Kategorije
audio Čitaonica tekstovi

Položaj žena u društvenim organizacijama dobrovoljnog vatrogastva u Novom Sadu


1

Vesna Nedeljković Angelovska

Marija, Matilda, Josefina, Josipa, Ljubica…..

Apstrakt: U radu je prikazana analiza praksi vezanih za položaj žena u vatrogasnim društvima u Novom Sadu od njihovog osnivanja sedamdesetih godina 19. veka do početka 21. veka, zasnovana na zbirci vatrogastva Muzeja grada Novog Sada, predmetima koje čuvaju dobrovoljne vatrogasne organizacije i objavljenoj građi. Cilj rada je da ukaže na dijapazon ženskog učešća u radu dobrovoljnih vatrogasnih udruženja Novog Sada, od cerenomijalnog, preko fiktivnog i stvarnog, do rukovodećih položaja, koji je rezultat specifičnih uslova zadatih društvenim uređenjem, diskontinuitetom državnog i nacionalnog ustrojstva, kao i kompleksom uticaja industrijalizacije, urbanizacije i ženske emancipacije.

Ključne reči: dobrovoljna vatrogasna društva, vatrogasni dom, muzejska zbirka, zastava, jubileji, defilei

Na početku rada je prikazana kratka istorija prvih dobrovoljnih društvenih organizacija u Novom Sadu koja nas uvodi u priču o dobrovoljnim vatrogasnim društvima od osnivanja tokom njihovog trajanja, koje se proteže od sedamdesetih godina 19. veka do savremenog doba. Polaznu osnovu za istraživanje položaja žena u vatrogasnim društvima čine muzejski predmeti Zbirke vatrogastva Muzeja grada Novog Sada. Pored muzejske zbirke, značajne izvore za istraživanje predstavljaju vatrogasni domovi sa karakterističnim prostornim ustrojstvom kao i položajem u naselju, koji su bili raspoređeni po gradovima i selima. Važan činilac vatrogasnih organizacija predstavljaju upravo ta mesta okupljanja, koja obezbeđuju spremišta za opremu neophodnu za akcije gašenja požara i saniranja posledica nepogoda, vizuelni nadzor sa vatrogasnih tornjeva I obaveštavanje o požaru, mesta edukacije i uvežbavanja veština kao i mesta raznovrsnih društvenih svečanih i svakodnevnih aktivnosti.

 Vatrogasna društva sa strogom hijerarhijom i utvrđenim pravilima su u početku okupljala samo muškarce. Žene se pominju sa isključivo ceremonijalnom ulogom darodavki, protektorki i kuma vatrogasnih zastava, kao supruge uglednih građana. Njihov položaj se kasnije značajno menja usled specifičnih uslova zadatih društvenim uređenjem, diskontinuitetom državnog i nacionalnog ustrojstva, kao i čitavim kompleksom uticaja industrijalizacije, urbanizacije, ženske emancipacije i razvoja društva.

Zbirka vatrogastva u Muzeju grada Novog Sada

Izrada ovog rada oslanjala se na Zbirku vatrogastva Muzeja Grada Novog Sada u kojoj se nalaze predmeti koji datiraju od kraja 19. veka do sedamdesetih godina 20. veka. Zbirka je razvrstana na grupe predmeta koje govore o organizaciji dobrovoljnih vatrogasnih udruženja i njenim simbolima, o vatrogasnoj opremi i odličjima časti. Sadržaj zbirke je materijalizovani izkaz razvoja i promena koji su zahvatali dobrovoljne vatrogasne organizacije, kao i čitavo društvo u Vojvodini, od vremena njihovog osnivanja – od sredine 19. veka do savremenog doba. Muzejske zbirke jesu relevanti izvori za proučavanje različitih delova strukture društva, jer predmeti kao odrazi određene kulture i sistema vrednosti, predstavljaju čitljiv sadržaj ljudskog iskustva. Pored Zbirke vatrogastva korišćena je objavljena literatura i građa koja se čuva u dobrovoljnim vatrogasnim društvima, odnosno vatrogasnim domovima. Iz dugogodišnjeg istraživačkog iskustva mogla sam da zaključim da izvesna ograničenja nepotpunih muzejskih zbirki (jer nikada nije sve sačuvano na jednom mestu), daju potencijal određenoj ideji, čak i pored svesnog zanemarivanja nedostataka informacija. Jer svaka „slika“ otvara druge mogućnosti, a one otvaraju i nova pitanja. Pored inhibicija zbog svedenosti„slike“ istraživačkog zadatka, na primeru dostupnih predmeta, pisanih izvora i druge građe, skiciran je položaj žena u društvenoj organizaciji dobrovoljnog vatrogastva u Novom Sadu, koji se verovatno može primeniti na područje Vojvodine.

U muzejima u Srbiji je udruživanje dobrovoljnih vatrogasaca decenijama zanemarivano jer nije bilo deo poželjnog nacionalnog identiteta, zbog toga što je predstavljao tekovinu austrougarske vlasti na prostoru Vojvodine (1867–1918). U samim vatrogasnim društvima je prikrivanje porekla ove institucije kao i kasnijih faza u ideološkom previranju državne strukture, vršeno zamenom simbola na opremi, uništavanjem rukopisne građe i dokumenata i dekonstrukcijama uspomena (na primer: isecanjem i zamenom lica „izdajnika“ na grupnoj fotografiji; naknadnom izradom novog tabloa iz istog vremena ali bez prethodno naglašene zvezde petokrake). Smenom vladajućih politika došlo je do odbacivanja svega što je eksplicitno predstavljalo dotadašnji sistem vlasti. Najednostavnija zamena državnih i političkih simbola vršena je na vatrogasnim šlemovima i vatrogasnim kolima. Zahvaljujući potrebi da se reši nepoželjnih političkih simbola dobrovoljna vatrogasna društva su poklanjala i prodavala prevaziđenu opremu i predmete muzejima i kolekcionarima, tako da se u Muzeju grada Novog Sada nalazi značajna kompleksna zbirka vatrogastva. Pored muzejskih zbirki, značajnji izvori za istraživanje predstavljaju vatrogasni domovi koji su bili raspoređeni po gradovima i selima. Njihova uloga je bila da obezbede spremište opreme neophodne za gašenje požara i saniranja posledica, vizuelni nadzor sa vatrogasnog tornja i obaveštavanje o požaru zvonom sa tornja i signalizacijom vatrogasnim trubama, mesto edukacije i uvežbavanja vatrogasnih veština kao i mesto raznovrsnih društvenih svečanih i svakodnevnih aktivnosti, koji su zabeleženi na fotografijama i u dokumentaciji.

Dobrovoljna društva

Jedna od tekovina urbanizacije koja se pod austrougarskom dominacijom odigravala u Vojvodini tokom druge polovine 19. i početkom 20. veka, bilo je formiranje društvenih udruženja. Pod nazivom „društvo“ označavane su grupe povezane zajedničkim programima i delatnostima koje su se simbolično ili doslovno nalazila u njihovom nazivu. U strukturi njihovih funkcija bilo je objedinjeno negovanje vrednosti i razvijanje veština ali i uvežbavanje kolektivne organizovanosti u okviru društvene hijerarhije. Pored stručne i profesionalne edukacije kroz negovanje sklonosti i talenata, ovakve institucije su vaspitavale čitavo društvo usmeravajući ga disciplini (poslušnosti), odgovornosti (dužnosti) i podršci (solidarnosti) u okviru striktno uređenog javnog života. Njihova koheziona uloga ogledala se i u ispoljavanju osećanja zajedništva i ponosa zbog pripadnosti zajednici, patriotske privrženosti i socijalne odgovornosti. Društva su predstavljala institucije čije su akivnosti bile propisane zakonima i uređene rasporedom moći i ugleda njihovih članova. Iako su predstavljala proizvod i ujedno manifestaciju socijalnih odnosa, njihov način normiranog uređenja ukazuje na nadzor i diktat vladajućeg sistema. Pored toga što su kao sredstva hegemonije bila podesna za državnu kontrolu, organizacije društava su pružala mogućnost praćenja inovacija, propisa i zakona koji su bili važni za određene profesije. Ove mogućnosti su bile plodotvorne u vreme ekonomskog i tehnološkog razvoja koje je velikom brzinom menjalo lice gradоva u Vojvodini.

Do Prvog svetskog rata u Novom Sadu je osnovano preko 60 raznih društava koja su se organizovala prema profesionalnoj, nacionalnoj, verskoj, staleškoj ili političkoj osnovi. U ovo vreme građani su bili najčešće privrženi sportskim, pevačkim, humanitarnim i književnim udruženjima. Dobrotvorne priredbe, besede, zabave i balovi bili su način da se, uz prikladni program, sakupe novčana sredstva za udruženja kao i za siromašnije sugrađane. Pored muzičkog, književnog i pozorišnog programa, Novosađani su imali priliku da prisustvuju i predavanjima iz literature, politike, prirodnih i drugih nauka kao i da vide putujuće menažerije, muzeje voštanih figura, hidrouličke i električne eksperimente, mađioničare, akrobate i cirkuse koji su krstareći Evropom svraćali u grad (Џепина 1981: 14–15). Veći deo društvenog života bio je organizovan u udruženjima kroz edukacije, radionice i vežbe, godišnje i humanitarne balove, proslave jubileja i godišnjih praznika, zajedničke izlete, druženja, smotre i nadmetanja.

Dobrovoljne organizacije su okupljale više socijalnih grupa i staleža, sa zajedničkim ciljem i oblikovanjem zajedničkih vrednosti. One su imale vaspitnu u motivišuću ulogu, veoma važnu u naglom razvoju društva. Pored toga, organizovanjem aktivnosti u oblastima sporta ili razonode, imale su značajnu ulogu u strukturiranju slobodnog vremena njenih članova i šire zajednice. Svako dobrovoljno društvo je pored ciljanih aktivnosti opredeljenih razlogom za udruživanje, imalo učešća u organizovanju društvenog života. Iako je eksplicitni razlog za balove, zabave i tombole bio prikupljanje novca neophodnog za njihovo održavanje, rezultat je bio jačanje veza u društvenoj strukturi. U gotovo svim oblastima zabavnog života, čak i kada je reč o čisto muškim dobrovoljnim udruženjima, bile su prisutne žene, kao supruge, majke i ćerke članova.

Na prostorima Vojvodine u vreme dominacije Astrougarske, dobrovoljno vatrogastvo je, kao institucija koja organizovano sprovodi mere za bezbednost i zaštitu gradova, inicirano i normativno uređeno od sredine 19. veka. Prva vatrogasna društva u Vojvodini osnivana su: u Zrenjaninu 1868. godine, u Pančevu 1871. godine, u Novom Sadu 1872. godine, u Zemunu, Somboru, Vršcu, Rumi i Sremskoj Mitrovici 1873. godine, u Futogu i Senti 1874. godine, u Кikindi 1875. godine. Zbog velike opasnosti od požara u naraslim gradovima, osim u Vojvodini, institucija dobrovoljnog vatrogastva je bila gotovo istovremeno podstaknuta od strane tadašnje vlasti i u Кneževini Srbiji. Кako navodi Đerđ Gal, hroničar novosadskog vatrogastva, uske ulice i zbijene kuće sa slamnatim krovovima i odžacima od drveta, kakvih je osamdesetih godina 19. veka bila približno jedna trećina, bile su razlog za lako širenje požara. Sa druge strane, zbog položaja grada na obali Dunava, Novi Sad je u više navrata pretrpeo katastrofalne posledice od poplava. Posle nekoliko požara koji su uzdrmali grad, pred forum gradskog magistrata Veliki gradski kapetan 1871. godine predlaže mere za protivpožarnu zaštitu i formiranje „vatrogasne družine”. Od velikog značaja za bezbednost Novog Sada, za sprečavanje i saniranje posledica požara, poplava i elementarnih nepogoda, a kasnije i ratova i bombardovanja, imalo je formiranje Dobrovoljne građanske vatrogasne družine Novog Sada 1872. godine, Futoga 1874. godine i Petrovaradina 1875. godine (Gal, 1972: 27).

Dobrovoljne vatrogasne družine u Novom Sadu

Od svih dobrovoljnih udruženja, vatrogasna su se isticala svojim specifičnim funkcijama. Organizacija dobrovoljnih vatrogasnih društava je bila zasnovana na potrebi blagovremenog i efikasnog delovanja a zbog izuzetno teških zadataka u odbrani stanovništva i materijalnih dobara od požara i drugih stihija, u njima je bila neophodna stroga disciplina. Po ugledu na vojnu organizaciju u vatrogasna društva su od samog početka ustanovljeni vojni činovi, funkcije i nazivi (Gal, 1972: 43). Samo zanimanje vatrogasca zahtevalo je izuzetnu snagu i fizičku izdržljivost. Vatrogasna oprema je bila veoma teška a čin gašenja požara i druge aktivnosti u suzbijanju posledica elementarnih nepogoda, bili su izuzetno naporni. Zbog toga je u njima bila izrazita hijerarhija, neophodna za uvežbavanje discipline, snage i veštine kao i redosleda precizno utvrđenih dužnosti u hitnim situacijama. Druga udruženja tog vremena su okupljala članove sa manje čvrstom organizacijom, neretko se izdvajajući kao isključivo muška ili isključivo ženska.

Zbog blagovremenosti delovanja vatrogasaca, funkciju obaveštavanja o požaru vršili su trubači – hornisti (Шовљаков 2003: 276–277). Da bi članovi Društva (skraćeno dobrovoljno vatrogasno udruženje u daljem tekstu) bili što pre obavešteni o požaru i da bi ugroženi mogli da se obrate za pomoć, na kući u kojoj je stanovao vatrogasac bila je tablica sa slovima “FF” (Freiwillige Feuerwehr – “dobrovoljno vatrogastvo”na nemačkom jeziku). Ukoliko je vatru primetio, vatrogasac je svojom vatrogasnom hornom (dvoglasnom trubicom) davao signale i na taj način skretao pažnju vatrogasne straže na određeno mesto (Gal 1972: 46). Obaveštavanje je vršeno trubom i zvonom sa crkvenih, a kasnije i vatrogasnih tornjeva. Od kada je na vatrogasnim osmatračnicama postavljeno zvono, o požaru je obaveštavao osmatrač, udaranjem u njega.

U slučaju velikih požara stanovništvo Novog Sada je obaveštavano oglašavanjem zvona „Matilda“, nazvanom po imenu, danas nepoznate darodavke. Zvono izliveno sa istaknutim likom Svetog Florijana, katoličkog svetitelja, zaštitnika gradova od požara, bilo je postavljeno na toranj Vatrogasnog doma u Njegoševoj ulici 1880. godine. Кada bi primetio vatru, osmatrač sa kule je udarao u zvono i dogovorenim signaliziranjem skretao pažnju vatrogasne straže na deo grada u kom se požar odigrava. Zbog narastanja grada u visinu, suzio se vidik sa vatrogasnog tornja u Njegoševoj ulici i zvono je preseljeno na visoki toranj Gradske kuće 1894. godine. Prilikom jedne dojave požara 1900. godine zvono je puklo i zamenjeno novim 1907. godine, koje je služilo sve do posle drugog svetskog rata (Станчић, Лазовић 2015: 49) (Gal 1972: 46).

 Od kada je otpočela sa radom Gradska vatrogasna četa 1923. godine, protivpožarna zaštita bila je organizovana tako da su dobrovoljne vatrogasne družine učestvovale isključivo na poziv komandira čete samo u slučaju većih požara i nedaća. Dojava o požaru se vršila telefonom ili usmeno u Požarnom domu a zvono „Matilda“ na tornju Gradske kuće oglašavalo se samo kada se traži pomoć dobrovoljnih vatrogasnih društava (Gal 1972: 111).

Presudnu ulogu u gašenju požara, zbog slabe opremljenosti, imala je masovnost ljudi, koju su vatrogasna društva obezbeđivala sprovođenjem propisa o obavezama stanovništva prema zaštiti od požara ali i aktivnim učešćem u socijalnom životu lokalne zajednice.

Za vreme Prvog svetskog rata Novi Sad je bio pozadinski grad, iz kojeg su njegovi stanovnici odlazili na razne frontove, u zavisnosti od nacionalne pripadnosti. Prema srpskom stanovništvu sprovođene su represivne mere, a mnogi građani su internirani, hapšeni i proganjani. Život u gradu je bio težak, što se odrazilo i na rad Dobrovoljnog vatrogasnog društva. Кao rezultat vojnog sloma Austrougarske monarhije kao nemačkog saveznika i njenog raspada, 9. novembra 1918. godine u Novi Sad je ušla srpska vojska a zatim se grad u okviru Vojvodine, na osnovu odluke o prisajedinjenju kraljevini Srbiji, otcepio od Ugarske i našao u okviru novostvorene Države Srba, Hrvata i Slovenaca. Promenili su se državni simboli, što se odrazilo i na simbole dobrovoljnig vatrogasnig društava: grb Кraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca je davao nacionalno obeležje šlemovima i oznakama, a umesto nemačkog jezika, u administraciji počinje da se primenjuje srpsko-hrvatski jezik (Gal, 1972: 92).

 Od vremena osnivanja Dobrovoljnog vatrogasnog građanskog društva Novi Sad se izmenio i uvećao. Ubrzo posle oslobođenja nagli razvoj privrede, trgovine i preduzetništva stvorio je od Novog Sada pravi industrijski centar, što je zahtevalo i modernizaciju vatrogasne opreme ali i profesinalizaciju kadra. Zaslugom dugogodišnjeg vatrogasca dobrovoljnog novosadskog društva, Đorđa Polita, 1923. godine oformljena je profesionalna četa u Novom Sadu. Za potrebe ove čete nabavljena je, za to vreme, moderna vatrogasna oprema. Zaštita od požara većim delom je preneta na Gradsku vatrogasnu četu, a dobrovoljni vatrogasci su i dalje radili na preventivi i pozivani u slučaju velikih požara. Iako od izuzetne važnosti za bezbednost Novog Sada, formiranje Prve profesionalne čete 1923. godine, ipak nije umanjilo popularnost dobrovoljnih vatrogasnih udruženja.

 Zakonom o nazivu i podeli Кraljevine na upravna područja, od 3. oktobra 1929. godine, promenjen je naziv države u Кraljevinu Jugoslaviju i izvršena podela na devet banovina. Podelom zemlje na banovine ukinuti su postojeći vatrogasni savezi i formirani novi, prema granicama novih upravnih područja (Gal, 1972: 103).

Кralj Aleksandar je 1933. godine propisao Zakon o organizaciji vatrogastva u Кraljevini Jugoslaviji, kojim je uveo više odgovornosti u pogledu obezbeđenja od požara pred lokalne organe vlasti i industrijalce. Po prvi put su regulisani izvori materijalnih prihoda za organizovane požarne službe. Savez je imao nadležnost nad stručnim obrazovanjem, određivanjem tipova opreme kao i nad propagandom putem zvaničnog lista, knjiga i brošura. Čak i proslave značajnih godišnjica, sletovi vatrogasnih četa, defilei, osvećenje zastave i vatrogasnog doma, morali su biti odobreni od nadležnih organa. Dugogodišnji običaj dobrovoljnih vatrogasnih društava da svoje javne priredbe održavaju na dan Svetog Florijana i da je njegov prikaz na zastavama i šlemovima uključen kao simbol zaštite od požara, kako je bilo uobičajeno u vreme Austrougarske, biva napušten. I dalje se proslavljao, ali malo kasnije tokom maja, da bi se izbegle represije vlasti (Gal, 1972: 107).

 Za vreme Drugog svetskog rata, tadašnja protivpožarna služba je raspuštena po nalogu okupatora, koji je organizovao novu službu za protivpožarnu zaštitu. Odmah posle oslobođenja, u bombardovanjem pogođenom Novom Sadu, profesionalna Vatrogasna brigada je bila organizovana u okviru Vatrogasne narodne milicije, u saradnji sa fabričkim i teritorijalnim dobrovoljnim vatrogasnim društvima (Gal, 1972: 123). Neposredno po završetku Drugog svetskog rata, uz angažovanje institucija tadašnje vlasti, Narodnog fronta, Antifašističkog fronta žena i Narodne omladine, 1946. godine obnovljen je rad vatrogasnih društava (Vinokić i Milić, 1974: 19– 21). Promena državnog uređenja kao i imena države, uticala je na ustanovljenje novih simbola. U sastav vatrogasnog simbola, pored stilizovano predstavljene vatrogasne opreme, ulazi državni grb i zvezda petokraka, koja se uklanja posle odricanja od tekovina komunizma, osamdesetih godina 20. veka.

 Organizaciono, administrativno, a dobrim delom i materijalno funkcionisanje dobrovoljnih vatrogasnih društava, obezbeđivali su vatrogasni savezi organizovani prema principu državne, odnosno teritorijalne nadležnosti. Vatrogasni savez grada Novog Sada je osnovan 1949. godine. Pored dobrovoljnih vatrogasnih društava raspoređenih po delovima grada i naseljima, zbog opasnosti od požara u fabrikama i veće potrebe da ljudi koji rade u njima budu edukovani za prevenciju i pravilnu akciju, organizuju se industrijska dobrovoljna vatrogasna udruženja.

 Tokom 1951. godine, pored Vatrogasne narodne milicije i dobrovoljnih vatrogasnih društava u Novom Sadu i u prigradskim mestima, radila su i 43 dobrovoljna društva organizovana po fabrikama i zavodima. (Gal, 1972: 143).

Zakon o zaštiti od požara i Zakon o dobrovoljnim vatrogasnim društvima, doneti 1956. godine, uslovili su drastičan zaokret u delatnosti vatrogasnih društava. Zbog osposobljenosti profesionalnih četa u svakom pogledu, direktno angažovanje u gašenju požara prestaje da bude glavno težište rada dobrovoljnih društava (Gal, 1972: 141), što je otvorilo mogućnost većeg prisustva žena u vatrogasnim udruženjima. Od tada se vatrogasna društva bave obukom kadrova, organizovanjem vežbi i kurseva, kontrolom sprovođenja protivpožarnih mera u preduzećima i domaćinstvima, dežurstvima na javnim mestima, kao i drugim vidovima pomoći građanima ugroženim elementarnim i drugim nepogodama.

 Vatrogasni savez grada Novog Sada je, pored sprovođenja stručne obuke i usklađivanja zakona i propisa, radio na popularizaciji vatrogastva, pomažući vatrogasnim društvima da animiraju i edukuju decu školskog uzrasta, o čemu govori i plakat „U svakoj školi vatrogasna jedinica“ iz osamdesetih godina 20. veka.

Do devedestih godina 20. veka Vatrogasni savez grada Novog Sada je imao 53 člana: 16 dobrovoljnih i 37 industrijskih vatrogasnih društava. Na teritoriji Novog Sada 2018. godine je bilo aktivno 12 dobrovoljnih i 2 industrijska vatrogasna društva.

Ova udruženja su menjala grbove, oznake, opremu, etničku strukturu i službeni jezik. Te promene koje su bile diktirane spolja, brojnim ukazima, zakonima i propisima, uticale su na aktivnosti društava propisujući dinamiku u obrazovanju kadrova, kao i zahteve članovima da stalno i iznova mobilišu nove mlade ljude i da ih motivišu da nađu svoje mesto u ovakvoj organizaciji.

Intenzivan život dobrovoljnih vatrogasnih društava u Novom Sadu odvijao se tokom čitavog posleratnog perioda, sve do devedesetih godina 20. veka, kada zbog ratnih zbivanja, dolazi do teške finansijske situacije u državi. Počinju i poteškoće vezane za nabavku opreme za vatrogasna društva. Nastupila je kriza i u vezi sa entuzijazmom za rad u dobrovoljnim vatrogasnim organizacijama, kao i u vezi sa učlanjenjem novih kadrova. Pored toga, zbog propisa iz osamdesetih godina 20. veka, dobrovoljna vatrogasna društva su imala ograničen obim delovanja. Recesija i teške okolnosti za finansiranje koje prate dobrovoljno vatrogastvo u Srbiji od devedesetih godina 20. veka, dovele su do osipanja kadrova i ugrozile ideju o dobrovoljnosti.

Vatrogasni dom, jubileji, defilei

Važan činilac društvene organizacije predstavlja mesto njenog okupljanja koje obezbeđuje prostor za administrativne, edukativne i socijalne aktivnosti. U slučaju dobrovoljnih vatrogasnih udruženja, to su vatrogasni domovi sa karakterističnim prostornim ustrojstvom kao i položajem u naselju. Vatrogasni dom čini vatrogasni toranj, dvorište, spremište, svečana sala, službene i sanitarne prostorije. Vatrogasni toranj kao deo vatrogasnog doma je uočljivo i prepoznatljivo obeležje koje je imalo veoma važnu ulogu u uvežbavanju akcija ali i u nadziranju naselja. U okviru doma je dvorište u kome su se odvijale vežbe, smotre i sportske aktivnosti kao i zabave tokom letnjih meseci. Neophodno za brzu reakciju vatrogasaca je dobro organizovano spremište u kom je složena i spremna za akciju vatrogasna i druga oprema.

Pored smeštaja vatrogasne opreme i osiguravanja njene stalne spremnosti, vatrogasni domovi su imali svrhu i da omoguće društveni život njihovih članova. Dom je bio centar obavljanja najvažnijih radnih, svakodnevnih, ali i svečanih trenutaka Društva. U svečanim salama su čuvani i izlagani predmeti i simboli od značaja za svako vatrogasno društvo: zastave, tabloi i fotografije, diplome i povelje, pehari i odlikovanja, zahvalnice i plakete, zapisnici i službena dokumenta. Svečana sala je mesto održavanja sednica i svečanih skupština kao i proslavljanja jubileja, dočekivanja gostiju, dodele odlikovanja, razmene spomen-uzdarja.

Tabloi i fotografije od osnivanja društava svedoče o važnim ličnostima i događajima: jubilejima, vežbama, takmičenjima i smotrama. Na fotografijama su prikazana vozila, ostala oprema i uniforme. Poslednjih decenija fotografije su beležile i učešće u dežurstvima zbog poplava ili u renoviranju doma, ali i trenutke opuštanja na zabavama i zajedničkim ručkovima. U arhivama se čuva dokumentacija o događajima, kao i izveštaji o akcijama, poplavama i požarima.

 Domovi su bili „druga kuća“ mnogim članovima dobrovoljnih društava u slobodno vreme, mesto okupljanja i zabave, sportskih igara, zajedničkih proslava, banketa, igranki, mesto dobrovoljnog rada i druženja, a za neke su to i danas. Domovi su utočištai za ostarele članove koji svoje uspomene vezuju za život udruženja.

Domovi kao zajednička mesta okupljanja i akcija, pružajući skup mogućnosti definisanih propisima i administracijom, ali i socijalnim potrebama i navikama njenih članova, ujedinjavali su ljude na nivou lokalne zajednice i izražavali identitet grupe. Pružali su pojedincu mogućnost da se kroz delovanje Društva iskaže kao odan član, kako zajednici, tako i idealima koje ono gradi i neguje.

Uticaj specifičnih funkcija vatrogasne orgaizacije na zajedničke i individualne prakse, iskazan je kroz aktivnosti unutar vatrogasnog doma na nivou lokalne zajednice, ali i šire, putem aktivnosti koje izlaze iz njegovog prostora. DVD (skraćenica Dobrovoljno vatrogasno društvo) kao i svaki njen član, delokurugom zaduženja učestvuje u akcijama na prostoru čitavog naselja. Pored prakse da organizovano priskače u pomoć susednim naseljima, kao i da učestvuje u defileima, ophodima i vatrogasnim takmičenjima, njegovi članovi su imali mogućnost da prilikom takmičenja i proslava korespondiraju sa širom zajednicom preko granica grada, granica regiona i dalje.

Jubileji društava su redovno obeležavani i proslavljani kao praznici, na kojima su, pored članova, prisustvovali i delegati vatrogasnih društava iz drugih gradova kao i ugledni građani i vatrogasci Novog Sada. Zaslužnim članovima Društva su tom prilikom dodeljivani znakovi priznanja: medalje, pohvalnice, zahvalnice, diplome i značke. Dugogodišnjim članovima Društva su dodeljivane medalje za petogodišnju, desetogidišnju i petnaestogodišnju službu. Zaslužnim vatrogascima su pored vatrogasnih dodeljivana i državna odlikovanja. Povodom jubilarnih proslava izrađivani su tabloi članstva a Društvu je darivana zastava. Jubileje dobrovoljnih vatrogasnih društava prate svečane sednice i akademije, međugradski susreti vatrogasaca, defilei i smotre vatrogasnih jedinica, javne vežbe i takmičenja.

Pored propisanih priznanja, dobrovoljna vatrogasna društva, povodom jubileja i takmičenja izrađuju svoju značku ili znak na plaketama, spomenicama, spomen-zastavicama. Iako nepropisane, ove oznake imaju važnu ulogu jer nose prepoznatljiv simbol određenog društva, čime ga afirmišu. Imaju funkciju da podsećaju darovane članove kao i članove drugih društava, zaslužne simpatizere, goste, političare i sponzore na zahvalnost dobrovoljnog vatrogasnog društva. Važna funkcija ovih spomen oznaka je da svaka svečanost protekne u raspoloženju uzajamnog darivanja kako bi se istakla obostrana naklonost i poštovanje.

Povodom vatrogasnih proslava i obeležavanja jubileja, redovno su organizovani defilei vatrogasaca koji su paradnim maršom, uz pratnju vatrogasne muzike prolazili centralnim ulicama grada, kao i vatrogasne vežbe, koje su bile javne i rad u društvu činile popularnim. Izlazak vatrogasnog društva iz Doma na javne prostore grada i naselja, glavnu ulicu i centralni trg sa manifestacijom snage, opremljenosti, timske uskladjenosti, dostojanstva i discipline, bio je veoma važan za podsticanje osećanja zajedništva i odanosti lokalne zajednice. Smatran humanim i časnim pozivom za ljude sposobne i spremne da se žrtvuju za dobrobit drugih, sa opremom koja se u defileima ponosno prikazuje i sa državnim simbolima na uniformama, zastavama i kolima, dobrovoljno vatrogasno društvo je pružalo zajednici poverenje u solidarnost, sigurnost i bezbednost. Sve to, pored izrazite kohezione snage, doprinosilo je socijalizaciji i psihološkoj izgradnji ličnosti koje se u Društvu formiraju, od obuke u detinjstvu, preko inicijacija i prelaska u krug aktivnih članova u mladosti, sve do počasnog članstva u skladu sa godinama i iskustvom.

Vatrogasna oprema je i svojom estetikom doprinosila izgradnji identiteta i društvenog ponašanja, izražavajući pripadnost zajednici. Reprezentativnost i atraktivnost uniforme u odnosu na svakodnevnu i radnu odeću bila je namenjena da ističe one koji se izlažu pogledima javnosti kao i da na taj način motiviše buduće mlade vatrogasce da se pridruže toj stasaloj i ponosnoj grupi koja je spremna da se stavi na raspolaganje svima kojima je pomoć potrebna. Vatrogasci su bili izloženi pažnji javnosti u svečanim ophodima, defileima, smotrama i vežbama, zajedno sa vatrogasnom opremom, ističući spremnost da se uhvate u koštac sa pretnjama kojima društvo može biti izloženo. Učešće u akcijama gašenja požara, spasavanja u poplavama i nepogodama, raščišćavanja posledica zemljotresa i bombardovanja, isticale su njihovu hrabrost, solidarnost i humanost. Кasnije, kada je delatnost vatrogasnih društava svedena na edukaciju i prevenciju, ostalo je sećanje na ugled koji su dobrovoljni vatrogasci uživali u zajednici. Na to su povremeno podsećali „uparađeni“ članovi društva u svečanim defileima prilkom obeležavanja jubileja.

Zahvatajući istovremeno nekoliko generacija, ponekad čitavih porodica, okupljenih oko zajedničkih ciljeva na zajedničkom mestu u jedinstvenom okruženju, vatrogasna udruženja su odražavala ideju o negovanju sveopštih vrlina i obrazaca društveno poželjnog ponašanja. Imala su vaspitnu i motivišuću ulogu za nove naraštaje koji su u svakodnevnoj upućenosti na članove zajednice, prilikom edukacije ali i slobodnog vremena, stičući znanja i veštine i družeći se, gradili dobre međuljudske odnose, osećanje bliskosti i poverenje u solidarnost i zajedništvo.

Članice novosadskih dobrovoljnih društava u defileu ulicama u centru Novog Sada, šezdesete 20. veka
Grupna fotografija članica i članova Dobrovoljnog vatrogasnog društva u Petrovaradinu ispred spremišta Vatrogasnog doma. Muzej grada Novog Sada
Članovi komande DVD Futog i juniorke, u dvorištu Vatrogasnog doma, Futog, krajem sedamdesetih godina 20. veka. Fotografija: Feđa Кiselički
Otpozdravljanje sa tribine, povodom svečanog obeležavanja stogodišnjice od osnivanja DVD Futog, 1974. godina
Takmičarske ekipe DVD Futog sa članovima komande i sudijama, Sremski Кarlovci, krajem sedamdesetih 20. veka. Muzej grada Novog Sada. Fotografija: Feđa Кiselički
Takmičarska ekipa juniorki i članovi komande DVD Futog, sredina osamdesetih godina 20. veka. Muzej grada Novog Sada. Fotografija: Feđa Кiselički

Darovne zastave, kume i počasni klinci

Zastava DVD Novi Sad. 1897. godina. Muzej grada Novog Sada. Fotografija: Feđa Kiselički
Grofica Marija i grof Rože Кotek, sa darovnom zastavom Dobrovoljnog vatrogasnog društva Futog, kraj 19. veka. Muzej grada Novog Sada

Zastave koje su darivane vatrogasnim društvima za njihove jubileje, imale su počasno mesto u javnim ritualima, prilikom primopredaje, prilikom kolektivnog fotografisanja, pri zakletvi, u paradama, smotrama, defileima, na takmičenjima, a stalno mesto zauzimale su u svečanoj sali vatrogasnog doma.

Darovne vatrogasne zastave su dizajnirali likovni umetnici a zatim su po njihovim nacrtima ručno i mašinski izrađivane u specijalizovanim zanatskim radionicama. Zastava se sastoji od svile crvene boje pravougaonog oblika sa oslikanim i vezenim simbolima i natpisima. Od zlatne srme su izrađene rese kojima su opšivene ivice i kićanke u uglovima. Zastavu nosi jarbol od drveta sa usađenim kopljем od mesinga na vrhu. Od širokih traka šivenih od svile oblikovana je mašna koja se kačila na vrh koplja, tako da su se njena dva slobodna kraka spuštala uz bočne ivice zastave i oblikovala dvostrani okvir. Na traci je srmom ili koncem boje starog zlata izvezeno ime kume, koja ju je darivala i svojim prilozima podržavala dobrovoljno udruženje.

Prva zastava DVD Futog osveštana je 4. maja 1878. godine. Grofica Henrijeta Marija Кotek, rođena Кorompa, supruga grofa Кoteka (futoškog veleposednika), koji je u isto vreme bio počasni član Društva, bila je kuma zastave 1895. i 1911. godine (Шовљаков, 2003: 279). Prvu darovnu zastavu DVD Novi Sad dobija na proslavi jubileja (25-godišnjicu) 1897. godine, (Gal, 1972: 75) od kume Marije Zagar. DVD Petrovaradin dobija zastavu za 25-godišnjicu postojanja 1900. godine, od kume Josefine Malin (Gal, 1972: 103), a 1925. godine, povodom 50 godina od osnivanja, od kume Josipe Malin. Osvećenju nove zastave DVD Futog u novoj državi 3. avgusta 1924. godine, kumovale su Ljubica Popović kao predstavnica Srba i Ana Vajzer, predstavnica Nemaca (Vinokić i Milić, 1974: 47–48).

Važan izvor prihoda vatrogasnih društava predstavljalo je darivanje „za zastavu“. Društvo je darodavcima priloga uzvraćalo pokazivanjem zahvalnosti sa darovnim ili počasnim „klincima“. Takozvani „klinci“ darodavaca su male mesingane pločice na kojima je ugravirano ime onoga ko je novcem ili prilogom u zlatu pomogao postojanje i rad društva. Na poleđini pločice imaju klinove, kojima se trajno usađuju u držač zastave. Oni za koje više nije bilo mesta na jarbolu, ukrašavaju zidove svečanih sala vatrogasnih domova u vidu uramljene spomen-table sa pločicama postavljenim na podlogu od čoje crvene boje, u obliku vatrogasnog grba, godine osnivanja i godine jubileja. U slučaju „klinaca“ postojao je i ekvivalentni dar – dar Društva onima koji su ga darivali: mesingana pločica sa ugraviranim imenom DVD-a.

Izgled darovnih zastava, kvalitet i način izrade, dizajn i simboli koji su na njima, menjali su se zajedno sa promenama državnog i društvenog uređenja, ali su u osnovi iskazivali demonstraciju i potvrđivanje vladajuće ideologije, odnosno političke moći.

Posle Drugog svetskog rata prekida se kontinuitet darivanja zastava dobrovoljnim vatrogasnim društvima, zbog toga što je ova praksa smatrana nasleđem bivšeg austrougraskog i buržoaskog režima. Darivanje zastava se kasnije obnavlja kao reprezentacija nove državne vlasti, uz vojne počasti.

Traka sa izvezenim imenom kume: “Josipa Malin”, uz zastavu DVD Petrovaradin1925. godina. Muzej grada Novog Sada. Fotografija: Fedja Kiselički
Zastava DVD Petrovaradin. 1900. godina. Muzej grada Novog Sada. Fotografija: Vladimir Červenka

Svoju četvrtu zastavu DVD Futog dobija 1954. godine prilikom proslave 80-godišnjice od Opštinskog odbora Futoga. Po završenom defileu, na svečano ukrašenoj tribini, počasnom zastavniku novu zastavu je predao tadašnji predsednik opštine (Vinokić i Milić, 1974: 49). Petu darovnu zastavu je Društvo dobilo na svečanosti povodom 100-godišnjice, 1974. godine. I druga dobrvoljna vatrogasna društva su dobijajala zastave od predstavnika institucija vlasti prilikom obeležavanja svojih jubileja tokom druge polovine 20. veka.

Darovna zastava predstavlja protokolaran dar zbog unapred utvrđenih pravila njenog mesta u ritualima ali i zbog toga što se sastoji od sistema podrazumevajućih i unapred zadatih amblema, simbola i poruka koje otelotvoruju samo društveno udruženje. Ponuđena struktura simbola prenosi poruku kao pojednostavljen semantički sistem koji odražava državni poredak, kao i patriotski, plement i zaštitnički koncept. Samim tim, darovna zastava nije običan dar,već politički verifikovan društveni proizvod, koji predstavlja jedinstvo čitavog društva, potvrđujući se na ceremonijalnim mestima događaja: u vatrogasnom domu, na zajedničkim mestima gradskog života, na gradskom trgu i na glavnim ulicama.

 Univerzalni simboli koji su prikazani objektima na zastavama prepoznatljivo reprezentuju: vatrogastvo prikazano stilizovanim vatrogasnim čekićem, merdevinama i šlemom; lovorov venac kao znak pobede i slave; državni ili gradski grb predstavlja grad, odnosno državu, njen nadzor i brigu; predstava svetitelja Florijana simbol je božije zaštite; jarbol sa usađenim darovnim „klinicima“ (sa imenima darodavaca) simbolizuje sve one pojedince koji DVD podržavaju; darovna traka sa ordenjem simbolizuje članove Društva i njihovu hrabrost; osnovna crvena boja zastave simbol je opasnosti, izdržljivosti, hrabrosti, prolivene krvi i snage. Posle Drugog svetskog rata pa sve do osmadesetih godina 20. veka na zastavama se isticala petokraka zvezda kao simbol ideologije komunizma i oslobodilačke borbe protiv fašizma.Tako strukturirana simbolima i značenjima darovna vatrogasna zastava, sa svojom ulogom u svim važnim javnim ritualima i događajima Društva predstavljala je ogledalo identiteta, reprezentaciju vladajuće ideologije i supstituciju cele društvene zajednice.

Položaj žena u dobrovoljnim vatrogasnim društvima

Vatrogasna društva sa strogom hijerarhijom i utvrđenim pravilima su u početku okupljala samo muškarce. Do završetka Drugog svetskog rata žene su samo izuzetno mogle da budu aktivni članovi. Na fotografijama dobrovoljnih vatrogasnih društava, od nastajanja pa sve do pedesetih godina 20. veka, gotovo da nema nijedne žene. Žene se pominju kao supruge uglednih građana – darodavke, protektorke i kume vatrogasnih zastava. Prilikom uključivnja u ceremonijalni položaj dobrovoljne organizacije bilo je važno definisanje socijalnog položaja žene, zasnovano na pripadnosti određenoj statusnoj, starosnoj i bračnoj kategoriji: ona je udata i podređena socijalnom i ekonomskom položaju svog muža. Zahvaljujući finansijskim mogućnostima svojih muževa, ženama iz krugova elite su bile dostupne uloge darodavki ili angažovanje u dobrovoljnim ženskim organizacijama. Svojim tako stečenim ugledom čuvale su i potvrđivale porodičnu čast, ukazujući na taj način da su dostojne svog, brakom stečenog identiteta.

O položaju žena unutar idealnog modela patrijahalne društvene strukture Ljiljana Gavrilović kaže da je on uvek i samo podređen, tako da je sticanje ugleda i poštovanja žene bilo moguće jedino u okviru potčinjavanja autoritetu muškarca. U okviru idealnog modela patrijahalne porodice, mogućnost ostvarivanja lične identifikacije leži u potpunom uklapanju u prava i obaveze žene podređene primarnoj porodici a zatim porodici muža (Гавриловић 2005: 204).U skladu sa tom podređenom ulogom, u dobrovoljna udruženja, od vremena osnivanja i početkom 20. veka, ugladni građani su uvodili svoje supruge u jedan od najvažnijih društvenih obreda: kumovsko darivanje zastave. Izuzetna ceremonijalna uloga žene koja je kuma darovne zastave, bila je povlastica ekonomske elite. Supruge uglednih građana su bile darodavke i u isključivo muškim vatrogasnim udruženjenjima. Na taj način je ustanovljena društvena praksa, usko povezana sa patrijahalnom društvenom strukturom, odnosima moći i uticajem vlasti.

Grupna fotografija DVD Futog, početak 20. veka. Muzej grada Novog Sada, Fotografija: Feđa Kiselički

Vatrogastvo (bez obzira da li je profesionalizovano ili dobrovoljno) se u sociološkom smislu može definisati kao muško zanimanje koje se sastoji od kompleksa znanja i praktičnih veština, za koje je potrebana edukacija i uvežbavanje, a zbog izloženosti opasnostima i težine rukovanja opremom, neophodna je fizička spremnost i snaga. Može se reći da je u slučaju vatrogastva prisutna implicitna pretpostavka o biološkoj inferiornosti žena, ali presudni činilac koji je uticao na isključenost žena u vreme formiranja ovih udruženja bila je socijalna struktura proistekla iz patrijarhalnog uređenja društva. Pored toga, iako je položaj vatrogasaca unutar društava bio (prividno) izjednačen zajedničkim dužnostima, visoki činovi i funkcije su bili namenjeni isključivo velikoposednicima, industrijalcima i najvišim klasama. Кako ističe Marina Blagojević, stepen nejednakosti između različitih klasa, koji su sadržani u strukturi, deluju i na aktivnost žena (Blagojević, 1991:50). Iako je, od vremena osnivanja dobrovljnih vatrogasnih društava, pojavljivanje žena na fotografijama i u dokumentima (izuzetno retko), bilo uslovljeno socijalnim položajem i ugledom njihovih supružnika, učešće žena je upraksi bio rezultat političkog izbora tada kao i kasnije kada se slika njihove prisutnosti značajno menjala.

O deklarativnom učešću žena u članstvu vatrogasnih društava potvrda se nalazi u spiskovima članova Društava, kao i na tabloima sa fotografijama članova, izrađivanih povodom značajnih jubileja. Na osnovu imenika DVD Futog koji je vođen od 1874. do 1943. godine, a u koji je upisano 607 članova, Marija Šovljakov je analizirala zastupljenost zanimanja i profesija. Najveći broj članova se bavio poljoprivredom, zanatstvom i uslužnim delatnostima. Na spisku su upisane 4 domaćice (najverovatnije udovice vatrogasaca) i 1 grofica (Шовљаков 2003: 283– 284). Pravilima iz 1933. godine regulisana je podela izvršnih članova na navalni, odbrambeni, samarićanski i kulturno-prosvetni odsek. Pravila su dozvoljavala da „izvršujući“ članovi „samarićanskog odseka mogu biti žene“. Tada se utvrđuje i naraštaj kao nova kategorija članstva (Vinokić i Milić, 1974: 29– 31), koja će kasnije značajno uticati na njihovu strukturu i delatnost.

Na spiskovima članova DVD Novi Sad od osnivanja do 1972. godine uočljiva su imena žena čije članstvo se sa prekidima proteže do šezdesetih, odnosno osamdesetih godina 20. veka: Ruža Vert (od 1929), Riza Bačkai (od 1932), Jelena Jurišić (od 1937), Budisava Mirović (od 1938), Julijana Roše (od 1940), Jerosima Bradić (od 1941), Marija Sabadoš (od 1947). Pored njih, članovi Upravnog odbora DVD Novi Sad u periodu od 1949. do 1971. godine bile su dr Dušica Anđelić, Suzana Hevera, Ljiljana Vujović, Bosa Bigić i Anđelka Zavišić. Ističe se ime Ljubice Radošević, koja je bila član Društva od 1931. godine, a zatim i dugogodišnji član Upravnog odbora, sekretar i ađutant. Do sedamdesetih godina 20 veka ona je jedina žena članica DVD Novi Sad koja je odlikovana vatrogasnim odlikovanjma (Vatrogasnom zvezdom I и II stepena). (Gal, 1972: 233– 235).

Izostanak žena iz aktivnog članstva dobrovoljnih vatrogasnih društava, prvih pola veka od njihovih osnivanja, kao i njihovo kasnije povremeno masovno ali realno malobrojno učešće, dovode do potvrđivanja stereotipa da žene uglavnom nisu sposobne da se bave fizički napornim veštinama zaštite od požara i učestvuju u strogom hijerarhijom uređenim organizacijama. Dug put civilizacije od prvih „vatrogasaca“ – rimskih noćnih redara (koje je početkom I veka naše ere imperator Avgust ustanovio kao vojnike tehničare zadužene za borbu protiv požara), do formiranja vatrogasnih udruženja sedamdesetih godina 19. veka i profesionalnih vatrogasnih brigada početkom 20. veka u Vojvodini, a zatim do savremenog doba, protezao se duž vekovnog razvoja vatrogasne tehnike. Izgradnja i raspoloživost vatrogasne opreme uticala je na stvaranje uslova za nastanak vatrogasnih organizacija, kao i na njihov razvoj. Iako se težilo pojednostaljivanju opreme zbog brzine delovanja, ona je sve kompleksnija, dok se sredstva za gašenje usavršavaju. Ove okolnosti su pružale mogućnost ženama da rukuju sa lakšom i pokretljivijom opremom koja zahteva više znanja i spretnosti, ali manje fizičke snage nego što je to nekada bio slučaj. Ulazak žena u odrađene profesije je bio olakšan i političkom i normativnom podrškom u socijalističkom državnom sistemu, Jugoslavije ali i realnom potrebom za školovanom radnom snagom u periodu ubrzane industrijalizacije (Blagojević, 1991:122).

Normativno regulisanje ravnopravnosti žena nesumnjivo predstavlja polaznu osnovu za mogućnost izjednačavanja položaja žena sa položajem muškaraca. Pored toga, izmenjena opštedruštvena klima kao i obrasci porodičnog života, posle Drugog svetskog rata, uslovljavaju i njenu novu ulogu. Jedna od najznačajnih tekovina 20. veka, po ovom pitanju, smatra se prekid obrazovne diskriminacije žena i stvaranje mogućnosti za njihovo bavljenje i onim profesijama koje su ranije bile iskljucivo „muške“. Sa druge strane, Marina Blagojević ukazuje da upravo političko navođenje ravnopravnosti žena u socijalističkim zemljama implicira pitanje njene stvarne društvene funkcije (Blagojević, 1991:53).

Nastojanje da se što više utiče na omasovljenje društava, u novonastalim uslovima, kada je bolje organizovan priliv sredstava za održavanje ovakvih organizacija, kao i za bogat društveni i kulturni život koji se oko njih odvijao, stvorili su uslove za veće uključivanje žena. Pored, doduše malog broja žena, od sedamdesetih godina 20. veka, među članovima društava su i deca (pionirke i pioniri) i omladina (juniorke i juniori).

 Izvor za protokolarnu prisutnost ženskih članova DVD Novi Sad predstavljaju tabloi sa fotografijama članova, uređivani povodom značajnih jubileja. Žene se prvi put pojavljuju na tablou iz 1962. godine, dve pored 67 članova. Na tablou iz1972. godine ima 125 članova i 5 članica. Na tablou iz 1982. godine je 94 članova i 13 članica. Na tablou iz 1992. godine je 74 članova i 8 članica.

 Drugi, pisani izvori navode da je DVD Novi Sad 1963. godine imalo ukupno 152 člana od kojih je bilo 80 aktivnih u čijem sastavu su bila „3 ženska vatrogasca“; 1971. godine društvo broji 125 aktivnih članova od kojih je 12 žena (Gal, 1972: 152– 153). DVD Futog je 2014. godine imao 57 članova i 4 članice. Učešće žena u vatrogasnim društvima bilo je masovnije u Novom Sadu u odnosu na periferiju i naselja koja ga okružuju.

Aktivno angažovanje žena u vatrogasnim društvima često se odnosilo na povremeno masovnije uključivanje, zahvaljujući ciljanom angažovanju vatrogasnih saveza u propagandi za omasovljenje društava novim naraštajem, ali i dobrom finansijskom potporom koju je obezbeđivala država. Pored popularnosti ovog humanog poziva, na masovnost je uticao i dobro organizovan društveni život koji je bio usko povezan sa edukacijom i takmičenjima. Na taj način, trud mladih članova u savladavanju znanja i veština zaštite od požara i drugih rizika, bio je nagrađen medaljama i diplomama, ali i druženjem na putovanjima i upoznavanjem sa mladim ljudima iste generacije iz drugih krajeva.

Pored emancipacije i idologije jednakosti koje su obeležile drugu polovinu 20. veka i odražavale se na pitanja ženskog udela u „muškim“ poslovima, učešće žena u vatrogasnim organizacijama bilo je ponekad više deklarativno nego stvarno. Na slabo uključivanje u aktivan rad vatrogasnih udruženja, uticalo je, pre svega, strukturiranje ženskog „slobodnog vremena“ koje je pored zapošljavanja, podrazumevalo održavanje porodičnih odnosa, negu i vaspitanje dece i kućni rad u vezi sa ishranom i higijenom. Sa udajom, odlaskom na fakultet ili zapošljavanjem, mlade žene su napuštale aktivno članstvo. Stvarno i stabilnije prisustvo žena u vatrogasnim društvima bilo je često rezultat porodičnih veza sa muškarcima koji su bili aktivni članovi. Društva su neretko okupljala čitave porodice, supružnike, sinove i kćeri, a ponekad i više generacija.

DVD Petrovaradin posle takmičenja,1995. godina. Vlasnik: Paja Sić, dugogodišnji predsednik DVD Petrovaradin

Struktura polnih uloga u dobrovoljnim vatrogasnim društvima se menjala uz promene koje su zahvatale kulturu i društvo. Polne uloge su vremenom prestale da budu određene patrijahalnim pravilima već su posledica razvoja nauke i tehnike kao i novih političkih, društvenih i obrazovnih okolnosti, a samim tim i slobodnijeg individualnog izbora. Pored toga, visoko obrazovanje je otvorilo mogučnost da profesionalno uspešne žene steknu politički i društveni položaj i u (doskora) isključivo muškim profesijama.

Ljubica Krnjaić – sekretar VSG Novi Sad sa vatrogasnim funkcionerima na izložbi „125 godina DVD Dr Laza Кostić“ u Muzeju grada Novog Sada, 1997. godina

Ljubica Krnjaić, inženjer zaštite od požara, dugogodišnji član novosadskog Dobrovoljnog vatrogasnog društva „Dr Laza Kostić“ i Sekretar vatrogasnog saveza Grada Novog Sada (tokom 24 godine), predstavlja izuzetan primer žene koja je svojim profesionalizmom, znanjem i veštinama stekla ugled i najviše položaje u okviru organizacija dobrovoljnog vatrogastva. Posvetila je veći deo svog života radu na edukaciji zaštite od požara i drugih rizika po bezbednost ljudi i materijalnih dobara, kao i na afirmaciji ovog humanog poziva. Ljubica Krnjaić je, za razliku od svojih sugrađanki koje su bile darodavke vatrogasnim društvima s kraja 19. i s početka 20. veka, izašla na javnu scenu svojom predanošću i personalnošću, često prisutna u medijima zbog posvećenosti humanim idealima zaštite i bezbednosti, kao i obrazlaganjem konkretnih incidentnih situacija sa kojima je vatrogasna služba Novog Sada bila suočena. Postala je prepoznatljiva „ikona“ novosadskog vatrogastva i živa legenda, čija sama pojava negira biološku uslovljenost male prisutnosti žena u vatrogastvu kao „muškoj“ profesiji, ukazujući na značaj ličnog izbora i obrazovanja.

Ljubica Krnjaić

Zaključno razmatranje

Analiza praksi vezanih za položaj žena u vatrogasnim društvima u Novom Sadu, od njihovog osnivanja sedamdesetih godina 19. veka do dvadesetih godina 21. veka, ukazuje na polnu diferencijaciju koja se menjala u skladu sa promenama čitavog društva. Ipak, državom predvođene, zakonima i propisima uređene, društvene reforme govore o eksplicitnoj ulozi vladajuće ideologije, odnosno da su sva pravila u vezi sa položajem žena unutar vatrogasnih društava bile stvar političke odluke.

Formiranje prvih dobrovoljnih udruženja kao političkih organizacija u Vojvodini bio je rezultat sprovođenja kontrole Austrougarske države i sistematskog uvođenja reda u društvo koje se naglo razvijalo pod uticajem industrijalizacije i urbanizacije. Među njima su se isticala dobrovoljna vatrogasna društva svojim funkcijama zaštite materijalne imovine i ljudskih života, za koje je bila neophodna čvrsta disciplina, timska uvežbanost i dobro sprovedena edukacija. Vatrogastvo, definisano kao muško zanimanje, sastoji se od kompleksa znanja i praktičnih veština za koje je potrebana edukacija i uvežbavanje, a zbog izloženosti opasnostima i težine rukovanja opremom, neophodna je fizička spremnost i snaga. Može se reći da je u slučaju vatrogastva kao profesije prisutna implicitna pretpostavka o biološkoj inferiornosti žena, ali presudni činilac koji je uticao na isključenost žena u vreme formiranja ovih udruženja činila je socijalna struktura proistekla iz patrijahalnog uređenja društva. U slučaju dobrovljnih vatrogasnih društava u Novom Sadu, od vremena njihovog osnivanja, pojavljivanje žena na fotografijama i u dokumentima (izuzetno retko), bilo je uslovljeno socijalnim položajem i ugledom njihovih supružnika. Žene su se pojavljivale isključivo kao protektorke, kume i darodavke dobrovoljnih društava, što je predstavljalo rezultat prakse ustanovljene u Austroguraskoj monarhiji. Na taj način su, učešćem u svečanom obredu darivanja, iako politički privilegovane, stvarno podređene i marginalizovane žene postale javne osobe. Sa svojim imenima na svilenim trakama darovnih zastava (Josefina, Marija, Josipa…) u vitrinama pod staklom, na zidovima svečanih sala vatrogasnih domova, bile su prisutne, čak i onda kada su zbog promenenjenog društvenog uređenja i proticanja vremena bile zanemarene i zaboravljene.

Izostanak žena iz aktivnog članstva dobrovoljnih vatrogasnih društava, prvih pola veka od njihovih osnivanja, kao i njihovo kasnije povremeno masovno, ali realno malobrojno učešće, dovode do potvrđivanja stereotipa da žene zbog svoje biološke uslovljenosti nisu sposobne da se bave fizički napornim veštinama u strogom hijerarhijom uređenim organizacijama. U vreme formiranja ovih društava, uloga žena u njima je bila određena sistemom patrijahalne društvene strukture ali i stepenom tehničkog razvoja vatrogasne opreme za koju je bila potrebna velika fizička snaga. Težina fizičkih poslova vezanih za upotrebu vatrogasne opreme je i kasnije određivala stvarni položaj žena u vatrogasnim društvima.

 Dug put civilizacije od prvih „vatrogasaca“ – rimskih noćnih redara početkom I veka naše ere, do osnivanja vatrogasnih udruženja u Novom Sadu sedamdesetih godina 19. veka, preko formiranja profesionalne vatrogasne brigade 1923. godine, a zatim do savremenog doba, protezao se duž vekovnog razvoja vatrogasne tehnike. Izgradnja i raspoloživost vatrogasne opreme uticala je na stvaranje uslova za nastanak vatrogasnih organizacija i na njihov razvoj. Usavršavanje vatrogasne tehnike je pružila mogućnost ženama da rukuju sa lakšom i pokretljivijom opremom koja zahteva više znanja i spretnosti, ali manje fizičke snage nego što je to nekada bio slučaj.

Posle Drugog svetskog rata, u skladu sa promenama državnog uređenja i društvene strukture, postavlja se novi status žena i u okviru dobrovoljnih vatrogasnih društava. Ulazak žena u odrađene profesije je bio olakšan političkom i normativnom podrškom u socijalističkom državnom sistemu Jugoslavije. Aktivno agažovanje žena u vatrogasnim društvima često se odnosilo na povremeno masovnije uključivanje, zahvaljujući ciljanoj propagandi vatrogasnih saveza u omasovljenju društava novim naraštajem oba pola, ali i dobrom finansijskom potporom koje je obezbeđivala država. Pored popularnosti ovog humanog poziva, na masovnost vatrogasnih društava je uticao i bogat kulturni i društveni život koji se oko njih odvijao, a za decu i mlade ljude bio je povezan sa edukacijom i takmičenjima. Na taj način, njihov trud u savladavanju znanja i veština zaštite od požara i drugih rizika, bio je nagrađen medaljama i diplomama, ali i svakodnevnim druženjem kao i upoznavanjem sa mladim ljudima iste generacije iz drugih krajeva. Učešće u zabavama i na izletima podsticalo je drugarstvo i bliskost dok je istovremeno učešće na takmičenjima i smotrama omogućavalo sticanje ugleda i statusa.

 Pored emancipacije i idologije jednakosti koje su obeležile drugu polovinu 20. veka i uticale na pitanje ženskog udela u „muškim“ poslovima, učešće žena u vatrogasnim organizacijama bilo je ponekad više deklarativno nego stvarno. Na realno slabo uključivanje u aktivan rad vatrogasnih udruženja, tokom sedamdesetih i osmadesetih godina 20. veka, uticalo je, pre svega, strukturiranje ženskog „slobodnog vremena“ koje je pored zapošljavanja, podrazumevalo održavanje porodičnih odnosa, negu i vaspitanje dece i kućni rad u vezi sa ishranom i higijenom. Sa udajom, odlaskom na fakultet ili zapošljavanjem, mlade žene su napuštale aktivno članstvo. Stvarno i stabilnije prisustvo žena u vatrogasnim društvima bilo je često rezultat porodičnih veza sa muškarcima koji su bili aktivni članovi. Društva su neretko okupljala čitave porodice, supružnike, sinove i kćeri, a ponekad i više generacija.

Brojna politička previranja, ratovi i promene državnih uređenja, razvoj industrije i privrede, odražavala su se i na rad ovih društava. Ona su kroz svoje trajanje menjala naziv, simbole i državne oznake, pravila i propise, način rada, prilagođavala se socijalnoj i političkoj situaciji, usvajala tehnološke inovacije u suzbijanju požara i zaštiti od nepogoda, menjajući i strukturu polnih uloga.

Pored brojnih promena koje su zahvatale vatrogasna društva, ona se nisu uvek odricala svojih relikvija kao što su vatrogasne darovne zastave. I pored prekida u kontinuitetu njihovog darivanja, zastave su, strukturirane simbolima i značenjima, predstavljale ogledalo identiteta i supstituciju društvene zajednice, čak i onda kad su (politički i verski) simboli na njima bili prevaziđeni, jer su kao svedoci prošlosti potvrđivale kontinuitet trajanja, uz novije zastave sa aktuelnim državnim simbolima.

Zahvaljujući učešću u romantiziranoj idealnoj slici ceremonijalne prakse darivanja vatrogasne zastave, pojedine, a samim tim i izuzetne žene, iako realno izuzete iz organizacije dobrovoljnih družina, imaju svoje istaknuto mesto. Uz materijalizovani simbol njihovog prisustva na vatrogasnim darovnim zastavama, u vatrogasnim domovima, u ritualima inicijacija, na čelu kolone u paradama, na tribinama, na proslavama jubileja, njihova se imena (izvezena na svilenim trakama), mada u tišini, prenose više od sto godina, duže i upečatljivije od imena bilo kog zaslužnog i uglednog vatrogasca, nekadašnjeg predsednika ili komandira društva. Još neko vreme spominjaće se i ime darodavke Matilde po kome je nazvano zvono postavljeno na vatrogasnom tornju u centru grada, a zatim na kuli novosadske gradske kuće, koje se odavno (čitav vek) ne oglašava da pozove novosadske vatrogasce u pomoć.

 Struktura polnih uloga u dobrovoljnim vatrogasnim društvima se menjala uz promene koje su zahvatale kulturu i društvo. Polne uloge su vremenom prestale da budu određene patrijahalnim pravilima već su posledica razvoja nauke i tehnike kao i novih političkih, društvenih i obrazovnih okolnosti, a samim tim i slobodnijeg individualnog izbora. Pored toga, visoko obrazovanje je otvorilo mogućnost da profesionalno uspešne žene steknu politički i društveni položaj i u (doskora) isključivo muškim profesijama.

Dijapazon ženskog učešća u radu dobrovoljnih vatrogasnih udruženja Novog Sada, kretao se od cerenomijalnog, preko fiktivnog i stvarnog, do rukovodećih položaja, prateći specifične uslove zadate društvenim uređenjem, diskontinuitetom državnog i nacionalnog ustrojstva, kao i nizom promena na polju industrijalizacije, urbanizacije i ženske emancipacije. Pored svih okolnosti koje su uticale na učešće žena u dobrovoljnim vatrogasnim društvima, u praksi je ono gotovo uvek bilo rezultat političkih odluka.

Literatura i izvori:

Blagojević, M., Žene izvan kruga. Beograd: Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta.1991.

Gal, Đ., 100 godina vatrogastva Novog Sada. Novi Sad: Dobrovoljno vatrogasno društvo, 1972.

Vinоkić, Đ., Milić, M., 100 godina vatrogastva u Futogu.  Futog: Dobrovoljno vatrogasno društvo,1974.

Станчић, Д., Лазовић, М., Новосадски магистрат. Нови Сад, 2015.

Џепина, М., Друштвени и забавни живот старих Новосађана. Kаталог изложбе, Нови Сад: Музеј града Новог Сада, 1981.

Шовљаков, М., Варош Футог: прилози за проучавање историје. Футог, 2003.

Гавриловић, Љ., Појединац и породица. Гласник Етнографског института САНУ LIII, Београд, 2005. https://www.academia.edu/660281/Pojedinac_i_porodica pristupljeno 17.8.2022.

Kategorije
audio Čitaonica prilozi feminizmu

Pitanje rodne perspektive u obrazovanju: otvoreni proces


1

Vera Kopicl

Apstrakt

U ovoj analizi novog programa nastave srpskog jezika i književnosti pratim temu rodne ravnopravnosti kroz aspekte rodne osetljivosti i zastupljenosti književnica u izboru dela za obradu. Činjenica da su samo četiri autorke predstavljene u programu celokupnog srednjoškolskog obrazovanja ne ide u prilog ostvarivanju rodne ravnopravnosti. Svesna kako se školski programi retko menjaju, pored analize postojećeg stanja i na osnovu preporuke Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, uvodim u tekst predloge za alternativno čitanje dela srpskih književnica u okviru programskog koncepta nastave književnosti.

Ključne reči: kanon, rodna ravnopravnost, marginalizacija

GENDER PERSPECTIVE IN EDUCATION ISSUE: AN OPEN PROCESS

The analysis of the new program for teaching Serbian language and literature follows the topic of gender equality through aspects of gender sensitivity and the representation of female writers in the selection of works for processing. The fact that only four female authors are represented in the entire high school education program does not support the achievement of gender equality. Aware that school curricula rarely being changed, in addition to the analysis of the current situation and based on the recommendation of the Institute for the Improvement of Education, I introduce suggestions for alternative readings of the works of Serbian women writers within the programmatic concept of literature teaching.

Key words: canon, gender equality, marginalization

UVOD

Pitanje rodne perspektive u obrazovanju počelo je da se aktivno problematizuje još u drugoj polovini 19. veka borbom ženskih udruženja za pravo na obrazovanje kroz otvaranje devojačkih škola,[1] a nastavlja se uspostavljanjem alternativnih formi kroz rad Ženskih studija 90-tih godina, Rodnih studija Univerziteta u Novom Sadu, da bi sada nevidljivu žensku kulturu uveli u institucionalne okvire.

Dragoceni rezultati istraživačica osvetlili su ozbiljne probleme pre svega kroz analize školskih programa i udžbenika, u kojima je ženska kultura tako malo zastupljena da možemo govoriti o njenoj marginalizaciji, pa čak i diskriminatornom odnosu u okviru prosvetnog sistema.

Uključivanje Ministarstva prosvete i tehnološkog razvoja u problematiku rodne ravnopravnosti u obrazovanju počelo je saradnjom u GIZ VET projektu reforme srednjih stručnih škola 2010. godine. Koordinatorka projekta Vesna Jarić je kroz radionice od 2010. do 2013. u promovisanje rodne ravnopravnosti u školama uključila 32 direktorktora i 46 nastavnica/ ka iz najrazličitijih oblasti sa konkretnim zadatkom: uvesti rodnu ravnopravnost u školske kurikularne i vankurikularne aktivnosti. Zahvaljujući upravo podršci koordinatorke i GIZ VET priredila sam Žensku čitanku[2] kao model mogućeg uključivanja knjževnica, teoretičarki i kritičarki u program nastave srpskog jezika i književnosti za srednje škole. U tom periodu u programima i udžbenicima srpskog jezika i književnosti za srednje škole bila su zastupljena dela samo tri srpske književnice: Jefimije, Isidore Sekulić i Desanke Maksimović. Deset godina posle u ovom radu analizu poslednjih izmena programa kroz različite perspektive ilustrovaću upravo prilozima iz ovog zbornika tekstova ženske književnosti.

Pošto se školski programi ne menjaju decenijama, a potpuno isključivanje jedne od tri pomenute književnice zahvaljujući pritisku javnosti nije uspelo, možemo za sada pokušati uvesti neke od mogućih alternativnih metoda. Ovakav pristup i osnov delovanja daje nam upravo razjašnjenje Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja[3]:

„Програми и уџбеници су ништа друго до препоручени садржаји које наставници могу користити, али могу и сами доћи до бољег садржаја уколико сматрају да је то сврсисходније на ученичком путу до жељеног исхода….

Жестоке реакције најшире јавности иду у прилог томе да је Десанка Максимовић општецењена и препозната књижевница, да је ниједан наставник у своме програму неће заобићи, била на списку препоручене литературе или не, али и значајан показатељ да се нови програми наставе и учења оријентисани према исходима довољно не разумеју, и где садржаји и даље доминирају, без довољне свести о томе да је наставнику дата већа слобода, али и одговорност, да сам додаје садржаје за које сматра да ће довести до жељеног исхода. Дакле, песникиња може бити само још заступљенија, а не избачена… Ако се узме у обзир већ поменута парадигма нове концепције образовања у коме наставник, не само из предмета српски језик и књижевност, већ путем међупредметног повезивања и са другим предметима, а посебно у изборним програмима у гимназији, што смо из тренутне полемике увидели и да жели, таква концепција управо то и и омогућава. У сваком разреду постоји исход да ученик воли и познаје историју и културу свог народа, дело Десанке Максимовић…, нарочито збирка Тражим помиловање је тада незаобилазно.[4]

KANON I PERSPEKTIVE

Pre svega treba da razgraničimo ulogu dve perspektive: jedna se tiče direktnog uvođenja ženskog autorskog rada kao najvažnije feminističke strategije upisivanja žena u istoriju, a druga u postojećem programu dekonstruisati društvene stereotipe u delima gde se pojavljuju izraziti ženski likovi kao objekti analize. Dakle, relacija subjekat / objekat kulturne istorije. Program je pravljen po istoriji književnosti, horizontalno i prednost što su birani najznačajniji predstavnici epohe omogućava uvid u proces narušavanja društvenih stereotipa i kanona, polemiku književice/ka sa određenim standardima ili nagoveštajem novih.

U Prosvetnom glasniku broj 110-00-111/2020-03, od 23. aprila 2020. Ministarstvo obrazovanja i tehnološkog razvoja objavljuje reformisani program nastave srpskog jezika i književnosti.

Svoju analizu baziram upravo na izvodima iz ovog dokumenta u kojima se navode dela planirana kao obavezna ili izborna lektira.[5]

Књижевна дела за обраду – први разред

– Лирска поезија XX и XXI века (три песме по избору наставника и ученика); – Бановић Страхиња, народна епска песма; – Лаза Лазаревић: Први пут с оцем на јутрење; – Антон Павлович Чехов: Туга; – Добрило Ненадић: Доротеј – Борислав Пекић: „Време чуда” („Чудо у Јабнелу”) – Иво Андрић: О причи и причању (Говор Иве Андрића у Стокхолму приликом примања Нобелове награде). Књижевност старог века Књижевна дела за обраду – Еп о Гилгамешу; – Библија. Стари завет. Прва књига Мојсијева: Легенда о потопу; Пјесма над пјесмама; – Библија. Нови завет. Јеванђеље по Матеју; – Хомер: Илијада (одломци из првог и шестог певања: инвокација, сусрет Хектора и Андромахе, и други по избору); – Софокле: Антигона. Народна књижевност Књижевна дела за обраду – Народна лирска митолошка песма (по избору); – Комади од различнијех косовскијех пјесама; – Марко Краљевић и брат му Андријаш (бугарштица); – Народне епске песме: Диоба Јакшића/Опет Диоба Јакшића; Ропство Јанковић Стојана; – Народна балада Хасанагиница; – Српска народна бајка по избору; – Народне бајке словенских и других народа (по избору). Средњовековна књижевност Књижевна дела за обраду – Свети Сава: Житије Светога Симеона (одломак); – Јефимија: Похвала кнезу Лазару; Константин Филозоф: Житије деспота Стефана Лазаревића – Опис Београда (из 51. поглавља); – Деспот Стефан Лазаревић: Слово љубве. Хуманизам и ренесанса Књижевна дела за обраду – Данте: Божанствена комедија, Пакао (одломци,певања по избору ученика и наставника); – Петрарка: Канцонијер (избор); – Бокачо: Декамерон (оквирна прича и три новеле по избору); – Сервантес: Дон Кихот (одломци: предговор, прво, седмо и осмо поглавље); – Шекспир: Ромео и Јулија; – Марин Држић: Дундо Мароје/Новела од Станца.

Изборни садржаји: – Милован Витезовић: Лајање на звезде (корелација с филмом и позориштем); – Горан Петровић: Прича о причању; – Светлана Велмар Јанковић: Записи са дунавског песка; – Данило Киш, Рани јади; Толкин: Господар прстенова (прва књига); – Хиљаду и једна ноћ (избор); – Хомер: Одисеја (Код Феачана); – Митови и легенде старог века (старогрчки, римски и словенски митови по избору ученика и наставника; извори: Грчки митови Р. Гревса, Приче из класичне старине Г. Шваба, Словенски митолошки речник Љ. Раденковића и С. Толстој, Српска митологија С. Петровића и сл.); – Милан Ракић Јефимија – Васко Попа Усправна земља; – Љубомир Симовић: Хасанагиница (одломак с војницима); – Јован Деретић, Културна историја Срба (одломци о владарима из породице Немањић); – Исповедна молитва из 14. века, непознати аутор (Антологија српског песништва, приредио Миодраг Павловић); – Песме дубровачких петраркиста (по избору ученика и наставника); – Рабле: Гаргантуа и Пантагруел (одломак – писмо Гаргантуа Пантагруелу)

Očigledno je koliko su zastupljene književnice u programu za prvi razred. Pri tome jedna od njih dve, Svetlana Velmar Janković je u izbornom programu, što nastavnice/ke ne obavezuje da obrađuju predloženi tekst “Записи са дунавског песка”.

Za upisivanje autorki u istoriju kulture i drugačija čitanja njihovog prisustva svakako treba da nam bude polazna osnova borba žena za pravo na obrazovanje. Već u susretu sa delom naše prve književnice Jefimije možemo istaći nekoliko činjenica: da su obrazovane žene bile pripadnice društvene elite, ali i to da je svoje tekstove Jefimija plasirala u formatu primenjene umetnosti, kao što su vez na pokrovu za ćivot kneza Lazara „Pohvala knezu Lazaru” i ikonica posvećena sinu „Tuga za mladencem Uglješom”. Ova strategija verovatno je sačuvala njeno delo od opasnosti gubljenja u prepisima srednjevekovnih tekstova.

Tako Jefimijino delo možemo, pored istorijskog značaja da je prva srpska književnica, posmatrati kao primer veštog biranja forme koja će omogućiti prisutnost njenih tekstova u javnom prostoru, ali i novog čitanja kroz poetiku ženskog pisma. Pre svega u odnosu prema dominantnom i kontrolisanom kanonu, prisustvu tema i motiva ženskog iskustva i društvene represije. Naime, ono što je već na prvi pogled očigledno je da svojim potpisom krši srednjevekovni kanon koji negira autorstvo, pri tome unoseći u tekst lične emocije i političke stavove kroz analizu stanja u državi posle Lazareve smrti i tretiranja njegovog nasleđa. Drugi Jefimijin tekst, Tuga za mladencem Uglješom (1398–1399) koji nije uvršten u čitanke, pravi je primer jednog od dominantnih tema ženskog pisma „majčinski bol” i odgovor na čin sahranjivanja njenog sina na Svetoj gori, gde joj kao ženi nije dozvoljen pristup.

U ovom delu školskog programa sasvim je primereno bar pomenuti delo Jelene Balšić (1377–1443) Otpisanije bogoljubno, njenu epistolarnu književnost, naročito u svetlu interesovanja savremenih istraživanja. Pored objavljenih knjiga[6] o njenom značaju za našu kulturu, atraktivan podatak da je libretto na engleski prevod njenog teksta ser Džon Taverner komponovao muziku za izvođenje u okviru festivala duhovne muzike Zavesa hrama 2003. u Londonu[7], pokazuje vrednost i reputaciju naše ženske književnosti, zavidne tradicije duge šest vekova na koju bi bila ponosna svaka kultura. Svakako je važno naglasiti uticaj Jefimije na obrazovanje Jelene Balšić, u toku zajedničkog života na dvoru njenog oca kneza Lazara, i time nastaviti i razvijanje teme dostupnosti obrazovanja za žene.

U izbornom delu kurikuluma za prvi razred, u temi dijalog epoha, moguće je uz čitanje epske pesme Banović Strahinja uvesti i pesmu malena banjska Milene Marković, iz zbirke “Pre nego što počne sve da se vrti”[8], kroz aktuelizovane teme razorenog doma, lika Banović Strahinje kao etičkog junaka, zajedničkog toponima Banjske, slike Kosova[9].

Pitanje rodne perspektive može da se problematizuje i u usmenoj tradiciji izrazito patrijarhalnog društva koje propituje sopstvene stereotipe, pre svega u kriznim situacijama za očuvanje zajednice. Pesme kao što su Hasanaginica, Banović Strahinja, Dioba Jakšića, Ropstvo Janković Stojana čak ističu potrebu promišljanja drugačije pozicije žene i promenu društvenih standarda u situacijama narušenih porodičnih odnosa i odgovornosti koju preuzimaju kao zaštitnice doma. Naročito je važno koristiti priliku da se tehnika istraživanja književnog dela bazira na pesmama koje poziciju žene u patrijarhalnom svetu psihološki minuciozno analiziraju i sukobljavaju se sa društvenim standardima, ne samo svog vremena nego i savremenih čitanja u kontekstu sve prisutnijeg tzv. novog konzervativizma.

Neki od Vukovih pevača u svojim pesmama grade potpuno drugačije muško-ženske odnose. Posebnu ulogu u ovom kontekstu ima čuveni pevač starac Milija, koji se ne libi da uruši ni lik nacionalnog junaka Marka Kraljevića u pesmi Sestra Leke Kapetana, kao što stvara i novi tip etičkogjunaka Banović Strahinje, konstruisanog takođe na promeni moralne paradigme odnosa prema ženi.

Po Petru Džadžiću „tematski krugovi samotništva, razorenog doma, odvažnih ženskih likova u neskladu sa normama patrijarhalnog morala i standardima naše epske poezije, čine Milijin pesnički krug u kontekstu naše epske poezije posebno značajnim.”[10]

Zagonetkom pesme Banović Strahinja bave se skoro dva veka tumači narodne poezije, etnopsiholozi, antropolozi – od velikog nemačkog pesnika Getea, koji je sumnjao u Gerhardov prevod, do ponovnog obnavljanja ineresovanja srpskih teoretičara 90-tih.

Većina teoretičara negira Strahinjino opraštanje kao čin dekonstrukcije patrijarhalnog narativa u predstavljanju novog obrazca ponašanja, racionalnog u trenutku ugroženosti cele zajednice. Čin spasavanja žene od ustaljene prakse surovog kažnjavanja smrću, nakon što su već bile žrtve neprijateljskog silovanja, šalje poruku da velika smrtnost žena degradira moralni kodeks društva, ali što je još važnije ugrožava njegov demografski potencijal. U poslednjem delu pesme, koji je izazivao najveće polemike, možemo potvrditi tezu o rodnim stereotipima sa kojima se suočava i muškarac, isto koliko i žena. On je taj koji se suprostavlja nalogu zajednice da kazni ženu, da bude dželat, preuzme nametnutu ulogu. Uticaj je utoliko veći što se pesma kao deo usmene tradicije smatra odrazom kolektiva, svesnih ili nesvesnih potreba socijalnih grupa, to jest, delom koje je svakako prošlo preventivnu cenzuru zajednice i kao takvo predstavlja primer, znači više od bilo koje lične sudbine ili individualne kreacije.

Књижевна дела за обраду – други разред

Гаврил Стефановић Венцловић: Црни биво у срцу; Беседе шајкашима Захарија Орфелин: Плач Сербији; Плач Јеремијин; Молитва заспалом господу Арсенија Чарнојевића; Милосав Тешић (Прелет севера – Круг Рачански Дунавом / Као лађа на пучини; или роман Радослава Петковића Судбина и коментари; Доситеј Обрадовић, гроф ЂорђеБранковић или Арсеније Чарнојевић, али и стрип јунак Корто Малтезе; Милорад Павић: Силазак у лимб и Изврнута рукавица.

Просветитељство и класицизам у српској књижевности

Обавезни садржаји: Доситеј Обрадовић Писмо љубезном Харалампију; Живот и прикљученија, песма Востани Сербие; Ј. Стерија Поповић Тврдица

Изборни садржаји: Ж.Б. Молијер Тврдица; Лаза Костић Спомен на Руварца; Е. Алан По, Пад куће Ашерових / Маска Црвене смрти; Вилински краљ Јохана Вофганга Гетеа; Мирјана Новаковић, Страх и његов слуга

Романтизам у европској и српској књижевности

Обавезни садржаји: Новалисови фрагменти под бројевима 773, 780, 1186, 1187, 1188, 1197, 1204, 1209, 1214, 1229, 1788; Џорџ Гордон Бајрон Чајлд Харолд; Александра Сергејевича Пушкина Евгенеије Оњегин; Е.Алан По Гавран; Бранко Радичевић, Кад милидија умрети; Јован Јовановић Змај, Ђулићи увеоци (избор); – Лаза Костић, Међу јавом и мед сном; Santa Maria della Salute

Изборни садржаји: Лорелај или Азра Хајнриха Хајнеа или ремек-дела наше лирике, Ноћ скупља вијека П. П. Његоша.

Обавезни садржаји: Вук Стефановић Караџић ‒ читањем његових дела Критика на роман; Љубомир у Јелисиуму; Писмо кнезу Милошу (одломци), драмског спева П. П. Његоша Горски вијенац и поезије Ђуре Јакшића Орао; На Липару

Реализам у европској и српској књижевности

Обавезни садржаји: Оноре де Балзак: Предговор Људској комедији (одломак); Светозар Марковић: Певање и мишљење; Оноре де Балзак, Чича Горио; Николај Васиљевич Гогољ, Шињел; Лав Николајевич Толстој, Ана Карењина; Јаков Игњатовић, Вечити младожења; Милован Глишић, Глава шећера; Стеван Сремац Ибиш-ага / Кир Герас – Симо Матавуљ, Поварета; Лаза Лазаревић, Ветар / Швабица; Радоје Домановић, Данга и Бранислав Нушић, Госпођа министарка

Изборни садржаји: Драгослав Михајловић, Кад су цветале тикве; Иво Андрић, Пут Алије Ђерзелеза; Мост на Жепи; Аникина времена;

Као što možemo da vidimo, u predloženoj lektiri za drugi razred nalazi se samo jedno delo književnice ‒ Mirjana Novaković „Strah i njegov sluga”.

Izbor bi sasvim zasluženo mogla u oblasti prosvetiteljstva da prošire dela Eustahije Arsić (1776‒1843): „Sovet maternji predragoj obojego pola junosti serbskoj i valohijskoj” (Budim, 1814); „Poleznaja razmišljenija”(Budim, 1816) ili tekst Moralna poučenija (Letopis Matice srpske, 1829). Bila je poznata po propagiranju prosvetiteljskih ideja, naročito za pravo žena na obrazovanje. Treba naglasiti da je Eustahija Arsić prva srpska književnica koja je objavljivala svoje knjige[11], sarađivala sa Maticom srpskom i bila njena članica, u velikoj meri pomagala rad Dositeja Obradovića, a danas je izuzetno važna za kulturu srpske manjine u rumunskom Aradu.[12]

Neobično je da u predstavljanje srpske književnosti romantizma nije uvrštena jedna od ikona srpske nacionalne kulture ‒ Milica Stojadinović Srpkinja, Vrdnička vila.[13]

Pored neospornog talenta i modernosti njenog dela, Milica Stojadinović Srpkinja (1828‒1878) bila je i prva naša novinarka-reporterka, prevodila najznačajnije evropske pisce, sarađivala sa Vukom Karadžićem, bila cenjena u krugu romantičara a njena poezija i lirska proza Fruškogorskih dnevnika korespondiraju sa savremenim književnim tokovima. Umrla je u bedi, zaboravljena i ponižena. Jedna od čestih tema književnosti koju pišu žene su tragične sudbine njihovih predhodnica pa bi kao ilustracija bio dobar izbor romana Milice Mićić Dimovske „Poslednji zanosi MSS”, u delu dijalog epoha kao referenca na marginalizaciju umetnice u javnom prostoru i kulturnom nasleđu, ali i isticanje inspiracije i uticaja Milice Stojadinović na dela drugih književnica. Milica Tomić

U izbor književnih dela koja reperezentuju kulturu realizma bilo bi važno uvrstiti„Devojački roman” Draginje Drage Gavrilović (1854‒1917), prve žene romanopisca u našoj književnosti.- emancipacija, mogućnost izbora, obrazovanje

Kao izbor dela iz savremene književnosti koja prati ovu oblast i epohu mogu se uvrstiti: roman drama Vide Ognjenović „Mileva Ajnštajn”.

Kreatori programa na kraju predlažu obraćanje pažnje na rodnu osetljivost kroz primere narušavanja rodnih steretipa u Tolstojevom romanu, „preispitivanje rodnih stereotipa” i u odnosima prema ženi i prema muškarcu u društvenoj i privatnoj sveri. Ovaj način tretiranja rodno osetljivih tema prisutan je u nastavanoj praksi a neka dela sa izrazito jakim ženskim likovima ni ne mogu da se tumače bez dekonstrukcije rodnih stereotipa.

Књижевна дела за о браду ‒ трећи разред

Обавезни садржаји: Шарл Бодлер, Везе, Читаоцу; Артур Рембо Самогласници, Антон Павлович Чехов Ујка Вања; Богдана Поповића Антологији новије српске лирике, Војислав Илић, У позну јесен; Алексa Шантић Претпразничко вече и Вече на шкољу; Јован Дучић Сунцокрети, Јабланови и Човек говори Богу; Милан Ракић Јасика, Искренa песмa;Владислав Петковић Дис Можда спава, Тамница и Нирвана; Симa Пандуровић Светковина; Милутин Бојић Плава гробница; Борисав Станковић Нечиста крв, Коштана; Петaр Кочић Мрачајски прота; Исидора Секулић Сапутници; „Манифест експресионистичке школе” Станислава Винавера. Владимир Мајаковски Облак у панталонама; Franc Кафкa Преображај; Л. Ф. Селин Путовање на крај ноћи; Томас Ман Смрт у Венецији или Тонио Крегер; Мирослав Крлежа Господа Глембајеви. Тин Ујевић Свакидашња јадиковка; Милош Црњански Лирика Итаке; Душан Васиљев Човек пева после рата; Милош Црњански Дневник о Чарнојевићу и Сеобе; Људи говоре Растка Петровића; Момчило Настасијевић Запис о даровима моје рођаке Марије; На Дрини ћуприја Иве Андрића

Изборни садржаји (одабрати 10) Шарл Бодлер, Цвеће зла; Хенрик Ибсен, Луткина кућа; Јован Скерлић, Лажни модернизам у српској књижевности; О Коштани; ЈованДучић, Градови и химере; Р. М. Рилке, Готфрид Бен, Георг Тракл, Александар Блок, Гијом Аполинер, Марина Цветајева, В. Б. Јејтс, Пабло Неруда. Рабиндрант Тагоре Градинар. Џејмс Џојс Портрет уметника у младости; Вирџинија Вулф, Госпођа Даловеј; Херман Хесе Демијан. Драгиша Васић Ресимић Добошар и Реконвалесценти. Милош Црњански Хаџилук на Крф, до Плаве гробнице, Видо, острво смрти и Гробља Србије на Крфу.

Б) Дијалог књижевних епоха

Продавница тајни Дина Буцатија; Плава гробница Ивана В. Лалића; Зовем се Црвено Орхана Памука;

Родна осетљивост: Нечиста крв (лик Софке), Коштана (насловни лик), Сеобе (лик Дафине), „Запис о даровима моје рођаке Марије” (лик Марије), На Дрини ћуприја (различити женски ликови, нпр. Фата из Вељог Луга), Луткина кућа (лик Норе), Госпођа Даловеј (на словни лик), поезија Марине Цветајеве, фигура Исидоре Секулић

I u prethodnom programu za treći razred bila je zastupljena Isidora Sekulić, tada sa romanom „Gospa Nola”, a u novi je uvrštena njena zbirka priča „Saputnici”. Izbor je neobičan pre svega zato što se u predlogu nalazi i tekst Jovana Skerlića Lažni modernizam u srpskoj književnosti u kojem diskredituje upravo ovu Isidorinu knjigu. Takođe, tema rodne osetljivosti bolje bi se predstavila kroz roman „Gospa Nola”, uz dodatak o Isidorinom delovanju u kulturnim krugovima, kao neka vrsta autorefleksije u liku snažne žene kao što je Nola.

U analizu lika gospa Nole mogu da se uvedu neke od ključnih tema ženskog pisma i feminističkih dilema, kao što je pitanje da li rodna ravnopravnost i jednakost znači preuzimanje maskulinih uloga, i koliko i da li u tim slučajevima gube karakeristike ženskih principa u temama porodičnog doma, majčinskog instikta, brige. Pored pitanja prisutnosti dela Isidore Sekulić važno je vratiti izbrisane činjenice iz njene biografije o učešću u borbi za ženska prava evropskih feministikinja. Bila je čak i sekretarka Međunarodnog kongresa za žensko pravo glasa u Norveškoj.

Tema rodne osetljivosti tretirana je problematizacijom stereotipne pozicije ženskih likova i kritikom patrijarhata u delima velikih srpskih i svetskih pisaca, ali su i pored dekonstrukcije ovog narativa i dalje predstavljeni kao objekti društvene represije, žrtve bez perspektive moguće promene, obesrabrujuća opomena. Andrićevi ženski likovi, mada su predstavljeni u drugačijem svetlu mogli bismo reći emancipovane žene, u svojoj suštini stvaraju novi stereotip žrtve svoje izuzetnosti. Od divljenja ovim snažnim ženskim likovima dolazimo do obeshrabrujućeg efekta straha od kazne izneverene matrice patrijarhalnog društva. Tako se i one pretvaraju u legendu, idealizovanu sliku, nedostižnu dragu, poput već predstavljenih ženskih uloga i motiva, od renesanse, romantizma do realizma.

Књижевна дела за обраду ‒ четврти разред

Кора Васка Попе; Миодрага Павловића Пробудим се и Научите пјесан;Бранка Миљковића Ватра и ништа; Стевана Раичковића Записи о црном Владимиру; Ивана В. Лалића Језеро у јесен и Писмо. Проклета Авлија Иве Андрића; Корени Добрице Ћосића; Меша Селимовић Дервиш и смрт; Албери Ками Странац и есеј Мит о Сизифу; Семјуел Бекет Чекајући Годоа. Мајстор и Маргарита Михаила Булгакова; Х.Л. Борхес Вавилонска кула или Врт са стазама које се рачвају;Енциклопедија мртвих Данила Киша, Хазарски речник Милорада Павића и Нови Јерусалим Борислава Пекића. Хамлет Вилијама Шекспира. Ф. М. Достојевски Злочин и казна или Браћа Карамазови, В.Ф.Гете Фауст, В. Булгаков Мајстор и Маргарита

Изборни садржаји (бира се 10 дела) Животињска фарма Џорџа Орвела, Милана Кундере Шала. Улога моје породице у светској револуцији Боре Ћосића ; Ако једне зимске ноћи неки путник Итала Калвина. Умберто Еко Име руже. Опсада цркве Светог Спаса или Ситничарница код Срећне руке Горана Петровића. Прољећа Ивана Галеба Владана Деснице, Лелејска гора Михаила Лалића. Употреба човека АлександраТишме; Очеви и оци Слободана Селенића, Светлана Велмар Јанковић Лагум. Мамац Давида Албахарија; Бранимир Шћепановић Уста пуна земље. Драгослав Михајловић „Лилика”; Раша Ливада Карантин, Опроштајни дар Владимира Тасића; Миленијум у Београду Владимира Пиштала.

родна осетљивост – Злочин и казна (лик Соње Мармеладове), Хамлет (лик Офелије), Мајстор и Маргарита (лик Маргарите, служавке Наташе, Фриде), Корени (лик Симке), Лилика, Мамац (лик мајке), Употреба човека (лик Вере Кронер)

Naravno, nezaobilazna tema analize predloženog programa za četvrti razred je isključivanje zbirke pesama „Tražim pomilovanje” Desanke Maksimović. Ova zbirka pesama, koja se smatra najvažnijom u njenom bogatom opusu, angažovanom sa izrazito jakom kritičnom notom, po predlogu Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja može da se uvrsti u literaturu za prvi razred u okviru teme dijalog epoha. Kompromisno rešenje, nastalo pod pritiskom javnosti, još više diskredituje vrednost ovog izuzetnog dela svodeći ga na dijalog sa Dušanovim zakonikom, a koji pesnikinja koristi kao parabolu za promišljanje univerzalnih pitanja čovekove egzistencije. Kao što su to radili npr. Ivo Andrić u romanu „Prokleta avlija” i Meša Selimović u romanu „Derviš i smrt”, čija dela su zastupljena u lektiri za četvrti razred i samim tim ova zbirka Desanke Maksimović može da se predstavi i ovim poetčkim paralelama. Ali najvažnije za temu kojom se bavimo, jeste činjenica da zbirka pesama „Tražim pomilovanje” jasno predstavlja poziciju žene iz rodne perspektive, izrazitije i glasnije od bilo kog drugog književnog dela. Pesme O oltaru, O kamenovanju, Za sebarske žene, Za Marije Magdalene, Za pepeljugu, Za pesnikinju, zemlju starinsku, Za nerotkinje govore o surovosti društvenih normi prema ženama koje „izlaze iz reda svakodnevna” tako da pesnikinja traži pomilovanje čak i za sebe. Kao i kod Isidore Sekulić u biografiji Desanke Maksimović izostavljeni su podaci o njenom delovanju u okviru Ženske stranke[14]

Pored romana „Lagum” Svetlane Velmar Janković nije uvedeno delo ni jedne druge srpske književnice savremene kulture. Predlozi za rodno senzibilisanje ponovo se okreću analizama uglavnom pasivnih likova žena žrtava u kanonizovanim delima svetske i srpske književnosti. Univerzalne vrednosti ovih likova ne mogu da nadomeste autohtoni ženski glas koji u velikoj meri obeležava savremenu kulturu, tako da ovaj program sigurno ne odslikava u potpunosti duh epohe.

Umetnost koja izlazi iz tradicionalnih okvira, kanona i postaje deo modernog evropskog iskustva prepoznaje se u delu avangardne knjževnice Judite Šalgo, kao što je pesma Gluvi telefoni i roman „Put u Birobidžan”, feminističkoj poeziji Radmile Lazić Jutarnji bluz, Metafizika sumraka, Pospremanje, Kriva sam.

Generacijama koje odrastajuu kulturi „globalnog sela” bilo bi zanimljivo predstaviti delovanje na svetskoj sceni pesnikinje, prozne autorke, esejistkinje Nine Živančević, koja stvara i objavljuje na engleskom, francuskom i srpskom jeziku. Referirajući na sve te kuture i svoje prethodnice elaborira nove kulturološke fenomene kao što su umetnice u egzilu i pesnikinje nomatkinje u pesmama: Ne ostavljaj me samu, Pri ulasku u pariski metro, Bila sam ratni izveštač iz Egipta; autobiografskom tekstu Iz pupka mog sveta; knjizi eseja “Veštačka inteligencija i prirodna glupost”. Ovo je prilika da naglasimo važan aspekt poližanrovske poetike ženskog pisma, lako prelaženje iz jednog u drugi način pisanja, stvaranje u različitim književnim formama.

Posebno treba da se istakne koliko je savremena srpska drama obeležena ženskim senzibilitetom uvrštavanjem tekstova Biljane Srbljanović „Porodične priče” i „Barbelo, o psima i deci”, kao i drame „Brod za lutke” Milene Marković, koje su tematski i u jeziku vrlo bliske razumevanju sveta generacije srednjoškolskih maturanata. Drama „Porodične priče”, u kojoj deca igraju uloge svojih roditelja, parodira ustaljene stereotipne uloge, dok u tekstu „Barbelo, o deci i psima” Biljana Srbljanović prikazuje svet razorene tradicionalne porodice i tragične priče ljudi koji pokušavaju da nađu spas u okviru veštačkih, slučajnih porodica. U svim situacijama dominiraju ženske priče, od podređenih uloga do žrtve eksplicitnog porodičnog nasilja.

Drama „Brod za lutke” Milene Marković uključuje sve dominantne ženske teme kroz bajke (Snežana, Veštica, Ivica i Marica, Žabac) kao sredstvo inicijacije u svet odraslih. Modeli bajki su preneti u skrivene mehanizme represije savremenog društva u kreiranju žene-lutke sa izrazitim osećanjima tragične krivice i nedostojnoti, od oduzetog majčinstva do ponižavajućeg odnosa u prostoru umetnosti.

ZAKLJUČAK

Ugled koji kao kultura sa zavidnom tradicijom ženske književnosti uživamo u evropskim okvirima, fascinantna produkcija savremenih srpskih književnica i intenzivna naučna i kritička proučavanja ove scene stvorila su relevantnu bazu znanja bez čijeg poznavanja ne možemo reći da imamo uvid u tokove sopstvene kulture i kulturnog nasleđa.

Nije dovoljno primenjivati rodnosenzitivne ključeve za čitalačke ulaze u ove teme kanonozovanih dela bez afirmacije same ženske kulture, njenog upisivanja u istoriju i kulturno nasleđe.

U nastavi srpskog jezika i književnosti za srednje škole čitaju se dela samo četiri srpske književnice: Jefimije, Isidore Sekulić, Svetlane Velmar Janković, Mirjane Novaković i opciono Desanke Maksimović. Treba naglasiti da tamo gde se pojavljuju u izbornom delu programa ne znači da će biti uvrštene u nastavni plan.

Krajnji cilj ove analize nije samo konstatovanje stanja marginalizacije ženske književnosti iz perspektive rodne ravnopravnosti, nego pre svega davanje primera dela ženske kulture koja bi mogla da budu alternativa i na taj način iskoristi preporuka Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja po kojoj i sami nastavnici mogu da biraju sadržaj.

PREDLOZI ZA UNAPREĐENJE KURIKULUMA

Pored ove autorke u programu bi mogla biti predstavljena i dela Danice Marković (1879‒1932), jedine književnice zastupljene u Antologiji Bogdana Popovića: pesma Galium verum ipriča „Ratna epizoda”. Književnica i slikarka Anđelija L. Lazarević (1885‒ 1926), čije delo je Crnjanski nazvao „renesansom srpske književnosti” takođe može biti uvrštena izborom različitih žanrova kao što je pesma „Melaholija”i priča „Dve vatre”.

I razred

  • Jefimija Tuga za mladencem Uglješom
  • Jelena Balšić „Otpisanije bogoljubno”

II razred

  • Eustahija Arsić „Sovet maternji predragoj obojego pola junosti serbskoj i valohijskoj” „Polezna razmišljanja”
  • Milica Stojadinović Srpkinja pesma Kad se nebo muti; „Fruškogorski dnevnici”
  • Draginja Draga Gavrilović „Devojački roman”

III razred

  • Danica Marković pesma Galium verum; „Ratna epizoda – Godina 1914 –“
  • Anđelija L. Lazarević pesma Melanholija; priča „Dve vatre”
  • Isidora Sekulić „Gospa Nola” ili „Đakon Bogorodičine crkve”; „Pisma iz Norveške/Oslo (Kristijanija), krajem avgusta”

IV razred

  • Desanka Maksimović zbirka „Tražim pomilovanje” (preporučene pesme: O oltaru, kamenovanju, Za sebarske žene, Za Marije Magdalene, Za pepeljugu, Za pesnikinju, zemlju starinsku, Za nerotkinje)
  • Judita Šalgo pesma Gluvi telefoni; roman „Put u Birobidžan”
  • Milica Mićić Dimovska roman „Poslednji zanosi MSS”
  • Vida Ognjenović drama „Mileva Ajnštajn”; roman „Kuća mrtvih mirisa”
  • Radmila Lazić, zbirka pesama „Srce među zubima”, (pesme: Jutarnji bluz, Metafizika sumraka, Kriva sam); zbirka „Zimogrozica” (pesma Pospremanje)
  • Gordana Ćirjanić roman „Ono što oduvek želiš”
  • Nina Živančević zbirka pesama „Umetnost hvatanja bumeranga”,
  • Biljana Srbljanović drame „Porodične priče”; “Barbelo, o psima i deci”
  • Milena Marković pesma malena banjska; drama „Brod za lutke”

LITERATURA:

Ahmetagić, Jasmina. 2007. Vrlinska bića Drage Gavrilović, Draga Gavrilović: izabrana proza, Beograd.

Deretić, Jovan. 1978.Ogledi iz narodnog pesništva, Slovo ljubve, Beograd.

Dražić, Silvia. 2013. Stvarni i imaginarni svetovi Judite Šalgo, Kontrateg, Novi Sad.

Džadžić, Petar. 1994.Homo balkanicus, homo heroicus, BIGZ, Beograd.

Đurić, Dubravka. 2006. Govor druge, Beograd.

Gikić Petrović, Radmila. 2010. Život i književno delo Milice Stojadinović Srpkinje, Dnevnik, Novi Sad.

Gordić Petković, Vladislava. 2003. Motivi i modeli ženskosti: spska ženska proza devedesetih, Sarajevske sveske br.2, Sarajevo.

Hadžić, Zorica. 2011. Anđelija Lazarević, zaboravljena književnica i slikarka, Govor stvari-sabrani spisi, Službeni glasnik , Beograd.

Jarić, Vesna. 2013. Ženska čitankajedan mogući putka rodno ravnopravnom društvu, Ženska čitanka, Akademska knjiga, Novi Sad.

Jovićević, Aleksandra. 2012. Drame Biljane Srbljanović, Sarajevske sveske br.11/12, Sarajevo.

Koh, Magdalena. 2012. Kada sazremo kao kultura, Službeni glasnik, Beograd.

Kopicl, Vera. 2013. Ženska čitanka, Akademska knjiga, Novi Sad.

Milošević-Đorđević, Nada. 1990.Kosovska epika, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.

Pešikan Ljuštanović, Ljiljana. 2011. “Ja eto žalim za salamom”, Teatron br.156/157.

Pilipović, Jelena. Jezik nagoveštaja- interkulturalno čitanje tuge za mladencem Uglješom, Knjiženstvo, br.1, www.knjizenstvo.rs

Raičević, Gorana. 2007. Poezija Danice Marković između ženskog pisma i patrijarhalne tradicije, zbornik radova, Beograd-Čačak.

Tomin, Svetlana. 2007. Knjigoljubive žene srpskog srednjeg veka, Akademska knjiga, Novi Sad.

Томин, Светлана. 2011. “Мужаствене жене српског средњег века”, Akademska knjiga, Novi Sad,

Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja. 2020. https://zuov.gov.rs/programi-i-udzbenici/


[1] Dobrotvorno društvo Srpkinja Novosatkinja zalagalo za otvaranje i rad devojčakih škola, obezbeđivalo stipendije za obrazovanje u evropskim akademskim centrima i aktivno učestvovalo u radu međunarodnih pokreta u borbi za ženska prava.

[2] Женска читанка, приредила Вера Копицл, Академска књига/ СШ „Светозар Милетић“, Нови Сад, 2013.

[3] Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja. 7. jun 2020. https://zuov.gov.rs/programi-i-udzbenici/

[4] Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja. 7.jun 2020. https://zuov.gov.rs/programi-i-udzbenici/

[5] Svi prilozi su preuzeti u originalnoj verziji objavljenoj u Prosvetnom glasniku 110-00-111/2020-03, od 23. aprila 2020. Jedine intervencije autorke teksta tiču se isticanja pojedinih stavki, izdvajanjem i boldovanjem.

[6] Svetlana Tomin, “Knjigoljubive žene srpskog srednjeg veka”

 Milica Grković “Poslanice Jelene Balšić”

 Silvana Milošević, “Duhovna delatnost i zadužbinarstvo Jelene Balšić”

[7] Pokrovitelj festivala duhovne muzike Zavesa hrama bio je princ Čarls, o čemu svedoči katalog ove manifestacije u kojem se nalazi i tekst Jelene Balšić na engleskom jeziku

[8] Milena Marković zbirka pesama “Pre nego što počne sve da se vrti”, Lom, Beograd, 2011.

[9] Nada Milošević-Đorđević, Kosovska epika, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Bgd. 1990.

[10] Petar Džadžić, “Homo balkanicus, homo heroicus”, BIGZ, Beograd, 1994.

[11] Svoju prvu knjigu objavila je iste godine kada i Meri Šeli svoj roman “Frankeštajn”, i to u oviru budimskog univerziteta

[12] Tekstovi u prevodu na savremeni jezik mogu se preuzeti su iz knjige Stevana Bugarskog “Eustahija Arsić – Polezna razmišljanja”, Savez Srba u Rumuniji, Temišvar, 2013.

[13] Ustanovljena nagrada u čast njenog rada i imena dodeljuje se u okviru manifestacije Milici u pohode

[14] Desanka Maksimović bila je jedna od osnivačica Ženske stranke, poznate po vrlo ekstremoj politici u borbi za žensko prvo glasa.

Kategorije
audio

Zuska Medveđova


1

Zuzka Medveďová (1897-1985)

Значајан јубилеј – 125 година од рођења Зуске Медвеђове

Маст. Ана Сеч-Пинћир

Аутопортрет са палетом, уље на платну, 96 x 72 цм, 1929, инв,не. 33 , МВС
Жена, која је научила Петровчане да воле ликовну уметност

,,Ја, академска сликарка Зуска Медвеђова из Петровца, цело своје дело, које сам створила испод високог бачванског неба и тако чудесно дивних облака који се гомилају над жетвеним њивама мог Подгорја и завичаја, а које је сада животом и радом заокружено, поклањам својим драгим земљацима, Петровчанима и сународницима у Југославији. Стварала сам га са великом љубављу и одрицањем, а њиховоj љубави им га завештавам. Нека га воле оноликом љубављу каквом сам ја волела њих.“

Зуска је непрестано чезнула за својим родним крајем, редовно долазила у Петровац, у кућу својих родитеља, а пред крај живота је пожелела да своје дело остави у аманет суграђанима. Дана 19. новембра 1984. Зуску је у Братислави посетила делегација у саставу: Ондреј Дудаш, Мирослав Пуцовски и професор Павел Мучаји са супругом Ксенијом. У присуству државне нотарке направљена је измена у тестаменту, тако да сва уметничка дела постану део Галерије ,,Зуска Медвеђова“, која би требало да се отвори у будућности.[1] Уметнички тестамент написао је Павел Мучаји, а Зуска Медвеђова га је са радошћу прихватила. Овај тестамент је исписан на мермерној плочи при улазу у Галерију ,,Зуска Медвеђова“. На овај начин су дела Зуске Медвеђове нашлa своје место међу људима. ,,Словаци у Југославији су их волели. Она је научила Петровчане да воле ликовну уметност.“[2]

Словачка свадба у Петровцу, уље на платну, 70 x 150 цм, 1923, инв.број 3, Музеј војвођанских Словака

Живот академске сликарке Зуске Медвеђове

Академска сликарка Зуска Медвеђова се родила пре 125 година, 5. октобра 1897. у Бачком Петровцу, у земљорадничкој породици. Зуска је при рођењу обдарена талентом, а уз помоћ учитеља и подржавалаца је умела да га унапређује и усмерава на прави пут. Још као ученица основне школе посветила се цртању у разреду учитеља Михала Келембергера, које јој је полазило за руком више него осталој деци. Након завршене основне школе се, поред кућних послова и радова на њиви, посвећивала и своме хобију, настављајући са цртањем и сликањем. По препоруци и уз подршку учитеља и нашег првог академског сликара, Карола Милослава Лехотског, Зуска је одлучила да направи први корак у ликовном образовању, наравно, уз дозволу родитеља. Почетком прошлог века није баш било уобичајено да девојка из сеоске средине крене на студије, те је због тога Зускиним учитељима требало доста времена да убеде њене родитеље да то дозволе. У периоду од 1920. до 1922. године школовала се код професора Фердинанда Енгелмилера у Прагу, који је у својој препоруци за пријем на академију у Берлину написао следеће: ,,Зуска Медвеђова из Југославије студирала је 1920, 1921. и 1922, као државна стипендисткиња у уметничкој школи професора Енгелмилера, била је вредна и редовно је похађала школу.“[3] У овој уметничкој школи највише се посвећивала и усавршавала у цртању и сликању пејзажа, портрета и акта.[4]

Зускино уметничко школовање је започело њеним доласком у Праг. Према подацима Павела Мучајија, Зуска и породица др Гуче су допутовали у Праг 16. јануара 1921.[5] Како аутор каже, после три дана је већ била у школи, код професора Енгенмилера, а његова супруга јој је пронашла прикладан смештај са дивним погледом на град. У школи је све пратила са усхићењем и брзо упијала нове информације, редовно обавештавајући сво-
ју родбину о животу у Прагу. Добијала је новац од породице, скромно га трошећи. Кореспонденција са домовином и родитељима је била развијена и захваљујући познанствима и господом трговцима из Петровца, који су редовно долазили у Праг, доносећи јој писма из завичаја.

Године 1922. Зуска је покушала да се домогне школовања у Берлину, при чему јој је професор Фердинанд Енгелмилер писао препоруку. Овај покушај јој није пошао за руком због недовољног познавања немачког језика, те је због недостатка услова за живот и образовање у Прагу Зуска морала да се врати кући.[6] Ипак, није дуго боравила у завичају, па се већ у школској 1922/23. години обрела на Уметничком факултету Универзитета Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, Академије за уметност и уметничку индустрију (Art fakultet Sveučilišta Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Akademije za umjetnost i umjetni obrt). У Загребу се школовала код професора Томислава Кризмана, др Шеное, професора Хоекера, професора доктора Ковачевича, као и код професора Валдеса Рудолфа. На студијама је испољила свој уметнички таленат, одговорно испуњавала обавезе, полажући испите са одличним успехом.[7]

Коначно, 1923. године, примљена је на Академију ликовне уметности у Прагу[8], а материјално је подржана стипендијом Министарства школства и народне просвете, коју је добијала у периоду од 1924. до 1929. године. Стипендија је била у висини од
400  круна, сваког првог дана у месецу, у ректорату, од 1. септембра до 30. јуна текуће школске године. Стипендију је стекла управо захваљујући помоћи учитеља Јулијуса Кубањија, будући да је он писао писма амбасади и на разне друге адресе, са молбом и препоруком да Зуски буде додељена стипендија. Један од помињаних услова да јој се додели стипендија био је да се, након успешно завршене академије, запосли у гимназији као професорка цртања.[9] Зуска је током студирања савесно извршавала своје обавезе у разреду професора Јозефа Лоукоте, сликара приврженог академизму и појавама из грађанског живота.[10] Следеће две године провела је код професора Јакуба Обровског, код кога је могла да усаврши свој најдражи тематски круг: портретно сликарство и жанр-сцене из народног живота. Од 1927. године, разред је преузео цртач и графичар Макс Швабински. Студије је завршила 1928. године, а након апсолвирања једну почасну годину је боравила на академији код професора Швабинског (1929).

Након студија

Иако по темпераменту смерна и тиха, Зуска се, ипак, полако укључивала у друштвене токове, показујући велико интересовање за културна збивања у свом окружењу. Томе су највише допринели њени професори са породицама, који су живели веома динамичним друштвеним животом, позивајући је у своја домаћинства у свакој пригодној ситуацији: на излете по околини Прага, на изложбе, концерте, у музеје, позоришта или на дружење у ресторан.[11] Сви су се дивили њеној смелости, коју су уочавали у чињеници што је напустила свој дом, породицу и средину, како би похађала студије сликарства. То је представљало значајан корак и пример еманципације жена у 20. столећу, у доба у коме се само мали број жена одважио да начини извесне кораке. Зуска је једна од њих, јер је одлучила да следи свој сан и тако прекорачи праг свога дома и средине коју је познавала.

Још током студија ушла је у високе прашке кругове, што јој је помогло да стекне добре услове за додатну зараду и обезбеђивање додатних материјалних средстава. Тако се, на пример, 1928. године, на позив председника Масарика, обрела у Топољчјанкима, да би насликала његов портрет, као и портрет његове ћерке Алисе. У периоду од 1928. до 1929. године често је посећивала Банску Бистрицу, са циљем портретисања адвоката Фабрија и дружења са његовом супругом, публицисткињом и преводиоцем Бланком, пореклом из Југославије.

Године 1929. боравила је у Прагу јер је сликала портрете чланова породице Рупелд. У Братислави је сликала портрет породице Жуфа. И поред сликања већ започетих потрета, тражила је нови посао. У Коритњици у Словачкој боравила је током 1930. и 1931. године, одакле је породици слала новац. Године 1932. била је у Падини и у Врбасу, где је насликала слику баште докторове супруге, да би 1934. године у Вршцу радила за професора доктора Игњата Бокуру. У периоду од 1934. до 1935. сликала је у Тренчину следеће: портрет Јанка Земана, евангелистичког свештеника, политичара и културног радника; Игора Пијетра, директора Татрабанке; цртеж за 17. пук; портрет Виктора де ла Руе, директора, који представља један од првих портрета у Тренчину. Године 1935. сликала је у Ружoмбероку и Коритњици призоре који су представљени на уљима на платну и налазе се у Галерији ,,Зуска Медвеђова“.[12]

После завршених студија Зуска се, додуше, вратила у Петровац, али је већи део године проводила у тадашњој Чехословачкој. То закључујемо по кореспонденцији на којој се налазе адресе њеног становања, чије називе наводимо у оригиналу: U brata Řeporyje (1932), V zátiší 25, Praha VII 8 (1937), Bárthoriova 30, Praha XII (1938). Овако је говорила за часопис ,,Живена“: ,,Иначе сада углавном станујем у Петровцу. Ништа ме ни овде не омета да не бих могла да радим, посебно када обрађујем овдашње теме. Али након одређеног времена, човеку је потребно да освежи своја чула и дух, и тада ме привлаче шуме, море, те нестанем одавде.“[13] Тридесетих година 20. века, Медвеђова је отворила атеље у Прагу.[14]

Како сазнајемо читајући њена писма и следећи њене путеве, 1936. године радила је у Тренчину, Пријевидзи и Прагу, одакле је слала новац породици. Године 1936., послала је сестри Марији Спеваковој 7100 динара за куповину винограда.[15] Те исте године сликала је и портрет др Милана Хоџе.

Милан Хоџа, уље на платну, 111,5 x 89 цм, 1936, инв. број 120 , МВС

Године 1937. и 1938. често је боравила у хотелу ,,Сршењ“ у Ружомбероку. Имала је доста посла, тако да је у том периоду родитељима слала помоћ сваког месеца, што се уочава у финансијским извештајима.

Године 1938. добила је поруџбину од Словачког народног дома у Кисачу за израду дипломе за потребе овог дома. Те исте године израдила је мноштво цртежа за уџбенике и предлог омота. Такође и 36 цртежа пером за календар, које је послала у домовину из Прага по Андреју Сирацком. У Праг су јој слали и поруџбину за слику окружног начелника др Едварда Галванка (Тренчин).

Занимљивост међу документима у Зускиној заоставштини су, на пример, рачуни из разних предузећа. Током студија, као и касније, материјал и све сликарске потрепштине, Зуска је куповала у Прагу, у продавници Јарослава Новотног, у Фоховој улици 45. О томе сведоче рачуни, које је сачувала, а који се налазе у фонду.

Зуска је по карактеру била срдачна, смерна, благодарна. Веома је бринула о својим родитељима и зато им је, по завршетку студија, финансијски помагала. Редовно им је слала новац, колико је могла, и то за дрва, угаљ[16], а такође им је, приликом доласка кући, доносила одећу, обућу из ,,Бате“, врпце за народну ношњу. Главна одлика њене личности била је, изгледа, та, да није умела да се љути на људе, да их презире и памти по злу. Све је знала да им у тренутку опрости, како наводи Павел Мучаји у својој књизи о Зускином животу.[17]

Зуска је била изузетно образована, све ју је занимало, а нарочито уметност, историја, археологија, сатира. Била је информисана и широких видика. Читала је штампу за жене, књижевне и друштвене новине и часописе, пратила најактуелније изложбе у Прагу и његовој околини, као и у Бечу. О томе нам сведочи документациона заоставштина, у ко-
јој се налази мноштво позивница за изложбе, каталози изложби, новина и часописа. Већ од 1922. године, постала је чланица Словачког друштва ,,Ђетван“, у које је одлазила да позајмљује књиге за читање. У одређеном периоду је потпомагала часопис ,,Живена“, јер се и лично познавала са ауторкама прилога и културним радницама. Читала је ,,Slovenské pohľady“, ,,Elán“, часопис за културу и уметност, ,,Kvitek“, ,,Trn“, ,,Vesnu“, ,,Letem Světem“, ,,České slovo“ и друго. Финансијски је подржавала делатност Матице словачке у Југославији, што је видљиво из записа благајника Ивана Груњика из 1934. године.

У време студија у Прагу, те и касније током целог живота, дописивала се са напредним Словакињама, и то са ћерком Јана Чајака, госпођом Гучовом, госпођом Мичатковом, госпођом Олгом Бабилоновом и другима. Ти пријатељски односи су били дугорочни и обогаћивали су је. Такође се радо сусретала и дружила са породицама Гарај и Мучаји. Код породице Гарај је одлазила на море у Дубровник, а породицу Мучаји је посећивала у Петровцу.

Изложбена делатност

Шира јавност ју је као уметницу која обећава први пут запазила током Народне скупштине, односно првих Словачких народних свечаности у Петровцу, 28. августа 1919, на изложби слика и ручних радова, коју је заједно са петровачким женама организовао први академски сликар из редова војвођанских Словака, Карол Милослав Лехотски (1879–1929).[18]

Прва прилика да представи своје радове изван Петровца указала јој се током лета 1920. године, приликом организовања ,,Радишине изложбе народне уметности у Загребу“.[19] На овој изложби народних везова из целе Југославије презентовани су словачки везови из Петровца, а заједно са њима и радови Зуске Медвеђове, и то уља на платну (,,Словачка соба“). Радове је, затим, преузела Штефанија Мичаткова, приредивши од њих изложбу и у Новом Саду.

Зуска је имала своју прву самосталну изложбу у родном Петровцу током четвртих Словачких народних свечаности, од 3. до 4. септембра 1922. године, у згради тадашње Државне школе (гимназије) у Широкој улици. У тој згради се данас налази њена галерија. На овој изложби је заиста имала шта да прикаже, те је изложила 95 радова, од којих је било 45 уља на платну.

Године 1924, током Словачких народних свечаности у Петровцу, Зуска је поново излагала, али већ као апсолвенткиња прве године академије. Изложба је уприличена у просторијама гимназије.[20] Зускини радови су били смештени у једну учионицу, заједно са штампаним сликама из деоничарског друштва ,,Kњихтлачјарењ“ (,,Штампарија књига“) из Петровца.

Након завршетка студија и повратка кући, започела је њена изложбена делатност у Петровцу и околини. Приликом прославе 10-те годишњице од оснивања Друштва чехословачких жена у Југославији, Зуска је имала изложбу у основној школи у Кисачу, 31. маја 1931. године. Те исте године, током Словачких народних свечаности у Петровцу, такође је приредила изложбу, на којој је у двема просторијама изложила 120 различитих слика. Део изложбе представљала су уља на платну словачке народне ношње, која је насликала за Словачки музеј у Мартину. Сем тога, изложила је и своје најновије радове, и то пејзаже из Сплита, с обале Јадранскога мора.[21] У овом периоду сликарка је имала и изложбе у Ковачици и Куцури, где је изложила двадесет слика, на којима су приказане народне ношње, жетва, цвеће и мртва природа.

Јоргован , уље на платну, 1979, инв. број 1190 , МВС

Изложбена делатност Зуске Медвеђове није била усредсређена искључиво на југословенску средину, већ је сликарка паралелно излагала и у Чехословачкој, на колективним изложбама, или самостално. Тако је 1933. године излагала у Бојницама, такође у Пријевидзи, где је представљено 19 слика. Те исте године имала је изложбу у Новом Саду, а за потребе ове изложбе је позајмљивала рамове за слике. Судећи према попису изложена су 32 Зускина рада, међу којима су била ,,Словачка соба“, ,,Јоргован“, ,,Бегоније“, ,,Грожђе“, ,,Портрет госпође Мичаткове“ и ,,Портрет др Б. Миладиновића“.[22]

Године 1934, Друштво словенских жена из Тренчина организовало је изложбу Зускиних слика у великој дворани хотела ,,Татра“. Изложба је имала два циља: презентацију стваралаштва сликарке Словакиње и неговање блиских односа са братском Југославијом, како је писало у ондашњој штампи. На изложби је узела реч председница друштва, госпођа Мичаткова, која је говорила о Зускином уметничком стваралаштву, тежњи за уметничким образовањем и о њеном животу. Осим ње, говорили су и др Е. Галванек, Јан Земан и Ондреј Марсина. Посетиоци су са одушевљењем погледали 40 слика, и то пејзаже, мртву природу, етнографске мотиве и портрете (платно висине 2м породице Жуфа, као и портрете чланова породица Рупелд, Земан, Фабри). Интересовање је побудила биста краља Александра Ујединитеља (данас немамо податке где се она налази).[23] Целокупни утисак је био да је сликарка показала свој маестрални таленат, те да је изложба представљала изузетни културни догађај у Тренчину.

У Прагу је 1937. године излагала заједно са словачким уметницима. Од 1940. године, у Братислави је редовно учествовала на колективним изложбама 1947, 1948. и 1952. године. Године 1942. постала је чланица Блока словачких уметника, касније чланица друштва ,,Бохуњ“, а после оснивања Савеза словачких ликовних уметника и његова чланица. На Конкурсу за израду историјског циклуса, освојила је прву награду, те је убрзо примљена у Савез ликовних уметника Чехословачке.[24] У периоду од 1942. до 1943. сликала је комплексне историјске композиције из живота старих Словена, и то ,,Крст кнеза Прибина“ (1942) и ,,Смрт Светог Методија“ (1943).[25]

Године 1956. припремљена је изложба у Пјешћањима, којој је, како Зуска наводи у писму, требало да присуствује председник Тито, али не располажемо податком да ли се ова изложба и реализовала.


Зуска Медвеђова код бисте од снега краља Александра I, двориште куће З. Медвеђове у Бачком Петровцу (инв. број 3237, МВС)

Поводом обележавања сликаркиног седамдесетог рођендана, 15. октобра 1967. године, у Народном музеју у Петровцу, у организацији ,,Културне јесени“, уприличена је изложба под називом ,,Избор радова“. На изложби су представљена 42 рада, уља на платну, пастела и студија портрета, такође неколико цртежа, илустрација и фотографија. Остала њена дела заинтересовани су могли да погледају у сталној поставци галерије у родној кући Зуске Медвеђове, како је и наведено у каталогу изложбе.[26] Поводом овог значајног догађаја Зуска је поклонила своје слике музеју, Дому културе и Скупштини општине. Одбор ,,Културне јесени“ одлучио је да награди Зуску за уметничка стремљења материјалном сумом у износу од 150 хиљада динара. У одлуци су навели да је Зуска ову награду добила ,,за висока уметничка достигнућа и уметнички приказ нашег народа.“[27] Одлуку су потписали председник одбора Јан Шимо и благајник Андреј Привратски.

Зуска Медвеђова, 1977 (инв. број 3240, МВС)

Године 1972, поводом Зускиног 75. рођендана, 22. октобра, у Народном музеју у Петровцу, отворена је ,,Ретроспективна изложба слика“. Изложени су радови са студија, портрети, пејзажи, цвеће и мртва природа, као и слике са етнографском тематиком.[28] Посетиоци су могли да погледају и слике у њеној родној кући, у Улици генерала Шћефањика 20, у Петровцу.

Поводом Зускиног 80. рођендана, 1977. године, Словачка редакција Телевизије Нови Сад снимила је о њој филм, а истовремено је у Петровцу посетиоцима омогућен приступ њеној изложби.[29]

Признања

Значајно признање Медвеђова је добила 1942. године од Министарства школства, за слике са тематиком из словачке историје.

Године 1982. Скупштина општине Бачки Петровац доделила јој је Октобарску награду за њено уметничко дело.

Уметничка заоставштина

Документациона и уметничка заoставштина Зуске Медвеђове се у највећој мери налази у Галерији ,,Зуска Медвеђова“ у Бачком Петровцу. Дела Зуске Медвеђове се данас налазе и у Словачкој народној галерији у Братислави, Галерији Града Братислава, Галерији П.М.Бохуња у Липтовском Микулашу, Њитрјанској галерији, Словачком народном музеју – Историјском музеју у Братислави и у музеју у Мартину, Тренчјанском музеју. Липтовском музеју, као и у осталим јавним и приватним збиркама.

Монографије о Зуски Медвеђовој

Према констатацијама до којих смо дошли путем разговора са колегама из Србије, као и посредством анализе литературе, можемо да закључимо да Зуску Медвеђову шира јавност не познаје довољно, или не познаје уопште. Захваљујући досадашњим истраживањима откривамо да је ондашња штампа писала о Зуски Медвеђовој као о жени, успешној уметници, о њеним изложбама… Колико знамо, у стручној литератури се њена личност не спомиње, а ако се и помиње, онда је то само спорадично. Стога се поставља питање: Зашто? Зашто смо тако брзо заборавили ову значајну уметницу, жену која је студирала по европским градовима, живела и радила у двема државама? Поводом тога бисмо могли да дискутујемо у различитим правцима.

О животу и делу Зуске Медвеђове су израђене две монографије, које су доказ да је сликарка у великој мери прекорачила оквире свог доњоземског битисања. Године 1997. објављена је монографија под називом ,,Зуска Медвеђова – ликовно дело“ аутора Јана Кишгеција и Владимира Валенћика. Изашла је као прва свеска у Едицији Атеље, издаваштва Култура из Бачког Петровца, ISBN 86-7103-142-x.

Следећа монографија изашла је под називом ,,Реминисценције на прву словачку академску сликарку Зуску Медвеђову“, коју је иницирала и финансијски подржала Нађа Михерова-Жуфова.

Наредна стручна обрада уметничког дела Зуске Медвеђове налази се у зборнику ,,Ликовна уметност Словака у Југославији“, који је изашао поводом стоте годишњице од рођења академске сликарке, такође у зборнику са Ликовног саветовања ,,30 година Галерије Зуска Медвеђова“ у издању Музеја војвођанских Словака, и појединачно у зборницима са међународних конференција у Надлаку, које организује Културно и научно друштво ,,Иван Краско“ и Демократски савез Словака и Чеха у Румунији. Прилози о Зуски Медвеђовој изашли су и у другим непоменутим публикацијама из пера познаваоца живота и дела Зуске Медвеђове Владимира Валенћика и писца Павела Мучајија. Спорадично проналазимо чланке о Медвеђовој у часопису за књижевност и уметност ,,Нови живот“, и то из 60-их и 70-их година прошлог века.

Од 1972. године Зуска Медвеђова се дружила са Хеленом Велицком, која је била њен духовни и физички ослонац, и која се бринула о Зуски до своје смрти. Зуска је сваке недеље одлазила код породице Велицки на ручак, тамо се често одмарала, док су се они старали о њој. Хелена јој је свакодневно доносила храну у атеље и прала њену постељину и рубље. У бригу о Зуски био је укључен и Хеленин супруг Рудолф Велицки, који је обављао сваку њену кореспонденцију, јер је био званично опуномоћен да уређује ове ствари. Брачни пар Велицки су све то обављаo без икакве накнаде, несебично, на тај начин помажући својој пријатељици у невољи. Велика Зускина подршка била је и Еленка Стреблова, рођена Медвеђова, ћерка брата Зуске Медвеђове, која је живела у Рудном поред Прага. У писму Велицког од 29.01.1985, између осталог, пише: ,,једино она се са својим љубазним мужем непрекидно интересује за њен живот, често телефонира… више пута су обоје дошли по њу колима и одвезли је код себе у Праг.“ Под старе дане, када се налазила у сложеној здравственој ситуацији, Зуски је помагао господин Велицки са др Каролом Шишком, који су предузели све кораке, како би добила најбољу лекарску негу у свакој болничкој установи. Зуску Медвеђову су лечили у санаторијуму у Красној Хорки, на геријатријском одељењу у Лехницама, Бискупицама, и у Психијатријском заводу у Пезинку. Године живота и дијабетес узрок су одласка наше велике и скромне уметнице.

Најближа родбина – Елена Стреблова, рођена Медвеђова, нећака, Милан Медвеђ, синовац, Шћефан Зорњан, синовац, Павел Спевак, синовац, и породица Рудолфа Велицког, у обавештењу о Зускиној смрти су написали: ,,Зуска Медвеђова, академска сликарка из школе професора Макса Швабинског на Академији ликовне уметности у Прагу, која ради у Братислави од 1940. године, портретисткиња наших истакнутих прегалаца, чланица Савеза словачких ликовних уметника – отишла је из овоземаљског живота у блажену Вечност спокојно, предата вољи Свемогућег 11. фебруара 1985, остављајући за собом непролазну, блиставу успомену.“ Растанак је био у братиславском крематоријуму, 19. фебруара 1985.

По жељи саме Зуске Медвеђове да буде сахрањена на петровачком гробљу, урна са пепелом донета је у Петровац. Донели су је чланови делегације бачкопетровачке општине, који су присуствовали сахрани у Братислави. Растанак са академском сликарком у њеном Петровцу почео је комеморацијом у свечаној сали Образовног центра ,,Јан Колар“, 20. фебруара 1985. На овом скупу о животу и богатом уметничком делу Зуске Медвеђове, говорио је наш књижевник и поштовалац њеног дела, Паљо Сабо Бохуш.[30] У недељу, 3. марта, урна је била доступна јавности (на дан погреба, у Малој сали Дома културе). Поред ње се смењивала почасна стража ученика и радника из јавне службе и културе. Погребна церемонија се одржавала на дворишту Дома културе. Урна Зуске Медвеђове је, по личној жељи преминуле, затим положена у заједничку гробницу њених родитеља, у старом делу петровачког гробља. На погребном растанку певао је хор и певачка друштва, док је последња реч припала проф. Павелу Мучајију, др Самуелу Человском, др Андреју Ферки и Мартину Јонашу, сликару наиве.[31]

Зуска Медвеђова је тестаментом оставила Петровчанима своју уметничку заоставштину. Овај дар је смештен у депоу галерије, при чему су раније били обављени одређени пописи, које, нажалост немамо у диспозицији. Последњи исцрпни попис из 2020. године и обрађивање предмета из збирке, сведоче нам о тачном броју Зускиних дела. Списак садржи детаљне информације о појединим делима: назив, сликарску технику, димензије, присуство одн. разврставање сигнатуре, датирање, опис дела, фотографију. У депоу се налази укупно 708 радова, од тог броја 414 уља на платну и цртежа, скица, студија у различитим техникама (темпера, оловка, туш, угаљ), а такође и две кутије Зускиних докумената, ђачких свезака, различитих рачуна, бележака, исечака из новина и кореспонденције. Овај материјал је складиштен у депоу и представља важан документ о животу Зуске Медвеђове и  тадашњој друштвеној ситуацији.

Уметничка и документациона заоставштина, која се налази у Галерији ,,Зуска Медвеђова“, само делимично нам помаже при упознавању сликаркиног личног живота. Стручњаке из области уметности вероватно ће занимати изванредна жена Зуска Медвеђова, те ће допринети будућем проучавању њеног живота и дела. У документацији је могуће пратити Зускин живот тридесетих година прошлог века. Од тог периода, па чак до њене смрти, у фонду се, нажалост, не налазе никакви предмети. Верујемо да ће се у будућности открити документи, који ће нам помоћи да надаље обрађујемо и проучавамо живот Зуске Медвеђове. У фонду музеја се налази њен сликарски коферчић са бојама и четкицама, сталак за слике и палета, али лични предмети, који би нам приближили њен живот, нису, нажалост, сачувани.

Уместо закључка ћемо се замислити над Зускиним речима: ,,…и у овим тешким економским временима не би требало да буде словачке породице, која нема слика словачких сликара. Немати у домаћинству слику нашег сликара представља културолошку срамоту и веома тужно и постиђујуће сведочанство.“[32]

Зуска Медвеђова, 1977 (инв. број 3266, МВС)

Литература

  • Viera Bartková, ,,Medzi tradíciou a modernou: aktuálne výzvy výskumu diela Zuzky Medveďovej (1897 – 1985)”, Medzi ornamentom a umeleckým gestom, Výtvarné umenie a hudba dolnozemských Slovákov, Vydavateľstvo Ivan Krasko, Nadlak 2020, 111–120.
  • Јасна Јованов, ,,Средња Европа у Бачком Петровцу – Зузана Медвеђова” Из женског угла, каталог изложбе, Нови Сад 2022, 56–61.
  • Ľuboš Kačírek, ,,Bratislavské výtvarné stopy Zuzky Medveďovej (1897–1985)”, Medzi ornamentom a umeleckým gestom, Výtvarné umenie a hudba dolnozemských Slovákov, Vydavateľstvo Ivan
  • Krasko, Nadlak 2020, 100–110.
  • Ján Kišgeci, Vladimír Valentík, Zuzka Medveďová, Výtvarné dielo, Edícia Ateliér, Kultúra, Báčsky Petrovec 1997
  • Tea Ritting Šiško, ,,Muzealizacija narodne umjetnosti – povodom 100-te obljetnice Etnografskog muzeja”, Etnografski muzej, Zagreb 2019, 31, https://hrcak.srce.hr/file/333094 (19.07.2022).
  • Vladimír Valentík, ,,Výtvarná púť Zuzky Medveďovej”, Z dejín výtvarného umenia vojvodinských Slovákov, Príručka pre učiteľov výtvarnej kultúry na slovenských základných a stredných školách v Srbsku, Národno-
  • stná rada slovenskej národnostnej menšiny v Srbsku, Nový Sad 2007, 46–61.
  • Vladimír Valentík, ,,Národopisné prvky vo výtvarnej tvorbe K. M. Lehotského, Zuzky Medveďovej
  • a súčasných slevenských akademických maliarov v Srbsku”, Národopisné aspekty v kultúre dolnozemských Slovákov, Vydavateľstvo Ivan Krasko, Nadlak 2017, 180–187.
  • Vladimír Valentík, „Umelecké osobnosti a výtvarný život v Petrovci“, Petrovec 1745-1995, Báčsky Petrovec 1995, 453–478.
  • Pavel Mučaji, Povolaná zo spomienok, Slovenské vydavateľské centrum, Báčsky Petrovec, Hlas ľudu, Nový Sad 2011.
  • Војислав Мартинов, „Војвођански Словаци у Краљевини Југославији“, Иза гора и долина – Три века Словака у Војводини, Музеј Војводине, Нови Сад 2017, 147–165.
  • Michal Babinka, „Zuzka Medveďová – naša i svoja“, Nový život, roč. XXIV, č. 5, 1972, 193–194.
  • Marian Váross, „Maliarske dielo Zuzky Medveďovej k jej sedemdesiatke“, Nový život, roč. XIX, č. 3-4, 1967, 193–194.
  • Jaroslav Šimovič, „Niektoré úvahy o výtv. činnosti dolnozem. Slovákov“, Nový život, roč. XII, č. 2-3, 1960, 143–146.
  • Ľudovít Medvecký, Jubileum Zuzky Medveďovej, Výtvarný život, číslo 9, roč. XII, Slov. fond výtvarného umenia, Bratislava 1967, 423.

ИЗВОРИ

  • Prvá slovenská maliarka pochádza z Báčky (akademická maliarka Zuzka Medveďová o sebe), Živena, roč. XXIV. č. 6-7, 1934, 164.
  • „SLOVENKA“ o našej rodáčke, akademickej maliarke Zuzke Medveďovej, Rozhľady, roč. VII, č. 1, 1958, 20.
  • V. Mikič, U Zuzky Medveďovej, 1939.
  • Skvelý priebeh Slovenských národných slávností, Národná Jednota, Petrovec 5. augusta, roč. XII. č. 62, 1931, 1.
  • J. Z. Výstava obrazov slov. akad. maliarky Z. Medveďovej v Trenčíne, Národná Jednota, 1. decembra, roč. XV. č. 48, 1934, 2.
  • J. Z. Výstavka obrazov slov. akad. maliarky Zuzky Medveďovej v Trenčíne, Živena, roč. XXIV, č. 12, 1934, 310–311.
  • Михаило Бабинка, Од сеоске девојке до значајног уметника, Дневник, год XV, број 3510, Нови Сад, недеља 4. март, 1956.
  • Anna Dudášová, Z radov živých odišla umelkyňa bytostne naša, Hlas ľudu, 23. februára 1985, 11.
  • Anna Dudášová, Vyslúžila si pomník, ale ten pravý, Hlas ľudu, 9. marca 1985, 15.
  • Pavel Mučaji, Maliarka umrela – ožíva dielo, Obzory, Hlas ľudu, roč. II, č. 2, 23. februara 1985, 1–2.
  • Katalóg obrazov, Retrospektívna výstava obrazov akademickej maliarky Zuzky Medveďovej, 22. októbra 1972, Národné múzeum v Petrovci.
  • Múzeum vojvodinských Slovákov, archívny fond.

[1] Подаци из писма Рудолфа Велицког, правног заступника Зуске Медвеђове, Братислава, 29.01.1985.

[2] P. Mučaji, Povolaná zo spomienok, стр. 68.

[3] Податак из документационе заоставштине. У приступачној литератури се наводи да је Зуска стигла у Праг 1921. године. Нажалост, овај податак за сада не можемо да потврдимо. Такође, немамо документ о томе да ли је била државна стипендисткиња на овом школовању.

[4] У фонду се налазе цртежи из овог периода, првенствено цртежи људских тела, скице, студије лица и друго. Избор поменутих цртежа урадио је Владимир Валенћик, а јавности их је представио 1992. године, приликом Словачких народних свечаности, у Галерији ,,Зуска Медвеђова“ у Бачком Петровцу. Назив изложбе је био ,,Непозната а позната Зуска“, при чему су један део изложбе чинила јавности већ позната уља на платну.

[5] P. Mučaji: Povolaná zo spomienok, стр. 15.

[6] J. Kišgeci, V. Valentík, Zuzka Medveďová, стр. 22.

[7] Подаци из документационе заоставштине.

[8] Потврда ректората Академије ликовне уметности у Прагу, издата 24. септембра 1923.

[9] Писмо ректората Академије ликовне уметности у Прагу.

[10] Ј. Јованов, ,,Средња Европа у Бачком Петровцу – Зузана Медвеђова”, стр. 57.

[11] P. Mučaji, Povolaná zo spomienok, стр. 32

[12] Подаци о овим радовима су из документационе заоставштине, захваљујући којој пратимо Зускин живот.

[13] Прва словачка сликарка је пореклом из Бачке (академска сликарка Зуска Медвеђова о себи), Živena, roč. XXIV. č. 6-7, 1934, стр. 164.

[14] V. Mikič, U Zuzky Medveďovej, 1939. Страница из ондашње штампе у документима Зуске Медвеђове.

[15] Писмо из фебруара 1936. године.

[16] Писмо из Прага, дец, 1929.

[17] P. Mučaji, Povolaná zo spomienok, стр. 53.

[18] V. Valentík, ,,Výtvarná púť Zuzky Medveďovej”, стр. 46.

[19] Хрватски часопис ,,Радиша“ организовао је 1920. и 1921. године манифестацију Загребачки збор, одн. Велесајам на Савском путу, са изложбом ручних радова, у циљу пропагирања народне уметности и ручних радова. Изложба је одржана у Уметничком павиљону, а организаторка изложбе је била културна радница Женка Франгеш. Женка Франгеш је била једна од оснивачица Женског удружења за заштиту и пропагирање хрватског народног заната и уметности у Загребу, 1913. године.

[20] J. Kišgeci, V. Valentík, Zuzka Medveďová, стр. 23.

[21] Skvelý priebeh Slovenských národných slávnosti, Národná jednota, Petrovec 5. augusta, roč. XII. č. 62, 1931, стр. 1.

[22] Податак из документационе заоставштине.

[23] J. Z. Výstava obrazov slov. akad. maliarky Z. Medveďovej v Trenčíne. Národná Jednota, 1. decembra, roč. XV. č. 48, 1934, стр. 2: J. Z. : Výstavka obrazov slov. akad. maliarky Zuzky Medveďovej v Trenčíne, Živena, roč. 24, č. 12, 1934, стр. 310 – 311.

[24] Михаило Бабинка: Од сеоске девојке до значајног уметника, Дневник, год. XV, бр. 3510, Нови Сад, недеља, 4. март 1956.

[25] Ľ. Medvecký, Jubileum Zuzky Medveďovej, Výtvarný život, číslo 9, roč. 12, Slov. fond výtvarného umenia, Bratislava 1967,  стр. 423

[26] Каталог изложбе слика поводом животног јубилеја Зуске Медвеђове, Културна јесен, 1967, Бачки Петровац.

[27] Писмо из 11. октобра 1967.

[28] Katalóg obrazov, Retrospektívna výstava obrazov akademickej maliarky Zuzky Medveďovej, 22. októbra 1972, Národné múzeum v Petrovci (Каталог изложбе).

[29] V. Valentík, ,,Výtvarná púť Zuzky Medveďovej”, стр. 52.

[30] A. Dudášová, Z radov živých odišla umelkyňa bytostne naša, Hlas ľudu, 23. februára 1985, стр. 11.

[31] A. Dudášová, Vyslúžila si pomník, ale ten pravý, Hlas ľudu, 9. marca 1985, стр. 15.

[32] Prvá slovenská maliarka pochádza z Báčky (akademická maliarka Zuzka Medveďová o sebe), Živena, roč. XXIV. č. 6-7, 1934, стр. 164

Kategorije
audio Čitaonica tekstovi

Politika pripadanja: feministička perspektiva


1

Silvia Dražić

Globalizacija, svetska ekonomska kriza, klimatske promene, ratovi koji se premeštaju diljem sveta, prekarnost doma i društvenog položaja, svetska migracija: neoliberalni kapitalizam koji sve jasnije pokazuje svoje nehumano, ili još preciznije, antihumano lice, nemarno ugrožavajući ne samo čovečanstvo nego i samu planetu, teme su koje se više ne mogu mimoići u promišljanju savremenog sveta u širokom dijapazonu od ekonomije i politike do umetnosti u najrazličitijim medijima njenih ispoljavanja. Svet, naš svet, sve više postaje nesigurno mesto sa neizvesnom budućnošću koju je teško predstaviti, a još teže spokojno očekivati.

Tektonske promene koje su od poslednje decenije 20. veka, a posebno ulaskom u 21. vek, ubrzale vreme, te stvorile vreme bez vremena, a nemoćnu istoriju ostavile da ga uzalud sustiže, postavile su zahtevna pitanja, kako za teorijsko razumevanje i tumačenje tako i za ur-gentno osmišljavanje jedne nove društvene prakse koja bi ih, makar i u poslednji čas, zauzdala.

Jedna od mnogih knjiga koje iz različitih vizura u fokus uzimaju našu savremenost u njenoj dramatičnoj rascepljenosti i mnogolikosti jeste i studija Nire Juval Dejvis Politika pripadanja (Novi Sad : Kontrateg, Alumnistkinje rodnih studija, Futura publikacije, 2015). Tekstovi Juval Dejvis do sada nisu prevođeni i objavljivani u Srbiji. Ipak njena studija Rod i nacija, objavljena 2004. u Hrvatskoj (Ženska infoteka), koja je značajno doprinela razumevanju veza između nacionalizama i uloge žene u biološkoj i kulturnoj reprodukciji nacije, nacionalnoj kulturi i nacionalnim sukobima, izvršila je prekogranični uticaj na promišljanje ove veze i u Srbiji, kako u odnosu na ratne devedesete tako i u vezi sa još uvek vitalnim idologemima koji svojom nacionalističkim sadržajem pothranjuju neumornu retradicionalizaciju društvenih odnosa, uprkos javno proklamovanim i sprovođenim politikama rodne ravnopravnosti.

Nira Juval Dejvis, po osnovnom obrazovanju soci- ološkinja, direktorka je istraživačkog Centra za migracije, izbeglice i pripadanje (Centre on Migration, Refugees and Belonging) na Univerzitetu Istočni London, profesorka na Grupi za rodne i etničke studije Univerziteta Grinič u Londonu i gostujući profesor Centra za rodne studije na Univerzitetu Umea u Švedskoj. Pored naučne i profesorske karijere, Juval Dejvis, u najboljem značenju, živi svoja teorijska razmatranja angažujući se u ženskim i antiratnim organizacijama. Jedna je od osnivačica organizacija WAF (Women Against Fundamentalism), Žena u crnom, WLUML (Women living under Mulims Law) kao i istraživačke mreže Women In Militarized Conflict Zones.

Saobrazno naslovu, centralna tema knjige jeste pojam pripadanja/pripadnosti, koji Juval Dejvis smatra jednim od najozbiljnijih pitanja s kojima se mi danas suočavamo i istražuje ga u svoj njegovoj mnogoslojnosti i kontradiktornosti. S jedne strane, smešta ga unutar opsežnog horizonta teorijskih promišljanja koja se njime bave, a s druge, smatrajući ga delom aktuelnih političkih programa gotovo svuda u svetu, kroz niz primera, pre svega sa britanske političke scene, ali i šire, daje mu faktičko uporište i razumljivost. Jer naum ove studije nije samo teorijski. Presezanjem teorije u svet stvarnog života autorka kroz ovo istraživanje nastoji da detektuje smernice za jedno buduće političko delovanje koje bi preuređivanje sveta učinilo mogućim.

Šta znači osećati se kao kod kuće, osećati se bezbednim, pripadati? Ono što na prvi pogled izgleda neposredno razumljivo, u dubljem promišljanju pokazuje se sve nejasnije i kompleksnije. Juval Dejvis već na samom početku svog istraživanja pravi razliku između pripadnosti i politike pripadanja. Dok prva upućuje na jedno emocionalno stanje povezanosti ili privrženosti, druga podrazumeva njegovu artikulaciju i, pre svega, politizaciju. Štaviše, zaoštrava se i postaje dominantno tek kada je (ili kada se čini da je) pod pretnjom: ko pripada a ko ne, pitanje je koje se stalno postavlja i menja ustrojavajući polje društvenosti kao mesto stalnog i dramatičnog sučeljavanja, povlačenja i prekoračivanja granica.

„Ljudi mogu da ‘pripadaju’ na mnogo različitih načina i vezuju se za mnoštvo različitih stvari. Ovo može da se menja, na konkretan ili apstraktan način, od posebnih osoba do celog čovečanstva, kroz samo ili druge identifikacije, na stabilan, sporan ili nepostojan način. Čak i u svojim najstabilnijim, ‘primordijalnim ‘ oblicima, pripadanje je, ipak, uvek dinamičan proces, a ne postvarena nepromenljivost – potonja je jedino naturalizovana konstrukcija pojedinih hegemonijskih oblika odnosa moći” (Juval-Dejvis 2015: 25).

Prema mišljenju Juval Dejvis, složenost pojma pripadanja, pre svega u njegovim savremenim političkim artikulacijama, najbolje se može teoretizovati kroz perspektivu intersekcionalnosti. Na tragu Lesli Mekol, ona intersekcionalnost smatra jednim od najznačajnijih teorijskih doprinosa ženskih i rodnih sudija. Teorija intersekcionalnosti inicijalno je bila usmerena na analizu diskriminacije, pokazujući kroz analizu složenog sistema identitetskih kategorija (rod, klasa, seksualna orijentacija…) da su glavni sistemi opresije povezani. U primeni ove analize na pojam pripadnosti Juval Dejvis ključnim smatra analitičko razlikovanje između različitih faseta društvene analize: fasete ljudskog pozicioniranja duž društveno-ekonomskih mreža moći ili društvene lokacije, fasete ljudskih iskustvenih i identifikacijskih pogleda o tome gde pripadaju ili konstrukcije ličnih i kolektivnih identiteta i povezanosti i fasete njihovog normativnog sistema kojim se ove povezanosti procenjuju i vrednuju. U različitim političkim projektima pripadanja ove fasete (najčešće u uzajamnom sadejstvu) postaju mesta povlačenja granica, mesta podele na „nas” i „njih”. S jedne strane, uspostavljaju bezbedan prostor „domaćeg”, a sa druge, formulišu strategije isključivanja drugog kao nepripadnog ili kao „stranca”.

Društveno polje kroz koje se Juval Dejvis kreće i u kojem propituje delovanje uzajamno suprotstavljanih političkih projekata pripadanja jeste upravo naš savremeni svet. To su procesi globalizacije i glokalizacije, rekonfiguracija savremenih država koje prati sve veće sužavanje socijalnih prava njenih građana, međunarodna migracija te sve moćniji diskurs sekuritizacije.

Nakon političke i društvene kontekstualizacije, u knjizi se kroz šest odeljaka istražuju različiti politički projekti pripadanja koje Juval Dejvis smatra vodećim ili najvećma dejstvenim u savremenom svetu. Propituju se njihov teorijski horizont, debate u literaturi i stavovi velikog broja referentnih autora, ali i s njima povezane političke prakse i tehnologije upravljanja i provere. Svako poglavlje dovršava se pozicioniranjem feminizma u odnosu na upravo istraživani politički projekat pripadanja, i to pre svega kao prakse koja može da prati ali i subvertira aktuelne političke procese.

Politički projekti pripadanja koji su dominirali 20. vekom grupišu se oko pojmova državljanstva, građanskog statusa i nacije. Stoga Juval Dejvis u razmatranje najpre uzima građanski status. Ipak, građanski status ne treba shvatiti kao ograničen samo na državljanstvo nego kao participatornu dimenziju učešća u svim političkim zajednicama. Stoga se u narednim poglavljima istražuju alternativni politički projekti pripadanja koji su izgrađeni oko pojmova religije, kosmopolitizma i etike brige.

Smatrajući da se politički projekti države i nacije poklapaju samo delimice i da se to istorijski desilo ili se dešava samo na pojedinim mestima i u posebnim istorijskim momentima, autorka razdvaja pitanje države od pitanja nacije i nacionalizma, koja su predmet proučavanja zasebnog (trećeg) poglavlja. Četvrto poglavlje posvećeno je religijskoj pripadnosti čija se savremena, sve globalnija privlačnost ogleda i u umnožavanju fundamentalističkih pokreta u svim velikim religijama. S druge strane, kao potencijalna protivteža, u petom poglavlju istražuju se kosmopolitski projekti pripadanja te diskursi o ljudskim pravima, koji nastoje da formulišu jedan otvoreniji i univerzalniji politički projekat pripadanja. Ljudi, pojedinci, istovremeno su angažovani u različitim političkim projektima pripadanja i svaki od njih, predstavljajući različite poretke moći, različito ih pozicionira.

Čitanjem završnih poglavlja svakog pojedinog odeljka koja se bave položajem i ulogom feminizma u kontekstu istraživanih političkih projekata pripadanja može se rekonstruisati mala istorija feminizma, koja pokazuje koliko je često pozicija feminizma ambivalentna i u kojoj su meri feministički pokreti, tokom svoje istorije, bili prinuđeni na kompromise, kojim su zarad političke dejstvenosti žrtvovali radikalnost svojih prvobitnih zahteva.

Uključivanje u prava građanskog statusa, pre svega sticanje prava glasa, jedna je od prvih velikih borbi koje je feminizam vodio. Iako se ova borba u najvećem delu sveta smatra završenom i dobijenom, i pored nacionalnih zakonodavstava i međunarodnih konvencija o rodnoj ravnopravnosti, još na nebrojeno mnogo mesta na planeti zjapi jaz između normativnog i stvarnog, i proklamovana ženska prava nisu uvek i stvarna prava žena.

Ne manje ambivalentna je pozicija žena i ženskih pokreta koji deluju u okviru borbi za nacionalno oslobođenje. S jedne strane, one nužno učestvuju u takvim pokretima, a sa druge, ciljevi ženske borbe lako bivaju potisnuti u uspostavljanju prioriteta u ime tzv. „revolucija u etapama”. Otud je potrebna stalna budnost da ta „ženska etapa” ne bude prenebregnuta kad jednom nacionalni ciljevi budu postignuti. Utoliko pre što nacionalne borbe kao jedan od segmenata uključuju obnavljanje nacionalnih kultura i tradicija koje najčešće nisu blagonaklone prema ženskom delovanju koje izlazi izvan okvira doma i porodice i zaposeda javni prostor.

Kao i u nacionalnim pokretima, feminističke inicijative nikle su i u svim vodećim religijama. Ovde je njihov položaj još delikatniji. Svoj položaj ili ratio existendi one mogu da obrazlože samo razdvajanjem tradicionalnog religioznog diskursa od istinske religioznosti, gde nalaze uporište za svoje feminističke interpretacije. Ipak, one svoje delovanje moraju da ograniče na politiku pobožnosti koja je usmerena na samoizgradnju i obrazovanje i koja među svojim ciljevima ne može da sadrži oslobađanje. Iako su političke implikacije ovakvog delovanja neizvesne, tamo gde ne postoji sekularni prostor ovo je jedini način borbe za ravnopravnost.

„Kosmopolitski feminizam”, ili ideal globalnog sestrinstva, koji je najpre tako optimistično egalitarno zvučao, morao je sa svoje strane da se suoči sa kritikom crnih i postkolonijalnih feministkinja zbog rasističke i etnocentričke ograničenosti na bele, obrazovane i bogate žene koje spasavaju one „druge”, koja je, štaviše, lako išla ruku pod ruku sa humanitarnim militarizmom. Isto tako, iako sam diskurs o ljudskim pravima počiva na maskulinističkoj konstrukciju subjekta prava koji feministkinje nužno dovode u pitanje, one su bile ne manje spremne da iskoriste njegov potencijal u pružanju otpora i zahtevanju prava. S druge strane, sve veća profesionalizacija i NVO-zacija ženskog aktivizma („feminizam je prestao biti društveni pokret i postao biznis obučenih stručnjakinja”) uveliko otupljuje njegov aktivistički i subverzivni potencijal, i otud se njegovo delovanje, prvobitno usmereno na Ujedinjene nacije i njihove različite forume, sve više od njih udaljava. Sličnu sudbinu doživljava feministički aktivizam u nacionalnim okvirima gde uvođenje rodne ravnopravnosti u glavne tokove (gender meanstriming) pripitomljuje i ponekad korumpira njegove zahteve.

U poslednjem poglavlju Juval Dejvis bavi se etikom brige kao jednim par exellence feminističkim projektom pripadanja. Etika brige manje se bavi povlačenjem granica a više načinima na koje ljudi treba da se odnose i pripadaju jedni drugima. Baveći se kritičkim proučavanjem brige i prevrednovanjem pojmova ranjivosti i zavisnosti koji ostaju izvan vizure i vrednosnih zahteva tradicionalne etike, etika brige nastoji da istraži u kojoj meri briga može da se praktikuje u širokom društvenom i političkom kontekstu. Međutim, iako ljubav i staranje predstavljaju krajnji okvir etike brige, Juval Dejvis smatra da pitanje razgraničenja ni ovde ne može biti izbegnuto čim izađemo iz ozračja emotivnog i upitamo se ko se stara o kome i koji su odnosi moći uključeni u ovu interakciju. Isto tako, za Juval Dejvis je neprihvatljiva univerzalna usmerenost brige na sve one koji su potrebiti kao i izostajanje zajedničkih vrednosti kao osnove za uspostavljanje solidarnosti i kooperacije. Otud ona svoju poziciju opisuje kao feminističku transverzalnu dijalošku politiku.

Projekat pripadanja feminističke transverzalne po- litike „uviđa značaj pripadanja i politike pripadanja bez njihovog esencijalizovanja i bez davanja prednosti bilo kom obliku naturalizovanih granica unutar kompleksne glokalne stvarnosti u kojoj živimo; on je transverzalan a ne kosmopolitski – transcendira granice i razgraničenja istovremeno priznajući značaj situiranih pogleda, odbacujući, i pored toga, politike identiteta i naglašavajući razlikovanje između društvenih lokacija, identifikacija i društvenih vrednosti; on je emancipatoran, zagovarajući univerzalnu ljudsku bezbednost, i mada priznaje izuzetan značaj i vrednost odnosa brige, ne odbacuje važnost objašnjavanja ovih odnosa njihovim kontekstualnim odnosima moći” (Juval-Dejvis 2015: 245).

Svoju knjigu Juval Dejvis završava otvaranjem perspektive nade koju ona, svetu uprkos, nastoji da sačuva. Jer jedino u nju može da položi garanciju za emancipatorski uvid koji može da sagleda drugačiju budućnost. Upravo stoga svoju iscrpnu i teorijskim referencama bogatu analizu završava jednim sasvim emotivnim iskazom neimenovanog čoveka iz Zimbabvea koji glasi: „Dokle god možeš da hodaš, možeš i da plešeš, i dokle god možeš da govoriš, možeš i da pevaš” (Juval-Dejvis 2015: 248). Nada, dakako, nije samo jedna otvorena perspektiva, nego se koreni u spremnosti i volji pojedinca da se sa svetom suoči i pokuša da ga menja. U tome se ogleda jedan dosledno feministički stav koji stoji iza istraživanja i delovanja Nire Juval Dejvis. On bi se na teorijskom nivou mogao potkrepiti stanovištem o feminizmu kao epistemološkom projektu koji je formulisala slovenačka filozofkinja Eva Bahovec: feminizam kao epistemološki projekat je uvek i nužno u raskoraku između istorije i projekcije. S jedne strane, i sam je određen socijalnim i političkim okolnostima u kojima nastaje i deluje, a s druge strane, svojom projekcijom te okolnosti dovodi u pitanje i prevazilazi. Da nije tako, da je društvo idealno ravnopravno, ne bi bilo potrebe za njim. Stoga feminizam upravo u ovoj ambivalentnosti zauzima svoju epistemološku poziciju. Ono što ga iznutra povezuje i ujedinjuje, uprkos mnoštvu različitih oblika i manifestacija, jeste upravo istrajavanje u toj ambivalenciji (up. Bahovec 2002).

Literatura:

  1. Nira Juval-Dejvis, Politika pripadanja, Alumnistkinje rodnih studija; Futura publikacije, Novi Sad, 2015.
  2. Eva Bahovec, „Feminizam kao epistemologijski projekat”, Zarez, 2002, br. 80, http://www.womenngo.org.rs/feministicka/tekstovi/feminizam-epistemologijski.pdf.
Kategorije
audio Čitaonica tekstovi

Женске организације у Новом Саду у другој половини 19. векa


1

Ивана Јовановић Гудурић

Етнолошкиња антрополошкиња

Контекст настанка првих женских организација у Новом Саду

У другој половини 19. века на простору Војводине, која је била у саставу Аустроугарске, одигравали су се друштвено-еконмски процеси који се најчешће подводе под општи термин модернизације, а који су се рефлектовали на различите области јавног и приватног живота. Међутим, модернизација на овим просторима се не може поистоветити са овим процесом западноевропског типа. Она се одвијала у још не либералном друштву и слабијој привредној развијености, а карактеришу је умереност и склоност компромисима и традиционализму. Ипак неоспорно је да се и овде успоставља једна нова урбана јавна култура. Оно што се некада сматрало луксузом  привилегованих елита, постаје прикладно за припаднике новонастале средње класе. Ту се, између осталог, мисли и на провођење слободног времена и на уживање у активностима којима је оно било испуњено. Тако долази до развоја популарне драме, музичких догађаја, спорта…Како закључује Дејвид Чејни, у последње две деценије 19. и првој деценији 20. века утврђене су основне културолошке теме масовних друштава 20. века – нарочито тежња обичних људи да улажу богатство у развој сопственог стила (2003: 24)

Једно од важних питања које се наметало и у оним више и у оним мање развијеним европским државама средине 19. века било је улога жена у модерном,  грађанском друштву. Очекивано, у срединама које су биле и друштвено и просторно удаљеније од центара где се рађају нови трендови, доминирао је традиционални патријархални модел  који је жену и даље видео првенствено као мајку и домаћицу. Њена мајчинска улога и идентитет добре васпитачице још више добија на значају у контексту националног покрета. Од њих се очекивало да рађају и васпитавају нове генерације национално освешћених и поносних припадника властитог народа, што јој неминовно наметало кретање у задатим оквирима традиционалног. Истовремено на ове просторе стижу, такозвани, модерни трендови који од жене очекују усвајање нових образаца понашања и културних пракси. Ту се пре свега мисли на стварање модела грађанске породице, која се заснива на тројству: отац, мајка и деца, затим на већу доступност образовања, па све до нових начина вођења домаћинства, али и представљања у јавности. Све више се говори о потреби стварања „нове грађанке“, која истовремено треба да извршава своја задужења дефинисана патријархалним оквирима, али и да преузме нове друштвене моделе понашања, који на крају треба да допринесу јачању грађанског идентитеа на првом месту супружника, а затим и читаве породице.

„Излазак“ жене у јавну сферу и даље је био строго контролисан, посебно њено приближивање области политичког деловања. Када је реч о образовању, оно за женску децу значи, пре свега, припрему за занимање добре супруге и мајке која ће моћи да васпитава децу на исправан, морално – религиозни начин и тиме допринесе јачању националне свести. Друга страна образовања требала је да код девојака развија вештине попут музицирања (најчешће је то било свирање клавира), сликања, познавања више страних језика и постизања високих домета у, такозваном, ручном раду. Увођење ових вештина и умећа у васпитање импортовано је из развијенијих централноевропских простора. У ту сврху у већим местима постојали су приватни учитељи и такозвани лерови. Васпитана на овакав начин, млада жена би била  у могућности да на друштвено пожељан начин репрезентује своју породицу и да да свој допринос у њеном социјалном повезивању и позиционирању у оквирима новог грађанског друштва. Ово је важило пре свега за женску децу која су потицала из породица интелектуалаца, односно привредника који су, економски ојачани, тражили своје место у социјалном окружењу. Битан помак у женском образовању на простору Војводине, а који је био базиран на општем националном полету, било је оснивање виших девојачких школа. Такође, у другој половини 19. века, девојкама је било омогућено да уписују учитељске школе, што је до тада било доступно само мушкарцима (Стојаковић 2012:23).

Повезивање идеја националног препорода и еманципације жена, које на први поглед изгледа парадоксално, није било карактеристачно само за простор Војводине у другој половини 19. века. (Stojaković).  Учесници националних покрета залагали су се за еманципацију, истичући њену важну улогу у ослобођењу земље. Ово се посебно односило на оне земље у Европи у којима је процес формирања нације био у току, попут Пољске, Чешке, Мађарске, Србије. На овим просторима промовисане су идеје, такозваног, релационог феминизма, који је као основну јединицу друштва видео заједницу мушкарца и жене, која није хијерархијски устројена, већ се заснива на комплементарности. Права жена се разматрају у оквирима који акценат и даље стављају на материнске и васпитачке способности жена, кроз које се даље наглашавају, такозвани,  женски доприноси развоју друштва (Коларић 2011). На тај начин сами иницијатори борбе за женска права у другој половини 19. века на нашим просторима (међу којима су и женске организације) праве разлику између мушких и женских припадника друштва и њихових функција у политичком и социјалном дискурсу.

Једна од битних карактеристика младог грађаснког друштва било је оснивање различитих слободних организација. Оне су углавном формиране на националној основи, а повезивале су припаднике истих занимања, интересовања и политичких опредељења. Како су организације припадале, такозваном јавном дискурсу, оне су у почетку биле намењене искључиво мушкарцима. Прве назнаке укључивања жена у њихов рад, када је реч o Српкињама на простору Војводине,  појавиле су се у оквиру рада националне организације Уједињена Омладине српска. Став Омладине о учешћу жена изнесен је већ 1867. године, а гласио је: „И женскиње по могућству и природном положају своме, треба да помажу постизање задатака омладине српске“. Овакав став представљао компромис између мишљења да жене треба да буду равноправне чланице (које су између осталих заступали Илија Вучетић, Јован Крстић, Владан Ђорђевић) и оног које се заснивало на идеји о природним ограничењима жеснког пола (Божиновић 1996: 32). На инсистирање Илије Вучетића, годину дана касније овај члан статута је измењен и жене формално постају равноправни чланови организације. Међутим, на скупштинама које су уследиле питање активног учешћа чланица поново је разматрано, што указује на чињеницу да је њихово деловање и даље посматрано као посебно,  одвојено од „главних“ активности чији су носиоци били само мушкарци. Као главни задаци жена у ширем националном покрету издвајани су васпитачки посао, хуманитарне активности, књижевно деловање и образовање женског подмлатка. У извештају са сéла Омладине одржаном у Будиму 1867. године стоје и следеће речи Илије Вучетића: „Само ако се Срби и Србкиње озбиљно прихвате да народ свој унапреде, ако и Србкиње подпуно схвате, тај свој велики задатак, само тако и никако другче, можемо бити сигурни за успех. Као члан уједињене омладине србске подиже чашу и напија је женским члановима омладине србске, напија је у здравље нашим Србкињама!“ (Застава 1867). Међутим, нису сви чланови делили овакав став по питању укључивања жена у јавну сферу. Неки су били искључиво против било каквог женског ангажмана у Омладини, попут Владимира Јовановића и Лазе Костића, док су они умеренији сматрали да оне треба да имају неку врсту пасивне улоге и да никако не  буду изједначене са мушкарцима по питању права и дужности у Омладини. Овакви ставови базирали су се на општеприхваћеним и дубуко укорењеним схватањима о биолошким и психофизичким разликама између мушкараца и жена.

Интересантно је овде поменути и предавање Антонија Хаџића под називом О женском питању, које је одржао 1867. године у Новом Саду. Након приказа положаја жена током историје и у различитим цивилизацијама, предавач се, према новинском извештају, дотакао теме актуленог „женског питања“. Хаџић је овом приликом изнео свој став о једнакости мушкараца и жена, како у физичком, тако и у интелектуалном смислу. Такође, он присутним слушатељкама поручујуе да је образовање једини пут за изједначавање њиховог положаја са оним који имају мушки чланови друштва (Застава 1876).

Од шездесетих година 19. века у већим местима у Војводини почињу да се формирају  прва женска удружења, која су омугућила својим чланицама да се организовано и јавно баве, пре свега, хуманитараним радом. Чланство и активна улога у њима била је са једне стране готово једина могућност за деловање жена у јавном дискурсу, а са друге стране простор у коме су могле да репрезентују и потврде свој, односно друштвени статус своје породице.  Активности оваквих удружења у почетку су била усмерена на прикупљање средстава за помоћ угроженим категоријама становништва и то кроз организацију разних чајанки, забава, посела и сличних приредби. Нешто касније чланице ових удружења усмеравјау свој рад ка потпомагању образовања и економског осамостаљивања девојака. То су чиниле кроз стипендирање, као и кроз покретање или учешће у иницијативама које су се тицале женских школа. Као и у случају образовања и васпитања, учешће у оснивању и раду првих женских удружења очекивало се пре свега од припадница богатијих и грађански оријентисаних породица. Говорећи о чланицама женских оранизација крајем 19. века Неда Божиновић наводи да већина њих још увек није свој углед заснивала на властитим вредностима, већ на угледу који су у друштву имали њихови очеви и мужеви. Хуманитарни рад, помоћ сиромашнима, рад на општем и стручном образовању сиромашне женске деце и омладине и национални рад, чинили су круг јавног деловања ове генерације жена (1996: 73).

Друштво жена Новосадкиња (1867)

Прва иницијатива за формирање мултиконфесионалног женског удржења у Новом Саду појавила се 1865. године, а потекла је од Марије Томековић Фрадл,  супруге градског судије Адолфа Томековића. Како наводи Васа Стајић, о томе је у децембру 1865. године извештавао лист Neusatzer Loкalblatt und Bacskaer Botte (у издању Игњаца Фукса).  Марија је позвала све госпође Новог Сада, без разлике вере и народности,  на договор ради осинивања добротворне организације, а састанак тим поводом одржан је 16. децембра (Стајић 1951: 340 ). До краја исте године изабрана је привремена управа, коју су чиниле Марија Томековићка, као председница и десет чланица одбора, међу којима и Марија Данила Медаковића, Јустина Кода и Јелена Чавић, док је за секретарку изабрана Хелена Штилер. У јануарау следеће године Томековић и Штилер се обраћају Магистрату са молбом да се статут Друштва жена Новосадкиња ради потврде упути Намесничком већу у Будиму (ИАНС Ф.1 89/1866 П). Међутим, процес усвајања статута прве женске новосадске организације, протегао се све до краја 1867. године. Разлози за то биле су тражене допуне, прилагођавања законским регулативама и додатна појашњења и препоруке. Ови захтеви потицали су од градског начелника, Намесничког већа у Будиму, краљевског комесара и уграског министарства унутрашњих послова То упућује на закључак да је оснивање првог женског удружења изазвало прилично велику пажњу припадника различитих нивоа тадашње власти. И поред тога Друштво већ крајем 1866. године добија дозволу „са вишег места“ да приликом поклада организује томболу чији би приход био уплаћен у добротворне сврхе (ИАНС Ф.1 450/1866 П). Коначно 1867. године Магистрату је предат статут првог женског удружења (ИАНС Ф.1 пол. 4318/186). Тада је истакнуто да је удружење настало са задатком да „поред других добротворних послова, ко главну дужност има оснивање завода за чување мале деце“.

Председница Друштва Марија Томековић напушта са супругом Нови Сад 1868. године, па на њено место долази Фани Филеши, ћерка адвоката Пала Филешија. Након прве деценије заједничког рада, доминантну улогу у друштву преузимају чланице римокатоличке вероисповести. Ердухљељи у својој Историји Новог Сада бележи да Новосадска прва женска задруга 1894. године има 95 чланова, а да је на њеном челу Ангелина Флат (1894: 431). Друштво је 1907. године прославило четрдесет година успешног рада, а својим активним радом  издвојиле су се госпођа Тојбнер, госпођа Фишер, сестре Шварц, Ирена Лерер и Ела Херман (Ozer 2008: 12, 13).                         

Новосадско израелитско добротворно женско друштво (1876)

Новосадске Јеврејке су током првих деценија 19. века активно учествовале у животу своје заједнице кроз ангажовање у раду религиозно – добротворног дрuштва Хевра Кадиша. Њихов рад био је усмерен на помоћ болесним, старим и сиромашним члановима заједнице.

Године 1848. године, предовођене Јудитом Хоровиц, чланице јеврејске заједнице се обраћају Магистрату са молбом за онивање посебног женског јеврејског друштва, које ће деловити независно од других организација (Šosberger 2001: 110). Револуционарне  године које су уследиле спречиле су их да тада остваре ову идеју.

Нова иницијатива покренута је 1876. године и тада се оснива Новосадско израелитско добротворно женско друштво, које су предводиле Цецилија Цвибах, Јохана Шварц, Емилија Офнер и Матилда Прелингер. Друштво је приликом оснивања имало 53 чланице.  За секретара је изабран Крон Карољи, који ће се на овој функцији задржати дуги низ година. (Isto: 87).  Да се на месту секретара женске организације налази мушкарац, било је законски обавезујуће до краја 19. века. Године 1880. на чело друштва долазе Марија Фишер и Бети Ернст, које ће са великим успехом предводити организацију у наредне две деценије. Чланице друштва су имале први запажен јавни наступ 1881. године, када су равноправно са члановима других делегација присуствовале дочеку новоизабраног главног рабина др Игнаца Зис Папа (Isto, 110). У првим деценијама 20. века Друштво су предводиле Еугенија Ернест, која је 1921. године добила статус почасне председнице, и Берта Рот. На челу друштва је извесно време била и Терезија Вајфелд. Чланице друштво су током деценија успешног рада и постојања приредиле бројне забаве, ханука приредбе, „хатан Торе“, чајанке и друге приредбе, често хуманитарног карактера. Током I светског рата Друштво је издржавало војну болницу са јавном кухињом. Свој активан рад у заједници наставља и у међуратном периоду, када је орагнизовало бројне хуманитарне забаве, дечије приредбе и друга културна дешавања. Под окриљем Друштва и Јеврејске општине, у овом периоду,  основано је, међу Новосађанима, веома популарно јеврејско забавиште, које је водила Паула Шосбергер. Поводом обележавања педесeт година рада, Друштво је 1926. године објавило књигу „ Историја новосадског јеврејског добротворног женског друштва“. (Isto:111 ).

Новосадска рација и депортација Јевреја обуставили су рад Новосадског израелитског добротворног женског друштва,  а његов рад је након II светског рата наставила женска секција Јеврејске општине.

Неформални  Женски одбор (седмдесете године 19. века)

У кући Ђорђа и Дафине Нане Натошевић, која је била стециште српске просветне, културне и књижевне елите, у периоду од 1870. до 1880. године деловао је, такозвани, Женски одбор. Радило се о неформалној групи Српкиња које су углавном биле супруге и ћерке интелектуалаца који су се окупљали у дому Натошевићевих, а предводиле су их Дафина Нана Натошевић и Савка Суботић. Чланице овог неформалног удружења успешно су спровеле неколико важних просветних и хуманитарних акција. Године 1874. прикупиле су новац за објављивање Певаније Јована Јовановића Змаја и уприличиле прославу поводом 25 година књижевног рада познатог песника. У време српско – турских ратова, 1876. године, чланице су, опет у кући Натошевећа, организовале  прикупљање помоћи за српске рањенике.

У контексту овог текста, ипак се као најзначјнији подухват Женског одбора издваја покретање иницијативе за отварање српских виших девојачких школа у Војводини. У Новом Саду, 18. маја 1870. године девет угледних грађанки упутило је Сабору апел за оснивање виших девојачких школа. У њему се између осталог каже: „…Док наша браћа Срби имају свакојаких завода за нижу и вишу просвету, имају штипендија и других добротворних заклада, ми Српкиње немамо ни једнога народнога завода, у коме бисмо се просвећивале и за српске матере одгајале, да би се достојне свога народа показале…Неколико нас Српкиња подижемо дакле свој глас у име свију Српкиња и молимо српску своју браћу: да нам оснују вишу српску школу, у којој ћемо се одгајати за посвећене и добре српске матере, па да им одгајамо и добре синове. То је сва наша еманципација, коју од вас захтевамо!“ (Чурић 1961: 13, 14). Потписнице апела биле су: Софија Пасковић, Јустина Кода, Ана Демалић, Ана Павловић, Јулијана Радовановић, Анка Милетић, Јелена Поповић, Александра Маринковић и Савка Суботић. На заседању Сабора 1871. године усвојен је предлог за подизање „више школе за изображење женскиња“ и то у Новом Саду, Панчеву и Сомбору. Годину дана касније донета је Уредба о српским вишим девојачким школама, која је добила одобрење Краљевског угарског министарства богочасти и јавне наставе.  Српска православна црквена општина у Новом Саду саставила је заветно писмо којим се обавезала да ће током те године обезбедити просторије, намештај и наставна средства за Српску вишу девојачку школу, која je започела са радом 13. децембра 1874. године (Исто: 14 – 18). Након оснивања Школе Одбор наставља са подршком њеног рада кроз организацију забава у корист прикупљања средстава за библиотеку и набавку учила, као и за осинавање фонда саме школе.

Из дела текста обраћања оснивачица Српске више девојачке школе, потпуно се јасно ишчитавају друштвено прихватљиви оквири женског образовања и јавног деловања у последњим деценијама 19. века. Са друге стране, Вишу девојачку школу ће у наредним деценијама похађати младе жене које ће донети један нови правац у деловању женских организација у првој половини 20.  века.

Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња (1881)

Добротворна задруга српкиња новосаткиња проистекала је из поменутог неформалног Женског одбора. Први договори око формирања званичне организације наступили су 1880. године, а као примери послужиле су тада већ постојећа женска друштва – Добротворне женске задруге у Великој Кикинди и Бечеју, као и Београдско женско друштво. Правила (статут) новоосноване Добротворне задруге српкиња новосаткња одобрена су у марту 1881. године. За председницу је изабрана Софија Дунђерски, за подпредседницу Дафина Натошевић, а за перовођу госпођица Милица Милетић (касније удата Томић). Међутим, како је за перовођу морао бити изабран мушкарац, о чеми је већ било речи, на ту функцију је постављен Аркадије Варађанин, управник Више девојачке школе. Приликом оснивања Задруга је имала 197 редовних чланица и 25 потпомажућих чланова, међу којима су били и мушкарци. Од 1883. године Задругу је наредне две деценије предводила Јулка Радовановић (Врађанин 1906: 14 – 22).

Током вишедеценијског постојања чланице Задуге су одржале бројне хуманиратне акције са циљем прикупљања средстава за сиромашу децу, удовице, самохране мајке и уопште социјално и еконмски угрожено становништво. Године 1892. основале су и финансирале забавиште у Новом Саду.

Важна мисија друштва била је помоћ у школовању и економском осамостаљивању младих жена. Тако су кроз стипендирање омогућиле школовање младих девојака за позиве учитељице, васпитачице, трговкиње, за област ручног рада и занатства.  Међу стипендисткињама Задруге била је и Корнелија Ракић, прва образована лекарка на овим просторима (Исто: 44).

Године 1884. организовале су Прву изложбу народних и вештачких рукотворина у Новом Саду. На изложби је било приказано чак 3302 предмета које су ручно израдиле Српкиње са простора читаве тадашње Аустроугарске (Исто: 57). Задруга је издавала и свој лист  Женски свет.

Током Првог светског рата, бројне чланице су бринуле о рањеницима и болесницима у привременим болницама. Од 1920. године па све до почетка Другог светског рата, када Задруга престаје са радом, на њеном челу се налазила Зора Вучетић Стефановић.

Pozivnica na bazar sa igrankom
Pozivnica na venčić sa igrankom

Огранак друштва Марија Доротеја (1891)

Огранак друштва Марија Доротеја у Новом Саду, 1891. године основала је  Адел Немешањи. Немешањи се од 1884. године налазила на месту управнице  Мађарске краљевске државне грађанске девојачке школе у Новом Саду, као прва жена на овој функцији. Убраја се међу водеће педагоге у Угарској, а аустријски цар и угарски краљ Франц Јосиф I одликовао ју је 1913. године златним крстом. Схватајући важност међусобног повезивања и образовања наставничког кадара у тадашњим женским школама, она оснива поменути огранак који је окупљао новосадске учитељице и наставнице. Постојање овог друштва забележио је Ерухељи у Историји Новог Сада, наводећи да оно броји 101 чланицу, које се недељно  окупљају у Државној грађанској девојачкој школи (1894: 434). 

Кола српских девојака (око 1900)

Током осамдесетих и деведестих година 19. века Српску вишу девојачку школу у Новом Саду похађале су, између осталих, и ћерке  познатих интелектуалаца и виђенијих грађана Новог Сада – Зора Вучетић, ћерка Илије Вучетића, Анђелија Сандић, ћерка професора Александра Сандића, Јелисавета Барако, ћерка познатог новосадског трговца Стевана Барака, Милка Политова, ћерка Михајла Полит Десанчића, Јелена Чавић, ћерка књижара Косте Чавића, Невена Јовановић, ћерка сенатора Димитрија Јовановића, Даница Јовановић, ћерка професора Милана Јовановића, Емилија Адамовић, ћерка Александра Адамовића и Даринка Милутиновић, ћерка Косте Милутиновића. Многе од њих ће крајем последње деценије 19. века чинити неформалну организацију Коло српских девојака, својеврсни подмладак  Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња.  

Године 1896. године  неке од горе наведених девојака, предвођене младом Зором Вучетић, учествују у орагиназији добротворног Базара са игранком Задруге.  Коло је приређивало и мање музичке догађаје на којима су наступале чланице, а који су имали хуманитарни карактер.  Тако је у њиховој организацији 1901. године одржан концерт са игранком, а у корист Српског народног позоришта, а затим и  Девојачко вече са игранком чији је приход био намењен издржавању српских основних школа у Будимској епархији. Поред хуманитраних активности, чланице су на својим састанцима читале књиге и слушале, за ту прилику, организаована предавања.

Чланице Кола српских девојака су се, у статусу потпомажућих чланица, припојиле Добротворној задрузи српкиња Новосаткиња (Варађанин 1906: 31)

Knjiga zapisnika sastanaka devojačkog društva
Pozivnica na devojačko veče sa igrankom

Неформална организација Девојачко удружење за изображавање у српском духу (1893)

Године 1893. године неколико новосађанки сличних година, чије су породице биле у блиским пријатељским односима, основале су неформално друштво Девојачко удружење за изображавање у српском духу. Групу су чиниле Зора Вучетић,  Невена Јовановић, Даница Јовановић, Емилија Адамовић, Љубица Стефановић и Јелисавета Барако. У Музеју града Ново Сада  сачувана је књига записника са састанака овог удружења који су се одвијали у домовима чланица током 1893. и 1894. Године (МГНС КИ-344).

Као гости предавачи учествовали су гимназијски професори, књижевници и теоретичари Бранислав Станојевић, Благоје Бранчић, Младен Миловановић, Јован Грчић и Тихомир Остојић. Теме предавања су се кретале у оквирима националне историје и књижевности, веронауке и основа филозофије. Акценат је био на идејама просветитељства, народној епској књижевности и делима српског романтизма омладинског доба. Чланице удружења су се упознавале са радом и књижевним остварењима Доситеја Обрадовића,  Вука Караџића,  Петра Петровића Његоша, Лазе Костића и Ђуре Јакшића. Други важан сегмнет предавања било је упознавање са, такозваном,  женском књижевноћу, као и са  знаменитим женама из националне историје. Читале су се песме Милице Стојадиновић Српкиње, али и књига Путовање по словенским земљама Турске Европе, британских ауторки А. П. Ирби и Џ. М. Макензи. Тема једног од састанака било је предавање Лазе Костића О женским карктерима у српској народној поезији, које је одржао у Бечком научном клубу 1877. године. Чланице су читале и дело Лујзе Ото Петерсон Домаћи Геније, у преводу Данице Чакловић. Ипак и даље доминатан став друштва и средине по питању женских права најбоље осликава предавање о емаципацији које одржао Благоје Бранчић. Он је био мишљења да је тадашњи положај жене неупоредиво бољи у односу на претходне епохе, посебно у сегменту образовања, али је истовремено био велики противник изједначавања  жена и мушкараца када је реч о политичким правима. За то наводи три разлога: физиономија јер је женин „најглавијији задатак бити мати“, псхилошки фактор, где истиче наглашену женску осећајност, и на крају ремећење друштвеног система до којег би, по његовом мишљењу, дошло изједначавањем ових  права. Исти став износи и Димитрије Мита Петровић у књизи Девојачки свет, са којом су чланице удружења такође биле упознате кроз једно од предавања Јована Грчића. Избор тема и литературе која су читале чланице Девојачког удружења рефлектују ширу појаву повезивања идеја националног препорода и емаципације жена. Припадници тадашње генерације српске елите, полазили су од идеје да је основа народног препорода образовање и то како мушке, тако и женске деце, али са битном разликом у циљевима њиховог школавања. Женско образовање је посматрано у контексту општег културног напретка, док су његови стварни домети остајали у оквирима задовољења потреба добре васпитачице и саговарнице у стриктно породичном окружењу. Женски узори из епске народне књижевности и националне историје имали су за тадашње заговорнике умерене емнаципације задатак да помогну изградњу идентитета младе Српкиње као пожртвоване мајке и супруге.

Pozivnica za koncert sa igrankom

У првој половини 20. века свој рад наставиће све наведене женске организације хуманираног типа, које су биле етнички и вероисповедно одређене. Овом типу организација прикључиће се Добротворно евангелистичко удружење „Табита,“ (Јеванђеличка женска задруга), основано 1903. године,  Женско мађарско добротворно друштво, а нешто касније и Удружење Чехословачких жена.. Године 1925. новосађанка Јeленa Кон покренуће рад екуменске хуманитарне организације Кора хлеба и дечије обданиште.

Поред деловања ових, пре свега, хуманитарних удружења, у првим деценијам 20. века у Новом Саду почеће са радом и женске организације другачијег профила. То је у првом реду била Женска читаоница Посестрима, основана 1910. године, захваљујући иницијативи и деловању Милице Томић. Крајем друге деценије основано је Коло напредних женскиња, које ће касније прерасти у Матицу напредних жена. Године 1929. настаје Женско музичко удружење, предвођеномузичаркама Видом Вулко Варађанин и Милицом Моч.

Литература:

Божиновић, Н., 1996. Žensko pitanje u Srbiji: u XIX i XX veku. Beograd: ‘Devedesetčetvrta’; ‘Žene u crnom’.

Варађанин, А., 1906. Споменица двадесетпетогодишњег рада Добротворне Задруге Српкиња Новосаткиња: 1880-1905. Нови Сад: штампарија Српске књижаре браће М. Поповића.

Ердујхељи, М., 2002. Историја Новог Сада. Нови Сад: Дијам-М-прес.

Стајић, В., 1951. Грађа за културну историју Новог Сада. Нови Сад: Матица Српска.

Стојаковић, Г., 2012, Милица Томић, феминистичко наслеђе које траје, у Часопис Жена Милице Томић, каталог изложбе, Нови Сад : Музеј града Новог Сада.

Чејни, Д., 2003. Životni stilovi. Beograd: Clio.

Čurić, R., 1961. Srpske više devojačke škole u Vojvodini. Novi Sad: Matica srpska.

Šosberger, P., 2001. Novosadski Jevreji: iz istorije jevrejske zajednice u Novom Sadu. 2. prošireno izd.  Novi Sad: Prometej.

Електронски извори:

Kolarić, A., „Žena, domaćica, majka. Od te tri reči zavisi ceo svet”: analiza časopisa Žena (1911-1921), http://www.knjizenstvo.rs/sr-lat/casopisi/2011/zenska-knjizevnost-i-kultura/zena-domacica-majka-od-te-tri-reci-zavisi-ceo-svet-analiza-casopisa-zena-1911-1921,  приступљено 26. 10. 2021.

Stojaković, G.,  Draga Dejanović, https://zenskimuzejns.org.rs/draga-dejanovic-3, 26. 10. 2021.

Извори:

Застава, бр 65, Нови Сад 1867.

Застава, бр 30, Нови Сад 1876.

Историјски архив Града Новог Сада:

ИАНС Ф.1 450/1866 П

ИАНС Ф.1 пол. 4318/186

Књига записника са састанака Девојачког удружења за изображавање у српском духу, Музеј града Новог Сада, Инв. бр. КИ-344

Kategorije
audio

Jelica Belović Bernadžikovska


1

Dušanka Marković

Јелица Беловић Бернаџиковска
– живот и дело

У борби је живот, у раду је спас.

Народна пословица (и мото ЈББ)

Јелица Беловић Бернаџиковска, Рукописно одељење Матице српске IV - 44 805
Јелица Беловић Бернаџиковска, Рукописно одељење Матице српске IV – 44 805

Марљива, свестарана, скромна, проницљива, интелигентна и даровита. Учитељица, књижевница, етнограф, кустос и шта још не – само су неке од речи које одређују Јелицу Беловић Бернаџиковску. Цео свој живот провела је радећи и градећи илузију једног бољег, једног праведнијег и једног богатијег, у сваком смислу, друштва. Сва своја знања, своја размишљања и визије, јавности је презентовала на различите начине. Кроз писану реч, кроз изложбену делатност, кроз просветарски позив, кроз предавања, кроз хуманитарни активизам, кроз бројна теоретисања, кроз борбу за права жене…

Поред познавања више језика красила ју је и жеља за ширењем својих видика, свога образовања и својих знања. На њу су једнако били поносни и Хрвати, и Муслимани, и Срби. Исто тако су се одрицали њеног имена и једни и други и трећи када им није одговарало оно што је писала или говорила.

Као и дела многих других знаменитих научника и писаца, и Јеличино дело добило је на важности тек када је стекла светску славу и када су странци указали на њен рад. Нажалост, и данас њен рад чешће је предмет пажње страних истраживача док се код нас, готово читав век, траже „меродавни кругови“ који ће га оценити и проценити. На срећу, и то се мења. Долазе генерације које умеју ценити достигнућа Јелице Беловић.

Животни пут Јелице Беловић

Рођена је у Осијеку 25.02.1870. године у породици просветара. Отац Јосим Беловић био је професор у гимназији, најпре у Љубљани, а касније у Осијеку. Породица Беловић потиче из Црне Горе одакле су у 17. веку пребегли у Херцеговину (село Беловићи код Стоца). Јелица наводи да су Беловићи у 18. веку пребегли из Србије у Мађарску и тамо добили мађарско племство. Јосим (Јоза) у Осијеку упознаје Јеличину мајку Немицу Марију (Кату) рођ. Фрагнар чији отац је био учитељ. Породица у којој је Јелица одрасла припадала је образованом, римокатоличком кругу.

За Пољака Јанка Бернадзиковског (1866-1913), витеза реда Фрање Јосифа I, удала се 1896. године. Венчали су се у Мостару где су обоје службовали; Јелица у школи, а Јанко, као виши судија, у Окружном суду. У том браку 1911. године стекла је јединог сина Владислава Габријела (Гавра, Аба) кога касније у наводима потписује са именом Влада или Владимир Бернаджиковски. Владимир је био музички надарен; свирао је клавир, виолину и чело.  

Јелица Беловић са сином у народној ношњи, МГНС
Јелица Беловић са сином у народној ношњи, МГНС

За живота је често мењала место боравка – углавном вођена најпре школовањем, потом пословним ангажовањем, а касније сопственим изборима. У родном Осијеку живи до своје 11-е године, када је жеља за знањем одводи у Ђаково, а потом и у Загреб. Из Хрватске 1894. године одлази у Босну и Херцеговину. Сарајево, Мостар, Бања Лука, кључ су дестинација у којима је Јелица Беловић провела највећи део свога радног века. Последње две деценије живота провела је у Србији, односно Војводини.

Рођена је као Хрватица, а по сопственој жељи, примила је православље. Не зна се тачно од када потиче Јеличина жеља да промени веру, али се зна да је своју дугогодишњу намеру остварила, након смрти супруга, у Сарајеву 1913. године, и да је њен духовник био митрополит Евгеније Летица.

Преминула је у Новом Саду, 30. јуна 1946. године и сахрањена на Успенском гробљу. Како на гробљу није постојало сачувано гробно обележје, Коло српских сестара Епархије бачке је 2016. године покренуло иницијативу за постављање спомен плоче на гробљу у коме почива, са подацима Јелице Беловић што је и учињено 2021. године.

Спомен плоча Јелици Беловић Бернаџиковској на Успенском гробљу у Новом Саду, постављена 2021. године
Спомен плоча Јелици Беловић Бернаџиковској на Успенском гробљу у Новом Саду, постављена 2021. године

Образовни пут

Окружена просветарима оцем, мајком и дедом, прво образовање Јелица стиче у кругу породице. И не само то, него и жељу за сталним учењем и сталним усавршавањем.  Основну школу завршава у родном граду. Нижу гимназију у Ђакову, у Заводу бискупа Јосипа Јураја Штросмајера, који похађа у периоду 1881-1885. године. Похађање ове школе је добрим делом одредило Јеличин животни пут. Ту је упознала Ј. Штросмајера, а преко њега и дух илиризма и тежње за јужнословенско уједињавање. У Заводу се први пут сусреће и са народним ношњама и везом. То је и место где је започела сакупљање ручно рађених текстилија и стварање своје етнолошке збирке.

Након завршене гимназије у Ђакову, школовање наставља у Загребу где 1889. године завршава самостанску Учитељску школу (Препарандија). Образовање, бар оно званично, наставља у Бечу и Паризу где проводи две године (1889-1891) и где завршава Вишу педагошку школу. На свом самообразовању Јелица је радила до краја живота и тако стекла завидна знања из многих области.

Оно што је красило Јеличино образовање било је познавање страних језика, а знала их је, поред матерњег, још девет. Од родитеља је научила немачки, француски, латински и енглески, самошколовањем је савладала италијански, руски, словачки, и мађарски, а пољски је научила уз супруга Пољака.

Јелица Беловић Бернаџиковска, Рукописно одељење Матице српске CLXXXVIII-3 806
Јелица Беловић Бернаџиковска, Рукописно одељење Матице српске CLXXXVIII-3 806

Радни век

Радни век Јелице Беловић интересантан је са више становишта. Започела га је са 18, а завршила, бар онај званични, са 66 година живота. Међутим, и након пензионисања 1936. активно је држала предавања, писала и објављивала текстове и учествовала у јавном животу Новог Сада и Београда. Од 48 пуних година рада, чак 29 је провела у раду са младима, односно у школама. За разлику од многих који живот проведу на једном, евентуално два места, она је променила десетак градова на територији Аустроугарске монархије и Краљевине СХС, касније Краљевине Југославије. Да се ради о необичној личности говори и податак да је и пензионисање доживела два пута.  

Као учитељица почела је радити најпре у Загребу (1888), још за време школовања. Загребу се враћа и 1891. године, по завршетку студија, где ради као стручна учитељица.

Наредне две године (1892-1894) службује у Руми и Осијеку.

Свој радни век наставља 1894. године у Босну и Херцеговину где ће остати, уз краће изнимке, наредне 32 године. Најпре се запошљава као професор у Трговачкој школи у Сарајеву (од 1908. године Стручна трговачка школа). Годину дана касније (1895), на позив босанских власти, а пре свега Љубоја Длустуша, прелази у Мостар где проводи две године у Државној вишој дjевојачкој школи. У том периоду, у кругу „Зора“ дружи са чувеним песницима Ј. Дучићем, А. Шантићем, А. Шолом, С. Ћоровићем и др. На сопствену молбу 1896. године премештена је из Мостара у Државну вишу дјевојачку школу у Сарајеву где остаје до 1898. године. Наградом за свој дотадашњи рад доживљава премештање у Бања Луку, где је годину дана касније (1899) именована за управницу Више дјевојачке школе. На тој позицији доживеће и своје прво пензионисање 1901. године. Разлози њеног превременог пензионисања су били искључиво политички. Наиме, у Бања Луци су државне власти, нешто раније, укинуле Српску школу, а ученике су преместили у Вишу дjевојачку школу. Због рада са српском децом и познавања српске националне историје, односно улоге Светог Саве у српском школству, новопостављена управница је настојала да и у школу коју похађају српска деца уведе Светосавље као школску славу. За то је тражила дозволу од тамошњих власти. Првобитно позитиван одговор убрзо је негиран, а Јелица за своју идеју била проглашена „политички неподобном“. Одлука власти није ју деморалисала и спутала у исказивању емпатије према српству и српском народу. Због јавног изношења критика власти, често је позивана на саслушавање и морално уподобљавање. Како нису могли да утичу на промену њених ставова, држава ју је пензионисала у 31. години живота уз образложење да је „тешко болесна“ од очних болести.

Казна аустроугарских власти није стигла само Јелицу. Кажњен је и њен супруг премештењем у мали крајишки град Кључ. Она га, као „умировљеник“, прати на том путу. Да у сваком злу има нешто добро доказ је и њихово пресељење. Доласком у Кључ, дружењем са женама различитих националности и упознавањем са богатством народне историје и стваралаштва, Јелица се посвећује истраживању богате прошлости свога новог завичаја и „старој љубави“ – прикупљању и изучавању ручних радова.

За Јеличину опсесију и изузетно познавање народних рукотворина знали су многи. Због тога је позвана од стране Земаљске владе у Загребу да уреди етнографске збирке у два музеја: Земаљском умјетничко-обртном музеју и Трговачко-обртном музеју. На тим пословима радила је 1906. и 1907. године.

Портрет Јелице Беловић Бернаџиковске, Музеј Војводине
Портрет Јелице Беловић Бернаџиковске, Музеј Војводине

Можда и због тог рада у Загребу, враћена је у педагошку службу октобра 1908. године, на место професора у Трговачкој школи у Сарајево где остаје да ради до 1913. године. Због ангажовања у издавању алманаха Српкињањезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас (1913), промене вере и избијања Великог рата, Јелица је морала, по трећи пут, да напусти Сарајево. Ратне године проводи у родном Осијеку. Због својих заслуга реактивирана је 5. новембра 1918. године. Наставља просветни рад у Стручној трговачкој школи у Сарајеву коме се враћа по четврти пут. У исто време уређује часопис Наша снага. У периоду 1925-1927. године ради као наставница у Женској грађанској школи у Сарајеву (раније Државна виша дјевојачка школа).  

По сопственој жељи 1927. године долази у Нови Сад где се, као учитељица немачког језика, запошљава у Женској грађанској школи, која касније постаје Мешовита. У овој школи остаје до свог другог пензионисања, односно до 1936. године. Иако умировљена није престала са радом. Своје пензионерске дане користила је за писање и држање предавања и ангажовање у радио емисијама где је говорила на теме из српског фолклора, историје, обичаја и веровања.

Боравак у Новом Саду

Нови Сад је био последње одредиште Јелице Беловић. Њеном доласку претходило је дугогодишње дописивање са челницима Матице српске. Са собом је довела и сина Владимира. Боравак у Новом Саду био је везан за више адреса. Зна се да је живела у улици Земљане ћуприје 2, у кући која још увек постоји. Један период (1937-1938) станује у Улици Ђурђа Бранковића 6. На том месту изграђена је нова стамбена зграда. На основу једне дописнице из 1940. године може се претпоставити да је неко време живела и у Улици Лазе Телечког 28. Адреса у којој је Јелица дочекала крај свога живота јесте Улица Југословенске армије 6 (некада Јеврејска, Ференц Ракоција или Мала Футошка). Почетком 70-их година 20. века срушена је и ова кућа ради изградње СНП-а.

Рад Јелице Беловић

Међу бројним научницима и истраживачима који су, крајем 19. и почетком 20. века, проучавали народно стваралаштво југословенских простора, било је мало жена. Једна од њих јесте Јелица Беловић Бернаџиковска.

Текстови Јелице Беловић дотакли су се многих области људског живота, а у некима је била зачетник. Професија педагога одредила је само део њених будућих интересовања. Сакупљала је и проучавала народне песме, приче и приповетке. Одушевљавала се народном реториком и умотворинама. Изучавала народну историју и народну музику. Писала је романе, приповетке, песме, афоризме… Због тога су је њени савременици, писци њене биографије, сматрали теоретичарем књижевности за децу и омладину, писцем, песником, баштиником народног изворног блага. Посебне почасти указиване су јој за рад на очувању народне традиције – најчешће везилачке уметности. Она је једна од ретких која је увидела вредност женског рукотворства, која га је сакупљала, обрађивала, изучавала и кроз текстове публиковала.

Међутим, ни друге теме Јелици нису биле непознате. Једна од њених опсесија биле су јавне расправе на различите актуелне друштвене теме. Није се устручавала да свој став изнесе о политичким темама, о тада готово забрањеним темама попут еротике и секса. Заслужна је за превођење бројних народни епских песама на стране језике. И сама је преводила текстова са других језика на српски или хрватски језик, нарочито педагошког садржаја.

Укупан рад Јелице Беловић може се сагледавати са педагошко просветног, књижевног, етнографско музејског становишта и као рад на еманципацији жене.

Педагошко просветни рад Јелице Беловић Бернаџиковске

Рад у просвети Јелица Беловић је користила на више начина. Онај основни јесте да, као учитељица/наставница/професорица, пренесе своја знања новим генерацијама. Свој готово тридесетогодишњи рад у школи није свела на пуко репродуковање стечених знања деци, него је настојала да, увођењем новина у школски систем, иновативним методама, допре до сваког детета и пружи му максимум. Радећи у просвети имала је прилику да, у директном контакту са децом, увиди њихове потребе, жеље, схвати њихова размишљања, и да, на основу тога, тражи корекције постојећег просветног система и метода рада. У ту сврху се и сама перманентно образовала, читала стране часописе, пратила светске трендове, преводила корисне чланке из светске литературе, али и сама писала како би њени ставови били доступни и другим просветним радницима. Своје текстове и преводе објављивала је у тадашњим педагошким часописима попут Школског вјесника, Хрватског учитеља, Школе, Напредка, Школског одјека… Због тога је многи сматрају првом женом – педагошким писцем на нашим просторима.

Дијапазон њеног познавања педагошке проблематике био је широк, а потицао је, добрим делом, из личног искуства. Сматрала је да је за успешан просветни рад изузетно важно изучавање дечје психологије Стога је тој теми посветила неколико књига као и велики број радова. Најчешћи поводи за Јеличино писање били су свакодневни догађаји. Она о детету пише као о младој биљци којој треба прићи нежношћу и топлином како би што пре одрасло и осамосталило се. По узору на европске критичаре и она се критички односи према тадашњој стварности у којој школа не увиђа дечју индивидуалност и сензибилитет, нема разумевања за дечје ћуди и у неком проценту убија дечји дух. Заступала је тезу по којој деца треба да развијају самосталност и жељу за самопотврђивањем. Залагала се за промену положаја деце у породици, школи и животу.

Хрватско педагошко-књижевни збор је имао позитиван став о настојањима Јелице Беловић, те је 1898. године именована за члана Збора. Исти мишљење је имало и Друштво за унапређење узгоја у Загребу које ју је 1905. године укључило у тадашњу реформу школства. Јелица је инсистирала на неговању естетике, увођењу уметности у школе, а нарочито оне традиционалне. Заговорала је изучавања народних везова у школској настави и употребу народних мотива на свим декорацијама, нарочито јавним.  Њеном заслугом у школама се почео уводити народни вез и учење везилачких техника и орнамената.

Борбу за увођење традиционалних вредности у школски систем, али и гимнастике као обавезних предмета наставила је и доласком у Нови Сад (1927). У оквиру новоформиране државе Краљевине Југославије, сачинила је предлог увођења гимнастике у програмску шему школа, као и изучавање народних обичаја (игра, песма, вез, обреди) на простору целе државе. Сматрала је да ће унификација програма, уз свесрдно залагање свих учитеља, допринети неговању југословенства. У том циљу извршила је одабир народних игара, дала њихов опис и тумачење њихове важности у развоју не само детета него и југословенске државе. За Јелицу … светковање поједини успомена на прошлост сваком је народу прирођено а југословенском оно је потреба душе.  

Јелица се није бавила децом само када су у школи. Она своја истраживања проширује на анализу породичних односа, анализу појединих осећања младих попут досаде. Интересовало ју је како деца користе своје слободно време и шта читају. Сматра да и омладинска литература мора бити врхунска уметност, односно да само прави писци и песници треба да пишу за децу и омладину што изражава речима: Слог нека је детињи, али не и детињаст. Због тога је пратила књижевни рад у Европи на пољу дечје литературе и настојала да, на тим основама, успостави сопствени критички систем. Своје виђење тог проблема изнела је у чланку „Наша омладинска литература“ (Школски вјесник, 1897) у коме се залаже за нов приступ књижевном делу. И на овом пољу, пољу дечје литературе, али и критике дечје и омладинске књижевности, многи је сматрају предводником на нашим просторима. Њена књига Меандри важила је за најбољу омладинску књигу тога доба.

Већина њених текстова, просветно дидактичког садржаја, посвећена је стању школства у Босни и Херцеговини с краја 19. и почетка 20. века. Радови су јој испуњени цитатима тадашњих знаменитих педагошких радника и белетристичких писаца што јој текстове чини продуховљеним, разумљивим и лако читљивим.

Рад Јелице Беловић на пољу књижевности

Књижевни рад Јелице Беловић има неколико печата. Сакупљачки који се односи на бележење народних прича, бајки, легенди, пословица, загонетки… Литерарни где се са мање или више успеха отиснула у песничке и прозне воде. Преводилачки захваљујући коме су јужнословенским народима били доступни бројни, пре свега педагошки текстови, али и руске и пољске народне приче, филозофски радови, феминистички чланци.

Како је Јелица постала писац у време када је јако мало жена узимало перо у руке? Све је кренуло сасвим случајно. Према сопственим речима њен рад у школи у којој је започела радни век и у којој се истицала, не само младошћу (била је најмлађа), него и  својим радом, дипломом и новчано наградио је надзорник школе. Биће да је баш та награда, која изазва задиркивање и завист остатка колектива, била повод да се млада учитељица, о својим повређеним осећањима, повери папиру. Тај текст, под псеудонимом, послала је педагошком часопису Хрватски учитељ (1893) који га је објавио. Захваљујући том чланку Јелица је наставила писати. Међутим, још пре тога, своје прве песме објавила је са само 15 година (1885) у Glasniku sv. Juraja.

Лепоту и значај народних умотворина ЈББ је рано схватила. Да би их сачувала за будућа поколења, почела их је записивати и објављивати. Сакупљене приповетке, приче, бајке, легенде, песме, загонетке, пословице и изреке објављивала је у часописима Школски вјесник, Босанска вила, Споменак, Смиље, Бршљан, Школски одјек. Прикупљене народне фразе и умотворине често је и тумачила. Поред сакупљања и штампања, пише и расправе о улози и значају народних песама у језикословној настави (Школски одјек). Бавила се и анализом поједини епских песама и тумачењем њиховог садржаја и симболике. Захваљујући њеном раду сачувана су народна сећања на народне хероје (Марко Краљевић, Омер Велагић, Петар Пеција Поповић, Алија Ђерзелез, последњи босански краљ Стјепан Томашевић), духовна лица (Исус Христ, Свети Илија, Свети Сава, Свети Никола, Свети Балбине). Из њеног писања није видљива граница између српског, хрватског или босанског. Она је својим радом, јавним ангажовањем и личним примером доприносила ширењу и продубљивању братских односа између три народа. Исти дојам оставља и њена прича Братска љубав, а то се може осетити и у стиховима: Да нестане суше у срцима људским, / да не буде злобе, јала, свађе и зала. / Да брат брату о глави не ради, / јер: брат је мио, које вјере био, / када братски ради и братски се влада.

Највећи део сакупљене грађе објавила је за време рада у Босни и Херцеговини, односно за време аустроугарске власти. Поред штампања у периодичним публикацијама, издала је и три самосталне збирке: Пољско цвијеће (Народне приповијетке из Босне и Херцеговине, 1899), Разговор цвијећа (1901) и Хрватске Јелице (1908). Једна од народних приповедака „Узајамност“ коју је забележила у збирци Пољско цвијеће нашла се у избору Милана Црнковића међу сто најлепших дечјих прича.

Јелица се бавила књижевношћу како за одрасле, тако и за децу и младе. За децу је писала драме и приче са практичним саветима, а за одрасле приповетке и романе. Једна од првих књига намењених младим, нарочито девојкама била је њена збирка приповедака Меандри (1900). Важила је за најбољу омладинску књигу у нашој литератури тога доба. У збирци је објављено, садржајем и формом, 100 различитих, али попут меандара испреплетених приповетки у којима се откривају многе народне мудрости. Свака од прича представља психолошку фотографију девојачке ћуди, осећања и мишљења. Сличног садржаја јесте и књига Hrvatske jelice (1908) у којој су приповетке које могу читати и деца и одрасли, али ће их свако схватити на свој начин. У ову област спада и збирка прича и песама Јабука за добру дјецу у слободној Југославији (1918) која је штампана тројезично на српском, хрватском и словеначком језику.

Издала је и три романа. У књизи Из мог албума доноси менталитет младих девојака „празне главе и празна срца“ из имућних слојева. Роман Млада учитељица је са доста аутобиографских елемената, а Бијело робље је посвећен проблему проституције.

Писала је и приказе, односно критике књижевних дела, попут приказа Романа из харемског живота од Ј. Димитријевић, Приповјест савременог живота од Ф. Хорвата Киша, С далматинских жала од Динка Сировице, Наше село од Јосипа Биничког, Ни из чега од Стевана Радића и многе друге. Приказе пише и за стране књиге, нарочито пољску књижевност. Посебно је ценила пољску поетску стварност, а са најбољима међу њима упознала је и јужнословенску јавност. То су песници Болеслав Прус и Марек Ржетковски и романсијер Хенрик Сјенкјевич. Текстове је посветила и Американцу Марку Твену, Аустријанцу Херману Бахру, Русу Владимиру Загорском, Италијану Паолу Монтегазију. Врло често, Јелица је своје писање усмеравала и на критику. Тако се под оштрицом њеног пера нашао и Рудолф Мађер, песник, за кога није имала лепе речи. Због тих критика добила је не само злонамерне антикритике, него је завршила на суду. Поред књижевне, као новинарка, бавила се и музичком и позоришном критиком.

Део њеног књижевног опуса чине биографски текстови и некролози. Биографске чланке је посветила хуманисткињи Савки Суботић, књижевницима Јелени Димитријевић, Велимиру Дежелићу, Лази Костићу, Вуку Караџићу, Људевиту Штуру, али и учитељима Ђури Кларићу и Аркадију Варађанину. Некрологе је писала о учитељима Вјекославу Фрагнеру, Густи Милчић, Јелисавети Павловић, Хенрику Сјенкјевичу, Антонију Слосарском, Димитрију Нешковићу, оперском певачу Фернанду Теркузију (Fernando Tercuzzi), хрватском глумцу Андрији Фијану…

Своје радове често је потписивала и различитим псеудонимима. Чинила је то из два разлога. На први је била „приморана“ јер су јој аустроугарске власти, због њених сталних критика система, забрањивале рад и јавно појављивање. Други јој је дао могућност објављивања већег броја текстова у истим часописима. Решење је пронашла у непознатим именима, али од писања није одустала. Потписивала се, поред различитим варијантама свога имена и презимена у ћириличном и латиничном облику, са псеудонимима: Млада родољупка, Бианка (Bianca), В., Јелица, Јелена, Јелица Б.Б., Ј.Б.Б., J., J.B.-B., Jasna, Jela, Jasna Belović-Bernadžikovska, Јеле, Јасна Беловић, Хеле, Hela, teta, тета Јелица, Љуба Т. Даничић, Млада Ана госпоја, Голубинка, Љ.Д., Ellen Withening… Неке текстове је потписивала и именом свога сина, Влада Бернаджиковски (Југословенски дневник)

Рад Јелице Беловић као преводиоца

Рад ЈББ на пољу превођења може се сагледавати са три становишта. Текстове које је она преводила на стране језике; страни текстови које је преводила на српски/хрватски језик, њени ауторски текстови које је преводила или објављивала на другим језицима.

Народне песме са Косова и народне приповетке биле су прва Јеличина преводилачка искуства и то на француски и немачки језик. На том послу сарађивала је са францускom књижевницом коју је упознала у Сарајеву 1906. године. У Јеличиној заоставштини налази се и податак да је на француски језик превела 20-ак народних песама и прича из збирки Вука Караџића и Вука Врчевића, те да их је послала у Париз, на академију, чувеном слависти Луjу Легеру. Захваљујући Јеличиним препорукама и сарадњи са Ф. Краусом, бројне народне епске песме су преведене и објављене на немачком језику.

Многи текстови преведени са страних језика штампани су у нашим публикацијама захваљујући Јеличином познавању девет језика. Преводила је како стручне текстове тако и народну књижевност. Највише педагошких текстова преводила је са француског, енглеског, пољског, руског, шпанског и чешког, а објавњивала их је у Школском вјеснику, Школском одјеку, Школском листу, Српској домаји, Новом васпитачу. Са француског језика превела је публикацију Интелектуални и морални развитак дјетета од Г. Компејреа која је у два дела штампано 1903, односно 1904. године као самостално издање. Њену пажњу привлачили су и афоризми. Преводила их је са француског, немачког италијанског, грчког, руског, енглеског, латинског и пољског језика и објављивала у Женском свету и Новом васпитачу. Поред педагошких текстова и текстова из области дечје психологије на српски језик је преводила руске, украјинске и пољске народне приче, текстове о борби за женска права, психолошке и астролошке теме.

Многи њени радови су преведени на чешки, пољски, словачки, руски језик. Неке је објавила и у немачким, француским и енглеским часописима. Бројне текстове, па и књиге, које је објавила на немачком језику никада нису објављени на српском или хрватском језику. То је случај и са њеним чувеним делом Die Sitten der Südslawen  (Културна историја Јужних Славена) које је штампано у Дрездену 1927. године.

Рад Јелице Беловић као уреднице

Уредништвом Јелица Беловић се бавила у периоду пре и после избијања Првог светског рата. Пре рата уређивала је алманах Српкиња њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас, а после рата часопис Наша снага. Једно време  је била члан уредништва берлинског листа Frauenwelt.

Публикација Српкиња коју је Јелица уређивала и у којој је објавила поред уводног и већи број биографских и ауторских текстова, представља пресек историје интелектуалног рада више од 50 Српкиња – књижевница, добротворки, интелектуалки, уметница, учитељица. Ово дело је огледало рада Српкиња у прошлости на културно просветном пољу. Илустрована је њиховим фотографијама и детаљима веза из области где Срби живе или су живели (Србија, Црна Гора, Далмација, Војводина, Босна и Херцеговина). Због рада на овој публикацији, која је издата 1913. године, Јелица Беловић је морала, избијањем Великог рата, напустити Сарајево. Склониште је пронашла у родном Осијеку.

Рад Јелице Беловић на пољу етнографије и женског рукотворства

Ако се … по јутру дан познаје, онда није необично што се Јелица Беловић посветила прикупљању и проучавању народне текстилне радиности. Наиме, како је сама написала, од малена је волела носити народно, везено одело, а и бавити се ручним радовима.

У нашој историји мало је било сакупљача народне уметности који су то чинили искључиво да би је сачували за будућа поколења. Јелица јесте једна од њих. Народно благо је прикупљала на свим просторима Балкана где живи или је живео хрватски, муслимански и српски народ.

Иако се школовала за учитељицу и у том позиву имала изузетне успехе, а и писање јој је ишло од руке, ипак је њено опредељење да се бави проучавањем народне уметности, пре свега текстилне, имало највећи одјек. На ову уметности указао јој је Ј. Штросмајер још у Заводу који је похађала у Ђакову. Схватила је да је то тема која је слабо или готово никако истражена, а да представља једну неисцрпну и богату ризницу. За разлику од народних песама, музике и игре за које је постојало интересовање код већег броја истраживача и сабирача, па и саме Јелице, код текстила то није био случај.

Поред женског рукотворства проучавала је и друге етнографске теме попут дечјих игара, народних обичаја и веровања, народне игре. Због тог рада многи је сматрају зачетницом модерне етнологије на простору јужних Словена.

Женско рукотворство

Сакупљање, изучавање и презентовање женског рукотворства били су послови које је Јелица Беловић својевољно прихватила, чему је посветила највећи део свога живота и у чему је оставила најзначајније резултате. Како је сама забележила везови су јој били омиљена тема. Њено ангажовање на том послу дешава се у време када се код нас на ручни рад гледало са ниподаштавањем, време када се народна ношња замењује грађанском, време у коме се све чешће у везу користе страни елементи. Јелица, која је изузетно ценила домаће женско рукотворство, није могла да прихвати промене које су биле евидентне. Није могла да прихвати ни чињеница да многи наши везови завршавају на европским тржиштима и то не као српски или хрватски, него као персијски, орјентални, бугарски, мађарски… Таква ситуација нагнала ју је да се определи да заштита и очување народног умећа буду њена мисија на којој ће истрајно радити цео живот.

За Јелицу Беловић израда тканина процесом ткања, украшавање различитим техникама веза и разнородност шара, нису били само насушна потреба жене за стварањем неког употребног предмета. За њу је то била права примењена уметност. Да би је што боље проучила и разумела, бавила се проучавањем њене историје. Чинила је то кроз проучавање народне књижевности, народних епских песама, народних легенди и обичаја везаних за женско рукотворство. За 40 година ишчитавања књижевних дела створених у народу открила је преко 1500 дела у којима се  помиње домаћа делатност жене. У њима се, врло често, наводи да су виле заштитнице везиља.

Јелицу нису занимали само ручни радови њених савременица. Изучавала је старије сачуване текстилије, као и тканине откривене археолошким ископањима. Учинила је то са тканинама пронађеним код Шида и Винче у чијем идентификовању и одређивању старости је лично учествовала.

Бављење домаћом радиношћу Јелице Беловић било је свеобухватно и заокружено. На терену се бавила сакупањем етнолошких текстилних предмета. Њихово идентификовање, одређивање и истраживање обављала је на лицу места у разговору са ткаљама и везиљама, користећи страну и малобројну домаћу литературу, и консултујући стручна лица. Презентовање стечених знања вршила је кроз штампање бројних текстова што у периодичним публикацијама, што као самосталне монографије или лексиконе. Своја знања, али и сакупљене збирке, јавности је приказивала и кроз различите изложбе и музејске поставке, али и одржавањем бројних предавања. У њој је јужнословенска народна текстилна уметност имала правог тумача и светског промотера са широким уметничким схватањем и стручним знањем.

Сакупљачки рад

Јеличино познавање народне традиције, поред велике љубави, везано је за њен предан рад на терену. Своје слободно време користила је за путовања кроз различите крајеве тадашње Аустроугарске и за упознавање народног живота, али и народног духа. На тим путовањима обишла је многе дворове, богате градске куће, сеоска имања, али и сиромашне кућерке и чобанске колибе. Да би што боље разумела женски домаћи рад настојала је да свој боравак искористи поистовећивајући се са народом. Зато је са радошћу седела крај чобанске ватре и са чобанима водила разговоре. Посматрала жене и девојке уз огњишта како преду, ткају или везу и слушала породичне разговоре уз светлост свеће. Шетала цветним ливадама, шумама и покрај бистрих потока. Уживала у народном колу на сеоској свадби или учествовала у песми на моби. Посећивала је сијела и прела, зборове и саборе – места на којима се народ окупљао и на коме је показивао своје најсвечаније рухо. Гледала момке у витешким борбама попут рвања и бацања камена са рамена. Уживала у диванима са прељама које се од преслице не одвајају ни када чувају стоку. Укључивала се у пољопривредне радове попут жетве пшенице или комушања кукуруза. А све то како би на лицу места записивала народно називље, учила специфичне везилачке бодове, бележила значење појединих шара са циљем да што веродостојније интерпретира женско везилачко умеће.

На путовањима сакупљала је драгоцене примерке пре свега ношње, али и других текстилија. Поред прикупљања за своје личне збирке, чинила је то и за музеје, оне у Загребу, Сплиту, Сарајеву, Београду. Највише узорака сакупила је на простору Босне и Херцеговине и Хрватске.

Позив Јелици Беловић од Покрајинског музеја за народни обрт и умјетност из Сплита, 1912, Рукописно одељење Матице српске
Позив Јелици Беловић од Покрајинског музеја за народни обрт и умјетност из Сплита, 1912, Рукописно одељење Матице српске

Изучавање народног рукотворства

Увиђајући лепоту, оригиналност и специфичност народне уметности исказану кроз ткање и вез, Јелица Беловић се релативно рано опредељује за истраживање ових тема. Изучавањем историјских аспеката долази до сазнања да је словенска култура у прошлости била на високом нивоу. Проучавала је и тумачила многе стихове из народне епске књижевности у којима се помиње женски ручни рад или текстилије како би их боље разумела. Уједно, ти извори указују на дуготрајност веза код Словена на Балкану.

Са етнолошког становишта Јелица је успела да класификује народне везове и везилачке технике, систематизује њихову разнолику терминологију и проучи симболику многих везених орнамената.

Поделу везилачких техника на везове бројем и везове по писму преузела је од Савке Суботић. Јелица их је додатно описала и дефинисала. У класификацијама веза примењује и уважава народне термине забележене од ткаља и везиља. Успела је да идентификује око 80 различитих везилачких бодова. Многи од њих су своја прва одређења добили у Јеличиним текстовима. Захваљујући њеном раду и знању неке „изумрле“ везилачке технике су обновљене. Тако је вез ђинђанка (перленарбајт) који су Херцеговке изводиле на малим разбојима, успела 1910. године да, уз помоћ Миле Ђорђевић, реконструше у Сарајевској радионици за народне везове.

Иако је ценила све везилачке технике, ипак је неке издвајала што због тежине изведбе, што због лепоте израде. Такви су били златовез, везови из околине Копривнице, сељачке чипке „мрижице“ са острва Пага, чипке из Истре, а сматрала је и да, на далеко позната венецијанска чипка, води порекло из Дубровника. Са одушевљењем је писала да славенске везове краси … бујна машта, живот, верва, дражест, милота, складност, сликовитост и одабран добар укус.

Орнаменти и симболика

Проучавајући стилизоване орнаменте са везених текстилија и кроз разговор са рукотворкама, открива тајно писмо везено кроз шаре, значење појединих и њихову скривену симболику. Сматра да су шаре јужнословенских народа аутентичне, оригиналне и да ниједан други народ у Европи нема такве. Њено је мишљење да су везени украси код Словена увек одраз мисли и емоција. Посматра их као део словенског писма, као пиктограме, и као део словенске нематеријалне баштине која сведочи о степену развитка словенског народа у прошлости. У том циљу упоређује словенску орнаментику са египатском, индијском, орјенталном и указује на многе сличности и заједништво, али и на разлике. Предочава употребу средњовековних словенских мотива у тада модерним стиловима западне и средње Европе. Наводи да су Немци, Италијани, Французи, често куповали и односили тканине са Балкана и присвајали их као своје.

На основу прикупљене збирке и бројних цртежа појединих шара, извршила је класификацију орнамената и то према различитим критеријумима. Према времену настанка дели их на митолошке, хришћанске, турске и модерне. Према изгледу и значењу на геометријске, животињске (зооморфне), биљне (вегетабилне), човечије (антропоморфне) и религиозне. Према симболици на једне којима се изражава срећа и друге којима се упућује на клетву, бол, љубомору…

Бројни су текстови у којима Беловић тумачи шаре са народних везова. Она сматра да су везени радови адвокати везиље, јер говоре уместо ње и представљају њене тајне поруке. Тако марамице које су девојке поклањале момцима представљају љубавни дар, а шаре на њима се зову „тајнице“. Тим шарама се изражава наклоност, љубавна чежња и симпатије. Понекад представљају „златна слова“ којима везиља жели, магијским путем, извршити утицај на вољену особу. За многе везене украсе успела је спојити назив и скривено значење. Дукати су везени на крајевима зубуна и душанке (кошуља), а значе срећу, обиље и богатство и дају се вереници/ку. Змија која загриза сопствени реп указује на грех који сам из себе рађа казну и испаштање. Петлићи (петлаш) значе плодност и здравље. Руже су симбол девојачке среће и имају магијску моћ над лепотом, а руже у бокалу представљају младу жену. Јелен је симбол момка, орао краља и јунака, а лабуд краљице или госпође. Уже око гроба симбол је бесмртног загробног живота. Птице су симбол и гласник љубави и плодности… Неки од орнамената које на текстилу углавном израђују девојке и млађе жене представљају и одраз интимног и еротског осећања.

Текстови из области женског рукотворства

Схватајући значај традиционалних вештина украшавања текстила, али и време у којем је живела настојала је, своја сазнања на ову тему, публиковати и тако пренети широј јавности. Чинила је то кроз самостална издања и бројне периодичне часописе.

Од самосталних издања на тему веза објавила је 15 књига. Својим обимом и јединственошћу издаваја се Грађа за технолошки рјечник женског ручног рада (Gragja za tehnološki rječnik ženskog ručnog rada). Од других дела треба поменути О ренесанси наше везиљачке умјетности (1905), О препороду хрватске везиљачке умјетности (1906), Хрватска читма (1906), О развитку текстилне орнаментике у Хрвата и Срба (1906), Српски народни вез и текстилна орнаментика (1907)…

Грађа за технолошки рјечник је штампана у периоду 1898-1906. године и представља лексикон народног ручног рада. Познато је да се називи коришћени при ручном раду, било да се ради о техникама, бодовима, материјалу, прибору или шарама, разликују не само од области до области, него од села до села. Може се рећи и од куће до куће. На предлог Земаљске владе и часописа Школски вјесник покренута је иницијатива за сакупљање народних израза из области кућне радиности, како би се систематизовали називи и како би се олакшао рад учитељицама које су ручни рад предавале у школама. Један од порива био је спречавање коришћења страних речи и израза, и у народу и у школама. Та мисија је поверена Јелици Беловић као особи која је већ имала иза себе плодан књижевни рад, а записивала је и народне речи. У први мах је сакупљено преко 20000 речи. Помоћ су јој пружиле учитељице из Хрватске, Славоније и Босне (Јосипа Глембај, Марија Кулиер, Ана Крагић, Анка Малешић, Љуба Дубравчев). Лексикон који је издат на 444 стране са преко 2000 назива + додатак на 196 страна са око 900 речи штампан је у наставцима, најпре у часопису Школски вјесник (Сарајево, 1898-1906), а потом и Нови васпитач (Сремски Карловци, 1906-1913). Као засебно дело изашао је 1906. године, а под називом Народно техничко називље штампано је у Сремским Карловцима сепаратно издање на 366 страна. У књизи су описани делови народних ношњи и везова тако да представљају слику краја из кога потичу. При описима задржала је оригиналне изразе, понекад и са дикцијом. Поред народних назива, у лексикону су коришћене речи и изрази из још шест језика (немачки, енглески, француски, грчки, латински, италијански), па се за ово дело с правом може рећи да jе полиглотско. Технолошки лексикон је прилог, подршка, похвала и подстицај домаћој индустрији и уметности женске руке. Лексикон је Ф. Хефеле назвао … дјелом недогледне части и користи народне. Дело тог обима и квалитета у то време нису имале ни знатно веће земље попут Немачке. И данас представља најбоље дело ове врсте код нас. Писано је тако да може послужити и етнографима, књижевницима у проучавању народне уметности, али и везиљама у свакодневном послу.

Друго значајно дело које је на најбољи начин описало српско везилаштво издато је у Новом Саду 1907. године под називом Српски народни вез и текстилна орнаментика. Ова оригинална монографија написана на основу историјских докумената награђена је од стране тадашње задужбине Јована Остојића.

Своје текстове посвећене текстилној радиности и индустрији објавила је у часописима Народне новине (1896), Ручни рад (1898), Школски вјесник (1898-1906), Српска везиља (1903-1906), Бановац (1904-1909), Женски свет (1904-1907), Народност (1904), Освит (1904), Сијело (1904), Школа (1904), Зборник за народни живот и обичаје Јужних Словена (1905-1906), Мали добротвор (1905-1907), Напредак (1905), Нови васпитач (1905-1913), Просвјета (1905), Тршћански лојд (1905), Црвена Хрватска (1905), Босанска вила (1906), Народна просвјета (1906-1907), Народни лист (1906), Срђ (1906-1908), Српска ријеч (1906-1907), Учитељски глас (1906), Педагошки летопис (1908) и другим. Поучне чланке у којима је промовисала традиционалну текстилну орнаментику објављивала је и у страним часописима.

Како ткање и вез не би остали само делатност у оквиру дома и породице, предлагала je увођење везилачке уметности у народну привреду. У Загребу је почетком 20. века основано Друштво за унапређење узгоја под председништвом свеучилишног професора Х. Храниловића, са задатком да развија естетску и уметничку страну код детета, обраћајући посебну пажњу на народну уметност и орнаментику. Позивала је на модернизацију домаће радиности и текстилне индустрије уклапањем у модерне светске стилове. Недавно јавио се је и стил сецесије, па енглески стил у текстилној орнаментици… Па како је наша народна орнаментика за чудо веома у складу с тим новим модерним струјама, то би ми на основу народних традиција могли створити дивну ренесансу умјетничке текстилне и декоративне индустрије, која би ипак и са модерним духом била у лијепом складу. Међутим сматрала је да се при том не сме изгубити дух народне уметности, односно да се прилагођавање увек мора извршити стручно и опрезно.Са истим циљем је основала Удругу госпођа за подизање народних везова у Петрињи на чијем челу је била Злата Ковачевић, као и Удругу за очување народних везова у Сарајеву 1909. године.

Како би народне мотиве учинила доступним везиљама, настојала их је публиковати. Чинила је то преко листа Српска везиља који је давао бројне практичне савете како да се израде и украсе најразличитији предмете од текстила. Јеличине књиге, нарочито албуми, били су коришћени у женским школама као модели за ручни рад (вез). То потврђује и писмо књижничара Матице српске из 1913. године.

Позивница за предавање посвећено Јелици Беловић Бернаџиковској, 2016.
Позивница за предавање посвећено Јелици Беловић Бернаџиковској, 2016.

Изложбена делатност

Према речима Јелице Беловић: Изложбе народних везова, представљајући у високој културној утакмици оно што је најбоље и најотменије сабрано, вазда су једна јасна и изразита смотра… Оне показују најлепше до којих се ступњева вештине у датом тренутку дошло.

Јелица је врло рано почела да прати светске изложбе на којима је излаган текстил. Тако је посетила Свенародну изложбу у Прагу 1895. године и Миленијумску изложбу у Будимпешти 1896. Због репутације изузетног познаваоца женског народног рукотворства позивана је на све значајније изложбе у Европи (Беч, Берлин, Дрезден, Лавов, Париз, Минхен, Милано, Ишл, Краков, Брно, Праг), али и на домаћем терену (Загреб, Сарајево, Биоград, Љубљана…). Врло често је била члан жирија за одабир најбољих и најлепших радова. Поред жирирања, организатори изложби су је често ангажовали као предавача што је користила за популарисање јужнословенског народног веза.

Учествовала је у припреми и реализацији изложбе „Српска жена“ која је на позив Средишњег друштва чешких жена, и њихове председнице Зорке Ховоркове, одржана у Прагу 1910. године. Отварању ове изложбе присуствовао је и проф. Нидерле који је похвалио целокупан дотадашњи Јеличин рад.

Разгледница са ликом Јелице Беловић, Рукописно одељење Матице српске 4367 2
Разгледница са ликом Јелице Беловић, Рукописно одељење Матице српске 4367 2

Јеличин рад на формирању музеја

За Јелицу се с правом може рећи да је била једна од првих жена кустоса или популарно речено кустоскиња. Као изузетан познавалац текстилних предмета позивана је да учествује у формирању музеја који су, у својим збиркама, баштинили текстилне артефакте из народне радиности. Колико интересовање су изазивали ови предмети код Јелице, још већа је била њена заинтересованост за њихово очување. А музеји су били савршена места за то. Доказ за то је и њен текст из 1903. године Како би ваљало инсталирати наше народне умјетнине из женске руке у изложбама у коме упућује у начине чувања и излагања предмета од вунених, кудељних, ланених, памучних и свилених влакана.

Међу првима била су то два музеја у Загребу: Музеј за обрт и примењену умјетност (касније: Музеј за умјетност и обрт) и Трговачко-обртнички музеј (касније: Етнографски музеј). На позив Земаљске владе у Загребу 1906. године уређује етнографске збирке Музеја за обрт и умјетност Обртне школе који је тада имао сакупљених преко 6000 предмета. За Каталог хрватске народописне збирке Трговачко-обртниког музеја у Загребу урадила је комплетну идентификацију и систематизацију предмета са детаљним описима.  Изашао је у два дела 1906. године, а штампан је на три језика (хрватски, француски и немачки). По успешно обављеном послу, стигао је нови задатак: уређење Музеја трговачке-обртничке коморе. И за овај Музеј уредила је тројезични Каталог текстилне збирке Земасљког умјетничко – обртног музеја у Загребу (1907). Захваљујући њеним сазнањима, за овај Музеј је откупљена изузетно вредна колекција етнолошких предмета Саламона Вергера. Трећи музеј у Хрватској, у чијем оснивању и формирању је учествовала, био је Етнографски музеј у Сплиту

У то време, сакупљајући предмета на терену, сарађује и са Етнографским музејом у Београду и њеним тадашњим управником Симом Тројановићем, као и са Земаљским музејом у Сарајеву.

Јеличина неиспуњена жеља била је да музеј формира у свом родном граду – Осијеку. За ту идеју била је спремна да свом родном граду поклони две породичне куће за зграду будућег музеја са комплетном личном збирком прикупљених текстилних експоната. Њен једини захтев био је да за свог живота буде неплаћени кустос у истом. Међутим, тадашње власти нису имале разумевања за њену понуду.

Учесници Конференције : Јелица Беловић Бернаџиковска – етнографкиња, педагошкиња, књижевница, 2016. година

Музеј у Новом Саду

Долазак Јелице Беловић у Нови Сад добрим делом везан је за музејски рад. Наиме, њена жеља је била да своју прикупљену колекцију етнолошких предмета, као и богату библиотеку, кад већ није успела родном Осијеку, поклони Матици српској, односно, да се у оквиру Матице формира Етнолошки музеј Матице српске. О томе је вођена дугогодишња преписка (1913-1931).

У једном чланку из 1931. године, у Југословенском Дневнику, наводи се да је Јелица Беловић још 1913. године, била позвана од стране Матице српске да помогне при формирању музејске збирке од, до тада прикупљених предмета, као и од предмета који су њено власништво. Исти часопис наводи и да су два сандука са књигама и Јеличиним предметима које је она послала из Сарајева, нестала на путу (почео Први светски рат). Након завршетка Великог рата преговори су обновљени, те се Јелица обрела у Новом Саду 1927. године. Са собом је донела 15 сандука са оригиналним везовима, цртежима и личном библиотеком. Међутим, по њеном доласку у Нови Сад, Матица српска је доспела у финансијску, али и моралну кризу, тако да договор није испоштован и до формирања музеја није дошло. Јелица је била приморана да преузме своје сандуке од Матице српске. Како наводи Александар Моч (в. д. потпредседник Матице српске), са Беловићком је вођена преписка о формирању Етнографског музеја после 1921. године. Њени услови су били да добије запослење у некој школи у Новом Саду, и да … доживотно уз умерени хонорар буде кустос ове и других збирки, које би Матица прикупила за Војвођански Музеј. Наводи да Беловићкина збирка има преко 2200 предмета од чега преко 650 текстилија, око 1200 научних књига из етнографије и око 360 цртежа и слика народних ношњи. Вредност наведене збирке процењена је на 40.000, а библиотеке на 16.000 тадашњих динара. Матица је првобитно понуду у начелу прихватила, заложила се да г-ђа Беловић добије место у Женског грађанској школи (јесен 1927) и да јој се призна национални рад како би остварила националну мировину. Међутим, потпредседник Моч наводи да је дошло до измене услова под којима Јелица жели уступити своју збирку. Челници Матице нису могли или нису желели прихватити измењене услове, те до договора није дошло. Иначе, сандуци са Јеличиним предметима стигли су у Нови Сад пре ње и били су депоновани у књиговодственим канцеларијама Матице српске. Пар година касније (1936), у Новом Саду, ипак је основан Музеј Матице српске из кога ће касније проистећи Музеј Војводине, Галерија Матице српске, па и Музеј Града Новог Сада.

Друге етнолошке теме

У различитим периодима живота Јелицу Беловић су занимале различите теме. Док се у младости опредељивала за проучавање дечјих игара и играчака, у зрелим годинама то је било текстилно рукотворство, а народним обичајима, обредним радњама, словенској митологији, као и специфичним обичајима других народа посветила се у познијим годинама (након 60-е).

На тему дечје забаве и игре издала је још 1894. године изузетно корисну књигу 110 игара за младеж (4. издање изашло 2005.) која је била корисна и деци и родитељима, али и васпитачима. Игру сматра основним елементом дечјег здравог одрастања. Већи број текстова на исту тему објавила је у педагошким публикацијама (Нови Васпитач, Глас народа, Нови Сад, Хрватски учитељ, Школски вјесник, Школа, Смиље, Мали добротвор, Млади Истран, Југословенски дневник ….). То је био и повод Чешком одбору етнографа да јој 1913. године упуте позив да приреди изложбу народних играчака. Игра и коло биле су јој теме изучавања и са становишта култа, али и историјски.

Доласком у Нови Сад, а нарочито након пензионисања, бави се изучавањем словенске митологије, народних обичаја, веровања и симболиком празновања. Инспирација су јој били словенски богови (Световид, Триглав, Радогост), митска бића и култови; њихова међусобна повезаност и условљеност. У својим текстовима бавила се обичајима попут Лазарица, Русалки, Божића, Ускрса, Нове и старе године, Вратоломија, култова мртвих, Сунца и воде, сакралним обичајима, и бројним другим. Посебно су јој интригирала народна веровања испољена у поштовању натрприродних сила и митских бића (виле, вештице, вукодлаци, вампири). Део своје пажње усмерила је и на верске празнике попут Видовдана, Јовањдана, Ђурђевдана, Ивањдана, Илиндана, Светих врача, Огњене Марије, објашњавајући обредне радње везане за њих. Писала је и о улогама појединих биљака (босиљак, ружа, каранфил, рузмарин, дуња, јабука) и животиња (во, змија, птице) у религиозним ритуалима. Пише и о давно заборављеним играма и песмама, попут прпоруша, чоројица. Неке текстове посветила је и музичком фолклору, нарочито гусларству. Своја истраживања није заснивала само на обичајима словенских народа, него је вршила упоредбе и са сличним обичајима германских и романских народа, па и других цивилизација.

Радове на ове теме обелодањује у часописима Југословенски дневник (1930-1934), Глас народа (1934-1935) и Нови Сад (1935-1941). О истим темама држала је предавања на Радио Београду у периоду 1933-1941. године.

Према мишљењу многих страних критичара, најзначајније и најсвеобухватније њено дело је Die Sitten der Südslawen (прев: Културна историја Јужних Славена), објављено у Дрездену 1927. године које никада није преведена ни на један од јужнословенских језика. У тој књизи своје ставове о народним обичајима изнела је на необичан и поетичан начин. Књига је добила похвале од страних стучњака, али није наишла на одобравање ни код Хрвата, ни код Срба. О њеним недостацима писали су Мирко Кус-Николајев и Јован Ердељановић. Николајев се о књизи изјаснио не баш похвалним речима, док Ердељановић, уз одавање почасти Беловићки за дотадашњи рад, сматра да књига нема научни карактер, те да наслов не одговара садржају.

Визит карта Јелице Беловић
Визит карта Јелице Беловић

Рад Јелице Беловић на еманципацији жене

У борбу за остваривање већих права за жене, не само код нас, него и целој југоисточној Европи, од њеног зачетка, активно се укључила и Јелица Беловић. Образована, интелигентна и изузетно осетљива на родну неравноправност, настојала је да утиче на промену женске улоге у друштву с краја 19. и почетка 20. века. Сматрала је да модерна жене не треба да буде ограничена улогом супруге и мајке, него да треба да је начитана и школована, јер једино на тај начин може постати комплетна индивидуа. Она је својим примером, радом и залагањем помогла образовању, грађанској еманципацији и укључивању у културни, а самим тим и јавни живот, великог броја жена. Нарочито је активна и поштована била у Босни и Херцеговини. Рад на решавању „женског проблема“ потицао је из њене унутрашње потребе да ради, али је и ту активност чинила уз пуно поштовање народне традиције.

Сарађивала је Беловић са многим познатим списатељицама и феминисткињама свога времена, нарочито са јужнословенских простора. Међу њима су Мара Малагурски-Ђорђевић, Алојзија Штеби, Мага Магазиновић, Зора Прица, Зофка Кведер. Са њима је водила и оштре полемике. Своје поштовање према зачетницама феминизма, попут Франке Пашкец, Марије Франковић, Милене Мразовић, Савке Суботић, исказала је у текстовима које је објављивала у часопису Школа. Највећи број радова у којима износи своје ставове и идеје о модерној жени и жени будућности публиковала је у периоду 1895-1903. године. Чинила је то углавном у педагошким часописима: Школски вјесник, Напредак, Зора, Школски лист, Нови васпитач, Карловачки гласник, Школски Одјек... О питањима феминизма ипак је највише текстова, како сама каже, написала и објавила на немачком језику – преко 800 разних фељтона (Bosnische Post, Frankfurter Zeitung…). Део својих писања посветила је не само феминисткињама, него и женама које су се избориле за своја права у, до тада, мушким занимањима, попут адвоката, доктора, научника, политичара, архитеката…

Поред питања еманципације, Јелица се бавила и питањима проституције, секса и еротике. Тема која је и савременом човеку често непријатна, пре свега због осуде околине, Јелици је била изазов или нормална ствар. Због храбрости да се упусти у анализирање ових питања и начина на који је то чинила, бирана је за почасну чланицу Бечког фолклорног друштва. Посебно успешну сарадњу је имала са чувеним немачким професором, приповедачем, сексологом, фолклористом, Фридрихом Саломом Краусом (Friedrich Salom Krauss). Текстове на немачком језику објављивала је у часопису Anthropophyteia, чији дугогодишњи уредник је био Ф. Краус, а део и у словеначком Словану. Штампани су у периоду 1909-1913. година.

Неколико предавања у којима је окценат на жени одржала је 30-их година 20. века. Једно од њих на тему „Светски мир и жена“ одржала је у згради Бановине у Новом Саду. Иако се цео живот борила за већа права и поштовање жена, умела је итекако да изнесе и критички осврт на рад појединих женских удружења или на рад појединих интелектуалки. Такође, своју борбу за женска права није поистовећивала са правом за равноправност полова.

Рад Јелице Беловић на пољу филозофије и политике

Филозофске и духовне теме, попут питања живота, смрти и морала, Јелицу Беловић су интересовале од ране младости. Неке од филозофских расправа којима се бавила дотичу се педагогије, попут питања досаде, дечје хировитости, пријатељства, морала у школи… Сматра да је права слобода личности у самоконтроли. Занима се и за људске пороке, нарочито алкохолизам, злочин и проституцију. Критикује појам идеализма наводећи све његове недостатке. Проучава морал и шта све утиче на њега. Информације црпи из стране литературе и личног искуства, а филозофске текстове, за које сматра да могу бити корисни нашој јавности, преводи са француског, енглеског и пољској језик и објављује највише у Школском вјеснику.

Од филозофа посебно је ценила теоретисања Ж. Ж. Русоа, И. Канта и Ј. Г. Фихтеа, поготово њихове ставове о одгоју деце. Није се устручавала да јавно искаже своје неслагање са појединим филозофским идејама. Отворено је критиковала Ничеову теорију о вишој раси. Код Спенсерове теорије о развоју човека прихватала је идеју о социјалном дарвинизму, али се није слагала са мишљу да у човечјем развоју прошлост, као битан елемент његовог морала, мора бити искључена.

Због отвореног изношења својих ставова на многе теме, па и политичке, често је била осуђивана од стране противника, нарочито „франковаца“ и антиклериста. Критиковала је националистичке идеје, нарочито Чисте странке права (Франковци). Због неприхватања угњетавања Срба у Босни, коришћења ћириличног писма и текстова које је објављивала у српским часописима, често је наилазила на затворена врата код других часописа, као што је Обзор који је уређивала Марија Јурић Загорка.

 Цео живот је била поборник југословенства. То ју је понекад коштало и посла. Њен братски однос према три народа у Босни најбоље се очитује у тексту Родољубље у Босни, али не само са политичког становишта. У том тексту описала је однос народа у Босни према власти, али и неке од њихових карактерних особина. Заступајући „југословенске ставове“ изазвала је, у трећој деценији 20. века, реакцију Радићеваца. Повод је била Јеличина књига Die Sitten der Südslawen  (превод: Културна историја Јужних Славена) која је 1927. године изашла у Лајпцигу, а која је одлично оцењена од стране европских стручних кругова. Своје ставове морала је доказивати пред судом, а казне ју је спасила амнестија Краља Александра.

Јелица се критички односила и према марксистима 30-их година 20. века, сматрајући да ниподаштавање и уништавање народних вредности није напредак.

Њен став када је у питању бављење жене политиком био је да жена треба да буде упућена у политичка дешавања, али да не треба да се директно бави политиком. Сматрала је да је то мушки посао, а да жена треба да остане „царица“ у својој кући. Без обзира на овакав став, Јелица се критички односила према многим политичким дешавањима у местима где је живела.

Бавила се Јелица и хуманитарним радом помажући бројна удружења на различите начине, а нарочито Коло српских сестара. Интересантна је и прича о новчаној помоћи коју је Јелица Беловић упутила Колу српских сестара у Београду. Наиме, Јелица Беловић је 1912. године прихватила позив Frankfurter Zeitung да напише два текста о српској жени и о српским јунацима (време Балканских ратова). Чланке су од Frankfurter Zeitung преузеле и друге новине у Немачкој и Аустрији. Обавештење о томе Јелица добија од берлинског контролног листа Die Feder који јој је понудио да, за провизију од 2%, покупи све хонораре за објављене текстове, уколико она то одобри. Јелица је понуду прихватила, добила релативно високу суму новаца коју је поклонила г-ђи Љубици Луковић, тадашњој председници Кола српских сестара у Београду, за потребе рада болнице коју су основале и одржавале чланице Кола.

Други о Јелици

У више од 200 различитих извора описан је њен живот и рад. Први биографски текст објављен је још 1895. године, када је имала само 25 година. Већ тада је њен рад завређивао пажњу.

За свог радног века сарађивала је са многим оновременим домаћим и светским стручњацима. Једна је од ретких жена у свету, тога времена, са тако опсежном преписком са образованим и стручним људима из целог света.

Само они који су сами учинили нешто вредно и велико умеју да цене и туђу вредност. Стога не чуди што су само речи хвале са рад Јелице Беловић имали њени савременици, најзначајнији научници са српских простора на пољу етнологије, етнографије, географије, антропогеографије, педагогије попут Јована Цвијића, Вида Вулетића Вукасовића, Тихомира Ђорђевића, Савке Суботић, Тихомира Остојића, Јована Ердељановића, Антонија Вучетића, Паје Радосављевића који су и писали о њеном раду. Са Ј. Цвијићем је имала блиске научне везе и учествовала у организацији прикупљања етнографских предмета и објеката. Њен рад је ценила и знаменита Новосађанка Савка Суботић која о њој пише следеће: Госпођи Јелици Беловићки нема равне као етнографској књижевници, у њезину лексикону у речи и слици има и орнамената северних Словена од најстаријих времена до данас, па и орнамената других народа, у колико стоје у свези са словенскима. Све је то описано на шест разних језика. Заиста нешто јединствено у својој врсти! На најбољи начин рад Јеличин окарактерисао је Тихомир Остојић: што је Вук за народну усмену књижевност, Богишић за обичајно право, Станковић за црквену музику, Кухач за народне попевке, Цвијић за српску антропогеографију то је Јелица Беловић за традиционалне ручне радове и орнаментику српског народа.

Професор Универзитета у Њу Јорку, Паја Радосављевић, упоређује рад ЈББ са радом Јелене Анжујске истичући да две Јелене, поред имена, повезује и чињеница да су обе биле једнако слављене и од стране католика и од стране православних. Царица Јелена је била један од првих примера у српској историји која је, културном делатношћу, успела да превазиђе верске јазове. Исто је учинила и Јелица Беловић у првој половини 20. века. Најобимнију њену биографију оставио је Душан Јелкић. Штампана је у два издања (1925, 1929). Многи сматрају да је то Јеличино аутобиографско дело.

Њен рад ценили су Хрвати: Фердо Хефеле, Вјекослав Цвјетишић, Јован Храниловић, Љубоје Длустуш, Стјепан Широла, Лавослав Селингер, Рудолф Малдини, Јосипа Глембај, Фрањо Бартуш, Томо Једрлинић, Људевит Дворниковић, Јосип Краљић, Звонимир Бинички, као и Словенци: др Фран Илешич, Антон Кристан, Павла Хочовар, Нико Жупанич… Дописивала се са филологом и славистом Матијом Мурком. Многи од њих писали су не само биографске чланке него и приказе њених књига.

Од страних стручњака записе о њеном раду оставили су чешки, руски и немачки научници. Чешки научник, познат и у пољским круговима, др Јосип Карашек (Karasek) који њен научни рад сматра да је писан „француском лакоћом“ и „словенским заносом“. Слично мисли и чешка етнографкиња Власта Хавелкова која сматра да из Јеличиних дела одише чист патриотизам и да и Хрвати и Срби треба да буду поносни на њу. Ласкав суд добила је и од професора Универзитета у Казану, руског научника Ј. Александрофа. Он је истакао да су Срби, када је у питању народни епос, важили за народ …Хомер славјенства, а да је Јелица Беловић указала и на његову богату текстилну традицију. Посебно истиче монографију Српски народни вез и текстилна орнаментика (1907) какве нема ни код Руса. Чувени лењинградски етнолог Владимир Зелењин сматра да је њена заслуга на пољу изучавања обичаја и духовног живота јужних Словена равна раду Вука Караџића. И пита се : да ли постоји неко ко не зна за Вука, а колико их је који знају за Јелицу? Учитељица из Александрије, Гизела Бергова, истиче да је Јелица одабрана од Бога за добро свог народа – јер су многи позвани, а само неколико изабрани.

ЈББ је била инспирација и поетама. Своје стихове посветили су јој барун Рудолф Малдини Вилденхаински и Изаије Митровић.

Jelici Belović – Bernadzikovskoj

Neumornoj hrvatskoj spisateljici

Od svih vila s hrvatskog Parnasa

Ti si naša najmarnija vila,

S Tvoje ruke nijednoga časa

Struna lire nije ušutila.

S dravskih vala Ti nam mlada dođe

U tu našu Herceg Bosnu krasnu,

I put utrt prot neznanju pođe

Noseć svim nam prosvjete luč časne.

                     Rudolf barun Maldini

                     Wildenhainski

Pozdrav

gospođi Jelici Belović-Bernadzikowskoj

Blago tebi, dična kćeri,

Kad Ti Bože dade pera,

Da narodu, otačestvu

Neumrla pišeš dela.

            Blago tebi, dična kćeri!

            Svjetlost Te je sv′jtu dala,

            Nad njim zv′jezda Tvoga žića

            Alemom je zasijala.

I ta sv′jetlost sjajnog uma

Veličajne duše Tvoje,

Podičila mnoge ljude

A čitavo pleme – svoje.

             Neumorna ruka Tvoja

             Sama sebi v′jence splela

             A narod je k nebu digo

             Tvoja djela neuvela!

Pa će tamo vječna biti,

Dok god sunce nama grije

I tvoje će lijepo ime

Potomstvima da zasija.

                         Izaije Mitrović

Рад Јелице Беловић, почетком 21. века, постао је поново интересантан бројним истраживачима како у земљи, тако и у иностранству. Биљана Дојчиновић, Гордана Стојаковић, Дубравка Осрећки Јакелић, Салко Шарић, Милош Окука, Јелица Здеро, Сњежана Шушњара, Сарита Вујковић, Марина Габелица, Сања Поткоњак, Соња Дујмовић, Драга-Даша Гајић, Едина Каменица, Светлана Томић, Јелена Милинковић, Татјана Лош, Љиљана Радић, Катарина Новаковић, Павао Дабинић, Драгана Томашевић, само су неки од њих. Од страних истраживача то су Celia Hewkesworth (Велика Британија), Natascha Vittorelli (Италија), Diana Reynolds-Cordileone (САД), Tomasz Lis (Пољска).

Овој вредној списатељици,  етнографу, педагогу и просветном раднику посвећен је и документарни филм „Јелица Беловић – благо народне традиције“, снимљен 2010. године у продукцији РТВ који је приказан и на Смотри етнографског филма. Сценариста филма био је Борислав Хложан, режисер Хелена Глушица, а стручни сарадници Душанка Марковић, кустос Музеја Града Новог Сада, и Мирјана Марковић, председница Удружења ткаља Нови Сад.

Како је рад Јелице Беловић обухватао различите друштвене дисциплине, тако је за анализу резултата њеног рада неопходно спојити стручњаке из различитих области. То је делимично и учињено 2016. године, организовањем Конференције у њену част. Округли сто је одржан 26. новембра на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Скуп под називом Јелица Беловић Бернаџиковска – етнографкиња, педагошкиња, књижевница… организован је као једна од активности истраживачког пројекта „Књиженство, теорија и историја женске књижевности на српском језику до 1915. године“. Учешће су узели истраживачи из Србије, Босне и Херцеговине, Републике Српске, Хрвтаске и САД. На Скупу су говориле Биљана Дојчиновић (Филолошки факултет у Београду), руководилац пројекта Књиженство, Јулијана Вучо, продекан за међународну сарадњу Филолошког факултета Универзитета у Београду. О месту и улози Јелице Беловић Бернаџиковске у пројекту Књиженство, о њеној лиминалности, те о „породичној романси“ и стварању женске етнографије говориле су Соња Дујмовић (Институт за историју, Сарајево) и Дајана Рејнолдс Кордилеоне (Univerzitet Poit Loma Nazarin, San Diego). У њену библиографију упутили су Бојан Дражић (Градска библиотека „Карло Бијелицки“, Сомбор) и Карла Селихар (Педагошки факултет, Сомбор). О њеном поимању „духа народног“ и збирци традиционалних дејчих игара излагале су Јасмина Катински (Институт за књижевност и уметност, Београд) и Весна Марјановић (Висока школа струковних студија, Кикинда). Душанка Марковић (Музеј Града Новог Сада) је увела аудиторијум у пројекцију филма „Јелица Беловић – Благо народне традиције“. Светлана Томић (Факултет за стране језике : Алфа БК универзитет, Београд) је говорила о алманаху Српкиња из 1913. године из перспективе жанра, настанка и судбине те публикације. Истом публикацијом бавила се Јеленка Пандуревић (Филолошки факултет, Бања Лука), али у контексту очувања и заштите нематеријалног културног наслеђа. Жарка Свирчев (Филолошки факултет у Београду) је представила (прото)авангардни културни програм Јелице Беловић Бернаџиковске. О раду Јелице Беловић Бернаџиковске на пољу етнографије говориле су Катарина Новаковић Радисављевић (Музеј Војводине, Нови Сад) и Ирена Филеки (Етнографски музеј у Београду).  

Одавно је познато да велики научници, са својим новим и пажње вредним идејама, наилазе на препреке и упућени су на борбу за остварење својих замисли. Ово правило није заобишло ни Јелицу Беловић. Њена богата биографија и још богатија библиографија требало би да су пропраћене и са бројним наградама и признањима. Међутим, то није случај. Друштвена признања су је заобилазила. Најчешће она стигну нешто касније, али Јелица није имала ни ту судбину. Награде је добијала на пољу књижевности, етнографије и у виду чланства у појединим удружењима.

Од књижевних награда добитник је прве награде у Прагу на конкурсу листа Сијело (1904) за новелу Пашино ашиковање, а признање и похвални декрет за литерарни рад уручило јој је Славонско учитељско друштво за град Осијек 1905. године. У области етнологије, од стране Задужбине Јована Остојића и жене му Терезе, награђена је њена монографија Српски народни вез и текстилна орнаментика (1907). Ако се наградом могу назвати позиви у комисије и одборе за организацију интернационалних изложби какве су биле у Берлину (1909), Прагу (1910), онда их је имала поприлично. Петрињска удруга жена, чији је била оснивач, прогласила ју је својом почасном чланицом, а почасни члан је била и Бечког фолклорног друштва.

Бити нечији идол и инспирација су награде које су немерљиве. А Јелица је својим писањем подстакла и инспирисала многе младе жене да крену њеним путем, нарочито у Босни и Херцеговини. Треба заслужити и бити достојан једне теме докторске дисертације. Животно дело Јелице Беловић инспирисало је Соњу Поткоњак да му посвети свој докторат.

Оставила је тако много народима на Балкану, а за узврат добила јако мало. За сада само једна улица, и то у Новом Саду, носи њено име, а заслужила је да их има и у Бања Луци, Сарајеву, Мостару, Загребу, Осијеку, Сплиту. Признање за Јеличин рад Град Нови Сад је исказао на два начина; давањем њеног имена једној од новосадских улица и поставањем спомен плоче на Успенском гробљу. На Сајлову, од 2020. године, једна улица носи њено име, а иницијативу за именовање поднео је Музеј града Новог Сада. Коло српски сестара Епархије бачке 2016. године је поднело Савету за културу града Новог Сада иницијативу за постављање спомен плоче овој знаменитој жени. Иницијатива је прихваћена и реализована 2021. године. Слична иницијатива, за постављање спомен плоча на кући у Габелиној улици бр. 10, где је Јелица годинама живела, покренута је и у Сарајеву.

Библиографија радова Јелице Беловић

Врло често, уз име Јелице Беловић, њени савременици су наводили Његошеву реченицу: Благо томе ко до вјека живи – имао се рад шта и родити. С обзиром на целокупан рад и број библиографских јединица, и не чуди ово поређење. О ком броју се тачно ради још није утврђено. Сама Јелица наводи да је 01.01.1911. године имала написаних 2578 великих чланака и 617 приказа. Половином четврте деценије 20. века, у једној аутобиографији, наводи да је објавила 57 књига и око 4000 већих студија (Глас народа, 1934). Радом на њеној биографији и библиографији (истраживање није завршено) аутор овог текста је сакупио око 60 самосталних књига и преко 2200 текстова у периодичним домаћим и старним публикацијама. Тај број је фасцинантан и за данашње време, а поготово за време у коме је она живела. Време када није било интернета и компјутера, када се све слало поштом која није била тако брза, када се све куцало на писаћој машини или руком писало. И не само време у коме је живела, него и чињеница да је била жена, супруга и мајка – чини тај број импресивним.

Теме о којима је писала биле су књижевност, педагогија, просвета и школство, дјечја психологија, филозофија, етнологија, женско рукотворство, а објавила је доста текстова и о феминизму, па и о спорту. Поједини текстови су, у идентичном облику, штампани у више периодиних часописа. У бројним је водила жестоке јавне полемике.

Прве радове објавила је са 15 година, а у периоду задње деценије 19. и прве 20. века била је највреднија и најплоднија списатељица и књижевница и у Срба и у Хрвата. Прве подстицаје за писање добила је од својих професора А. Мауровића и Ј. Ланга. Самостална издања штампала је на хрватском, српском, немачком, чешком и пољском језику. То су: 110 igara za mladež (Zagreb 1894, 2. издање 1902, 3. издање 1991, 4. издање 2005); Iskrice iz svjetske književnosti (Zagreb 1896); Moja učiteljica, (Sarajevо 1896); Наша омладинска литература (Сарајево 1897); Gragja za tehnološki rječnik ženskog ručnog rada (Sarajevo 1898-1906); Дјечја психологија данашњега времена (Сарајево 1898); Poljsko cvijeće (Zagreb 1899, 2. издање 1912); Из могa албума – психолошке фотографије (Сарајево 1900); Meandri: za zabavu dobrim kevicama, (Zagreb 1900); Slikanje na drvetu, glini, kamenu i dr, (Zagreb 1901); Razgovor cvijeća: Narodne priče (Zagreb 1901); Co vila vyprávĕla…, Sbirka narod. povidek a pověsti jihoslovanských (Praha 1902); Poljsko cvieće (Praha 1902); Kako bi valjalo instalirati naše narodne umjetnine iz ženske ruke u izložbama (Požega 1903); Kompayre, Gabrijel, Intelektualni i moralni razvitak djeteta, I i II deo, prevela s franscuskog (Zagreb 1903. i 1904); Наша кевица Прилог психологији (Сремски Карловци 1904); О renesansi naše veziljačke umjetnosti (Trst 1905); О препороду хрватске везиљачке умјетности (Задар 1906); Meandri: za zabavu dobrim kevicama (Zagreb 1906); Hrvatska čitma (Požega 1906); О razvitku tekstilne ornamentike u Hrvata i Srba (Zagreb 1906); Vezilačka umjetnost u Hrvata i Srba (Zагреб 1906); Katalog hrvatske narodopisne sbirke Trgovačko-obrtničkog muzeja u Zagrebu, I i II deo (Zagreb 1906, drugo izdanje 1910); Hrvatski narodni vezovi (Osijek 1906, 2. издање 1926); Hrvatska domaća vezilačka umjetnost (Sarajevo 1906); O razvitku naše narodne tekstilne ornamentike (Zagreb 1906); Katalog tekstilne zbirke Zemalj. umjetničko-obrtnog muzeja u Zagrebu (Zagreb 1907); Српски народни вез и текстилна орнаментика (Нови Сад 1907); Božićnice, pripovijesti i priče sa slikama hrvatskoj mladeži (Zagreb 1907); Албум српских везова, (Сарајево 1906); Народно техничко називље – Допуна Gрађи за технолошки ријечник женског ручног рада (Сремски Карловци 1906-1913); Mali album hrvatskih vezova : za osnovne škole (Mali Lošinj 1907-1908); Hrvatske jelice narodne priče : većinom iz Bosne i Hercegovine (Pula 1908); Млада учитељица (Сремски Карловци 1909); Hrvatski narodni vezovi (Osijek 1906); Katalog hrvatske narodopisne sbirke Trgovačko-obrtničkog muzeja u Zagrebu (Zagreb 1910); Mala vezilja (Pula 1911); Српкиња њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас (Сарајево 1913, 2. издање 2013); Bei Hodscha’s Zauberverschreibungen (Leipzig 1913); Kochzauberkünste der Südslawen (Leipzig 1913); Die Frauenschürze bei den Südslaven (Leipzig 1914); Der Webstuhl im Zauberglauben der Südslaven (Leipzig 1914); Јабука за добру дјецу у слободној Југославији (Сарајево 1918); Bijelo roblje – Problem prostitucije (Koprivnica 1923); Musik und Gesang bei den Südslawen (Berlin 1923); Das Guslarenlied (Leipzig 1925);  Die Sitten der Südslawen  (Dresden 1927); Das Liebesleben auf dem Balkanmit ueber Hundert Lichtdrucktafeln und Abbildungen (Dresden 1927); Kalendar podmlatka Crvenog krsta Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca za školsku 1929/1930 (Beograd 1929); Југословенски народни везови (Нови Сад 1933); Autobiografske beleške: da li g. Dušan Jelkić mistifikacija? (Novi Sad 1933. и 1936).

Своје текстове, јавне расправе, приче, белешке, песме, преводе објављивала је на простору јужнословенских народа у преко 90 различитих периодичних публикација и у 15-ак страних часописа. Интересантно је и у којим све градовима су ти часописи излазили: Загреб, Београд, Нови Сад, Сарајево, Љубљана, Пожега, Мали Лошињ, Пула, Карловац, Сремски Карловци, Осијек, Високо, Сомбор, Мостар, Бања Лука, Панчево, Вршац, Петриња, Задар, Земун, Дубровник, Трст, Илок, Шибеник, Суботица. Сами називи часописа говоре о Јеличином карактеру, енергији и о распону њених интересовања. То су: Glasnik sv. Josipa – zabavno-poučni mjesečni list za puk katolički (Zagreb, 1885); Narodne novine (Zagreb, 1892-1896); Hrvatski učitelj – časopis za srednje i pučke škole (Zagreb, 1893-1895); Napredak – časopis za učitelje, uzgojitelje i sve prijatelje mladeži (Zagreb, 1894-1906); Škola – list za učiteljstvo i prijatelje školstva (Osijek, Vukovar, Karlovac, 1894-1904); Školski Vjesnik – stručni list Zemaljske vlade za Bosnu i Hercegovinu (Sarajevo, 1895-1901); Smilje – zabavno poučni list za mladež obojega pola (Zagreb, 1895-1905); Нада – поуци, забави и умјетности (Сарајево, 1895-1898); Bršljan – list mladeži (Zagreb, 1896-1908); Liljan – list za omladinu i puk (Karlovac, 1896-1898); Prosvjeta – list za zabavu, znanost i umjetnost (Zagreb, 1896-1911); Женски свет – лист Добротворних задруга Српкиња Новосаткиња (Нови Сад, 1897-1910); Franjevački glasnik (Visoko-Mostar, 1897-1899); Школски лист (Сомбор, 1899-1902); Школски Одјек (Нови Сад, 1897-1905); Mali dobrotvor (Zagreb, 1897-1909); Pobratim – zabavni i poučni list za odrasliju mladež (Zagreb, 1897-1908); Nada – hrvatski (karlovački) kalendar (Karlovac, 1897-1900); Нови Васпитач – орган за педагошку књижевност (Ср. Карловци, 1897-1913); Ручни рад – лист за мушки и женски рад у српској школи (Београд, 1898); Споменак – лист за забаву и поуку српској деци (Панчево, 1898-1910); Зора – лист за забаву, поуку и књижевност (Мостар, 1899-1900); Na domaćem ognjištu list za porodicu (Zagreb, 1900-1901); Српска домаја – лист за забаву и поуку (Нови Сад, 1902); Narodna obrana (Osijek, 1903-1908); Српска везиља (Вршац, 1903-1906); Banovac – list za pouku, trgovinu, obrtnost i gospodarstvo (Petrinja, 1904-1909); Дело – лист за науку, књижевност и друштвени живот (Београд, 1904-1905); Sijelo – list za zabavu i pouku (Prag-Zagreb, (1904-1905); Dalmatinska smotra (Zadar, 1904-1908); Народност – лист за политику, привреду и просвету (Земун; 1904); Новi васпитач  (Сремски Карловци, 1904-1905); Narod (Požega, 1905); Crvena Hrvatska (Dubrovnik, 1905); Tršćanski Lloyd (Trst, 1905); Zbornik za narodni život i običaje Južnih Slovena (Zagreb, 1905-1906); Hrvatska (Zagreb, 1905); Almanak hrvatskoj mladeži (Osijek,1906); Mladi Istran (Mali Lošinj, 1906-1908); Narodni list – glasilo za interese hrvatskog naroda (Zadar, 1906); Anđeo čuvarlist za hrvatsku katoličku mladež (Ilok, Zagreb, 1906-1909); Preporod – Pedagoška smotra za roditelje, učitelje i sve prijatelje mladeži (Zagreb, 1906-1907); Босанска вила – лист за забаву, поуку и књижевност (Сарајево, 1906-1910); Hrvatski dnevnik za interese bosansko-hercegovačkih Hrvata (Sarajevo, 1906); Narodna prosvjeta – mjesečnik za školarstvo, prosvjetu i umjetnost (Pula, 1906-1908); Срђ-Srgj – лист за књижевност и науку (Дубровник, 1906-1908); Српска ријеч – лист за политику, просвјету и привреду (Сарајево, 1906-1924); Učiteljski glas (Šibenik, 1906); Novo doba (Osijek, 1907); Savremenik – mjesečnik društva hrvatskih književnika (Zagreb, 1908); Osječki tjednik (Osijek, 1908); Ustavnost (Zagreb, 1908); Pedagoški letopis (Ljubljana, 1908); Slovan: mesečnik za književnost, umetnost in prosveto (Ljubljana, 1909); Дневни лист (Загреб, 1910); Koledar pokrajinskog muzeja za narodni obrt i umjetnost u Splitu (Split, 1913-1914); Ženski svijet – mjesečnik za kulturne, socijalne i političke interese žena (Zagreb, 1918); Mladi Istranin (Trst, 1922); Novi čovjek (Sarajevo, 1928-1930); Застава (Нови Сад, 1928); Југословенски дневник (Суботица, Нови Сад, Велики Бечкерек, Крагујевац, 1930-1934); Глас народа (Сомбор, 1934-1935); Нови Сад (Нови Сад, 1935-1941); Ви и Ми (Нови Сад, 1937).

Писала је и за домаће новине које су излазиле на немачком језику попут: Bosnische Post, (Sarajevo), Agramer Zeitung (Zagreb), Belgrader Nachrichten (Београд) и Die Drau (Osijek). Од страних часописа објављивала је на немачком за Frankfurter Zeitung (Frankfurt), Anthropophyteia (Leipzig), Slavonische Presse (Leipzig), Die Zeit (Wien), Ciba Zeitschrift (Basel); на француском за паришке Revue des Deux Mondes и Revue des ѐtudes ethnographiques et sociologiques; на енглеском за Journal od the Gupsy Lore Society (Оксфорд); на руском за Детскиј и школный театр (Москва, Петроград); на чешком за прашке Mladý Čech и Narodni listy, на словачком за Národný hlásnik (Martin).

Са 19 својих књига учествовала је на Изложби удружења универзитетских образованих жена у Београду 1935. године.

Заоставштина

Заоставштина, грађа, лична преписка, рукописи и текстилне збирке Јелице Беловић чувају се на више места. Највећи део у Новом Саду, а делимично у Сарајеву, Загребу, Лос Анђелесу, Бечу…

Музеј Војводине, Рукописно одељење Матице српске и Архив Војводине баштине сачуване збирке, личну преписку и документацију, породичне фотографије и библиотеку. Јелица је тестаментом завештала сву своју имовину Заводу за слепе у Земуну који је своје право на наследство, због изузетног културног значаја Јеличине колекције, пренео на Музеј Матице српске (касније Музеј Војводине). Ради се о предметима који су били тема преговора са Матицом српском око оснивања Етнографског музеја Матице српске. Музејско архивска збирка Јелице Беловић Бернаџиковске која се чува у Музеју Војводине садржи личну преписку, њене дневнике, породичне фотографије, личне предмете, писану грађу… Сачувана је њена текстилна колекција узорака веза сакупљена на простору Босне, Славоније и Далмације. Најбројнији део чини библиотечки материјал.

У Хисторијском архиву у Сарајеву чува се аутобиографски рукопис и фрагментарна документа из периода 1893-1909. Рукопис је Архиву предао њен рођак Лео Сиелски, 15.11.1957. године. Заведени су као Мемоари под именом Ljuba Т. Danichic, што је био један од псеудонима Јелице Беловић Бернаџиковске.

Национална и свеучилишна библиотека у Загребу чува рукопис Чеврница, у Каталогу рукописа.

У збирци Фридриха Крауса у Лос Анђелесу (Friedrich Salomo Krauss University Research Library University of California, Los Angeles, SAD) међу његовим сачуваним текстовима, у одељку „Slavenart“, налазе се и Јеличини манускрипти. Распоређени су у серијама: Народне расправе и народне збирке, О играма, обичајима, веровањима и народном обичајном праву, Прслук у обичајима и народним веровањима, Рукопис о дрвећу у фолклору, Хиљаду легенди и бајки јужних Словена, Женска лепота и жена у друштву, Плес и музика, као и разни други списи. Неки од њих су штампани у годишњаку Anthropophyteia, а неки нису ни објављени.

Уместо закључка

Зашто је Јелица Беловић Бернаџиковска и поред наведеног радног опуса остала скрајнута и поприлично непозната? Разлога је више. Један од њих јесте и немогућност њеног „смештања“, као ауторке, у одређену област, али и у одређени национални корпус. Рођена је као Хрватица, већи део живела као Босанка, a умрла као Српкиња. Цео живот волела и поштовала само бољу страну и једних, и других, и трећих. Припадала је и једнима, и другима, и трећима, а опет је остала само своја. Није имала границе ни када је вера у питању, ни када су то слова, односно писмо (латиница, ћирилица), ни када је у питању језик или дијалект. Прилагођавала се она свакој средини у којој се нашла, али не због жеља да се некоме допадне, него из поштовања према народу о коме пише и коме се обраћа. Њена народна „несврстаност или свестраност“ определила ју је, те се врло често изјашњавала као Словенка (Славенка), па су је и њени савременици описивали као једну топлу словенску душу

Рад Јелице Беловић може се сагледавати и проучавати са различитих страна. Једнако успешна, предана и одговорна била је и када је био у питању њен педагошки рад, сакупљање народних прича, бајки, песама и њихово објављивање, писање сопствених прича и романа, превођење стране литературе, рад на сакупљању етнолошког материјала и писање етнографских текстова, рад на стварању и обради музејских збирки, писање филозофских расправа, критика позоришне и музичке сцене, или изношење личних ставова на поједина друштвена догађања.

Њен књижевни рад може се сагледавати и са становишта ширења братских односа између Срба, Хрвата и Муслимана. Подједнако је била окренута културним тековинама свих народа који су живели на простору Босне и Херцеговине.  Она је својим радом, јавним ангажовањем и личним примером доприносила ширењу и продубљивању братских односа између Срба, Хрвата и Муслимана. Јелица није крила свој патриотизам, своју опчињеност лепотом народних мотива и народног веза. Многи јој то и замерају. Али то не умањује вредност њеног дела, вредност њених истраживања и вредност њене промоцији српског, хрватског и босанског народног стваралаштва. Своја сазнања преточила је у стотине стручних текстова објављених у периодичним стручним часописима и у засебним књигама, највише на хрватском, српском и немачком језику.

Јелица Беловић је ауторка која је својим деловањем обележила културни, књижевни и друштвени живот ових крајева на крају 19. и у првој половини 20. века. Била је жена која је живела испред свога времена. Данас би свака особа са њеном биографијом, а нарочито библиографијом, била сигурно члан Академије и то не само Србије. Заслужила је она да буде и члан француске, пољске, немачке, чешке, руске академије, а о академијама на Балкану да и не помињем. Свакој је требала бити част да је њен члан. Живела је и радила поносно и пркосно. Без обзира на последице пратила је свој инстикт и није одступала од својих идеја и свог мишљења. Једино је књига и перо никада нису издали, нити се она за живота одрекла те две ствари.

Kategorije
audio

Mileva Simić


1

Gordana Stojaković

Милева Симић (1859-1946)*
Милева Симић: „Велики Орао – Илустровани српски народни календар за просту годину 1900.“ Нови Сад: Српске књижаре и штампарије Браће М. Поповић. стр. 48.
Милева Симић: „Велики Орао – Илустровани српски народни календар за просту годину 1900.“ Нови Сад: Српске књижаре и штампарије Браће М. Поповић. стр. 48.

Истраживање о животу и раду новосадске педагошкиње и књижевнице Милеве Симић кроз реконструкцију библиографије и ново читање њених текстова (књиге, чланци, песаме, преводи, драмски текстови, дечје глуме и говори), али и кроз анализу њене обимне аутобиографике[1], документује важну етапу на путу женског ослобођења на прелазу 19. у 20. век. За реконтрукцију биографије Милеве Симић од велике важности је била анализа књижевничине рукописне заоставштине јер илуструје многе ситуације и односе унутар владајуће културне елите крајем 19. и током првих деценија 20. века и документује положај жене – ауторке и њену борбу за јавним признањем. Њена аутобиографика, објављени радови као и оцене њеног педагошког и књижевног ангажмана, коју су дали како савременици, тако и потоњи истраживачи,  је сведочанство о уласку педагошкиња, преводитељица, књижевница, ауторки уџбеника и општеобразовних дела у културни простор крајем 19. и почетком 20. века и о томе колико је тај процес био делом и конфликт између интелектуалне слободе, индивидулних способности жена, те породичних веза, патријархалног или неког другог арбитирања у вези са вредновањима њихових дела.   

Живот и прикљученија

У књизи која представља опште полазиште женске историје код нас „Српкиња – њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас“[2] (Сарајево, 1913) налази се биографија Милеве Симић, из пера Аракадија Варађанина[3], која се уз мање измене преноси до савременог доба – од „Енциклопедије Новог Сада“ (Нови Сад, 2005) до „Kњиженства – академске платформе за проучавање књижевности, рода и културе.“ Она је ту забележена као школована педагошкиња, прва Српкиња ауторка школских уџбеника, књижевница и преводилац. Аркадије Варађанин, њен вишедеценијски колега, пишући биографију, приметио је да је Милева Симић посредством рођачких веза припадала кругу најугледнијих[4] новосадских породица. Он је ову чињеницу ставио у контекст борбе за колективна права Срба у Хабзбуршкој монархији тврдећи да је Милева Симић „најживље пратила политички развој нашег целокупног народа“ и била „обавештена више но ма која данашња Српкиња о свима фазама нашег политичког и автономног равоја, нарочито у крајевима Аустро-Угарске монархије…“ (А. В. 1913: 69).

Породица је за Милеву Симић била најзначајнији извор снаге, љубави, сазнања, окрепљења, трпљења и пожртвовања. Рођена је 2/15[5]. фебруара 1859. у Новом Саду у породици академског сликара Павла Симића[6] и Јелисавете Јовшић – кћери новосадског адвоката и једно време градоначелника Новог Сада, Григорија Јовшића. Поред Милеве, Павле и Јелисавета Симић су имали Ану, Јована, Душана и Марију. Део сећања, на детињство и живот породице у Новом Саду Милева Симић је забележила у текстовима: „У сликарској радионици“ (1886), „Пургер Мата“ (1900), „Зашто је Пургер Мата остао нежења“ (1900) , „Из мојих Божићних успомена“ (1903) и др.

У аутобиографијама (РОМС М. 6.313 и М 12.895), као и у биографији коју је писао Варађанин посебно су издвојене околности под којима је Милева Симић као дванаестогодишњакиња успела да и поред формалних препрека (неодговарајућа доб), упише Учитељску школу у Сомбору, уз помоћ управитеља и катихете те школе у то доба сарадника Милевиног тече, др Ђорђа Натошевића.[7] После свршене Учитељске школе у Сомбору (1874), Милева Симић је као петнаестогодишњакиња ангажована у новосадској Српској вишој девојачкој школи, где је као наставница, провела три деценије. Из серије писама Милану Шевићу писаних од 1921. до 1926. сазнајемо да је  реактивирана 1921, те да је као наставница Државне женске грађанске школе поново пензионисана 1924. Такође сазнајемо да се борила са административним проблемима у вези са одређивањем пензије и да је на крају одустала, уз опаску да јој је у животу много тога закинуто не само износ од 60 динара годишње.

Захваљујући Варађанину знамо да је као запослена шеснаестогодишњакиња, после очеве смрти преузела бригу о мајци, браћи и сестри. Она ће све до смрти остати глава породице Симић, преузевши тако мушку улогу њеног очувања, старајући се предано о успомени на оца, Павла Симића. Прве одлуке у вези са породичним приликама и неприликама сведоче да је 1888. уз помоћ Чика Стеве Поповића[8] организовала у Пешти сахрану брата, Јована Симића. Чак је уредила да се мајци писмима прво наговести, а затим и саопшти страшна вест. Породичне послове Симићевих водила је у корист сестре Марије и деце покојног брата Душана.

Приватна преписка открива да је породични живот готово сасвим делила са породицом сестре Марије удате за новосадског адвоката Симу Ћирића. Присност и повезаност коју је осећала према сестри Марији, удатој Ћирић, пренела се савим и на њену продицу, а у тој симбиози Милева Симић није имала улогу неудате, усамљене тетке, већ особе од ауторитета[9] чија се реч поштовала. Захваљујући Милеви породица Ћирић је на многе начине неговала успомену на Павла Симића укључујући и породичну славу Симићевих.

У писмима и дописницама упућеним Милану Шевићу могу се наћи забелешке о болестима и лечењу у породици, а неколико се односило на Милеву Симић. Још је 1897. њено здравствено стање захтевало озбиљно лечење у иностранству због неуролошких проблема – повремене одузетости ногу и утрнутости руку. Захтев за пензију (1906) сама је поднела због, како је написала, „јаке живчане болести“ која ју је „пре неколико година об’рвала,“ те јој је „очни вид у великој мери ослабио“ (Аноним 1906: 153).

Савременици су Милеву Симић, у приватном и професионалном животу, видели као узор-жену, једну од првих школованих педагошкиња које ће у јавни простор ући као неудате, економски самосталне жене, за ондашње патријархално друштво нови идентитети којима је, како је то објаснио Ђорђе Натошевић, била намењена улога тихе и често непризнате научне подршке очевима, браћи и сопственом народу. Тај део очекиване друштвене улоге Милева Симић је испунила. Из приватне преписке сазнајемо да су многа знања и сећања на знамените људе и догађаје у Новом Саду и Војводини сачувана захваљујући њој, али нису уписани као њен допринос очувању културне баштине већ као део интелектуалне својине Милана Шевића[10], у много мањем обиму и Васе Стајића („Новосадске биографије“, 1940).

Из сећања о приватном животу и породици које је преточила у кратке приче као и из приватне преписке видимо Милеву Симић као стамено и сигурно кормило и сидро које одлучно и мудро (уз помоћ одабраних породичних пријатеља и рођака) води мале и велике породичне послове, али истовремено видимо интелигентну, образовану, за друштвена и културна дешавања заинтересовану особу која ни у старости не губи духовитост, веселост и таленат за музику, особито песму. Њен дар за посматрање људи и догађаја биће преточен у књижевне текстове, а њена веселост, отвореност  и заинтересованост за свет у ком живи донеће јој наклоност многих угледника војвођанске српске заједнице друге половине 19. и почетка 20. века.  

Педагошкиња

Јелка Лујановић, колегиница Милеве Симић, наставница Српске више девојачке школе у Новом Саду: „Велики Орао – Илустровани српски народни календар за просту годину 1901.“ Нови Сад: Српске књижаре и штампарије Браће М. Поповић. стр. 88.
Јелка Лујановић, колегиница Милеве Симић, наставница Српске више девојачке школе у Новом Саду: „Велики Орао – Илустровани српски народни календар за просту годину 1901.“ Нови Сад: Српске књижаре и штампарије Браће М. Поповић. стр. 88.

Милева Симић је више од три деценије била наставница, најпре Српске више девојачке школе у Новом Саду (предавала је домаћинство и педагогију, ручни рад, поуке о здрављу, цртање, гимнастику и немачки језик), а неколико година после I светског рата и Државне женске грађанске школе у истом граду, ауторка уџбеника за девојачке школе „Кућарство“ (1892, 1921. и 1926) и „Педагогија“ (1894), више објављених радова о васпитању женске деце и стручних и корисних педагошко-општеобразовних текстова намењених младим мајкама и свом женском свету.

Као педагошкиња дубоко и искрено везана за своје ученице – генерације девојака које ће стасати у младу женску интелигенцију, она се кроз прозоришне игре за децу (дечје глуме) ухватила у коштац са оним особинама и емоцијама које би могле да умање њихов развој и оствареност у свим сферама живота и рада. Дечје глуме Милеве Симић биле су инспирисане и посвећене њеним ученицама, а Милан Шевић их је уврстио у дечју књижевност. Особеност драмских текстова за децу Милеве Симић је да се ради о затвореном женском свету у коме постоји један или два одрасла женска лика (мајка, тетка, рођака, слушкиња) и група девојчица које носе радњу и одсуство мушких ликова. Место радње дечјих глума је породични[11] амбијент у коме је мајка, према тадашњем схватању друштвеног уређења, најважнији дететов васпитач[12]. Истовремено, радња дечјих глума подразумева и рођачку, комшијску, кумовску, школску групу девојчица које искушавају односе моћи, пријатељства и непријатељства унутар породичних и друштвених вредности. „Другарице“ (1886),  „Полаженик“ (1891), „Добровољни прилози“ (1893, 1921), „Црно на бело“ (1922), „Гордана“ (1922)“Сиротица“ (1922) су објављени као посебна издања и извођене по многим местима у простору ширем од савремене Војводине, „Ускршњи дан“ и „Какав је ко онако му било“ објављени су у часопису „Невен“ 1906, „Вредноћа“ у часопису „Споменак“ 1907, док су у рукопису остале дечје глуме „Тринајсто свечарство“ и „У лажи је плитко дно“.

Ипак о њој као педагошкињи, једној од изузетних изниклих на тлу Новог Сада и Војводине, данас постоји мутна представа обојена конзервативним бојама, донета без сагледавања њеног целокупног дела, без упоређења са ставовима њених савременица педагошкиња немачког и мађарског културног круга у Хабзбуршкој монархији (Адел Немешањи[13], Лина Моргенштерн[14], Луиз Ото Петерс[15], Хеленом Ланге[16] и др) као и контекста у коме је током деценија настајало, где је најважнији агенс био њен мањински положај. Многе савременице Милеве Симић, песникиње, књижевнице, педагошкиње мањинских заједница у Аустроугарској, биле су ангажоване на плану женског образовања,  оснивања и руковођења првим женским организацијама које су, како је Гизела Бок добро приметила, биле део покрета за националну афирмацију (Бок 2005: 191). Женски покрети у Европи крајем 19. и почетком 20. века „деловали су и реаговали у свом националном контексту, поготово у фазама националне демократизације,“ Јеврејке су у оквиру Јеврејског женског савеза  (осн. 1904), „поредиле еманципацију жена са еманципацијом Јевреја,“ а „аустријски, чешки, мађарски“ и српски женски покрети у Аустроугарској били су тесно испреплетани са питањем народности“ (Бок 2005: 191-192).

Позиција са које је о образовању женске деце говорила Милева Симић је била са једне стане мањинска, а са друге резултат балансирања између потребе за побољшањем статуса мањинских жена у мултиетничком друштву и снажних (рекла бих одлучујућих)[17] традиционалних представа о њиховој улози у друштву. Положај наставнице Српске више девојачке школе у Новом Саду само је усложњавао њене ставове о модалитетима еманципације жена, јер она није могла да говори само као интелектуалка средњоевропског  културног круга школована на немачким узорима, већ и као особа одговорна, не само за образовање и васпитање поверене женске деце, већ и за очување националног идентитета, што је био један од разлога за оснивање српских виших девојачких школа. Њени критички ставови у вези са избором многих српских грађанских породица да кћери шаљу у немачке и мађарске школе били су подржавани од многих српских интелектуалаца и интелектуалки с краја 19. и почетком 20. века који су их истицали као значајне у борби за национални идентитет и истовремено оцењујући да Милева Симић „никад није била шовинистичког расположења“ (Милутиновић 1938: 4). Њени ставови о потреби промене женске ситуације темељили су се на оправданој потреби жена „за самоиздржавањем, за самосталношћу“. Томе је претходила ситуација да су „појединедржаве“ омогућавале женама „полажење средњих школа и свеучилишта“ а као исход донете су  „реформе у грађанским и редовним школама и домаћем васпитању“ кроз креирање новог знања које се тражило „од васпитачица и мајки које су још увек важиле за најзначајније васпитачице своје деце, нарочито женске“ (РОМС М. 12.899).

Животна прича Милеве Симић репрезентује део грађанског женског искуства насталог у другој половини 19. века и почетке женског ослобођења код Срба, које су Новосађанке и Војвођанке увеле у националну историју. Ради се о узбудљивој хроници која садржи искуство борбе за више женско образовање, искушења која на личном и друштвеном плану прате економску самосталност жена, те борбу првих педагошкиња – књижевница за признање у јавном простору. Кроз њено животно искуство сусрећемо се са многим важним почецима на плану женске еманципације друге половине 19. века које је она као девојчица, као запослена тинејџерка, затим самостална, неудата жена, те на крају као пензионисана педагошкиња морала да направи и без остатка проживи.  

Књижевница*

Преводилачки рад Милеве Симић био је важан део њеног списатељског идентитета. Она је важила за „одличног познаваоца немачког језика“ (Милутиновић 1938: 4). Хајнеови и Гетеови стихови су били велика инспирација те су, према забелешци Јована Грчића[18] објављени следећи њени преводи: „три Хајнеове песмице (двадесет друга и тридесет пета из кола „Lyrische Intermezzo“ и једна из низа „Die Heimкehr,“ једна Гетеова (двадесет девета између првих му песама) и једна Сафирова (из кола „Wilde Rosen“)“ (ROMS M. 10. 396).

Каменко Јовановић, издавач првог превода и првих издања уџбеника Милеве Симић: „Велики Орао – Илустровани српски народни календар за просту годину 1897.“ Нови Сад: Српске књижаре и штампарије Браће М. Поповић. стр. 38.
Каменко Јовановић, издавач првог превода и првих издања уџбеника Милеве Симић: „Велики Орао – Илустровани српски народни календар за просту годину 1897.“ Нови Сад: Српске књижаре и штампарије Браће М. Поповић. стр. 38.

Њен први потписани и уговором капитализовани[19] преводилачки подухват је био превод са немачког језика књиге Хенрика Чокеа „Ноћ у очи Нове године“[20](1886). Повезаност личног и општег интересовања у одабиру текстова које је превела показују приповетке „Мађарска грофица“ „Павла Хајза“[21] („Јавор“, 1879), „Себичњак из начела“ Леополда фон Сахер-Мазоха[22]  („Јавор“ 1881), „Госпођа Тикетова“ „Лудвика Бовића[23]“ („Јавор“, 1882), „Грофица Репеијева“ Мора Јокаиа[24] („Јавор“, 1886) и новела „Доживео“, где није наведен аутор („Јавор“ 1880). Преводи Милеве Симић показују да се, сем у случају новеле „Доживео!…“ одлучила за изузетне песнике и савремене европске прозаисте који су се афирмисали унутар тада владајуће струје у књижевности која се кретала од романтизма ка реализму.

Милева Симић није написала роман нити јој је објављена збирка књижевних радова, већ је преко четрдесет прича, приповедака и новела расуто у новинама и књижевним часописима  од осамдесетих година 19. века до  четрдесетих година 20.  века. Судећи према објављеним радовима чини се да је кратка форма књижевног текста био избор који као да је природно извирао из њеног сензибилитета. Кратке приче „У сликарској радионици“ (1886), „Божитњи[25] дан“ (1894), „Све на Божић (1895), „Мајстор Миша“ (1899), „Пургер Мата“ (1900), „Ускрс“ (1901), „Зашто је Пургер Мата остао нежења“ (1901), „На Бадњи-дан“ (1902), „Из мојих Божићних успомена“ (1903) и др. говоре и о томе да су књижевне минијатуре Милеве Симић биле мајсторско писмо ауторке, те да је њен књижевни израз и на редукованом простору дневних новина достизао жељену поруку, језичку култивисаност и осећајност.

Кратке књижевне форме као особеност књижевног израза Милеве Симић  илуструје и садржај „Женског света“ где је током 1892. и 1893. објављено пет њених кратких новела/приповедака: “ „Споменица,“ „Пепељуга,“ „На Нову годину,“ „Маћеха,“ и „Да га изненади.“ Амбициознији књижевни рад Милеве Симић налазимо у „Стражилову“ где су јој у периоду 1885-1887. у више наставака, на ударним местима објављене четири приповетке: „Успомена“, „Под образином“, „Враголанка“ и „Олга.“ Љубавна чежња, први сусрети, потрага за непознатом девојком која при првом сусрету код момка буди одлуку о женидби, затим проводаџисање, љубавна писма и забаве, изневерана љубав због мираза и породичне части, сав тај сентиментални  колоплет уздаха и стрепњи, љубавних напетости у њеним приповеткама не излазе из оквира патријархалне пристојности оног времена.

Из писма које је написала Милану Шевићу сазнајемо да су њени текстови били тражени[26]. Тако она сведочи да јој је „у оно доба[27]“ Јован Грчић за „Србобран“ тражио „приповетку са моралном тенденцијом,“ те је она послала текст под насловом „Свекрва“ који се тада Грчићу „јако допао“ (РОМС 25.927). Како су Мађари, током Првог светског рата, запленили рукописе, као и штампарију Милева Симић је на основу концепта који је сачувала, изнова написала „Свекрву“. Четрнаест година касније Јован Грчић је приповетку објавио у Календару „Драгомиље“ (1928).

Књижевне јунакиње Милеве Симић немају ништа против брака у начелу, оне желе љубав, да угоде мужу, да узајамним поштовањем изграде складан однос у коме се знају традиционалне мушко-женске улоге као у приповеткама „Сањарије“ (у рукопису), „Да га изненади“ (1893) и „Његов психијатар“ (1937). Но, ако се у браку деси квар, што је најчешће произилазило из мушке доминације у јавној и приватној сфери, жена у приповеткама Милеве Симић тек тад улази у борбу са недаћама, прекидајући позицију вечне пратиље и подршке мужу и бори се трпљењем, уздањем у сопствене снаге, у божију помоћ  и као у приповеткама „Нада“ (1884), „Олга“ (1887), „Све на Божић“ (1895), „Слава во вишних Богу“ (1907)  и „Све за њу“ (1930), – личним радом стиче егзистенцију. 

Женски ликови Милеве Симић поникли су на темељима пожељних женских улога  негованих на патријархалној традицији војвођанског српског друштва током 19. века. Из тог супстрата ликови и поруке које је обликовала кретали су у многим правцима кроз животно могуће судбине жена, те често и кроз наглашен однос међу женама (сестра, свекрва, пријатељица, маћеха, супраница, мајка заблуделог сина, загонетна странкиња и интернатске девојке), као  у приповеткама „Успомена“ (1885) „Враголанка“ и „Под образином“ (1886), „Олга“ (1887), „Вера“ (1892), „Маћеха“ (1893), „Све на Божић“ (1895), „На Бадњи дан“ (1902), „О Божићу заједно“ (1910), “Свекрва“ (1928) „Три дана“ (1936), „Његов психијатар“ (1937) и у драми „Сестре“ (у рукопису).

До почетка Првог светског рата женски ликови Милеве Симић су документ о  женској ситуацији где је брак судбина жене и где су усуди који је сналазе производ патријархалног друштвеног уговора. У периоду после Првог светског рата женски ликови које је креирала припадају првим генерацијама образованих девојака чији су хоризонти знања и животних могућности шири. Оне и даље жуде за љубављу и не одбијају брак, али сада постављају услове за брачни живот („Свекрва“ ), улазе у паралелне везе („Сестре,“ у рукопису), траже развод због љубави према другом мушкарцу („Три дана“). Истовремено ту су и нови типови мушкараца који признају потребе и осећање жена, а ово је нарочито наглашено кроз судбину мужа који се убија („Три дана“) и оног који покушава да прашта („Сестре“).

Њена контемплација живота у којој је суштина потрага за срећом (где су мушко-женски односи суштинско питање) изнедрила је драму женског постојања, друштвеним поретком стешњену између жудње и немоћи. И можда би савремена критика могла да замери да су њене приповетке и новеле бледе, фељтонистички креиране фабуле оскудног општег значења, али она је на светло дана изнела говор жена, њихову судбину и жудње на начин који је био разумљив грађанској читалачкој публици, оног војвођанског грађанског духа од кога и данас зазире множина која га тумачи као опасност, испразност и варку.    

Њене приповетке и новеле настајале су у ери романтизма и реализма, на подлози оног војвођанског мултилингвалног европски орјентисаног света који је у српску књижевност увео Јаков Игњатовић. Деценију после завршетка Првог светског рата естетика се променила. Грађански свет Војводине често рокајне атмосфере, изникао у оквирима Хабзбуршке монархије, у српској књижевности тако видљив у 19. веку, у новој држави је, као тема у књижевности, постао периферност.

Још су савременици  фолклористички рад Милеве Симић, предузет на трагу оног који су установиле Милица Стојадиновић Српкиња, затим Савка Суботић, сматрали значајним. Обилазећи Срем, Банат, нарочито Бачку током три деценије она је сакупила задивљујући број народних песама које су жене стварале. Ове песме, у народу познате као „ројтанске“ јер су китњасте попут ројти, ауторка је као збирку „Српске народне женске песме“ предала Матици српској 1910, да би две године касније на предлог Тихомира Остојића, написала „Предговор“ и додала још пет стотина песама тако да је њен рад на крају садржао укупно две хиљаде песама. После позитивне рецензије књига је требала да буде издата у едицији „Књиге матице српске“, али не само да се то није десило, већ је у Рукописном одељењу Матице српске дело изгубљено[28]. Књижевни одбор  Матице српске је књижевницу 1940. препоручио Књижевном савету за чланицу, образлажући тај предлог и значајем збирке која је тада још лежала у рукопису.

Искуство Милеве Симић на велика врата у нашу књижевност уводи жене које су зарађивале пишући и то на неколико планова: превођењем, објављивањем прича, приповетки и новела у периодици, објављивањем дечјих глума, у послу са уџбеницима, а забележено је да је на конкурсу Матице српске за „Ретка срећу – Шаљиву игру у једном чину“[29] добила 200 круна. Почетком 20. века одабрана дела Милеве Симић била су понуђена публици унутар обимног каталога књига које су у периоду 1896-1907. нудиле Српске књижаре и штампарије Браће М. Поповић, а у периоду 1909-1911, Књижаре и штампарије Учитељског деоничарског друштва „Натошевић.“ Избор[30] објављених радова Милеве Симић налазио се на истом месту као и понуда књижевних радова Марка Цара, Јакова Игњатовића, Јаше Томића, Драгутина Илијћа и др.  

Посебан осврт заслужује вишедеценијски ангажман Милеве Симић у послу са уџбеницима. До 1914. њени уџбеници су више деценија коришћени у српским вишим девојачким школама, а „Кућарство“ и у Пучким школама (Опетницама) у Хрватској. У Краљевини СХС / Југославији штампана су два издања „Кућарства“ (1921, 1926), а после упорне борбе за четврто издање Милева Симић је изгубила битку коју је водила са новим актерима у бизнису  одобравања и штампања уџбеника (уз велику зараду), који се сасвим преселио у Београд.   

Благодарност и заборав

Милева Симић је за педагошку и књижевну делатност била одликована признањима[31] обе српске владарске породице, али и благодарношћу и поштовањем новосадске и војвођанске јавности. Новосадска културна јавност ће 1938, у години када је обележаван њен осамдесети рођендан, организовати обележавање овог јубилеја и то према пракси која је постојала у таквим приликама у време славне традиције Српске Атине. Догађај је организовала „Матица напредних жена,“ а о животу и раду јубиларке говорили су Јован Грчић и Мита Ђорђевић, њен дугогодишњи сарадници на пољу књижевности и просвете и Коста Н. Милутиновић, историчар, тада гимназијски професор у Новом Саду. Обележавање осамдесетогодишњице од рођења књижевнице дошло је у време када је гро њених пријатеља, сарадника и сарадница сишло са животне сцене, у време стварања нове државе на рушевинама Аустроугарске, у време заласка традиција Српске Атине која је унутар Српства током 19. века  предњачила на плану образовања, културе и привреде. Био је то истовремено и омаж оном времену у коме су Срби у Војводини изнедрили изузетан низ научника, књижевника, политичара, уметника и државника, али и један број жена  међу којима  Еустахију Арсић, Савку Суботић, Милицу Стојадиновић Српкињу, Нану Натошевић, Драгу Дејановић, Милицу и Анку Нинковић, Милку Гргурову, Милеву Симић уписаних у памћење српског народа.

Војвођанска културна јавност тога доба умела је да препозна значај непосредног педагошког рада Милеве Симић, јер је генерацијама девојака преносила знања из многобројних предмета које је предавала, али и важност њеног прегалаштва на плану националног васпитања, а против похађања немачких и мађарских школа и института. Часописи и дневни листови тога доба доносили су поучне чланке о васпитању и образовању женске деце које је наменила оним младим мајкама и девојкама које нису могле да похађају више женске школе. Уз уџбенике које је написала и живу публицистичку активност на плану женског васпитања и образовања војвођанска и новосадска културна јавност сматрала је педагошку активност Милеве Симић импресивном.

Њено животно искуство је такође и сведочанство припадности мањинском народу и грчевитој борби за очување језика, вере, обичаја, политичког субјективитета, борби за економски и културни развој. Мањински положај и напори за очување идентитета у 19. и почетком 20. века су били константа коју су сви народи у Војводини искусили у једном периоду историје, а то искуство на овом тлу спада у кључна идентитетска знања.

Постојеће перцепције књижевног дела Милеве Симић показују да је она често оцењивана у оквиру колектива генерације жена (Драга Гавриловић, Даница Бандић, Милка Гргурова) које су, освојивши економску самосталност, ушле у књижевни простор са намером да и ту изборе признања. Домете њеног књижевног опуса критика је оцењивала према недефинисаном корпусу текстова, јер још увек не постоји сасвим реконструисана библиографија њених књижевних радова. Према ономе што је тек одгонетнуто у њеним текстовима сусрећемо свет оне Војводине у којој су се у српским породицама понекад мешале и немачке и мађарске речи, пратила немачка кухиња са мађарским утицајима, стицало знање из немачких извора и узора, путовало у бање на лечење и у куповину у Карлове Вари, Беч, Будимпешту и Грац. Тај свет ће постати стран за нове издаваче и ширу публику када се 1918. тежиште политичког и културног живота премести у Београд. У тематици грађанске Војводине читалачка публика у новој држави, Краљевини СХС неће се препознавати.    

На тај слој културолошког неповерења насталог после Првог светског рата према грађанском, богатом наслеђу Војводине, зидале су се наслаге идеолошки мотивисаног затомљавања историје жена после Другог светског рата. Овај зид подржава и савремена феминистичка литература одбијајући да разуме дела наших претходница у контексту европских токова у којима су настала, оцењујући их исључиво савременим назорима, одбијајући да их сагледа без одмеравања са сличним и истим ставовима њихових европских и локалних савременица друге вере и језика.

Истраживање о животу и раду Милеве Симић открива део непознате историје жена, женске књижевности и историје Новог Сада испричане из женског угла, аутентично и једнако вредно као и историје које се баве ратовима, политичким догађајима или привредним и културним развојем. Разлика је и у томе што се у причи о Милеви Симић открива свет жена који нема друштвену ни политичку моћ, али говори моћно о простору у коме траје живот, осећају се трагови историје и наслеђа и трпе неправде актуелних друштвених прилика. Кроз Милеву Симић говоре наше претходнице, генерације жена којима дугујемо признање за све победе и поразе на путу женског ослобођења.

Gospodi Braći Jovanović
u Pančevu.
Ovim Vam ustupam svoje delo „Pedagogija“ za učenice viših devojačkih škola; što ga je
Školski Savet pod br. 180/185 iz 1894. za školsku upotrebu odobrio u Vašu potpunu i
neograničenu svojinu i to pod ovim uslovima:
1) U ime otkupa imate mi jednom za svagda fr. 150 (stopedeset) f. a. kr. platiti;
2) Кad knjiga iz štampe izađe, imate mi vratiti rukopis i priposlati besplatno jedan primerak od knjige, da sve to Školskom Savetu dostavim, kako bi on knjigu svima školskim vlastima preporučio;
3) Vi možete knjigu štampati kad god i koliko god puta hoćete;
4) Ako biste zaželeli, da ja ma koje novo izdanje izmenim prema potrebi nauke ili prema
zahtevu škol. vlasti, ja sam dužna da to učinim za šest nedelja, od dana, kad Vašu želju primim, a Vi mi imate onda dati na izradu za to, koja odgovara prostoru novoizmerenom, računajući štampani tabak po 30 for. (trideset for.) a. kr. Razume se da ću ja samo ona mesta ili partije menjati, koja eventualnu izmenu zatrebaju, ne pak čitavo ili ti većinu dela.
5) Ako ne bi ja, ma iz kog razloga mogla, da Vam u roku od šest nedelja tu promenu
izradim, imate pravo, da se na drugog književnika za tu potrebu obratite;
6) Da bih mogla nekim književnicima podariti moje delo, imate mi besplatno ustupiti deset primeraka od dela, kad ono izađe.

Ovaj ugovor potpisujem svojeručno
Mileva Simića
učitelj. viš. dev. škole u N. Sadu 1894 11/X

(ROMS 17.097)
Кnjižari Braće Jovanović u Pančevu.
Novi Sad 20/IV 1883.

Potvrđujem da sam Vama prodala svoj rukopis, prevod dela Henrika Čokea „Noć u oči Nove godine“ za petnaest forinata i dvadeset primeraka te knjige, pod uslovom, da delo Vaše neograničeno vlasništvo postane, a novac meni pošaljete, čim ovo pismo primite.
Кnjige pak, poslaćete mi, kad delo iz štampe izađe.

Mileva Simića
učitelj. viš. dev. šk.

(ROMS 17.094)

Pisma – ugovori koje je Mileva Simić sklopila sa vlasnicima „Кnjižare Braće Jovanović“ u Pančevu za prevod knjige „Noć uoči Nove godine“ (1883) i udžbenik „Pedagogija“ (1894) se čuvaju u Rukopisnom odeljenju Matice srpske, a objavljena su ovde na osnovu pismene dozvole Predsedništva Matice srpske, te se sa sajta ŽeNSkog muzeja ne mogu preuzimati.

Цитирани извори и литература:

Рукописно одељење Матице српске (РОМС):

М. 6.313 Милева Симић „Аутобиографија“. Нови Сад, без датума.

М. 12.895 Милева Симић „Аутобиографија“. Нови Сад, без датума.

М. 10.396 Јован Грчић „Милева Симић – у поводу њене осамдесетогодишњице.“ Нови Сад, 1938.

М. 12. 899 Милева Симић. Без наслова и датума (о женском питању).

М.12. 901 Милева Симић. Без наслова и датума (о предностима запошљавања жена у трговинама).

М. 13. 986 Милан Шевић „Нови Сад и Новосађани.“

25.927 Милева Симић – Милану Шевићу. Нови Сад, 6.04.1928.

25.963 Милева Симић – Милану Шевићу. Нови Сад, 9.09.1927.

А.В. (Нови Сад) (Аркадије Варађанин). 1913. „Милева Симићева“ у: Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас. 67-69. Сарајево: Добротворна задруга Српкиња у Иригу.

Аноним. „Двадесетогодишња прослава српске више девојачке школе у Новом Саду.“ Женски свет бр. 7 (1899): 100-101.

Bok, Gizela. 2005. Žena u istoriji Evrope  – Od srednjeg veka do danas. Beograd: Klio.

Кеј, Елен. 1929. „Разумно домаће васпитање.“ 66-67. Велико орао – Илустровани српски народни календар за просту 1929. Нови Сад: Учитељско деоничарско друштво „Натошевић.“

Милутиновић К. Н. “Милева Симић – Поводом осамдесетогодишњице од рођења.“ Дан: 2/15. фебруар 1938: 4; 3/16.02. 1938: 4

Nóbik, Attila. “Feminization and professionalization in Hungary in the late 19th century. Women teachers in professional discourses in educational journals (1887-1891). Espacio, Tiempo y Educación, 4(1), 1-17, 2017. doi: http://dx.doi.org/10.14516/ete.2017.004.001.172 (preuteto 28.05.2019) .

Попов, Душан. 2005. „Симић Милева.“ Енциклопедија Новог Сада 25. 41-42. ур. Душан Попов. Нови Сад: Новосадски клуб / Градска библиотека Нови Сад.

Савић Милан. „Наше књижевне прилике.“ Стражилово бр. 37 (1886): 1285-1286.

Симић, Милева. 1874. О васпитању – говорила Милева Симић учитељица приликом отварања више девојачке школе у Новом Саду. Нови Сад: Српска народна задружна штампарија.

Smith, H.W. 1934. „Васпитајте матере.“ 68-69. Велики орао – Велики илустровани календар за просту 1934. Нови Сад: Учитељско деоничарско друштво „Натошевић: С. Ђисаловић.

Стојаковић, Гордана. 2005. Дискурсне особине приватне преписке о књизи „Српкиња њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас (1909-1924)“ – специјалистички рад. Нови Сад: Универзитет у Новом Саду. АЦИМСИ- Центар за родне студије.

Stojaković,  Gordana 2005а. Na Konkursu Matice srpske ‘Kakva valja da je Srpkinja u kući i društvu’ – nagradu dobio muškarac. Mapiranje mizoginije u Srbiji: Diskursi i prakse (II tom) 117-139.ur. Marina Blagojević. Beograd: AŽIN.

Шевић, Милан. 2000. „Симић Милева.“ Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка IV књига (С-Ш). 131. ур. Станоје Станојевић. Фототипско издање. Сремски Карловци/ Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.


*Биографија Милеве Симић, која следи, урађена према информацијама и коментарима из књиге Гордане Стојаковић  „Милева Симић (1859-1946) – Прича о једном новосадском веку“ (у рукопису)“.

[1] Унутар аутобиографике Милеве Симић доминирају писма писана у периоду од 1883. до 1938, сачувана у рукописној заоставштини Милана Шевића, где је она у позицији оног који пише (прим. аут.).

[2]“Српкиња – њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас“ је темељна књига о историји жена јужно и северно од Саве и Дунава. Уредиле су је српске књижевнице на челу са Јелицом Беловић-Бернаџиковски уз помоћ Аркадија Варађанина и Стевана Радића (прим. аут.).

[3] Аркадије Варађанин (1844-1922), педагог, књижевни критичар, управитељ „Српске Више Девојачке Школе“ у Новом Саду постао је по њеном оснивању 1874. Био је члан Управног одбора и Kњижевног одбора Матице српске и члан управе „Српског Народног Позоришта“. Један је од оснивача „Добротворна Задруга Српкиња Новосаткиња“ (1880). Од оснивања задруге био је њен секретар. Поред тога, био је уредник „Женског света“ и „Летописа Матице српске“ (прим. аут.).

[4] Ради се о кругу интелектуалаца који се окупљао око Ђорђа Натошевића и породице Јовшић где је једно време припадао и сам Светозар Милетић, који је код Григорија Јовшића, Милевиног деде био писар („патвариста“). Милевина тетка Нана Натошевић је била једна од оснивачица Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња и добротворка Српске више девојачке школе. Из писама које је писала рођаку и пријатељу, узданици у пословима са издавачима и уредницима, Милану Шевићу јасно је да је добро познавала Ј. Ј. Змаја, Илију Огњановића Абуказема (који је једно време био и њен лекар), Чика Стеву Поповића, Јована Грчића, Миту Калића, Исидору Секулић (која је била њена ученица) и др, а оставила је сећања на Лазу Костића, Јована Клаића и др.  (прим.аут).

[5] Милева Симић и њени биографи А. Варађанин и Милан Шевић као и њени савременици држали су да је рођена на Сретење,  2. фебруара, јер су време рачунали по Јулијанском календару. У савременим биографијама може наћи и 15. фебруар као дан рођења што значи да се поштује Грегоријански календар. У овом случају водила сам се идејом да напишем оба датума као што су многи савременици Милеве Симић чинили датирајући догађаје (при.аут.).

[6] Павле Симић (1818-1876) је био академски сликар, представник аустријског назаренског сликарства (прим. аут)

[7] Др Ђорђе Натошевић (1821-1887), лекар, надзорник српских народних школа у Угарској, педагог и педагошки писц, оснивач учитељских школа у Новом Саду, Панчеву, Пакрацу и Карловцу, оснивач „Школског листа,“ био је једна од најугледнијих личности унутар српске заједнице у Угарској у 19. веку. Супруга Ђорђа Натошевића је била Дафина (Нана) Натошевић, рођена Јовшић кћи новосадског адвоката и градоначелника Новог Сада, Григорија Јовшића, чија је друга кћи Јелисавета била мајка Милеве Симић (прим.аут).

[8] Стеван В. Поповић  (познат и као „Чика Стева“) (1844-1918), је био познати културни радник и издавач (прим. аут.).

[9] Пишући о припреми славе, која је највише женски посао, она себе изузима из те уморне групе жена („женскадије“) и са поносом констатује да број гостију показује како је углед куће Симић очуван. Уз то Маријин муж, адвокат Сима Ћирић био је подршка Милеви Симић у њеним пословима, који су очито сматрани важним (прим. аут.).

[10] Милан Шевић (1866-1934) је докторирао у Лајпцигу темом „Dositheus Obradović, ein serbicherAufklärer des 18 Jahrhunderts“ а затим радио као професор у гимназијама у Пожаревцу, Крагујевцу, Београду и Нишу те „као хонорарни као професор Университета“ у Београду (Шевић 2000: 986). У Рукописном одељењу Матице српске, постоји рукопис Милана Шевића (М. 13. 986) „Нови Сад и Новосађани“ где је и обрађивач назначио да је неке податке писала Милева Симић (прим. аут.).

[11] „… Породица је позорница лепог и примерног рада и говора … храм и гај сваке људске честитости и врлине и што породица у томе учини, учињено је, а што она промаши, тешко се икад надокнади (Симић 1874: 11-12). Овај став је био доминатан и у Европи почетком 20. века који из пера Елен Кеј преноси штампа на српском језику: „Најјачи ‘конструктивни’ моменат код васпитања једног човека је одлучан, миран поредак у кући, њен мир и њена лепота“ (Кеј 1929: 66).  

[12] „… Дужност жене као матере у васпитању деце је најсветија ствар…  (Симић 1874: 11). Ово је транспонован став славног немачког педагога Фридриха Фребла (1782-1852) да „добро државе више зависи од матере него од политичара и државника“ (Smith, H.W. 1934: 68).

[13] Nemessányi Adél (1857-1933) је била Милевине савременице и директорке Мађарске краљевске државне грађанске девојачке школе у Новом Саду. С једне стране била је прва жена на месту директорке државне грађанске девојачке школе на мађарском језику у Новом Саду, заговорница струковног повезивања педагошкиња које раде у женским школама и оснивачица новосадског огранка Друштва Марија Доротеја (Мária Dorottya), а са друге је бранила нижу зараду учитељица у односу на учитеље и став да су брак и педагошки позив за жене неспојиви, осим ако немају децу (Nóbik 2017: 10-11;

[14] Lina Morgenstern (1830-1909) је била немачка списатељица, боркиња за мир и феминисткиња (прим. аут.).

[15] Louise Otto Peters (1819-1895) је била немачка феминисткиња, књижевница и публицисткиња (прим. аут.).

[16] Helene Lange (1848-1930) је била педагошкиња и феминисткиња, политичарка, једна од најзначајнијих личности међународног женског покрета (прим. аут).

[17] Видети: Стојаковић 2005а: 117-139.

*Библиографија Милеве Симић биће објављена у књизи Г. Стојаковић „Милева Симић (1859-1946) – Прича о једном новосадском веку“ (у рукопису).

[18] Јован Грчић (1855 -1941) је био гимназијски био професор класичне филологије, немачког, мађарског језика и музике у Новом Саду, књижевник, позоришни и књижевни критичар,  једно време уредник часописа „Стажилово“, „Јавор“, „Календара Загребачке добротворне задруге Српкиња“, члан Књижевног и Редакцијског одбора „Летописа Матице српске“, председник Друштва за Српско народно позориште (прим. аут.).

[19] За превод је Милева Симић добила 15 форинти. А за упоређење нека послужи податак да је годишња плата учитеља била 500 форинти (прим. аут.).

[20] У време када је превод Милеве Симић објављен већ је постојао превод Стевана Павловића на српски језик издат у Београду 1852. (прим. аут.)

[21] Немачки књижевник Паул Хајзе (Paul Johann Ludwig von Heyse, 1830-1914) био је врло популаран и превођен на српски језик крајем 19. века. Он је добитник Нобелове награде за књижевност 1910. У листовима и часописима на српском језику који су доносили преводе његових текстова наводи се као „Павле Хајз“ (прим. аут).

[22] Леополд фон Сахер-Мазох (Leopold von Sacher-Masoch, 1836-1895), је аустријски књижевник по коме је осећање задовољства код физичког бола и понижења добило име- мазохизам. Сахер-Мазох је био популарни писац историјских романа, чије се кратке приче у преводу на српски могу наћи у часописима и новинама (као што је „Браник“) крајем 19. века (прим. аут)..

[23] У 19. веку је било уобичајено да се и имена аутора транскрибују, без навођења оригинала, те је нисам нашла податак о аутору новеле (прим. аут.).

[24] Јокаи Мор (Мавро) (Мóр Јóкаи, 1825-1904) је био славни мађарски племић и писац чија су дела у 19. веку поређена са Дикенсовим. Био је често превођен на српски језик. (прим. аут.).

[25] „Божитњи“ је овде дат према оригиналном наслову (прим. аут).

[26] Зна се и да је читалачка публика тражила да напише још нешто о јунаку приповетке „Пургер Мата“, па је тако настала нова под насловом „Зашто је Пургер Мата остао нежења“ (прим. аут.).

[27] Радило се о 1914. (прим. аут.).

[28] Збирка Милеве Симић  објављена је 2019, а уредница Марија Клеут је записала да је препис рукописа сачувала породица Јовановић, али не и изгубљени „Додатак“ и „Коментар“ на које се Милева Симић позива у „Предговору“ (прим. аут.).

[29] „Ретка срећа“ је као награђени рад штампана 1900,  а Милева Симић је за друго издање штампано оквиру „Збора Позоришних Дела“ 1932/1933. тражила и добила 100 динара (прим. аут).

[30] Године 1911. понуђена су следећа дела: „Добровољни прилози“, „Ретка срећа“, „Главнија правила о васпитању деце“ и „Кућарство“ („Велики орао за просту 1911“ стр. 52).

[31] Краљ Александар Обреновић I је 1902. одликовао Милеву Симић је Орденом Краљева Дома I степена с круном и то „за заслуге на педагошко-просветном пољу и за рад на пољу књижевности“, а краљ Александар Карађорђевић Орденом Светог Саве IV степена, 1925. (РОМС 25.963).

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Mileva Simić," u ŽeNSki Muzej, 14. novembra 2022., https://zenskimuzejns.org.rs/mileva-simic-2/.
Kategorije
audio Čitaonica književnost tekstovi

Borba


1

Roža Jodal / Jódal Rózsa

Harc/Borba

Novela je objavljena u Előretolt Helyőrség u januaru 2022.

– Moje govno! Moje malo govance!

Кoliko puta, ali bezbroj puta sam ovo čula iz očevih usta kada sam bila mala!

Moja majka je naravno, uzela da me brani.

– Šandore! Кako možeš tako da pričaš o našoj maloj? O našoj jedinici!

– Ma nemoj! O ovom kosturu, anemičnom gaboru govoriš? – i elegantno otresao pepeo sa cigare koja kao da nikad nije sagorela.

U početku to nije ni bolelo. Nisam osetila težinu.

Moj otac je bio retko lep egzemplar muškarca. Atletska lepota, lice muževno koje bi čak i glumca ulepšalo, talasasta plava kosa, žive izražajne zelene oči koje ponekad menjaju boju, pravilni sjajni zubi, zadivljujući maniri.

Divila sam se njegovom umu, njegovim vrlinama.

Bila sam tanušna, kasno sazrela devojčica. Sa dugim, plavim kikama, u koje je moja majka nežno ne dve, već često tri mašne uplela i pričvrstila šnalom. Dve na kraju mojih pletenica i jednu blizu slepočnice. Posesivnom ljubavlju bila je vezana za mene.

Upravo to je nedostajalo mom ocu!

– Кakav je ovo vašarski kič? Ovo nije klovn već dete!

 I iščupao mi je mašnu iz kose.

– Ne želim više da je vidim u ovim krpama!

Moja majka nije smela da pisne, ali kada bi ostale nasamo mazila me i tepala mi, a mašne smo po zajedničkom dogovoru vezale u kosu moje lutke Žužike.

Onda sam počela da „uvrćem“ kosu. S večeri isprva sam slapove mojih kika, koje su sijale kao krljušt, dotle palcem gladila, dok nisu počele da daju zvuk. To me nekako umirilo. Retko sam dobijala poklon, ali prvi bicikl je vrlo brzo došao za Božić. Kasnije sam saznala da je mama u početku bila najpre za tricikl, ali ju je tata ućutkao.

– Nije više balavica da bi se blamirala bezvezarijama za zabavište.

Bila sam agonizovana velikim, nezgrapnim, muškim biciklom. Isprva sam samo uplela noge ispod sedla. U početku sam bila obradovana prvim uspesima (majka se naravno plašila, sažaljevala me je), ali otac nije izdržao. Prasnuo je.

– Šta zezaš? Moja kćerka neće da se sprda sa ovim elitnim sportom. Na bicikl!  Opkorači!

Koliko puta, ali koliko puta sam tresnula, pala!

Majka je pritrčala u pomoć, obrisala sa kolena, bedara prašinu, pesak i krv, ali on nije odustajao.

– Gospođice! Pa nisi valjda od šećera! Ma nije ti ništa. Izvoli sesti!

Ponekad sam videla zvezde, ali nisam smela da se protivim. Htela sam da se uklopim. Dugo mi je trebalo samo da savladam užasno velik, nemilosrdan bicikl. Koji sam morala da pobedim. Često sam osećala da moram da ga ukrotim kao konja. Prilikom pada glazura bi se sa njega okrnjila. Tada sam dobila prvi šamar. Kasnije i drugi. Beše i šutiranja takođe. Majka bi doletela moleći:

– Šanji, ne! Molim te! Nije htela!

Tada bi i ona dobila. Otac je lako delio šamare. Ti lepo oblikovani prsti, ovalni nokti, elegantna šaka sa burmom i mene je impresionirala. Htela sam da i moja bude ista.

– Prokleta trapavica!

Te večeti sam već kosu uvijala i pored uha. Posle sam polako ušla u štos. Naterali su me da uđem u štos. Naterala sam sebe.

Već sam lepu udaljenost mogla savladati.

Ocu su zacaklile oči. Ozbiljnije je počeo da me trenira.

– Kad već nisi znala da izbaciš nekog normalnog dečaka, onda bar ovaj slabić neka pokaže šta zna.

Njegove reči su u meni probudile znatiželju i samopouzdanje. Krenula sam sa elanom. Sve više sam se trudila.

I čekala sam priznanje i pohvalu.

Uzalud. Ni jednu lepu reč nisam dobila. Ni onda kad sam bila druga na takmičenju učenika. Čekala sam ozarena lica. A šta to? Bar da me jednom pomazi, ili bar da me potapše po ramenima.

Majka je čekala kod kuće sa lincerima sa džemom.

Otac je odgurnuo činiju.

– Šta je ovo ovde, trandebal? Nemojte me zasmejavati! Hoćeš da padnem na kolena zbog bezveznog drugog mesta?

Pritrčala sam, zagrlila ga.

– Tata, moj profesor fizičkog mi je obećao peticu za ovo. Meni! Najzad!

Odgurnuo me je.

– Zato što je šarlatan. On nema pojma ni o sportskom duhu ni o pedagogiji.

Pocrvenela sam i povukla se pokunjeno. Nisam pojela lincere, iako ih obožavam.

Mama je plakala. Nemoćno je kršila ruke.

Otac danima nije hteo da me pogleda. Tako me je kažnjavao.

Ako bi mu se obratila, skrenuo je pogled. Za njega sam bila vazduh.

Sledili su sve teži i teži treninzi. Ponekad sam osećala da srce hoće da mi iskoči iz grudi od napora.

Kad smo znojavi stigli kući, iznureni, mrtvi umorni, zagrlila sam ga. Htela sam da ga poljubim.

– Tata! Tatice! Sada sam bila dobra, zar ne? Sad sam bolje uradila, zar ne?

Sve više i više je podizao glavu, nije pustio da doprem do njegovog lica. Kad sam na vrhovima prstiju stigla negde do sredine njegovog vrata, on se stresao kao pas kad hoće da sa sebe strese neprijatelja. Ili da strese vodu iz krzna.

– Ma ostavi me na miru! Ako baš želiš da znaš, to je još jedno veliko… jedno veliko govno! Da ne budem grub moje dame – i tada je bacio pogled na majku koja je nadajući se u išekivanju slušala. – To je veliko … ništa!

Odlučila sam da ću iz inata – po svaku cenu – da zadobijem njegovu ljubav. Boriću se za to!

Stalno smo trenirali.

U međuvremenu otac je doživeo neku povredu na poslu. Bio je odbačen ili nešto drugo. Nije pričao o tome, ali je postajao sve uznimereniji i nestrpljiviji. Mnogo se svađao sa majkom, uvek je imao neku zamerku, s razlogom ili bez. Sve više je galamio, drao se. Ako bi majka pokušala da se opravda, udarao je.

To me je šokiralo. Osećala sam se krivom. Sebi sam to prebacivla. Imala sam osećaj da sam doprinela pogoršanju situacije, posebno zato što – uprkos očevom profesionalnom i upornom dresiranju – još nisam imala uspeh.

Činilo se da je otac želeo da nešto nadoknadi.

Nešto. Ali šta? Mala sam bila, nezrela, nisam razumela. Ni majka nije pomogla. Možda nije ni ona znala? Ili nije htela da me opterećuje?

Otac me je, sa štopericom u ruci, sve više forsirao.

Ako nešto nije ispalo kako je zamislio udario me je. Tada mu je lice bukvalno bilo izobličeno. To lepo ovalno, markantno muško lice koje sam obožavala.

Bila sam zgranuta.

Verovala sam da sam ja razlog. Samo ja. Moja nesposobnost, lenjost, moja netalentovanost.

Još više sam navalila. Ništa mi nije bilo važnije od – rezultata.  Da ga zaslužim.

Ganjali smo se. On mene, a ja sebe.

Ponekad je sasvim skrenuo. Drao se, mlatarao, udarao.

Već sam bila puna grčeva od napora, a telo mi je bilo puno plavo-zelenih masnica. Od udaraca.

Kada sam konačno osvojila svoj prvi pehar, pomislila sam da ćemo predahnuti. Sijala sam tamo na postolju i stalno tražila njegov pogled.

Majka je od radosti plakala, tapšala i mahala, ali otac je ponovo bio napet i odsutan. Ubrzo je skrenuo iza ugla i otišao kući.

Nisam razumela. Kod kuće se zaključao u svoju sobu, a čule smo kako unutra besni.  

Mama je pokušala da nađe objašnjenje. Za nas obe.

– Znaš možda ga muči to što on lično nije postigao uspeh. Nekada je želeo da bude šampion, ali je imao udes i možda tvoj uspeh on sada doživljava kao lični neuspeh. Ne znam kćeri … Ne znam, ne razumem. A i na poslu ima problema. Ne govori o tome, ali je u poslednje vreme užasno nervozan.  

U to vreme sam već s večeri puno plakala. Zagrlila sam svoj jastuk, zgužvala ga i jecala u njega. Nečujno. Naučila sam da nečujno plačem. Dragi Bože, gde sam pogrešila? Šta treba da učinim da sve bude dobro?

Posle neke prisilne pauze moji treninzi su nastavljeni, ali očevo raspoloženje se nije promenilo. Postupao je sa mnom kao da je brigadir. Postajao je sve grublji i odbojniji, ali više nije udarao. Ni onda kada sam pogrešila. To me je nateralo na razmišljanje.

Prisetila sam se da kad sam na postolju stajala  – odnosno neposredno pre toga – sa gađenjem, skoro na silu pritisnuo je kutiju u moju ruku.

– Pre nego što se popneš Tamo, namaži ovo u svlačionici! Naređujem. Da li si razumela? Zatim ga baci. Odmah. Na dno smeća.

Sa čuđenjem sam umočila prste u kutiju. Počela sam da razmazujem i gle čuda: kremasta masa je nekako učinila – da na kratko izblede – plavo-zelene masnice na vratu i rukama.

-Ti se dakle stidiš pred drugima“ – razočarano sam tad zaključila.

Posle toga nikad nije udario. Samo je ignorisao. Komandovao je i drao se na mene i to je to. Ali na to sam bila navikla. Možda bi mi nedostajalo da to nije radio. Postalo je to uobičajeno kao deo treninga. Haha…

Međutim, kad je izostao dugo očekivani uspeh na podijumu desilo se nešto drugo. Nešto potpuno drugačije. Nešto UŽASNO!

Kad je došao kući, prvo je zaključao ulazna vrata, a onda je besno zapenio da se moja majka svuče. Do gole kože.

U neverici smo se sgledale.

– Klekni ove ispred mene i izvini mi se – penio je.

– Ali zašto Šanji zaboga? Zašto?

– Na kolena!

Strgao je odeću sa majke kao ludak.

– Zato što si mi rodila jednu ovakvu bezvrednu, glupu, tupu, nesposobnu hodajuću budalu – drao se otac van sebe, pesničeći, udarajući, čupajući majci kosu. Mojoj prelepoj obožavanoj majčici!

Dotrčala sam, vrišteći da ih razdvojim, ali me je lako odgurnuo. Bio je jači.

– Gledaj ovamo ti ništarijo! – režao je na mene. – Svaki put kad me osramotiš, na ovoj kučki ću iskaliti svoj bes. Pa ti vidi!

Pomislila sam da je kraj sveta. Kako se sve srušilo. Majka je međutim, kad se on trijumfalno, kao pobednički vojskovođa povukao, ponižena, pretučena i krvava pokušala da me uteši. Čak je ona mene tešila. Bože moj!

– Smiri se, zlato moje. Ne plači. Ne plači više, molim te! Možda će se smiriti. Možda će ga proći. Slušaj me!

I dok se tako polomljena oblačila:

– Hajde mi ovo da sakrijemo. Probajmo. Pred drugima. Ja samo mislim na tvoju sreću i napredak. Razumeš? Čuješ li me? Sad ne cmizdri. Želim da te smatram uspešnom! To je važno. MENI je sada to važno. Samo to.

Nije mogla da me ubedi, ali odlučila sam da zbog nje tako još neko vreme nastavim.

Tog dana uveče sam kidala kosu dok sam je uvrtala.

Na oca, na treninzima nisam mogla ni da pogledam, na pitanja nisam odgovarala, njegovih saveta i uputstava sam se pak, pridržavala. Istini za volju davao mi je korisne savete.

Ipak, samo je trebalo da me pogleda. Mogao je da vidi da ga mrzim, ne podnosim.

Treninzi su tekli. Žestoko. Po kiši, vetru i pasjoj vrućini. Skoro kao da smo bili neprijatelji. Ponekad sam se znojila do krvi, ali sam se držala njegovih uputstava i škrgutala zubima.


On više nije imao strpljenja.

Pre trke ponovo je upotrebio moju majku. Tražio je da se, predamnom, skine do gola, ali ovog puta – ko zna odakle je nabavio bič – te se spremao na obračun. Celo telo joj se treslo. Njegove usne su bile ispucale jer ga je tresla unutrašnja groznica.

Majka je počela da se svlači kao robot, kad sam je snažno zgrabila za ruku. Čvrsto sam je stisnula i bez razmišljanja sa njom izjurila iz kuće. Vukla sam je sve do suseda. Ona je sirota, ojađena, pripitomljena, surovo mučena, ponižena ropska duša u međuvremenu pokušala da se oslobodi mog stiska i možda da se vrati, ali nisam dozvolila. Stisnula sam je gvozdenom šakom. Bila sam jača. Dobro su me istrenirali.

Otac je uzalud jurio, proklinjao, cvileo, psovao za nama.


Ne borim se više za očevu ljubav. Nego protiv ugnjetavanja. Za slobodu ljudi. I za istinu.   

Preveli: Tamaš Fišer i Gordana Stojaković

Kratka biografija i bibliografija Rože Jodal

Roža Jodal (rođena Varga) rodila se 1. oktobra 1939. godine u selu Sečanj, u Banatu. Osmogodišnju školu i višu gimnaziju završila je u Vršcu, gde je živela sa roditeljima od svoje prve godine. Višu pedagošku školu u Novom Sadu (odsek mađarski i nemački jezik) završila je 1961. godine, a na Filozofskom fakultetu (katedra za mađarski jezik i književnost), isto u Novom Sadu, diplomirala je 1970. godine. Između 1960. i 1980. godine bila je novinar i urednik književne rubrike u dečjem listu na mađarskom jeziku „ Jo Pajtaš ” (Jó Pajtás), a od 1980. godine do 1994. godine bila je dramaturg u petojezičnom Govorno umetničkom programu Radio Novog Sada. Od 1994. godine je penzioner.

Piše prozu: novele, priče za decu, romane za decu i za odrasle, radio bajke, radio drame i monodrame za odrasle, parodije, književne i pozorišne kritike.

Objavljene knjige: Gömblakók {Stanovnici kugle}  (roman, Forum, 1988); Jégvirágerdőben {U šumi ledenih cveća} (priče za decu, Forum, 1993); Mindenfáj Jánoska panaszai {Pritužbe Cmizdrečeg Jovančeta} (roman za decu, Forum, 1999) ; A csokinyuszi három kívánsága {Tri želje čokoladne zeke} (priče za decu, Forum, 2002) ; Stigma {Štigma} (zbirka novela, Forum, 2005); Figyellek, világ! {Svete, ja te posmatram!} – podnaslov: Hadaró Jutka – (roman za adolescente, Forum, 2007), dobitnik književne stipendije „Benedek Elek”; Kosssssava {Košššššava} (zbirka novela, Forum, 2010), Az éjszaka megérintése (Dodir noći) (izbor novela, Forum, 2019).

Književne nagrade: Prva nagrada za radio-igru za decu Az A/5-ös épület titka (1969), prva nagrada za reportažu Testvériségről – egységről (1969), prva nagrada za novelu „Für Elise” poco a poco ritenuto (1971), prva nagrada za novelu Álmomban Versecen jártam (1996), treća nagrada za dramu Vízben (2004), Književna nagrada Janoš Herceg za trajno životno delo (Herceg János Irodalmi Díj – Életműdíj, életműve elismeréséül, Zombor, 2019), Szirmai Károly Irodalmi Díj  (Književna Nagrada Sirmai Karolj) Az éjszaka megérintése című novelláskötetéért, mint az utóbbi két év legjobb novelláskötetéért, 2019), Magyar Életfa Díj (Mađarsko Drvo Života), 2022.

Njene novele, priče za decu,  radio-igre, parodije, odlomci romana itd. objavljene su u raznim antologijama na mađarskom i na srpskom jeziku, i u listovima izdatih na mađarskom, srpskom, rusinskom i rumunskom jeziku u Jugoslaviji, Srbiji, Mađarskoj i Rumuniji.  

Njene radio-drame za odrasle, radio-igre za decu i monodrame izvođene su na mađarskom, srpskom, slovačkom, rumunskom, rusinskom i makedonskom jeziku.

Ona je ćerka književnice Eržebet Berček (Börcsök Erzsébet), i majka književnika Kalmana Jodala (Jódal Kálmán), dobitnika književne nagrade „Šinko Ervin” (1994) i književne nagrade „Karolj Sirmai” (2010).

Sada živi i radi u Novom Sadu. Adresa joj je: 21000 Novi Sad, Braće Lučić 8. Telefon: (021) 6-372-068. E-mail: jodal@eunet.rs i rozsika.jodal@gmail.com.

Kategorije
audio Uncategorized

Istorija prava žena


1
Kategorije
audio

Katalin Ladik


1

                                              (1942, Novi Sad)

Priredila Vera Kopicl

KATALI LADIK (1942) pesnikinja, perfomerka, glumica. Na jugoslovenskog umetničkoj sceni prvi put se pojavljuje kao jedna od osnivačica subotičke avangardne grupe Bosch + Bosch. Njeno multižanrovsko eksperimentalno stvaralašto obuhvata književnost, poeziju i prozu, foničku poeziju, inperpretaciju eksperimentalnih zvučnih kompozicija i radio-igara, glumu, performanse, hepeninge, akcije i mail art. Performansi Katalin Ladikse kao ekstenzija njenog ženskog identiteta mogu se svrstati u subverzivne feminističke prakse. Objavila je 20 zbirki poezije i jedan roman. Dobitnica je nagrade za mir i umetničku hrabrost Lennon Ono Grant for Peace 2016.
Katalin Ladik, performans – Kogolin, 1984.
Foto: Žan Lik Lisen

Katalin Ladik počela je svoju karijeru u Novom Sadu u periodu delovanja novosadske neoavangarde ranih sedamdesetih, da bi se devedesetih preselila u Budimpeštu.

Raspon stvaralaštva Katalin Ladik kreće se od književnosti preko glume do interpretacije eksperimentalnih zvučnih kompozicija i radio-igara, fonetične i vizuelne poezije, hepeninga, performansa, akcije pa sve do mail arta. Objavila je 20 samostalnih zbirki poezije i jedan roman, od kojih su na srpski prevedeni Erogen zoon, Ikarova senka i Kavez od trave i roman Mogu li da živim na tvom licu (SFO (Re)konekcija, 2021). Svoje izložbe, performanse, hepeninge, muzičke performanse i koncerte realizovala je u okviru najznačajnijih institucija savremene kulture domaće i međunarodne scene, kao što su: Akademie der Bildenden Künste Wien „Aspekte – Gegenwärtige Kunst aus Jugoslawien” (Bosch+Bosch grupa), Van Gogh Museum Amsterdam „Vizuele poëzie”, Muzej savremene umetnosti „Verbo-Voko-Vizuelno”, Galerija suvremene umjetnosti „Nova umjetnička praksa 1966–1978”, Centre National Georges Pompidou „Rencontres internationales de poesie sonore”, Kassel, Neue Galerie, DOCUMENTA, New York, Washingto, Dubrovačke letnje igre, a trenutno se njen rad predsatavlja na svim značajnim evropskim izložbama. Rad ove umetnice, prevashodno njena verbo-voko-vizuelna istraživanja (zvučni performansi, video i audio kasete i ploče), (tekstualni) performansi tela, baš kao i obiman i značajan književni kao i rad u oblasti alternativnog teatra, priznati su i prepoznati i u međunarodnim okvirima. Njenu umetničku ličnost svrstavaju u red već gotovo mitskih ličnosti avangardi na čitavom centralnoevropskom prostoru.

Za svoj umetnički rad dobila je Nacionalno priznanje za vrhunski doprinos kulturi Republike Srbije 2009, kao i Nagradu za mir i umetničku hrabrost  Lennon Ono Grant for Peace 2016.

Svoje prve pesme objavila je u časopisu  Simpozion na mađarskom jeziku (1962) a njena prva zbirka Balada o srebrnom biciklu (Ballada az ezüstbicikliröl) sa gramofonskim, zvučnim zapisima, objavljena je 1969. godine, potom  Bludna metla, Erogena zona, Kavez od trave i Ikarova senka. U prevođenju na srpski joj je pomagala književnica Judita Šalgo, takođe poznata po svojim  performativnim izvođenjima poezije.

„Judita Šalgo mi je pomogla u prevodu pesama, a Bogdanka Poznanović me potakla na video-dokumentaciju mog stvaralaštva. Ona je negde 1980-ih nabavila videorekorder za Akademiju umetnosti gde je bila profesorka na Odseku medija i potakla me da snimimo neki moj rad za video. Ja sam sabrala neke motive i elemente svojih performansa iz prethodnog desetljeća koji su mi se činili pogodnima za kameru i video, pa sam ih izvela na stepeništu hodnika Akademije, a video nazvala Poemim. To je ostalo kao jedini dokument onog vremena.“

Pored uticaja Bogdanke Poznanović, koja je tada osnovala na novosadskoj Akademiji umetnosti prvi studio za nove medije, knjigu Bore Ćosića Mixed Media smatrala je jako važnom za njen umetnički razvoj.

Bila je članica grupa Bosch + Bosch od 1973. do 1976, u okviru koje je ipak imala svoju teritoriju zvuka i zvučnog performansa i izvodila vizualne i konceptualne radove.  Novoosnovanom Novosadskom pozorištu – Újvidéki Színház pridružila se 1974. i kao članica stalnog ansabla radila do 1992. igrajući u predstavama najznačajnijih mađarskih reditelja, kao što je Jančo Mikloš i predstava Bajer aspirin – pesnička monodrama koju je za nju napisao Oto Tolnai.

Tokom godina igrala je glavne i sporedne uloge u raznim TV filmovima i igranim filmovima (jedan od poznatijih je i film Lordana Zafranovića Ujed anđela). Bila  je urednica pesničke rubrike književnih časopisa Elet es Irodalom (1993–94) i Ciganifuro (1994–99). Između 1993. i 1998. predavala je u muzičkom i pozorišnom obrazovnom centru Hangar.

Katalin najveći trag ostavlja  u svojoj foničnoj i voko-vizelnoj poeziji, ali se najviše pamte njeni performansi i body art u kojima koristi svoje telo kao instrument, često provocirajući intervenciju publike ritualno  igrajući različite ženske uloge. Performativno izvođenje njenih „Šamanskih pesama“, dok je ogrnuta samo životinjskom kožom uz svetlost sveće, bio je jedan od najradikalnijih ženskih umetničkih izraza avangardne scene na tadašnjem jugoslovenskom kulturnom  prostoru.

„U početku sam na te radove gledala kao na poetske večeri – znači, prikazivanje poezije počev od njenog čitanja pa sve do govorenja u obliku fonične i gestualne poezije, što je na neki način bio uvod putem kojega sam ljudima dala ključ ka otvorenoj, proširenoj poeziji. Videla sam da ljudi poeziju smatraju samo onom linearnom, koju eventualno recituje glumac ili sam autor, ali govorenje ili pevanje, a kamoli fonična poezija, tada nije postojala.“

Performansi Ja sam javna žena, Blackshave, Rupa koja vrišti, Poem, Spuštanje Novog Sada niz reku Dunav,Mandora, Tesla samo su neki od najvažnijih, a spacifičnost njenog rada vidi se  i u  tome što je neke izvodila  potpuno različito u drugim kontekstima.

Katalin Ladik, performans – Zagreb, 1970.
Katalin Ladik, performans – Zagreb, 1970.

Katalin Ladik, Sanja Iveković i Vlasta Delimar bile su prve konceptualne umetnice novih medija a njihove umetničke strategije uticale su na poetiku različitih generacija umetnica, od Marine Abramović do nama danas savremene ženske scene. Ali, i one same još aktivno učestviju u kreiranju iste i sve više su prisutne na međunarodnoj sceni

Sama Katalin je iznenađena koliko su mladi umetnici zainteresovani za njen rad:

 „Uskoro idem u Švajcarsku gde ću na Muzičkoj akademiji u Baselu održati radionicu na temu novih eksperimentalnih partitura i improvizacije s kompozitorima. I mene samu čudi kako se mlađe generacije zanimaju za mene i moje stvaralaštvo.“

Zanimljivo je pratiti njen odnos prema ženskoj i feminističkoj kulturi. Sama kaže da u početku nije znala puno o feminističkim teorijama, a one koje su do nje dopirale nisu joj bile bliske. Ali svoju umetničku pobunu pokazuje kroz tipično ženske motive iskazujući ne samo odnos prema patrijarhalnim matricama nego i prema represivnom umetničkom kontekstu čak i među svojim istomišljenicima. Inače, konceptualne umetnice prve problematizuju poziciju autorke u umetničkom polju delovanja.

„Stoga sam izražavala svoj bunt kroz one sitne stvari koje radi svaka žena, s uverenjem da to također može da bude predmet umetnosti ili način umetničkog izražavanja. Kada sam počinjala, pišući na mađarskom sredinom 1960-ih, nisam poznavala teoriju feminizma – ne znam ni da li je postojao neki pregled na srpskom. Teorija nije programatski postojala u mom radu, već sam krenula od ličnog iskustva i započela svojevrsno oslobađanje od porodice i radnog mesta kao neki vid protesta u 1970-ima.„

Feministkinje su prepoznale njenu umetnost kao važnu elaboraciju pobunjene žene tako da je bila i gost najveće feminističke međunarodne konferencije u jednoj komunističkoj zemlji Drug-ca 1978. u Beogradu:

„To je bio moj prvi susret s njima i drugim aktivnim feministkinjama iz Zagreba, s kojima sam ostala u kontaktu. Drug-ca Žena me lično obogatila, i tada sam shvatila da feminizam nije ono što sam smatrala američkim feminizmom usko usmerenim protiv muškaraca, već da se radi o prostom zalaganju za prava žena.“

Retrospektivna izložba njenih radova u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine 2010. upravo je i nazvana Moć žene prema njenim dominantnim umetničkim postulatima.

Na konferenciji K.A.T. „Umetnost u obrazovanju: interakcije“, u produkciji Saveza feminističkih organizacija (Re)konekcija u Novom Sadu (2017), mogli smo da vidimo njene trenutne umetničke preokupacije internet prostorom koje je nazvala „Alisa u zemlji kodova“.

Katalin Ladik danas, Foto: Sanja Anđelković
Fotografija Sanja Anđelković

Katalin Ladik bavi se intrigantnim pitanjem, koje je osnovano na materijalu proširene poezije same umetnice. U unutrašnjoj naraciji svake vizuelne poezije nalazi se promena. Neobičajna medijska tranzicija odnosi se na ove objekte (vizuelnu poeziju i konkretnu poeziju), zatim na živo izvođenje i audio snimanje tih živih nastupa. Veza između vizuelnog i zvučnog je suština odnosa između poezije Katalin Ladik i njene proširene poezije, „otelovljenog perfomansa“.

„Lepota se pojavljuje kao rezultat na površini, na licu dela, ali radost stvaranja se dešava na obrnutom, na naličju materijala. Energija koja se oslobađa ograničenja, raskalašno se pokazuje i prevladava. Ne poštuje pravila, pretvara se u radost i bol. To se ne možete videti s lepe, tj. prednje strane, samo sa „pogrešne“ strane tj. naličja umetničkog dela” – objašnjava autorka.

Izvori:

Miško Šuvaković, Moć žene, MSUV, Novi Sad, 2010.

Teorijski diskursi savremene ženske kulture, priredile S. Dražić I V. Kopicl, Pokrajinski zavod za ravnopravnost polova, Novi Sad, 2019.

https://www.iserbia.rs/ifermin/katalin-ladik-zivot-kao-performans

https://www.xxzmagazin.com/patrijarhat-u-jugoslovenskom-drustvu-i-umjetnosti