata prisustvovalo. Po rečima iranske nobelovke
Širin Ebadi (Shirin Ebadi), koja je prisustvovala kongresu „ženski muzeji su
oni koji pišu istoriju sveta. U svakoj zemlji mora postojati ženski muzej.“ Ove
reči su postale moto čitave mreže. Konačno, udruženje je svoju pravu
verifikaciju dobilo na 4. međunarodnom kongresu ženskih muzeja u Alis Springsu
(Australija) 2012. godine. Od tada se organizuju kongresi svake
četiri godine, a po želji, i u međuvremenu. Do sada su bili održani u Meranu
2008, Bonu 2009, Buenos Ajresu 2010, Berlinu 2011, Alis Springsu 2012, Berlinu
2013, Bonu 2014, Meksiko Sitiju 2016. i Istanbulu 2018. Do sada je realizovano
pet međunarodnih kongresa, četiri evropska i jedan evro-azijski koji je zajedno
sa evropskim održan u Istanbulu 2018. Za 2020. planira se šesti međunarodni
kongres u Hitisau (Austria).[11]
[1] ICOM – International Council of Museums – Međunarodni
savet muzeja je neprofitna, nevladina, međunarodna organizacija osnovana 1946.
godine u sistemu Organizacija ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i
kulturu UNESKO. ICOM je međunarodna organizacija muzeja i muzejskih
profesionalaca posvećenih očuvanju, zaštiti i predstavljanju svetskog prirodnog
i kulturnog nasleđa, sadašnjeg i budućeg, materijalnog i nematerijalnog
najširem društvu. ICOM predstavlja mrežu od 32.000 članova iz 172 zemlje sveta,
117 nacionalnih komiteta i 31 internacionalna komiteta posvećenih različitim
aspektima muzejskog rada i zaštite kulturnog nasleđa. Aktivnosti Međunarodnog
saveta su usmerene na izazove sa kojima se susreću muzejski profesionalci tokom
rada, kao i na njihove potrebe, a to su: saradnja i komunikacija
profesionalaca; širenje znanja i informisanje javnosti; trening profesionalaca;
razvoj profesionalnih standarda; promovisanje profesionalne etike; očuvanje
kulturnog nasleđa; borba protiv ilegalne trgovine. Međunarodni savet muzeja ima
tri zvanična jezika, i to su engleski, francuski i španski jezik.
(http://network.icom.museum/icom-serbia/o-nama/icom-international/,
pristupljeno 5. 11. 2018)
[3]
„Muzeji nisu samostalne, suverene, neograničene institucije, već oblikovane i
duboko utkane u mnogostruke ekonomske i političke svrhe, u izgradnju nacije i
oblikovanje nacionalnih identiteta, u regionalnu i komunalnu revitalizaciju,
regeneraciju, urbanu obnovu – i naravno ovih dana značajno u turističko
tržište. Postoje potrebe za njihovom daleko ekstenzivnijom nadležnošću i
transparentnošću nego što se jednostavnim terminom ’ne-profitne’ razjašnjava
kako muzeji treba da oslove, definišu i da se pridržavaju svojih principa i
steknu i koriste materijalne, finansijske, društvene i intelektualne
raspoložive resurse.“ (iz Dokumenta
koji je podneo Stalni komitet za
muzejsko definisanje, prospekte i potencijale (Standing Committee for Museum
Definition, Prospects and Potentials – MDPP), a koji je prihvatio Izvršni bord
ICOM-a (ICOM Executive Board), 7). Dostupan 20. 12. 2018. na
https://icom.museum/en/activities/standards-guidelines/museum-definition/.
Redefinisanju će se pristupiti septembra 2019. na Generalnoj skupštini ICOM-a u
Kjotu (Japan).
[4] Prema:
Ivana Brstilo, Željka Jelavić, Kultura
kao prostor mogućnosti: muzej kao čimbenik društvene integracije, 148.
Dostupno 20. 11. 2018. na https://hrcak.srce.hr/index.php?show= clanak&id_
clanak_jezik = 93489
[5]
Nasuprot his story (=history), igra
rečima na engleskom.
[6] Meral Akkent, Kratka
istorija ženskih muzeja, U: Žene i
muzeji – Čitanka o ženskom/rodnom nasljeđu, Podgorica: NVO NOVA Centar za
feminističku kulturu, 2016, 9.
[7] Irene Vaquinhas, Ženski muzeji danas: njihovo stvaranje, ciljevi i doprinos istoriji,
U: Žene i nasljeđe – Ka osnivanju Muzeja
žena Crne Gore, NVO NOVA Centar za feminističku kulturu, 2015, 36.
(Dostupno 12. 12. 2018. na
https://www.muzejzena.me/img-library/23/1523645887_zene-i-nasljedje-verzija-mala2.pdf)
[8] Ana Stolić, Od politike ka
novim naučnim disciplinama: ženska i rodna istorija – Koncepti o ženskoj
emancipaciji krajem 19. i početkom 20. veka u srpskoj istoriografiji, U: Humanizacija univerziteta, knj. 1,
Zbornik radova (ur. Bojana Dimitrijević), Filozofski fakultet Univerziteta u
Nišu, 2013, 380.
[10] Ove platforme, virtuelni muzeji, sajtovi i inicijative koje se
preko virtuelnog i raznih oblika realnih manifestacija (skupovi, knjige,
dokumenta, etc.) takođe mogu nositi onu odgovornost za koju se zalaže i MDPP u
okviru ICOM-a uočavajući sve disperzivnije oblike postojanja i uloge muzeja u
svetu: „Dok su novi muzeji, specijalistički muzeji i inicijative nalik muzejima
stvoreni naročito da oslove neke od spornih problema etničke pripadnosti,
ljudskih prava, pola, održivosti ili čak i budućnosti, u odgovor na izražene
društvene, upravne i potrebe zajednice, ostaje jaz između ovih suštinskih
relacija i tema koje dominiraju istraživanjem, sakupljanjem, izlaganjem i
događajima u tradicionalnim, mejnstrim muzejima.“ (Vidi fusnotu 2).
Pre nekoliko godina sam dobila CD sa
informacijama o ženama hemičarkama u Srbiji krajem 19. i početkom 20. veka, izdatog
2011. povodom Međunarodne godine hemije (2011). Letimičnim pregledom Ženskog sveta uočila sam da nedostaje
podatak o Milici Jakšić koja je 1898. u Ženevi „proizvedena“ u doktora hemije,
a to znači da je (izgleda) prva Srpkinja hemičarka (Ženski svet br. 9 1898: 142). Iz ove činjenice saznajemo da je vrlo
diskutabilno koja je žena prva u nekoj oblasti ili profesiji i to iz dva
razloga: prvo, o istoriji žena u Srbiji vrlo malo znamo i drugo, zato što se
ponekad u savremenim istraživanjima u Srbiji iz istorijskog diskursa sa
pridevom „srpski“ izostavlja istorija žena u Vojvodini tokom 19. veka. Pitanje
je da li je bilo, i ako jeste, ko su Vojvođanke drugih vera i nacija koje su
završile studije hemije na nekom od evropskih univerziteta, jer i njima (ako ih
ima) moramo danas dati srpski pasoš isto tako kao što smo dali rimskim carevima
rođenim na tlu današnje Republike Srbije. Takođe, dok se ne otkriju neki drugi
podaci, Juditu Horovic treba uvrstiti među prve žene u Srbiji koja je još 28.
marta 1848. pokrenula pitanje ženskog udruživanja u javnoj sferi, a Adel
Nemešanji (uz Novosađanku po rođenju Katarinu Milovuk) među prve direktorke
viših (devojačkih škola), koja je na tom mestu bila od 1884. do
penzionisanja…
Čini se da postoji neka tajna veza između
rezultata istraživanja istorije žena i mesta gde živi autor/autorka kao i činjenice
u kojim bibliotekama i arhivima je autor/ka radio/la. Radeći istraživanje o
znamenitim Novosađankama i Vojvođankama, tokom 19. veka i sve do 1918, bila sam
svesna da se radilo o građankama Habzburške monarhije[1]. To dalje znači da su živele po zakonima koji su bili neuporedivo povoljniji
za žene nego oni koji su važili u Kneževini/Kraljevini Srbiji. Ova činjenica se
u nekim radovima o Srpkinjama 19. veka relativizuje, pa čak i prenebregava,
zato sam u biografijama koje slede dala primere korišćenja
austrijskih i ugarskih građanskih zakona[2] u korist žena u okviru konkretnih životnih priča.
Ovde bih se zadržala na nekoliko važnih situacija za koje mislim da će koristiti budućim istraživačima/istraživačicama. Često se citira podatak iz knjige Nede Božinović Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku (Beograd 1994) gde ona najpre piše o tome da je žena po Ugarskom građanskom zakoniku bila gotovo izjednačena sa muškarcem uz navođenje tačnih podataka o tome da bi na kraju završila ovom tvrdnjom koja potire sav taj prethodni progres: „ Ali Srpkinje su se retko koristile ovim prednostima i pravima, pa su se tako sestre i prilikom nasleđivanja držale se običajnog prava i odricale nasledstva u korist braće“ (Božinović 1996: 23). Ona se pozivala na istraživanje Vase Stajić objavljeno u knjizi Ženski pokret u Vojvodini – prilikom proslave pedesetogodišnjice rada svog izdala Dobrotvorna Zadruga Srpkinja Novosatkinja (Novi Sad 1933). A Vasa Stajić je o istom, na istom mestu napisao i ovo: „.. i kad se odriče u korist brata ne odriče se alature[3] svog miraza nego zadržava pravo da njom raspolaže i testamentarno… razume se da se svaka sestra nije odricala prava na ravan deo s bratom u očevini i to dokazivala sudom“ (Ženski pokret u Vojvodini 1933: 12-13). Zatim i ovo: „Zakon i sud tako pouzdano osiguravaju ženi alaturu (donos, miraz) da svaki testatar, pre nego što će raspolagati svojom imovinom (subštancijom), izdvoji alaturu svoje žene… I žena raspolaže svojom očevinom slobodno i bez obzira na to da li iza nje ostaje muž… Od svega napred spomenutog važnije je da zakon ženi priznaje sposobnost sticanja i pravo da vodi radnju. To je moralo znatno razvijati samosvest žene i smisao za učešće u javnom životu (Isto, 20, 25).
Vlasništvo nad imovinom (u novcu i
nekretninama) koje su žene u Habzburškoj monarhiji stekle proizvelo je
kategoriju dobrotvorki od kojih su mnoge imovinu zaveštale za različite ciljeve,
često u korist ženske dece i žena, bilo kao lični čin, bilo preko ženskih
organizacija (dobrotvorne i prosvetne zadruge). Postojala je i koordinacija
aktivnosti dobrotvornih zadruga u Vojvodini i saradnja ženskih organizacija
različitih konfesija. Koliko su ženske zadruge bile uspešna i bogata preduzeća
može da posluži podatak o udruženjima Srpkinja: „… u Austro-Ugarskoj,
Bosni i Hercegovini, kao i Americi ima svega 5441 članica (svake vrste), a
imanje im u gotovini i drugim posedima iznosi К 927.514,47… (Varađanin[4] 1910: 97-106). Prema odnosu američkog dolara i austrougarske krune,
koji je u istom tekstu zapisao Varađanin /1 USA $ vredeo je 5 К./ vrednost
zadružne imovine Srpkinja Austrougarske, Bosne i Hercegovine i Amerike od
927.514,47 К vredela je 1910. godine 185.502,89 USA $. Danas (2019) bi vrednost
te imovine iznosila 5.001.583,00 $. Sasvim je jasno da su ženske organizacije Vojvođanki
drugih nacija i konfesija bile isto tako uspešne, kao i udruženja Srpkinja.
Novac kojim su raspolagale Vojvođanke značio
je moć, koja je najpre korišćena na humanitarnom i prosvetnom planu, ali i za
građenje ženske mreže koja će iznedriti ženske glasove u vezi sa zahtevima za
transformaciju porodičnih odnosa i političkim pravima za žene. U tome su veliku
ulogu imali ženski listovi koje su uređivale i posedovale žene. Samo u Novom
Sadu je početkom 20. veka bilo četiri urednice novina/časopisa (samo jedan sa
naslovom ženski) od kojih su tri bile
i vlasnice istih. O tome sam pisala u više navrata, a ovde će biti samo
spomenute u okviru biografije Milice Tomić. Od sedamdesetih godina 19. veka
raste broj Vojvođanki koje se školuju na evropskim univerzitetima i to ne samo
onih iz bogatih porodica, jer su postojali fondovi za školovanje siromašne i
darovite ženske dece čak i na inostranim univerzitetima. Takav fond, za
školovanje Srpkinja na pedagoškim i medicinskim studijama u Švajcarskoj i
Nemačkoj, je osnovala Anastasija Kolarović (1811-1891).
U Habzburškoj monarhiji je nemački jezik bio
jezik[5] komunikacije, a zatim i mađarski. Srpske više devojačke škole se
otvaraju da bi se omogućilo školovanje devojaka na maternjem jeziku i sprečilo
odnarođavanje, ali ipak jedan broj Srpkinja (i Nemica) u Vojvodini bira školovanje
na mađarskom jeziku. Ako pogledamo biografije znamenitih Vojvođanki u 19. i
početkom 20. veka uočićemo da je bilingvalnost, trilingualnost ili multilingualnost
uobičajena. I kroz biografije koje su ovde date videćemo da znamenite Srpkinje
iz Habzburške monarhije govore nemački, mađarski, a poneke još i francuski i
ruski jezik. U Habzburškoj monarhiji je znanje više jezika bilo stanovita
prednost koja se nije odnosila samo na bogatiji sloj stanovništva već i na
srednji stalež. U Novom Sadu se u svakoj radnji, koja je računala na profit,
držao običaj da se sa kupcem razgovara na jeziku na kojem je rekao dobar dan.
Lerovi[6] za devojčice koje su držale Nemice, kao i dadilje Nemice bili su vrlo
traženi i u srpskoj zajednici u Vojvodini, te se i u biografijama koje slede
mogu naći kritički stavovi o tome. Znanje jezika pre svih nemačkog i mađarskog
bio je uslov za bilo kakav napredak. To je doprinelo da se mnoge ideje i znanja
brzo usvajaju i šire. Nije beznačajna činjenica da su se jedno vreme pedagozi srpske
zajednice u Vojvodini školovali u Goti (Gotha u Nemačkoj), (neki kao Arkadije
Varađanin[7] kod čuvenog pedagoga Karla Kera /Karl Kehr (1830-1885), gde su se
napajali mnogim idejama i preuzimali mnogi uzori.
Kada sada sagledavamo doprinos Vojvođanki iz
Habzburške monarhije kulturnoj i političkoj istoriji Srbije onda se ne može
prenebregnuti da se radi o konkretnom i specifičnom kontekstu i da, ako se iz
tog multietničkog miljea u srpsku istoriografiju preuzimaju doprinosi pojedinih
žena, onda se mora jasnije sagledati na čijim to ramenima one stoje, čijim su se
primerima i idejama napajale. Kada je feminizam u pitanju u par biografija koje
slede biće pomenuti uticaj Lujze Oto /Loise Otto-Peters (1819-1895), Helene
Lange[8] /Helene Lange (1848-1930) i Rožike Švimer /Rózsa Bédy-Schwimmer /Rosika Schwimmer (1877-1948) na ideje i
aktivizam Vojvođanki.
Ukazujem i na činjenicu da je patrijarhat
srpske zajednice u Habzburškoj monarhiji imao stanovita ograničenja u vezi sa
uticajem na žene jer su one koristeći zakonske norme udajom ili preseljenjem u
Beč, Prag, Požun… mogle da promene veru, običaje i položaj, što su mnoge i
činile. Proces odnarođavanja unutar srpske zajednice je za srpsku elitu u
Vojvodini bio ozbiljan problem[9]. Zato ne treba da čudi tako masovno pozivanje na srpsku narodnu
baštinu, tradicionalne vrednosti zapisane u narodnim pesmama i pričama, pa i
kada se radilo o idejama emancipacije žena. Postojao je stanoviti manir u
Ugarskoj u 19 veku, ali i kasnije, da se ime udate žene sasvim zaklanja imenom
muža. Srbi su to preuzeli, čak i kada su perjanice borbe za ženska prava u
pitanju, kao „Savka dra Jovana Subotića“[10]. I kada su proklamovali borbu protiv protiv tuđih uticaja, kao što sam
napred navela, isti su bili preuzimani naročito ako je to značilo neku vrstu društvene
afirmacije.
Za mene je važan podatak bila saradnja Rožika
Švimer – Milica Tomić na planu političke borbe za ženska prava jer dokumentuje
simultane akcije onih snaga u habzburškoj Ugarskoj koje su imale u agendi
politička prava za žene bez obzira na nacionalne predznake. Političkoj borbi
dela građanskih partija u habzburškoj Ugarskoj (Socijaldemokratska stranka,
neki poslanici Mađarske nezavisne stranke i Srpska napredna radikalna stranka),
gde je doprinos žena očigledan, treba pripisati zasluge za uvođenje ženskog
prava glasa koji se 1918. desio istovremeno u Vojvodini i Ugarskoj u vreme
raspada Habzburške monarhije. Taj proces se kao politička kampanja odvijao
počev od prvih godina 20. veka simultano na čitavoj teritoriji habzburške Ugarske.
Treba podvući da političke aktivnosti Srpkinja u habzburškoj Ugarskoj u to doba
nisu bile ni slabe, ni simbolične. Poznato je da su Srpkinje 1907. sakupile 30.000 ženskih
potpisa protiv zakona kojim se uvodi mađarski jezik kao nastavni u sve škole. Političke aktivnosti Srpkinja u habzburškoj Ugarskoj,
započet pre nego što su izborile pravo glasa, savremenici su ocenili ovako: „Naše
ženskinje je stupilo u redove srpske slobodoumne stranke pa je te redove znatno
popunilo. To ženskinje se odlikovalo i u radovima književnosti, negovanju
pesme, u svim političkim i društvenim radovima. U političkoj borbi na mnogim
mestima je ženskinje rešilo borbu u narodnu korist“ (M.K. 1920: 64)[11]. Aktivistički rad jedna od najznačajnijih evropskih i svetskih
feministkinja i mirovnjakinja Rože Švimer dokumentuje deo upornog i vrednog
napora Mađarica u borbi za žensko pravo glasa.
Političke elite koje su u agendi imale borbu
za pravo glasa, došavši u situaciju da odlučuju o ustrojstvu država i entiteta
koji su nastajali po završetku I svetskog rata, odlučile su u korist tog prava,
naravno ceneći i druge potrebe i okolnosti. Tako je u Ugarskoj, koncem 1918. donesen Izborni
zakon, koji je biračko pravo omogućio ženama koje su navršile 24. godine, koje
su najmanje šest godina državljanke Ugarske i koje umeju da čitaju i pišu na
bilo kojem jeziku koji se u Ugarskoj govorio. U isto vreme u Vojvodini (u koju
je bez borbe tokom novembra 1918. ušla vojska Kraljevine Srbije) je Srpski
Narodni Odbor, koji je sazvao Veliku Narodnu Skupštinu Srba, Bunjevaca i
ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji, dao biračko pravo muškarcima i
ženama iznad 20. godina. Tada je izabrano sedam[12] žena: Milica Tomić (Novi Sad), Mara Jovanović (Pančevo), Katica
Rajčić, Olga Stanković, Taza Manojlović, Mara Malagurski i Manda Sudarević (sve
iz Subotice). Skupština je
25. novembra 1918. jednoglasno donela odluku o prisajedinjenju Banata, Bačke i
Baranje Kraljevini Srbiji.
U novoj državi
Kraljevini SHS/Jugoslaviji pravni sistem se sastojao i od prethodno važećih građanskih
zakona na teritorijama na kojima su važili do tada (austrijski, ugarski,
srpski, crnogorski i šerijatsko pravo), te je u tako složenom sistemu žensko
pravo glasa bilo manje važno pitanje. U Kraljevini SHS/Jugoslaviji političke
elite različitih vera, koje su odlučivale o svim važnim pitanjima, nisu se nadalje
bavile ženskim pravima na konzistentan i plodonosan način. Između dva svetska
rata ženske organizacije i asocijacije vodile su snažnu, ali neplodnu kampanju
za ženska politička i druga prava. Beograd, Zagreb, Ljubljana i Sarajevo su
bili centri feminističkih aktivnosti koja je uključivala borbu za žensko pravo
glasa. Moram naglasiti da je u toj borbi (nepravedno skrajnutoj u
socijalističkoj Jugoslaviji) bilo izvanrednih dometa (Ženska stranka, Berza
rada Ženskog pokreta…). U tom kontekstu Novi Sad je izgubio status perjanice
ženskog aktivizma. Žensko pravo glasa u Vojvodini ponovo će biti potvrđeno
Ustavom Federativne Narodne Republike Jugoslavije 1946, ovog puta trajno.
[1] U biografijama koje slede najčešće sam državu u kojoj su se životi
žena o kojima pišem dešavali imenovala Habzburškom monarhijom. Od 1804 do 1876.
to je bilo Austrijsko carstvo a od 1876 do 1918, Austrougarska. U okviru
Austrougarske od 1876. današnja Vojvodina je bila u sastavu Ugarske tačnije:
Kraljevine Ugarske/ Zemlje Krune Sv. Stefana (prim.aut.).
[2] Od 1894. u današnjoj Vojvodini na snazi je Ugarski građanski zakonik
koji između ostalog uvodi kategoriju građanskog braka i nadležnost državnih
sudova, a ne crkvenih sudova (konzistorija) kao do tada (prim. aut.).
[3] Alatura je miraz ili novac za idržavanje kuće (prim.aut.).
[5] Ovde mislim na jezik u svakodnevnom životu, književnosti, novinama,
jer je do sredine 19. veka latinski bio službeni jezik (prim.aut).
[6] Reč dolazi od nemačke reči lernen (naučiti) i označavala je školu za
devojčice.
[7] Podaci o tome koliko je vredan doprinos A. Varađanina ženskom
aktivizmu i njihovom radu na planu kulture dati su u tekstu Podrška stvaranju ženske umetničke elite
kroz primere školovanja Katinka Stakić, Sultane Cijuk i Danice Jovanović
(prim.aut.).
[8] Uticaj Helene Lange na feminističku misao u Jugoslaviji moguće je
pratiti sve do tridesetih godina 20. veka preko ideja koje izlaže dr Angelina
Ivanović-Mojić. Videti: Stojaković, G. Crtica
o feminističkoj istoriji Grada Zagreba (1919-1940) http://pravonarad.info/?p=350
[9] Savka Subotić je u „Uspomenama“ ostavila primer da je unuka velikog
srpskog dobrotvora i srpskog patriote kao vatrena katolikinja mrzela sve
pravoslavno (prim.aut.).
[10] Na mađarskom je to izrazitije: dr Anna Czimmer, udata Gresz
(1906-1967) sahranjena je kao Gresz Belané (žena Gres Bele) (prim.aut.).
[11] М.К. „Садашњост и будућност наших женскиња.“ Жена бр. 2. (1920): 64.
[12] U časopisu Žena zapisana su imena šest žena. To je greška. Verovatno je omaškom u Ženi izostavljeno ime Taze Manojlović. Videti: „Oslobođenje Srba“. Žena br. 10. (1918): 625.
Malo je poznata činjenica da su ženske organizacije u Habzburškoj monarhiji /od 1867. u Austrougarskoj/ (uključujući i ženske organizacije Srpkinja) bila dobro organizovana, a često i bogata[1] preduzeća. Postojao je jasan sistem hijerarhije (članice, potpomažuće članice, dobrotvorke i dobrotvori) i plan u vezi sa trošenjem sredstava. Svake godine završni račun organizacije, uz izveštaj o radu, javno su publikovani u ženskoj i drugoj štampi. Srpkinje u Austrougarskoj nisu prednjačile[2] u osnivanju posebnih organizacija, ali su preuzimale i razvijale korisna iskustva svojih sugrađanki drugih vera i nacija.
U početku, osnovne delatnosti ženskih
zadruga su bile briga za siromašne, nezbrinute i napuštene ljude. Кasnije se
ustanovljavaju specifične zadužbine ili fondovi kojima se pomaže siromašnoj i
napuštenoj ženskoj deci, fondovi za školovanje darovite ženske dece, a
zabeleženo je i postojanje azila za starice, kao i dečjeg zabavišta za
siromašnu decu. Vrednost koji su Srpkinje Austrougarskoj i SAD u novcu i u
imovini zaveštale ženskim udruženjima (zadrugama) za humanitarne i prosvetne
ciljeve i danas možemo ceniti kao izuzetnu. O tome je podatke ostavio Arkadije
Varađanin: „… u Austro-Ugarskoj, Bosni i Hercegovini, kao i Americi ima
svega 5441 članica (svake vrste), a imanje im u gotovini i drugim posedima
iznosi К 927.514,47… (Varađanin 1910: 97-106). Prema odnosu američkog dolara i
austrougarske krune, koji je u istom tekstu zapisao Varađanin /1 USA $ vredeo
je 5 К./ vrednost zadružne imovine Srpkinja Austrougarske, Bosne i Hercegovine
i Amerike od 927.514,47 К vredela je 1910. godine 185.502,89[3] USA $. U “Spomenici dvadesetptogodišnjeg rada (1880-1905)
Dobrotvorne Zadruge Srpkinja Novosatkinja” dat je podatak da je uz pomoć stipendija
ove zadruge škole i univerzitete završilo: 48 učiteljica, 2 zabavilje, 7
radnica, 3 trgovkinje 2 operske pevačice (Sultana Cijuk i Jelena Uglješić), 1
fotografkinja (Katinka Stakić) i 1 lekarka (dr Kornelija Rakić) (Stojaković
2001: 28).
Dr Kornelija Rakić, učenica Mileve Simić i prva lekarka u Novom Sadu: „Veliki Orao – Ilustrovani srpski narodni kalendar za prostu godinu 1907.“ Novi Sad: Srpske knjižare i štamparije Braće M. Popović. str. 49.
Siguran i respektabilan imovinski status
dobrotvornih zadruga omogućavao je stabilne i dugoročne aktivnosti među kojima
su bile i one u vezi sa školovanjem darovite ženske dece na umetničkim školama
i zanatima. Primeri stipendiranja Katinke Stakić, Sultane Cijuk i Danice
Jovanović daju uvid u načine na koji su žene, preko ženske organizacije ili
direktno, učestvovale u kreiranju ženske umetničke elite.
Novosađanka, Katinka (Tinka) Stakić (oko
1890 -?) bila je dugi niz godina stipendistkinja Dobrotvorne zadruge Srpkinja
Novosatkinja. Najpre je stipendirana kao učenica[4] Srpske više devojačke škole[5] i to tokom sve četiri godine školovanja, potom joj je omogućeno
dodatno usavršavanje[6] a zatim i trogodišnje šegrtovanje kod vrhunskog, novosadskog fotografa
Josifa Singera koji je imao titulu „Kneževski crnogorski dvorski fotograf“
(Montenegrói Kir. Udv. Fényképesz).
Tokom i po završetku školovanja u Srpskoj
višoj devojačkoj školi u Novom Sadu Katinka (Tinka) Stakić je bila i ostala
stipendistkinja Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja što se vidi iz izveštaja
organizacije jer je: “…Uzet na znanje izveštaj da je pitomica društvena Tinka
Stakićeva stupila u fotografski atelje ovdašnjeg fotografa Josifa Singera na
izučavanje struke te će joj se određena pripomoć izdavati“ (Ženski svet, br. 11, 1906: 253).
Šegrtovanje Katinke Stakić kod čuvenog
novosadskog fotografa Josifa Singera trajalo je tri godine, a je završeno sa
uspehom, jer u oktobru 1909. nalazimo oglase u novosadskom Ženskom svetu i Zastavi
kojima uredništvo ovih listova obaveštava javnost da je otvorila sopstveni
fotografski atelje (Ženski svet, br.
10, Novi Sad 1909. str. 233; Zastava, Novi
Sad, 6 (19) oktobar 1909).
U dokumentaciji JKP „Lisje“ u Novom Sadu
nema podataka o tome da li Tinka Stakić sahranjena na nekom od grobalja u Novom
Sadu.
Sultana, Cijuk, crtež prema arhivskoj fotografiji
Sultanu Cijuk (1871-1935), novosadsku opersku divu, kao sopran velikih mogućnosti, cenila je i pozdravljala publika najznačajnijih evropskih gradova. Njen, kratki nastup 1896. u Srpskom narodnom pozorištu uzima se za početak rada Opere u Novom Sadu. Ovu mladu Vrščanku, čiji je talenat za muziku rano primećen stipendirala je Dobrotvorna zadruga Srpkinja Novosatkinja. Konzervatorijum u Beču je upisala 1981. kao siromašna, ali talentovana učenica. Školovanje je završila zahvaljujući potpori Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja i patronatu austrijske carice Jelisavete[7] Habzburške. Na završnom ispitu, kome su prisustvovali upravnici i stručnjaci vodećih svetskih operskih kuća, Sultana Cijuk je dobila izuzetno laskave ocene i ponude za angažman od mnogih velikih operskih ansambala, uključujući ponudu njujorške Metropoliten Opere. Po sopstvenoj želji od 1895. postala članica Opere u Hamburgu.
Sultana Cijuk: „Veliki Orao – Ilustrovani srpski narodni kalendar za prostu godinu 1898.“ Novi Sad: Srpske knjižare i štamparije Braće M. Popović. str. 49.
Pored Hamburga i Novog Sada Sultana Cijuk
je u periodu 1909-1911. bila članica prve beogradske privatne opera, Opere na
Bulevaru koju je osnovao i vodio Sultanin suprug, Žarko Savić. U
periodu 1917-1928. živela je i radila u Zagrebu da bi poslednje
godine života
provela u Beogradu.
Delo Danice Jovanović (1886-1914),
beščanske slikarke tragičnog[8] usuda, došlo je u focus javnosti kada je jedan njen rad 1963.
izložen (zajedno sa slikama najznačajnijih srpskih ekspresionista i modernista),
na izložbi “Nadežda Petrović i počeci modernog srpskog slikarstva”. Zahvaljujući
naporima jedne druge Novosađanke, dr Jasne Jovanov, u Galeriji Matice srpske
održana je Monografska izložba Danice Jovanović (1987) povodom stogodišnjice
slikarkinog rođenja, koja je doprinela novom vrednovanju[9] njenog dela.
Danica Jovanović, crtež prema arhivskoj fotografiji
Danica Jovanović je rođena u mnogočlanoj
ratarskoj porodici u Beški. Srpsku višu devojačku školu u Novom Sadu upisala je
i završila relativno kasno (1903-1907). Za slikarstvo se opredelila tokom
novosadskog školovanja, a odlučujuću podršku su joj pružili nastavnica Anđelija
Sandić i direktor škole, Arkadije Varađanin[10]. Beogradsku Umetničko-zanatsku školu, u tajanju od dve godine, je
uspešno završila zahvaljujući potpori beščanske pravoslavne Crkvene opštine.
Žensku slikarsku akademiju u Minhenu upisala je 1909. zahvaljujući mecentkinji
Danici Jovanović iz Velike Kikinde koja je, na preporuku Arkadija Varađanina,
prihvatila da ličnim sredstvima omogući da Danica, pored skromne stipendije Petrovaradinske imovne opštine, može da studira u Minhenu. Mecentkinja Danica
Jovanović je bila jedna od osnivačica Dobrotvorne zadruge Srpkinja u Rumi, a
posle preseljenja u Veliku Kikindu i članica Velikokikindske dobrotvorne
zadruge Srpkinja gde je kao imućna osoba učestvovala u finansiranju aktivnosti
organizacija. Potpora koju je pružala slikarki-imenjakinji bila je lični čin
koji nije bio redak u doba kada je mecenat i dobrotvorstvo bilo način života.
Na žalost, mecentkinja Danica Jovanović je već prve školske godine preminula te
je opet po preporuci Arkadija Varađanina, finansiranje školovanja Danice
Jovanović preuzela Olga Jovanović, kćerka Lazara i Sofije Dunđerski, jedna od
uglednih članica Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja i dobrotvorka Zavoda
za vaspitanje srpskih devojaka u Budimpešti. Danica Jovanović je po završetku
osam semestara na Ženskoj likovnoj akademiji u Minhenu stekla zvanje nastavnice
crtanja i malanja i akademske slikarke. Radovi Danice Jovanović nalaze se u Narodnom muzeju
u Beogradu, Galeriji Matice srpske u Novom Sadu,
Memorijalu u Beški
i u privatnim kolekcijama.
Zakonska obaveza svih dobrotvornih zadruga
u Austrougarskoj je bila da u slučaju prestanka rada organizacije imenuju
pravni entitet koji će naslediti imovinu organizacije. Mnoge zadruge Srpkinja
su svoju imovinu (u novcu i nekretninama) zaveštale Matici srpskoj ili Srpskoj
pravoslavnoj crkvi (crkvenoj opštini). Onim zadruga Srpkinja, kao što je to bio
slučaj u Kikindi, koje su nastavile rad u Kraljevini SHS/Jugoslaviji imovina je
nacionalizovana u socijalističkoj Jugoslaviji. Mnoge institucije koje su
osnovale naše pretkinje danas imaju istu namenu i druge nazive ali, nema znanja
o tome na čijim ramenima stoje. To je npr. slučaj sa obdaništem u Kikindi koje
je u istoj kući i na imanju Velikokikindske dobrotvorne zadruge Srpkinja i sa
obdaništem u Novom Sadu koje je nastalo velikim trudom Jelene Kon. Mnogobrojni
fondovi za stipendiranje darovite dece, posebno ženske dece i pomoć ugroženim
kategorijama stanovništva nestali su tokom turbulentnih vremena kada su u krvi
nestajale i nastajale države. Mnogo toga je nepovratno nestalo, ali ono što ne
može da nestane to je znanje o sjajnim dometima aktivističkog i humanitarnog
rada koje su naše prethodnice uporno i sa velikom ljubavlju gradile.
Literatura
А.В. (Варађанин Аркадије). „Женска удружења међу Српкињама.” Женски свет- Kалендар за 1910. (1910): 97-106.
Варађанин Аркадије, прир, Извештају о Српској вишој девојачкој школи у Новоме Саду на крају тридесете а школске 1903 – 1904. г. Kњига двадесетседма (Нови Сад: Српска штампарија дра Светозара Милетића 1904), 48.
Варађанин Аркадије, прир, Извештај о Српској вишој девојачкој школи у Новоме Саду на крају тридесетпрве а школске 1904-1905 год. Kњига двадесетосма. (Нови Сад: Српска штампарија дра Светозара Милетића, 1905), 13-14 и 54-55.
Ђорђевић Мита, прир, „Извештај о Српској вишој девојачкој школи у Новом Саду на крају тридесетруге а школске 1905-1906. г. Kњига двадестдевет (Нови Сад: Српска штампарија дра Светозара Милетића, 1906), 52.
Jovanov, Jasna. Danica Jovanović. Beograd/NoviSad/Inđija: Spomen zbirka Pavla Beljanskog, Narodna biblioteka Đorđe Natošević, Vojnoizdavački zavod i TOPY, 2007.
Stojaković, Gordana. „Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Danica Jovanović (1886-1914)”. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 186-188. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, Gordana. „Sultana Cijuk-Savić (1871-1935) “. Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković. 154-156. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Stojaković, G. „Diskursne osobine privatne prepiske o knjizi Srpkinja njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas (1909-1924)“. Specijalistički rad, Univerzitet u Novom Sadu. ACIMSI: Centar za rodne studije, 2005
Stojaković, Gordana. Kikinda iz ženskog ugla. Kikinda: Centar za podršku ženama, 2010.
[1] „Veliko Кikindska Dobrotvorna Zadruga Srpkinja“ je 1908. imala „9 dobrotvora, i 90 redovnih članica“, a imovinu su činile kuća u vlasništvu u vrednosti 7.663,67 kruna (К) u kojoj je radilo zabavište i gotovina u iznosu od 18.993,59 К. (1910. je to bilo oko 3.700$ ) Zadruga je pored zabavišta (1. maj 1891), osnovala i izdržavala „radeničku školu“ za devojke. Posle velike izložbe ženskih rukotvorina u Novom Sadu 1884, na kojoj su Velikokikinđanke imale „celu jednu dvoranu“ Zadruga je osnovala „srpsku ćilimarsku školu“. Godine 1938. Zadruga je u vlasništvu imala dve kuće u centru Кikinde: na uglu tadašnjih ulica Vuka Кaradžića i Nikole Pašića i u Vilsonovoj ulici (Stojaković, 2010: 8).
„Dobrotvorna Zadruga Srpkinja Novosatkinja“ osnovana je 1880. Prema podacima koje je ostavio Arkadije Varađanin novosadska zadruga je 1908. imala: „… 196 redovnih članica i 32 potpomagačice.. svoju kuću na sprat, u vrednosti od 40.000 К i u gotovini 20.121,39 К … Fond Đorda F. Nedeljkovića od 11.581,86 К, za odelo sirote škol. dece i na ogrev sirotinji“ (Кalendar Ženski Svet 1910: 99). Značajne tekovine novosadske zadruge bile su: osnivanje prvog srpskog zabavišta 1892, pokretanje inicijative za osnivanje zavoda za obrazovanje „srpskih zabavilja“, pokretanje inicijative za formiranje Saveza dobrotvornih zadruga Srpkinja na prostoru Austrougarske i Bosne i Hercegovine (osnovan1921) i finansiranje Ženske zanatske škole, pokretanje i finansiranje časopisa Ženski svet – ženskog mesečnog časopisa koji je izlazio 28. godine (Stojaković 2001: 28).
[2] Prva zadruga Srpkinja u Austrougarskoj je osnovana 1872. u Velikoj
Kikindi, ali Srpkinje su već od 1866. bile aktivne i organizovane u ženska kola
u okviru Ujedinjene omladine srpske (1866-1872). Ova činjenica se mora uzeti u
obzir kada se računa prvenstvo u vezi sa organizovanjem žena u javnoj sferi
(prim.aut).
[3] Danas (2019) vrednost imovine ženskih organizacija koje su osnovale i vodile Srpkinje u državama koje su 1910. napred navedene u novcu i nekretninama iznosile bi 5.001.583,00 $ Videti: Inflation Calculator http://www.in2013dollars.com/us/inflation/1910?amount=1
[4] U „Izveštaju o Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novome Sadu na
kraju tridesete a školske 1903 – 1904. g“u poglavlju VIII nailazimo na ime
„Tinka Stakićeva iz Novog Sada“. Ona je u grupi učenica trećeg razreda i po
načinu ispisivanja imena zna se da je vrlo dobra učenica (Izveštaj o Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novom Sadu na kraju
tridesetruge a školske 1905-1906. g. Knjiga dvadestdeveta, 1906. str. 48).
[5] U školskom izveštaju za školsku 1904 – 1905. nalazimo podatak da je
Tinka Stakić učestvovala u pozorišnoj predstavi u okviru „Zabave sa igrankom“
koju je škola priredila „u korist svojim skromnim učenicama i delom učila
školskih“. U istom izveštaju na stranama nalazimo spisak učenica četvrtog
razreda Srpske više devojačke škole, sa pregledom ocena iz svih predmeta, među
kojima je i „Stakićeva Tinka iz Novog Sada“. Tu vidimo da je Stakić Tinka vrlo
dobra učenica i da ima odlične i vrlo dobre ocene. Odličan uspeh pokazala je iz
sledećih predmeta: „Vladanje, Srpski, Zemljopis, Hemija, Kućanstvo, Higijena,
Crtanje, Pevanje i pojanje i Gimnastika“ a vrlo dobar iz:“ Nauka i vera,
Mađarski, Nemački, Povesnica, Račun i Ženski ručni rad“ ( Izveštaj o Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novome Sadu na kraju tridesetprve
a školske 1904-1905 god. Knjiga dvadesetosma, Novi Sad 1905. str. 13-14 i
54-55).
[6] Katinka (Tinka) Stakić je imala i talenat za slikanje. Iz
„Izveštaja o Srpskoj višoj devojačkoj školi na kraju trideset druge a školske
1905-1906. godine“[6], Novi Sad 1906. može saznati o „Kurzu za slikanje i bojenje“. U
tekstu se kaže: …“ Među te lepe veštine spada i slikanje (molovanje) masnim
bojama…Nastavnica Anđelija A. Sandić u sporazumu sa školskom upravom podnela
je molbu visokoslavnom Školskom Savetu u Srem. Karlovcima… te je odma uz
Srpsku višu devojačku školu u Novom Sadu otvoren kurz za slikanje vodenim i
masnim bojama na staklu, drvetu, limu, porcelanu i platnu… „Kurz“ je pokrenut
3. oktobra 1906. i trajao je tokom čitave školske godine. Osim redovnih učenica
Srpske više devojačke škole kurs su pohađale i „tri hospitantkinje: Danica
Tomićeva, Zorka Grujićeva i Tinka Stakićeva, kao izučene učenice više devojačke
škole“…(Izveštaj o Srpskoj višoj
devojačkoj školi u Novom Sadu na kraju tridesetruge a školske 1905-1906. g.
Knjiga dvadestdeveta, Novi Sad 1906. str 52).
[7] Elizabeta Amalija Eugenija od Bavarske (1837-1898) je bila
austrijska carica i ugarska kraljica (prim.aut.).
[8] Posle
poraza na Ceru, prve godine I svetskog rata,
Austrougarska vojska, polačeći se ka severu, u sremskom selu Beška pohapsila je grupu Srba – taoca, među kojima je
bila i Danica Jovanović i po odluci Prekog suda streljala na Patrovaradinskoj
tvrđavi 12. 09. 1914. Na mestu pogibije Beščana, na samom skretanju ka današnjoj Akademiji umetnostui u Novom Sadu nalazi se spomen- tabla.
[9] Danica Jovanović nije stigla da razvije svoj umetnički izraz, ali
prema korpusu slika koje postoje možemo reći da se radi o značajnom delu smelog,
snažnog kolorita. Po oceni dr Jasne Jovanov opus Danice Jovanović je „simbolički,
koloristički ekspresivan i na svojevrstvan način nacionalno obojen“ te „uprkos
ovako neusklađenim i višeznačnim epitetima deluje jedinstveno i celovito“
(Jovanov 2007: 64).
[10] Arkadije Varađanin (1844-1922) je po obrazovanju bio pedagog, ali i ugledan društveni i kulturni radnik. Zna se da je bio jedan od osnivača Srpskog učiteljskog konvikta i Učiteljske zadruge, član uprave najznačajnije srpskog novčanog zavoda u Ugarskoj, Centralnog kreditnog zavoda, višegodišnji član Upravnog odbora i Književnog odbora Matice srpske, član uprave Srpskog narodnog pozorišta, urednik Letopisa Matice srpske (1910-1911) i sekretar Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja od osnivanja organizacije. Napisao je mnogo stručnih članaka i tekstova,a za istorijat feminističkog pokreta značajan je njegov rad na planu ohrabrivanja i podržavanja ženskog kreativnog rada, naročito u književnosti, kao i njegov rad na prikupljanju i objavljivanju izveštaja o radu ženskih organizacija kod nas i u svetu. Upravitelj „Srpske Više Devojačke Škole“ u Novom Sadu postao je po njenom osnivanju 1874, da bi na tom položaju ostao 31 godinu. Važan je i je njegov doprinos stvaranju i emancipaciji književnih radova koje su pisale žene. Obrazovane, talentovane i manje talentovane žene slale su njemu svoje prve radove na uvid i ocenu. Nije bio ciničan i strog kritičar, pre bi se moglo reći da ih je ohrabrivao. Deo radova objavljivao je u listu Ženski svet, čiji je urednik bio punih dvadest osam godina. Unutar ženskog aktivističkog i kreativnog bića u srpskoj zajednici, od kraja 19. i početkom 20. veka, uživao je nepodeljeno poverenje i autoritet.
Hoćeš da znaš, dragi brate, da li se ja
slažem sa idejom emancipacije ženskinja – pa kad hoćeš, a ti me čuj!
Ženskinje je po svojim intelektualnim svojstvima i sposobnostima doraslo da bude u svemu izjednačeno sa muškinjem. Ali to izjednačenje nećemo doživeti ni ja ni ti, nego tek možda ljudi koji će živeti tek posle sto i više godina. I tada će to oslobođenje biti blagoslov po čitavo čovečanstvo. A desili se kakav preobražaj, kakva „korupcija“ pre toga vremena (npr. posle 10-20 godina) koja bi ženskinje s muškinjem sasvim izjednačila, bilo bi štetno kako po samu ženu, tako i po čovečanstvo uopšte. Pitaćeš, možda, a zašto? Pa da ti kažem i uzrok – muškinje još nije doraslo da živi sa oslobođenom ženom. Nemoj da se smeješ, ovo nije šala, nego sveta istina! Jeste, ono, sadašnje muškinje, još jednako uživa u lutki ili robinji. Pa kako po prirodnim zakonima ne teži samo muškinje za ženskinjem, nego i obratno; zar nije dakle prirodno da će pored muškinja, kakvo je sada, emancipacija ženskih slabo vajditi?…
Jeste, tako je to.
Prerana emancipacija bila bi kratka veka…
Žena bi i posle emancipacije tražila muža i muž ženu; samo s tom razlikom što
bi se ženi i posle dopadao čovek, a ne lutak, a sadašnjem čoveku i opet lutka,
pa lutka!…
Pitam te dakle, dragi brate, šta bi sa
takvom emancipacijom postigli? – Postigli bismo to da imamo više emancipovanih
lutaka nego emancipovanih žena… Pa, šta bi onda sljedovalo pored muškinje i
onako grubljeg i fizično jačeg od žene? Odgovor je lak – i sama ideja
emancipacije postala bi smešnom, i ženskinje bi patilo ono što pati i sad. I
zato treba pre no što se ženskinje emancipiše, da se muškinje u neku ruku
degenerira… Jeste, muškinje se mora pre emancipacije ženskinja potpuno
emancipovati svog trulog ukusa i mnogih mana, koje su, nažalost, i suviše
ovladale njima. A ovako, kakvo je muškinje sada -ovde ne računam izuzetke –
nije ni doraslo ni vredno slobodne ženskinje. Ono bi joj svojim trulim ukusom i
fizičkim nadmoćnijem i opet pokvarilo sve, jer da je ženskinje – bar kakvo je
sad – fizično slabije; o tome nema spora, pa kako je uz to plemenitija i
osetljivija, brzo bi podlegla grubosti, sebičnosti pa i lukavstvu protivnika svojih.
I zato, vidiš, ja držim da pitanje
emancipacije mora ići sporo, vrlo sporo, osobito kod nas Srba.
Ono mora ići naporedo sa emancipacijom
muških od trula ukusa i mana njihovih. Samo tada, kada samo muškinje – a ne tek
izuzeci – bude težilo za pravom ženom, a ne za lutkom, i kad bude i samo težilo
za oslobođenjem sestara, kćeri i drugarica svojih, biće ono od koristi; a dok
god je većina muških protiv nje, slabo će ona kome vajditi, pa baš da se i
ostvari.
Po ovome što sam rekla moje je mišljenje,
dragi brate, da mi Srbi svi, muško i žensko, treba pre svega da nastojimo da
najpre obrazuje valjano i pošteno društvo uopšte, društvo u kome bi članovi oba
pola bili ljudi na svom mestu, ljudi obrazovani i naučeni, ali manje sebični, a
više pravedni nego što smo mi sada.
Porodica, dakle, treba da nam se osniva na
uzajamnoj ljubavi muža i žene, ali ne na onoj životinjskoj sebičnoj ljubavi
koja se zove strast, već na ljubavi koja bez poštovanja ne može ni da ponikne,
ili bar koja je sa poštovanjem tesno skopčana. Pa kad bude dovoljno tako
osnovanih porodica, biće dovoljno i ljudi u kojih će biti i pamet i srce na
svom mestu; a čim dođemo do toga, biće i želja za emancipacijom izlišna – ona
će biti i neosetno već sprovedena!…
Jeste, brate, i muško i žensko biće tada u
znanjima i veštinama i po broju izjednačeno; pa ako baš i ne bude odmah ženskih
ministara i poslanika, biće ih docnije. No tim više biće ženskinja lekara (i
sad su nam već preka potreba!), apotekara, profesora, učitelja, pravnika i
mernika, zanatlija, veštaka i svakovrsnih trgovaca, i svega što je zgodno za
prirodu koju. A poziv taj vršiće svaka ženskinja sve dotle dok se ne uda, tj.
dok ne nađe sebi muškog druga koji će joj samo iz ljubavi reći – mi se ljubimo,
pa da sklopimo i porodicu. Mi smo oboje razumna stvorenja božja i sposobna za
rad u društvu i izdržavanje porodice, ali ti si fizično slabija, pa dopusti da
se odsad ja brinem za tebe i sebe. Ja ću raditi a ti ćeš mi pomagati i negovati
i mene i porod naš, jer bi bez tvoje nege i staranja, pored plaćenih ruku,
propao i ja i deca naša…
A iznemognem li ja, ili me nestane onda u
ime božje delaj što si do sada. Ja ću s mirnom dušom u grob leći, jer sam
uveren da nam porodica pored tebe propasti ne može…
Jeste, brate, tako će zboriti drug, zboriti
muž obrazovane i oslobođene žene. A žena, takvom mužu ravna žena, biće na to
već spremna, pa čim postane mati biće tek pomagačica mužu svome, a glavna briga
njezina postaće od toga trenutka dom, muž i deca njezina, koju će voleti i
čuvati kao i lavica svoje mlade, ali će ih razumnije negovati i vaspitavati od
žene sadašnje… Ona će večito imati na umu – to su deca moja, ali budući članovi
društva i budući naraštaj, pa zar da mi služe za sramotu meni i mužu mome koji je
s poverenjem predao njih i ostavio ih nezi i staranju mome!…
Tako će misliti udata oslobođena žena, a
neudata će se između ostalog i za to spremati, i nikad neće morati doći u
iskušenje ili nepriliku da prevari budućeg svog druga, i da pođe za njega tek
zato da je on izdržava ili da joj dade ime svoje.
Ona će biti sretna i po zasluzi uvažena pa
ma se nikad ne udala, jer će se moći zahraniti i izdržavati i bez pomoći muške.
ETO takvu emancipaciju, dragi brate, želim
ja za naše Srpkinje.
No kad pogledam po svetu, kad pogledam oko
sebe, uvek se rastužim. Želja će moja ostati još dugo, dugo, samo –
želja…
Ovo je, brate, žalosno, ali je istina, i
zato i držim da nije zgodno vreme za pokretanje misli o emancipaciji ženskih u
drugom smislu van onog koji sam napred izložila. Suviše smo rastrojeni za posao
taj pa bi samo načinili veću zbrku. Mi najpre treba da nastojimo da se obrazuju
pravi ljudi i da se svi, i muški i ženske, emancipišemo od suviše sebičnosti,
nečovečnosti, neznanja i kojekakvih zabluda naših, i onda tek da pristupimo
emancipaciji ženskinja u smislu pravome. No kao što napred rekoh, tada neće to
teško biti proizvesti – emancipacija će doći i sama – emancipovani, od zablude
emancipovani čovek, neće umeti ni zamisliti drukčije do sebi ravno i potpuno
slobodno ženskinje!…
To je vreme još daleko, no ono će doći,
mora doći; samo ako budemo nastojali da se u ženskinju budi još veća volja za
samostalnim položajem, i ako budemo težili, svo i muško i žensko jednoj meti –
da budemo dostojni imena čoveka, najsavršenijeg stvorenja na zemlji.
I zato ću, dragi brate, da budem tako
slobodna, pa da u ime sretna početka u pravcu tom, doviknem i tebi i omladini.
– Živela omladina osnovateljica porodice, osnovane na uzajamnoj ljubavi muža i
žene, osnovane po pravilima svete pravoslavne crkve; živela omladina,
reformatorka i emancipatorka vaskolikog čovečanstva!
Brojala se 18. godina. Avgusta meseca te
godine besnila je jednoga večera neobična bura. Sav Banat pretrpeo je znatnu
štetu, ali selo B… kao da beše središte i vrtlog nepogodi.
Sve živo zatvorilo se po kućama, ututkalo prozore,
da bar ne vidi gnjev božji, kad ga već čuje i oseća. Osim zmijevidnih munja,
tutnjave gromova i huktanja vetra nit se šta vidi nit čuje; celo selo slično je
groblju, na kojem je već nastao sud božji.
Između devet i deset časova uzgrnu se
zavesa sa prozora neke omanje kućice i na njemu se ukaza ženska prilika.
– Hu! – reče i spusti zavesu. – Ta eto i
puče. Teško nama, sve će satrti u zemlju.
Zagledajmo i mi u sobu.
Sobica je malena. Nameštaj je skupocen i
gospodski, ali već stari. Na stolu gori lampa, a kod njega sede dve ženskinje
baveći se vezom.
Njima ode i ženskinja što se ukazala na
prozoru. I ona uze neki rad sa stola. Za časak su sve tri ćutećki radile. Utom
puče grom, da se kuća iz temelja zatresla, a vetar zahukta takom silom, misliš
kuću će razneti.
One ustrašeno pogledaše u prozor i
prekidoše rad.
Upotrebimo tu zgodu da im u lice zagledamo.
Pa ako i nećemo da opisujemo: čarne oči, belo lice, rubin-usne, biser-zube i
sve ostalo što se na ženskinju najviše opisuje, opet ima nešto što je pri opisivanju
spoljašnosti pomena vredno; a to su pokreti i izraz lica i očiju junaka i
junakinja naših. Na to gledeći, možemo unekoliko čoveka poznati. Inače, zna se
da se otrov pruža tek u lepoj čaši, u koju čovek ništa ne sumnja.
Prvi pogled kazuje nam da su sve tri
ugledna mila lica, po kojima se teško može odrediti koja je starija; sve tri su
očevidno još dosta mlade. Dve su visoka snažna rasta i puna tela, a treća, ona
što je gledala kroz prozor, beše isto tako razvijena, ali sada nešto bleda i
slaba. Iz cele pojave njezine vidi se da je mnogo patila, no da snažna čovečja
volja za životom ni u njoj još slomljena nije. Izraz lica i očiju njezinih
blaži je no u onih dveju.
U njihovim je očima više žara koji ti odmah
u oči pada, a u njezinim očima zaklonjen je taj žar nekom bezazlenom detinjskom
blagošću, te prodire kroz nju tek pokatkad. Inače je izraz jedan isti; izraz
koji ćeš retko naći u izvikanih junaka i velikana; no nećeš ga naći ni u
kukavica i podlaca. Ukratko, bile su ni lepe ni ružne. Obične ženskinje.
– Vreme bi bilo leći – reče posle nekoliko
trenutaka ženskinja što je vidismo na prozoru. – No ko će pri ovoj huci
spavati! Ja bar ne mogu. No vi lezite. Eno, Ružica već drema.
– Tebi se, Darinka, opet priviđa – reče
Ružica, tarući oči. – Hoćeš opet da me oteraš u postelju da možeš uzeti moj
rad. U tvojim sam očima još uvek dete.
Poslednju rečenicu izgovorila je srdito.
– Ne srdi se – reče Darinka. – Nisam te
htela vređati. Htela sam da ti pomognem. Najmlađa si. I to je sve.
– Samo tako! Štedi ti samo nas – karala je
sad i treća ženskinja. – Ona je najmlađa, ja opet mlađa od tebe, pa sav posao
na tvojoj grbači. Dokle tako? Zar ti ne vidiš da je baš tebi odmor potreban!
– Koješta. Šta ste sad opet iznašle! –
branila se ona. – Nisam bila sana pa sam joj dovršila ono malo veza. Htela ga
je te večeri svršiti, a savlada je san. Dremala je nad njime.
– Ne veruj joj, Bosiljka! Oterala me od
rada. Nisam bila sanana. Bila sam budna i onda kad je ona legla. Čula sam kako
je u postelji još dugo plakala. Držala je da i ja spavam.
– Opet! – uzdahnu Bosiljka, prekorno
gledeći u stariju sestru. – Ti večito hrabriš nas a sama ne umeš da se umeriš.
– Ima momenata u životu kad su i junaci
slabiji od najmanjega mališe – branila se zbunjeno Darinka.
– Samo što su kod tebe od neko doba tak’i
momenti česti gosti – primeti Bosiljka nezadovoljno.
– Kako ću, sestro, vesela biti, kad prilike
nikako da se okrenu nabolje? Mučite se i vi i ja, a prošlost mi tek rane
pozleđuje.
– Prošlost, ili bolje uspomena na nju, rana
je za sve nas. Ali što bar tvoja sadašnjost nije sjajna, sama si kriva – reče
Bosiljka značajno.
Darinka se trže.
– Sama? – pitaše posle nekoliko trenutaka.
– Kako to da razumem?
– Onako kako treba! Svako je svoje sreće
kovač – naljuti se Bosiljka.
– Lepa fraza! – osmehnu se gorko Darinka. –
Kovači smo mi svi, ali s nejednakim gradivom; neko dobio da kuje gvožđe, a neko
otražak.
– Ha, ha! – zasmeja se detinjasta Ružica, a
Darinka naglo ustade i ode ka prozoru. Izgledalo je kao da hoće da skrije svoju
uzrujanost.
– Bura se stišava – reče, došavši opet na
svoje mesto. – Ako hoćete, možemo leći.
– Ja ću da dovršim vez – odvrati Bosiljka.
– A ja ću da slušam vaš razgovor – dodade
Ružica. – Čini mi se da je Bosiljka voljna za divan. Gle, kako kida konce…
– Vraže! – osmehnu se Bosiljka. – Zamrsila
si ih, pa se sad smeješ svome poslu.
Nastaviše ćutećki svaka svoj rad.
– Je li, Bosiljka, otkuda izvodiš da sam ja
kriva što mi sadašnjost nije bolja? Ja malo nazirem šta si ti htela reći, no
možda se i varam – nastavi Darinka po nekom ćutanju.
– Otuda što si ti mogla srećna biti, samo
da si htela.
– Lepo! Ali sreća je vrlo relativan pojam.
Zato mi reci: u čemu bi se sastojala?
– Čudno pitaš! U svačem što čoveka usrećiti
može.
– Dobro. Ali navedi mi ti bar jedan primer.
– Mogu i stotinu! – ljutila se srednja
sestra. – Eto, prvo je već to što bi živela u izobilju. Ne bi se ti morala
starati da nabaviš svaku sitnicu; imala bi svoga muža i decu. A to držim da je
dovoljna sreća za svaku žensku glavu.
– Dobro govoriš, sestro – primeti zamišljeno
Darinka. – To je dosta ne za žensko, već za svako srce, no pod uslovom ako je
zadovoljno.
– A zašto da nije?
– Zato što reči i dela ljudska često
odstoje jedno od drugoga, kao nebo od zemlje. Retki su ljudi koji rade kao što
govore! Mnogo vreme treba, seko, dok čoveka poznamo. I zato je mnogi prividno
sretan brak ne venac od ruža, već bodljiva trnja, i u braku obično trpi to onaj
ko je nevin.
– Znala sam da ćeš tako što reći. Ali ja i
opet tvrdim da bi ti u braku sretna bila.
– Otkuda taj zaključak?! – osmehnu se
Darinka.
– Otuda što sam uverena da bi ti bila dobra
domaćica i svome mužu veran drug.
Darinkine se usne razvukoše lakim,
ironičnim osmehom. Izgledalo je kao da će nešto reći, no osmeha nestade, a ona
ne reče baš ništa.
– Što gutaš te misli?! To mi nije dosta.
Izreci ih!
– Bolje da ih progutam nego da ti njima
razrušim tako lepu iluziju o današnjem braku.
– Ako ne valja – ruši je!
– To je najlakše. Samo je neko rekao:
„Bolja je jedna iluzija koja usrećava, od stotine istina, koje unesrećavaju.”
– Baš kao da ti odobravam tu šarlataneriju!
Da te ne znam, još bih ti i verovala – reče na to Bosiljka.
– Sad sam se odista kolebala – primeti
ozbiljno Darinka. – No, kad nećeš da „gutam misli”, evo ti ih! Htedoh reći da
pogled po svetu najbolje kazuje da su ponajviše baš dobre domaćice iskrena,
verna i dobra srca od svojih muževa prezrene. Baš ono protiv čega muški viču,
to ih privlači. Jeste, seko moja, tako je to u životu! Večito se piskara i viče
protiv „lutkastih ženskinja”; večito je ono nekom muškinju sujetno i uopšte moralno
i umno zapušteno. A ovamo, pogledaj samo dobro po svetu, baš te larmadžije, ti
vikači uzimaju i zaljubljuju se u najveće lutke i najvećma dresiranu majmunčad.
Slabost, mane i sujete ženskinje privlači njihovu simpatiju, njihovu ljubav, a
vrline njezine najviše ako se nagrade hladnim poštovanjem. Naravno da je drugo
pitanje koliko traje takva ljubav.
– Ta valjda nisu takvi baš svi?
– Razume se; no šta ćemo s nekolicinom?
Nego jest’, ti govoriš specijalno o meni i držiš da bih ja bila dobra žena. No
baš tu me, vidiš, jako precenjuješ. Ja osećam da imam mana, kao i svaka druga.
Niko nije nepogrešiv, i zato ti se tvrdnja ne bi u svakom slučaju obistinila.
– Šta?! – viknu Bosiljka. – Zar bi ti i
neverna mogla biti? S te strane nisam te znala.
– Ne žesti se! – smešila se Darinka. – Meni
je svaka zadata reč svetinja, bila ona izušćena pred oltarem ili inače. Kad bih
se udala, bila bih svome mužu do groba verna žena i dobra domaćica. Dužnost je
svakoj poštenoj ženi svetinja. Ali ti si, seko, rekla: veran drug. A to je već
drugi pojam. Stoga i velim da to u svakom slučaju ne bih mogla biti. Veran drug
može žena biti mužu koga voli, od srca voli, i s kojim je, osim toga, sličnih
nazora i na istom stupnju obrazovanja. Ne mislim baš uvek naučnom, školskom
obrazovanju, već domaćem i društvenom. Inače, bez toga, postaće im drugovanje
obojima brzo dosadno, pa čak i nesnosno. A što je najgore, posledice te
nejednakosti oseća ponajviše žena. Glavni uslov ženine sreće ne zavisi, dakle, kao
što ti tvrdiš, od njezine vernosti i domaćičke sposobnosti, nego mnogo više od
njene ljubavi prema svome mužu i od sličnosti nazora i obrazovanja njezina sa
obrazovanjem i nazori muža joj.
– Ne razumeš me – reče nestrpljivo
Bosiljka. – Zaključak je moj potekao otuda što držim da niko, pa ni muž, ne
može biti tako zatucan grešnik da se i onda ne popravi kad uvidi da mu je žena
valjana i da ugađa njegovoj ćudi i onda kad je on zaboravlja.
– Dopuštam. Ali ta tvoja žena bila bi
anđeo, a ne žena. Zato, kako smo mi ženskinje tek obični ljudi, od krvi i mesa,
dopusti mi još ovo. Ti reče i onda kada je on zaboravlja. Pa, reci mi, koja će
žena to činiti? Je li ona koja ume rasuditi i misliti?
– No, pa zar ti ne umeš dosta rasuđivati?
– Umem. Ali ne ja, već svaka druga što bi
to činila, živ je, uman i osetljiv stvor. Pa promisli: može li takav stvor, u
položaju gde se po tuđoj ćudi kao neka mašina upravljati mora, ujedno i
zadovoljan biti? Osobito, ako je još ponosit.
– Ne može – reče Bosiljka odlučno. – U
takvim okolnostima ti ne bi zadovoljna bila. Ali ja pretpostavljam da su ljudi
koji su tebe prosili i poštovanja dostojni bili.
– Pretpostavka se često obara – smešila se
Darinka. – I naučenjaci često s njome nasednu. Nekada se pretpostavljalo da
Zemlja stoji a Sunce je obilazi; sad opet tvrde drukčije. Zato ja htedoh
izvesnost, a ne pretpostavku. Pri udadbi ne sme biti pretpostavke. Tu mora sve
jasno biti kao sunce; jer nam iskustvo kazuje, da su često u društvu, u svetu,
opšteuvaženi ljudi u svojoj porodici, u kući najmanje poštovanja dostojni. Ženu
pitaj kakav je čovek njezin muž. Razume se: pametnu, valjanu i razboritu ženu.
Jer ko nije kadar u užem krugu zaslužiti poštovanje i simpatiju, u širem ga,
ako ga ima, zacelo s pravom ne zaslužuje.
– Pravo veliš – umeša se sad i Ružica. –
Jer ko veli: „Ja ljubim Boga”, a mrzi na brata svoga, laža je; ta ko ne ljubi
brata svog koga vidi, kako može ljubiti Boga koga ne vidi?!
– Citat iz Svetog pisma – reče Darinka – no
baš zgodan da razuveri Bosiljku o uverenju njezinom. Je li tako, Bosiljka?
– Nemate me šta razuveravati. Ne branim ja
muške. Samo sam htela reći da te zbog grofa nikad izviniti ne mogu. Njega si
bar znala pobliže.
A Darinka stade naglije vesti.
– Zaista – ponovi Bosiljka – tu te nikad ne
pojmim.
– Ko bi uvek pojmio čovečje srce – šaputaše
Darinka.
A posle nekoliko trenutaka odlučno reče:
– Ja sam ti već jednom rekla da je moralo
tako biti. Nisam ga volela. A ti znaš da se ja bez ljubavi nisam htela udati, a
i neću udati!
– Je l’ to bio grof Stanišić na čijem je
dobru teča nadzornik? – upita Ružica.
– Baš on – odgovori joj Darinka, usiljeno
vesela.
Ružica pljesnu rukama:
– No onda te i ja ne pojmim! To je zaista
smešno, neverovatno. Ta to je čovek…
– Lep, bogat, pa još plemić! – prekinu i
dovrši s ironijom Darinka.
Izvodi iz knjige Poleznaja razmišljenija o četireh godišnih vremeneh, s osobnim pribavlenijem o trudeljubi čeloveka, i otudu proishodešei sveopšej polzu, Budim (1816)
Čitaj mi!
napomena: tekstovi u prevodu na savremeni jezik preuzeti su iz knjige Stevana Bugarskog „Eustahija Arsić-Polezna razmišljanja”, u izdanju Saveza Srba u Rumuniji, Temišvar, 2013.
Полезнаја размишљенија о четирех годишних временех, Будим,1816
„Благо нашем роду кад буде свака жена знала читати наравоучителне књижице јер слепа мати својој деци очи вади.“.
„Воспитавај дштер трудољубију,
домостројенију, благонаравију. От мудрих списанија књиги научајут нас
наравоисправленију. Историје научајут, что ти сбилосја прежде нас на земљи.
Географија учит познавати премудрост божију и земного круга, а всја постигнути
можемо трудољубивим чтенијем. Род наш днес дичитсја мудрих списатељ књигами.
Кто с радостију не прочитајет књиги премудрејшего Доситеја? Жеља блаженаго
јест, да свака ђевица научит историју, географију, логику и наравоучителну
философију.“
ЧТО
ПОЛЗУЈЕ
Что ползује, мили брате,
меланхолик бити?
Није ли лепше с твојом браћом
веселому бити?
Слушај славуј како поје
и пастире зове
да предводе стадо своје
у зелено поље.
Док је јоште цвеће, трава,
росом покривено
и јошт није творцу своме
главу подклонило.
Теби се обраћам, љубезна младежи, теби,
чувствителна и нежна душо мушкога и женскога пола. Сад ти је најпогодније време
да осећаш красоту природе. Пакао разврата још не делује силно у вама. Природни
укус није у теби угинуо. О, најдража младежи, љубљени синови и кћери рода мога,
идите за мном и разматрајте предмете које ћу описивати пред вашим очима; у њима
ћете запазити перо природе, јер ме она учи да живопишем.
Љубезни младићи,
Златни цвет који вас украшава јесте
разборитост. Слобода, добродетељ љубљене су срцу његовом. Он упоређује лукаву
политику цародворца са чувствима истинитог родољуба: какво је ништавило на
једној, каква ли величанственост на другој страни; како изгледају просвећене
нације, како ли бедно пребивају непросвећене; и то за свагда лежи му у души и
поима беду непросвећености.
Твојом тајанственом снажном привлачном
силом одржава се Твој систем постојан у свом кретању од удаљених предела
Сатурна, који своје кружно кретање обавља за тридесет година, до Меркура, који
покрива својом светлошћу и једва је видљив философским оком.
Управитељу планета! Без твога оживљујућег
изливања биле би оне тамне лопте а не светлеће чуварке живота! Ти у све родове
уливаш своје зраке, дух живота, од благороднога човека до ефемерона, који само
неколико сати живи на свету. Ти управљаш и царством растиња, Оче времена,
изливањем Твоје силе расту тра-ве и дрвеће, Ти их украсаваш. И још се Твоја
сила не ограничава површином Земље; она дубоко продире у њена недра и производи
минерале. Но слаба сам ја да опевам достојанство, красоту и полезност Твоју,
Источниче светлости и живота, пријатности човеку, радости и весеље на Земљи…
Сад се на небу јављају мрачни облаци
обремењени минералном паром; мало-помало они се приближавају [један другом] и прекривају
небо, по којем се густа, црна, проноси шалитра, сумпор, и нека огњена жар-ка
смола, док у јарости не раздере своје место. Свуда царствује тиха занемелост,
неки други глухи звук који претходи бури, проноси се с горе на земљу, узбуркава
воде и без ветра потреса дрвеће. Сви житељи ваздуха листом низлећу у најниже
долине. Тада се радује гавран, који воли буру; уздаје се у своја крила
Често купање избацује из наше унутрашњости
семе опасне болести, која је већ била готова да узме маха. Од телесне чистоте и
сама душа поприма тајну симпатичку силу.
Скоротечна комета спушта се ка Сунцу; када
се телом склони к Земљи, распушта по небу свој величанствен реп. Тада стрепе
јужни народи, али мудри, којих су душе озарене светлошћу философије,
благосиљају ову славну иностранку; иако не могу тачно определити њен узрок, они
виде да је та појава знак благости Саздатељеве. Може бити да реп ове комете,
састављен од мноштва паре, орошава свежом влажношћу безбројне светове; и сунца
која гасну снабдева она новим горућим вештаством, и храни вечни огањ, светлост
многобројних звезда.
Крај лета.
… Данашњега јутра довољно смо делале по хладу, исто и по подне: што плевиле, што малом мотичицом окопавале, што млађе надгледале – све то служи здрављу, ползи, изобиљу и чести, но које од топлоте, које од делања, сад смо већ утомљене, време је да седнемо под дрво листовито и плодом окићено, да се одморимо и мало читамо. Но мотрите да нас не угледа она немирна глава, која говори како женском полу није потребно да учи читати и писати, да пише љубавницима писма; за женско је, вели, преслица. Још прави неке дивље кармине. Није, вели, за Мару Итика јерополитика, ни за магарца сено.
Велика ти хвала на таквом савету.
А што рече за Итику јерополитику, ниси још ни шегртлук моралности свршио а хоћеш
мајстор да будеш и ушао си у цех. Она је и за Мару и за Сару, јер су у њој
прекрасне поуке, само очекује мудрог списатеља да је поправи и на простије
препише, да је свака може разу-мети. Благо нашем роду, кад свака буде умела да
чита поучне књижице, којих, хвала Богу, имамо, и доста, и сваки дан се
умножавају. Бог да поживи списатеље, нека се умножавају, то је наша радост и
блаженство. Родитељи су гости куће а просвећене родитељице васпитавају чеда,
чим она почну говорити, да добро говоре; а слепа мати својој деци очи вади.
А просвећени народи, који делају разумом, и употребљавају умереношћу, живе задовољно.
Сада сам са умрлима од пре много година, са
оним мудрацима древности, који су потомство обогатили наукама и распространили
предео благодетељи, извели човека из незнања, прародитељског греха,
непросвећености – источника свих порока. Тамо су богослужитељи, свете сени,
који проповедаше и толковаше Јеванђеље,
Слово Божје, многобројном народу, који су животом својим на Земљи следовали
Христу и његовим заповестима, и овде се славе, и славе Бога с народом. Не скриј
се од мојих душевних очију! Ево видим Сократа, светилника Грчке, мужа
непобедима у добродетељним подвизима: свагда се потчињавао светом закону
мудрости, том гласу Божанства у брижљивој души; не знађаше он страха ни у
животу ни у смрти, беше велик морални учитељ. Видим Аристида и Ликурга,
строгога мудраца људских страсти, и ине многе, мени непознате.
ИЗ СОЗЕРЦАЊА ПРИРОДЕ
Невидљиво кружење
Од свих житкости ми поближе познајемо само
једну: електричну материју. Каквом неисказаном брзином прелеће она по свом
кондуктору и цеви, и мада би хиљада људи стојали један за другим, она би у
истом магновењу потресла свезу нерава свакога од њих, и то до самога
најтананијег и невидимог нерва.
За сво ово време ми нисмо открили својства
те материје, сем да је она веома танан киселински спирт, да тај спирт не
настаје као такав, него се справља из-двајањем, извлачи се мало-помало из
најгрубљих материја. То је дејство природе. Несумњиво, природа издва-ја тај
спирт исто онако као што излучује сок лозе у грожђе, сок нерава из крви и све
друге своје житкости, то јест кроз кружно кретање у каналима који су магновено
већ установљени.
О новим открићима
Та је мисао пут ка свим открићима. Колико
год неопремљеним очима бисерна игла изгледа танка, коли-ко год оштра, под
микроскопом се она јавља као железна гора с провалијама и јамама. Судећи по
нашим чувствима, ваздух је влажан дах и виднообразна ствар. Но када бисмо имали
такве очи, којима бисмо га могли видети, открили бисмо, вероватно, нешто као
гору у игли; можда бисмо у њему приметили цеви, машине, подстицајне опруге,
линије за општење с другим пла-нетама и слично. Систем света је као украшени
Фејер-верк, где видимо много светлећих тела, али не видимо полице на којима су
причвршћена.
Закључак
Ми обитавамо у пределу између Земље и
царства ваздуха. Због тога се и колебамо у таквом стању међу незнањем и
неизвесношћу, како не може бити боље. Све што је у природи достојно запажања,
догађа се у царству ваздуха. Ако хоћемо да се пењемо на ваздух, земља нам
помаже својом неодољивом тежом; то је поступак, мислим, одважан.
Демокрит је нашао да су сви људски поступци
смешни. Лутање својих мисли он је успокојио философијом а потом је био принуђен
да се смеје: људи су били сасвим различити од њега.
Сва естетска образовања у људском роду
једна су с другима скопчана, једно другом помажу и вас у недру своме нежно
хране. Време је и вама да се постарате о људском роду. И вама је дужност свој
живот проводити по правилима која вам приличе… (Религија) Закон је највиши
превасходни утешитељ; он говори о будућем животу у величанственим списима. Ко
истражује дух тиме ће сазнати и физичку могућност дела.
На том се ја потрудих колико могох. Сада
силазим с (театра) позоришта и предајем своје налазе разумним људима на
истраживање.
СЛОВО
НАДГРОБНОЈЕ
Надежда и шчастје, сад мње опрашчајте: дос та со мноју играли јесте, од сад играјс другими; покој души всјех даров јест најлучши.
последњи моји уздисаји,
сердце, љубав,
воздвиже ти
на памјатник овај
Еустахија,
дшти верности.
Совет матерњи предрагој обојега пола јуности сербској и валахијској, Будимска универзитетска штампарија, 1814. На корицама Грумерова вињета Дрво животa, жена у оклопу дели воће деци
Savka Subotić (1834-1918) spada među
najznačajnije praktične pedagoge Vojvodine 19. veka, čiji je rad u vezi sa
razvojem, proizvodnjom i prodajom narodne radinosti stekao svetsko priznanje, a
u vezi sa emancipacijom žena počasno članstvo srpskih i inostranih ženskih
organizacija
Jelisaveta Savka Subotić, rođ. Polit, supruga Jovana Subotića (1853) ulje na platnu, 63,5 h 79 cm potpisano i datirano ćirilicom (pisano) na polеđini: Novak? Radonić?/ 1853/ s Ivana Subotića 1972. (Beli salon, Matica srpska, Novi Sad)
Delo Savke Subotić je evropska javnost
ocenila kao izuzetno, a to potvrđuju i afirmativni tekstovi o njenom radu u
mnogim evropskim novinama[1] početkom 20. veka, odlikovanja srpskog[2] i ruskog[3] dvora i poziv da kao ekskluzivni ženski glas govori u bečkom
Naučnom klubu 1910. i 1911. O tome su svedočila počasna članstva međunarodnih[4] i srpskih[5] ženskih organizacija, saradnja sa jednim brojem vodećih svetskih i
evropskih feministkinja kao što su Roža Švimer (Rózsa Schwimmer)[6] Kete Širmaher (Käte Schirmacher)[7], Keri Čepmen Ket (Carrie Chapman Catt)[8], Berta Papenhajm (Bertha Pappenheim)[9] i dr. Ni jedan srpski intelektualac, novosadskog kulturnog kruga, savremenik
Savke Subotić, nije izazvao toliku pažnju evropske javnosti kao što je to ona uspela.
Postavlja se pitanje zašto je ovde delo Savke Subotić prećutano dok je sećanje
i poštovanje prema delu njenih savremenica, evropskih i svetskih feministkinja
sa kojima je podjednako delila pažnju evropske javnosti, u Evropi i dalje živo?
Čini se da je problem to što do sada, naučna i istraživačka praksa na srpskom
jeziku nije u kontinuitetu i dosledno verifikovala dostignuća onih ženskih,
autentičnih glasova koji su ostavili trag u kulturnoj istoriji zajednice u
kojoj su ponikli.
Da bi se analiziralo delo Savke Subotić i
njegov značaj za emancipaciju srpske žene i srpskog naroda u drugoj polovini
19. veka uobičajeno je da se pođe od konteksta (porodičnog i društvenog) u kome
je i nastalo. Nije slučajno što se priča o životu i delu Savke Subotić začinje
u Novom Sadu, Srpskoj Atini(ci) sredinom 19. veka. Na političku i kulturnu
pozornicu je tada stupila generacija pesnika, književnika, političara,
obrazovane omladine među kojima će biti i oni koji će oblikovati društvene i
političke promene unutar prostora južnih krajeva Habzburške monarhije. Mnoge[10] od njih, ali i druge znamenite ličnosti je Savka Subotić dobro
poznavala, imala prilike da upozna ili da bude svedokinja njihovog društvenog delovanja.
Njen društveni angažman nije bio ograničen na svedočenje i podršku onoga što su
njeni savremenici, slavni muževi iz reda inteligencije preduzimali, već
proširen na samostalni plan čijom realizacijom je trajno zadužila srpski narod.
O
Savki Subotić kao pobornici ideje mehaničkog materijalizma prva je pisala Anica
Savić-Rebac smatrajući da je Savka Subotić „izradila, i to lično, bez
mentorstva svoje okoline, svoj pogled na svet i život na osnovu tada
najpopularnije materijalističke filozofije mehaničkog[11] (vulgarnog) materijalizma Hekela, Bihnera i Molešota i ostala mu
verna do kraja života.“(Savić-Rebac 1988: 407-410).
Ako znamo da je Savka Subotić stekla obrazovanje koje se za devojke iz
boljih kuća sredinom 19. veka u Habzburškoj monarhiji nudilo u lerovima,
klosterima i zavodima, gde su osim veronauke negovane sve domaćičke veštine,
onda je ideja da je njen pogled na svet i život bio uslovljen idejama
mehaničkog materijalizma, zaista smela. Anica Savić-Rebac je primetila da su
njene životne prilike uglavnom bile sigurne, pa je lični prostor koji je imala
iskoristila za „određenu i nepokolebljivu želju za pozitivnom aktivnošću“
(Isto, 408).
Pod uticajem Bihnera, Molešota i naročito Hekela
Savka Subotić je društvene procese interpretirala preko principa postepenog
razvoja kroz zakonitosti koje su u odnosu na taj fenomen otkrivale i
postavljale prirodne nauke. U spoznaji sveta za nju su materija i mehanički
zakoni bili nezaobilazno polazište. Кroz ideje koje će ona neposredno ostvariti
u narodu, pored ideja mehaničkog materijalizma, mogu se prepoznati mnoge druge,
tada aktuelne, počev od onih grofa Lava Tolstoja do nemačkih filozofa i
pedagoga među kojima su Imanuel Кant, Johan G. Fihte, Artur Šopenhauer, Fridrih
Frebel i Johan H. Pestaloci. Pri tom, treba reći, da Savka Subotić nikad nije
napustila hrišćanske vrednosti čak, “hrišćansko učenje o humanizmu” i “moderno
učenje o feminizmu” smatrala je najuzvišenijim pojavama u kulturi uopšte
(Subotić prema Stojaković 2018: 28).
No najveći prostor njenog promišljanja i
aktivizma zauzimao je pedagoški rad među omladinom i ženama na selu. Anica
Savić-Rebac je svrstala među najznačajnije praktične pedagoge srpske zajednice
u Vojvodini u drugoj polovini 19. veka (Savić-Rebac 1988: 409). Vaspitanje i
obrazovanje dece u porodici je za Savku Subotić bio nezaobilazni deo celovitog
obrazovanja omladine čija je druga polovina školovanje. A školovanje muške i
ženske dece postalo je narodna potreba poput sunčeve svetlosti. Jedino što se,
kako je Savka Subotić to videla, u slučaju srpskog korpusa škole nisu otvarale
u odnosu na različite potrebe već jednoobrazno, što je prema njenom viđenju
srpske društvene stvarnosti proizvodilo neadekvatne trgovce i zanatlije, ali i
inteligenciju koja je bila šablonski, a ne široko obrazovana. Ovde možemo
prepoznati sličnost sa ocenom koju je Svetozar Marković krajem 19. veka dao o srpskoj
zajednici u Ugarskoj (Marković 1872: 137-142).
Obrazovanje žena, budućih prvih vaspitačica dece, Savka Subotić je videla kao osnov napretka čitavog naroda, koji je unutar civilizacije druge polovine 19. veka postao uslov svakog razvoja. Bila je zagovornica, tada utopijskog projekta obrazovanja kada narod obrazuje narod, smatrajući da su gospođe obavezne da idu u sela i s ljubavlju i strpljenjem podučavaju seljanku, ali da muškarci iz inteligencije nisu izuzeti iz tog opšteg plana. Drugi plan obrazovanja žena ticao se njene ekonomske samostalnosti i ekonomskog osnaživanja. Građanke su prema Savki Subotić trebale da se uključuju u svet rada kroz zarađenu nadnicu, a žene sa sela, koje su već bile proizvođači i ekonomi za sopstveno domaćinstvo, trebalo je da kapitalizuju viševekovno znanje tkanja, pletenja, veza, proizvodnje tkanina, prirodnih boja…
Ekonomski osnov preporoda jasno je izražena
ideja koju Savka Subotić u nekom obimu ustanovljava u srpskim selima Srema i
Slavonije. Njene ideje pretpostavljaju razvoj sela kroz poljoprivredu i žensku
domaću industriju (tkanje, vez, pletenje). Razvoj poljoprivrede i domaće
industrije je, prema njenom shvatanju, bio temelj povećanja materijalne baze iz
koje nastaje nadgradnja koju ona definiše kroz trojstvo: zdravlje,
prosvećivanje i sloboda. Selo je za nju idealna sredina u kojoj ne vidi odnose
eksploatacije, koje pak vidi u gradu i industriji. Fabrike i pojava
proletarijata u gradovima, koje ona vidi kao posledicu napuštanja zemlje, su za
nju slika lenjog kapitala koji se bogati dajući mrvice potlačenima. Definiše
potlačene, siromašne slojeve naroda kao one koji su budući nosioci društvenih
promena na način da se sa bogatima ne deli samo škola već i trpeza, dakle
zagovara pravičnu podelu znanja i bogatstva. Кoraci koji vode promeni opšte
društvene situacije za Savku Subotić su reformski, a ne revolucionarni, a
težište iz koga će se promena indukovati čine vaspitanje i obrazovanje, kultura
u najširem smislu i ekonomsko osnaživanje sela pod uslovom da se u taj proces
uključe sve društvene strukture, naročito žene sa sela.
Savka Subotić je shvatila kakvu vrednost predstavlja
ženska narodna radinost i deo aktivnosti usmerila na razvoj, proizvodnju,
prodaju i brendiranje srpske narodne radinosti, ili kako se to tada zvalo,
domaće industrije. Njena aktivnost se odvijala kroz osetljiv proces upotrebe
narodnog blaga i prilagođavanja potrebama tržišta, ali i kroz izradu tkanina i
gotovih proizvoda izrađenih po njenoj zamisli koji se do tada u narodu nisu
radili. Taj proces, izuzetne osetljivosti, prema zamisli i izvedbi Savke
Subotić nikad nije napuštao uporište narodnog genija. Ona je razumela da je
njen doprinos kreativno posredništvo između viševekovne tradicije i zahteva
modernog tržišta. S tim u vezi je bio i njen stav da nema prava da patentira
proizvode u čijem je kreiranju učestvovala kao i da od tih proizvoda poštenu
zaradu moraju dobiti žene koje su i ih proizvodile. Takođe je dala mišljenje o
tome zašto fabrike tepiha i manufakture proizvoda domaće radinosti, koje su
počele da se otvaraju, mogu biti neuspešni što se tokom vremena pokazalo kao
opravdano. A radilo se o tome da su tako proizvedeni proizvodi izgubili vezu sa
narodnim genijem. Savka Subotić nije bila samo zaslužna za razvoj proizvodnje,
brendiranja i prilagođavanja tržištu proizvoda domaće radinosti, već je i
utemeljila sistem proučavanja srpskih ćilima u Vojvodini kao i hronološku
klasifikaciju razvoja ćilimarstva. Uspeh koji je Savka Subotić postigla na
međunarodnim sajmovima[12] sa proizvodima narodne radinosti, u čijoj je proizvodnji učestvovala,
nije naišao na organizovanu podršku srpske inteligencije, zanatlija i trgovaca
već su se mustre i uzorci neograničeno preuzimali i kapitalizovali kao
istočnjački. Čak i njen konstantni poziv ženskim zadrugama da uđu, kao pošteni
i kreativni posrednici, u posao proizvodnje i prodaje proizvoda domaće
radinosti nije naišao na plodno tlo. Liderke i članice zadruga, nisu bile
dorasle ciljevima koje je postavila Savka Subotić.
Feminističko čitanje dela Savke Subotić tek
predstoji. Osnovna linija kojom se kreće njena agenda borbe za prava žena
sadrži sledeće elemente: obavezno i kvalitetno[13] obrazovanje i školovanje ženske dece, kvalifikovanje žena za
različita zanimanja i njihovo uključivanje u svet rada kroz poštenu nadnicu,
ekonomsko osnaživanje žena na selu, politička prava za žene, edukacija žena za
rad na javnom polju, reforma rodnih uloga kroz reformu braka, promena odnosa
prema vanbračnoj deci, antimilitarizacija[14] (rodno budžetiranje kroz smanjivanje budžeta za vojsku i povećanje
za poljoprivredu i kulturu), omasovljenje lokalnog ženskog pokreta i uključivanje
u međunarodni ženski pokret. Ono što Savku Subotić smešta među vodeće
feministkinje kraja 19. veka, što je i formalno potvrđeno počasnim članstvom u
međunarodnim okvirima, je stav da je emancipacija žena odgovornost samih žena,
ali da se na tom putu traži savezništvo onih muškaraca koji razumeju da je
promena ženske situacije vezana za gubitak nekih privilegija za muškarce. Za
Savku Subotić humanizam je bio identičan sa feminizmom.
Feminističke stavove predstavila je kroz
tekstove (od kojih su neki u rukopisu), na predavanjima članicama ženskih
organizacija, u bečkom Naučnom klubu (1910. i 1911), članicama Feminističkog
udruženja u Budimpešti (1911) i na VII kongresu Međunarodne alijanse za žensko
pravo glasa (Budimpešta 1913). Tekstovi Savke Subotić među kojima i veliki broj
aforizama[15] često su objavljivani u novosadskom Ženskom svetu (1891-1914), ali su takođe rasuti u časopisima toga
doba poglavito na srpskom jeziku. Bila je saradnica Glasnika Srpskog učenog društva (1886), Zastave (1885), Domaćice
(1899-1910), Trgovinskog glasnika
(1899), Letopisa Matice srpske
(1903-1904), Bosanske vile (1904-1906), Brankovog kola (1904), Carigradskog
glasnika (1906),Sriemskih novina
(1906), Dobrotvora (1913), Srpkinje – Ilustrovanog kalendara za naš
ženski svet za prestupnu godinu 1896 (1895) i knjige-spomenice Srpkinja, njezin život i rad, njezin
kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas (1913) Predavanje Žena na istoku i zapadu objavljeno je
1911, govor na Međunarodnom kongresu za žensko pravo glasa 1913, a njena čuvena
(O)poruka objavljena je u Ženskom svetu 1914. Кnjigu O našim narodnim tkaninama i rukotvorinama
napisala je po sećanju, a objavljena je1904. Iste godine knjiga O našim narodnim tkaninama i rukotvorinama
objavljena je u nastavcima u Letopisu
Matice srpske. Savka Subotić je od čelnika Matice srpske zatražila da se
ispuni usmena želja Jovana Subotića, da se štampaju njeni spisi koje je već za
štampu sređivao profesor gimnazije, Jovan Živojinović. Izbor iz Uspomena (u rukopisu) Savke Subotić
napravila je Ana Stolić, a objavila Srpska književna zadruga 2011, skoro vek
kasnije. Jedna od najvažnijih knjiga o dometima ženskog javnog rada na planu
umetnosti, obrazovanja, kulture i nauke kao i o ženskom aktivizmu u srpskom narodu
do prve decenije 20. veka, Srpkinja,
njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do
danas posvećena je Savki Subotić. Knjiga je 8 (21) decembra 1913. svečano predata
osamdesetogodišnjoj Savki Subotić. Bio je to simboličan kraj jedne epohe, jedne
etape u borbi Srpkinja za ženska prava i u tom časku naše istorije, koji je
uvek bio u zapećku, Savka Subotić je izgovorila i ove reči: „… Sad se borba za opstanak ne vodi više samo u
pristaništu raznih naroda, nego na pučini kulture, i ko nema kompasa, izgubljen
je. Srpska inteligencija je moralno obavezna, da svom narodu taj kompas bude, i
da mu u svemu živim primerima prethodi, kao što su to i naši stari činili, od
moderne kulture pak da samo ono usvoji, što odgovara našim narodnim osobinama,
karakteru i našim skromnim okolnostima, koje ištu da se prema guberu pružamo…“
(Subotić prema Stojaković 2018: 110-111).
Privatnost nije bila tema o kojoj je Savka
Subotić pisala. Zato, odabir ličnosti iz užeg i šireg, porodičnog okruženja o
kojima je ostavila podatke u Uspomenama zaslužuje
pažnju. To su Savkina majka Julijana, udata Polit, baka, Кatarina[16] Desančić i suprug, Jovan Subotić[17]. Za Jovana i Julijanu Polit u Uspomenama,
Savka Subotić piše da su bili obrazovani i požrtvovani roditelji, ugledni
članovi srpske zajednice Novog Sada pre Bune. Jovan Polit je bio bogati trgovac
komunitetlija (član Gradskog veća), cincarskog porekla koji je imao bogatu
biblioteku i koji je svojoj deci obezbedio odgovarajuće obrazovanje. Tako znamo
da je učitelj Savki Subotić i njenom bratu Mihajlu Polit – Desančiću[18] jedno vreme bio Svetozar Miletić, najznačajnija politička figura
među Srbima u Austrougarskoj u drugoj polovini 19. veka. Sve što je Savka
Subotić napisala o suprugu Jovanu Subotiću, a što je objavljeno u Brankovom kolu 1904. u tri nastavka,
govori o njemu kao izuzetnom karakteru velikog i plemenitog duha, prožetog
nepatvorenim osećanjima koja su često nalazila oduška kroz pesnički i dramski
izraz. Pišući o suprugu zapisala je i detalje koji govore o nežnoj prisnosti
dva bića. Postoji nekoliko zabeleški o deci[19]: Dejanu, Vojislavu i Veri.
Savka Subotić je umrla u rodnom gradu, Novom
Sadu 25. novembra 1918. na dan kada su delegati i delegatkinje Velike narodne
skupštine Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji,
odlučili da se Baranja, Bačka i Banat prisajedine Кraljevini Srbiji. U tom činu
učestvovalo je i sedam žena, koje su prethodno bile izabrane pod istim uslovima
kao i muškarci na osnovu pasivnog i aktivnog prava glasa. Četiri godine pre
toga Savka Subotić je objavila svoju (O)poruku.
Savremenost njenog poslednjeg teksta fascinira i danas. Prema njenoj želji smrt
je partom oglašena kasnije, a zalaganjem Dobrotvorne zadruge Srpkinja
Novosatkinja njeni posmrtni ostaci su preneti u Zemun i sahranjeni u porodičnoj
grobnici Subotića. Danas jedna ulica u novosadskom naselju Veternik nosi njeno
ime.
Литература
Марковић, Светозар. „Друштвено-економско стање код аустро-угарских Срба“, Радник 31. март 1872, 137-142.
Савић-Ребац, Аница. „Савка Суботић“, Жена данас 68 (1950): 46-47. Tekst je ponovo štampan: Савић-Ребац, Аница. „Савка Суботић“, Студије и огледи, (1988), 407-410.
Stojaković, Gordana. “Skica za studiju: Počeci feminističkog pokreta u Vojvodini (1748-1941). Znamenite žene Novog Sada I. ur. Gordana Stojaković, 5-61. Novi Sad: Futura publikacije, 2001.
Стојаковић, Гордана. Савка Суботић (1834-1918) – Жена која није ништа прећутала. Нови Сад. Академска књига, 2018.
Суботић, Савка. „(О)Порука Савке Суботић“, Женски свет 7-8 (1914), 180-181.
Прилог
(О)порука
Савке Суботић
„Моја Порука.
Желим, чим умрем, било то ма где, да се имам однети у болницу и шпитаљски сахранити. Нећу нико да ми дође укоп, па ни моја деца, нити да ми се смрт партом објави, него тек после неког времена преко новина.
У оном часу, кад се са онима, који нам за срце прирасли, за навек праштамо, онда треба да смо сами себи и Богу остављени, а не да своју тугу пред светином профанирамо.
Пре него што ме укопају, нека ми се срце извади и метне у једну лимену кутију; та кутија нека се пошаље у Земун, и нека је тамошњи гробар закопа у гроб мога мужа. Kао сведок нека буде један од мојих синова, или кога они буду опуномоћили.
И то све да буде у тишини, да нико о томе не дозна.
Онај новац који би се утрошио на мој укоп, молим моје синове, да поделе сиротињи.
На споменику мога мужа нека се на другој страни метне иста плочица, као његова, само упола мања са натписом:
Савка др. Ј. Суботића, рођена Политова 1834 † 19..
Молим једног од мојих синова, да нареди, да се кости моје ћерке Вере, која је у Осеку сахрањена, у таку исту кутију, као моја, покупе и у гроб мога мужа ставе, поред моје кутије.
Моја Вера вечни санак борави,
Моја љубав у гробу почива,
А надежда ми крај њих постељу простире.
Укоп сваког великаша или богаташа је за
његову породицу трагедија, а за сокачку светину позоришна игра, а за лиферанте весела
игра. – Kрајње је време, да се са тим парадним укопима већ једном прекине а да
се у жива, а не у мртва уста даје. Kолико би се бедних породица помогло оним
новцем, који се на парадне укопе троше? О Људска сујето, ти и преко гроба идеш!
Сасвим је нешто друго, кад се великим и
заслужним људима споменици дижу. Ти споменици служе на подстрек млађем
нараштају; и зато треба да стоје међу живим људима, а не на гробљу.
Најтрајнији су они споменици, који се дижу
у облику какве хумане и просветне установе.
Ношење црнине је анахронизам и за наш
просвећени век неприкладна старудија. Није ли зар обесвећење светиње искрене,
дубоке туге за милим покојником, те свете реликвије у спомену, износити на
улицу, на видик свету своју жалост, али по пропису конвенционалном; црнина,
полуцрнина, и то све по најновијој моди? Зар дубока жалост може да се исказује
на оброке, да се смањи и престане са губитком, који се нигде не враћа? Kо је те
оброке ставио и које продро у душу и срце човеково? Није ли то страшна иронија,
да се тој црнини као изразу жалости рокови стављају: годину дана пуна црнина,
после полуцрнина и најзад се укида сваки траг жалости? Па ти се рокови и у
парастосима типично изражавају! Да чудне ироније за осећање људског срца!
Kао осамдесетогодишња старица, с једном
ногом у гробу, износим те своје назоре о црнини црпене из вековног посматрања и
искуства и остављам у аманет просвећеном новом поколењу: клони се
конвенционалне лажи и обесвећења најдубље тајне срца човечијега!
Под притиском таких предрасуда наопачке се
поступа и са уметностима, које су дане човеку, да у њима овековечи божанску
искру свога бића и даде најискренији израз онога, што му на срцу лежи, те њиме
се сједини у божанску хармонију сродних душа. Тако се у знак жалости забрањује
и свирање и певање, опет по одређеним роковима. Просвећени дух се буни против
тога, јер је против природе и нашег срца и значаја уметности. Kад је наша
јединица Вера лежала још на самртном одру, наредио је мој муж сину Војиславу,
коме беше тек 15 година: ‘свирај и певај ми песме, које је она радо певала!’
Та, само музика може изразити оно што душа осећа, а речима се не да исказати!
Тим изразом се у божанском гласу песме и мелодије спојише осећаји срдаца наших
и узнеше се Творцу мирисно и благо као тамјан и најсавршенија молитва за спас
душе чеда нашега и јединице сеје деце наше.
Тако се заноси и сад душа моја, а ја је
бодрим речима песниковим у овом затишју дубоке старости своје, када осећам:
Над свим бреговимa
је мир;
Над свим врховима
свуд шир
Ни даха чут’.
Тичице ћуте у гори,
Стан’, мир те скори
Зове на пут!
Савка др. Ј. Суботића“
Prilog 2
Rukopisno odeljenje Matice srpske (ROMS) M. 5563. Pozivnica kojom Udruženje feministkinja iz Budimpešte poziva na predavanja Savke Subotić “Žena na istoku i na zapadu” koje će se, na nemačkom jeziku, održati 20. decembra 1911. u 6 h u prostorijama udruženja. Dokument je objavljen uz dozvolu Predsedništva Matice srpske i ne može se preuzimati.
[1]Le Temps (1906, La Revue Slave (1906), L`Entete (1906), Das Wiesen für Alle – gde je proglašena za“Der Mutter ihres Volkes“(1905и 1906), Times (1906) Jus suffragii (1908), Дамскій миръ (1911), Fremdenblatt (1911), Neue Freie Presse (1911), Neue Wiener Tagblatt (1911), Neues Pester Journal (1911), Pester Lloyd (1911), A nő és társadalom (1912), а tekstovi o njenom radu objavljeni su i u drugim bečkim i peštanskim listovima, u posebnim izdanjima povodom Međunarodne konferencije Crvenog krsta u Londonu 1907. i kongresa Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa u Rimu 1914 (Stojaković 2018: 118-120).
[2] Orden
Sv. Save IV stepena (Stojaković 2018: 118).
[3] Orden Crvenog krsta II
stepena (Stojaković 2018: 118).
[4]International Council of Women, Međunarodnog kongresa
za žensko pravo glasa 1911. (na kongresu u Stokholmu) i Žensko društvo iz
Amsterdama (Stojaković 2018: 114).
[5] Bila
je počasna predsednica gotovo svih srpskih ženskih organizacija, prva
predsednica Srpskog narodnog ženskog saveza, Kola srpskih sestara i Društva
Kneginja Ljubica (Stojaković 2018: 120).
[6] Roža (Rožika) Švimer –
jedna od najznačajnijih evropskih feministkinja i mirovnjakinja. U Mađarskoj je
1903. osnovala Udruženje zaposlenih žena (Munkásnö
Egyesülete), a 1904. Savez udruženja žena (Nöegyesületek Szövetsége) i Udruženje
feministkinja (Feministák Egyesülete). Na njen poziv Savka Subotić je održala predavanje
u Budimpešti 1911 (prim.aut.).
[7] Kete Širmaher je bila
jedna od liderki Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa. Propagirala je
ciljeve organizacije u Beogradu i Novom Sadu 1906/7 (prim.aut.).
[8] Keri Čepman Ket –
osnivačica i predsednica Internacionalne alijanse za žensko pravo glasa, bila
je na čelu organizacije od osnivanja do 1923 (prim.aut.).
[9] Berta Papenhajm je bila
borkinja protiv trgovine belim robljem i prostitucije. Boravila je u Srbiji
1911, sa namerom da pridobije članice Srpskog narodnog ženskog saveza za borbu
protiv prostitucije i trgovine ženama (prim. aut.).
[10] Branko Radičević,
Svetozar Miletić, kneginja Ljubica (Obrenović), knjaz Mihajlo (Obrenović),
Petar Petrović Njegoš, knez Danilo (Petrović), kneginja Zorka (Petrović), knjaz
Nikola (Petrović), Vuk Кaradžić, patrijarh Josif Rajačić, Кonstantin Jireček,
novinar i izdavač Teodor Pavlović, carski savetnik Đorđe Stojaković, zatim
književnici, ugledni intelektualci i političari: Jovan Bošković, Miloš
Hadžić-Svetić, Milan Savić, Antonije Hadžić, Jovan Grčić, Tihomir Ostojić,
Mihajlo Polit-Desančić, Pavle Trifunac, Pavle Riđički, Кornelije Stanković,
Matija Ban, Đorđe Natošević, Arkadije Varađanin,
Ognjeslav Utješanović, slikar Novak Radonić, Ilarion Ruvarac, sremski župan,
baron Jovan Živković, glumački par Dimitrije i Draga Ružić, kardinal Josip
Juraj Štrosmajer, kardinal Juraj Haulik, čitava porodica Ljudevita Gaja, Franjo
Rački, Ivan Кukuljević Sakcinski, ban grof Кuen Hedervari i drugi.
Među znamenitim ženama u krugu njenih poznanica su bile: Draga Ljočić,
Poleksija Teodorović, Jelena Dimitrijević, Nina Petrović, Jelica Belović
Bernadžikovski, Кatarina Milovuk, Maga Magazinović, Zorka Janković i drugi
(Stojaković 2007: 23).
[11] Među
naznačajnije predstavnike filozofskog pravca poznatog kao mehanički ili
vulgarni materijalizam ubrajaju se: Ernst Hekel, Karl Ludvig Bihner, Jakob
Molešot i Karl Fogt. O idejama mehaničkog materijalizma Savke Subotić:
Stojaković 2018: 22-36.
[12] Budimpešta
(1881, 1885), Zagreb (1882), Novi Sad (1884), Antverpen (1885), Pariz (1889,
1900), London (1907) (Stojaković 2018: 81-97) .
[13] Zahtev
za otvaranje srpskih devojačkih škola potpisale su: Sofija Pasković rođ.
Kamber, Anna Demelić, Justina Vidak, Anna Pavlović, Julijana Radovanović, Anka
Miletić, Jelena V. Jovanović, Aleksandra Maksimović i Savka Subotić.Srpske više
devojačke škole otvorene su u: Pančevu (1874), Novom Sadu i Somboru (1875)
(Stojaković 2018: 17-18).
[14] Ostavila je podatak, da
„u vreme mira u prosvećenim državama ima oko 14. 000.000 stajaće voske“ i da se
za izdržavanje „celog militarnog parka“ troši oko „9 milijardi na godinu.“ To
je po njenom mišljenju bilo nedopustivo jer tih 14.000.000 ljudi, od kojih
većina u cvetu mladosti, bili su ne samo „mrtav kapital“ već i „od grdne
štete.“ Smatrala je da taj novac treba trošiti na „kulturne celi“ i „podizanje
poljoprivrede” (Subotić prema Stojaković 2018: 36).
[15] Savka
Subotić je jedna od naših prvih aforističarki, a sigurno prva čiji su aforizmi
na engleskom objavljivani u američkim novinama (Stojaković 2018: 108, 155-168).
[16] Katarina
i Nikola Desančić su imali tri kćeri. Najstarija Julijana, udata Polit je bila
majka Savke Subotić. Srednja kći Marija se udala za srpskog književnika Miloša
Hadžića-Svetića, a najmlađa kći Ana bila je majka Milana Savića, potonjeg
književnika i sekretara Matice srpske i oca književnice, istoričarke
filozofije, prevoditeljice Anice Savić-Rebac (Stojaković 2007: 4) .
[17] Jovan Subotić
/Субботић/ (1817-1886) advokat, pisac i političar, bio je jedna od
nauticajnijih ličnosti srpske kulturne elite u 19. veku (prim.aut).
[18] Mihailo Polit Desančić
(1833-1920) političar i književnik, jedan od najuglednijih srpskih intelekstualaca
u Austrougarskoj (prim.aut.).
[19] Dejan Subotić (1852-1920 ) je bio ruski general, između ostalog i član Vojnog saveta Ministarstva vojske Ruske Imperije. Ostavku na vojne funcije je podneo 1906. Počasni konzul Кraljevine Srbije na Jalti postao je 1918; Vojislav Subotić (1859-1923) je bio lekar, hirurg jedan od utemeljivača Medicinskog fakulteta u Beogradu; Branislav Subotić ( 1867-1914) je bio diplomata Кraljevine Srbije; Ozren Subotić (1873-1953) je bio novinar, pozorišni kritičar, pisac i putopisac, poznat po putpisima iz Кine objavljenim između dva svetska rata. U (O)poruci je pomenula kćerku Veru, koja je umrla u Osjeku, ali nije pisala o tragičnom gubitku dece Žarka i Vide koji su umrli u Novom Sadu tokom epidemije boginja (Stojaković 2018: 137-138).
