Kategorije
audio Čitaonica književna kritika prilozi feminizmu Umetnost

Poezija i javna sfera[1]


1

Dubravka Đurić

Ovaj tekst pišem kao pesnikinja i teoretičarka poezije. On će se odnositi na savremene rekonfiguracije polja poetske proizvodnje, recepcije i diseminacije. Budući da već godinama pratim tri poetske scene, američku, hrvatsku i srpsku, one će biti u središtu pažnje, uz reference na specifične prakse i u drugim postjugoslovenskim kulturama.

Savremeni globalni trenutak poezije je generisao uzbudljivu kulturalnu proizvodnju i vidljivost poezije u javnoj sferi. Što mu je prethodilo? Odgovor na ovo pitanje započeću konstatacijom da je poezija kao lirika bila definisana kao polje neokaljano diskursima društvenosti. Smatralo se da je to područje iskazivanja radikalnog subjektivnog stava. Još je Hegel pisao da je pesma „subjektivni i lični izraz pesnika [sic]“, dok je u 20. stoleću Harold Bloom pisao da je subjektivnost jedini predmet poezije i da se ona izražava glasom, tj. subjektom pesme ili lirskim ja (Perloff 1987: 156162; Đurić 2001: 30).U temelju produkcije lirske pesme je stav da je lirika bastion transcendencije i da izražava univerzalne emocije. Posebnim načinom korišćenja jezika lirika se odvaja od istorijskih rasprava, a lirski subjekt je postavljen izvan istorije (Đurić 2009: 321). Ovde je, naravno, reč o temeljnim principima lirske paradigme.

Od 80-ih godina 20. stoleća, kontekstualistički i istoricistički metodi proučavanja književnosti, koji tokom 90-ih pa sve do skoro postaju globalno hegemoni, sasvim marginalizuju poeziju kao područje koje nam nema što reći o društvenoj konstrukciji subjekta, identiteta, klase, rase itd., te se u središte studija književnosti postavlja proučavanje proze (eventualno i drame). Govorimo o krajnjoj marginalizaciji poezije u doba Teorije (Virk 2007; Đurić 2010b).  Već sa štampanom kulturom poezija se povukla iz javne i ušla u privatnu sferu. Određena je sledećom scenom: usamljeni pesnik (retko pesnikinja) kontemplirajući piše pesme, a čitatelji/čitateljke usamljeni čitaju u sebi i kontempliraju o univerzalnim porukama pesnika. U američkoj poeziji 90-ih su se godina prošlog stoleća vodile rasprave o tome da li je povlačenje poezije, njene proizvodnje i recepcije na američke univerzitete pokazatelj njene nemoći i udaljenosti od publike, tj. javne sfere (stanovište uglednog konzervativnog pesnika i kritičara Dane Gioie) ili je univerzitet idealno mesto za nastanak i rasprave o poeziji (stanovište koje je zastupala ugledna kritičarka i istoričarka eksperimentalne poezije Marjorie Perloff). U kontekstu tih rasprava jezički pesnik Bob Pelerman je svoju knjigu o jezičkoj poeziji iz 1996. naslovio Marginalizacija poezije. I zaista, po mom sopstvenom iskustvu, sve do skoro baviti se poezijom izvan studija nacionalne književnosti, delovalo je kao deprimirajuća delatnost koja nikoga ne zanima.

Nakon 2010. dogodio se globalni zaokret ka poeziji: poezija je ponovo postala značajni žanr i ušla je u javnu sferu. Ovo ima neposredne veze sa agresivnim neoliberalnim imperativom za osvajanjem i kolonizacijom uvek novih neosvojenih područja kulturalne proizvodnje. Istovremeno, sve što je u prethodnim periodima bilo emancipatorski i ekskluzivno u samoj, naglasiću i to, eksperimentalnoj pesničkoj praksi (da navedem samo nekoliko aspekata: rušenje žanrovskih granica i izvođenje poezije u performance poetry), sada je inkorporirano u dominantni tok i postalo je nužni uslov same globalne produkcije i diseminacije savremene poezije. Poezija više ne ovisi o štampanoj kulturi. Zahvaljujući razvoju novih tehnologija tokom čitavog 20. stoleća došlo je do fenomena sekundarne usmenosti, usmenosti posredovane medijima (radio, magnetofoni, televizija, a danas i internet) (Ong 1971), te se početkom 90-ih u SAD razvija čitava kultura usmenog izvođenja poezije na slemovima i festivalima otvorenog mikrofona (open mike) (Đurić 2002:152153), koja će ubrzo postati globalni fenomen. Znatno kasnije će društvene mreže i njihove platforme omogućiti široku diseminaciju poezije. Poezija se javlja tekstualno u virtuelnom prostoru, ali i u brojnim video klipovima u kojima je autorke i autori izvode, ili na audio snimcima čitanja poezije.

Paradoks savremene digitalne medijske kulture koja omogućava kakofoniju heterogenih glasova u novonastalom opinion society ukinulo je globalnu i lokalnu javnu sferu, generisanjem post-truth society. Sve se može izreći i ništa od izrečenog nema konkretni politički učinak, stalno prisustvo i smena kontradiktornih stavova i uverenja uvek nanovo raslojava društva doprinoseći zbunjenosti, koja omogućava lagodnu manipulaciju. Zato je nastala potreba za generisanjem nove javne sfere angažovane poezije, koja je sa ekopoetikom postala najznačajniji globalni pesnički trend u kontekstu potpune marginalizacije i komercijalizacije književnosti, kao i u kontekstu ozbiljnog urušavanja svih nivoa obrazovanja posebno visokog.[2]

Sada ću se osvrnuti na to kako je došlo do promene pesničke paradigme u hrvatskoj pesničkoj kulturi u novim globalnim političko-medijskim uslovima proizvodnje života. U prethodnim periodima poezija je u Hrvatskoj pisana u dominantnoj paradigmi poezije iskustva jezika. To je značilo da, ma koje postupke pesnikinje i pesnici koristili, iskustvo jezika je oblikovalo poeziju. Poezija je uvek bila tretirana sa pažnjom usmerenom na jezički izričaj, na rafiniranost i kompleksnost jezičkog tkanja upregnutog u stroju generisanja pesme. Sada je zahvaljujući popularizaciji poezije i njenom ulasku u javnu sferu, stvarnosna poezija postala dominantna paradigma.[3] Već je Krešimir Bagić (2007) pišući o naraštaju 90-ih uveo pojam stvarnosne poezije, koja se distancira od paradigme iskustva jezika i bavi se svakodnevicom uvodeći pripovedni manir (Đurić 2013:145). Nju je na najbolji način izrazila poezija Tatjane Gromače, ali to nije bio istorijski trenutak kada je ta vrsta poezije u hrvatskoj kulturi mogla postati dominantnom. Za paradigmu stvarnosne poezije se u svojoj antologiji zalagao Damir Šodan (2010). Šodan je imao potrebu da se suprotstavi hegemoniji (da li reći i tiraniji) pesničke paradigme iskustva jezika, ali kontraverza koju je ona izazvala[4] imala je uporište u činjenici što je Šodan u predgovoru opisao stvarnosnu poeziju, ali izbor pesama autora/autorki je bio previše heterogen i ubedljivom većinom realizovan u paradigmi iskustva jezika.

Naredne decenije omogućiće promenu pesničke paradigme. Stvarnosno pesništvo u Hrvatskoj bilo je moguće tek usred specifičnih savremenih političkih, ekonomskih, medijskih i poetičkih globalno-lokalnih dinamika i hegemonija. Neoliberalno uništavanje demokratije, apsolutna privatizacija svega i uništavanje javnih dobara u kontekstu za sada nezadrživo nadirućeg populizma, redefinisalo je i transformisalo je pojam države i pojam nacionalne kulture. Ono što danas nazivamo „nacionalnom kulturom“ u širokom spektru ima dvostruku funkciju: homogenizacije nacije u vidu konstrukcije „neupitne transistorijske nacionalne tradicije“, i s druge strane, ona postaje roba u globalnoj turističkoj ponudi, koja se pokušava prodati i u doba pandemije. Područje različitih umetnosti, posebno književne proizvodnje, više nije značajno polje izvođenja nacionalnog identiteta već to postaju drugi segmenti kulture pre svega sport kao masovna medijska moblizacijska sfera. Poezija, kako se do skoro govorilo, kao polje najmanje ukaljano ekonomijama profita, postavljena je kao područje sa najvećim transformacionim potencijalom (u prethodnom periodu bile su to nova drama i dokumentarna drama). Potreba da poezija bude otelovljenje javnog emancipatorskog diskursa koji svi mogu razumeti postavila je i novu komunikacijsku normu pesničke proizvodnje.

Poezija kao emancipatorski javni diskurs i sredstvo političke borbe već je bila uspostavljena u SAD-u u antiratnoji feminističkoj poeziji 60-ih i 70-ih godina 20. stoleća, ali i u okviru borbe za rasna i druga manjinska prava. U feminističkom pokretu poezija je postajala komunalna i bila je u funkciji podizanja svesti, kritike patrijarhata, rasizma, seksizma i homofobije. Ovaj imperativ se sada reaktuelizuje i realizuje u uslovima globalne spektakularizacije poezije vidljive u novoj medijskoj javnoj sferi, kada poezija počinje funkcionisati kao emancipatorski feministički i/ili antikapitalistički diskurs koji prepoznaje rodna i klasna ugnjetavanja i protestuje protiv njih. Ova javna sfera postaje neka vrsta rezervata ili u drugom retoričkom registru kontrajavnost, u kojoj manje ili više intelektualna emancipatorska klasa može iskazati svoj protest i javno izricati kritiku društva. Jezik tu mora biti komunikativan, mora komunicirati sa širokom publikom. Istovremeno, poezija počinje delovati po principu sistema zvezda[5]: jedan manji broj autorki se izdvajaju kao ’najbolje’ i ’najuspešnije’. U hrvatskoj kulturi to je sigurno Monika Herceg, u bosansko-hercegovačkom možda po sopstvenom priznanju iz naše skorašnje prepiske, Adisa Bašić, a u srpskoj možda, ali na sasvim drugačiji način, Ana Ristović, po svom statusu u srpskoj, ali i regionalnim pesničkim kulturama pa i šire. Pesnička zvezda je po definiciji mlada, lepa i uspešna žena. Mimo zvezda koje su u prvom planu književne i medijske kulture, niz autorki učestvuju u javnoj areni književnih večeri, festivala i razgovora na nacionalnom nivou ali i širom sveta. U tom smislu bilo je zanimljivo ovog leta (2021) preko društvenih mreža pratiti književne, a posebno pesničke festivale širom Hrvatske na kojima su pesnikinje (i pesnici) iz Hrvatske, iz regije i iz sveta nastupale i razgovarale. Da pomenem samo neke: Goranovo proljeće, Stih u regiji, Festival svjetske književnosti, Vrisak, Booksa u parku, itd, ili zanimljivu seriju razgovora u okviru Art radionice Lazareti u Dubrovniku. Svi oni su deo regionalne i transnacionalne mreže festivala. Knjige i dalje imaju svoje mesto u ovoj novoj konstalaciji, one su materijali sa kojima se nastupa, predmeti koji se eventualno kupuju i razmenjuju, a sami događaji imaju društvenu funkciju novog mesta socijalizacije i društvenih interakcija ali i makar simboličnu ekonomsku funkciju materijalne podrške autorkama i autorima. Kritika, sada prilično svedena, u funkciji je proizvodnje „pesničke medijske persone“ kao uostalom i nagrade i književni časopisi, književne i dnevne novine ili lifestyle magazini. Istovremeno, nije slučajno što su najistaknutije nove pesnikinje koje u njoj deluju svoju književnu reputaciju uspostavile kao prozaistkinje poput Olje Savičević Ivančević, ili se pored poezije bave i prozom poput bosanskohercegovačke autorke Tanje Stupar Trifunović, ili dramom poput Marije Dejanović.

Ovaj istorijski trenutak govori i o globalnim ’tektonskim’ promenama književnih žanrova i njihovim hibridizacijama sa drugim umetnostima. Mislim pre svega na razliku između poezije i proze koja se sad na različite načine u mnogim književnim delima dovodi u pitanje ili briše. Značajan je trend pisanja pesničkih romana ili romana u stihovima. Kao specifičnu realizaciju tog trenda mogu navesti srpsku pesnikinju Anu Seferović, koja živi u Velikoj Britaniji i njen dugi spev Materina (Arhipelag 2018). Monika Herceg piše i drame, a zanimljiva je njena saradnja sa rediteljem Ivicom Buljanom na projektu postavljanja na scenu stihova savremenih hrvatskih pesnikinja u performansu „Ne čitaš žene“ (2021).

Poezija iskustva jezika je u hrvatskoj poeziji bila utemeljena na modernističkoj paradigmi (o antologijama hrvatske književnosti videti: Đurić 2011b), koja je insistirala na kompleksnosti jezičkog umeća, jer je poezija definisana kao umetnost reči. Ona je bila muškocentrična, jer su pesnici i kritičari centrirani kao najznačajniji proizvođači estetske vrednosti i izricanja estetskih sudova. Ustvrdila bih da je nova paradigma  ženskocentrična, bar kad je u pitanju pesnička produkcija, ako to još nije slučaj i u kritici. Retka kritičarka koja se bavila ženskom poezijom je hrvatska pesnikinja i kritičarka, Darija Žilić. Ona je u knjizi Pisati mlijekom (AltaGama 2008) intenzivno pisala o ženskoj poeziji iz ginokritičarske perspektive u vremenu kada se feminističke teoretičarke i kritičarke u hrvatskoj, ali i šire u postjugoslovenskoj regiji uopšte nisu zanimale za poeziju.  Treba pomenuti i knjigu Kidipin glas ili hrvatsko žensko pjesništvo (2016), Sanjina Sorela, pesnika i naučnika. Ova istorizacija ženske poezije od renesanse do danas ostala je u Hrvatskoj prećutana. Dok se autorke ranijih socijalističkih i postsocijalističkih generacija nisu, koliko mi je poznato, izjašnjavale kao feminističke pesnikinje, danas, posebno u Hrvatskoj, ali i u neki drugim delovima postjugoslovenskog kulturnog prostora, nastao je trend feminističke poezije. Ovaj fenomen je u neposrednoj vezi sa četvrtim talasom feminizma i globalnim kontekstom urušavanja demokratije, usponom desnice i snažnim nastojanjem da se ukinu ženska prava.[6] Nova, ili bolje reći savremena feministička poezija korespondira sa anglosaksonskim pokretom #MeToo, u kojem su pesnikinje različitih poetičkih usmerenja pisale poeziju u znak podrške ovom pokretu (Critichley i Burnett 2018).

Pitanje u kom trenutku i zašto autorke ispunjavaju jedan prostor kojim su ranije dominirali autori, ostaviću po strani, mada je implicirano ovim tekstom. Zanima me status autorke u kulturalnoj proizvodnji poezije. Od 60-ih godina  20. stoleća u SAD-u i u Zapadnoj Evropi nastaju feministički pokreti drugog talasa, ono što će se retrospektivno nazvati feminističkim pesničkim pokretom (Whitehead 1996 i Đurić 2020). Za ovaj fenomen, posebno u Americi, presudan je bio nastanak separatističke ženske kulture u kojoj feministkinje stvaraju žensku i feminističku kulturu. To je bio period borbe u kojoj je prioritet bio iskazivanje cenzurisanog ženskog iskustva koje u narednom koraku postepeno i mukotrpno može u poeziji i drugim umetnostima steći status univerzalnosti. Feministička borba za prava žena da njihova produkcija bude prepoznata kao estetski vredna i univerzalna i ne nužno generisana muškocentričnim procedurama i normama omogućila je da pesnikinje i književnice polako sve više osvajaju nacionalne književne scene u ovom delu sveta znatnije od sredine 90-ih. Ovaj proces bio je potpomognut pojavom ženskih studija, ženskih časopisa (u Zagrebu Treća i Kruh i ruže, u Beogradu Beogradu Feminističke sveske,[7] Ženske studije i ProFemina) i feminističke, posebno ginokritičarske teorije (knjiga Biljane Dojčinović Ginokritika: Rod i proučavanje književnosti koju su pisale žene,1993). Ali u dominantnom toku su književnice sa izvesnim renomeom uglavnom izbegavale se izjašnjavati kao feministkinje, čak i u periodu od početka 90-ih kada je feminizam ušao na velika vrata političkog antiratnog aktivizma. Kao što sam već objasnila „pjesništvo [je] kao umjetnost konstruirano nasuprot feminizmu kao ideologiji“ (Đurić 2013: 148).  Kako su to feministička istraživanja davno pokazala, polje umetničke proizvodnje, uključujući i poeziju, konstruisano je kao polje izražavanja muškog subjekta koji je diskurzivno ali i ezgistencijalno, proizveden kao univerzalan. Poezija je konstruisana kao temeljno antifeministička, i šire antiženska, jer su pojmovi žena i Pesnik (šire Umetnik) bili međusobno isključivi. Kao posledica uverenja da je estetika autonomna i izvan ideologije, mnoge autorke će biti svesne značaja feminizma i feminističke kritike, ali će istovremeno izraziti bojazan od njegovog negativnog učinka na estetsko dostignuće i status u nacionalnom kanonu. To su na sebi svojstven način izrazile makedonska književnica Lidija Dimkovska (Đurić i Nikčević-Batričević 2019) i crnogorska Jelena Nelević Martinović (Stefanović, 2021). Isti strah je iskazan i u podnaslovu ProFemine: „časopis za žensku književnost i kulturu“. Zato Dimkovska u svojoj kompleksnoj poeziji izgrađuje osebujni univerzalistički simbolički prostor.

Ako se sada osvrnem na srpsku pesničku kulturu (videti i tekst Đurić 2016), u njoj je tokom 70-ih dominantna bila beogradska urbana narativna poezija, za koju se može reći da je specifična vrsta poetskog realizma realiziranog u uslovima jugoslovenskog socijalizma. Uspostavljeni naziv za ovu vrstu poezije je kritička ili verstička poezija (Đurić 2011a:163). Ova hegemona pesnička formacija je u potpunosti potisla vojvođanski tekstualni eksperiment (o vojvođanskom tekstualnom eksperimentu videti: Šuvaković 1995, koji je i uveo ovaj termin). Od 80-ih godina 20. stoleća do kraja 90-ih petrifikovaće se specifični postmoderni retrogradni stil, koji će delovanjem časopisa ProFemina (i novosadskog TRANSkataloga) biti doveden u pitanje uspostavljanjem modernističke i postmodernistike književne proizvodnje (postmodernističke u smislu okrenutosti savremenosti a ne prošlosti) u mikro prostoru časopisa. Zahvaljujući delovanju dve pesnikinje, Radmile Lazić, čija su polazišta u beogradskoj narativnoj pesničkoj školi 70-ih i Dubravke Đurić, koja je proizašla iz konteksta poznih konceptulističkih tekstualnih produkcija, ženska pesnička kultura je dobila zamah. U tom kontekstu nastala je Ažinova škola poezije i teorije, zasnovana na eksperimentalnim pesničkim tekstualnim i interpretativnim[8] praksama (Đurić, 2021). Ažin je doveo do poremećaja u dominantnom pesničkog diskursu srpske kulture, kada smo 2004. nastupile u javnom prostorusa antologijom Diskurzivna tela poezije. U drugoj fazi našeg rada uspostavljena je antilirska pesnička paradigma. To se poklopilo sa uspostavljanjem demokratske vlasti i prodorom savremenih globalnih tendencija, u formi koju sam nazvala tranzicijskom narativnom poezijom i pod taj pojam podvela poeziju beogradskih pesnikinja različitih generacija: Radmile Lazić, Danice Vukićević, Marije Knežević, Ane Ristović i Milene Marković (Đurić 2011a:177). Dominacija pesnikinja u ovoj struji je i tada bila očita.

Ažin je učinio proboj ka eksperimentalnim pesničkim formama, a ta tendencija se u nekim drugim postsocijalističkim kulturama (slovenačkoj i poljskoj) dogodila početkom 90-ih (reč je o snažnom uticaju njujorške škole). Zahvaljujući Ažinu nakon 2004. u srpskoj pesničkoj kulturi, posebno u novoj generaciji pesnika i pesnikinja rođenoj od kraja 70-ih do početka 80-ih, znatan je uticaj eksperimentalnih formi u rasponu od njujorške škole do jezičke poezije.[9] Ovaj impuls je trajao izvesno vreme, ali se hegemoni novi neoliberalni (u smislu vremenskog okvira) realizam ponovo uspostavio kao dominatna forma pesničke produkcije. Nagovestila ga je Antologija srpske urbane poezije Radmile Lazić iz 2009, u koju su uvrštene autorke i autori različitih generacija i poetičkih ishodišta.[10] Antologičarka ju je pozicionirala između antologije Tihomira Brajovića Reči i senke (1997), u kojoj je muški kao univerzalni nacionalni pesnički dominatni tok generacije rođene oko 1960. pokazan kao onaj koji temeljno nasleđuje srpski socijalistički modernizam prve i druge generacije pesnika (od kojih je tokom 90-ih posebno bio uticajan Ivan V. Lalić), i Ažinove antologije Diskurzivna tela poezije (2004). Ali, za antologiju R. Lazić konstitutivan je izrazito polemički odnos sa Ažinovom antologijom u novim geopolitičkim i geopoetičkim uslovima, premošćenje vremenskog jaza i nadovezivanje na beogradsku muškocentričnu urbanu pesničku školu, čijim se temeljima ova antologičarka vratila tokom uredničkog rada u ProFemini.

Za Radmilu Lazić kao predstavnicu dominantnog modernističkog urbanog toka, najveći je problem bio preterana intelektualizacija polja poezije koju je sprovela Ažinova škola. Zato ona ponovo uspostavlja dihotomije aktuelne tokom 70-ih i početkom 80-ih godina prošlog stoleća: modernizam vs. tradicija (otelovljena pre svega u uticaju epske narodne poezije), modernizam vs. pesnički eksperiment. Upravo je Ažinov pesnički eksperiment svojom radikalnošću omogućio ovakvo pozicioniranje u novom vremenu u lokalnoj pesničkoj kulturi. U predgovoru i pogovoru Lazić vodi eksplicitnu i implicitnu polemiku sa stavovima Dubravke Đurić, a značajno je ukazati na njihove intenzivne interakcije tokom zajedničkog rada na ProFemini, kao i kasnije tokom izrade antologije ženske poezije Mačke ne idu u raj (2000) R. Lazić. Antologija urbane poezije R. Lazić je najavila ponovo uspostavljanje hegemonije narativnog modusa, oporavljenog i podstaknutog globalnim ulaskom poezije u domen popularne kulture, zahtevom da se poezija mora masovnije čitati. Možda je tu najindikativnija poezija Radmile Petrović.

Bez potpunog uvida u produkciju postjugoslovenskih pesničkih kultura, rekla bih da su u ovom trenutku u najvećoj meri dva opusa proizašla iz pesničkog eksperimenta: slovenačke pesnikinje, kompozitorke, performerke i teoretičarke Nine Dragičević i autorke ovog teksta, takođe performerke i teoretičarke. Mada su generacijski, formativno i na druge načine sasvim različite, ove autorke u svojoj poetskoj tekstualnoj praksi inkorporiraju ranije eksperimente. U knjizi Ljubav reče greva (2019) Dragičević unosi fragmente iz različitih aktuelnih diskurzivnih polja, aktivira različite književne i neknjiževne žanrove, posebno vodeći računa o zvukovnom ali i vizuelnom generisanju značenja, kako bi izvela društvenu kritiku patrijarhata, homofobije, prekarnosti u kulturi, itd. Dubravka Đurić u rukopisu Beleške o biopolitici (eksperiment iz geobiopolietike, nastao između 2018. i 2021.: prvi deo objavljen je u zagrebačkoj Temi, 2021 (1-2-3):152168), inkorporira fragmente iz različitih diskurzivnih polja, mešajući žanrovske postupke poezije, proze, teorije i drame, uz primenu olsonovske vizuelne estetike stranice papira razvijene u američkoj feminističkoj i ažinovskoj eksperimentalnoj praksi. Knjiga je zamišljena kao kritika neoliberalizma i biopolitike koja se svakodnevno u savremenim društvima sprovodi na najbezobzirniji način.

Na kraju bih istakla nekoliko autorki, čiji mi se rad čini tipičnim u ovom istorijskom trenutku. Hrvatska pesnikinja Ana Brnardić od početka je prepoznata kao značajni pesnički glas. Njena rana poezija odlikovala se osećajem za suptilnu vezu zvuka i značenja, plela je mreže neuhvatljivih asocijacija, a oniričnost je bila ugrađena u njenu očuđujuću lirsku narativnost. Pesnička putanja koju je Brnardić prešla govori o promeni paradigme u hrvatskoj poeziji. Po njenim sopstvenim rečima, u prvoj fazi pisanja imala je predrasudu prema komunikativnoj poeziji, što znači da je pisala u ozračju lirske paradigme iskustva jezika.  Sada  je zanima „otvorenija komunikacija  sa čitateljem“, a ne više potraga za „hermetičnim ključem svijeta“ (Herceg 2020). Iz ove perspektive značajna postaje činjenica da je Brnardić od strane izdavača bila urednica Šodanove antologije. Hrvatska pesnikinja Darija Žilić od prve zbirke poezije Grudi i jagode do najnovijih razrađuje specifičnu žensku estetiku – bavi se konstrukcijom reprezentacija ženskosti i ženske žudnje, udaljujući se od ili približavajući se paradigmi poezije iskustva jezika. Novopazarska pesnikinja Nadija Rebronja ima zanimljivo decentrirano mesto u postjugoslovenskim pesničkim kulturama. Određujući sopstvenu ultrakosmopolitsku poziciju, ona uvek naglašava kompleksnu mešanost svih kultura, pa i balkanskih, u različitim sinhronim i dijahronim tačkama. Zato objašnjava „ja sam pokušala da iz te kompleksnosti i susreta kultura (susreta koji je često sudar) izvučem ono utopijsko, a to je umjetnost“ (Musić 2014). Crnogorska pesnikinja, amerikanistkinja, Marija Krivokapić na suptilan način barata lokalnom epskom tradicijom i mestom žene u njoj, ali tu tradiciju u svakodnevnom iskustvu tretira kroz prizmu globalnog modela, američke starosedelačke pesničke tradicije kojom se kao naučnica bavi. Njena poezija nije realizovana kao nostalgija za prošlošću, već autorka pokazuje njene tragove u savremenosti, sa emancipatorskom intencijom. Srpska pesnikinja Danica Vukićević u novijoj poeziji na aktuelan i najneposredniji način hibridizuje lirsko interpolacijom lirizovanih teorijskih stavova. Ova u svetu snažna tendencija kod D. Vukićević se u najjasnijem vidu realizuje i vidi u njenom poetskom eseju “Parole; podni mozaik” (Vukićević, 2021). Poezija Ivane Maksić se artikuliše kao eksplicitno levičarska, protesna i antikapitalistička, što je još jedan značajan transnacionalni pesnički trend. Budući da je prevodila afroameričku protesnu poeziju, neke od njenih strategija je inkorporirala u svoj rad. Sličnu poziciju danas ima i Maja Solar (Lazičić, 2021). Transnacionalni trenutak pesničke proizvodnje nalaže da pomenem još dve autorke, Biljanu D. Obradović i Anu Božičević. Srpsko-američka pesnikinja Biljana D. Obradović u svojoj se poeziji pisanoj na američkom engleskom bavi traumatičnom konstrukcijom hibridnog identiteta. Svojim prevodilačkim aktivnostima ona posreduje između američke i srpske pesničke kulture. Ana Božičević je hrvatsko-američka pesnikinja čija se knjiga u prevodu na hrvatski jezik pojavila ovog leta (2021) i u prisustvu autorke je promovisana.

Kratka rasprava o feminizmu, ženskom autorstvu i identifikacijama 

Pitanje odnosa pesnikinja i drugih umetnica prema feminizmu je složeno i ne može se pojednostavljeno objasniti. Umetnost je od početka, kako sam to objasnila u knjizi Poezija teorija rod, „strukturirana kao polje izražavanja emocija“ (Đurić 2009:132). U javnoj sferi emocionalnost je povezivana sa konstrukcijom ženskosti, a umetnost je oblikovana kao emocionalno prikazivanje unutrašnjeg života ljudi. Umetnik je, u romantičarskom kodu, inspirisani genije i genijalnost ga je izdvajala u odnosu na obične muškarce koji moraju biti racionalni i neemocionalni. Umetnik je izuzetni muškarac kojem je dozvoljeno javno da razvija  ’ženstvene kvalitete’ kako bi proizveo umetnička dela vrhunskog kvaliteta. Smatralo se da žene po ’prirodi stvari’ nemaju genijalnost koja omogućava stvaranje transistorijske umetničke vrednosti.  Kako su žene postepeno ulazile u područje umetničke proizvodnje,  umetnici, među kojima su i pesnici,  u modernističkim i još više avangardnim formacijama postavili su imperativ da se pesnik mora uzdići iznad ličnog doživljaja i emocija. U anglosaksonskom svetu najznačajniji zastupnici ovoga stava bili su T.S. Eliot i Ezra Pound. Sve što je u poeziji bilo vezano za osećajnost izjednačavano je sa ženstvenošću i mekuštvom (što se pre svega odnosilo na poeziju simbolizma, koja im je prethodila) i uz gnušanje je odbacivano. Drugim rečima, modernizam i avangarda su poeziju maskulinizirali.

Prvi talas feminizma je svojim intervencijama omogućio jednom broju žena osvajanje pesničkog prostora, ali ni u poeziji modernizma žene se nisu na isti način odnosile prema feminizmu i ženama. Gertrude Stein se nije smatrala ženom već genijem, dok je H.D.[11] izgrađivala žensku poetiku revidirajući muške mitove (Đurić 2009). Do većeg prodora umetnica i pesnikinja došlo je zahvaljujući drugom talasu feminizma od 60-ih godina 20. stoleća. Da bi se umetnice i pesnikinje otvoreno deklarisale kao feministkinje potreban je bio snažan i masovni feministički pokret u kojem su umetnice i pesnikinje zauzimale značajno mesto. U raspravama o američkom feminističkom pokretu govori se o tome da je poezija odigrala najznačajniju funkciju kao javni feministički diskurs u procesu podizanja svesti žena. Pa ni tada se sve umetnice, čak i one koje su pripadale pokretnu nisu uvek samodefinisale kao feminističke umetnice. Zašto?

Muški subjekt koji se izražava konstruisan je kao neutralan i univerzalan. Zato je poezija kao muškocentrični diskurs izjednačavana sa univerzalnim (muškim) iskazom, koji se nije doživljavao kao muški (u smislu patrikularnosti i obeleženosti rodom). Nasuprot tome, ženski glas u poeziji shvatan je partikularnim, te kao takav nije mogao izraziti univerzalno ljudsko iskustvo. Ulazeći u polje muške-kao-univerzalne produkcije žene su se morale prilagoditi ako su želele da ih priznaju. S druge strane, feminizam je od 60-ih omogućio ženama prostore u kojima su mogle stvarati, a feministička kritika je, kako je to američka feministička istoričarka umetnosti Lucy R. Lippard 1976. pisala, morala uspostaviti nove kriterijume vrednovanja, morala je univerzalizovati ono što se zvalo „ženskim iskustvom“[12] (Đurić 2021: 7879). To je ujedno značilo politizaciju ženskog iskustva.

Muškocentrična pesnička kultura je bila konstruisana kao polje čiste transistorijske estetske vrednosti dok je feministička umetnost posmatrana kao partikularna i ideološka: „žensko iskustvo“ posebno izrečeno sa eksplicitno feminističke pozicije nije i nikada ne može biti univerzalno, jer ne govori u ime svih ljudi. Ono je partikularno u funkciji feminizma kao ideologije što znači da je izvanestetsko. Zato su se autorke većinom izjašnjavale kao pesnici: pojam podrazumeva vrednosni, a to znači ideološki stav da je u pitanju akter koji proizvodi univerzalnu estetsku vrednost, a ne pesnikinje: autorke koje nikad ne mogu proizvesti univerzalnu estetsku vrednost i zato se nikada nisu mogle kandidirati za ulazak u nacionalni pesnički kanon. Ali ovde je jasno da je estetika uvek ideologija i politika, jer umetnička vrednost nikada nije dana po sebi, već je uvek društveno proizvedena s određenim ciljem i u korist određene grupe (roda, klase, rase, itd.) (Pollock 1999; Đurić 2009).Uloge su već unapred raspoređene i dodeljene. Da bi to izbegle, pesnikinje se često ne  izjašnjavaju kao feministkinje. One su izbegavale i odrednicu pesnikinja koja je označavala ženu koja bezuspešno pokušava se baviti umetnošću, sve dok transnacionalnim feminističkim intervencijama u savremenim rodnim politikama jezika taj termin nije izgubio negativne konotacije i postao je neutralan.[13]

Pa ipak, feministička kritika je pesnikinjama omogućila prodor u polje poezije,  omogućivši da „žensko iskustvo“ pod određenim uslovima (uslovima pripadanja određenoj književnoj formaciji) stekne status univerzalnosti. Može se reći da su autorke koje se u svom radu bave „ženskim temama“ internalizovale feminističke stavove, jer ih više ni one ni dominantna kultura ne smatraju apriorno ideološkim i partikularnim. Tu dolazimo do ključnih postavki Rachel Blau duPlessis: 1)“[p]isanje nije rodno neutralno mesto”; 2 ) iskazi poput „Nisam feministička pesnikinja. Ja sam jednostavno pesnik“, ili „Nisam pesnikinja, ja sam jednostavno pesnik“ (…) „ma kako jasno izražavali opiranje, dejstvuju upravo unutar kulturalnog terena koji je otvorilo rodno-obeleženo mišljenje – to jest feminizam” (DuPlessis 2006:55).(Kolektivni intervju sa savremenim pesnikinjama i jednim pesnikom iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Srbije i Severne Makedonije u Trećoj 1/2021pokazuje čitav raspon različitih poetičkih pozicija o kojima sam ovde govorila).

Du Plessis predlaže razlikovanje feminističke produkcije i feminističke recepcije. Ako se bavimo feminističkom produkcijom, postavljamo pitanje da li je autorka feministička pesnikinja. Ali, praksa feminističke recepcije je po duPlessis značajnija jer:

Žene imaju na raspolaganju mnogo različitih ideologija koje im pomažu da artikulišu glas i vokaciju kao spisateljice i sigurno mnoštvo ideologija i praksi koje ometaju to polaganje prava na glas i vokaciju. Spisateljice mogu steći moć ili možda kulturalnu moć odvajanjem od ‘grupe’ Žena i/ili bilo koje ‘etikete’ koja se pripisuje toj grupi, od ‘ženstvenog’ do ‘feminističkog’.  Ovo se može (optužujuće) shvatiti kao poricanje ili, neutralnije, kao situaciona strategija. Osoba se može povezati sa i inspirisati i malom grupom umetnica i sa njima intelektualno povezati ali ne i sa Ženama ili feminizmom uopšte  (DuPlessis 2006: 52).

Zato se u praksi koju naziva feminizmom recepcije ne postavlja pitanje koje su specifične “forme, stilovi, strategije, teme ženskije, ženstvenije, muške, maskuline, gej, straight, queer na nivou produkcije” (duPlessis 2009: 65). Feminizam recepcije obraća pažnju na rod, u pitanju je materijalistička recepcija koja se bavi “društvenom lokacijom ne samo umetnica već i žanrova, diskursa, slika, tekstualnosti, ideologija, zajednica I kritike” (duPlessis 2009: 65). A ovo nas vodi ka ključnom pitanju, zašto još uvek nema odgovarajuće feminističke naučne kritike poezije.

Kratka naknadna napomena

Važno je na kraju napomenuti da velike pesničke kulture u kojima postoje različite međusobno suprotstavljene snažne pesničke scene sa antagonističkim ideologijama se po konfiguraciji razlikuju od manjih nacionalnih scena koje nisu u stanju generisati više paralelnih poetskih svetova. Ovaj tekst je izveden iz moje pozicije autorke koja se bavi eksperimentalnom američkom poezijom.Ona je izvedena iz premise materijalističkih postformalističkih teorija jezičkih pesnika, na koje se nadovezuje i duPlessis (Đurić 2009: 320328).

U terminologiji Marjorie Perloff, zanima me poezija Poundove tradicije (Perloff 1987). Uticajni američki kritičar Hugh Kenner je 1971. godine napisao knjigu pod naslovom The Pound Era, dok je 1977. Harold Bloom pisao o Stevensovoj eri (Perloff 1987:127). Konstrukcija američke poezije modernizma ako se u njeno središte postavi Pound ili Stevens, podrazumeva sasvim oprečne kanonske pesničke postupke i ideologije, kao i autore (i autorke).

Jezički pesnici su u središte postavili Gertrude Stein, smatrajući je radikalnijom od svih radikalnih anglo-modernista, od Pounda, Eliota i Joycea. Feministkinje su pisale o muškom i ženskom modernizmu, dok su neke autorke i autori iznosili tezu da Stein dovodi u pitanje ovu rodno uspostavljenu dihotomiju (Đurić 2009:159188). Ali ni feministička pesnička produkcija nije bila jedinstvena. Ona se od 70-ih  godina naovamo kretala između suprotstavljenih feminističkih poetskih ideologija, s jedne strane dominantnog feminističkog toka, koji reprezentuje Adrienne Rich i feminističkog eksperimenta koji otelovljuje DuPlessis. Rich je smatrala da pesnički eksperiment nije značajan za feminizam, dok je duPlessis postavila pitanje „[d]a li je žena sinonim za ’naivne teorije reprezentacije’“. Dok se Rich zalagala za reviziju muških mitova u ženskoj poeziji, duPlessis se, u skladu sa feminističkim poststrukturalističkim i eksperimentalnim pesničkim praksama, zalagala za revoluciju [u poetskom jeziku] (referenca na Juliju Kristevu je očita) (Đurić 2020:303304). Budući da su feminističke pesnikinje dominantnog toka u skladu sa ginokritičarskim zahtevom stvarale žensku pesničku tradiciju, one su iz nje sasvim isključile radikalne modernistkinje. Kao odgovor na ovo isključivanje feministička eksperimentalna pesnikinja Kathleen Frazer je 1983. osnovala časopis HOW(ever) koji je okupio eksperimentalistkinje sa kojima je radila na konstrukciji kanona eksperimentalnih spisateljica. Ono što želim reći je da je u američkoj pesničkoj kulturi literatura o poeziji nepregledna i da se zahvaljujući novim teorijskim okvirima kao i poetičko-ideološkom pozicioniranošću interpretatorke, ovo polje uvek nanovo na drugi način interpretira i uvek nanovo na svetlost dana se iznose zaboravljene autorke i autore iz prethodnih epoha, kao i marginalizovane savremene autorke/autori. Da su moja poetičko-teorijska polazišta bila drugačija, i ova interpretacija bi bila sasvim drugačija.

Literatura

Bagić, Krešimir. 2007. „Pjesnički naraštaj devedesetih”. Reč 61(7):157168.

Critchlet, Emily i Burnett, Elizabeth-Jane. 2018. „#MeToo: A Poetry Collective”. Chicago Review. https://www.chicagoreview.org/metoo/(13.09.2021).

Dojčinović-Nešić, Biljana.1993. Ginokritika i književnost koju su pisale žene. Beograd:

Književno društvo „Sveti Sava“.

Dragičević, Nina. 2019.  Ljubav reče greva. Zbirka Lambda. Ljubljana: Založba ŠKUC.

DuPlessis, Rachel Blau. 2006. Blue Studio: Poetry and Its Cultural Work. Tuscaloosa: The University of Alabama Press.

Đurić, Dubravka. 2021. „Feministička avangarda i feminisansa u američkoj poeziji i vizuelnim umetnostima”.Bulletin of the Institute of Ethnography. 2.Lada Stevanović i Miroslava Lukić Krstanović (ur.) Feminističke procedure u društvu i kulturi (tema broja). Str.274287.

Đurić, Dubravka. 2021. “Ažinova škola: feministička avangarda”. Treća 1/2021: 3751.

Đurić, Dubravka. 2020. „(Trans)nationalism and American Feminist Exerimental Writing”. U: A.

Izgarjan, D. Đurić, S. Halupka-Rešetar (ur.) Aspects of Transnationality in American Literature and American Language. Novi Sad: Filozofski fakultet. Str. 299313.

Đurić, Dubravka i Nikčević-Batričević, Aleksandra. 2019. „Demarginalization and

Destination(s) of Post-Yugoslav Literary Canon”. Neohelicon (46): 575590.

Đurić, Dubravka. 2016. „Subjekt koji piše i subjekt koji se konstruiše u srpskoj ženskoj

poeziji, nakon 1970. godine.” Knjiženstvo. http://www.knjizenstvo.rs/sr-lat/casopisi/2016/zenska-knjizevnost-i-kultura/subjekt-koji-pise-i-subjekt-koji-se-konstruise-u-srpskoj-zenskoj-poeziji-nakon-1970-godine (5.10. 2021)

Đurić, Dubravka. 2013. „Konstrukcija ženskosti u suvremenoj hrvatskoj poeziji: A. Brnardić,

L. Derkač, D. Jagić, D. Žilić i I. Matijašević”. Poezija (1-2):145-148.

Đurić, Dubravka. 2011a. Politika poezije: Tranzicija i pesnički eksperiment. Beograd: AŽIN.

Đurić, Dubravka. 2011b. „Kritičarsko-teorijski modeli u interpretiranju suvremene hrvatske poezije”. Poezija (7/3)4:126131.

Đurić, Dubravka. 2010a. „Pesnikinje u američkoj i srpskoj poeziji”. Agon 6.

http://agoncasopis.com/arhiva/stari_sajt/broj_6/o%20poeziji/4_dubravka_djuric.html (15.9.2021).

Đurić, Dubravka. 2010b. „Transformacije studija književnosti na prelazu iz 20. u 21.vek”.

Polja (461):4045.

Đurić, Dubravka. 2009. Poezija teorija rod: Moderne i postmoderne američke pesnikinje.

Beograd: ArionArt.

Đurić, Dubravka. 2002. Jezik, poezija, postmodernizam: Jezička poezija u kontekstu moderne i postmoderne američke poezije. Beograd: Oktoih.

Herceg, Monika. 2020. „Ana Brnardić: Sviđa mi se ideja poezije kao lijeka, no koji nije za svakog u svakoj prilici”. Moderna vremena.

https://mvinfo.hr/clanak/ana-brnardic-svidja-mi-se-ideja-poezije-kao-lijeka-no-koji-nije-za-svakog-u-svakoj-prilici(16.9.2021)

Lazić, Radmila. 2009. Antologija srpske ubrane poezije: Zvezde su lepe ali nemam kad da ih gledam. Beograd: Samizdat B92.

Lazičić. Goran. 2021. “Od satire do revolucije: Savremena feministička poezija u srbiji”. Treća 1/2021: 1825.

Musić, Kemal. 2014. „Naše vrijeme boluje od senzacionalizma i brzine”. Danas, 3.07.2014.

https://www.danas.rs/drustvo/nase-vrijeme-boluje-od-senzacionalizma-i-brzine/.

Ong, Walter J.1990. Rherotic, Romance, and Technology: Studies in the Interaction of Expression and Culture. Itaca: Cornell University Press.

Perelman, Bob. 1996. The Marginalization of Poetry: Langauge Writing and Literary History.

New Jersey: Princeton University Press.

Perloff, Marjorie. 1987. The Dance of the Intellect: Studies in the Poetry of the Pound Tradition. London: Cambridge University Press.

Pollock, Griselda. 1999. Differencing the Canon: Feminist Desire and the Writing of Art’s History. London: Routledge.

Stefanović, Lena Ruth. 2021. “Dekonstrukcija patrijarhata u poeziji savremenih crnogorskih i drugih južnoslovenskih pjesnikinja srednje i mlađe generacije”. Treća 1/2021: 2636.

Šodan, Damir. 2010. „Što je stvarno stvarnosna poezija”. U: Damir Šodan (ur.) Drugom

stranom: Antologija suvremene hrvatske ’stvarnosne’ poezije. Zagreb: Naklada Ljevak. str. 725.

Šuvaković, Miško.1995. Grupa KÔD, Grupa ($ i Grupa ($-KÔD: Retrospektiva. Novi Sad:

Galerija savremene likovne umetnosti.

Virk, Tomo. 2007. Primerjalna književnost na prelomu tisočljetja: Kritični pregled. Ljubljana: Založba ZRC, ZRC SAZU.

Vukićević, Danica. 2/21. “Parole; podni mozaik”. Treća 1-2021: 165170.

Whitehead, Kim. 1996. The Feminist Poetry Movement. Jackson: University Press of Mississippi.

(Napomena: Ovo je neznatno promenjena verzija teksta objavljenog kao uvodnik u zagrebačkom časopisu Treća br. 1, vol. XXIII, 2021, posećenom feminističkoj poeziji, str. 717).


[1] Zahvaljujem Nataši Govedić na pomnom čitanju teksta.

[2]Simptomatična je za medijsku reprezentaciju ovog problema TV serija The Chair, žanrovski definisana kao hibrid komedije i drame. Ona pokazuje kako neoliberalni poredak pred univerzitete postavlja zahteve za komercijalizacijom i finansijskom samoodrživošću. Ali, što je još značajnije, pokazuje profesore i profesorke kao pomalo senilne koji ne žele u penziju, žive od stare slave i ne žele se prilagoditi novim neobliberalnim uslovima. Mlađi, ili zabavljaju studente kako bi ih privukli, ili su zaokupljeni svojom genijalnošću u potrazi za seksualnim zadovoljstvima, nastava ih ne zanima, ili su to sredovečne žene koje su jurile za karijerom te u srednjem dobu usvajaju decu i neuspešno ih odgajaju, umesto da su se bavile zasnivanjem porodice.    

[3] Svesna sam da je ovo možda pojednostavljivanje prave situacije odnosno kompleksnosti pesničke proizvodnje.Pomnije proučavanje bi pokazalao iznijansiraniju i složeniju sliku, ali mene zanimaju dominante pesničke proizvodnje koje se smenjuju u vremenu.

[4] Na festivalu Stih u regiji 2011. na kojem sam učestvovala, organizovan je okrugli sto povodom ove antologije na kojem su svi učesnici/učesnice izneli primedbe na račun Šodanove antologije.

[5] Kao primer spektakularizacije celokupne kulture, fuzije medijske kulture, mode, politike, umetnosti i poezije možemo pomenuti Amandu Gorman, pesnikinju i aktivistkinu, čija se poezija vezana za slem. Nakon čitanja poezije na Bidenovoj inauguraciji, njene knjige su postale bestseleri. Na manifestaciji Met Gala (skraćenica od Metropolitan Museum of Art’s Costume Institute Benefit) Gorman je bila ovogodišnja kopredsednica manifestacije. https://www.forbes.com/sites/carlieporterfield/2021/09/13/met-gala-ella-emhoff-amanda-gorman-and-lil-nas-x-pay-tribute-to-in-america-theme-photos/?sh=3d689c516c5e (19.9.2021.).

[6] Ovde treba pomenuti distopijsku TV seriju The Handmaind’s Tale, koja se na simptomatičan način bavi upravo tom temom i ukazati na to kako su se u hrvatskoj kulturi reference na tu seriju iskoristile u borbi protiv ukidanja ženskih prava 2017. Mada je taj protesni gest izazvao polemike za i protiv, ovde me zanima ukazati na to kako su u savremenoj kulturi polje kulturalne proizvodnje i borbe za i protiv emancipacije usko povezane s medijskim reprezentacijama i umetničkim performativnim gestama i njihovim upotrebama u konkretnim borbama.

[7]Uz napomenu da je stav uredništva ProFemine, uključujući i mene, bio negativan prema naturalističkoj feminističkoj, lezbejskoj i crnoj  poeziji koja je u Feminističkim sveskama prevođena. Moj stav prema toj vrsti poezije se promenio tokom rada na doktorskoj tezi o američkoj eksperimentalnoj feminističkoj poeziji. O prevodima feminističke poezije u Feminističkim sveskama govorila sam 2020. u okviru istraživanja „Američka poezija u polju jugoslovenskih i postjugoslovenskih pesničkih kultura“ izvedenim u CZKD-u. Videti: https://www.upsdownshighslows.com/sr/study/poezija/.

[8] Deo ovog projekta bile su vežbe u artikulisanju glasa pri čitanju poezije po uzoru na avangardne, neoavangardne i postavangardne prakse. Radile smo sa glasovnim mogućnostima izvođenja poezije. Pesme su čitane na feminističkim proslavama 8. marta i u javnim prostorima poput Kulturnog centra Beograda.

[9] Analiza časopisa Agon pokazala bi zaokret od uticaja beogradske škole prema eksperimentalnijim formama, čiji je podsticaj neopozivo bila Ažinova škola (videti u celini Agon br. 6, kao i moj tekst, Đurić 2010a).

[10] Važno je napomenuti da je izašlo nekoliko prikaza koji su negativno ocenili ovu antologiju jer je pо njihovoj oceni izbor pesnika i pesnikinja u njoj sasvim reduktivan.

[11] Američka modernistička imažistička pesnikinja  Hilda Doolittle, poznata kao H.D.

[12] Pojam stavljam pod znake navoda jer, na čemu insistira za mene značajna američka feministička teoretičarka i eksperimentalna pesnikinja, Rachel Blau DuPlessis, „’iskustvo’ nikada nije zabeleženo u pisanju – ono je pisanjem konstruisano (izabrano, pribavljeno, transponirano, izumljeno, prošireno, prisvojeno)” (DuPlessis, 2006: 59).

[13] U tom smislu je politički ‘zanimljiv’ apriorno i neupitno negativan stav srpske političke i lingvističke elite prema upotrebi imenica ženskog roda u jeziku.


Tekst je objavljen kao uvodnik u časopisu Treća br. 1, vol. XXIII, posvećenom feminističkoj poeziji, str. 717, Zagreb, 2021.

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Poezija i javna sfera[1]," u ŽeNSki Muzej, 7. septembra 2023., https://zenskimuzejns.org.rs/2023/09/07/poezija-i-javna-sfera1/.

Kategorije
audio Čitaonica prilozi feminizmu

Цртица о темама, дилемама и динамици женских друштава у новосадској српској заједници почетком 20. века*


1

Гордана Стојаковић

Простим набрајањем женских организација Српкиња у Новом Саду (активних пре стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и основаних са стварањем нове државе), често изостаје осврт на појаву да су у невеликом женском активистичком корпусу истовремено опстајале и оне са готово идентичним програмом и циљевима. Да ли се узроци овог феномена могу наћи у потреби за лидерством изузетних жена које су неслагања унутар женског покрета преточиле у нове активистичке ентитете (што је познато и у савременом феминистичком свету), можда о потреби које је наметао друштвено-политички контекст, или о више симултаних узрока? Овај недовољно познати сегмент историје женског покрета биће предмет истраживања у коме ћу покушати да осветлим феномен динамике женског активизма у новосадским приликама друге деценије 20. века. У фокусу ће бити рад Кола напредног женскиња[1] (осн. 1919, од 1921. Матица напредних жена) у првим годинама деловања (1919–1921) у односу на рад „Добротворне Задруге Српкиња Новосаткиња“[2] (осн. 1880)[3] и  Женске читаонице „Посестрима“[4] (осн. 1910). Такође, намера ми је да појасним чињеницу да је Народни универзитет у Новом Саду, настао на трагу напора чланица Кола (затим Матице напредних жена) за самообразовањем, али и образовањем грађанства. Зато ћу активности Матице напредних жена анализирати у периоду 1922–1923, а поједине искораке ка установљењу нових садржаја и током 1924. и 1925.

Извесно је да је у посматраном периоду дошло до великих друштвених и политичких промена, не само кроз стварање нове државе – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, већ и на плану економије, демографије и др. У таквим околностима наново су се испитивали односи унутар друштвених структура, нарочито положај жена. У неким послератним европским државама женско право гласа је постало политичка реалност, те су се унутар нове државе, Краљевине СХС већ почетком 1919. почеле груписати женске активистичке снаге за борбу за женска лична, породична и политичка права на начин да се превазиђу национални оквири.

Истовремено, пред женама српске новосадске заједнице био је озбиљан задатак да, како је то објаснила Јелена Остојић, лидерка Кола напредног женскиња, најпре изађу из сталешких (класних), рођачких, суседских оквира и напусте одлучивање према личним везама и симпатијама. Важни и далекосежни циљеви захтевали су одлучно деловање, те су млади, женски активистички изданци програмским активностима настојали да придобију чланство и изборе видљивост у јавном простору. У таквим околностима, унутар женске активистичке сцене, бар у јавности није било сукоба, али би понекад избила извесна компетитивна напетост између организација. Да бих истражила ову појаву поред темељних докумената организација, чији рад истражујем, фокусираћу се и на објаве и извештаје у дневном новосадском листу Застава простору где су се активности издвојених женских организација саопштавали, као и на архивске изворе нарочито у вези са чланством и финансијама одабраних организација. Истраживање треба да покаже да ли се оснивајући Коло група образованих Новосађанки, следећи поделу унутар српског политичког живота, бременитог личним везама и нетрпељивостима, нашла на трагу истог циља који је већ спроводила „Посестрима“, те да ли је догађај променио однос чланица организације према Задрузи?

Теме и динамика

Многи почетни напори за побољшање положаја жена у друштву везани су за женске задруге, сестринска предузећа Српкиња у Хабзбуршкој монархији. Ове организације основане су седамдесетих и осамдесетих година 19. века у време националне демократизације, а биле су повезани са националним питањем. Делујући унутар националног оквира женске задруге су реализовале идеју о специфичној женској мисији у друштву која тежи да га културно и материјално реформише. Систем задружних организација подразумевао је сабирање женских активистичких потенцијала и капитализовање финансијских средстава (у новцу и имовини)[5] да би се хуманитарни и образовни циљеви организације, као и рад на плану еманципације жена, остварили. У том друштвеном контексту новосадска Задруга је имала посебно место, јер су се капитализованом имовином (даровани поседи и новац), чланарином, добровољним прилозима, организацијом сéла, чајанки, изложби… издржавала женска радничка школа, дечије обданиште, школовале девојчице, стипендирала млада женска интелигенција и основао месечник Женски свет (1886–1914) – ризница података о женском активизму, те платформа за повезивање и координацију активности и промовисање женских литерарних радова. Задруга у Новом Саду је била својеврсна школа уласка жена у јавну сферу,  заједница ослоњена на подржаване женске улоге у друштву у којима су се током времена развиле идеје о борби за лична, породична и политичка права жена. Готово све чланице женских организација насталих у српској заједници почетком 20. века у Новом Саду биле су у неком периоду активно, или као приложнице, укључене у рад ове организације. Може се рећи да је организација била исходиште генерације жена које ће се почетком 20. века организовати у односу на циљеве, а не према националној или верској припадности. Међу мајке оснивачице Задруге треба уврстити Нану Натошевић и Јулку Радовановић[6] али истовремено уочити чињеницу да је  према угарском закону „перовођа“ (секретар) женске организације морао бити мушкарац што је утицало на многе ауторе који су секретарство Аркадија Варађанина преводили у позицију оснивача организације.   

У периоду 1919–1921. Задруга је била угледна и стамена организација која је у јавном простору била видљива преко чајанки „у корист своје благајне“ (Застава,  27. новембар 1919, 9. и 29. децембар 1921), „народних забава са игранком“ (Застава,25. јануар 1920), изложбе женских ручних радова (Застава, 3. јун 1921) где се улаз наплаћивао, али и „јавних предавања“ где је приступ био слободан (Застава,19. март, 24. новембар и 22. децембар 1921). У посматраном периоду  предавачи су били угледници који су могли да окупе публику свих политичких и идеолошких начела: др Иван Ђаја, др Милан Петровић и професор Васа Стајић. 

И пре окончања I светског рата Задруга није задовољавала потребе нове жене, оне која се школовала за тада друштвено прихватљива занимања, а затим и оне која је већ учествовалa у политичким активностима. У тај празан простор прва је ступила Милица Томић која је са истомишљеницама 1905. основала Посело Српкиња, да би организација 1910. преименована у Женску читаоницу „Посестрима.“ Организација је имала за циљ образовање и самообразовање жена (формирање библиотеке и оснивање школе за чланице које су неписмене), бригу за чланство кроз заједнички фонд, али активистички рад (борба за одржање српских виших девојачких школа које су остале без потпоре Српског црквено-народног сабора и политичка борба кроз сакупљање потписа против Апоњијевог закона тј. помађаривања народних школа).

Милица Томић је била на трагу оних напора које је пропагирала и реализовала  у вези са домаћом радиношћу Савка Суботић, а то је да се треба активистички обраћати женама из занатлијских и ратарских породица. Задруга се овом најбројнијем сегменту друштва обраћала кроз традиционални хуманитарни рад. Новина коју су увеле оснивачице „Посестриме“ допринела да је део женских активисткиња кренуо ка новој позицији (унутар женског активизма) усмереној ка женама различитих сталежа (класа), на начин да  се кроз допринос сваке чланице афирмише сестринство на националној основи и успоставе нови кораци ка еманципацији. Овај план је покренут пре I светског рата унутар оне политичке агенде коју је од 1907. заступала Српска народна радикална странка у Војводини, а то је женско право гласа и законодавство које женама даје иста права и обавезе као и мушкарцима у грађанском и кривичном законодавству (Ј. Томић Застава, 6. фебруар 1919).

По завршетку I светског рата на челу „Посестриме“ је била Милица Томић, а потпредседница Олга Вилић (Застава,1. март 1921). У јавном простору удружење је било видљиво преко „забавно-поучних сéла“ чија је садржина била делом преузета из искуства Задруге (поучни говор о некој актуелној теми, а затим песма и игра) уз новине као што је јавно читање, али и афирмација локалних музичких организација и група („Ратарско певачко друштво“, „тамбурашки збор трговачке омладине“, фолклорна група деце из Салајке, „ученице Каменичког Орфелината“[7] и др),  док је гро предавача, у оквиру поучног дела припадало кругу сарадника часописа Жена (Застава, 13. март, 28. март, 10. април, 11. април, 3. мај и 31. мај 1919; 27. март, 31. март и 1. мај 1920; 10. март, 18. март и 7. октобар 1921). За „Посестриму“ је везана и нова форма повезивања чланица, а то су целодневни излети (Застава,27. мај 1921). Од септембра 1921. организација је најавила  редовне недељне „састанке школе“ – модел образовања неписмених жена који ће установљењем руководитељки аналфабетских течајева преузети Антифашистички фронт жена Југославије (Застава, 24. септембар 1921; Stojaković 2012). Слава „Посестриме“, Ваведење Богородице, је била прилика да се после службе у цркви и резања славског колача после подне организује сéло (Застава, 4. децембар 1921). Такође, „Посестрима“ је преко лета најављивала рад у другим срединама кроз оснивање сличних друштава као што је Српско женско, просветно-привредно друштво „Посестрима“ у Вуковару, основано 1920. које је у свом саставу имало Српску женску читаоницу „Посестрима“ са респектабилном библиотеком.

Дилеме и напетости

До почетка I светског рата  у јавном простору су се о „Посестрими“ могле чути и оцене које су признавале важност просветног и хуманитарног рада организације, али истовремено откривале дилеме потенцијалног чланства у вези са политичком оријентацијом лидерки и симпатизера организације који су били окупљени око часописа Жена и повезани са војвођанским радикалима. Још је Јелица Беловић-Бернаџиковска о часопису Жена Милице Томић у књизи Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас написала да је то „лист само једне политичке странке“ где су окупљене „само жене овог политичког програма уз своје мужеве“ (Беловић-Бернаџиковска 1913:15). Ова повезаност је била несумњива не само зато што је Милица Томић била spiritus movens оба женска ентитета[8] већ и због помоћи који је интелектуални круг око Милице и Јаше Томићa пружао пре свега часопису, а онда и „Посестрими“.

По окончању I светског рата  лидерке „Посестриме“ су претендовале на већу подршку жена нарочито због политичких околности, у којима је и Милица Томић са шест других жена допринела присаједињењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији. Један од сарадника Жене и „Посестриме“, др Миладин Свињарев  је у једном од поучних сéла „Посестриме“ агитовао у њену корист „истичући важност и значај“ организације „како у друштвеном погледу“ јер „је скупила у једно сестринско коло све женскиње без разлике њихова политичког убеђења, тако и у здравственом погледу као чуварица народног здравља, неговања, отхрањивања и васпитања подмлатка, узданице народног нам живота“ (Застава, 10. април 1919).

Неоспорно је да је „Посестрима“ „поучно-забавним сéлима много допринела народном просвећивању“, али није успела сасвим да заинтересује гро женске грађанске елите (Застава, 31. мај 1919). Коло напредног женскиња ће 1919. наново покренути женске редове и то понуђеним концептом који је напустио сестринство у оквиру једне нације и као циљ увео позицију активне и корисне грађанке[9].  Као прво издање Кола штампана је књижица Коло Напредног Женскиња, Организација – Устав Програм[10] у коjoj су дате информације, како будућем чланству, тако и јавности о циљевима, устројству и начину рада организације, али и о односу према Задрузи и „Посестрими“.

У књижици је у уводу дат говор Јелене Остојић[11], прве председнице Кола, под насловом „Организујмо се“ у коме доминирају суморне слике друштвених прилика у Новом Саду у погледу односа према женској деци и женама. У наставку је понуђен одговор у виду три активистичка плана деловања: феминистички (политичка права за жене, законска једнакост мушкараца и жена, демократизација друштва, побољшање положаја радница и законска заштита трудних жена и материнства и др.); просветни(поучна предавања, организација аналфабетских течајева, реформа женских школа према новим потребама које намеће ново доба, просвећивање жена на селу, заштита мајки и деце на селу и др.) и социјални (пристојна склоништа за убоге, оснивање школа за раднице, законско обезбеђење радника у старости, болести или несрећи, организација посредовања у запошљавању и др.). Као средства и начини рада чланству су понуђени: самообразовање, поучни течајеви, јавно читање, предавања, библиотека и читаоница.

Као и „Посестрима“ и Коло је оснивачким актом установило правило да активно чланство припада женама, а мушкарци могу бити подршка, а у Колу и „спољашњи чланови“ који не гласају нити могу бити у управи организације ( „Коло Напредног Женскиња, Организација – Устав – Програм“, 14). Да би се избегле недоумице у јавности у вези са разликама и сличностима активистичких агенди „Посестриме“ и Кола, као однос Кола према Задрузи, као најстаријој и најугледнијој женској институцији, у одељку „Коло и Добротворна Задруга“  стоји следеће:

„(…) Имамо истина једно женско удружење: Добротворну Задругу, која постоји већ  скоро 40 година, али њен рад није управљен њеним члановима, нити се она бави питањем о жени (…) Сматрамо да је потребно да се створи потпуно чиста ситуација, да не би нико ништа сумњао, да се не би ни с које стране увукло неповерење, или можда, чак омраза“ („Коло Напредног Женскиња, Организација – Устав – Програм“, 4, 24).

Надаље се каже да је програм Задруге окренут ка друштву у целини и да поред настојања чланица Задруге да прошире програм у складу са потребама новог времена Задруга „не би могла никад обухватити и програм нашег Кола“ (Исто, 24). Коло је пак, „више тип клуба“, „удружење за самообразовање“ окренуто ка чланству са циљем да „формира раднице за наш јавни живот“ (Исто, 24, 25). Чланице Кола су хтеле пропаганду за коју „треба више покретљивости ширине и слободе“, а то је најефикасније чинити у организацији – клубу, а не унутар традиционалне форме каква је Задруга (Исто, 25). На крају лидерке Кола су поручиле:      

„Стога је боље да свако удружење иде својим путем (…) нема сумње да ће се оба кад затреба наћи у заједници. Сматрале смо за дужност да учинимо ову изјаву да бисмо умириле некоје чланове Добротворне Задруге“ (Исто, 25).

У вези са односом према „Посестрими“ гледиште је било другачије:

„Пала је овде реч и о томе да се наше Коло споји с друштвом Посестримом. Између ова два друштва стоји нешто другачије. Видеће се из нашег Устава да рад којим се бави Посестрима спада у дужности чланова Кола. Само мислим да због такога рада није потребно стапање ова два друштва него кооперација. Како би се та кооперација извела о томе се може говорити тек онда кад до таке[12] кооперације дође“ (Исто, 26). 

Ове реченице уписане у темељни документ Кола сведоче о поштовању чланица нове организације према Задрузи, из које је већина и потекла, а многе су и даље задржале чланство у тој најстаријој женској организацији новосадских Српкиња. Ставови о „Посестрими“ говоре о резервисаности и евентуалној сарадњи две женске организације са истим циљевима. Начин на који је лидерка Кола, Јелена Остојић, увела организацију у јавни простор, дефинишући однос према „Посестрими“, произашао је из друштвено-политичког миљеа и упућује на опаску Јелице Беловић-Бернаџиковси о утицају политичких неслога на женски активизам у српској заједници.

Коло је на Конститутивној скупштини окупило 83 чланице, а до краја 1919. (према плаћеној чланарини) било је 155 чланица, 1921 – 80 чланица (Исто, 28; РОМС М. 10.985. Чланице МНЖ[13] 1919–1921). Међу лидеркама Кола су биле и сараднице часописа Жена Вукица Алексијевић и Зорка Лазић, а чланица је била и Олга Вилић[14] (РОМС 10. 985. Чланице МНЖ 1919–1921). „Посестрима“ је 1919. „имала 300 чланица које су помагале сваку добротворну и културну ствар“ што значи да је у невеликој новосадској српској заједници маса жена била укључена у рад више женских организације, а да су извесне напетости[15], проистекле из политичких размирица и личних нетрпељивости ималe одјек у делу женске интелектуалне елите (Жена[16] бр 10. 1919: 619).

Чињеница да је гро жена на различите начине у исто време подржавао рад више женских организација и сазнање да ће постављене циљеве достићи заједничком борбом, произвела је, у периоду који посматрам, одсуство сукоба у јавности и један манир учтиве солидарности. Најпластичнији јавни пример ове ситуације је прослава Ваведења, славе „Посестриме“ где су биле присутне и (на телима управљања одабране) представнице Задруге и Кола (Застава, 8. децембар 1919).

Други ограничавајући фактор везан за женски активизам и одсуство јавних сукоба је новац, без кога нема активности. У време настанка Задруге жене су економску самосталност стицале браком, те је гро добротворки, које су имање и новац завештале организацији или основале фондацију, био у статусу удовице. Завештане суме новца би се капитализовале до суме потребне да се фондација уведе у живот, а самим тим и да се обезбеди њено трајање[17]. „Посестрима“ је могла да рачуна на чланарину, прилоге институција и појединаца, ипак недовољне за фондације или институције какве је имала Задруга. Рад „Посестриме“ новчано су подржавали појединци (мушкарци и жене), али и институције као што је „Српска Задружна Банка, Српска православна црквена општина, Централни Кредитни Завод“ (Застава,10. јун 1920). Лидерке „Посестриме“ су уложиле 6000 круна[18] са 7% камате у тада расписани Државни инвестициони зајам што је поред економског био и политички чин подршке активностима нове државе (Застава, 21. и 22. септембра 1921). Коло је оснивачким актом предвидело годишњу чланарину, која се у периоду 1919–1921. кретала од 12[19] до 30 круна, а 1919. и износ од 5 круна за „књижницу“ Кола, (РОМС М. 10. 985. Чланице МНЖ и Благајна МНЖ). Када је Коло почетком 1921. прешло у окриље Матице српске као Матица напредних жена оснивачким актом организација се одрекла капитализовања новца рачунајући на потпору[20] Матице српске.

Задруга, „Посестрима“ и Коло (од фебруара 1921. Матица напредних жена) су биле чланице Народног женског савеза Краљевине СХС (Савез). Када је Савез одржао своју прву пленарну седницу[21] у Новом Саду 17–19. априла 1921, Задруга је преузела организацију догађаја који су захтевали новчане издатке, као што су свечана представа у позоришту и заједничка вечера за коју су домаће учеснице могле купити карте код председнице Задруге (Застава, 13. април 1921). На свечаној вечери су говориле: Зора Стефановић (Задруга и Матица напредних жена) и Олга Вилић („Посестрима“), Даница Христић  (председница Савеза), Злата Ковачевић-Лопашић (Загреб), Олга Керниц-Пелеш (Загреб) и Јованка Шиљак (Сарајево) (Застава,22. април 1921). Задруга је јавно захвалила свима који су помогли да се догађај организује у доброј традицији Српске Атине, те да исти гошћама остане у најлепшем сећању (Застава,28. април 1921).    

Нова динамика и нове напетости

Потрага за знањем и самообразовањем жена за чланице и симпатизерке Кола започела је почетком фебруара 1919. покретањем „поучних течајева“ чији је циљ и контекст, у коме се овај амбициозни план дешавао, образложила председница Кола, Јелена Остојић „при отварању“ првог предавања, а пренела Застава у неколико наставака (Ј. Остојић Застава, 18, 20. и 21. март 1919). У подужем експозеу дат је приказ неадекватног школовања генерација жена и истовремено предности које су баштиниле генерације мушкараца кроз стицање знања, кроз путовања и контакте са различитим стручњацима, што је утицало да разумеју друштвене промене, да се удружују и утичу на своје окружење без обзира да ли су интелектуалци или занатлије. Жене су пак, друштвеним устројством остављене без знања и у ситуацијама испразног таворења или погубног диринчења, карактеристичног за сиромашне слојеве. Генерације жена које нису имале среће да дочекају отварање женских гимназија, а то је било гро чланица Кола, нису биле спремне да чекају скрштених руку нове нараштаје образованих жена, већ су организацијом поучних течајева намеравале да крену ка позицији нове друштвене интересне групе. То показују и три тематска блока предавања. У прва два течаја, према најавама, требало је да се расправља  о феминизму[22] (историјски преглед, женско право гласа и утицај женских бирача на друштвене промене у државама где је исто уведено) и о Програму[23] Кола. У трећем и четвртом течају тема је била материнство[24], брак[25] и положај жена у односу на те категорије, а пети течај бавио се тешким положајем радница,[26] нарочито фабричких радница. Чланице Кола нису плаћале течајеве, као ни спољашњи чланови (мушкарци), док је остала публика плаћала 15 круна за све течајеве (Застава, 8. март 1919). Први циклус течајева завршен je крајем маја 1919. На предавањима је било просечно „90 слушалаца“, највише 130, а представница Кола је закључила да се ради о највећем успеху „што је постигнут у Новом Саду у јавним предавањима“  (Застава, 3. јун 1919). Истовремено формирана је библиотека са читаоницом најпре у „Конвикту“[27], а неколико месеци касније у писарници „Више Девојачке Школе“ (Застава, 9. јул и 26. децембар 1919).       

Поруке које су се слале са забавно-поучних сéла „Посестриме“ биле су подстакнуте пријемом првих течајева Кола код публике. Забавом и поуком, како је писало у најави за једно такво сéло „Посестриме“, требало је „да покажемо да имамо и ми смисла за науку, за оно што је лепо и племенито и да и нама лежи на срцу просвета“ (Застава, 13. март 1919). Чак су се и тематски поучна предавања или беседе на сéлу „Посестриме“ чинили као одговор на течајеве Кола јер је, готово у исто време, Мита Ђорђевић говорио о васпитању, а др Арсен Милутиновић о правном положају жене (Застава, 3. мај 1919). Разлика је била томе што  је програм „Посестриме“ био прилагођен и ратаркама и занатлијкама, док је Коло окупљало грађански и образовани слој жена и исту такву публику. Намера лидерки Кола, која ће доћи до пуне реализације у годинама које следе, била је да за предаваче ангажују најзначајније интелектуалце, претежно универзитетске професоре, најчешће из Београда, затим и из Загреба и Љубљане, док су Задруга и „Посестрима“, уз понеки изузетак, ангажовале интелектуалне прваке Српске Атине.

 Извесне напетости које су постојале током 1919. и 1920. између Кола и „Посестриме“ могу се пратити кроз извештаје о раду обе организације у Застави где се преко броја присутне публике ценила успешност активности обе организације. Тако су из „Посестриме“ обавештавали јавност да намеравају да ангажују највећи простор у Новом Саду како би примили све заинтересоване. Тиме су поручивали да је публика масовношћу показивала где је центар дешавања.

Najava u listu Застава, 28. март 1919.
Застава, 28. март 1919.

„Посестрима“ је забавно-поучним сéлима остваривала приходе, па је тако било и са врло успешном „Ђурђевском“ приредбом где је „цена прве три ложе била 150 круна, остале по 100 круна“ док су се седишта наплаћивала од од 6 до 25 круна (Застава, 1. мај 1920). Приход је био намењен библиотеци друштва.

Док је „Посестрима“ током 1920. своје активности реализовала у континуитету, лидерке Кола су организовале неколико предавања ангажујући домаће снаге, махом спољне[28] чланове (Застава,23. март, 5. мај и 22. децембар 1920). Овај застој се одразио на пад броја чланица током 1920. На Скупштини одржаној у октобру 1920. Олга Крно[29] је на лидерској позицији наследила Јелену Остојић[30], која је због породичних прилика напустила Нови Сад. Заменица председнице је била Зорка Лазић, а међу чланицама Управног одбора су биле и Аница Савић[31], Зора Стефановић[32] и Милица Стајић[33] (Застава, 7. октобар 1920).

Почетком 1921[34]  на ванредној Скупштини Кола донешен је нови Устав организације која од тада постаје Матица напредних жена. Такође, донета је и одлука да се затражи да организација буде примљена у састав Матице српске. Позитивна одлука Просветног одсека Матице српске, која је затим уследила, означила је нову етапу у животу организације. Матица напредних жена постала је тако „прва локална Матица посебног карактера“[35] у саставу Матице српске, тачније њеног Просветног одсека. Промена односа Матице српске према женској половини друштва кореспондирала је са промовисањем нових просветних циљеве најстарије културне институције код Срба. То је омогућило да, на иницијативу Кола, започне „уписивање наших жена у Матицу српску“, али не као „помагача“  – да фондовима, претплатом или као публика подржавају Матичин рад, већ сада у статусу „чланова оснивача“[36] (Застава,3. фебруар 1921).

Нови Устав Кола донео је новине, најпре да се од фебруара 1921. организација зове Матица напредних жена.  Нови темељни документ новоустановљене организације идентичан је са претходним у делу који се односи на циљеве и начина рада организације. Разлика је у висини чланарине, која је за оне сиромашног стања и до 16 година – симболична и у обавези коју организација има да преко свог Управног одбора шаље извештаје о раду и план за следећу годину Просветном Одсеку Матице српске, те да истовремено најави какву помоћ очекује. Уставом Матице напредних жена предвиђено је да се неће капитализовати приходи од чланарине, оснивачких, добротворних прихода и улазница, већ ће четвртину прихода трошити за своје активности, а трећину давати Матици српској. У случају престанка рада Матице напредних жена архива, књиге и новац биће предати Матици српској.

Чланице Матице напредних жена нису биле задовољне како су саме констатовале „неодређеним положајем“[37] унутар Матице српске, те су пред Скупштину организације одржане у септембру 1922. изнеле дилему „да ли да се коначно прикључе Женском покрету у Београду као њихова секција или Матици српској као њена специјална секција“ (РОМС М. 10. 985. Записник Главне редовне скупштине МНЖ у Новом Саду одржане 24. септембра 1922).

 Допис са захтевом за измену Устава Матице српске послат је Просветном Одсеку, а одговор је био да се молба прихвата и да се „ова ствар доставља заједничкој седници Управног Одбора и Књижевног Одељења да тражи поправке[38] и измене у Уставу Матице српске“ (М. 7.227, М. 10.985. Записник III редовне одборске седнице МНЖ одржане 14. октобра 1922). Матица напредних жена  је 1923. постала секција Књижевног одељења Матице српске.

У јавном простору 1921. Матица напредних жена је била видљива преко  предавања која су држали: социолог из Београда Федор Накић  –  серија предавања о положају и улози жене у српском друштву некад и сад, о жени и држави и жени и култури (Застава, 16. фебруар, 2. март и 29. новембар), музичар Петар Коњовић о позоришту и публици (Застава, 23. фебруар), секретар Матице српске, Васа Стајић, о феминизму Емила Фаге и литератури руског писца С. Петрова (Застава,10. март и 6. април), доцент Правног факултета у Суботици, др Ђорђе Тасић[39] (Застава, 6. април), руски писац С. Петров о руској литератури (Застава, 6. април), проф. А. Балубџић о жени и религији (Застава,28. април) и Милева Милојевић из Друштва за просвећивање жене и заштиту њених права о моралу за мушкарце и жене (Застава, 26. јун). Чланице Матице напредних жена успешно су окончале активности у 1921. и пребродиле застој настао одласком агилне, високомотивисане прве председнице Кола, Јелене Остојић.

Свакодневни живот као инспирација за нове искораке

У „Енциклопедији Новог Сада“ Народни универзитет – „просветно-културна и научно популарна трибина“ уписана је као тековина Кола коју је наставила и развила Матица напредних жена (Попов, 2001: 233–234). Многи[40] су оснивали сличне програме, са истим називом, чак и у Новом Саду. Постоји писмени захтев из Дубровника[41] да се помогне у оснивању Народног универзитета у том граду према новосадском искуству Матице напредних жена (РОМС М. 10.985. Дописи.).

 Предавања у организацији чланица Кола, а затим Матице напредних жена привлачила су пажњу јавности, јер су предавачи и предавачице били еминентни познаваоци области о којој говоре, а многе од њих до тада  новосадска публика није имала прилике да види. Током 1922. посредник између потенцијалних предавача и организаторки предавања је био др Н. Вулић[42]. Он је обавестио одборнице[43] Матице напредних жена „да ће професори београдског Универзитета радо долазити да држе предавања (…) само се мора постарати за бесплатну железничку карту, а они не траже никакав хонорар“ (РОМС М. 10.985. Записник II редовне одборске седнице МНЖ одржане 7. октобра 1922). Одмах затим се испоставило да ће „неки предавачи тражити хонорар“, те је одлучено да се за сваког одреди хонорар од 250 динара (РОМС М. 10.985. Записник са VI редовне одборске седнице МНЖ одржане 4. новембра 1922).

Током пролећног циклуса 1922.  одржана су следећа предавања: Зора Каснар-Караџић[44] о женском покрету на делу (4. фебруар), Јован Ненадовић о браку и венеричним болестима (16. фебруар), епископ Иринеј Ћирић о библијским казивањима о стварању света (23. фебруар), Игњат Павлас[45] о позитивном праву жене (2. март), вајар Перо Палавичини о развоју сликарске уметности (16. март), Петар Шеровић о инвалидском питању (23. март), Васа Стајић о културним проблемима Новог Сада (30. март), Миленко Вукичевић о Јелени Француској и Јефимији, српској деспотици, песникињи и монахињи (6. април), Светислав Баница о жени у Ибзеновим драмама (27. април) и епископ Иринеј Ћирић о Песми над песмама  (4. мај) (РОМС М. 7.215. Дневник МНЖ).

У јесен 1922. одржана су следећа предавања: епископ др Иринеј Ћирић о библијској поезији (12. октобар), Светислав Баница о женама у Ибзеновим драмама (19. октобар), М. Главина[46] о социјалној кризи и феминизму (26. октобар), др Н. Вулић о женама у старом добу и данас (2. новембар), др Ксенија Атанасијевић о Сократу (15. новембар), др Милан Богдановић о модерној поезији (22. новембар), др Никола Поповић о савременој филозофији (29. новембра), Григорије Петров о „тражењу“ великих људи (5. децембра), те о болести и терапији друштвеног живота (6 децембра), Васа Стајић о проблему интелигенције (20. децембар) и др Владета Поповић о Бајрону (27. децембар) (РОМС М. 7.215. Дневник МНЖ).

Обезбеђивање предавача за испуњење програма Народног универзитета често је билo последица агилности чланица Управног одбора Матице напредних жена. Најчешће су то радиле позивним писмима као у случају Јована Цвијића  који се захвалио на позиву и оправдао изостанак слабим здрављем.

Велика агилност чланица у посредовању код потенцијалних предавача трајала је до краја септембра 1924. када је секретар Матице српске, Марко Малетин увео правило да са чланицама Управног одбора Матице напредних жена састави програм предавања, а тек затим да се разговара са др. Вулићем. Такође, предложио је да се предавања тематски[47] групишу, увео правило да он посредује код „београдских капацитета“, те именовао све програме Народног универзитета у које су поред предавања спадали и курсеви, матинеи, сéла[48] и свечаности посвећене знаменитим личностима (Записници V, VI и VIII редовне одборске седнице МНЖ од 29. септембра, 3. и 17. октобра 1924).

Предавања су била намењена[49] чланицама организације и образованом грађанству а „никако нису за народ“, као што ни библиотека коју су оформиле „није (била) згодна за народ“ (РОМС М. 10.985. Записник IV редовне одборске седнице МНЖ одржане 21. октобра 1922). Опаске овде дате су одговор Матице напредних жена на молбу Удружења учитељица и забавиља из Баваништа које су тражиле књиге и гостујућа предавања. На истој седници је одлучено да се тражиље упуте на Матицу српску која има књиге за народ и обећале да могу „с времена на време“ послати предавача (Исто).

Трошкови реализације предавања су превазилазили приходе организације, те су се чланице Матице напредних жена ослањале на Матицу српску „при хонорарисању предавача“ (РОМС М. 7. 215 Дневник МНЖ). Недостатак средстава чланице организације су покушале да ублаже тако што би се „приликом сваког предавања купио добровољан прилог од 1–5 динара“ или што би се уписивали стални слушаоци, те ако се упише доста велик број да се тражи дворана од Варошке куће“ (РОМС М. 10.985. Записници Редовне главне скупштине и III редовне одборске седнице МНЖ од 26. септембра 1923. и 14. октобра 1922). Недостатак новца пратиће рад Народног универзитета у годинама које ће уследити. Рад ове просветно-културне установе, поред Матице српске, током тридесетих година 20. века новцем су подржавали Просветно одељење Краљевске банске управе и Културно одељење Савета општине у Новом Саду (Ф-150 Фонд Магистрата Града Новог Сада бр. 8938/1934).

Матица напредних жена није само осмислила, организовала и одржавала просветно-културну трибину кроз многобројна предавања већ је њено чланство, осетивши потребе становништва за образовањем, увело у јавни простор систем течајева страних и српског језика, посебну школу за раднице Свиларе и течај прављења шешира. Још почетком фебруара 1921. отворен је конкурс за учење руског језика који ће почети „чим стигну поручени уџбеници (Застава 23. фебруар 1921). Како је у новој држави језик комуникације у новосадској регији и шире био српски, то је многобројном грађанству била понуђена могућност да учи српски језик. Почетком фебруара 1922. чланице Матице напредних жена су позвале сва женска друштва да међу чланством објаве почетак школе српског језика. Објаве су послате и у локалне новине на мађарском и немачком језику. Већ почетком марта исте године установљена је Вечерња школа српског језика, а њен привремени управник Веселин Ђисаловић 11. марта 1922. послао је извештај о раду Управном одбору Матице напредних жена у коме се каже да je Матица напредних жена „основала и издржавала“ школу (РОМС М. 7.229).

Ђисаловић је известио да се часови држе у школи на Житном тргу, да се од уписаних 216, на првом часу појавило 150 особа и да је према знању кандидата направљено осам група, а за све полазнике предвиђена су три часа недељно. Месечна цена течаја је била 120 круна, а накнада за наставнике је била 30 динара по часу. Постојао је и Наставни план из кога се види да се радило о учењу српског језика са елементима књижевности и српске историје. Касније су се цене часа и хонорари за наставнике мењали као што се види из писма Ђисаловића Управном одбору Матице напредних жена од 14. октобра 1922 (РОМС М. 7. 229).

У децембру 1922. започео је курс енглеског језика који је на молбу чланица Управног одбора Матице напредних жена држала „Гђа Ирвин“ (РОМС М. 10.985. Записник са X одборске седнице МНЖ одржане 2. децембра 1922). Настава је држана у школи на Житном тргу за „леп број слушалаца“ (РОМС М. 7. 229. Писмо Ђисаловића Управном одбору МНЖ од 7. децембар 1922). У марту идуће године течај је обустављен до јесени, јер је предавачица напустила Нови Сад. Истовремено, Веселин Ђисаловић, управитељ Вечерње школе предао је управу над течајевима енглеског језика Васи Стајићу (РОМС М. 10.985. Записник са XVII одборске седнице МНЖ одржане 3. марта 1923). Такође, покренути су  курсеви немачког и француског језика (РОМС М. 9.562. Извештај о раду 1923/4). Курсеви страних језика трајали су до октобра 1925. (РОМС 10.985. Записник И редовне одборске седнице МНЖ одржане 25. септембра 1925)

Увидевши да је рад Матице напредних жена затворен унутар круга повлашћене класе, а да су Уставом организације предвиђене активности које су намењене и другим друштвеним слојевима жена, чланице организације су крајем 1922. намеравале да „отворе књижницу и вечерњи течај“ за раднице новосадске Свиларе (РОМС М. 10.985. Записник V одборске седнице МНЖ одржане 28. октобра 1922). План је био да се раднице уче ручном раду и домазлуку, али је директор Свиларе предложио да је боље да предавања буду из историје, „земљописа“ и „природописа“ јер су раднице већ упућене у домаће послове (Исто). Директор Свиларе је замољен да дозволи да раднице један дан у недељи излазе један сат раније с посла, што је и одобрено. Настава из књижевности, историје и „земљописа“ за раднице почела је крајем децембра 1922. у Николајевској школи.

У записницима са одборских седница организације постоји и податак који упућује да је крајем 1922. или почетком 1923. организован курс прављења шешира за који је „наставница за прављење шешира“ тражила да јој се плати 250 динара за сваку ученицу (РОМС М. 10.985. Записник са XVI одборске седнице МНЖ одржане 25. фебруара1923). Одборнице Матице напредних жена су закључиле да је то скупо, одредиле су да то буде  износ од 200 динара по ученици и још 20 динара за уписнину (Исто). Покренут је и курс стенографије, а за девојчице из сиромашних породица које су ишле у школу отворено је Дечије обданиште, најпре у Женској грађанској школи, а затим премештено у Женску гимназију (РОМС М. 9.562. Извештај о раду 1923/4; РОМС М. 10.985. Записници V и VI одборске седнице МНЖ од 23. октобра 1925. и 28. маја 1926).

Матица напредних жена је током 1922. је била најагилнија[50] женска организација у Новом Саду, јер су активности које је реализовала доминирале у јавном простору. Од 1922. и почетком 1923. интересовања чланица Матице напредних жена, а у вези са образовањем и помагањем различити друштвених слојева кретала су у више праваца. Током 1924. предавања су држана студентима у Суботици, а „пропаганда на селу“ само у Мартоношу (РОМС М. 9.562. Извештај о раду 1923/4).

Ширење активности организације зависило је од појединачних интересовања чланица које су предложивши идеје[51] настојале и да предњаче у њиховој реализацији. Олга Крно је сматрала да би требало приређивати „причање бајки за децу са филмовима“ (РОМС М. 10.985. Записник XVI одборске седнице МНЖ одржане 25. фебруара 1923). Она и још једна одборкиње су због тог наума оствариле контакте са одговарајућим особама упућеним у филм и његову дистрибуцију, а одговори које су добиле су били обесхрабрујући, те се одустало од тог плана. Истовремено на предлог др Лазе Марковића „просвећивање народа по селима“ уврштено је у циљ Матице напредних жена (РОМС М. 10.985. Записник са VI одборске седнице МНЖ одржане 16. новембра 1923). Матица напредних жена је покушала да организује одборе у другим срединама у Војводини. Постоји податак да је Илка Бикар из Сомбора била заинтересована да испуни тај план (РОМС 10.985. Записник XIV редовне одборске седнице МНЖ одржане 11. фебруара 1924). Унутар листе  женских друштава Дунавске бановине Краљевине Југославије не постоји податак о сомборској секцији, али постоји тај да је у Великој Кикинди до 1934. постојало Коло напредних жена (М. 9. 561. Списак организација чланица Народног женског савеза  Дунавске бановине Краљевине Југославије).

Поруке наших преткиња

Истраживање о женским организацијама, попут Задруге, „Посестриме“ и Матице напредних жена могу се упоредити са истраживањем биографија заборављених жена које су сањале праведнији и бољи свет за себе, своју децу, рођаке, пријатеље, читав народ. Резултати показују да се ради о путовању сатканом од успона и падова, неспоразума и сарадње, упорности и лепоте коју доноси стваралаштво женског колектива.

Активности женских организација, нарочито Кола /Матице напредних жена показале су да се ради о колективном духу живљења током упорне борбе да се знањем превазиђу предрасуде према жени, која је при том везана оковима обесправљености. Био је то пут поплочан идејом женске равноправности у односу на мушкарце на личном, породичном и политичком плану, али и идејом добробити за читаву заједницу.

Мада је у свим новосадским женским организацијама, формираним на националној или вероисповедној матрици, било жена других вера и нација, по први пут је у случају Кола и Матице напредних жена формирана агенда која је релативизовала национално одређење као полазиште женске еманципације. То доказује вишенационално чланство организације и Словакиња као прва лидерка Матице напредних жена.

Специфичност новосадског женског активизма је истовремено чланство у две и више организација коју најпластичније илуструје председница Матице напредних жена Даринка К. Суботић, истовремено чланица Задруге, „Посестриме“, Женске странке и Друштва „Кнегиња Зорка“. Овакав свеобухватни активистички полет није био реткост, већ правило. Чланство женских организација је масовношћу, активним радом и новцем омогућило оснивање више организација са истим циљем. Женски активистички елан поништио је наслеђе политичких неслога у српском друштвеном животу и установио нову кооперацију у јавном простору између традиционалног сестринства и грађанки које намеравају да уђу у политички простор. Са једне стране, то је био омаж традицији, те жеља да се личним радом помаже све што иде у прилог добробити народа, а са друге, потреба да се агилније делује у корист агенде женске равноправности и напретка жена у свим сферама живота и рада. Доказ постојања тог елана, полета и оптимизма у женским редовима је оснивање нових организација, које ће убрзо уследити, као што су хуманитарно „Друштво „Кнегиња Зорка“ (1925), са пододборима у Футогу, Новом Бечеју, Врањеву и Перлезу и нова политичка иницијатива  –  Женска странка (1928).      

Све личности које су биле на лидерским позицијама у организацијама у фокусу истраживања, заслужују посебну пажњу, јер су упорним и пожртвованим радом, толерантним, често дипломатски мудрим одлукама успеле да и поред тешкоћа, најчешће материјалних, очувају чланство и дају допринос општем културном развоју. Јулка Радовановић, Зора Стефановић, Милица Томић, Олга Вилић заслужују посебно место у историји женског покрета у Војводини и Србији. На лидерској позицији Кола и Матице напредних жена су се смењивале: Јелена Остојић (Коло) Олга Крно, прва председница Матице напредних жена, а затим су следиле: Анђелка Јовановић, Даринка К. Суботић, Катица Главина, поново Даринка К. Суботић и на крају Вида Француз-Увалић. Као и у случају  других организација почетак II светског рата је значио гашење женских организација. По завршетку рата ове организације су виђене као буржоаске тековине, те ниједна није могла да обнови рад, али су многе њихове чланице биле активне у АФЖ-у.   

Извори

Рукописно одељење Матице српске (РОМС)

Записник II седнице Просветног одсека Матице српске, 3. фебруар 1921. (без сигнатуре).

М. 10. 985. Архива Матице напредних жена и Кола напредног женскиња:

Записници са седница Управног одбора и Скупштине Матице напредних жена (24. септембар 1922–30. новембар 1927).

Дописи и позивнице.

Адресар сарадника Матице напредних жена.

Списак сарадника из Београда.

Адресар новосадских удружења, школа судова и судија, лекара, инжењера.

Чланице Матице напредних жена.

Благајна Матице напредних жена (1923–1930).

Ксенија Атанасијевић председници Матице напредних жена о предавању, Београд, 13. фебруар 1940. (дописница).

М. 7. 217. Записник са Комеморативне седнице Матице напредних жена одржане 21. јуна 1928. поводом смрти Даринке К. Суботић.

М. 7. 217. Записник са XIX одборске седнице Матице напредних жена одржане 14. септембра 1928.

М. 7. 215. Дневник Матице напредних жена (1920–1923).

М. 9. 561 Списак организација чланица Народног женског савеза Краљевине Југославије и женских организација Дунавске бановине Краљевине Југославије, 11. новембар 1938.

М. 9. 562. Извештај о раду Матице напредних жена 1923/24.

М. 7. 216 Устав Матице напредних жена (1920).

М. 7. 227. Писмо Матице напредних жена Главној скупштини Матице српске (без датума).

М. 7. 229. Документа Вечерње школе српског језика и курса енглеског језик:

Писмо Ђисаловића УО Матице напредних жена, Нови Сад, 7. децембар 1922

Писмо Веселина Ђисаловића УО Матице напредних жена, Н. Сад, 11. март 1922.

Писмо Веселина Ђисаловића УО Матице напредних жена, Н. Сад, 14. октобар 1922.

Писмо Веселина Ђисаловића УО Матице напредних жена, Н. Сад, 7. децембар 1922.

Наставни програм за Школу српског језика

М. 7. 218 Писмо УО Матице напредних жена Женском покрету (Друштву за просвећивање жене и заштиту њених права), Н. Сад, 6. фебруар 1922.

М. 7. 221 Писмо Друштва за просвећивање жене и заштиту њених права Матици напредних жена, Београд, 13. март 1922.

Историјски архив Града Новог Сада

Ф-150 Фонд Магистрата Града Новог Сада Савет – Поглаварство бр. 8938/1934. Извештај о раду Матице напредних жена и молба за новчану помоћ Културном одељењу Савета општине у Новом Саду, Нови Сад, 1932.

Литература

Беловић-Бернаџиковска, Јелица ур. 1913. Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас. Сарајево: Добротворна Задруга Српкиња у Иригу.

Коло Напредног Женскиња: Организација – Устав – Програм. 1919. Збирка Кола Напредног Женскиња 1. Нови Сад: Коло Напредног Женскиња.

Попов, Душан. 1998. „Коло напредног женскиња“. 240–241. Енциклопедија Новог Сада 14. ур. Душан Попов. Нови Сад: Новосадски клуб/ „Прометеј“.

Попов, Душан. 2001. „Народни универзитет“. 233–234. Енциклопедија Новог Сада 16. ур. Душан Попов. Нови Сад: Новосадски клуб/ „Прометеј“.

И. Н. Г (Неофитовић-Грубјешић , Иванка. 1999. „Матица напредних жена“. 167–168. Енциклопедија Новог Сада 14. ур. Душан Попов. Нови Сад: Новосадски клуб/ „Прометеј“.

Стојаковић,  Гордана,  ур. 2001. Знамените жене Новог Сада I. Нови Сад: Футура публикације.

Стојаковић, Гордана. 2011. „Women`s World (1886-1914): Serbian Women`s Laboratory as an Entrance into the Public Sphere“. 21–58. Serbian Studies: Journal of the North American Society for Serbian Studies 25 ( No 1). ed. Ljubica D. Popovich and Lilien F. Robinson (at al.).  Bloomington: Slavica Publisher, Indiana University.

Stojaković, Gordana. 2012. Rodna perspektiva u novinama Antifašističkog fronta žena (19451953). Novi Sad: Zavod za ravnopravnost polova.

Стојаковић, Гордана. 2018. Савка Суботић (18341918) – Жена која није ништа прећутала. Нови Сад: Академска књига.

Новински чланци

Јаша Томић, „Жена и питање рата у радикалском програму“, Застава 6. фебруар 1919.

„Коло Напредног Женскиња – Објава“, Застава, Просвета, 8. март 1919.

Ј. Остојић, „Шта хоћемо са поучним течајевима“, Застава 18, 20. и 21. март 1919.

„Коло Напредног Женскиња у Новом Саду“, Застава, Вести, 23. фебруар 1919.

„Просвета – Коло Напредног Женскиња“, Застава, Објава, 8. март 1919.

„Забавно-поучно сéло Посестриме“, Застава, Вести, 13. март 1919.

„Забавно-поучно сéло Посестриме“, Застава, Вести, 28. март 1919.

„Забавно-поучно сéло Посестриме“, Застава, Вести, 10. април 1919.

„Забавно-поучно сéло Посестриме“, Застава, Вести, 11. април 1919.

„Забавно-поучно сéло Посестриме“, Застава, Вести, 3. мај 1919.

„Забавно-поучно сéло Посестриме“, Застава, Вести, 11. мај 1919.

„Забавно-поучно сéло Посестриме“, Застава, Вести, 31. мај 1919.

„Коло Напредног Женскиња у Новом Саду“, Застава, Вести, 3. јун 1919.

С. Торњански, „Стање наших учитеља“, Застава, 24. јун 1919.

„Коло Напредног Женскиња“, Застава, Вести, 9. јул 1919.

„Разне белешке“, Жена бр. 10 (1919): 615–620.

„Чајанка Добротворне Задруге Српкиња Новосаткиња“, Застава, Вести, 27. новембар 1919.

„Крсна слава Посестриме“, Застава, Вести 8. децембар 1919.

„Коло Напредног Женскиња у Новом Саду“, Застава, Вести 26. децембар 1919.

„Народна забава са игранком“, Застава, Вести, 25. јануар 1920.

„Позив“, Застава, Вести, 23. март 1920.

„Забавно-поучно сéло Посестриме“, Застава, Вести, 27. март 1920.

„Забавно-поучно сéло Посестрим“, Застава, Вести, 31. март 1920.

„Ђурђевска забава Посестриме“, Застава, Вести, 1. мај 1920.

„Коло Напредног Женскиња“, Застава, Вести, 5. мај 1920.

„Прилози Посестрими“, Застава, Вести 10. јун 1920.

„Коло Напредног Женскиња у Новом Саду“, Застава, Вести, 7. октобар 1920.

„Коло Напредног Женскиња“, Застава, Вести 22. децембар 1920.

„Први женски чланови оснивачи Матице српске“, Застава, Вести, 3. фебруар 1921.

„Матица напредних жена“, Застава, Вести, 16. фебруар 1921.

„Матица напредних жена“, Застава, Вести, 23. фебруар 1921.

„Скупштина Посестриме“, Застава, Вести, 1. март 1921.

„Матица напредних жена“, Застава, Вести, 2. март 1921.

„ Сéло Посестриме“, Застава, Вести, 5. март 1921.

„Матица напредних жена“, Застава, Вести, 10. март 1921.

„Женска читаоница Посестрима“, Застава, Вести, 10. март 1921.

„ Сéло Посестриме“, Застава, Вести, 18. март 1921.

„Јавно предавање“, Застава, Вести, 19. март 1921.

„Матица напредних жена“, Застава, Вести, 6. април 1921.

„Народни Женски Савез Краљевине СХС“, Застава, Вести, 13. април 1921.

„Народни Женски Савез“, Застава, Извештај, 22. април 1921.

Б. Ролер, „Женско право“, Застава, Политички коментар, 23. април 1921.

„Добротворна Задруга Српкиња Новосаткиња“, Застава, Вести, 28. април 1921.

„Матица напредних жена“, Застава, Вести, 28. април 1921.

„Посестрима“, Застава, Вести 27. мај 1921.

„Изложба женских ручних радова“, Застава, Вести, 3. јун 1921.

„Друштво за Просвећивање Жене и Заштиту њених Права[52]“, Застава, Вести, 26. јун 1921.

„Посестрима“, Застава, Вести 21. септембар 1921.

„ 7% државни инвестициони зајам“, Застава, Вести, 22. септембар 1921.

„Женска читаоница Посестрима“, Застава, Вести, 24. септембар 1921.

„ Сéло Посестриме“, Застава, Вести, 7. октобар 1921.

„Предавање“, Застава, Вести, 24. новембар 1921.

„Предавање“, Застава, Вести, 29. новембар 1921.

„Слава Посестриме“, Застава, Вести, 4. децембар 1921.

„Чајанка“, Застава, Вести, 9. децембар 1921.

„Јавно предавање“, Застава, Вести, 22. децембар 1921.

„Чајанка“, Застава, Вести, 29. децембар 1921.

„Позив на чајанку“, Застава, Вести, 31. децембар 1921.

„Предавање Матице Напредних Жена“, Застава, Вести, 12. октобар 1922.

„Предавање о Ибзену“, Застава, Вести, 19. октобар 1922.

„Предавање у Матици Напредних Жена“, Застава, Вести 2. новембар 1922.

„Предавање госпођице Ксеније Атанасијевић“, Застава, Вести 12. новембар 1922.

„Матица Напредних жена“, Застава, Вести, 19. новембар 1922.

 „Матица Напредних жена“, Застава, Вести, 3 децембар 1922.

„Матица Српска – Увод у Народни Универзитет“, Застава, Вести, 14. децембар 1922.

„Матица Напредних жена“, Застава, Вести, 27. децембар 1922.


*Рад није обогаћен прилозима (изводи из записника, писма, извештај о раду, спискови женских организација и сарадника…) јер нисам добила дозволу Председништва Матице српске/ Рукописног одељења Матице српске да их објавим. Образложење је да архивску грађу могу да објавим у монографској публикацији или у часопису, али не и у раду на интернету

[1] У тексту који следи – Коло (прим. аут.).

[2] Знаци навода означавају да је транскрипција назива организације дат према документима који се цитирају (прим. аут.).

[3] У тексту који следи – Задруга (прим. аут.).

[4] У тексту који следи – „Посестрима“ (прим. аут.).

[5] Имовина женских задруга Српкиња у Аустроугарској Босни и Херцеговини у новцу и имовини 1910. је износила 927.514,47 круна или 185.502,89 америчких долара (Стојаковић према Варађанин 2018: 57).

[6] Јулка Радовановић је демонстрирала лидерство над Задругом, оптужујући Варађанина да је „закинуо Задругу“ након чега је он понудио оставку. Спор је превазиђен, али је остао као сведочанство о ауторитету лидерке организације и о реалном положају „перовође“ Варађанина   (Stojaković 2011:31–32).

[7] „Српско-американски дом“ за ратну сирочад у Сремској Каменици  у дворцу Марцибањи-Карачоњи основала је 1919. Даринка Грујић. Новцем Џона Фротингема дворац је откупљен 1929. и основана је фондација  која је носила његово име. У тој институцији која је постојала до 1930. радила је и Домаћичка школа (Stojaković 2001: 171–172). 

[8] Часопис Жена и „Посестрима“ (прим. аут.).

[9] О задатку Кола напредног женскиња Застава је извештавала: „(…) Задатак друштва  је да отргне нашу жену из друштвене пасивности, да је упути у јавном друштвеном раду, и обавести о њеним правима и дужностима у држави да би тако постала активна и корисна грађанка (…)“ (Застава,23. фебруар 1919).

[10] Књижицу Коло Напредног Женскиња, Организација – Устав Програм, коју можете погледати овде, добила сам од госпође Иванке Неофитовић-Грубјешић, кћерке госпође Дафине Неофитовић, председнице Кола од 1928. до гашења организације (прим.аут.). https://zenskimuzejns.org.rs/wp-content/uploads/2020/12/kolo-naprednog-zenskinja_compressed.pdf

[11] Јелена Остојић (рођена Поповић) завршила је Руски институт на Цетињу, говорила је руски и француски језик, водила неколико женских интерната, а удајом за проф. др Тихомира Остојића, једно време секретара Матице српске, постала део грађанског, угледног новосадског круга (прим. аут.).

[12] Преузето из оригиналног текста (прим. аут.).

[13] Матица напредних жена (прим. аут.).

[14] Олга Вилић је на Скупштини „Посестриме“ одржане 1. марта 1921. изабрана за потпредседницу (Застава,1. март 1921).

[15] Ради се о размирицама и нетрпељивостима које су постојале у политичком и друштвеном животу српске заједнице пре I светског рата, а које су се осећале и у новој држави Краљевини СХС. (прим. аут.). 

[16] Текст о Поселу Српкиња и „Посестрими“ објављен је под насловом „Разне белешке“ (прим. аут).

[17] Власти социјалистичке Југославије национализовале су имовину ових институција (фондове, готовину, имања и некретнине), те су уз прећуткивање њиховог наслеђа допринеле да ни једна женска организација основана деведесетих година прошлог века  и касније није могла да користи макар и делић баштине настале у корист женске агенде.Устави ових организација су предвиђали шта ће се десити са имовимом уколико дође до укидања организације, те се највећи број њих одлучио да то буду Матица српска или Српска православна црквена општина. Неизвесно је колико је имовине српских женских организација у реституцији током 2000-тих затражено од стране бенефицијара  (прим. аут).   

[18] Круне су још биле у оптицају у крајевима који су били део Хабзбуршке монархије (прим. аут.).

[19] Плата учитеља је 1919. била до 250 круна (Торњански Застава, 24. јун 1919).

[20] Ова одлука се није показала новчано исплатива, јер је Матица српска тридесетих година дошла у финансијску кризу (РОМС 10. 985. Дописи).

[21] На Пленарној седници се расправљало о положају жена и деце. У политичком коментару „Женско право гласа“ Бранко Ролер је о томе написао: „(…) жене саме управљају тим покретом и без мушке помоћи хоће да дођу до резултата и извојују себи победу. Мушки, ма колико да су индиферентни према овом покрету праве и правиће сметње једино из своје сујете и егоизма. Посматрајући њихов рад дошао сам до уверења да то није пуко мајмунисање неких претераних фантасата (напр. кад пуше или носе палици или цилиндер), да оне не извршују само једну формалност, него да их је све искупио један исти осећај, осећај дужности и љубави, помоћи не само једна другој у невољи, него пружити помоћ читавом народу. Рад је овога савеза у толико идеалнији и заслужује нарочиту пажњу и похвалу, што је несебичан, некористољубив.“ (Ролер Застава, 23. април1921). 

[22] Течај од 5 часова др Милан Секулић (Застава, 8. март 1919).

[23] Течај од 2 часа – др Тихомир Остојић (Застава, 8. март 1919).

[24] О материнству течај од 3 часа – др Лаза Марковић (Застава, 8. март 1919).

[25] „Расна хигијена и брак“ течај од три часа – др Владан Јојкић (Застава, 8. март 1919).

[26] “Заштита раднице“ течај од 3 часа – Васа Кнежевић (Застава, 8. март 1919).

[27] Ради се о Српском учитељском конвикту, данас Средњошколском дому у Николајевској улици (прим. аут.).

[28] Др Тихомир Остојић је говорио на тему „Идеал жене у нашој народној поезији“, одржано је предавање са дискусијом на тему „Васпитање у породици“ и на крају године социолог Федор Накић је одржао предавање на тему „Зашто је социјално васпитање тако важно за жену“ (Застава,23. март, 5. мај и 22. децембар 1920).   

[29] Олга Крно је била једна од лидерки Централног савеза чехословачких жена у Краљевини СХС. На месту председнице Кола напредног женскиња је била од септембра 1920, а затим је од фебруара 1921. све до краја октобра 1922. била прва председница Матице напредних жена када ју је због одсутности мењала Анђелка Јовановић, која ју је у септембру 1923. и формално наследила на месту председнице (прим. аут.).

[30] Брачни пар Јелена и Тихомир Остојић су напустили Нови Сад јер је он постављен за професора Филозофског факултета у Скопљу (прим. аут).

[31] Аница Савић (касније Савић-Ребац) је активно учествовала у подизању капацитета Кола све док није отишла у Београд, а затим у Скопље. Чак и тада је одржавала везу са организацијом (РОМС М. 7. 217).

[32] Зора Стефановић је била чланица више женских организација у Новом Саду, председница Задруге и чланица Управног одбора Народног женског савеза Краљевине СХС (прим. аут).

[33] Милица Стајић, (супруга Васе Стајић) била је у првим годинама рада Кола чланица Управног одбора организације. Њено ангажовање показује да су женске организације (а не само „Посестрима“) користиле породичне везе да лакше и корисније организују или реализују поједине активности. Такође, њен рад показује да је женски покрет имао континуитет и после II светског рата. Она је била председница Градског одбора АФЖ-а Новог Сада те се не може избећи поређење проверених начина рада из грађанског покрета и оних примењених у АФЖ-у, мада та веза никада нигде није гласно констатована (прим. аут). 

[34] У Дневнику МНЖ види се да је Скупштина Кола одржана 21. јануара 1921. а да је  Извод из записника Просветног одсека Матице српске којим се  потврђује пријем Матице напредних жена у окриље овог ентитета примљен 8. фебруара 1921. (РОМС М. 7. 215). Народни женски савез Краљевине СХС и Женски покрет обевештени су о промени имена и статуса организације почетком марта 1921. (РОМС М. 7. 215).

[35] „У смислу Устава Матице Српске члан 21. и 22. Просветни одсек са радошћу узима на знање овај закључак и оснивање прве локалне Матице посебног карактера са којом ће у најприснијем споразуму неговати заједницу рада у корист просвећивања нашег друштва“ (Извод из записника  II седнице Просветног одсека Матице српске, 3. фебруар 1921, без сигнатуре). Председавао је др Веселин Ђисаловић, а чланови су били: Дака Поповић, Аркадије Варађанин, Душан Тошић, Милан Петровић, Васа Стајић и Петроније Сланкаменац (Исто).

[36] Чланови оснивачи Матице српске су постале госпође: Олга Крно, Катица Михајловић, Фаника Мајснер, Дафина Сремчевић, Милица Стајић, Мила Поповић, Зорка Лазић, Зора Стефановић, Мара А. Крстић, Миланка М. Панић, Катинка С. Дражић и госпођице: Анкица Дамјановић, Невена Михајловић, Невена Грбић, Марта Хирт, Катица Кошутић, Анкица Ђукић, Јулка Ћурчић, „уз већ одабране“ Милеву Симић и Аницу Савић (Застава 3. фебруар 1921). 

[37] Проблем је настао јер у Уставу Матице српске није предвиђена специјална, већ само локална Матица (прим. аут.).

[38] Извод из Записника Главне Скупштине Матице српске на којој се МНЖ „прима у начелу за специјалну секцију“ Матице српске (М. 7.227, М. 10.985. Записник III редовне одборске седнице МНЖ одржане 14. октобра 1922).

[39] У Застави није објављена тема предавања, а и у Дневнику МНЖ тема предавања недостаје (РОМС М. 7.215)

[40] Челници Матице српска су отварање Јавне читаонице у Матичиној Библиотеци, почетком октобра 1922. сматрали „правим скромним уводом у Народни универзитет“ (Застава, 14. децембар 1922). Из списка новосадских удружења активних тридесетих година 20. века постоји адреса Новосадског народног универзитета на адреси Савеза културних друштава, а на челу обе је био Светислав Баница (РОМС 10. 985. Адресар организација у Новом Саду).

[41] Писмо је из 1933. Потписи молиоца су нечитки, а у писму се тражи да се одговор шаље на адресу „др Матиа Видоевић – Дубровник“ (РОМС М. 10.985. Дописи).

[42] Вероватно се ради о  професору Београдског унивезитета, историчару, археологу и класичном филологу др Николи Вулићу. Повезаност са др Вулићем је нејасна у делу који се односи на преговоре о премештању Народног универзитета у Нови Сад (РОМС М. 10.985. Записник IV редовне одборске седнице МНЖ одржане 23. октобра 1923). Нејасно је ко води преговоре, представници Матице српске или чланице МНЖ и да ли је сличан програм постојао у Београду? (прим. аут.)

[43] Чланице Управног одбора организације (прим.аут).

[44] Зора Каснар-Караџић није хтела са држи предавање јер је било само 47 присутних слушалаца. Ово је био повод за спор МНЖ и Друштва за просвећивање жене и заштиту њених права (РОМС М. 7. 221 и М. 7. 218 ).

[45] Предавање је отказано (прим. аут.).

[46] Нисам нашла најаву у Застави, а предавање је забележено у Записнику III редовне одборске седнице МНЖ одржане 14. октобра 1922 (РОМС М. 10.985).

[47] Радило се о економским, социјалним, културним и историјским темама ( Записник VI редовне одборске седнице МНЖ одржане 3.октобра 1924).

[48] Сéло је одржано 27. априла 1921. Гостовао гуслар Петар Перуновић (РОМС М. 7.215. Дневник МНЖ).

[49] РОМС М. 10.985. Записник IV редовне одборске седнице МНЖ одржане 21. октобра 1922.

[50] Исте године Милица Томић лидерка „Посестриме“ проживљавала је тешке тренутке због болести, а затим и смрти супруга, што се одразило и на активност организације. У марту 1922. на Главној скупштини „Посестриме“ Олга Вилић је постала председница „Посестриме“, а Милица Томић није била ни међу изабраним одборкињама. У октобру 1922. Застава је донела вест да ће „Посестрима“ тужити дужнике часописа „Жена“ (Застава 12. октобар 1922).

[51] Средином 1924. предложена је идеја да се у сарадњи са „Женским Савезом“ оснује „Заштита палих жена и девојака“ по угледу на ону која постоји у Београду (РОМС М. 10.985. Записник Редовне главне Скупштине МНЖ одржане 13. јуна 1924).

[52] Транскрипција преузета из Заставе (прим. аут.).

Citiranje: ŽeNSki muzej, "Цртица о темама, дилемама и динамици женских друштава у новосадској српској заједници почетком 20. века*," u ŽeNSki Muzej, 6. septembra 2023., https://zenskimuzejns.org.rs/2023/09/06/crtica-o-temama-dilemama-i-dinamici-zenskih-drustava-u-novosadskoj-srpskoj-zajednici-pocetkom-20-veka/.
Kategorije
audio Čitaonica scenske umetnosti

Три деценије Студија La Silphide Добриле Новков у Новом Саду


1

(1991-2021)

проф. емерита др Свенка Савић

У Новом Саду постоји традиција рада приватних балетских школа током последњих 100 година у којима деца и одрасли, добијају основе из разних облика игре. Тако је, према запису Љиљане Мишић, Милена (Чутуковић) Поповић и пре II светског рата имала приватну школу ритмике, модерног балета за децу, а заједно са супругом и учење окретних игара одраслих. Након II светског рата је у Нови Сад дошла Маргита Дебељак, и заједно са неколико других наставница и наставника поставила на ноге основе државне Балетске школе, у којој је она предавала класични балет, док је Милена Поповић преносила и знаје из модерног балета. Тако су се на једном месту

објединила знања и учење о игри, овога пута у државној школи. Ал су истовремено обе задржале своје приватне студије игре (и то углавном за млађу децу до 10 година), тачније до узраста деце када се она уписују у државну Балетску школу. Тај добар организациони оквир био је делатан све до краја 60-ти година 20. века у Новом Саду.

Једна од ученица у приватном Студију Маргите Дебељак била је и Добрила (Ђурашевић) Новков. Према њеним речима, мајка ју је довела да би се телесно добро развијала, а чињеница је да је њен пут ишао до професионалне играчице, солисткиње у преко 20 различитих балета, затим оне која преноси знање другима у професионалном ансамблу Балета и у Балетској школи, али га преноси и у свом приватном Студију, као што је то некада била пракса њених професорки Дебељак и Поповић. Добрила Новком је наследница добре праксе учења и подучавања класичној балетској игри у граду и, оно што је важно,  припремала већину њих за упис у Балетску школу. Тај посао особе која се у континуитету брине за културу игре у граду готово је несамерљив са било чијим доприносом у граду на том пољу, нарочито узимањем у обзир и друге стране њене делатности, а то је писање о игри, играчима и догађајима повезаним са игром. Тај део ширења културе за игру важан је сегнент у континуитету таквих школа у граду у последњих 100 година.У књизи под називом „Све моје виле, Три деценије балетске школе La Silphide“ су подаци успешног рада на подизању балетске културе у граду, три деценије континуираног рада на афирмацији свести о важности класичног балета предшколског и раног основношколског узраста деце, али и за одраслије.У књизи су представљена достигнућа рада кроз податке о укупном броју ученика (више од 1000 их је дуже или краће боравило у Студију), годишњим концертима на којима су показали своје знање и умеће, али и који је носе у свом сећању до данас, и који разносе знање не само у граду Новом Саду, него и у другим градовима државе и свету. Добрила Новков увек то чини у доброј организацији сарадње са другима, важним за рад Студија (као што су родитељи, пријатељи и познаници)  у широкој заједници љубитеља игре и плеса коју гради.

Показује се да је Добрила Новков, поред основне играчке професије, готово подједнако успешна у организовању Студија, бризи за успех сваке појединачне ученице (и ученика) не само док се не осамостале и пођу својим путем. То подразумева да им најпре пронађе добру игру како би се ваљано представиле на годишњем

концерту Студија, потом,  по могућности, добиле и позив за ангажман у ансамблу Балета, затим учествовање на разним такмичењима како би представила њихове дарове у конкуренцији са ученицима других балетских школа у држави (из Београда, Панчева, Суботице, Кикинде). Али ту није крај сарадње са ученицима: када постану део неког ансамбла, прати њихове улоге, достигнућа и поноси се њима. Заправо Добрила Новков гради једну врсту неформане групе пријатеља професије зване класичан балет у којој она памти почетке, чува сећања о развој сваког појединачног ученика и ученице и стално их подстиче на даљи рад.

Она није само учитељица игре, она је креаторка играчке заједнице у граду који баштини дугу традицију учења и подучавања игри и плесу. Она обезбеђује сећање на развој појединачних професионалних каријера, а у овој књизи она обједињује сећање на догађаје, особе и време, које никада није било нарочито повољно за развој класичне балетске игре.

Нажалост, у писаним изворима о култури града Новог Сада, овакви напори нису довољно исцрпно забележени па су подаци у књизи драгоцени прилог будућим истраживањима.

проф. емерита др Свенка Савић

У Новом Саду,

20. децембар 2021.

Kategorije
audio Čitaonica scenske umetnosti tekstovi Umetnost

Добрила Новков


1
Портрет фотографија Добрила Новков
Добрила Новков

Рођена је у Београду 1947. године. У Новом Саду живи од 1948, а већ као петогодишњакиња похађа балетски студио Маргите Дебељак. Када је дошло време за то, 1957, уписала се у Балетску школу (тадашња Позоришна школа – Балетски одсек) у Новом Саду. Упоредо са Гимназијом „Светозар Марковић“ завршава и Средњу балетску школу 1966. године, у класи Љиљане Мишић.

Од другог разреда Балетске школе редовно учествује у балетским представама Српског народног позоришта у Новом Саду, а и пре стицања завршне дипломе на позив Ике Отрина, тадашњег шефа Балета СНП-а, потписује уговор за следећу позоришну сезону и добија први соло наступ у балетској нумери у опери Продана невеста. Августа 1966. постаје чланица Балетског ансамбла СНП-а, а само неколико година касније и солисткиња. У том ансамблу остаје до краја играчке каријере.

У сезони 1972/73. је на специјализацији на Академији Ваганове, на педагошком смеру у класи Варваре Павловне Меј и Елене Васиљевне Ширипине у тадашњем Лењинграду (данашњи Санкт Петербург, Русија). Нострификацијом дипломе те институције стиче звање балетског педагога (диплому је у Републичком секретаријату за образовање науку и културу у Београду оценила комисија у саставу тадашњих првих балетских имена: професорка Балетске школе „Лујо Давичо“ мр Нина Кирсанова, директорка Балетске школе „Лујо Давичо“ Зора Мацура, првакиња Балета Народног позоришта Јованка Бјегојевић и директорка Балета Народног позоришта Милица Јовановић).

Боравећи у Лењинграду, поред педагошког усавршавања, усавршавала се и као играчица – вежбала у класи веома цењеног педагога Наиме Валејевне Балтачејеве.

Од 1973. до 2021. године предаје класичан балет у Балетској школи у Новом Саду.

Званично је постала педагог репетитор Балета Српског народног позоришта 1986. године. Шеф Балета Српског народног позоришта била је у сезонама 1988/89, као и 1990/91.

Од 1979. до 1990. године писала је текстове о балету за лист „Позориште“ (Нови Сад).

Приватну балетску школу La Sylphide у Новом Саду отворила је 1991. године. До сада је њене часове похађало више од хиљаду ученика, од којих су многи наставили средње балетско образовање, а неки су постали професионални играчи. Са полазницима школе остварила је више од педесет јавних наступа (на сценама Српског народног позоришта, у Позоришту младих, на великој сцени Новосадског позоришта / Újvidéki Színház-а , као и школској сцени гимназије „Лаза Костић“ у Новом Саду). Приредила је и низ хуманитарних концерата: за „Добротворно друштво дечије болнице“ Института за децу и омладину у Новом Саду, за децу поплављеног Баната, за Дечије село у Сремској Каменици; више пута је учествовала на манифестацијама, као што су: Змајеве дечје игре, Златно звонце, Дечја недеља, Сајам књига, Дани Руске културе, али и у школама и обдаништима. Сви догађаји су били запажени и медијски пропраћени (на државној и локалним телевизијама, штампи, радију и на интернету).

Предавала је Сценски покрет и плес на Академији уметности, Универзитета у Новом Саду, на музичком департману, смер Соло певање, од 1992. до 2007. године. На Институту за уметничку игру у Београду предавала је Методику класичног балета, 2014.

Дугогодишњи активни уметнички ангажман, који подразумева константан рад, не би био могућ без свесрдне и несебичне подршке њених најближих, прво родитеља Катице и Радомира Ђурашевића, потом супруга Живојина Новкова, такође балетског уметника, ћерке Гордане, као и њених унука Александра и Милоша Марића и Петра и Луке Матића.

Портрет Добриле Новков
Добрила

УЛОГЕ

Чај – Шчелкунчик** П. И. Чајковски, кореограф Ико Отрин, 1967/68. Циганска игра – Есмералда Ч. Пуњи, кореограф Ико Отрин, 1968/69; 1975/76.

Pas de six (Принцезе) – Жар птица И. Стравински, кореограф Борис Тонин, 1969/70. Вереница – Ноћ на прузи Р. Бручи, кореограф Борис Тонин, 1969/70.

Пољска игра – Успавана лепотица** П. И. Чајковски, кореограф Борис Тонин, 1970/71.

Pas de six (Робиње) – Шехерезада Н. Римски Корсаков, кореограф Бранко Марковић, 1971/72.

Девојка – Лицитарско срце К. Барановић, кореограф Бранко Марковић, 1971/72. Колет – Враголанка Ф. Херолд, кореограф Ико Отрин, 1972/73

Четири Мачке – Госпођице с кровова Ж. Франсе, кореограф Ико Отрин, 1973/74. Клеманса – Рајмонда** А. Глазунов, кореограф Жарко Миленковић, 1973/74.

Џон – Петар Пан Б. Бјелински, кореограф Вера Костић, 1974/75 Васке – Стамена Л. Пераки, кореограф Фрањо Хорват, 1975/76.

Црвенкапа – Црвенкапа Т. Хартиг, кореограф Жарко Миленковић, 1976/77. Дријада – Силвија Л. Делиб, кореограф Ико Отрин, 1977/78.

Аника – Пипи дуга чарапа К. Ципци, кореограф Ико Отрин, 1978/79; 1984/85. Срна – Теута Б. Папандопуло, кореограф Фрањо Хорват, 1978/79.

Анита – Прича са западне стране Л. Бернштајн, кореограф Штефан Георг, 1979/80. Служавка – Љубав за љубав Т. Хрењиков, кореограф Вера Бокадоро, 1979/80.

Грчка игра – Охридска легенда** С. Христић, кореограф Вера Костић, 1980/81.

Трио – Лабудово језеро*** П. И. Чајковски, кореограф Вера Бокадоро, 1981/82. Pas de deux – Жизела ** А. Адам, кореограф Милица Јовановић, 1981/82.

Помпеа – Вече балета, Цезар О. Респиги, кореограф Ласло Пете, 1982/83.

Pas de deux – Балетски дивертисман – Пламен Париза Б. Асафјев, кореограф Василиј Вајнонен, пренео Роберт Кљавин, 1982/83.

Pas de deux, La Sylphide – Бал кадета Ј. Штраус, кореограф Д. Лишин, пренела Божица Лисак, 1982/83.

Vals op.70 br 1; 11 vals – Силфиде Ф. Шопен, кореограф Михаил Фокин, пренео Владимир Логунов, 1983/84.

Сванилда – Копелија Л. Делиб, кореограф Власто Дедовић, 1983/84. Дриада – Дон Кихот** Л. Минкус, кореограф Ико Отрин, 1984/85.

Pas de trois – Лабудово језеро *** П. И. Чајковски, кореограф Константин Сергејев и Наталија Дудинска, 1984/85.

Ветар – Балада о месецу луталици Д. Радић, кореограф Славко Перван, 1985/86.

** две улоге у представи

*** три улоге у представи

Kategorije
audio

Добрила Новков


1
Фотографија Добриле Новаков
Добрила Новаков

Рођена је у Београду 1947. године. У Новом Саду живи од 1948, а већ као петогодишњакиња похађа балетски студио Маргите Дебељак. Када је дошло време за то, 1957, уписала се у Балетску школу (тадашња Позоришна школа – Балетски одсек) у Новом Саду. Упоредо са Гимназијом „Светозар Марковић“ завршава и Средњу балетску школу 1966. године, у класи Љиљане Мишић.

Од другог разреда Балетске школе редовно учествује у балетским представама Српског народног позоришта у Новом Саду, а и пре стицања завршне дипломе на позив Ике Отрина, тадашњег шефа Балета СНП-а, потписује уговор за следећу позоришну сезону и добија први соло наступ у балетској нумери у опери Продана невеста. Августа 1966. постаје чланица Балетског ансамбла СНП-а, а само неколико година касније и солисткиња. У том ансамблу остаје до краја играчке каријере.

У сезони 1972/73. је на специјализацији на Академији Ваганове, на педагошком смеру у класи Варваре Павловне Меј и Елене Васиљевне Ширипине у тадашњем Лењинграду (данашњи Санкт Петербург, Русија). Нострификацијом дипломе те институције стиче звање балетског педагога (диплому је у Републичком секретаријату за образовање науку и културу у Београду оценила комисија у саставу тадашњих првих балетских имена: професорка Балетске школе „Лујо Давичо“ мр Нина Кирсанова, директорка Балетске школе „Лујо Давичо“ Зора Мацура, првакиња Балета Народног позоришта Јованка Бјегојевић и директорка Балета Народног позоришта Милица Јовановић).

Боравећи у Лењинграду, поред педагошког усавршавања, усавршавала се и као играчица – вежбала у класи веома цењеног педагога Наиме Валејевне Балтачејеве.

Од 1973. до 2021. године предаје класичан балет у Балетској школи у Новом Саду.

Званично је постала педагог репетитор Балета Српског народног позоришта 1986. године. Шеф Балета Српског народног позоришта била је у сезонама 1988/89, као и 1990/91.

Од 1979. до 1990. године писала је текстове о балету за лист „Позориште“ (Нови Сад).

Приватну балетску школу La Sylphide у Новом Саду отворила је 1991. године. До сада је њене часове похађало више од хиљаду ученика, од којих су многи наставили средње балетско образовање, а неки су постали професионални играчи. Са полазницима школе остварила је више од педесет јавних наступа (на сценама Српског народног позоришта, у Позоришту младих, на великој сцени Новосадског позоришта / Újvidéki Színház-а , као и школској сцени гимназије „Лаза Костић“ у Новом Саду). Приредила је и низ хуманитарних концерата: за „Добротворно друштво дечије болнице“ Института за децу и омладину у Новом Саду, за децу поплављеног Баната, за Дечије село у Сремској Каменици; више пута је учествовала на манифестацијама, као што су: Змајеве дечје игре, Златно звонце, Дечја недеља, Сајам књига, Дани Руске културе, али и у школама и обдаништима. Сви догађаји су били запажени и медијски пропраћени (на државној и локалним телевизијама, штампи, радију и на интернету).

Предавала је Сценски покрет и плес на Академији уметности, Универзитета у Новом Саду, на музичком департману, смер Соло певање, од 1992. до 2007. године. На Институту за уметничку игру у Београду предавала је Методику класичног балета, 2014.

Дугогодишњи активни уметнички ангажман, који подразумева константан рад, не би био могућ без свесрдне и несебичне подршке њених најближих, прво родитеља Катице и Радомира Ђурашевића, потом супруга Живојина Новкова, такође балетског уметника, ћерке Гордане, као и њених унука Александра и Милоша Марића и Петра и Луке Матића.

УЛОГЕ

Чај – Шчелкунчик** П. И. Чајковски, кореограф Ико Отрин, 1967/68. Циганска игра – Есмералда Ч. Пуњи, кореограф Ико Отрин, 1968/69; 1975/76.

Pas de six (Принцезе) – Жар птица И. Стравински, кореограф Борис Тонин, 1969/70. Вереница – Ноћ на прузи Р. Бручи, кореограф Борис Тонин, 1969/70.

Пољска игра – Успавана лепотица** П. И. Чајковски, кореограф Борис Тонин, 1970/71.

Pas de six (Робиње) – Шехерезада Н. Римски Корсаков, кореограф Бранко Марковић, 1971/72.

Девојка – Лицитарско срце К. Барановић, кореограф Бранко Марковић, 1971/72. Колет – Враголанка Ф. Херолд, кореограф Ико Отрин, 1972/73

Четири Мачке – Госпођице с кровова Ж. Франсе, кореограф Ико Отрин, 1973/74. Клеманса – Рајмонда** А. Глазунов, кореограф Жарко Миленковић, 1973/74.

Џон – Петар Пан Б. Бјелински, кореограф Вера Костић, 1974/75 Васке – Стамена Л. Пераки, кореограф Фрањо Хорват, 1975/76.

Црвенкапа – Црвенкапа Т. Хартиг, кореограф Жарко Миленковић, 1976/77. Дријада – Силвија Л. Делиб, кореограф Ико Отрин, 1977/78.

Аника – Пипи дуга чарапа К. Ципци, кореограф Ико Отрин, 1978/79; 1984/85. Срна – Теута Б. Папандопуло, кореограф Фрањо Хорват, 1978/79.

Анита – Прича са западне стране Л. Бернштајн, кореограф Штефан Георг, 1979/80. Служавка – Љубав за љубав Т. Хрењиков, кореограф Вера Бокадоро, 1979/80.

Грчка игра – Охридска легенда** С. Христић, кореограф Вера Костић, 1980/81.

Трио – Лабудово језеро*** П. И. Чајковски, кореограф Вера Бокадоро, 1981/82. Pas de deux – Жизела ** А. Адам, кореограф Милица Јовановић, 1981/82.

Помпеа – Вече балета, Цезар О. Респиги, кореограф Ласло Пете, 1982/83.

Pas de deux – Балетски дивертисман – Пламен Париза Б. Асафјев, кореограф Василиј Вајнонен, пренео Роберт Кљавин, 1982/83.

Pas de deux, La Sylphide – Бал кадета Ј. Штраус, кореограф Д. Лишин, пренела Божица Лисак, 1982/83.

Vals op.70 br 1; 11 vals – Силфиде Ф. Шопен, кореограф Михаил Фокин, пренео Владимир Логунов, 1983/84.

Сванилда – Копелија Л. Делиб, кореограф Власто Дедовић, 1983/84. Дриада – Дон Кихот** Л. Минкус, кореограф Ико Отрин, 1984/85.

Pas de trois – Лабудово језеро *** П. И. Чајковски, кореограф Константин Сергејев и Наталија Дудинска, 1984/85.

Ветар – Балада о месецу луталици Д. Радић, кореограф Славко Перван, 1985/86.

** две улоге у представи

*** три улоге у представи

Izvor : Monografija Dobrile Novkov Sve moje vile, Fondacija Aleksandar Cole Marić – MC OLDMAN, 2022.

Kategorije
audio Čitaonica muzika Umetnost

Zvučne saradnje Katalin Ladik i Ernea Kiralja[1]


1

Adriana Sabo

U ovom radu, bavim se saradnjom dvoje vojvođanskih umetnika, Katalin Ladik i Ernea Kiralja (Ernő Király), kao i komadi nastali kao rezutat te saradnje – „Refleksije 1,2 i 3“ (1967–1969), „Apsurdna priča“(1971) i„Tužbalica“(1972)[2]. Navedeni primeri su odabrani, s jedne strane iz praktičnih razloga, budući da su njihovi snimci objavljeni na kompakt disku sa Kiraljevim delima pod naslovom Spectrum.[3] S druge strane, izbor sam napravila jer otvaraju mogućnost promišljanja odnosa između kompozitora/ke i izvođača/ice, ali svedoče i o različitim karakteristikama koje su značajne za umetnički izraz Ladik i Kiralja. Oni ukazuju i na važnost umetničke saradnje za opus ovih umetnika, te otvaraju mogućnost za analizu koja odstupa od tradicionalnih muzikoloških postulata koji je fokusiraju na muzičko delo, partituru, blisko čitanje itd.

U tekstu koji sledi ću ponuditi pregled nekih muzikoloških napisa koji mogu biti od koristi prilikom razumevanja pomenutih komada, kao i umetničke poetike Kiralja i Ladik, a koji otvaraju mogućnost da se ponovo promisli njena uloga u Kiraljevim ostvarenjima, budući da je ona danas prepoznata pre svega kao „samo“ izvođačica muzike koju je autor komponovao.

Muzičko delo i odnos kompozitor(ka)–izvođač(ica)

Kako Lidija Ger (Lydia Goehr) piše u knjizi Imaginarni muzej muzičkih dela. Esej u okviru filozofije muzike (The Imaginary Museum of Musical Works. An Essay in the Philosophy of Music), važno je razumeti kako muzikološka disciplina gleda na svoj objekt – dakle, muziku – i kako je taj objekt definisan od strane diskursa koji teži da ga opiše i objasni. Autorka se fokusira na ono što naziva „konceptom dela“ (u originalu, „work-concept) (Goehr 1992, 4) u muzici, na njegovu istoriju i implikacije koje ima po naše razumevanje ove umetnosti. Pišući o objektu kojim se bavi muzikologija, kao i odnosu između dela i izvođenja, autorka primećuje da muzička dela ne postoje samo kao „konkretni, fizički objekti; ona ne postoje kao lične ideje kompozitora/ke, izvođača/ice ili slušaoca/teljke; niti postoje u večnom svetu idealnih, nestvorenih formi“ (Goehr 1992, 2), zaključujući da je veoma teško utvrditi jedno ’mesto’ na kome postoji muzičko delo. Ger dodaje i da ono što razumemo kao muzičko delo „nije identično (…) niti jednom od njegovih izvođenja“ (Ibid, 2-3). Drugim rečima, autorka se upušta u razmatranje pitanja muzičke ontologije, pokušavajući da razume na koji način je specifičnost postojanja muzike uticala na muzikologiju, ali i samu klasičnu muziku kojom se ova disciplina bavi. Ona navodi da je muzikologija rešila problem postojanja muzike i u partituri i u zvuku, odnosno izvođenjima, fokusirajući se primarno na partituru kao objekt u kome ’leži‘ muzika, i iz koje se ona može ’izvući‘, analizirati i objasniti. U tom smislu, piše Ger, muzikologija je u trenutku kada nastaje kao disciplina (krajem 19. veka) odabir svog objekta i metodologiju analize u velikoj meri preuzela od književnosti. Ipak, Ger naglašava jedinstvenost muzike, primećujući još jednom da ona, postoji u mnogo oblika, u bezbroj mogućih izvođenja, kao i u partituri.[4] Nudeći istorijski pogled na nastanak koncepta dela, kao i razmatrajući njegove funkcije u okviru muzikološkog diskursa, autorka ističe da se on „pojavio kao rezultat specifičnog i komplikovanog slivanja estetskih, društvenih i istorijskih uslova“ (Ibid 1992, 245). Imajući to u vidu, Lidija Ger nas poziva da ponovo promislimo osnovne koncepte koji rukovode našim razumevanjem muzike što, dodala bih, čine i dela nastala u saradnji Kiralja i Ladik.

Još jedno, za ovaj tekst važno zapažanje navedene autorke, jeste da često mislimo o muzici čiji je cilj da preispita osnovne postulate muzičkog dela, u tradicionalnim okvirima: „Postoji tendencija, takođe, da se većina, ako ne i sva ’eksperimentalna’ ostvarenja klasifikuju kao dela. Govorimo o delima Džona Kejdža, Maksa Nojhausa i Frederika Rževskog, iako ovi muzičari ne misle o onome što rade kao o komponovanju u romantičarskoj tradiciji“ i dodaje da „često zanemarujemo konceptualne razlike između dela i improvizacije, ili između dela i transkripcije“ (Ibid, 244). Ger dakle primećuje tendenciju u okviru muzikološkog diskursa, da se o svakom činu stvaranja muzike misli u romantičarskim/modernističkim okvirima, te da se podrazumeva da kompozitor najpre zapisuje delo koje se naknadno izvodi i eventualno snima. U pomenutoj knjizi, autorka ističe da je važno prilagoditi takav diskurs kako bi se jasnije razumelo kako je određeni komad muzike nastao, čijim radom je nastao, koji je odnos između kompozitora/ke i izvođača/ice (da li je u pitanju, možda, ista osoba?) – drugim rečima, potrebno je sagledati one elemente muzike koji se ne mogu nužno iščitati iz partiture (pod uslovom, naravno, da ona postoji). Autorka dakle koristi termin „delo“ kako bi opisala muziku koja je deo današnjeg kanona istorije muzike a koji je (kao u ostalom i svaki kanon), rezultat odbacivanja različitih muzičkih praksi koje se u stroge okvire dela ne uklapaju. U tom smislu, prilikom analize navedenih ostvarenja Ladik i Kiralja, neću govoriti o delima, već ću ih, u nedostatku adekvatnijeg izraza, zvati muzičkim komadima, želeći time da ukažem upravo na činjenicu da se u njima preispituju tradicionalni okviri muzičkog dela.

Ovakav način razmišljanja, tipičan je i za napise drugih muzikologa koji su nastojali da ponovo promisle tradicionalna razumevanja muzičkog dela (Taruskin, 1995; Small, 1998; Cook, 2001, 2007, 2014). Ričard Taruskin (Richard Taruskin), na primer, daje mnoga važna zapažanja koja se tiču koncepta autentičnosti, a koji se prepliće sa konceptom muzičkog dela kako ga razume Ger, i poziva na preispitivanje ustaljenog muzikološkog načina razmišljanja. Nikada ne želeći da poništi ideju muzičkog dela kao takvog, ovaj autor nudi čitaocu/teljki pokušaj ponovnog promišljanja odnosa između kompozitora/ke i izvođača/ice: „Premisa, centralna za ortodoksnu praksu izvođenja (…) pretpostavlja kao istorijsku konstantu, čvrstu distinkciju između uloga kreatora i re-kreatora (eng. creative and re-creative roles) koje postoje tek od 19. veka“ (Taruskin 1995, 14).[5] U svojim napisima, Taruskin želi da naglasi važnost izvođenja za muziku, te u više navrata ističe da je važno razumeti je kao „kumulativnu umetnost, kao rezultat rada više autora, otvorenu, predusretljivu, ali pre svega neurednu, i samim tim ljudsku delatnost“ (Ibid, 192).

Takva usredsređenost na otvorenost muzike, kao i na činjenicu da ovu umetnost stvara više autora, rezonira i sa napisima Kristofera Smola (Christopher Small) koji je verovatno najpoznatiji po razumevanje muzike koja, prema njegovim rečima nije stvar ili objekt, već radnja. Takvo razmišljanje ga je odvelo do pretvaranja imenice ’muzika‘ u glagol, te do osmišljavanja termina musicking, a koji bi se na srpski jezik mogao (dakako nespretno) prevesti kao „muzikovanje“,[6] ili prosto „muziking“, ukoliko bismo posrbili engleski termin. Ovaj autor je čak hrabro proglasio da „takvo šta kao što je muzika ne postoji“ (Small 1998, 2), objašnjavajući dalje da „muzika uopšte nije stvar nego aktivnost, nešto što ljudi rade. Ono što nam deluje kao muzika je fragment, apstrakcija radnje čija realnost nestaje čim je podrobnije sagledamo“ (Ibid). Zbog toga, on navodi da „muzikovati (eng. to music) znači uzeti učešće, u bilo kom svojstvu, u muzičkom izvođenju, bilo kroz izvođenje, slušanje, vežbanje i probanje, obezbeđivanje materijala za izvođenje (što zovemo i komponovanjem) ili plesanje“ (Ibid, 9).

Muzika Ernea Kiralja, a posebno ona nastala kroz saradnju sa Katalin Ladik, na veoma dobar način svedoči o idejama prethodno citiranih muzikologa, pozivajući slušaoca da promisli o pitanjima autorstva, stvaralačkog čina, umetničke saradnje itd.

Osnovne karakteristike muzike Ernea Kiralja

Kako sam već pomenula, moja pažnja je ovom prilikom usmerena na komade pripisane Kiralju, a koji su nastali krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka, u vreme kada su jugoslovenska i vojvođanska umetnička scena bile pod snažnim uticajem avangardnih i neoavangardnih pokreta. Neoavangarda je, imajući u vidu specifičnosti jugoslovenskog konteksta, bila artikulisana u skladu sa lokalnim senzibilitetima, i samim tim se u izvesnoj meri razlikovala od evropske. Kako piše Miško Šuvaković, neoavangarde su „transgresivne, eksperimentalne i emancipatorske umetničke prakse koje su nastale kao rekonstrukcije, reciklaže ili revitalizacije specifičnih praksi istorijskih avangardi, posebno dade i konstruktivizma“ (Šuvaković et al. 2010: 30). Kiraljeva poetika je bila bliska onoj koju je baštinila grupa BOSCH+BOSCH,[7] a sa čijim članovima je često sarađivao. Kako navodi Mirjana Veselinović Hofman, Kiralj “ zastupa muzičko mišljenje koje je antisistemsko i nekonvencionalno” (Веселиновић-Хофман, 2000: 119–120), što ga čini jednim od autora koji,„ispoljava najveće poverenje u improvizacionu vedrinu, nesputanost i neizvesnost zvuka ” (Веселиновић-Хофман, 2000: 120). Uz navedene karakteristike, koje su u skladu sa autorovom potrebom da preispituje muzički kanon te da sa njime eksperimentiše (što je takođe tipično i za neoavangardne pokrete), autorka naglašava i važnost kombinovanja različitih umetničkih medija za opus ovog kompozitora, ističući da je takva poetika, „i te kako imala značenje i dejstvo avangardne novine u našoj muzici, jer je bila jasno, a po akademsku muziku ’razorno’ multimedijski deklarisana i materijalizovana na dosledno antitradicionalan način” (Веселиновић-Хофман, 2000: 121). Njegov opus, kako piše Veselinović Hofman, deo je ekspanzivnog pokreta “za punopravnost avanture zvuka i njegovih spojeva sa medijima svih umetnosti” (Веселиновић-Хофман, 2000: 121). Ista autorka navodi da je autor, „kao prepoznatljive jedinice svog umetničkog rečnika utvrdio (…) pretežno klastersku vertikalu, specifičnu poziciju verbalne građe, um i konkretan zvuk, kao i izvanmuzičke medije” (Веселиновић-Хофман, 2000: 121). Drugim rečima, može se reći da Kiraljevu umetnost karakteriše neprestano traganje za ’novim’, otvorenost za eksperimente i upotreba različitih umetničkih medija.

Ključna za Kiraljevu muziku je i ljubav prema folkloru, koji je za autora predstavljao jedan od najvažnijih izvora novih zvučnosti za kojima je tragao. U tekstu objavljenom uz Spectrum kompakt disk, Solt Kovač (Szolt Kovács) navodi tri razloga zbog kojih je folklor bio značajan za kompozitora: „tu je Kiralj otkrio improvizaciju, graditeljstvo instrumenata i odbijanje konvencionalnog načina štimovanja“ (Kovács, 2001). Kako je sam kompozitor pisao, folklor je veoma uticao na njegov stvaralački proces, kao i na način na koji je koncipirao muzički tok:

Dok sam istraživao i sakupljao narodnu muziku, analizirao sam je detaljno. Malo po malo, nov muzički materijal je postao očigledan; materijal koji se sastojao od govora, pesme, fragmenata instrumentalne muzike stvorene od strane izvođača/ice kao odgovor na neku reč, pesmu ili instrument tokom izvođenja, ili slušaoca – zvučna manifestacija nesvesnih vibracija koje postaju čujne tokom izvođenja ili slušanja dela (bilo da je u pitanju popularna pesma ili komponovani komad) (Kovács, 2001).

Kako se može videti iz navedenog citata, glas/govor/pevanje, bili su od velikog značaja za Kiralja, kao i praksa stvaranja muzičkog dela u trenutku izvođenja. Upravo je to, čini se, ono što je na umetničkom planu spojilo ovog autora i Katalin Ladik, i što je zajednički imenitelj njihovih poetika.

Rad Katalin Ladik u domenu muzike/zvuka/glasa

Kao umetnica aktivna pre svega u oblastima zvučne poezije, umetnosti performansa i body art-a, Katalin Ladik je u velikoj meri obeležila muzičku avangardnu scenu Vojvodine i Jugoslavije. Uz to, može se reći da su muzika, ili pre šire shvaćen rad sa zvukom, gotovo od samog početka njenog umetničkog delovanja, imali značajnu ulogu u njenoj umetničkoj poetici. Rezultati njenih saradnji sa muzičarima, vidljivi su i u njenim delima iz šezdesetih, a kao posebno značajan, ističe se rad sa kompozitorima poput Dubravka Detonija (1937), Milka Kelemena (1924–2018) i Dušana Radića (1929–2010) (Милојковић, 2019). Poseban doprinos razvoju lokalnih muzičkih scena, ova umetnica je dala tokom saradnje sa ansamblom ACEZANTES.[8] Može se reći i da je otkrila muziku kroz rad sa jezikom i njegovom specifičnom zvučnošću. Kako piše Miško Šuvaković, „radio gluma joj je otvorila nove mogućnosti za eksperimentalni rad i istraživanje u načinu na koji je glas tretiran u različitim dramskim programima, naročito onim zasnovanim na avangardnim tekstovima, a koji su dovodili u pitanje konzistentne narative u fonetskim, zvučnim strukturama (Šuvaković et al, 2010: 11). Upravo to je bio element njenog izraza koji je korespondirao sa poetikom Ernea Kiralja. Budući da je „razvila svoj nekonvencionalni stil kroz sintezu mađarskog folklora i slobodnih oblika muzičkog izvođenja zasnovanog na odnosu kompozitor-izvođač“ (Ibid, 151), Šu­vaković naglašava da je interesovanje za „najdublje slojeve mađarskog muzičkog nasleđa stimulisalo fascinaciju Katalin Ladik latentnom moći glasa da nadiđe kulturalne matrice etničke i plemenske identifikacije“ (Ibid). Još jedna važna karakteristika njene umetnosti, jeste njena „pozicija ne-muzičarke-već-izvođačice-zvučne-poezije“ (Ibid, 155), koju je koristila kako bi istraživala „mogućnosti udaljavanja od ‚muzike‘ – kroz hermeneutički motivisanu interpretaciju partiture kao traga kompozitorovih/autorovih ideja“ (Ibid). U tom smislu,  Šuvaković naglašava da je Ladik svojim nastupima u muzičkom ansamblu „remetila ‚muziku kao stabilnu disciplinu‘“ i dala „suštinski doprinos neoavangardnom izazivanju stabilnog i raslojenom poretku moderne muzike zamišljene kao umetnosti“ (Ibid). Drugim rečima, može se reći da je njena pozicija izvođačice bez formalnog muzičkog obrazovanja, muzičarke koja je svoju vokalnu ekspresivnost izgradila izvan muzike, rezonirala sa pozicijom koju je gradio Kiralj, a koja je počivala na činjenici da ni on nije imao formalno muzičko obrazovanje, te da je, stvarajući muziku, odbijao da se prilagodi pravilima tradicionalne, akademske klasične muzike tog vremena.

Osim što su delili ulogu ’ometača‘ na lokalnoj muzičkoj sceni, dvoje umetnika je spajala i ljubav prema folkloru koju su negovali kroz svoju saradnju, a koja je imala i snažan uticaj na same muzičke komade koje su stvarali. U razgovoru koji je sa umetnicom vodila Bojana Radovanović, Ladik navodi:

Moje interesovanje za mađarski folklor, za balkansku baštinu i svetsku izvornu narodnu muziku i rituale počelo je ranije nego saradnja sa Kiraljem, i nastavilo se za vreme saradnje s njim. To interesovanje traje do danas. Trudila sam se da što više naučim proučavajući   pisanu literaturu i slušajući izvorni zvučni materijal. Mnogo toga sam upotrebila ne samo u Kiraljevim delima, već i u svojim samostalnim performansima. (Radovanović, 2019).

Njena specifična vokalna interpretacija, dakle, rezultat je, između ostalog, i eksperimentacija u domenu pozorišta i poezije, nedostatka formalnog obrazovanja, ali i njenog interesovanja za narodnu muziku. Karakteriše je tretman muzičkih elemenata na način sličan onom na koji se u zvučnoj poeziji tretira jezik – oni su korišćeni pre svega kao zvučni elementi, uz fokusiranje na zvučne kvalitete materijala i pridavanje manjeg značaja organizaciji tih zvukova u muziku.

Saradnja

U nastavku teksta,  se na muzičke komade koji su nastali kroz umetničku saradnju Ernea Kiralja i Katalin Ladik, a koja su naknadno pripisana Kiralju kao njihovom jedinom autoru, uz navođenje Ladik kao interpretatorke vokalnog parta i autorke tekstova. Snimci komada na koje ću se fokusirati – „Refleksije 1, 2 i 3“, „Apsurdna priča“, „Tužbalica“ – na različite načine reflektuju poetike Kiralja i Ladik, naročito imajući u vidu da su njihovi izvođači u nekim slučajevima kompozitor i umetnica, a u drugim ansambl ACEZANTES i Ladik. U pisanom intervjuu sa Bojanom Radovanović, Katalin Ladik se priseća kreativnog procesa kroz koji su komadi nastali, naglašavajući da su bili zamišljeni pre svega kao “improvizacija koja je bazirana na mojoj pisanoj i vizuelnoj poeziji. Tokom proba i dogovora ta improvizacija je dobila prilično čvrstu koncepciju, koju sam zabeležila i pomoću te zabeležene vokalne koncepcije mogla sam približno slično ponoviti vokalnu deonicu. (Radovanović, 2019).

Svaki komad čiji snimak je dostupan na Peć­trum CD-u, sadrži tekstualni predložak na osnovu kog je Ladik improvizovala, a koji je predstavljao ključnu tačku komunikacije između pevačice i instrumentaliste/a. U njima se mogu uočiti vokalne tehnike koje su prisutne i u drugim delima umetnice, a koja su nastala tokom sedamdesetih – na primer, u filmu O-pus (1974), ili u komadima objavljenim na njenoj prvoj solo ploči pod naslovom Fonopoetica (1976) (Милојковић, 2019: 125–128) –, kao i u solo improvizacijama, te radu sa  ACEZANTES-om. Na primer, „Refleksije 1 – Balada o Lutki“[9] za glas i gitaru, otkriva sličnosti u načinu na koji dvoje umetnika tretiraju zvuk, budući da su i vokalni i instrumentalni part koncipirani s jedne strane kao odgovori na tekst pesme koju tumači Ladik, a sa druge, na zvučni materijal koji kreira drugi izvođač. Drugačije rečeno, zvučni kvalitet teksta koji izgovara Ladik, predstavlja okidač za improvizaciju, dok je istovremeno, muzički materijal koji čujemo rezultat i komunikacije između dvoje umetnika, kako je to najčešće slučaj sa improvizovanim komadima muzike. U tom smislu su posebno zvučno upečatljivi segmenti u kojima Ladik ne izgovara reči, već se fokusira primarno na zvučni aspekt slova koja ih čine. Glas i instrument su tretirani ravnopravno, s tim da glas u pojedinim slučajevima preuzima glavnu ulogu, kao nosilac reči i njihovog značenja. Muzički tok „Balade o lutki“ u izvesnom smislu prati tekst koji opisuje slomljenu i tužnu lutku, koja priželjkuje oči koje bi mogla da sklopi i umre.[10] Vokalni i instrumentalni part takođe zvuče ’izlomljeno’, karakterišu ih skokovita melodija, snažni kontrasti između tonova otpevanih/odsviranih u visokom i niskom registru, a najveći deo muzičkog toka protiče kroz svojevrsnu komunikaciju između glasa i gitare, gde se tužna priča lutke povremeno prekida oštrim zvucima ovog žičanog instrumenta. „Balada o lutki“ je, takođe, melodičnija od drugih „Refleksija“ koje izvodi Ladik – najverovatnije jer je u pitanju balada, muzička forma koju upravo karakteriše melodioznost. „Refleksija 2 – Puž“, zasnovana je na poznatoj dečijoj pesmici, u srpskom kontekstu nazvanoj „Pusti pužu rogove“, a pokazuje sličan tretman glasa i instrumenta. Za razliku od tužne balade o slomljenoj lutki, Refleksiju „Puž“ odlikuje življi tempo, vesela melodija, prisustvo snažnih zvučnih kontrasta, kao i česta upotreba ’efekata‘ u deonici glasa ali i gitare. Dok Ladik brzo recituje tekst, ponavljajući neke delove rečenice, reči ili samo slova i brzo smenjujući govor i pevanje, gitara donosi brza ponavljanja klastera, kao i glisanda, upotrebu alikvota te druge tehnike sviranja, najčešće prepoznate kao ’nestandardne‘ (poput lupkanja po telu instrumenta itd.) Konačno,„Refleksije 3 – Žaba“ je najkompleksniji i najživlji komad od sva tri, ali i najkraći. Tekst preuzet iz zabavne narodne pesme o žabi na snimku je veoma teško razumeti, budući da ga je Ladik u ovom slučaju, čini se, koristila pre kao predložak za izvođenje koje nalikuje zvučnoj poeziji. Njena deonica obiluje ponavljanjima, različitim interpretativnim tehnikama poput pištanja, vikanja, šapata, smeha, a najveći broj reči je izgovoren samo delimično, odnosno, samo delovi reči su izgovoreni uz repeticiju. 

„Apsurdna priča“ za naratora i udaraljke je kompleksnija, budući da je zamišljena za glas i ansambl udaraljki – u slučaju analiziranog snimka, u pitanju su članovi ansambla ACEZANTES. Tekstualna osnova komada je pesma Katalin Ladik koja, kako naslov ukazuje, predstavlja apsurdnu priču. Apsurd je naglašen i u samom izvođenju, i to pre svega u vokalnom partu, gde Ladik izgovara samo samoglasnike iz svake reči u pesmi, uz smeh, zvuke teškog disanja, šaputanja itd. Vokalni part odaje utisak ’zujanja‘ koje je rezultat ponavljanja slova poput ‘R’, ‘Z’, ‘S’ itd., otkrivajući pritom isti tretman glasa kao u „Refleksijama“ ili solo numerama iz opusa Katalin Ladik. „Apsurdna priča“ donosi i glasove drugih članova ansambla koji izgovaraju određene reči iz pesme, ili izvode različite zvukove, na momente pokušavajući da imitiraju vokalni izraz umetnice. Specifičan tretman glasa u komadu je reflektovan i u činjenici da je osmišljen za naratora/ku i ansambl, a ne pevača/icu. Ipak, glas u potpunosti dominira zvučnom slikom komada, dok se udaraljke u različitim trenucima uključuju u muzički tok, komunicirajući sa glasom imitirajući ili upotpunjujući ga. Konačno,slični zaključci se mogu izvući i na osnovu slušanja „Tužbalice“ za glas i orkestar. Komad započinje vrlo visokim tonom koji izvode Ladik i članovi ansambla, te je na trenutak teško razlučiti gde prestaje glas, a počinje zvuk instrumenata. Muzički tok obeležavaju tonovi koji nisu u klasičnom temperovanom sistemu i česta glisanda, dok se vokalni part odvija u čestim promenama registra, govorom, i drugim ne standardnim vokalnim tehnikama.

Ovakav način izvođenja, tipičan je i za brojna samostalna ostvarenja Katalin Ladik koja se ne bi mogla, strogo govoreći, okarakterisati kao muzička, već su pre u pitanju vizuelni kolaži koji umetnici služe kao predložak za zvučnu, vokalnu interpretaciju. Mnogi među njima su nastali tokom sedamdesetih, i u njima se mogu uočiti reference na muziku – u nekim slučajevima, na primer, kolaži sadrže delove partiture, dok drugi nose imena inspirisana svetom klasične muzike[11]. Slušajući snimke ovih improvizacija koje mi je ustupila Katalin Ladik (i na tome sam joj duboko zahvalna), može se doći do  zaključaka o njenoj specifičnoj vokalnoj tehnici kao i u slučaju prethodno pomenutih komada, nastalih u kolaboraciji sa muzičarima. Na primer, kolaž pod nazivom „Balkanska narodna pesma 3“ (1973),[12] prikazuje isečak iz ženskog časopisa sa mustrom za štrikanje nazvanom visoki stubić, i segment meni nepoznate partiture, zalepljene na prazan notni papir. Ispod slike mustre, ispisana su uputstva za upotrebu visokog stubića koja Ladik u svojoj improvizaciji čita, ponavlja, prekraja itd. Na snimku se, zahvaljujući različitim tehnikama zvučne manipulacije, čuje više slojeva njenog glasa – dok jedan čita uputstvo, drugi se smeje, treći interpretira melodiju. Na sličan način, „Pastorala“[13] (1971) prikazuje slojevit i naizgled haotičan kolaž načinjen od mustri za šivenje, sa dve jasno odvojene žute šeme i oblikom koji podseća na slovo ‘O’, a njegova interpretacija predstavlja još jedan sjajan primer izuzetnih vokalnih sposobnosti Katalin Ladik. Ovo nisu jedini kolaži Katalin Ladik, niti jedino njeno ostvarenje, koje se na neki način bavi pitanjem bivanja ženom u Jugoslaviji (ili uopšte). Mnogi koji su mi ovom prilikom bili dostupni, sadrže isečke iz ženskih časopisa koji se tiču šivenja,  ili drugih ’ženskih’ aktivnosti, a njene interpretacije tih kolaža formiraju jasan kritički pogled na ono što se smatralo prihvatljivim ženskim ponašanjem ili interesovanjima. Mnogi njeni performansi ili instalacije se jasno hvataju u koštac sa pitanjima ženskosti, seksualnosti i položaja žena u (tadašnjem) društvu (Šuvaković, 2010; Zelenović, 2018), a jedan primer takve prakse je kolaž naslovljen „Mala noćna muzika“ („Eine Kleine Nachtmusik”,1972)[14]. Njegova zvučna interpretacija jasno ukazuje na seksualni čin kroz niz vrlo ekspresivnih zvukova, čime se ’noćnoj muzici‘ daje značenje različito od onog koje bi očekivali ljubitelji muzike ili muzički profesionalci.

U već pominjanom pisanom intervjuu, Ladik se kratko osvrnula i na saradnju sa Kiraljem, koju je opisala kao koautorstvo, iako su rezultati njihovog rada dokumentovani kao kompozicije čiji je jedini autor Erne Kiralj:

Ja sam stvarala i izvodila vokalnu deonicu, na osnovu koje je Kiralj komponovao ili improvizovao muzičku deonicu. Posle izvesnog vremena tj. kad je ta zajednička kompozicija zabeležena na magnetofonskoj traci, on je detaljno zabeležio zvučni snimak. Vokalnu deonicu je uvek naknadno zabeležio, nakon što je saslušao snimak. Ali je kod dokumentacije muzičkog dela moje ime je zabeleženo samo kao izvođačica njegovih kompozicija i autora tekstova i pesama. (Radovanović, 2019).

Drugim rečima, iako je u trenutku nastanka dela, tradicionalni odnos kompozitor/ka–izvođač/ica bio u potpunosti negiran tesnom saradnjom dvoje umetnika, u muzikološkom diskursu koji je navedene komade interpretirao, zadržana je tradicionalna podela na onoga ko stvara i onu koja to interpretira, očekivano, na uštrb ženskog aktera u umetničkom paru. Ono što je važno naglasiti jeste da onaj ko je kreirao partituru ne može biti jedini autor dela, te da je uobičajeni redosled po kome se komad muzike najpre napiše – bilo u formi tradicionalne partiture, ili grafičke partiture itd. –, a zatim izvede i snimi, okrenut naglavačke u slučaju pomenutih komada, kod kojih je izvođenje i snimanje prethodilo zapisu. Naravno, od trenutka kada je snimljeni/izvedeni zvuk zapisan u partituru, postalo je moguće izvesti ga kao klasično delo, čitajući partituru i prateći kompozitorove instrukcije. Ono, dakle, što ove komade čini posebnim jeste upravo način na koji su nastali, te se može reći da oni predstavljaju upravo ono što je Ričard Taruskin nazvao poremećajem „ortodoksne izvođačke prakse“, prizivajući Smolovu ideju muzikovanja, te da ogoljuju ideju da je muzika čin, a ne (samo) stvar.

Zaključak

Na kraju, treba ponoviti da analizirana dela predstavljaju odličan primer stvaralaštva Ernea Kiralja i Katalin Ladik, ali svedoče i o načinima na koje je neoavangarda u lokalnom kontekstu formulisana u oblasti muzike. Iz njih se mogu iščitati i različite karakteristike koje su bitne za svaku muziku, ali koje se, zahvaljujući načinu na koji je koncipiran diskurs o klasičnoj muzici, a onda i kanon istorije muzike, brišu ili sakrivaju iza koncepata muzičkog dela, autentičnosti, originalnosti, autorstva itd. Tu mislim pre svega na značaj saradnje za nastanak svakog muzičkog dela, ali i na kontingentan odnos izvođenja i zapisa muzike koji stalno fluktuira. Kada je u pitanju saradnja između Ladik i Kiralja, može se reći da je bila dvosmerna – zahvaljujući toj saradnji, pred Ladik se otvorio svet muzike kao specifičnog oblika zvukovne umetnosti, dok je kompozitorov muzički izraz dobio vrlo specifičan zvučni kvalitet za koji je direktno zaslužna ova umetnica. Slušajući pomenutih pet komada, kao i snimke zvučnih kolaža Katalin Ladik, jasno je da je ona jedina autorka vokalnih partova ovih komada, te da je u velikoj meri zaslužna za njihov finalni izgled, imajući u vidu da je njena improvizacija bila inicijalna kapisla koja je podstakla razvoj drugih zvučnih segmenata komada.

Citirana Literatura:

Cook, Nicholas. 2001. “Between Process and Product: Music and/as Performance” in: The Online Journal of the Society for Music Theory, Vol. 7, No 2.

Cook, Nicholas. 2007. Music, Performance, Meaning. London, New York: Routledge.

Cook, Nicholas. 2014. Beyond the Score. Music as Performance. Oxford: Oxford University Press.

Ghoer, Lydia. 1992. The Imaginary Museum of Musical Works. An Essay in the Philosophy of Music. Oxford: Clarendon Press.

Kovács, Szolt. 2001. Ernő Király. Spectrum. Autobus, Trace Label. Compact disc booklet.

Kürti, Emese. 2016. Transregional Discourses: The Bosch+Bosch Group in the Yugoslav and the Hungarian Avant-garde. Budapest: acb ResearchLab.

Милојковић, Милан. 2017. „Електроакустичка музика у Војводини – од експеримента до академског предмета“, у: Зборник Матице српске за сценску уметност и музику, 57, 147–162.

Radovanović, Bojana. 2019. Intervju sa Katalin Ladik. Unpublished.

Small, Christopher. 1998. Musicking. The Meanings of Performing and Listening. Middletown: Wesleyan University Press.

Šuvaković, Miško, Dragomir Ugren, Gabrijela Šuler. 2010. Moć žene: Katalin Ladik: retrospektiva 1962–2010. Novi Sad: Muzej savremene umetnosti Vojvodine.

Taruskin, Richard. 1995. Text and Act. Essays on Music and Performance. New York, Oxford: Oxford University Press.

Веселиновић-Хофман, Мирјана. 2000. “Ерне Кираљ као посленик авангарде у југословенској музици”, Зборник Матице српске за сценске уметности и музику, 26-27, 119–147.


[1][1] Tekst je izvorno objavljen na engleskom jeziku, u publikaciji ERNŐ Király – Life in Music (Milan Milojković, Nemanja Sovtić, Julijana Baštić, eds. Academy of Arts University of Novi Sad, 2021.

[2]Sve numere dostupne su na: https://tracelabel.bandcamp.com/album/spectrum

[3]Ernő Király. 2001. Spectrum. Autobus, Trace Label. Compact disc.

[4]U tom smislu, muzika je, naravno, srodna i sa drugim izvođačkim umetnostima koje karakteriša upravo temporalnost, odnosno postojanje u pisanom obliku i njegovim različitim izvođenjima

[5]U originalu, autor koristi engleske izraze creative i re-creative, praveći svojevrsnu igru rečima koja aludira na značenje kreativnosti koje podrazumeva stvaranje, odnosno kreaciju nečega, a zatim koja kreaciji daje i neku vrednost, budući da je ona „kreativna“. Drugim rečima, autor želi da naglasi da se, u tradicionalnom shvatanju, kreacija dešava pre svega u radu onoga/one koji/koja stvara, dok izvođač/ica ponovo izvodi, odnosno re-kreira ideju stvaraoca.

[6]Prilikom prevođenja sam namerno izostavila termin „muziciranje“ budući da se on u srpskom jeziku koristi kao zbirni termin kojim bi se opisala bilo kakva vrsta izvođenja muzike, te je samim tim njegovo značenje uže od onog na koje je ciljao Smol.

[7]Tadašnja umetnička scena Vojvodine je bila pod snažnim uticajem mađarskih umetnika, od kojih su mnogi radili u grupama i kreirali performanse, hepeninge itd. Među njima najčešće se ističe važnost grupe BOSCH+BOSCH. Formirana je „između 1973 i 1976; uz Balinta Sombatija (Bálint Szom­bathy) i Slavka Matkovića, njen deo su bili i Katalin Ladik, Atila Černik (Attila Csernik), Laslo Kerekeš (László Kerekes), Laslo Salma (László Szalma) i Ante Vukov” (Kürti, 2016: 9).

[8][8] Ansambl je 1970. godine osnovao Dubravko Detoni. Primarno je izvodio muziku savremenih, avangardnih jugoslovenskih kompozitora. Muzika koju su izvodili je često nastojala da preispita postojeće konvencije koje su se ticale muzičkog dela, često je sadržala pozorišne elemente i naglašavala performativne aspekte ove umetnosti.

[9]Mirjana Veselinović-Hofman piše da su prve tri „Refleksije“ svojevrstan ciklus, a da su njihovi naslovi „Balada“, „Elegija“ i „Skerco“, ukazujući na atmosferu svakog komada pre nego na sadržaj teksta (Веселиновић-Хофман, 2000: 123). Ovom prilikom, naslove komada ću pisati onako kako su navedeni na disku Spectrum koji mi je služio kao jedan od primarnih izvora informacija.

[10]Kako je navedeno u knjižici koja prati disk, tekst glasi: „Noga joj je slomljena, kao i ruke a oči su joj ispale. ‚Kada bih imala oči i kada bih mogla da vidim, sklopila bih ih i umrla, umrla bih…‘“. (Spectrum, Reflection No.1/The Doll’s Ballad”).

[11]Takvi su, na primer, „Pastorala“ (1971), „Allegretto” (1977), „Larghetto espressivo“ (1977), „Arija u F duru“ (1978) itd.

[12]https://www.moma.org/collection/works/284264

[13]https://www.macba.cat/en/art-artists/artists/ladik-katalin/pastorale

[14]https://www.macba.cat/en/art-artists/artists/ladik-katalin/eine-kleine-nachtmusik

Kategorije
audio

Oglasimo ŽeNSki muzej


1

Dragi prijatelji, kampanja prikupljanja sredstava za ozvučavanje digitalne platforme ŽeNSki muzej uspešno je završena!Hvala svim donatorima koji su omogućili realizaciju ovog projekta i tako postali njegov deo:Oftamološka bolnica Eliksir, Futura publikacije, lične donacije Olivere Ćurčić, Veronike Mitro, Maše Mimice, Svjetlane Timotić, Jelene Ognjanović, Tatjane Lekić, Valentine Vuković, Tanje Ignjatovič, Milene Dragičević Šešić i svim anonimnim donatorima.Takođe, i svima onima koji su učestvovali u promociji kampanje: Mikser, Vojvodina ICT cluster, BeFem, Femix, časopis Marie Claire, RTV Vojvodina, Inkluzivna galerija, Iz kruga Vojvodine-portal o invalidnosti, fondacija Catalyst….Čujemo se uskoro!

Specijalna oftamološka bolnica Eliksir - logotip

Kampanja

Omogućimo da virtuelni ŽenNSki muzej, prvi ženski muzej u Srbiji, ozvučavanjem veb stranice Text to speech tehnologijom (TTS) postane dostupan za sve!

ŽeNSki muzej je deo Međunarodne mreže ženskih muzeja IAWM a ugradnjom govornih tehnologija postao bi prvi muzej u Srbiji i regionu sa ovakvom vrstom alata pristupačnosti.

Ugradnjom govornih tehnologija virtuelni ženski muzej postao bi pristupačan pre svega za slepe i slabovide osobe, ali i za druge ugrožene grupe koje imaju problema sa samostalnim čitanjem, kao što su osobe sa  cerebralnom i dečjom paralizom, osobe sa disleksijom, osobe obolele od multipla skleroze i autistične osobe koje često nisu u mogućnosti  same da čitaju.

Takođe, veliki broj starijih ljudi radije presluša tekstove nego da zamara oči čitajući. Konačno, ozvučeni muzej omogućio bi novi način korišćenja za širu publiku, kao neka vrsta audio/radio platforme za slušanje uz obavljanje nekog drugog manulenog posla, u šetnji, tokom rekreacije….

Na ovaj način činimo i da marginalizovana ženska kultura bude prisutnija u javnom prostoru.

Sam proces ozvučavanja realizovao bi se kroz saradnju sa inovativnim preduzećem AlfaNum koje okupljajući tim eksperata nastoji da svet savremenih govornih tehnologija, koje su inicijalno bile namenjene slepima i slabovidima, približi širokom krugu korisnika. TTS je sistem za sintezu govora na osnovu teksta sa ugrađenim elementima prirodne intonacije i važi za najbolji sintetizator u regionu.

Digitalna platforma ŽeNSki muzej je projekat Saveza feminističkih organizacija „(Re)konekcija“. Savez se bavi istraživanjem, predstavljanjem i digitalizacijom ženskog kulturnog nasleđa, kao i promovisanjem i afirmacijom savremene umetničke, teorijske i aktivističke ženske scene. U okviru ovih projektnih celina razvijaju se različiti produkcijski formati kao što je digitalna platforma, konferencije i paneli, izložbe i izdavačka delatnost.

SFO „Rekonekcija“ je do sada objavila šest knjiga posvećenih lokalnoj i regionalnoj ženskoj književnosti, objavila tri kompakt diska novosadskih kompozitorki, realizovala konferencije i izložbe na kojima su predstavljene teoretičarke, kustoskinje, umetnice iz Srbije i sa  međunarodne scene.

Našu kampanju možete podržati uplatom na platformi donacije.rs ili direktnom uplatom na račun organizacije. Uplatnicu za donacije na dinarski račun možete popuniti na sledeći način:

BUDŽET

→ Inicijalna tehnička podrška i godišnja pretplata korišćenja servera za 12 meseci: 12 x 12.500,00 = 150.000 RSD

→ Integracija TTS tehnologije za sintezu govora (po računu) = 150.000 RSD

UKUPNO: 300.000 RSD

Kategorije
audio Čitaonica književna kritika književnost scenske umetnosti Umetnost Vizuelne umetnosti

Multimedeja


1

Marija Gajicki

Polazeći od činjenice da u Novom Sadu ne postoji dovoljno organizovanih aktivnosti kojima bi se afirmisala delatnost žena u gradu, krajem 1995. godine nastao je projekat mreža ženskih inicijativa Multimedeja. Projekat su inicirale profesorke Filozofskog fakulteta u Novom Sadu – Vladislava Felbabov, Svenka Savić, Vladislava Gordić i Svetlana Tomin i novinarka Marija Gajicki.

Cilj projekta je bio da na jednom mestu okupi žene koje duže ili kraće vreme učestvuju u kulturi, umetnosti i drugim aspektima života u gradu. Svesni da njihov rad u različitim domenima nauke, umetnosti i kulture nije uvek dovoljno vidljiv za sve koji jesu ili bi mogli biti zainteresovani, ovim projektom smo želele da objedinimo već postojeće aktivnosti u gradu i podstaknemo nove za koje postoje potencijalne autorke i autori, ali ne postoje organizacione forme u okviru kojih bi se iskazali. Javne tribine, predavanja ženskih studija, muzičko scenska prezentacija, radionice i likovni program bili su osnovni organizacioni oblici u okviru kojih su se interdisciplinarno i multimedijalno realizovale delatnosti mreže ženskih inicijativa Multimedeja.

Javne tribine su predstavljale deo aktivnosti u okviru koje se promovisane nove knjige, časopisi ili druge novine koje predstavljaju deo trenutne ili buduće delatnosti žena kod nas. Osnovna namera ovog programa je bila da se omogući aktivno učešće autorki/a, kritičarki/ra i publike u zajedničkom događaju.

Predavanja ženskih studija su kocipirana kao otvoren, alternativni ženski projekat u okviru kog se teorijski promišljaju i kritički analiziraju bitne odrednice trenutnog položaja žena u društvu. S jedne strane, one predstavljaju kritiku mnogih pojmova i stereotipa u nauci i kulturi koja vodi ka redefinisanju dominantnih modela u različitim disciplinama iz perspektive ženskog pola. S druge strane, nude nove načine tumačenja poznatih činjenica i upućuju na one segmente zajedničkog iskustva žena koja su u važećim sistemima vrednosti ostajali nevidljivi, zanemareni ili prećutani. Ženske studije otkrivaju, prepoznaju i konstituišu žensku tradiciju u društvu koje je još uvek primarno patrijarhalno.

Radionice predstavljaju kreativni nastavak predavanja ženskih studija u okviru kojih se predstavljaju nove ličnosti ili one koje još uvek nisu dovoljno „vidljive“, a bave se ženskim pismom, pitanjem žene u literaturi i drugim disciplinama.

Muzičko scenske prezentacije usmerene su na alternativni rad pozorišnih trupa ili pojedinaca na ovom prostoru.

Namera likovnog programa je bila da pokaže koliko je zaista žena prisutno u likovnom životu grada i šire regije.

Realizacijom ovog programa želele smo da doprinesemo većoj vidljivosti žena, kako onih koje su već afirmisane, tako i onih koje se nalaze na početku i kojima je potrebno mnogo više podrške i ženske solidarnosti da postanu vidljive srazmerno svom radu. Osnovna namera ove inicijative je bila da oplemeni i izmeni dosadašnje shvatanje o značaju i ulozi žene u našoj kulturnoj sredini.

Kratak istorijat rada mreže ženskih inicijativa Multimedeja

Krajem 1995. godine u okviru programa Agencije „Apostrof“ i uz njenu materijalnu pomoć, mreža ženskih inicijativa Multimedeja realizovala je seriju tribina i predavanja ženskih studija koji su potvrdili opravdanost ove inicijative u Novom Sadu. Interesovanje publike za program koji smo ponudile u periodu od decembra 1995. godine do maja 1996. godine, pokazalo je da se nalazimo na dobrom tragu. U ovoj, prvoj fazi u Novom Sadu smo predstavile: novi časopis za žensku književnost ProFemina, rad Centra za ženske studije iz Beograda i njihov časopis za feminističku teoriju Ženske studije, izdavačku delatnost prve ženske izdavačke kuće na Balkanu  – DevedesetČetvrta, prvu knjigu Vladislave Gordić Sintaksa tišine: Poetika Rejmonda Karvera objavljenu u izdanju Matice Srpske. Osim ovih aktivnosti, jednom nedeljno (sredom u trajanju od tri sata) održale smo i prvu seriju uvodnih predavana ženskih studija predavačica iz beogradskog Centra za ženske studije. Predavanja su održale: Branka Arsić – filozofija, Jasmina Lukić – književnost, Svenka Savić – lingvistika, Marina Blagojević – sociologija, Zorica Mršević – pravo, Slavica Stojanović – književost. Posle serije predavanja beogradskih predavačica usledila su i prva predavanja novosadskih predavačica iz književnosi – Vladislave Felbabov, Svetlane Tomin i Vladislave Gordić.

Tokom leta 1996. godine ideja o projektu meže ženskih inicijativa Multimedeja koncipirana je u okviru programa Asocijacije „Apostrof“, kao jedan od alternativnih gradskih programa čiji je glavni pokrovitelj bio Fond za otvoreno društvo – Jugoslavija.

U periodu od oktobra do decembra 1996. godine realizovan je program koji je obuhvatio sledeće aktivnosti: nastavak predavanja ženskih studija (jednom nedeljno), javne tribine, muzičko scensku prezentaciju i likovni program koji je realizovala Vera Kopicl.

S obzirom na činjenicu da u 1996. godini u Novom Sadu još uvek nije bio dovoljan broj zainteresovanih predavačica za ženske studije, koncipirale smo program koji je obuhvatio predavanja iz književnosti i umetnosti, jer je u ovoj oblasti bilo najviše zainteresovanih predavačica. U okviru novog ciklusa održana su predavanja: Svetlana Tomin – „Znamenite žene našeg srednjeg veka – Carica Mara“, Aleksandra Nikolić – „Ženski likovi u romanima Miloša Crnjanskog“, Vesna Krmpotić, predavačica beogradskog Centra za ženske studije, održala je seriju od četiri predavanja povezanih indološkim temama – „Broj i bezbroj“, „Ramajana“, „Mahabharata“ i „Avatar“, Vladislava Felbabov i Vladislava Gordić održale su seriju od tri predavanja pod zajedničkim nazivom „Žensko pismo crne Amerike“ u okviru kojih su govorile o afro-američkim spisateljicama – Zori Nil Herston, Maji Andželou, Alis Voker i Toni Morison. U nastavku ove serije predavanja tokom februara 1997. godine, kompozitorka  Aleksandra Vrebalov održala je predavanja na temu „Stvaralaštvo žena kompozitora kod nas i u svetu“, dok je Marijana Perišić Tabaković govorila  na temu „Pogled jednog kolekcionara utisaka na japansko žensko biće“. U ovom periodu organizovana je promocija nove zbirke poezije Jasne Manjulov Lažno predstavljanje, objavljenje krajem 1996. godine u izdanju Matice srpske.

U saradnji sa Otvorenim klubom i u kancelarijskom prostoru Asocijacije „Apostrof“ u okviru muzičko scenske prezentacije predstavljen je rad DAH TEATRA iz Beograda. Program prezentacije obuhvatio je: igranje fragmenata iz predstave za otvorene prostore „Sećanje anđela“, razgovor o specifičnom radu ovog alternativnog teatra koji vode Dijana Milošević i Jadranka Anđelić, i prikazivanje video materijala koji je obuhvatio njihovu petogodišnju aktivnost. Program je izveden u prostorima koji nisu namenjeni ovim aktivnostima (stambena zgrada u Jevrejskoj ulici), korišćene su dve terase sa dvorišne strane zgrade i kancelarijski prostor koji koristi Asocijacija „Apostrof“ kao i prostor namenjen radu sa decom u Otvorenom klubu.

U okviru programa tribina promovisana je knjiga Nede Božinović Žensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku, novi broj časopisa Ženske studije, rad Centra za antiratnu akciju iz Ade, Centra za žene „Isidora“ iz Pančeva i Autonomnog ženskog centra protiv seksualnog nasilja iz Beograda.

U znak sećanja na preminulu novosadsku književnicu Juditu Šalgo organizovale smo razgovor o njenom književnom delu pod nazivom „U dosluhu sa životom“.

U okviru likovnog programa mreže ženskih inicijativa Multimedeja Vera Kopicl je realizovala dva projekta: međunarodni video festival „VideoMedeja“ i izložbu radova novosadskih autorki pod nazivom „Ogledalo anime – od predmeta ka telu“.

Fleksibilna i otvorena koncepcija projekta mreže ženskih inicijativa Multimedeja tokom 1996. i 1997. godine dovela je i do formiranja dva samostalna projekta koji su u svojoj prvoj fazi bili koncipirani u okviru ovog projekta: Međunarodni video samit VideoMedeja (1996-1998), kao samostalni projekat Vere Kopicl proistekao je iz likovnog programa Multimedeje, a tokom 1997. godine formiran je Centar za ženske studije i istraživanja koji je prerastao u samostalni projekat koji vodi Svenka Savić sa saradnicima.

Mreža ženskih inicijativa Multimedeja nastavila je i u 1997. godini da organizuje u Novom Sadu niz otvorenih razgovora, tribina, i okruglih stolova, koji su, pre svega, imali za cilj promovisanje i popularizaciju ženskog stvaralaštva. Nastavljajući da podstiče stvaralaštvo žena u Novom Sadu i regiji, kako onih koje se aktivno bave umetnošću, tako i svih onih koji žele da razbiju zabran svoje nevidljivosti nekim vidom kreativnog angažmana, mreža ženskih inicijativa Multimedeja je pokušala da u jednu tačku sakupi niti ženske inicijative na svim područjima delovanja i doprinese njenom izlaženju iz anonimnosti. Program koji je mreža ženskih inicijativa Multimedeja organizovala u 1997. godini bio je usmeren na polje umetnosti reči, slike, pokreta i zvuka sa željom da se prezentuju ženske stvaralačke moći.

Od marta 1997. godine do januara 1998. godine mreža ženskih inicijativa Multimedeja realizovala je sledeće programe:

U saradnji sa Radničkim univerzitetom Radivoj Ćirpanov“ (20. mart 1997.) organizovan je otvoreni razgovor o „Alternativnoj pedagogiji“ u kojem su učestvovale Ivana Inđin, Milica Radulović, Ljubica Kovačević, Marija Gajicki i Ljiljana Gantar.

U saradnji sa Radničkim univerzitetom „Radivoj Ćirpanov“ (22. aprila 1997.) organizovana je tribina pod nazivom „Tri priče o muzici“, na kojoj su govorili tri novosadske kompozitorke: Nineta Avramović, Aleksandra Vrebalov i Jasmina Mitrušić. Namera ove tribine je bila da učinim vidljivim ne samo dosadašnju delatnost i ostvarenja ove tri kompozitorke već i sam proces nastajanja dela, njihov odnos prema savremenoj muzici, sredini u kojoj stvaraju, odnosno šta znači raditi (komponovati) u gradu koji nema orkestar.

U okviru drugog Međunarodnog video samita VideoMedeja, koji je održan od 5. do 7. decembra 1997. godine u Novom Sadu, mreža ženskih inicijativa Multimedeja održala je okrugli sto o „Ženskim strategijama u umetnosti“. Učesnice u razgovoru za okruglim stolom bile se: Milena Dragičević Šešić, Ksenija Radulović, Biljana Tomić, Vesna Tokin, Dubravka Đurić, Vladislava Gordić, Vladislava Felbabov, Svetlana Tomin, Keti Re Hofman, Erika Pastor, Gordana Novaković, Marija Gajicki, Ilijana Nedkova i Dimitrina Sevova. Namera ovog okruglog stola je bila da okupi žene iz različitih oblasti delovanja (književnost, umetnost, pozorište, mediji) koje bi iznele svoje kreativno iskustvo. Teme koje su nas zanimale i na koje smo tražile odgovor bile su sledeće: Koliko je žensko iskustvo specifično? Da li žene biraju vid i oblik svog angažmana ili im je on nametnut? Odgovore na ova pitanja uglavnom smo tražile u iznošenju ličnog iskustva razmatrajući žensko stvaralaštvo u široj perspektivi.

U saradnji sa Kulturnim centrom Novog Sada (6. januara 1998.) održana je tribina posvećena „Drugoj liniji mlađe srpske poezije“ sa posebnim osvrtom na stvaralaštvo pesnikinja iz Novog Sada i Beograda. Namera ove tribine bila je da nasuprot pesnicima koji obnavljaju daleke istorijske stilove prošlih vremena i koji u središte interesovanja stavljaju melanhoniju, predstavi pesnikinje i pesnike koji se bave urbanom sadašnjicom i koji su inspirisani poezijom nastalom tokom druge polovine XX veka. U razgovoru su učestvovali: Nenad Milošević, Danica Vukičević, Jasna Manjulov, Radmila Lazić, Slobodan Tišma i Marija Gajicki.

U saradnji sa Kulturnim centrom Novog Sada (28. januar 1998.) održana je tribina „Savremeni YU teatar“ sa posebnim osvrtom na specifičan ženski senzibilitet stvaranja.Teme koje su nas interesovale u okviru ove tribine bile su sledeće: Ženske strategije u okviru alternativnih pozorišta vezane za pojavu realtivno velikog broja žena (kao neposrednih autorki tako i teoretičarki scene) u pozorišnim nerepertoarskim projektima. Da li je to posledica sociokulturološkog procesa, ili se može govoriti  i o određenom specifičnom ženskom senzibilitetu stvaranja? Da li postoji teatarsko „žensko pismo“ ili je ono spolja nametnuta, vanestetska kategorija? Učesnici u ovom razgovoru su bili: Ksenija Radulović, Aleksandar Milosavljević, Dijana Milošević, Jadranka Anđelić, Valentina Milivojveić i Marija Gajicki.

Kategorije
audio

Bogdanka Poznanović: Intermedijska komunikacija


1

Dr Sanja Kojić Mladenov

Bogdanka Poznanović
Bogdanka Poznanović (1930-2013)

Mene je tokom celokupnog rada, još od slikanja, interesovao samo proces, izlaz iz tradicionalnog i ograničenog prostora, ali pre svega komunikacija na planetarnim koordinatama.                                                

Bogdanka Poznanović

Redefinisanje i kritičko preispitivanje postojeće istorije umetnosti je u internacionalnim okvirima ukazalo na problem neadekvatnog posmatranja, ispitivanja i vrednovanja umetničke prakse umetnica, te se postavlja pitanje na koji način su pojedine važne umetnice u našoj sredini pozicionirane i vidljive u stručnoj i široj javnosti. Dekonstruisanjem ustaljenih znanja, pojava i autoriteta, istoriziranjem marginalnih pojava, otkrivanjem zanemarenih i cenzurisanih umetnica, traganjem za njihovim umetničkim delima, novim vrednovanjem i uključivanjem u istorijske tokove, bavili su se pojedini tekstovi i u Srbiji[1].

Potreba za prikupljanjem višeslojnih informacija o životu i radu Bogdanke Poznanović, posmatranim iz različitih uglova, istovremeno povezanim sa društvenim okruženjem u kojem je stvarala, javila se 2011. godine, kada sam za master tezu izabrala njenu bogatu profesionalnu praksu[2]. U tom momentu, činilo mi se da njen doprinos nije bio dovoljno priznat i uočljiv u stručnoj javnosti u odnosu na istraživanja posvećena njoj savremenoj praksi. Nakon odbrane rada 2012. godine, usledilo je objavljivanje monografije Bogdanka Poznanović: Kontakt art (2015), u izdanju Muzeja savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu, institucije u kojoj sam zaposlena kao kustoskinja. Cilj izdanja je bio sagledavanje umetničke i edukativne profesionalne prakse Bogdanke Poznanović, slikarke, multimedijalne umetnice, kritičarke i profesorke, uočavanje problema prisutnih u afirmaciji i valorizaciji njenog interdisciplinarnog rada, uz ukazivanje na moguće alternative koje bi ga učinile vidljivijim i korisnim za istraživanja i rad drugih umetnica. Ispitivala sam nekoliko važnih segmenata njenog rada, kao što su: umetnička praksa, angažman na Tribini mladih, kritički tekstovi, aktivnosti na Akademiji umetnosti i komunikacija sa drugim umetnicima. Za objavljenu publikaciju sam dobila prestižnu nagradu „Lazar Trifunović” Društva istoričara umetnosti, Katedre za modernu umetnost Filozofskog fakulteta u Beogradu i Kulturnog centra Beograda za najbolji kritički tekst u 2015. godini. Na Konferenciji K.A.T. održanoj u MSUV 2017. godine, predstavila sam segment ovog istraživanja, a za potrebe objavljivanja Zbornika Konferencije obradila sam deo objavljenog teksta.

U više časopisa, kataloga i knjiga pisano je o umetničkoj aktivnosti Bogdanke Poznanović, ali je malo tekstova koji su celi posvećeni njenom radu. Među njima su tekstovi Oskara Daviča (1970) i Balint Sombatija (Balint Szombathy, 1979), te poetsko-vizuelna književna dela Marka Ristića (1973), Slavka Bogdanovića (1975–1983), Vujice Rešina Tucića (1983) i Slavka Matkovića (1985), dugačak intervju u knjizi Vojvođanke 1917–1931: životne priče, urednice Svenke Savić (2001) i monografije Bogdanka i Dejan Poznanović, Miška Šuvakovića (2012) te, već pomenuta, Bogdanka Poznanović: Kontakt art, Sanje Kojić Mladenov (2016). Osim njih, uglavnom preovlađuju istorijski pregledi i antologijski tekstovi posvećeni određenom periodu, umetničkom pravcu, mediju i sl., u kojima se Bogdanka Poznanović samo fragmentarno spominje. Takođe, profesionalni rad autorke pojavljuje se i u izjavama učesnika/ca umetničke scene, njenih saradnika/ca, kao i u dostupnoj dokumentaciji javnih i privatnih organizacija.

Computer tape & body, 22. avgust 1973. dokumentacija, izvedeno na Tribini mladih, Novi Sad, vlasnistvo MSUV
BOGDANKA POZNANOVIĆ
Computer Tape Bodies, 1973
intermedijski performans
c/b foto dokumentacija
MSUV kolekcija

Bogdanka Poznanović je rođena u Begeču (1930). Završila je slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu (1956). Bila je jedna od osnivača i članova uredništva Tribine Mladih i časopisa „Polja”, urednica Salona Tribine mladih, likovna kritičarka i profesorka Akademije umetnosti u Novom Sadu, gde je osnovala Vizuelni studio za intermedijalna istraživanja (1979), prvi predmet posvećen novim medijima u eks-Jugoslaviji. Takođe je, zajedno sa suprugom Dejanom Poznanovićem, 1961. osnovala Ateljea DT20 – mesto susreta mnogih lokalnih i inostranih umetnika tokom više od tri decenije. Uporedo sa društvenim angažovanjem razvijala je sopstvenu umetničku praksu, koja je na početku bila okrenuta eksperimentalnom slikarskom izrazu bliskom enformelu i slikarstvu materije, da bi se vremenom usmerila ka novoj umetničkoj praksi, interdisciplinarnom pristupu i novim medijima. Jedna je od prvih umetnika i umetnica kod nas koja se bavila akcijama, umetnošću u javnom prostoru, meil artom, knjigom umetnika, instalacijama i video-umetnošću kao novim, konceptualnim kategorijama. Kao prva iz Vojvodine, bila je stipendistkinja Ministarstva inostranih poslova Italije i boravila po tri meseca (1968/69) u Firenci i Rimu, a zatim bila na tromesečnoj specijalizaciji (1977) u Istorijskom arhivu savremene umetnosti u Veneciji. Predavanja sa video-projekcijama držala je u Ferari (1984) i bila gostujuća profesorka na Univerzitetu za savremenu umetnost (DAMS) u Bolonji (1985). Od 1956. godine izlagala je na velikom broju grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu, a više puta se predstavila i samostalno. Imala je retrospektivnu izložbu u Museo d’Arte Contemporanea Multimediale d’Europa (Domus Jani, 1990) u Veroni. Nagrada za mladu autorku festivala „VideoMedeja” nosi njeno ime od 1996, a 2001. je formiran Legat Bogdanke i Dejana Poznanovića u Centru za nove medije kuda.org. Umrla je u Novom Sadu 2013. godine.

UMETNIČKA PRAKSA

Slikarstvo

Počeci umetničke prakse Bogdanke Poznanović vezani su za grafički dizajn i modernističko slikarstvo, blisko lirskoj apstrakciji, enformelu i slikarstvu materije. O ranim radovima, nastalim od perioda diplomiranja 1956, gotovo da nije pisano, a i malo je njih sačuvano. Crteže i slike je uglavnom poklanjala prijateljima, nije pravila evidenciju o tome, niti razmišljala o mogućnostima prodaje. Nije želela da „zavisi od laičkih otkupnih komisija” (Poznanović u Savić, 2001: 307). Sama pominje da je u početku slikala čudne ptice sa voskom i tuševima kao vinjete koje su „odletele” na sve strane. „Oduševljavaju me ptice jer su slobodne, ne znaju za granice” (Poznanović u Savić, 2001: 308). Za svoje radove dobila je prve nagrade i pohvale stručne javnosti u Beogradu[3].

To je vreme kraja socijalističkog realizma i vreme uspostavljanja novog, socijalističkog modernizma i neoavangardi u umetnosti, period kada je kultura „bila u uzletu, a posebno literatura” (Poznanović u Savić, 2001: 308). Umetnička praksa Bogdanke Poznanović je bila usmerena ka kritici socijalističkog modernizma, koji je u vreme početaka njenog stvaralaštva bio dominantan umetnički pravac. Tokom studija u Beogradu nastaju njeni kontakti sa predratnim avangardistima i posleratnim modernistima u književnosti i umetnosti[4]. Privlačio ju je duh avangarde i alternativna umetnička scena, pogotovo krug beogradskih nadrealista[5]. Redovno je posećivala Kinoteku, gledala filmove Makavejeva i Žike Pavlovića, odlazila u pozorište i na izložbe, među kojima je isticala Lubardinu i Henrija Mura (Henry Moore), kao i susret sa radovima nadrealističko-metafizičke umetnice i pesnikinje Milene Pavlović Barili.

U periodu 1959–1968. nastaje većina njenih slika, u kojima je eksperimentisala sa mnogim materijalima i teksturama. Slike su uglavnom malih i srednjih dimenzija, izvedene kombinovanom tehnikom. Podloge su joj bile kartoni i drvene ploče obojene belom uljanom bojom sa različitim, posebno komponovanim fakturama i mnogim vezivima, na koje je nanosila bronzu i tuševe u boji. Kolorit, koji je blizak drevnim makedonskim i ruskim ikonama, posle 40 godina ostao je nepromenjen, na šta je bila posebno ponosna. Slike su joj lišene figurativnih i predmetnih predstava, izvedene snažnim, brzim gestom, sa naglaskom na bogatstvu slojeva (materije) i procesu rada, ali takođe i primesi lirskog, nadrealnog raspoloženja.

Enformel u slikarstvu pripada istoj duhovnoj klimi u kojoj je nastalo pozorište apsurda, filozofija i književnost postnadrealizma i egzistencijalizma. Javlja se kao izraz pesimističkog posleratnog raspoloženja, osećanja „otuđenosti” i materijalne oskudice, a kod nas nastaje kao kritička reakcija na vladajući posleratni umetnički sistem – socijalistički realizam, povezan sa kritikom socijalističkog birokratizma, površnog esteticizma i lažnog postrevolucionarnog optimizma, koje Bogdanka takođe kritikuje. Kao alternativni, apstraktni umetnički pravac, enformel i slikarstvo materije izazvali su u domaćoj sredini znatna nerazumevanja i otpore. „Nerado sam izlagala u svojoj sredini, jer se moji radovi u to vreme nisu uklapali u vladajuću estetiku” (Poznanović u Savić, 2001: 307)[6].

Prve samostalne i grupne izložbe Bogdanke Poznanović su uglavnom bile prezentovane u umetničkim centrima bivše Jugoslavije i u Italiji. U Novom Sadu prvi put samostalno izlaže nakon toga, u Salonu Tribine mladih (27. aprila 1970), u vreme kada je već interesuju drugačiji načini umetničkog izražavanja i dematerijalna umetnost. Iako izlaže slike, ona samoj izložbi ne pristupa na tradicionalan način. Slike postavlja tako da obrazuje ambijent, a Slobodan Tišma, jedan od članova tek oformljenje novosadske neoavangardne grupe KôD, izložbu otvara nekonvencionalno, „presecanjem lanca”. Za vreme trajanja izložbe okupljala je prijatelje u izložbenom prostoru da zajedno čitaju časopise i puštaju muziku Džona Kejdža (John Cage). Pesnik Oskar Davičo je u katalogu izložbe napisao gotovo postnadrealistički tekst u kojem je uporište za Bogdankino slikarstvo materije pronašao u egzistencionalističkoj filozofiji, nazvaši njene slike metaforom psihički mobil.

Svoju selektivnu produkciju slika Bogdanka je svesno zaustavila i potpuno prekinula 1968. godine, nakon što je zadovoljila sopstvenu potrebu za istraživanjem u ovom mediju. Većinu slika je tokom godina poklonila, a veliki deo ovog opusa je ostao u Veroni po završetku njene velike retrospektivne izložbe (1990). Njene slike su izlagane na mnogim grupnim izložbama kao primer lirske apstrakcije, umetničke prakse enformela i slikarstva materije kod nas, a za Bogdanku je najznačajnije učešće na izložbi „Legat Marka Ristića – nadrealistički zid” u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu (1993–94), zajedno sa delima svetskih začetnika nadrealizma: Ernsta, Masona (Masson) i Taglija (Tanguy). „To je važan podatak koji govori o intelektualnom kontekstu u kome je rad Bogdanke Poznanović bio prepoznat, respektovan, visoko vrednovan” (Ješa Denegri u Savić, 2011: 307).

Akcije, performansi i procesi

Godina 1968. bila je društveno-politički burna u celoj Evropi. To je vreme studentskih demonstracija, hipi pokreta, situacionističkih i konceptualnih aktivnosti u umetnosti. „Moja umetnička delatnost je deo te klime… Napustila sam rad na slici kao fiksnom objektu i okrenula se prostoru, akciji i komunikaciji” (Poznanović u Savić, 2001: 308). Interesovao ju je pokret, mesto i proces, izlaz iz tradicionalnog i ograničenog prostora. Okrenula se javnom prostoru, društveno-umetničkim akcijama, procesima i internacionalnoj komunikaciji kroz multimedijalni pristup, simbiozu vizuelnog, verbalnog i zvučnog.

Kao podsticaj za njena nova umetnička istraživanja pomogla su joj putovanja po bivšoj Jugoslaviji i Italiji. „Bilo je to vreme studentskih pokreta, a Rim je bio stecište omladine i avangardnih umetnika iz celog sveta” (Poznanović u Savić, 2001: 304). Stekla je brojne prijatelje okupljene oko Tribine mladih, Želimira Žilnika, članove grupa KôD i (Ǝ, kao i OHO iz Kranja i Ljubljane, koji su među prvima u bivšoj Jugoslaviji izvodili umetničke akcije, performanse i intervencije u javnom prostoru. „U Novom Sadu se zaista stvarala nova umetnička praksa, ali su bili snažni ideološki otpori, u stvari je bilo vrlo dramatično” (Poznanović u Savić, 2001: 304). Nova iskustva stečena na putovanjima, nova poznanstva, kao i atmosfera unutar lokalne zajednice snažno su uticali na Bogdankin pristup umetnosti i promene u njenom načinu izražavanja.

Ubrzo posle samostalne izložbe slika, Bogdanka Poznanović je, 20. septembra 1970, u Novom Sadu izvela svoju prvu akciju Srce – predmet, u kojoj je pozvala prijatelje da objekat u obliku srca od stiropora nose kroz grad, od Varadinskog mosta do galerije Tribine mladih, sa idejom povorke koja inicira karnevalsku atmosferu. „Bila je to komunikacija sa gradom, ljudi su komentarisali, učestvovali…” (Poznanović u Savić, 2001: 304–305). U galeriju su srce uneli preko bele plahte koja je prekrivala pod, da bi ga postavili na sredini prostora, gde se nalazila četvrtasta ploča sa postavljenim tanjirima, noževima, viljuškama, kašikama i čašama – sve prazno, fiksirano i belo. „Prišla sam, otkačila metronom… bila je potpuna tišina, mi smo bili živi okvir i „čuli” vlastite pulseve… Taj projekat je povezan i sa našim običajima: kad nevesta ulazi u kuću, korača preko belog platna” (Poznanović u Savić, 2001: 305). Prvi izlazak Bogdanke Poznanović u otvoreni prostor grada bio je ujedno i jedna od prvih akcija u javnom prostoru kod nas. Bitan segment rada takođe je i komparacija dva različita ambijenta u kojima je akcija izvedena: otvorenog prostora ulice i intimno pripremljenog galerijskog prostora ispunjenog identitetom žene, predmetima i simbolima kućnih, tradicionalno shvaćenih ženskih aktivnosti (kuhinjski elementi, uloga mlade, srce, bela boja, platno).

Ovaj događaj izazvao je različitu reakciju okoline. Bogdanka kaže: „U „Dnevniku” je objavljeno da je „zaraza počela” akcijom „Srce” Bogdanke Poznanović. Zatim je počela afera na Višoj pedagoškoj školi. Šef odseka je bio poznati „humanista” Jovan Soldatović, a i druge kolege su me optužile da sam, kao profesor, prekršila opštepoznate zakonitosti umetnosti. Naivno sam počela da se branim, uzalud! Najzad sam rekla: „Znate šta, to uopšte nije umetnost!” (Poznanović u Savić, 2001: 305). Suočava se tada prvi put sa otporom, otvorenim neodobravanjem i osudom okoline, što će je pratiti i kasnije. Međutim, njene mlade kolege umetnici su joj pružile podršku, kao i pojedinci sa međunarodne umetničke scene. Fotografije akcije su objavljene u slovenačkoj reviji „Problemi” i u Nemačkoj, u prestižnoj knjizi Klausa Groha (1972). Takođe, stižu joj mnogi pozivi za učestvovanje na internacionalnim izložbama i događajima. „Tokom moje karijere bilo je još bezbroj nesporazuma, ali sam ja zaista verovala u tu vrstu kreativnog rada i dobijala brojne satisfakcije iz drugih jugoslovenskih centara i iz sveta. To me je držalo” (Poznanović u Savić, 2001: 306).

Zatim izvodi još akcija: Kocke – Reke (Cubes-Rivers, 11. novembra 1971), na obali Dunava u Novom Sadu; Reke (Rivers Transmission, 29. juna na Dunavu i 29. jula na obali Ženevskog jezera u Montreu), na izložbi „Montreux espace situation”. Ideja je takođe bila u komunikaciji. „Reke su za mene jako važne, one spajaju, one su kao krvotok!” (Poznanović u Savić, 2001: 305). Ovi koncepti su bliski umetničkoj praksi izmeštanja umetnosti izvan galerija i muzeja u neočekivane prostore i medije koja se javlja od šezdesetih godina 20. veka.

Takođe, svojim akcijama kao što je La consumazione dei complementari (Konzumiranje komplementara) (Tribina mladih od 19 do 19:30 č, 22. decembra 1971) i Signalne vatre – cinepiroarte (1974) – ukazuju na važnost „dematerijalizacije umetnosti”, kako umetnost sedamdesetih definiše Lusi Lipard (Lucy Lippard). Reč je o tome da umetnički objekt ne mora više da bude konzistentni fizički predmet, već se može ispoljiti u raznim trenutnim i prolaznim događajima o kojima nakon završetka radnje ne ostaje gotovo nikakav trag osim vizuelne ili tekstualne dokumentacije. Ova umetnička praksa je podstaknuta kritikom modernističke paradigme, vladajuće umetničke prakse i autoriteta, i kao takva predstavlja nastavak kritičke prakse Bogdanke Poznanović.

Istovremeno, od kraja šezdesetih godina, sa konceptualnom umetnošću dolazi do ključne promene u upotrebi ženskog tela u likovnoj umetnosti. Ono počinje da se koristi ne samo kao nemi objekt već i kao subjekt umetničkog rada u delima žena umetnica koje sada postaju akterke, kao što je to Bogdanka Poznanović. Izbor predmeta i simbola uključenih u njene akcije bio je vrlo promišljen i direktno povezan sa konceptom rada, uključen u kontekst javne i intimne komunikacije, i njenih sličnosti i razlika.

Vizuelna poezija i meil art

Prvi meil art rad Bogdanke Poznanović, Feedback Letter box – informacija – odluka – akcija (1973–1974), istovremeno je i prva velika meil art akcija kod nas, izvedena uz učešće i poštansku komunikaciju 38 umetnika[7] iz zemlje i inostranstva. Akcija je počela kada je Bogdanka na adrese umetnika poslala foto-kopije fotografije svog poštanskog sandučeta sa molbom da joj odgovore tako što će joj poslati crtež ili fotografiju svog sandučeta, kako sama kaže „tog „neuglednog” dela kućnog inventara koji za učesnike interpersonalnih estetskih komunikacija ima posebno značenje” (Poznanović, 1980: 46). Italijanski kritičar Đermano Ćelant (Germano Celant) definisao je meil art kao metamorfozu umetnosti u medije komuniciranja, što znači da je za umetničko delo proglašena komunikacija i slanje poruka posredstvom birokratskog državnog aparata. Za Bogdanku je cilj bio „da upravo interpersonalna komunikacija dođe u prvi plan – razmene, kontakti, učešća, poznanstva i nova upoznavanja (načelno) bez granica u prostoru” (Poznanović u Savić, 2001: 309). Naglašava da je u pitanju najdemokratičniji, alternativni oblik komunikacije, koji se ne povinuje strogo kodifikovanim pravilima i zbog toga doživljava mnoge transformacije. Slavko Bogdanović projekat naziva „globalno selo Bogdanke Poznanović” (Bogdanović, (1975–83) 1997: 104). Bogdanka piše o mobilnosti, dinamičnosti, procesualnosti, fleksibilnosti i socijalnom aspektu meil arta. Takođe, vidljiva je njena kritika vladajućeg birokratskog i institucionalnog sistema, naročito aktuelne muzejsko-galerijske prakse, težnje ka sakralizaciji umetničkih objekata, hijerarhijskog shvatanja i vrednovanja umetničke produkcije. Ističe efemernost materijala, ravnopravnost pošiljaoca i primaoca poruke, i model „mogućeg alternativnog i marginalnog ponašanja” (Zabala u Poznanović, 1980: 45).

Učestvovala je i u sličnim kontakt i meil art projektima svojih internacionalnih kolega. Godinama je bila aktivna u stvaranju internacionalne mreže vizuelnih pesnika, pesnikinja i meilartista. Kod nas i u inostranstvu izlagala je na mnogim značajnim izložbama[8] na kojima je predstavljen meil art[9], a, takođe, polako je ušla u domaće i internacionalne antologije posvećene ovom mediju. Meil art je u našoj sredini bio kritika vladajućeg umetničkog sistema, njegovih institucija i autoriteta, ali takođe i kritika kapitalističkog umetničkog sistema, koji je prihvatao umetnost iz umetničkih centara Severne Amerike i zapadne Evrope, ali ne i sa periferije, kao što je Srbija (Jugoslavija), čega su naši umetnici tada bili svesni. Radovi koji su nastajali bili su internacionalno čitljivi, jer su, za razliku od klasične književnosti, svojim jednostavnim vizuelno-verbalnim jezikom prevazilazili granice nacionalnog. Kao i koncept meil arta, signalizam i vizuelna poezija bili su sredstvo bunta i slobode Bogdanke Poznanović, kao i njena kritika institucionalnog sistema, koji je u to vreme veličao manuelni rad, masivnost i trajnost objekata.

Knjige umetnika

Knjigom umetnika kao medijem izražavanja Bogdanka Poznanović počinje da se bavi od 1973. godine. Tada realizuje svoju prvu knjigu umetnika Stellata, kao transparentni mini-buklet. Realizovaće petnaestak knjiga umetnika do 1980. Neke od njih su: Permutazione dei venti – perturbazione dei venti (1975), Nomination (1975), Respiratory book (1978), Memorial Booklet (1980), Proscribe Booklet (1980), Violent Booklet (1980), Envenomed Booklet (1980), Nutritive Booklet (1980). Nazivi knjiga su uglavnom apstraktni pojmovi (knjiga o nasilju, vetru, disanju, memoriji i sl.) na italijanskom ili engleskom jeziku. U nekima se pojavljuju latinske reči, nazivi vetra, zvezde, rendgenski snimci pluća, snimak rada srca, otisci delova tela, njena umetnička dokumentacija, znakovi pošte (žigovi, datumi, marke, adrese) i sl. Knjige umetnika povezane su praksom meil arta, vizuelnom poezijom, signalizmom i uopše komunikacijom. Transparent book, 1974. sa sazvežđima ukrug ispisanim na latinskom, zahtevala je aktivnog čitaoca koji bi morao da okreće knjigu kako bi pročitao tekst. Tokom okretanja, linije na dlanovima se spajaju sa linijama sazvežđa i stvaraju se spirale. Konceptualno se vizualizuje veza mikroprostor sa makroprostorom, a „planetarne koordinate” sa individualnim, intimnim delovima tela.

Nove tehnologije

Bogdanka Poznanović je jedna od prvih kod nas koja je u savremenoj umetničkoj praksi koristila nove tehnologije. Realizovala je više takvih projekata, među kojima su i: akcija Computer tape & body (22. avgust 1973), u kojoj je projektovala korišćene kompjuterske trake uokvirene u dijareme označene brojevima preko tela 10 učesnika sa idejom dehumanizacije ljudskog tela i pronalaženja novog identiteta u kompjuterskom vremenu; zvučna komunikacija Telefon Art (n. datum), realizovana tako što se u određeno vreme javila telefonom i sa kasete puštala cvrkutanje ptica direktno u III program Radio Beograda, emisiju Vladana Radovanovića; audio-rad Conceptus respiratio (1975), koji je izvela kada je na magnetofonskoj traci snimila disanje različitih ljudi u jednakim vremenskim intervalima, od dva minuta i 45 sekundi i time dokumentovala specifični bio-trag individua sa idejom kako se o životu može svedočiti bez učešća čula vida; Bioelektronska komunikacija (1980), izvedena kao istovremena komukacija Stana Filka (Stano Filko) u Bratislavi i nje u Vizuelnom studiju Akademije umetnosti i Transmisija prostora moga ateljea u tri vremenska intervala (1980), zamišljena kao dijaprojekcija na celim zidnim površinama u prostoru njenog ateljea, kako bi se publika integrisala u njega.

O ovim projektima ima malo podataka i materijalnih tragova, ali, i pored toga, mnogi su postali značajni jer su korišćeni kao polazište za razne eksperimente mladih umetnika upućenih ka novim tehnologijama i internet kulturi. Jedan od uzora je i multimedijalna instalacija Piramida – lavirint (Liber in labyrinthus), koju je izložila 1986. godine u Subotici; u pitanju je ambijentalna celina sastavljena od prostornog objekta: piramide lavirinta i zlatne jabuke postavljene da visi sa plafona kao simbola ’drveta saznanja’. Lavirint je predstavljao svojevrsni put čoveka ka konačnom znanju, a kao njegov krajnji cilj, u središtu je bila smeštena vrednost kao tajna – kapitalne knjige – ’liberi’.

Video art

Video je takođe sredstvo komunikacije, te mu Bogdanka Poznanović pristupa već u prvoj polovini sedamdesetih godina, a aktivnije krajem te decenije. Početak njenog bavljenja videom povezan je sa težnjom umetnice da svoje akcije snimi kamerom i pretvori u dokumentarni umetnički video. Tako nastaju Collage (super 8, kolor, 1973), Ars acquatilis (1974), Stone- Water- Light (super 8, kolor, 1974). Krajem sedamdesetih godina aktivnije se bavi ovim medijem, kao profesorka Akademije umetnosti, na kojoj uvodi u upotrebu AKAI kameru i poseban predmet posvećen novim medijima (1979). Takođe, videu pristupa kao umetnica zainteresovana za eksperimente sa video-slikom i njenim estetsko-komunikacijskim mogućnostima delovanja na posmatrača. Godine 1980. realizuje čitavu seriju eksperimentalnih video-radova: Expansion of Light (5 min.), Pulseimpulse – Electronic Environment (5 min.), Onoric ring (3 min.), Obductio coram (Pokrivanje velom, 3 min.), Vita Lattea (3 min.). Snimila je video-performans sa Katalin Ladik Poemim (1979/1980) i sa Rastkom Čurčićem (1982), kao i dokumentarno-kolažni film kojim je na demonstrativan način prezentovala svoju video-poetiku i predstavila svoju video-dokumentaciju i radove svojih studenata (1982).

Prvo bavljenje videom Bogdanke Poznanović u vezi je sa tretiranjem pokretne slike kao sredstva za dokumentovanje efemeralija, odnosno kratkotrajnih i prolaznih akcija i događaja, odnosno procesualnih umetničkih radova. Uloga beleženja događaja prisutna je i u njenim video-performansima sa Katalin Ladik i Rastkom Čurčićem, ali je sada uloga videa donekle izmenjena. U radu Poemim kamera registruje telesnu aktivnost performerke, ali ima i ulogu publike, a video-snimak postaje krajnji cilj događaja. Odnosno, performans se ne odigrava pred publikom, već zbog kreiranja videa, što predstavlja radikalnu razliku. Fokus kamere je usmeren ka telu i licu umetnice, čime se naglašava govor umetnice „u prvom licu”, karakterističan za feminističku, postavangardnu umetničku praksu. Saradnja sa Katalin Ladik, glumicom i vizuelnom umetnicom, značajna je za Bogdanku, jer se njihovim saučestvovanjem u kreiranju novog ruše granice stereotipnog u našoj sredini. Treća grupa video-radova Bogdanke Poznanović, nastala tokom 1980. godine, okrenuta je istraživanju video-tehnologija zbog postizanja estetskih vrednosti elektronskom slikom. Kameru naziva „elektronskom četkicom” (Poznanović u Savić, 2001: 303) i na taj način interveniše njom, kreirajući svetlosne, tekstualne i aktivističke pokretne slike, bliske sličnim eksperimentima slovenačkih i hrvatskih kolega.

Značaj Bogdankinog pionirskog bavljenja videom kod nas naglašava i potvrđuje nagrada festivala „VideoMedeja” iz Novog Sada, koja nosi ime Bogdanke Poznanović, što je umetnica doživljavala „kao veliko priznanje” (Poznanović u Savić, 2001: 303). Inicijatorka nagrade i njenog naziva je Vera Kopicl, autorka festivala osnovanog 1996. godine sa fokusom na žensko pismo u umetnosti novih medija, sa posebnim usmerenjem na video art istočnoevropske scene.

Angažman na Tribini mladih (urednica)

Bogdanka Poznanović je zajedno sa svojim suprugom Dejanom bila među onim mladim, kreativnim osobama koje su učestvovale u osnivanju i formiranju početne koncepcije Tribine mladih u Novom Sadu. Osnovana 1954. godine, u atmosferi umerene demokratizacije Jugoslavije i u trenutku Titovog odvajanja od Istoka i okretanja ka Zapadu, Tribina mladih postaje mesto okupljanja, promovisanja i afirmacije mlade novosadske neoavangardne scene, internacionalnih ideala i savremene umetničke prakse. Bogdanka sama kaže: „Tribina mladih je prvo sedište savremene umetnosti i kulture u zemlji” (301–302). Svojevrstan „prozor u svet”, kako se često navodi u literaturi. Mnogi umetnici iz Jugoslavije i inostranstva rado su dolazini i gostovali na Tribini mladih[10].

Bogdanka Poznanović je bila saradnica prve redakcije (1954–55), od drugog broja urednica likovne rubrike časopisa „Polja” i urednica Salona (1956–57). Pisala je i objavljivala tekstove o savremenoj umetnosti u časopisu. Aktivno je pratila umetničku scenu, upoznavala, okupljala umetnike, prezentovala njihove radove kroz razgovore, predavanja, tribine, performanse ili izložbe u Salonu Tribine mladih. Uključivala je i već renomirane umetnike i umetnice, često iz drugih sredina, a kroz formu razgovora pokazivala je aktuelne teme iz umetnosti i društva. Od 1970. Bogdanka Poznanović u „Poljima” kao poseban segment uređuje strane posvećene savremenoj umetnosti, a prevodi njenih strana se pojavljuju i u časopisu na mađarskom jeziku „Új Symposion”, takođe u izdanju Tribine mladih. Iste godine veoma je aktivna i u Likovnom salonu Tribine mladih, gde priređuje svoju prvu samostalnu izložbu i izvodi svoje prve akcije.

Tih godina (kraj šezdesetih i početak sedamdesetih) na Tribini mladih deluje desetak mladih umetnika, uglavnom književnika, okupljenih u dve umetničke grupe: Grupu KôD i Grupu (Ǝ. Družili su se još i sa Želimirom Žilnikom, članovima subotičke grupe Bosch + Bosch (Balint Sombati, Slavko Matković i Katalin Ladik), kao i sa Nušom i Srečom Dragan iz Slovenije. Vodio ih je kolektivni duh zajedništva i grupnog rada, te su mnoge zajedničke projekte realizovali kroz sastanke i grupne nastupe. Iako nešto stariji od njih, Bogdanka i Dejan Poznanović su blisko sarađivali sa mnogim članovima ovih grupa. „Veoma je bitno da smo na Tribini stupili u kontakt s Bogdankom i Dejanom Poznanovićem, koji su nas uputili u glavne tokove savremene umetnosti. Od njih smo i čuli za konceptualnu umetnost” (Slobodan Tišma u Nedeljković, 2012). „Bilo je to doba tzv. nove osećajnosti koju su propagirali Herbert Markuze (Herbert Marcuse) i Suzan Sontag (Susan Sontag). U suštini, mi smo bili anarhistička družina koja je uzurpirala jednu državnu kulturnu instituciju kakva je bila Tribina mladih u Novom Sadu. Tu se svakodnevno tokom 24 sata odvijao veoma dinamičan program. Praktično, mi smo tamo živeli, bila je to neka vrsta gradske komune. […] Počeli samo da radimo 1969. na Tribini mladih. Udarne godine su bile 1970. i 1971. Uspeli smo da izdržimo dve-tri godine, dok establišment nije shvatio o čemu se radi. Bili smo veoma otvoreni prema svetu i bili smo u toku tada najaktuelnijih zbivanja u umetnosti” (Tišma u Nedeljković, 2012).

Tribina je većinom bila prihvaćena od strane publike, ali slabije od strane vlasti zbog svojih naprednih, radikalnih umetničkih ideja i usmerenosti ka međunarodnoj umetničkoj sceni. Mnogi koji su bili uključeni u rad Tribine mladih imali su problema. „Bilo je apsurdno što su Miroslav Mandić i Slavko Bogdanović, zbog svojih shvatanja i umetničkog rada, izdržali drastične kazne zatvora (prvi devet, drugi osam meseci). Judita Šalgo, autentičan stvaralac, ostala je zbog delovanja na takvoj Tribini nekoliko godina bez radnog mesta” (Poznanović u Savić, 2001: 308). U to vreme su filmovi Dušana Makavejeva, Želimira Žilnika i Lazara Stojanovića bili zabranjivani. „U stvari, nas nije interesovala politika, nismo imali iluzija o tome da delujemo u tom smislu, mi smo samo hteli da živimo umetnost. Političarima to i nije toliko smetalo – imali su važnija posla – međutim, reakcionarni umetnički sloj nas je mrzeo. Ti umetnici su nas opanjkavali kod političara i policije, a ovi su posle obavili posao, pošto veoma vole da pokažu moć, u fazonu ’samo kaži koga’. I tako su ovi tradicionalisti uspeli da nas, kao opasne konkurente, eliminišu, ili, bar prividno i samo privremeno, eliminišu iz igre. Iako, činjenica je da smo tematizovali politiku u okviru umetničkog medija, a to se u ono vreme nikako nije smelo” (Slobodan Tišma u Nedeljković, 2012).

Kritički tekstovi

Bogdanka Poznanović preuzima na sebe ulogu likovne kritičarke i urednice, što predstavlja bitan segment njenih društveno-umetničkih aktivnosti na Tribini mladih. Časopis „Polja” počinje da izlazi 1955. godine, a Bogdanka i Dejan sarađuju sa njim od početka. Kao urednica likovne rubrike Bogdanka piše više tekstova o izložbama, pokazujući od početka interesovanje ka praćenju umetničke scene, koja nije samo lokalnog karaktera, kao i novih tema i problema u savremenoj umetničkoj praksi, neafirmisanih u to vreme. Jedan od takvih tekstova (1955) jeste onaj o radu umetnice Mileni Pavlović Barili, u to vreme gotovo nevidljive u našoj sredini. Pojedine tekstove je posvetila svom umetničkom radu i praksi, pruživši neku vrstu pojašnjenja sopstvene strategije i težnje ka sagledavanju svog rada u određenom kontekstu.

Istovremeno je pokrenula informacione projekte realizovane samostalno ili u saradnji sa Dejanom Poznanovićem u različitim časopisima i izdanjima 1970–1975. godine[11], te posebne segmente pod nazivom „Informacije o vizuelnim umetnostima u redakciji Bogdanke Poznanović” ili kao „Atelje DT 20 / b&d poznanović Novi Sad informiše”, kojih je objavila ukupno oko 60. Informacije se sastoje od klasifikovanih, neinterpretativnih informacija koje se prezentuje na jednostavan način, kratkim tekstom i ilustracijom, kao svojevrsni mikroizveštaji o trenutnom stanju u umetnosti u kojima se uočava lični izbor autorke. U pitanju je promena kritike koja je proizvod promena u umetnosti i nove uloge kritičara koju ona sama želi da preuzme. Miško Šuvaković u monografiji piše da se Bogdankin doprinos kritici odigrao na kraju šezdesetih godina, kada je, bliska italijanskoj akritičnoj kritici[12], ona započela da se bavi umrežavanjem informacija o tada savremenoj internacionalnoj umetničkoj sceni i njihovim predstavljanjem u aktuelnoj štampi. Od kritičara se u to vreme više nije očekivalo da analizira, interpretira i vrednuje umetnička dela estetskim kriterijumima, već da on, kao i umetnik, aktivno učestvuje i deluje u kreiranju umetničko-društvenih uslova i savremene scene, kroz model zajedništva kritičara i umetnika, odnosno kritičara koji postaje akter umetničke scene.

Aktivnost na Akademiji umetnosti /Vizuelni studio za intermedijalna istraživanja

Bogdanka Poznanović je ostvarila sve stepene pedagoškog rada: od osnovne škole, gimnazije, više pedagoške škole do zvanja redovne profesorke na Akademiji umetnosti[13]. Veliki značaj dala je iniciranjem osnivanja Vizuelnog studija za intermedijalna istraživanja, Akademije umetnosti u Novom Sadu, 1979. godine, kao prvog takve vrste u bivšoj Jugoslaviji. „Uverena da je neophodno prevazići tradicionalne tehnike, uspela sam, uz otpor mojih kolega, da osnujem Vizuelni studio za intermedijalna istraživanja sa adekvatnim instrumentarijem” (Poznanović u Savić, 2001: 303). Studio je bio primarno okrenut istraživanju i produkciji video-umetnosti i novih medija, organizovan kao prostor za intenzivniji i istraživački kreativni rad studenata u domenu multimedijalne umetničke prakse. Zalaganjem Bogdanke Poznanović, Akademija je nabavila četvrtinčnu AKAI kameru, koja se koristila u nastavnom procesu i za produkcijske potrebe, što je studentima omogućilo prvi susret sa tehnikom kreiranja video-radova, te realizaciju mnogih individualnih i kolektivnih projekata u periodu 1979–1992. „Nastali kao istraživanje novog medija, često su uticali i na opredeljenost sada već bivših studenata karakterišući njihovo samostalno umetničko delovanje i angažovanost kroz formu video arta” (Srebotnjak Prišić, 1999: 152). „Iako je vizuelni studio bio uspešan, stalno sam bila sumnjičena od nekih kolega, pa sam morala da se branim rečima: – Molim vas da shvatite da je video kamera u stvari elektronska četkica!” (Poznanović u Savić, 2001: 303).

Bogdankino delovanje na Akademiji bilo je pionirsko i od konzervativne struje tada prisutne na Akademiji razlikovalo se po svom otvorenom i inovativnom pristupu. Zapravo, ona je prvi profesor novih medija i video-umetnosti na jednoj umetničkoj akademiji ili fakultetu u Jugoslaviji. Miško Šuvaković piše da je za rad Bogdanke Poznanović bitan pojam postpedagogije, koja po Gregori Ulmeru (Gregory L. Ulmer) „ukazuje na dekonstrukciju konvencionalne umetničke i medijske pedagodije ka eksperimentalnom i aktivističkom radu do uspostavljanja pedagogije u eri elektronskih medija” (Šuvaković, 2012: 127). Postpedagogija je na određeni način, kao i akritička kritika, težila promeni međuljudskih odnosa i odnosa moći u jednoj nasleđenoj piramidalnoj strukturi, sada odnosa studenata i profesora. Takođe, smatrala je da bi Akademija trebalo da osim tradicionalnih smerova (slikarstvo, vajarstvo, grafika) otvori i ravnopravno usmerenje za intermedijalne komunikacije, što se kasnije, 2002, i dogodilo. To je bilo veliko iskustvo u radu sa mladima. „Za mene je rad sa studentima bio potpuno izjednačen sa sopstvenim stvaralaštvom” (Poznanović u Savić, 2001: 303).

Za Bogdanku je ideja o videu kao nastavnom sredstvu proistekla iz utopijskog razmišljanja da video kao demokratično, decentrirajuće sredstvo ima moć da izvrši određene promene u društvu. Ideja da je video revolucionarni medij koji će svojom prirodom, autonomnošću, mrežnom distribucijom, mogućnošću kopiranja i montaže – uspeti da preobrazi svet, nasuprot televiziji, koja stvara armiju subjekata potrošačke kulture, bila je prisutna tada u stavovima zapadnih video umetnika i umetnica.

Studentski video-radovi realizovani na Akademiji umetnosti predstavljani su javnosti više puta od 1980. godine, u lokalnoj i međunarodnoj sredini. Predstavljanje video-radova novosadskih studenata u Evropi i Americi je tokom devedesetih godina predstavljalo redak primer internacionalnog prezentovanja lokalne umetničke scene. To su omogućili mnogi kontakti koje je imala Bogdanka Poznanović, njeno lično zalaganje i angažovanje, kao i jednostavna prenosivost samog medija.

Atelje DT20 i komunikacija

Bogdanka je 1961. godine zajedno sa suprugom Dejanom Poznanovićem osnovala Atelje DT20, u prostoru koji su dobili za atelje na adresi Dimitrija Tucovića 20 u Novom Sadu. „To potkrovlje je bilo centar u koji su rado dolazile brojne ličnosti iz svih krajeva zemlje i sveta. Prostor je bio prepun knjiga i časopisa, slika, muzike. U njemu su se kultivisali naši senzibiliteti” (Poznanović u Savić, 2001: 303). Tu se skoro svakog dana okupljala novosadska alternativna umetnička scena, razmenjivale su se informacije sa putovanja, prepričavali događaji, pratili pojedinačni uspesi, a i razgovaralo se o problemima, društvenim, umetničkim i životnim. Moglo bi se reći da je reč o slučaju balansiranja umetnosti i života, odnosno o ideji da je umetnost kao život, a i život kao umetnost. Atelje DT20 je bio mesto na kom je organizovana i prva izložba knjiga umetnika iz Jugoslavije (Knjiga kao mesto istraživanja, Jugoslavija), a odatle su krenule i mnoge meil art pošiljke, planirane akcije Bogdanke Poznanović i projekat koji koristi komunikaciju kao svoju suštinu – Umetnost interpersonalne komunikacije (1974–77). Koncipiran kao fotografski dokument susreta Bogdanke i Dejana sa mnogim njima bliskim ljudima iz sveta umetnosti, taj projekat predstavlja zapis života, odnosno prikaz svakodnevnih situacija koje postaju umetnički objekt kada ih tako definiše umetnica.

Aktivizam Bogdanke Poznanovića nije bio grub i prodoran, već nežan, emancipatorski i prijateljski. Poticao je iz druženja, prijateljstva i razmene ljudskih vrednosti u savremenom svetu, iz sprege umetnosti i života. To je praksa samoorganizovanja umetnika u cilju stvaranja otvorenog i slobodnog prostora za rad i komunikaciju.

Od dela materijala[14] koji je činio Atelje DT20 2001. godine formiran je Legat Bogdanke i Dejana Poznanovića u Centru za nove medije kuda.org. Legat obuhvata građu iz perioda nove umetničke prakse šezdesetih i sedamdesetih godina, iz naše zemlji, regiona i Evrope. Nešto kasnije se javila ideja da se fizički prostor DT20 zadrži kao simbolički važno mesto i nanovo koristi, kroz formiranje „Instituta Neo-avangarde – Legata Bogdanke i Dejana Poznanovića”. Ova inicijativa Centra kuda.org pronašla je partnera u MSUV, ali projekat nije podržan u čitavom nizu pregovora sa gradskim i pokrajinskim strukturama vlasti.

Zaključak

Svojim pristupom umetnosti, Bogdanka Poznanović aktivno je učestvovala u prekidu posleratnog umerenog modernizma i lokalne mitologizacije „zavičajnog pejzaža” u slikarstvu. Pokrenula je pitanja vezana za status slike i uopšte stanja umetničkog objekta, čime je započela jedan, za našu sredinu, radikalan internacionalni govor shvatanja umetničkog rada. Svojim specifičnim izborom materijala i medija u umetničkoj praksi, naglasila je važnost komunikacije kao primarne karakteristike. Ovakvi stavovi Bogdanke Poznanović povezani su sa idejama arte povere, konceptualne umetnosti i uopšte težnje ka dematerijalizaciji umetničkog objekta, ali takođe i sa njenim ličnim rukopisom, u kojem je, tokom njene umetničke prakse, sve prisutnije bio izražen njen identitet i pol. Kako lično može postati političko i kako porodični odnosi, društvena i politička pitanja mogu biti koncepti umetničkih dela, pitanja su koja su bila aktuelna u umetničkoj praksi šezdesetih i sedamdesetih, istovremeno sa drugim talasom feminizma. Pristupi umetnica su bili različiti, ali im je zajedničko bilo to što se u njihovim radovima počeo uočavati lični pečat autorke, akterke, odnosno njen pol i seksualnost su postali istaknuti, a ne više zamaskirani.

Bogdanka Poznanović je tokom svog umetničkog rada bila usmerena ka uspostavljanju planetarne komunikacije, dijalogu sa umetnicima iz inostranstva, kao i kritici tradicionalizma, konzervatizma i zatvorenog društvenog sistema. Svojim radom je istupala kao antifašistkinja, antirasistkinja, kritički nastrojena ka socijalističkom realizmu u umetnosti, kontroli države nad pojedincem i diktaturi socijalizma. Težila je uvođenju novih umetničkih praksi, odbacivanju nametnutih autoriteta i afirmaciji mladih. Istupala je kao osvešćena žena, svesna svog identiteta, ali bez potrebe za njegovim posebnim isticanjem. Kao alternativu promene sistema Bogdanka je još početkom sedamdesetih svojim komunikacijskim i multimedijalnim projektima razvijala sistem mreže i principa ʼtiha voda i breg roniʼ (bliskih feminističkim alternativama).

Jedan od razloga nedovoljne vidljivosti Bogdankinog rada delom leži u samoj prirodi njenog stvaranja, koje je bilo multimedijalno i interdisciplinarno. Kratkotrajnost, efemernost i nestabilnost medija kojima se bavila takođe su publiku i stručnu javnost usmerili na dokumentarni materijal, čime je umanjen pristup informacijama, a tokom vremena oslabljenja komunikativnost, koja je najčešće bila cilj svih njenih projekata. Bez kontakta sa publikom i uključenosti u društvenu stvarnost, umetnička praksa Bogdanke Poznanović postaje isključena i nefunkcionalna, a bez lične podrške i zainteresovanosti savremenika može pasti u zaborav. Zbog toga je bitno da se njena umetnička dela i dalje prezentuju javnosti kroz samostalne i grupne izložbe, video-projekcije, publikacije, predavanja i sl. Takođe, bitno je njen legat učiniti vidljivijim i aktivnijim. U procesu održavanja njenog konstantnog prisustva na savremenoj umetničkoj sceni i javnosti značajnu ulogu moraju imati pojedinci/pojedinke i institucije kulture. Uočene probleme, odnose i rešenja moguće je primeniti u istraživanjima umetničke prakse i drugih umetnica, kako bi se njihov rad afirmisao, institucionalizovao i valorizovao.

Citirana literatura:

  1. Bogdanović, Slavko (1975–83). „Feedback letter-box personal comunication in continue ili globalno selo Bogdanke Poznanovićˮ. u: Bogdanović, Slavko i Miško Šuvaković (1997). Politika tela: izabrani radovi: 1968–1997 / Slavko Bogdanović. Eseji o Slavku Bogdanoviću. Novi Sad: Prometej i Književni novosadski krug K21K, str. 104–106.
  2. Davičo, Oskar (1970). Ono što uzbuđuje mene… (katalog samostalne izložbe), Likovni salon Tribine mladih. Novi Sad, 27. april – 9. maj, str. n.n.
  3. Kojić Mladenov, Sanja (2015). Bogdanka Poznanović: Kontakt Art. Novi Sad: MSUV.
  4. Nedeljković, Vladimir (2012). Devojčice i dečaci s Dunava. Novi Sad: Zavod za kulturu Vojvodine. http://www.timemachinemusic.org/k/devojcice-i-decaci-s-dunava/
  5. Poznanović, Bogdanka (1978). „Mail Art: šta je to? (Mail Art: What is it?)”. iz kataloga Feedback poštansko sanduče. Zagreb.
  6. Poznanović, Bogdanka (1980). Feedback poštansko sanduče, iz: „Poštanska umetnost / poštanska poezija: Mail Art / Mail Poetry” (temat). Beograd: Delo, br. 2, str. 44–45.
  7. Savić, Svenka (pr.) (2001). Vojvođanke 1917–1931: životne priče. Novi Sad: Futura publikacije, str. 299–312.
  8. Srebotnjak Prišić, Lidija (1999). „Vizuelni studio, Akademija umetnosti, Novi Sad”. u: Video umetnost u Srbiji. Beograd: Centar za savremenu umetnost. str. 150–152.
  9. Szombathy, Balint (1979). „Umetnost Bogdanke Poznanović između 1970–1977. godine”. Beograd: Umetnost, br. 63–64, str. 59–60.
  10. Tišma, Slobodan (2010). „Neoficijelni blog o Slobodanu Tišmi”. http://slobodantisma.blogspot.com/2010/03/istorijat-grupe-grupa-kod-je-osnovana-8.html
  11. Šuvaković, Miško (2012). Bogdanka i Dejan Poznanović. Zagreb: Institut za istraživanje avangarde, Novi Sad: Muzej savremene umetnosti Vojvodine i Beograd: Orion Art.

[1] „Feministička umetnost”, Dubravka Đurić (1995); „Uvod u feminističke teorije slike”, Branislava Anđelković-Dimitrijević (2002); „Ženski performans: mapiranje identiteta”, Miško Šuvaković (2002); „Dekonstrukcija rodnih stereotipa u video artu”, Vera Kopicl (2005); „Umetnost u Vojvodini u XX veku i problemi rodnih identiteta”, Nikola Dedić (2008); „Rod i umetnost”, Sanja Kojić Mladenov (2011); „Utišani glasovi”, Ivana Inđin (2012); Silvia Dražić, „Stvarni i imaginarni svetovi Judite Šalgo” (2013)…

[2] Mentorka prof. emeritus Svenka Savić, ACIMSI – Centar za rodne studije, Univerzitet u Novom Sadu, „Pristup feminističkoj metodologiji iz perspektive multimedijalne umetnosti: Bogdanka Poznanović” (2012).

[3] Drugu nagradu za sliku na izložbi Mladi – likovno stvaralaštvo, Beograd (1959) i nagradu izložbe Zlatno pero Beograda (1962): Plaketa za najbolju vinjetu.

[4] Među njima ona ističe: svoje profesore Zorana Petrovića i Mila Milunovića (kod kojeg je diplomirala), Vaska Popu, Miju Pavlovića, Borislava Mihajlovića Mihiza, Zorana Mišića, Leonida Šejku, Lazara Trifunovića i kolege Dadu Đurića i Uroša Toškovića.

[5] Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić, Radomir Konstantinović, Aleksandar Vučo i Miroslav Krleža.

[6] Koliko su enformel i slikarstvo materije bili progresivni i kritički usmereni ka vladajućem umetničkom sistemu, potvrđuje osuda ovakvih aktivnosti koja je stigla sa samog vrha države, kroz poznati Titov govor protiv apstraktne umetnosti (januar 1963). U pitanju je presedan u odnosima političke vlasti i savremene umetnosti u istoriji socijalističke Jugoslavije, koji je prouzrokovao medijsko ignorisanje ove umetničke prakse. „Nije se jedno vreme mogla videti nijedna nefigurativna slika, skulptura” (Poznanović u Savić, 2001: 307).

[7] Kao što su: Jozef Bojs (Joseph Boys), Klaus Groh, Laslo Beke (László Beke), Klemente Padin (Clemente Padin), Predrag Šiđanin, Balint Sombati i Miroljub Todorović.

[8] „Lotta Poetica 9” (1972), „Poética Visualis” u Museu de Arte Contemporanea da Universidade u Sao Paolu (1977), „L’arte sperimentale” u Veroni (1977), „Poesia e prosa delle avantguardie 1971–1975” u Museo di Castelvecchio u Veroni (1978), „VerboVokoVizuel” (1980) u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, po konceptu Vladana Radovanovića, sve do izložbe „Vizuelna poezija” (1983) u Gradskoj biblioteci u Subotici, i „Signalizam” u Galerija suvremene umjetnosti u Zagrebu (1974).

[9] Realizuje meil art i signalističke radove, kao što su: Nevidljiva komunikacija – dah (1974), Gde je kome sever? (1978), Respiromessagio (1978), Via Lattea (Mlečni put, 1981), Original Body Prints (1983–1984) i Kontakt Art (1984), kao kolaže sastavljene od otisaka tela umetnice (usne, šake), dokumentacije njenih ranije izvedenih akcija, poštanskog aksesoara (marke, pečati, datumi, nazivi mesta), delova kompjuterske trake, slajdova, fotografskog filma, kardiograma i slično, s kojima kombinuje medije komunikacije, umetničku dokumentaciju i svoje intimno-individualno prisustvo.

[10] Oskar Davičo, Vasko Popa, Dobrica Cesarić, Dušan Matić, Marko Ristić, Miodrag B. Protić, Radomir Konstantinović, Sol Belou, Majkl Kirbi (Michael Kirby), Đetulio Alviani (Getulio Alviani), Mikelanđelo Pistoleto (Michelangelo Pistoletto) i grupa LO ZOO/Zoološki vrt, grupe OHO.

[11] „Polja”, „Index”, „Új Symposion”, „Wow”, „Student”, „Treći program Radio Beograda”, „Ekran”, „Új Symposion”.

[12] Termin 1970. uvodi italijanski kritičar Đermano Ćelant da bi ukazao na potrebe siromašne (arte povera) i konceptualne umetnosti za drugačijim pristupom kritičara.

[13] Predavala je Likovno obrazovanje u OŠ „Ivo Lola Ribar” u Novom Sadu (1959–61), zatim u novosadskoj gimnaziji „Moša Pijade” (1961–65). Na Odseku likovnih umetnosti na Višoj pedagoškoj školi u Novom Sadu počinje da radi 1965. godine. Predavala je Slikanje sa tehnologijom do 1975, a zatim Likovne elemente sa vizuelnim istraživanjima na novoformiranoj Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Za docentkinju je izabrana 1975, vanredna profesorka postaje 1981, a redovna 1986.

[14] U pitanju su: autentične knjige i katalozi, knjige sa ličnim posvetama, pisma, fotografije, negativi, slajdovi, video-trake, SVHS, VHSC i audio-trake, ploče, foto-kopije i originali umetničkih radova.

Kategorije
audio Čitaonica književnost Umetnost

Nevidljiva zebra


1
 /novosadska ženska poezija/

Siniša Tucić

Siniša Tucić je u svom istraživanju novosadske scene predstavio pesnikinje koje koriste široki dijapazon strategija javnog delovanja i način na koji se vidljivost i nevidljivost njihove poezije očituje u načinu pojavljivanja pesnikinja u javnosti, na književnoj sceni. Poeziju 31 pesnikinje elaborirao je kroz teme: Pačvork različitih pesničkih diskursa; Novosadska ženska poezija, internet, sajberfeminizam; Iskustva avangarde i neoavangarde, uticaji pesnikinja (i pesnika) starijih generacija na autorke koje deluju na novosadskoj književnoj sceni dvehiljaditih; Teorija i aktivizam. Naziv teksta preuzet je iz pesme Jasne Manjulov Prugasta, ali nevidljiva zebra.

Nevidljiva zebra, Siniša Tucić - korice

Može li se novosadska ženska poezija ili poezija koju pišu žene[1], nastala u poslednjim decenijama XX i prvim decenijama XXI veka svrstati u jasno utvrđene diskurzivne okvire?

Kako pronaći zajednički imenitelj za različite poetike autorki koje su bile prisutne na sceni u različitim periodima u jednom srednjoevropskom gradu (ili u gradu na post-jugoslovenskom prostoru), koji obuhvata vreme poznog socijalizma sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka, ratne devedesete i tranzicijski period nakon dvehiljaditih? Da li je došlo do demokratizacije književne scene i do poboljšanja položaja žena, autorki, od vremena socijalističke birokratije kada su se pesme pisale na kancelarijskim pisaćim mašinama, a pesnikinje prolazile sito i rešeto različitih redakcija književnih časopisa i uređivačkih odbora izdavačkih kuća (te odbore su činili uglavnom muškarci), do najnovije poezije koja nastaje u digitalnoj eri interneta, kada se poezija uz pomoć nekoliko kliktaja postavlja na sajtove, blogove, društvene mreže, deli, lajkuje, komentariše?

Zadatak da se sastavi antologija ženskih glasova, pesnikinja koje su delovale ili još uvek deluju na novosadskoj pesničkoj sceni u naznačenom periodu, zahteva da se njihova poezija sagleda kao skup različitih pesničkih ostvarenja sa svim svojim specifičnostima u izrazu, formi, poruci, govoru, ali i kao jedinstveni poetski tekst, eksperiment, pokušaj da se piše drugačije. Ženska poezija ili poezija koju pišu žene u Novom Sadu nisu odvojene pesme koje stoje same za sebe na papiru u knjizi, časopisu ili na nekom internet sajtu, ali ni kao unisoni pesnički diskurs. Različiti poetski glasovi novosadskih pesnikinja se ukrštaju, pesnikinje se došaptavaju, utiču jedne na druge stvarajući svojevrstan pačvork različitih poetika koje na neki čudan i nepredvidljiv način povezuju ono što je na prvi pogled nepovezivo: neoavangardni eksperiment i liriku, društveni aktivizam i metaforu, jezičku poeziju i metafiziku…

Početak treće dekade 21. veka, 2021. Godina, jeste tačka iz koje je potrebno osvrnuti se na različite prakse poezije koju su pet decenija unazad pisale pesnikinje, a da su barem u jednom periodu svoga života delovale na književnoj sceni Novog Sada. U svom nedavno održanom video predavanju pod nazivom „Konceptualno pisanje/jezičko pisanje“,  u okviru letnje škole„ AB-Z savremene estetike i teorije umetnosti“ koje je realizovano u okviru programa postdiplomskih studija na Fakultetu za medije i komunikacije, pesnikinja i književna kritičarka Dubravka Đurić, govorila je da sadašnji trenutak nakon 30 godina postavlja poeziju kao jednu književnu vrstu koja zaslužuje našu pažnju[2]. Pokušavajući da odgovori na pitanje zašto je poezija toliko značajna ističe da mnogi smatraju da je upravo to što je ona 30 godina bila marginalizovana razlog za to što je zadržala kritički potencijal koji je  možda u nekim drugim žanrovima prilično istrošen[3]. Sa druge strane, u tekstu pod  nazivom Ženska književnost i žensko pismo, pišući o sukobu žene idruštva,Ingrid Šafernek,referirajući na Juliju Kristevu koja je rekla da je žena disident ipso facto ili na Helene Cixous koja kaže “Žena koja piše ne može a da ne budesubverzivna“,ističe da ako je svaki pisac subverzivan, žena je to za još jednu potenciju više[4]. Imajući u vidu činjenicu da je novosadska književnost, odnosno poezija u poslednjih pedesetak godina obeležena brojnim ekscesima u okviru Nove umetničke prakse, neoavangarde sedamdesetih i postmodernizma osamdesetih sa nizom neobičnih  pojava, moglo bi se zaključiti da je ženska novosadska poezija u velikoj meri usmerena ka  inovaciji i ispitivanju različitih mogućnosti pisanja koje odudaraju od utvrđenih i uobičajenih književnih tokova i da daje novosadskoj književnoj subverziji jednu potenciju više

Prva stvar na koju bi trebalo obratiti pažnju čitajući poeziju pesnikinja zastupljenih u antologiji pod naslovom Nevidljiva zebra[5], jeste odnos pesnikinja prema jeziku i svesti pesnikinja o jeziku kao mediju za pisanje poezije, što je jedna od  glavnih odlika moderne poezije. Kod gotovo svih pesnikinja zastupljenih u antologiju (i onih u čijim se stihovima vidi uticaj avangardnih i neoavangardnih eksperimenata, kao i onih koje su manje naklonjene pesničkom eksperimentu) uočavaju se različiti stepeni oneobičavanja jezika. Naslanjajući su na već pomenutu tradiciju istorijskih avangardi, Nove umetničke prakse i brojne primere radova u okviru novosadskog tekstualizma[6] kao i na celokupno progresivno nasleđe svetske književne baštine, veliki broj pesnikinja nastavlja i proširuje iskustva drugačijeg pisanja. I kada nije u prvom planu jezik, istraživanje jezika postaje istraživanje polja društvenosti, istraživanje politike i kulture[7], što se očituje u najrazličitijim oblicima pesničkog aktivizma žena koje su delovale ili deluju na novosadskoj književnoj sceni.  Svoju drugu pesničku zbirku Bez začina (2017)Maja Solar otvara pesmom pod naslovom Uputstvo za upotrebuu kojoj upravo piše o zahtevima kako treba pisati, a koje diktiraju dominantni mejnstrim književni narativi: „piši tako da te svi*e razumeju/piši običnim jezikom/narod da razume navodno je glup/piši zajebantski/svakodnevnim književnim jezikom“. Nasuprot imperativu da poezija mora da bude jasna, novosadske pesnikinje (kao i sama Maja Solar), mahom su se u manjoj ili većoj meri opredelile za drugačije pesništvo ukazujući na kritički potencijal jezika i na mogućnost da se piše – modernije, u skladu sa duhom vremena s kraja 20. i početka 21. veka. Svako ko se upusti u istraživanje ženske novosadske poezije, treba da ima na umu da su kategorije kao što su lirski subjekt (shvaćen u smislu klasičnog poimanja poezije), rima, traganje za večnim istinama, smisao za lepo, uzvišeno, potisnute u drugi plan, a i kada su prisutne njihovo prezentovanje odudara od manira i utvrđenih književnih postupaka.

Druga stvar koju treba uočiti je da pesnikinje koje pišu poeziju i koje se pojavljuju na sceni (naročito u poslednjih dvadesetak godina) ne prihvataju instituciju književnosti kao nepromenljivi okvir, unapred determinisan muškim principima, odbijajući unapred ponuđeno i predodređeno mesto u književnosti. Ne žele da budu poetese! Upućene na saradnju sa drugim pesnikinjama i pesnicima iz regiona, veoma su brzo upoznale Šejlu Šehabović iz Tuzle i pozvale je u Novi Sad[8]. Šejla Šehabović je u svoje ime napisala gotovo manfestne stihove pesnikinja novih generacija na ovim, našim prostorima:

“Neću da budem poetesa?/One su nežne i ranjive/Sjede/Na promocijama/Čekaju/Neću da budem primjer/Iz ženske književnosti/koji navode/kada im nestane materijala/za antologije.”

Pesmu „Neću da budem poetesaŠejla Šehabović objavila je pre više od petnaest godina, a novosadska pesnikinja Tijana Sladoje, dobitnica nagrade “Novica Tadić za 2021”, u svojoj nagrađenoj zbirci Oderotine na  sličan način odbija da kao pesnikinja na ustaljeni način učestvuje u književnom životu i gradi pesničku karijeru koja se sastoji od promocije i samodivljenja: „muka mi je od umetničkih dušica/koje ti tutnu svoje pesme da čitaš/a ni ne poznaju te./da im se diviš valjda, ili/pohvališ.(ne mislim na one drhtave/ruke/koje ti daju poluzgužvani papir/i pobegnu u drugu sobu dok ti čitaš,/to je nešto drugo.)muka mi je od pesničke karijere,/od samopromocije i/samodivljenja.“Iz ove dve pesme jasno se može videti da autorke mlađih generacije zauzimaju drugačiju poziciju i mesto na književnoj sceni, pokušavajući da sa osvešćene margine dovedu u pitanje  pravila i stereotipe, u težnji za  drugačijim decentralizovanim položajima u književnosti i za sopstvene strategije pronalaze potvrdu  u poeziji pesnikinja starijih generacija. Naime, navodeći položaje u književnosti (sedeći, stojeći, hodajući, čučeći, sedeći na stolu, stojeći na stolu, ležeći na stolu) Judita Šalgo u svojoj prvoj pesničkoj zbirci 67 minuta, naglas  na sličan način dovodi u pitanje sopstveni položaj, (ali i drugih pesnikinja i pesnika) u književnosti, konstatujući na primer: „Tekst koji čitam sedeći, dosadan je. Nepokretan otkako je napisan, mlako nam naliva uši, ali noge nam ostaju hladne “.

Mnogo godina kasnije, i novosadska pesnikinja mlađe generacije, Snežana Nikolić, nastavlja dekonstrukciju  pesničke pozicije, referira na Juditu Šalgo idući i korak dalje u pesmi „Položaj tumačenja u književnosti“ postavlja pitanja (namerno pišući o pesnikinji u negativnim i nenormirajućim pozicijama, koje odudaraju od društveno prihvatljivog ponašanja koje priliči ženi) i poziva čitaoca ili čitateljku da odaberu nešto od ponuđenog: „1. pesnikinja je bila malo luda 2. pesnikinja je imala loš odnos sa mužem 3. pesnikinja je htela da izvrši samoubistvo 4. pesnikinja je možda neka vrsta sociopate 5. pesnikinja nije bila prava žena 6. pesnikinja je nestabilna i izfrustrirana 7. pesnikinja je ružna feministkinja…“.

Treće i najvažnije činjenice, vezane za novosadsku žensku poeziju, ili poeziju koju pišu žene, jeste da je gotovo svaka od pesnikinja čije se pesme nalaze u antologiji svoje mesto i učešće na sceni ostvarila kroz aktivizam, kako u polju same književnosti i umetnosti, tako i kroz širi društveni angažman. Pisanje poezije i učestvovanje u javnom životu    jeste svesna odluka da se participira u javnosti i pokušaj da se kreira drugačiji književni, umetnički, kulturni i društveni milje. Ceo 20. vek, a naročito njegova druga polovina, iznedrio je pluralizam ideja, kodova, jezika, poetika filozofskih i teorijskih koncepata, pogleda na svet, različitih mogućnosti osmišljavanja vlastite egzistencije i sve je to uticalo i na poeziju autorki zastupljenih u antologiji Nevidljiva zebra. Novosadska poezija koju pišu žene je savremena, teorijski promišljena, a pesnikinje koje su zastupljene na direktan ili indirektan način zauzimaju jasnu i osvešćenu feminističku poziciju. Novosadske pesnikinje su istovremeno performerke, neoavangardne umetnice u okvirima Nove umetničke prakse sedamdesetih, glumice u pozorištu i na filmu, urednice izdavačkih delatnosti, članice redakcija književnih časopisa (Polja, Letopis Matice srpske), muzičarke i članice novotalasnih grupa osamdesetih, slemerke, blogerke, sajber feministkinje u prvim dekadama dvehiljaditih. U domenu šireg društvenih delovanja, one su borkinje za ženska prava, aktivistkinje na strani marginalizovanih grupa (Roma, LGBTQ+, osoba sa invaliditetom), one su levičarke, članice levo orjentisanih teorijskih i filozofskih kolektiva, angažovane su na obezbeđivanju usluga personalne asistencije u Novom Sadu.  Žene koje pišu poeziju radile su na pijaci, u kafićima, prevoditeljke su sa engleskog i drugih jezika…

Ženska novosadska poezija je nepredvidljiva. I vidljiva i nevidljiva. Pojavljuje se na najneobičnijim mestima, manifestuje se u najrazličitijim oblicima poetskog izražavanja. Novosadske pesnikinje koriste široki dijapazon strategija javnog delovanja poput pojavljivanja izuvijanog tela zebre iz stihova pesnikinje Jasne Manjulov: Vide se pruge/na telu/Ne vidi se/telo/vide se pruge/na telu i brišu/telo pruge/Šta zebraste pruge hoće/šta hoće/izuvijano telo/“[9]. Vidljivost i nevidljivost njihove poezije, očituje se i u načinu pojavljivanja pesnikinja u javnosti, na književnoj sceni. Neke od pesnikinja zastupljenih u antologiji kontinuirano objavljuju, ili su objavile zbirke poezije, a neke od njih nemaju objavljenu ni jednu knjigu pesama. Pojedine autorke su bile i jesu članice redakcija književnih časopisa, organizatorke pesničkih večeri, priređivačice su antologija i zbornika poezije, objavljuju književne kritike i prikaze zbirki pesama. Nasuprot njima, ima i autorki koje se samo povremeno pojavljuju na javnim nastupima, ili su potpuno napustile književnu scenu, ali njihova poezija svojim kvalitetom zavređuje pažnju čitalaca i čitateljki i svakako zaslužuje da se nađe u jednoj antologiji. Uprkos svemu, pobrojane novosadske pesnikinje nikada nisu bile okupljene oko određene pesničke škole, niti su imale trajniju podršku izdavača, kulturnih institucija, društva književnika, fakulteta… ali su uvek bile povezane oslanjajući se na transgeneracijsko iskustvo pisanja i delovanja na književnoj i kulturnoj sceni grada Novog Sada.

Istražujući novosadsku poeziju koju su pisale ili pišu žene, čitao sam tekstove pesnikinja koji se nalaze u objavljenim zbirkama, u rukopisima koje su mi poveravale same autorke, u književnim časopisima, na internet portalima, pesme objavljivane tokom sedamdesetih, osamdesetih i u devedesetim godinama 20. kao i u prve dve dekade 21. veka. Ono što je uočljivo je da novosadske pesnikinje do 2000. godine nisu permanentno bile prisutne u književnom životu Novog Sada, ali da se izvesni kontinuitet u razvoju ženske pesničke scene od sedamdesetih godina 20. veka mogu uočiti. Tek sa trećim talasom feminizma, pojavom interneta i društvenim procesima nakon 2000. godine, može se govoriti o organizovanoj ženskoj pesničkoj sceni i o kontinuiranoj vidljivosti poezije koju pišu žene.  Pojedine pesnikinje su ušle sa većim brojem pesama u antologiji, a nekoliko njih je zastupljeno samo sa po jednom pesmom što nikako ne umanjuje njihov značaj u književnosti. Broj pesama kojima su autorke predstavljene nije ni u kakvoj vezi sa kvalitetom i značajem njihove poezije. Spadam u onu grupu pesnika i čitalaca koji smatraju da ni jedna antologija ne može biti operisana od subjektivnosti njenog priređivača. Praveći izbor iz poezije koju pišu žene, pokušao sam da ispišem dinamičan antologičarski narativ koji bi sa jedne strane čitateljkama i čitaocima stvorio mogućnost da steknu širu sliku o pesnikinjama koje su delovale i deluju na novosadskoj sceni, a sa druge strane ostavio dovoljno prostora i za drugačija čitanja ženske poezije u proteklih više od pedeset godina.

Antologiju novosadske poeziju koju pišu žene Nevidljiva zebra otvara poezija dve pesnikinje starijih generacija Jasne Melvinger (1940) i Felicije Marine Munteanu (1945–2015). I Jasna Melvinger i Felicija Munteanu su bile bliže klasičnom lirskom poimanju poezije i u njihovim pesmama nema tragova i uticaja avangarde ili neoavangarde, ali je i kod jedne i kod druge pesnikinje vidljiv uticaj modernističkog književnog nasleđa.

Jasna Melvinger je na književnoj sceni prisutna više od 60 godina. Svoju prvu zbirku poezije pod nazivom Vodeni cvijet objavila je 1959. godine. Dobitnica je brojnih književnih priznanja, a njena poezija pripada i srpskoj i hrvatskoj književnosti.  Radeći na antologiji Nevidljiv zebra opredelio sam se da uvrstim njenu jednu, po meni bitnu ontološko-filozofsku pesmu pod naslovom Niko ne sme život da razara. Iako ova pesma ne pripada feminističkom diskursu (poziva se na simetriju delova tela, red i esenciju logosa, poretka), ona je na neki način opominjuća i suprotstavljena muškom principu destrukcije i razaranja, smrti. Svoju kratku opomenu, Jasna Melvinger završava stihovima u kojima ontološki konstatuje: Niko ne sme život da razara/jer niko ne zna onu semenku/Iz koje je prva biljčica izrasla“. U prošlogodišnjem intervjuu koji je dala za Hrvatsku riječ povodom svog 80. rođendana izjavila je da je pisanje poezije nešto bez čega ne bi mogla da zamisli svoj život[10].

Felicija Marina Munteanu (1945–2015) pisala je na rumunskom jeziku i radila kao novinarka u rumunskoj redakciji radija Novi Sad. Jedinu zbirku njene poezije prevedenu na srpski jezik pod nazivom Druga dvorana objavila je Matica srpska 1977. U antologiji Nevidljiva zebra nalaze se tri pesme Felicije Marine Munteanu. Njena poezija je refleksivna, ljubavna, na momente religiozna, ali istovremeno i modernistička. U njenim pesmama uočljiva je nemogućnost da se dozove, dodirne neko drugi, otac, Bog, muškarac… U poeziji Monteanuove prisutna je modernistička praznina i u tom smislu vidljiv je uticaj pesništva Vaska Pope na njenu poetiku.

Kao potpuni opozit u odnosu na liriku prve dve pesnikinje, jeste poezija dve pesnikinje koje su stvarale u okvirima Nove umetničke prakse sedamdesetih: Katalin Ladik i Judite Šalgo. O uticajima koji su pripadnici i pripadnice novosadske avangarde sedamdesetih ostvarili na potonje generacije pesnikinja i pesnika, moglo bi se pisati naveliko.  I sve je počelo u samom tekstu i jeziku, odnosno u okvirima tekstualizma novosadske i vojvođanske neoavangarde vezane za tadašnju Tribinu mladih. Dve pomenute pesnikinje jesu probile led, ulazeći (svaka na svoj način) u polje eksperimenta, otvarajući svojom poezijom prostor za drugačije poimanje pesničkog teksta.

Pesnikinja Judita Šalgo (194–11996) veoma je rano objavila prvu zbirku pesama Obalom (1960). Nakon duge pauze, usledile su dve pesničke knjige 67 minuta naglas (1980) i Život na stolu (1986). Uprkos tome što svakako ne treba zanemariti pesme koja je mlada autorka objavila u svojoj prvoj zbirci, ja sam se kao sastavljač antologije ovaj put odlučio da uvrstim pesme iz druge dve pesničke zbirke, smatrajući da su jedne od najboljih i najvažnijih primera neoavangardne poezije u okvirima novosadskog tekstualizma. Iako je poezija Judite Šalgo iz dve pomenute knjige objavljena početkom i sredinom osme decenije 20. veka, u njima je sublimisano celokupno iskustvo novog koje se dogodilo u novosadskoj poeziji sedamdesetih. Pišući o poeziji Judite Šalgo, Nikola Dedić primećuje:  U svojoj poeziji Šalgo (posebno su značajne zbirke pesamaObalom, 67 minuta naglas i Život na stolu)s jedne strane, dekonstruiše uobičajenu figuru žene kao objekta lirske pesme, često unoseći izvesne „autobiografske“ slike i fragmente (najčešće kroz ređanje naizgled nepovezanih slika i fragmenata iz svakodnevnog života), dok, sa druge strane, razara uobičajene konvencije lirike kao književne institucije: autorka, koristeći se neobičnim grafičkim rešenjima, dekonstruiše pesmu kao skladnu celinu“[11]. Inkorporirajući u svoju poeziju obrasce, upitnike, situacije iz svakodnevnog života, praveći drugačije vizuelne izglede teksta, Judita Šalgo pokazuje kako pesnikinja na drugačiji način može govoriti o svom identitetu, otvarajući nove mogućnosti i potencijale poezije, koji će još više doći do izražaja u poetikama pesnika i pesnikinja mlađih generacija. Nažalost, Judita Šalgo je preminula 1996. i nije dočekala početak dvehiljaditih godina i pojavu novih pesničkih generacija čiji pripadnici i pripadnice u velikoj meri baštine raznovrsnost poetičkih postupaka, drugačiji odnos prema jeziku i prema samoj književnosti, koji u velikoj meri svoje začetke imaju baš u druge dve pesničke zbirke ove poznate novosadske neoavangardistkinje.

Druga od njih, Katalin Ladik deluje i kao glumica, performerka i multimedijalna umetnica, ali i kao vrsna pesnikinja. Do 1991. živela je i radila u Novom Sadu, i pisala je i piše na mađarskom jeziku. Kako primećuje Miško Šuvaković u svom tekstu o Katalin Ladik, koji je objavljen unutar kataloga njene izložbe u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine Moć žene: Katalin Ladik retrospektiva 1962–2010 – “Katalin Ladik je književni rad zasnovala kao privilegovani prolaz iz kanonizovanog književnog pisma (ECRITURE) u otvoreni, hibridni višemedijski „tekst“ poližanrovskog pisanja, te svakako radikalnije u neoavangardni jezik telesnog izvođenja, ponašanja odnosno glasovnih preobražaja i tekstualizaciju tela kao akustičkog događaja”.[12]Sa druge strane, Nikola Dedić u već citiranom tekstu u kojem piše o Juditi Šalgo, osvrće se na poeziju pesnikinje Katalin Ladik. Dedić konstatuje: Katalin Ladik će od avangardne lirske poezije, preko vizuelne poezije doći do oralnog performansa u kome će najdalje otići kada je u pitanju dekonstrukcija tradicionalnog lirskog subjekta.[13]. U svojim pesmama Ladikova spaja avangardu i folklor, mitsko i savremeno, nadrealno i erotsko, a njena poezija se može slušati i u performativnom izvođenju, ali i čitati kao posebni pesnički tekstovi u knjizi.             

Judita Šalgo, kao i Katalin Ladik, dve generacijski bliske pesnikinje, svaka na svoj način u velikoj meri utiču na razvoj novosadske pesničke scene (u domenu tekstualnosti i u domenu multimedijalnosti, performansa, izvođenja poezije…). Posle njihove poezije više ništa neće biti isto. U vremenu interneta, digitalnog okoliša, formulare iz sedamdesetih koje je Judita Šalgo ubacivala u svoje pesme zamenile su internet aplikacije, a nove tehnologije, kamere, youtube kanali nadograđuju iskustva performansa u kojima je Katalin Ladik izvodila svoju poeziju. Poetske prakse sa kojima su ove dve pesnikinje probijale led od presudnog su značaja za dalji razvoj novosadske pesničke scene. 

Praksa pisanja pesnikinja u Novom Sadu istovremeno je praksa prekoračenja normi, izlaska u druga polja umetnosti, delovanja u kulturi, društvenog aktivizma… Tako je na primer, pesnikinja Jasna Manjulov, koja je svoju prvu pesničku zbirku pod nazivom Različite pesme objavila 1988. Godine, delovala kao članica ženske novotalasne grupe „Boye“, za čije je pesme pisala tekstove, bila vokal i svirala klavijature. U saradnji sa drugom članicom „Boya“, Biljom Babić (bubnjevi i vokal) organizovala je izložbu na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu pod nazivom „Ilustrovani priručnik fantastičnezoologije“. Povodom pomenute izložbe, a na moje obraćanje Jasni, pesnikinja je podelila sa mnom kratko sećanje koje mi je poslala na mejl:

“Bilja – Biljana Babić i ja – J.M. napravile smo izložbu, tokom druge ili treće godine svojih studija na Filozofskom fakultetu, koju smo nazvale Ilustrovani priručnik fantastične zoologije. To su bili crteži fantastičnih životinja – izmišljenih bića, čije je opise doneo H. L. Borhes u knjizi Priručnik fantastične zoologije. Nacrtani su i obojeni tuševima i vodenim bojicama i izloženi na providnim pločama duž stepeništa i u holu tada novoizgrađenog Filozofskog. Uz muziku sa kasetaša, koju smo tada slušale, pank, new wave, i zanimljive posetioce, pozvane, slučajne, u prolazu. Posle dve-tri godine izložba je bila ponovljena zalaganjem prof. klasičnih jezika Dare – Darinke Zličić, koja je naše crteže postavila na panele.“

U svojoj prvoj već pomenutoj zbirci poezije iz 1988. godine, kao i u drugoj pesničkoj knjizi Lažno predstavljanje iz 199, pesnikinja piše iz pozicije ženskog subjekta jezički veoma promišljenu žensku poeziju, u kojoj iz različitih pozicija govori o svojim subjektivnim doživljajima i opažanjima, u kojima su vidljivi uticaji  fantastične zoologije sa pomenute izložbe mogu uočiti u njenim pesmama (naročito u prvoj zbirci iz 1988. godine). U pesmama Jasne Manjulov ima i svakodnevnih životnih opažanja, ali i specifičnog odnosa prema nekim drugim književnim imenima iz svetske literature, poput Rajnera Marije Rilkea i njegovog odnosa prema ženama. O tome piše u svojoj pesmi (objavljenoj u zbirci Različite pesme) “CAGED ENGAGEMENT (Veridba u zatvoru)”: “Treba mi dokaz da je Rilke/bio kreten/bez obzira što je provodio vreme/u društvu lepih i pametnih žena/(bolesnik u ženskom okruženju)/.” Sa druge strane, u knjizi Lažno predstavljanje u pesmi „Servis“, Manjulov, ovaj put na tragu Judite Šalgo, dovodi u pitanje položaj u književnosti, ali za razliku od Judite ne u samom činu čitanja, nego u praksi pisanja. Pesnikinja voli skrivenost u pisanju i na izvestan način ljubomorno čuva sopstvenu poziciju pesnikinje: “Ne volim tu pišuću atmosferu: sto, knjige, olovke, sveske/I ja tu boravim (tavorim)/ali volim da pišem krišom/U školi, na času, krišom žvrljam/Kod kuće dok učim krišom/Pišem krišom u krevetu/na poslu dok gledam TV slušam radio./

Pesnikinja Zuja Daki, delovala je na novosadskoj književnoj sceni u drugoj polovini osme decenije XX veka i duže vreme nije prisutna na književnoj sceni. Na nju mi je skrenula pažnju književna kritičarka Vladislava Gordić Petković, a uz pomoć novosadskog književnika Saše Radonjića došao sam do njenih pesama. Poeziju i književnu kritiku objavljivala je u časopisima To jest i Polja.  U svojoj jezički snažnoj poemi pod naslovom „Zla noć”, koja ulazi u antologiju, pesnikinja opisuje lik nesrećnog funkcionera Čun Unga, koji može predstavljati globalnu metaforu kraja jedne epohe (pesma je objavljena u vreme poznog socijalizma s kraja osamdesetih godina 20. veka) a može imati značenje na lokalnom planu kao pesnikinjin otpor muškim principima i birokratskom sivilu. Vremenom je pesnikinja Zuja Daki počela da objavljuje pod imenom Marija Vasić.  Na internetu sam došao do podatka da je objavila knjigu pod nazivom  Sfinga poetike Kejt Hamburger 1997. godine u izdanju novosadske izdavačke kuće „Prometej“. Doktorirala je 2000. na univerzitetu u Zingenu u Nemačkoj.

Emsura Hamzić je višestruko nagrađivana pesnikinja, duže od tri decenije prisutna na književnoj sceni. Živi i stvara u Sarajevu i u Novom Sadu. Njena poezija ulazi u kanon uslovno rečeno klasičnije poezije, ali je u pod jakim uticajem modernog pesništva. Članica je nekoliko književnih udruženja u Srbiji i u Bosni i Hercegovini. U Antologiju novosadske poezije koje pišu žene uvrstio sam četiri njene pesme „Svakodnevna“, „Boja straha“, „Suvišno pokajanje“ i „Da sam bila Merilin Monro“. Pesnički motivi Emsure Hamzić su često romantičarski, ali njen lirski subjekt je u strahu i sluti opasnost od spolja. Posebnu težinu ima njena pesma „Suvišno pokajanje“, napisana u Sarajevu u martu 1992. neposredno pre početka ratnih sukoba. Zanimljiv je ciklus njenih pesama pod nazivom „Bolje bi bilo“ u kome pesnikinja izlazi iz svoje pozicije lirskog subjekta i pokušava da sebe postavi u poziciju poznatih ličnosti. U pesmi “Da sam bila Merilin Monro“ iz ženske pozicije na kritički način piše o ikoni popularne kulture i postavlja sebe u njenu poziciju i kazuje šta bi sve u  životu drugačije od nje radila.

Pod uticajem duha devedesetih, ratnih dešavanja, književna, a pogotovo pesnička scena u Novom Sadu gotovo da nije ni postojala[14]. Raspad Jugoslavije, ekonomska kriza, odsustvo kulturnih politika, neredovno izlaženje časopisa, uticalo je na to da kod mlađih generacija, barem u Novom Sadu opadne interes za poeziju. U to vreme postmodernistički minimalistički roman kao eksperiment u prozi je bio dominantni žanr i u književnim krugovima se smatralo da je poezija na izdisaju. Ipak, sasvim iznenada, polovinom poslednje decenije 20. veka, počela je da objavljuje, za njene godine veoma zrelu poeziju, tada veoma mlada pesnikinja, a danas poznata novosadska aktivistkinja za ljudska prava Milica Mima Ružičić-Novković. U veoma kratkom vremenu, u toku jedne godine, objavila je dve zbirke pesama: Čekaj svoj red (1996) i Iza kulisa (1996). Iako poezija Mime Ružičić, koju je u to vreme pisala, izlazi uslovno rečeno iz diskursa klasične književnosti, ona na jedan suptilan i spontan način ide prema jezičkom eksperimentu i kritici društvene stvarnosti devedesetih. Treba napomenuti da je Ružičićeva svoje pesme pisala u trouglu Novi Sad – Žabalj – Sremski Karlovci i da je od samih početaka imala podršku žabaljske pesnikinje Dubravke Jovanove Miljojković i njenog supruga, pesnika Radomira Miljojkovića. Posebno značajna književna činjenica je da je u tom periodu Milica Mima Ružičić-Novković sa engleskog prevela autobiografski roman Kristija Bruna Moja leva noga, na osnovu kojeg je snimljen film Moje levo stopalo. Milica Mima Ružičić-Novković 2000. godine objavljuje svoju treću pesničku zbirku Sa kišom u ušima, nakon čega svesno ulazi u aktivističke prakse i postaje istaknuta aktivistkinja za ljudska prava. Svoja interesovanja sve više usmerava na lingvistička istraživanja, jezik invalidnosti i ravnopravnost marginalizovanih društvenih zajednica u javnom govoru. Iako je njeno primarno angažovanje u pokretu osoba se invaliditetom ili onemogućavanih osoba, učestvuje i u aktivizmu za prava drugih (žena, LGBTQ+ zajednice…). Beskompromisna je kritičarka patrijarhata, nacionalizma i dosledno se zalaže za suočavanje našeg društva sa zločinima iz ratova devedesetih. Svojim dugogodišnjim angažovanjem u Centru „Živeti uspravno“, u velikoj meri je doprinela da grad Novi Sad počne da finansira usluge personalne asistencije preko direktne budžetske linije.

DVEHILJADITA GODINA

U jesen dvehiljadite, na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, grupa studenata treće i četvrte godine Srpske književnosti i jezika osnovala je književnu grupu „Zona“ u okviru koje je delovalo dvadesetak mladih pesnika rođenih krajem sedme decenije XX veka. Iza delovanja pesničke grupe „Zona“, pored brojnih formalnih i neformalnih nastupa, književnih večeri, javnih čitanja, razgovora o književnosti, neformalnih druženja, (uglavnom vezanih za novosadski univerzitetski kampus i studentske domove „Slobodan Bajić” i „Veljko Vlahović”), ostala je samo jedna štampana publikacija samizdat Lešnici (2001.)

Biljana Kovačević (1977) je bila jedina pesnikinja u književnoj grupi „Zona”. Studirala je Srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Iako ni svojom poetikom, ni književnim aktivizmom nije bila bliska feminističkim pogledima na književnost, među tri njena objavljena pesnička teksta, nalazi se neobična i upečatljiva pesma ontološke zapitanosti nad smislom života, postojanja, egzistencije pod naslovom „Ništa” (sa kojom je ušla u antologiju Nevidljiva zebra) i koju završava konstatacijom –  “Ništa, to je mrtvo sve”.

Pesnikinja Biljana Kovačević, diplomirala je Srpsku književnost i jezik 24.01.2002. Kroz nepune dve nedelje, 5.02 2002. preminula je u studentskom domu od posledica sepse. O pesnikinji Biljani Kovačević ostala je samo štura beleška (uz tri jedine njene objavljene pesme u publikaciji Lešnici) muškaraca, pesnika, priređivača zbornika Siniše Tucića, Miloša Martinovića, Aleksandra Nikolića i Sergeja Stankovića:

 „Biljana Kovačević – Ovaj, kao i sve ostale devojke, Biljana je prava misterija za nas. Možda ovoj izjavi ide u prilog to što je ne poznajemo. Ovaj… I to što je jedina devojka u Lešnicima. Ima dugu crnu kosu… Ovaj… Ovo su njene pesme.”

Sam tekst beleške govori o položaju jedine pesnikinje u pesničkoj grupi osnovanoj na početku 21. veka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i njega nije potrebno posebno komentarisati. I ako uzmemo u obzir svu opuštenost i drugarstvo u grupi „Zona“, jasno je i najblaže rečeno da je u belešci Biljanina poezija i njen književni aktivizam potpuno potisnut u neki deseti plan na uštrb njenog fizičkog izgleda, a za samo predstavljanje jedine pesnikinje u samizdatu snosim odgovornost kao jedan od urednika publikacije na čijoj prvoj strani stoji Lešnici – Kolektivno izdanje kluba studenata književnosti „Zona” – 16 pesnika (iako je u publikaciji objavljena poezija 15 pesnika). Biljanina mlađa sestra Danka koja je iste godine kad joj je sestra preminula upisala Srpsku književnost i jezik (i u roku diplomirala) potvrdila mi je da je iza nje ostao rukopis nepročitanih dnevničkih zapisa.

POSLE DVEHILJADITE

U prve dve dekade 21. veka, pojavljuje se veliki broj novih pesničkih imena (i autorki i autora), a poezija kao do tada pomalo skrajnut književni žanr ostvaruje svoju punu reafirmaciju. Nove generacije pesnikinja i pesnika rođenih u drugoj polovini sedamdesetih i prvoj polovini osamdesetih godina 20. veka, počinju da pišu poetički osvešćeno, društveno angažovano, udružuju se u književne grupe, nastupaju zajedno i u skladu sa tim situacija i na ženskoj pesničkoj sceni se u velikoj meri promenila.  Kao što sam već konstatovao, istražujući žensku poeziju nastalu u poslednjih pedesetak godina, uočio sam da novosadske pesnikinje do 2000. godine nisu permanentno bile prisutne u književnom životu grada i da se tek sa trećim talasom feminizma, pojavom interneta i društvenim procesima nakon 2000. godine, može govoriti o organizovanoj ženskoj pesničkoj sceni i o kontinuiranoj vidljivosti poezije koju pišu žene. Promenu  koja se mogla nazreti još polovinom devedesetih u Beogradu (da bi do nje došlo u Novom Sadu dvehiljaditih) istakla je već pominjana pesnikinja Dubravka Đurić, koja je u pogovoru zborniku Diskurzivna tela poezije – autopoetike nove generacije pesnikinja[15] (2004.) konstatovala: „Knjige poezije pesnikinja i pesnika, koje se pojavljuju od polovine devedesetih u Srbiji, pokazuju da je nakon dugog vremena nastupila zanimljiva pesnička generacija. U toj generaciji su po prvi put brojnije pesnikinje[16]“. I zaista, nakon dvehiljadite godine, po prvi put se desilo da pesnikinje u dobroj meri utiču na zbivanja na novosadskoj pesničkoj sceni.

Okupljene oko neformalnih književnih grupa, ad hoc pesničkih inicijativa, novosadske pesnikinje mlađih generacija izlaze u javnost zajedno, čitaju svoju poeziju pred publikom, izvode performanse, nastupaju na večerima slem poezije. Istovremeno objavljuju pesme u književnim časopisima, na internet portalima, ličnim blogovima, društvenim mrežama, izdaju zbirke poezije… Sarađuju sa pesnikinjama i pesnicima koji žive u drugim gradovima kako u našoj zemlji, tako i u region. Nakon ratnih sukoba devedesetih uspostavljaju kontakte sa pesnikinjama i pesnicima sa prostora bivše Jugoslavije.

Pesnikinje koje su se pojavile na književno sceni nakon dvehiljadite ne pripadaju određenoj pesničkoj školi, nemaju jedinstveno književno usmerenje, niti se za pesme koje pišu može pronaći zajednički poetički imenitelj. U njihovoj poeziji uočavamo različite uticaje: moderne i postmoderne, avangarde i neoavangarde, kanonskih dela iz svetske književnosti, bit pesništva, poezije koju su pisale žene u nekim ranijim vremenima, kao i drugih, vanknjiževnih pojava: popularne kulture, rokenrola, džeza, tehna, hip-hopa. alternativne muzike, filma, pozorišta, … Naime, još 1969. Teodor Ziolkovskizapaziojedasu“nove umetnosti tesno povezane tako da se ne možemo samozadovoljno sakriti iza arbitrarnih zidova samostalnih disciplina. Poetika neizbežno ustupa pred opštom estetikom, razmatranja o romanu polako se okreću prema filmu, dok nova poezija često ima više zajedničkog sa savremenom muzikom i umetnošću uopšte nego sa ranijom poezijom”[17].

I zaista, u poeziji nekih pesnikinja koje su se pojavile na novosadskoj književnoj sceni nakon dvehiljadite, uočavamo veći uticaj savremene kulture, mada pojedine pesnikinje u svojim pesmama uspostavljaju odnos i sa ranijom poezijom.
Takođe treba primeti da novosadske pesnikinje zastupljene u antologiji Nevidljivazebra proučavaju  istoriju ženskog pokreta, žene u književnosti, teoriju feminizma. Ima i jedan broj autorki koje pišu poeziju, ali se ne deklarišu kao feministkinje. Ipak i njihovi pesnički tekstovi govore o iskustvu žene i mogu se čitati iz pozicije feminističke kritike.

Iako se dobar deo novosadskih pesnikinja nakon dvehiljadite feministički osvešćenije u odnosu na neka ranija vremena, one ne stvaraju odvojenu žensku scenu. Sa druge strane pesnici ne odbijaju dijalog sa pesnikinjama koje imaju feministički pogled na književnost i poeziju. Pesnikinje i pesnici su svesni svojih pozicija, razlika, ali ulaze u međusobnu saradnju i  okupljaju se oko različitih projekata vezanih za afirmaciju nove pesničke scene. To su bile uglavnom neformalne inicijative, samoorganizovanja, koja su u kraćem ili dužem vremenskom roku trajala bez trajnije finansijske podrške: Centar za novu književnost – NEOLIT[18], slem poezija u Malom centru kulture „Orpheus“ poetske rupe, Lilitiranje[19] (u periodu do 2010), Poezija u kući, književni programi u CK13 (Crna kuća), Transporteri, Nesaglasnosti, Poetarium, Autonomni festival žena (AFŽ), Književna Mašina[20], nastupi u knjižari Bulevar books (u periodu 2010–2020). Grupu novosadskih pesnikinja koje su se kontinuirano, ili u određenim periodima pojavljivale na književnoj sceni Novog Sada, a čija je poezija zastupljena u antologiji Nevidljiva zebra čine sledeće pesnikinje: Maja Solar, Čarna Ćosić, Vitomirka Trebovac, Marija Maca Obrovački, Jelena Anđelovski, Sonja Veselinović, Natalija Vladisavljević, Dragoslava Barzut, Sonja Jankov, Vesna Vujić Ršumović, Ivana Sarić, Aleksandra Mirimanov, Tihana Janjić, Nataša Mikić Bundalo, Snežana Nikolić, Marijana Jakobac, Katarina Pantović, Tijana Sladoje, Asja Papuga, Bojana Škorić, Mirjana Frau Kolarski, Maja Korolija.

PAČVORK RAZLIČITIH PESNIČKIH DISKURSA

Poduži spisak imena pesnikinja mlađih generacija koje su se na novosadskoj književnoj sceni pojavile u prve dve dekade dvehiljaditih, na neki način govori i o velikoj promeni koja zahteva da se njihova poezija sagleda na drugačiji način. Žene koje pišu poeziju više nisu usamljeni slučajevi, iznimke, ekscesi, incidenti u učmalom književnom životu i letargičnom, kulturnom i društvenom miljeu. Najvažnija promena koju je doneo naznačeni vremenski period jeste aktivizam, udruživanje, osnivanje zajedničkih pesničkih grupa, želja da se deluje i utiče na društvenu stvarnost. Nakon ratnih devedesetih koje su bile opterećene sukobima, nacionalizmom, patrijarhatom, dvehiljaditih godina dolazi do ponovnog zanimanja za društvo, levičarske pokrete i ideje, a pravda, solidarnost, međuzavisnost i novi oblici kolektivizma ponovo zavređuju interesovanje mlađih generacija. 

Pisati o poeziji više od 30 pesnikinja u tekstu povodom jedne antologije nije lak posao. Ako bih pokušao da se upustim u bilo kakve klasifikacije, podele ili vremenski pregled novosadske scene u protekle dve dekade, vrlo verovatno bih krenuo krivim putem. Gotovo da nema dve pesnikinje zastupljene u antologiji čije se pesme na indirektan ili direktan način intertekstualno na nekim nivoima ne spajaju, pa bi se stoga za autorke zastupljene u antologiji moglo reći da stvaraju nešto što je bliže pačvorku različitih pesničih diskursa koji se međusobno nadopunjavaju, nego hijerarhizovan pesnički poredak. Praviti bilo kakav sistem različitih poetika je izlišno, stoga ću pokušati da u nastavku teksta uočavanjem sličnosti i razlika, barem na nekom nivou obezbedim ulaznicu u pesništvo pojedinačnih autorki. U pokušaju da iz sadašnjeg momenta sagledam novosadsku žensku poeziju, potrebna je neka vrsta rekapitulacije pesništva u poslednjih pedesetak godina, sa posebnim osvrtom na period dvehiljaditih. U tom pogledu, moguće je uočiti i određene kontinuitete, kao i izvesne generacijske diskrepancije između poezije pesnikinja koje su pisale u različitim vremenskim periodima. Shodno tome, izdvojio bih tri polazišta za dalja sagledavanja tokova novosadskog ženskog pesništva nekad i sada:

1.  Pesnikinjama mlađih generacija su sa razvojem interneta u prvim dekadama 21. veka dostupnije informacije, teorija, filozofija, a istovremeno im je olakšana međusobna komunikacija, umrežavanje, saradnja, objavljivanje poezije…

2. Pesnikinje su oslobođenje situacije „probijanja leda“, u smislu da već imaju iskustva starijih pesnikinja koje su pre njih išle putem istraživanja jezika, tekstualnosti, eksperimenta… i to otvara prostor da još više prodube pesničke prakse i iskoriste potencijale i mogućnosti drugačijeg pisanja oslanjajući se na iskustva starijih pesnikinja i pesnika.

3. Poezija pesnikinja posle dvehiljaditih uspostavlja novu pesničku normu komunikativnosti, društveno je angažovana u smislu ženskog i LGBT aktivizma, i konačno, kao reakcija na tranziciju imamo povratak levog diskursa i socijalnog aspekta. Zapravo, iako pesnikinje itekako poznaju i koriste i strategije avangarde i neoavangarde, njihova poezija u većoj meri referira na stvarnost, pokreće na promenu, ali istovremeno osvešćuje pojedine aspekte aktivizma kroz kritičku optiku savremenih teorijskih i filozofskih koncepcija.

NOVOSADSKA ŽENSKA POEZIJA, INTERNET, SAJBERFEMINIZAM

Kao što sam u delu teksta naveo, novosadsku poeziju koju pišu žene, treba sagledavati od vremena socijalističke birokratije do najnovije poezije koja nastaje u digitalnoj eri interneta i u tom kontekstu postaviti pitanja o demokratizaciji scene i poboljšanju položaja autorki koje na njoj deluju.

Do odgovora  možda možemo doći tragom iskaza jedne od najranijih i najuticajnijih sajberfeministkinja Sedi Plent[21] koja tvrdi da su informaciono komunikacione tehnologije (IKT) ženske tehnologije. U tom smislu Ivana Milojević konstatuje da internet pogoduje širenju nehijerarhijskih struktura, decentralizovanih, nelinearnih i fleksibilnih metoda komunikacije[22] i stoga se može smatrati da globalna mreža pogoduje poetikama i načinima prezentovanja poezije pesnikinja koje pripadaju mlađim generacijama. Tako imamo primere ženskog književnog aktivizma na različitim internet platformama, blogovima, you tube kanalima, društvenim mrežama… Sa jedne strane, internet nudi različite mogućnosti prezentovanja poezije (postavljanje video snimaka, pravljenje animacija, web dizajn, hipertekstualno umrežavanje), a sa druge strane pomaže pesnikinjama i pesnicima u samoorganizovanju, logovanju, komunikaciji… fejsbuk, mesindžer, instagram postali su nezaobilazni u svakodnevnim aktivnostima pesnikinja i pesnika, a strimovanje književnih nastupa i čitanje poezije na društvenim mrežama putem video linkova, diskusije na zoom aplikaciji dobijaju na značaju u poslednje dve godine usled pandemije korona virusa. Internet je posebno značajan kao izvor informacija putem koga se može doći do pesama, tekstova, eseja, video radova, biografskih podataka o autorkama. Na društvenim mrežama se objavljuju prve informacije o novoobjavljenim pesničkim zbirkama, fotografije sa promocija knjiga, kratke recenzije, a interaktivnost interneta omogućava i razgovore o poeziji, debate, diskusije… Neke od pesnikinja na fejsbuk profilima objavljuju svoje stihove i obaveštenja o književnim dešavanjima, kao što radi Nataša Mikić Bundalo. Druge to rade otvarajući sopstvene blogove na kojima redovno objavljuju poeziju koju pišu.

Dobar primer za tako nešto jeste blog Marijane Jakobac koja još nema objavljenu zbirku poezije, ali je putem bloga http://marijanajakobac.blogspot.com/ došla do čitalačke publike i uveliko dobija komentare na svoju poeziju. U blogosferi se mogu naći i pesme Sonje Jankov  https://sonjajankov.wordpress.com/macrotritopus/, a na twiteru je aktivna i Dragoslava Barzut. Pesnikinja Jelena Anđelovski u poslednje dve godine koristi društvene mreže za strimovanje književnih događaja koje organizuje u okviru Autonomnog ženskog festivala (AFŽ), a pesnikinja Maja Solar u saradnji sa pesnikom Žakom Lučićem pokreće fejsbuk strancu i you tube kanal pod nazivom „Puna usta poezije“ na kojem kači različite snimke sa pesničkih događa, kao i audio snimke  poezije pesnika i pesnikinja različitih generacija sa jugoslovenskih prostora[23] 

Pored svega nabrojanog, trebalo bi napomenuti i jednu novinu koju su donele informaciono komunikacione tehnologije. Kako Dejana D. Jovanović i Đorđe Otašević navode u Malom rečniku feminističkih termina, sajberfeminizam je struja u okviru feminističkog pokreta i feminističke teorije koja se pojavila početkom 90-tih godina 20. veka pod uticajem tekstova Done Haravej, kiberpanka, veštačke inteligencije, tehnoloških utopija i koja smatra da internet tehnologija sa svojom anonimnošću predstavlja prirodnog saveznika žena u borbi protiv rodnog i kapitalističkog ugnjetavanja.[24] Internet je mesto fluidnih identiteta, fejk profila, niknejmova, gde je moguće promeniti, sakriti identitet i obezbediti poziciju u kojoj će pesnikinje, žene koje pišu poeziju, moći slobodno da se izraze. U vremenu interneta dvehiljaditih godina čini se da su mesta gde pesnikinja krišom piše, a koje je navodila pesnikinja Jasna Manjulov (“U školi, na času, krišom žvrljam/Kod kuće dok učimkrišom/Pišem krišom u krevetu/na poslu dok gledam TV slušam radio./”),zamenio sajber prostor u kome žene koje pišu pesme mogu poeziju da dele sa drugima i ostanu anonimne.

ISKUSTVA AVANGARDE I NEOAVANGARDE, UTICAJI PESNIKINJA  (i pesnika) STARIJIH GENERACIJA NA AUTORKE KOJE DELUJU NA NOVOSADSKOJ KNJIŽEVNOJ SCENI DVEHILJADITIH

Uticaj bogatog registra modernističkih, postmodernističkih, avangardnih i neoavangardni postupaka na pesnikinje koje su se pojavile na novosadskoj književnoj sceni nakon dvehiljadite, istovremeno je i direktan i indirektan. Stvarajući u prvim dekadama 21. veka suočavaju se sa čitavom tradicijom novog u književnosti koje je obeležilo 20. vek. Pesnikinje su sa jedne strane suočene sa nasleđem moderne u evropskim i svetskih okvirima, a istovremeno proučavaju istorijske avangarde u okvirima srpske, hrvatske i slovenačke književnosti. Na lokalnom planu, pojedine autorke otkrivaju već pomenutu novosadsku neoavangardnu poeziju, koja je nastala u okvirima nove umetničke prakse sedamdesetih, istražujući poeziju već pominjanih pesnikinja Judite Šalgo i Katalin Ladik, ali isto tako čitaju i pesnike Vujicu Rešina Tucića, Vojislava Despotova, Vladimira Kopicla, Miroslava Mandića, Slobodana Tišme, Slavka Bogdanovića.

Tekstovi pripadnika i pripadnica neoavangarde sedamdesetih se nanovo istražuju i interpretiraju a njihovi uticaji se očituju u načinu na kojima se odnose prema jeziku. Nenarativno pisanje, grafički elementi i drugačiji raspored stihova na papiru, metapoetički ekskursi, jezičke igre, jasno ukazuju na direktan upliv avangarde i neoavangarde u poeziju pesnikinja mlađih generacija. Autorke koje su pod nekog vrstom uticaja pesnika nove umetničke prakse su pre svega Maja Solar, Snežana Nikolić, Aleksandra Mirimanov, Sonja Jankov, Dragoslava Barzut, Asja Papuga i Tijana Sladoje (one ili direktno citiraju gore navedene neoavangardne autore ili se u svojoj sekundarnim književnim aktivnostima bave njihovim delom). Sa druge strane, reference na istorijsku avangardu možemo pronaći u poeziji Vesne Vujić Ršumović (referiranje na Rastka Petrovića) i Mirjane Frau Kolarski (ponavljanja, dadaističke konstrukcije).

Pored direktnog uticaja avangarde i neoavangarde u poeziji, novosadske pesnikinje mlađih generacija na različite načine istražuju pomenute pesničke prakse: Maja Solar je postavljala stare snimke Judite Šalgo kako čita poeziju na svoj you tube kanal[25], a Snežana Nikolić je ne master studijama srpske književnosti na Filozofskom fakultetu u okviru kursa Avangarda i neoavangarda u srpskoj književnosti XX veka, pisala i govorila o njenoj poeziji. Maja Solar se takođe bavila poezijom i prozom Slobodana Tišme za čiji je roman Bernardijeva soba pisala pogovor. Intervjuisala je Vladimira Kopicla, a Vujici Rešinu Tuciću je posvetila jednu pesmu. Lilitirala je poeziju Katalin Ladik. Pesnikinja Dragoslava Barzut je radila intervju sa Vujicom Rešinom Tucićem, a Vitomirka Vita Trebovac je priredila antologiju Novosadska neoavangarda – izbori iz poezije[26]. I konačno, Sonja Jankov za vreme svog volontiranja u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine imala je priliku da u muzejskom prostoru proučava rad umetnica i umetnika novosadske neoavangarde čiji su radovi izlagani u muzeju.

Uticaj avangarde i neoavangarde na poeziju novosadskih pesnikinja mlađih generacija nije puko epigonstvo jednog pesničkog diskursa. Koristeći se poetskim postupcima istorijskih avangardi i nove umetničke prakse u vreme interneta i novih društvenih okolnosti nakon dvehiljadite, autorke pišu o jednom sasvim novom iskustvu žene koja živi u neoliberalnom kapitalizmu, bori se sa novim društvenim nepravdama i poezijom nastavlja borbu u jednom drugačijem vremenskom kontekstu.

TEORIJA I AKTIVIZAM

Poezija pesnikinja koje deluju na novosadskoj književnoj sceni u prvim dekadama dvehiljaditih, nesumnjivo je i angažovana (politički osvešćena) i aktivistička. Za razliku od pesnikinja starijih generacija[27], većina autorki mlađih generacija, se nedvosmisleno određuju kao feministkinje. Politički stav, angažovanost i aktivizam idu naporedo sa teorijskim osvešćivanjem. Novosadske pesnikinje neprestano preispituju vlastiti položaj u društvu i na književnoj sceni.

Najveća opasnost za jednu pesnikinju ili pesnika je u tome da svesno ili nesvesno prihvati predvidljive diskurzivne obrasce. Ponekad mi jezikom poezije nešto činimo, a ne znamo šta činimo. Kao što sam već napomenuo, gotovo svaka od pesnikinja čije se pesme nalaze u antologiji, svoje mesto i učešće na sceni ostvarila je kroz aktivizam, kako u polju same književnosti i umetnosti, tako i kroz širi društveni angažman. Pisanje poezije i učestvovanje u javnom životu, deo su svesne odluke da se participira u javnosti i čine pokušaj da se kreira drugačiji književni, umetnički, kulturni i društveni milje. U pokušaju da pesnički aktivizam ne bude jednoznačan i da se time ne uklapa u postojeće društvene okvire koji naročito u vremenu liberalnog kapitalizma otupljuju oštricu svakoj kritici, žene koje pišu poeziju permanentno teorijski preispituju svoje aktivističke prakse. “Teorija mora proizvesti vrtoglavicu, nekada čak i paralizu: umesto da nas pokrene da nešto učinimo, ona nas može dovesti do toga da više uopšte ne znamo šta da činimo, budući da su čvrsti i pouzdani oslonci njome destabilizovani”[28] – zapisala je feministička i društvena teoretičarka Andrijana Zaharijević u svojoj knjizi  Život tela – politička filozofija Džudit Batler. Direktno ili indirektno mi možemo uočiti upliv različitih savremenih filozofskih i teorijskih koncepcija u poeziji pojedinih autorki mlađih generacija koje su zastupljene u antologiji Nevidljiva zebra. Grizelda Polok ističe da u kontekstu umetnosti postoje umetnici i umetnice (pesnici i pesnikinje) koji su istovremeno i teoretičari/teoretičarke. Postoje teoretičari i teoretičarke koji proizvode umetnost tj. poeziju. Umetnost i poezija nastaju pod snažnim uplivom teorije, kao što i teorija može biti generisana zahvaljujući pesničkoj praksi[29].

Maja Solar (1980) deluje na književnoj, filozofskoj, teorijskoj sceni kao književnica, filozofkinja, teoretičarka. Autorka je preko trideset naučnih radova iz društvene teorije, iz queer & feminističkog marksizma, feminističke poezije, teorije rada, teorije vlasništva, teorije luksuza, istorija socijalizma itd. Primeri direktnog unošenja filozofskih i teorijskih koncepcija mogu se uočiti u njenoj prvoj i u njenoj drugoj pesničkoj zbirci: u knjizi Makulalalalatura (2008) Maja Solar u pojedine pesme na direktan način uvodi filozofske postavke Džudit Batler o performativnosti, konstatacijama da se poezija upisuje u polnost, a da je  “Pol  idealna konstrukcija koja se s vremenom prisilno materijalizuje”, te  teorijski osvešćuje žensku poziciju i otvara prostor drugim pesnikinja za drugačiju poziciju iz koje pišu.

Teorijski osvešćena, ženska, feministička pozicija jeste početna tačka, polazište za političku i aktivističku poeziju koja referira na stvarnost, pokreće promenu. Još 1984. godine, američka teoretičarka Lusi Dipart, napravila je distinkciju između političke i aktivističke umetnosti, koja se može dovesti u vezu i sa poetičkim praksama pesnikinja prisutnim na novosadskoj književnoj sceni u poslednje dve decenije. Lusi Dipart je političku umetnost definisala kao umetničko delovanje koje bavi društvenim problemima i društvenim temama na nivou analize i kritike, dok je aktivističku umetnost definisala kao delovanje koje osim rada na nivou kritike i analize ima tendenciju da izvrši direktnu intervenciju, odnosno ima nameru da neposredno bude uključena u društvene teme kojima se bavi, te je ta intervencija planirana i osmišljena tako da dovede do nekih društvenih promena. Za razliku od političke umetnosti, aktivistička umetnost ulazi u sferu aktivnog političkog delovanja.[30] U tom smislu, na direktan način, sa svojim pesmama u polje aktivizma ulaze pesnikinje Čarna Ćosić, Marija Maca Obrovački i Jelena Anđelovski. Linda Hačion u svojoj knjizi Poetika postmoderne tvrdi: „Iz, decentrirane perspektive možemo pretpostaviti da „marginalno“ i ono što ću nazvati „eks-centričnim“ (bilo u klasi, rasi, polu, seksualnoj orijentaciji, poreklu) dobija novo značenje u svetlu impliciranog shvatanja da naša kultura zaista nije homogeni monolit (da je srednjeklasna, muška, heteroseksualna, belačka, zapadna). Pojam otuđene drugosti (zasnovane na binarnim opozicijama koje skrivaju hijerarhiju), ustupa, kako sam ranije istakla, pred pojmom razlika, koji ne afirmiše decentralizovane istosti, već decentralizovanu zajednicu – još jedan postmoderan paradoks.“[31]. Boreći se sa svojom poezijom za poboljšanje položaja određenih manjinskih i marginalizovanih grupa, tri navedene pesnikinje upravo afirmišu (svaka na svoj način) decentralizovanu zajednicu, pozicionirajući ono što je u ranijim vremenima bilo neprihvatljivo, „ekscentrično“, skrajnuto, nevidljivo…

Čarna Ćosić je rođena (1974) u Novom Sadu, gde je provela dobar deo svog života. Završila je Karlovačku gimnaziju, kratko studirala najpre književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, zatim teologiju na Teološkom fakultetu u Beogradu i potom filozofiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. U Ženskim studijama i istraživanjima završila je obrazovni program o ženskim i lezbejskim pravima, feminističkoj teologiji i aktivizmu. Bila je samouka pesnikinja, slikarka i performerka i svojim stvaralaštvom obojila svoj aktivizam. Preminula je 2005. godine. Pred kraj života javno se deklarisala kao radikalna lezbejka. Učestvovala je u osnivanju Novosadske lezbejske organizacije (NLO) i bila njena prva predsednica. U antologiji Nevidljiva zebra zastupljena je sa jednom, podužom pesmom „Lutkice za devojčice“ gde na snažan, autentičan i jezički upečatljiv način progovara o svom lezbejskom identitetu. Oslobođena od svih skrupula i zadrški, otkriva se imenovanjem,

Stihove počinje sa: „Zovem se lezbača/muškarača /pederuša/ćelava/dlakava/frustrirana/nepokorna/neposlušna/nelojalna/veštica/ojađena/ozlojađena/gnevna/za revoluciju spremna/.“ Pesnikinja ispisuje dugačku aktivističku poemu, u jednom dahu   koja se može po snazi i energiji čitati i kao novosadski ženski pandan Ginzbergovom Urliku. Značaj pesme „Lutkice za devojčice“, potvrđuje i činjenica da se ona često čita na književnim večerima, mnogo godina nakon Čarnine smrti te da uvek i iznova pokreće jake reakcije publike. 

Marija Maca Obrovački rođena je 1970. godine u Novom Sadu. Pesnikinja, umetnica, aktivistkinja za prava žena i osoba sa invaliditetom. Objavila je zbirku pesama Skrivena u telu 2012. godine. Delovala je u nekoliko organizacija koje se bore za poboljšanje položaja osoba sa invaliditetom. Marija Maca Obrovački ulazi na pesničku scenu ne krijući svoj identitet žene sa invaliditetom i ona je jedna od prvih pesnikinja u Novom Sadu koja kroz svoju poeziju tematizuje invalidnost, a da je to u duhu moderne poeziju, lišeno patetike i da izlazi iz diskursa socijalnog modela invalidnosti[32]. U duhu post-modernističkog feminizma, Marija Maca Obrovački briše granicu između privatnog i javnog. U pesmi pod naslovom „Ovo je pesma za one“ ulazi u prostor između četiri zida i iz ličnog iskustva onemogućenosti (invalidnosti)  piše aktivističku pesmu za one  „(…)koji svako jutro/ zidine svoje sobe gledaju/, i lepe snove nekome tamo predaju/ za one, koje neko drugi oblači, svlači/. I svaki put im kažu:/ „Budi jači, ne plači, imaj volje, ozdravićeš, biće bolje.“/ Za one, koji pogledom zbore,/ od grča ne mogu da govore/ za one, koji ćute/ dok im suze nevidljive padaju/ samoće svoje svesni,/ nemaju ništa, a nisu besni…/“ Pesmu završava sa: “Ne znam čemu stih/ Jedna sam od njih”, ukazujući da pesnikinja ne ostaje u pesmi u stihu, nego pišući iz sopstvenog iskustva onemogućenosti a u ime svih onih koji su onemogućeni i koji se nalaze u sličnoj situaciji ne poziva na direktnu intervenciju, (u skladu sa postavkom Lusi Dipart) koja bi dovela do društvene promene. Primera radi, u vidu uvođenja finansiranja personalne asistencije u Novom Sadu preko direktne budžetske linije, o čemu je bilo reči u delu teksta o aktivizmu pesnikinje Milice Mime Ružičić Novković.

Jelena Anđelovski je dugi niz godina prisutna na novosadskoj pesničkoj i aktivističkoj sceni. Rođena je u Beogradu, ali od 2005. godina živi u Novom Sadu gde je diplomirala dramaturgiju. Pohađala je master rodnih studija u Beogradu. Za razliku od Čarne Ćosić i Marije Mace Obrovački koje kroz svoju poeziju čine direktnu intervenciju iz pozicije sopstvenog identiteta vezanog za određenu manjinsku grupu (lezbejke, žene sa invaliditetom), aktivizam Jelene Anđelovski ima širi društveni i kulturni kontekst. Pesnički tekstovi Jelene Anđelovski govore o nasilju, o položaju žena iz ženske perspektive i položaju muškaraca iz ženske perspektive, o ratnom nasleđu devedesetih, socijalnim problemima, getu, lezbejstvu, patrijarhatu… U svoje dve pesničke zbirke Domovina, bes mašina i 09:99 ujutru, Jelena Anđelovski iz pozicije feministički osvešćene pesnikinje piše o ugroženim koji žive na marginama društva u tranziciji. Iako se u njenim pesmama mogu uočiti uticaji feminističke teorije, ona u svojim zbirkama gradi vrlo upečatljive slike stvarnosti. Da bi se pisalo o problemima drugih u cilju aktivističke intervencije i konkretnih društvenih promena, potrebno je sa drugim proći kroz probleme, podeliti priče, zajednička iskustva. Tako na primer u pesmi „Dva mala dečaka“ opisuje putovanje u vozu sa dva dečaka koja po svemu sudeći beže iz nekog doma. U uvodnom delu pesme, Anđelovska ispisuje stihove: “Razgovaramo./ Poznajemo iste socijalne radnice. Neke nam se sviđaju/Neke ne./ Uglavnom ne“.  Jasno se vidi da pesnikinja u situaciji  u kojoj se, s jedne strane, nalaze dva maloletna ugrožena dečaka sa društvene margine, a  s druge strane, a sa druge subordinirano socijalno starateljstvo od strane sistema čiji su deo socijalne radnice, pesnikinja staje na stranu dečaka deleći sa njima zajedničko iskustvo. Nakon deljenja zajedničkog iskustva i poverenja, Anđelovska opisuje ispovest dečaka koji trpe porodično i institucionalno nasilje: „Pijani/ Komšija/ Njegova/ Žena/ Me je/ Tukla/ Majka/ Mi je/ Umrla /Rano/ Ostao/ Sam/ Sa ćaletom/ Alkos je/ Razbijao me/ Odveli me/ U dom./ Vidiš/ Ovaj /Ožiljak/ To mi je/ Ćale/ Uradio Peglom/. Oženio/ Se Traže/. Kad se Vratimo/ Vaspitač Sava Petrović/ Nas Šamara/ I šutira/“.

Pored tri navedene pesnikinje, i Dragoslava Barzut, čije su pesme zastupljene u antologiji, piše aktivističku poeziju iz pozicije lezbejskog identiteta. Sama sebe određuje kao književnicu, feministkinju i borkinju za prava LGBTQ+. Dragoslava Barzut se afirmisala pre svega kao prozaistkinja. Autorka je zbirke priča Zlatni metak (2012), za koju je dobila nagradu „Đura Đukanović“ (2011) i romana Papirne disko kugle (2017) za koji je nagrađena nagradom  “Anđelka Milić” (2018). Kao pesnikinja sa iskustvom pisanja proze, za razliku od Čarne Ćosić koja u svojoj pesmi „Lutkice za devojčice“ probija led i na jezički veoma intenzivan način progovara o svom lezbejskom identitetu, Dragoslava Barzut odlazi korak dalje (treba imati na umu da je njena poezija nastajala desetak godina kasnije) i u pesmama piše o konkretnim životnim problemima lezbejki i drugih pripadnika i pripadnica LGBTQ+ populacije, ali i samih žena, bez obzira na njihov seksualni identitet. U pesmi „Moj fake muž“ opisuje životnu situaciju neautovane lezbejke i njenog fake muža geja u njihovom porodičnom okruženju: „On je moj fake muž/ On je divan fake muž /Moji roditelji ga obožavaju/Sa nama prisne porodične veze/održavaju“(…) //Moj fake muž ima dečka/i nekoliko sex varijanti/Ja imam devojku./Ponekad svi zajedno večeramo/Ponekad svi zajedno spavamo/Čula sam da se to zove POLIAMORIJA/ na face-u postoji grupa za to.”Sa druge strane opisuje nelagodu pri poseti lekarima: „Najefikasniji lek koji lekari prepisuju ženama:/ trudnoća./ Bolne menstruacije?/Neće te boleti posle porođaja!/Imaš policistične jajnike?/Kad rodiš dete sve će se samo srediti!/Cista na sisi?/Kad budeš dojila nećeš je više imati!/ Karijes na trojci?/Posle trudnoće ćeš i tako staviti veštake!“

PESNIKINJA ZAINTERESOVANA ZA MALI SVET

Nasuprot navedenim primerima feminističko-queer-lejzbističke poezije feminizma i pesama koje su novosadske pesnikinje pod uticajem različitih teorijskih koncepcija i poezije pisane kao direktne aktivističke intervencije i da dovede do društvenih promena, dolazi poezija Vitomirke Vite Trebovac (1980). Vitomirka Vita Trebovac objavila je tri zbirke pesama: Plavo u boji (2011), Sve drveće, sva deca i svi bicikliu meni (2017) i Dani punog meseca (2020).  Osnovno polazište iz koje Vitomirka Trebovac piše je životno iskustvo, uklopljeno sa knjigama koje je čitala i koje čita. Put kojim njene pesme dolaze na papir nije unapred determinisan diskurzivnim obrascima, uputima, smernicama, kolektivističkim agendama… To se i bukvalno može pročitati u pesmi „Put“ iz zbirke Dani punog meseca koju ću u celini citirati: „ja sam išla putem/levo je ravnica/s desne strane suncokreti/ ja sam išla putem/iznad mene nebo/ispod mene kamen/ja sam išla putem/tamo napred more/iza mene šuma/ja sam išla putem/uvek svojim putem/i najčešće sama.“ Dovoljno savremenim i komunikativnim jezikom, pesnikinja piše poeziju iz života i o životu. O njenoj drugoj pesničkoj zbirci kritičarka Milijana Pejeković zapisala je sledeće: „Sve drveće… je, ma koliko to izanđalo zvučalo, zbirka o životu. U njoj se život javlja kao jedna masivna neuređenost. On je u usputnim utiscima, u susretima sa ljudima, u kućnim predmetima, u onome što smo zapamtili; on je u zalutalim mirisima, ponekim mislima, u prolaženju. On je u mirisu zarezane olovke, u jednom maminom vrisku, u šik prolaznici sa malim psom; život je u polomljenom labelu, u jednom strahu i u tihom džezu u knjižari; on je u ciframa telefona koji se odavno ne okreće, ali cifre, da, one su još žive, tu su u nama. Život je bujajući kompleks svega onog što i ne primećujemo i kao takav odbija i gazi svaku banalnu interpretaciju, sve mizerne redukcije na uspeh i novac, te se preliva, pliva, šiklja, naprosto trijumfuje u ovoj zbirci“

Poezija Vitomirke Vite Trebovac u mnogo čemu se razlikuje od poezije pominjanih pesnikinja. Ona ne nastaje iz unapred predodređenih diskurzivnih, identitetskih, ili književno-teorijskih polazišta, ali se iz njih na jedan indirektan način vidi veliko čitalačko iskustvo žene koja je dugo u književnosti.                                                                                       

U svetu koji nudi različite slobode izbora, širinu koje pružaju informaciono-komunikacione tehnologije (IKT) u virtuelnom univerzumu interneta, pesnikinja ispisuje pesmu „Zainteresovana sam za mali svet“ u kojoj ispisuje sledeće stihove:

“ zainteresovana sam/ za mali svet/u kom se zna/šta je čovek šta je mućak/a važne stvarise pišu /olovkom u svesku/i zaokružuju na kalendaru/zainteresovana sam dakle/za mali svet /sa malim ljudima.“

Umesto sajberfeminizma, lažnih profila, niknejmova, radije je odabrala poziciju autentičnog doživljaja sveta u kojem poput Jasne Manjulov ljubomorno i skriveno čuva svoju poziciju pesnikinje.

FILOZOFKINJA, DRAMATURŠKINJA, PESNIKINJA KOJA RADI U KNJIŽARI – PRIMERI AKTIVISTIČKE SARADNJE AUTORKI KOJE PIŠU RAZLIČITU POEZIJU

Iako poezija Vitomirke Vite Trebovac poetički odudara od poezije pesnikinja koje pišu aktivističku poezije pod uticajem određenih teorijskih koncepcija, ona se ne postavlja nasuprot njima. Naprotiv, poetičke razlike ne smetaju kolaboraciji među pesnikinjama. Generacijski bliske pesnikinje Maja Solar, po vokaciji filozofkinja, dramaturškinja Jelena Anđelovski i Vitomirka Vita Trebovac, pesnikinja koja se dugi niz godina bavi knjižarstvom, a u isto vreme je angažovana i u izdavačkom centru knjižare „Bulevar books“, predstavljaju okosnicu delovanja pesnikinja na pesničkoj sceni Novog Sada.

Knjižara „Bulevar books“ je svojim desetogodišnjim postojanjem na neki način postala neformalni novosadski kulturni centar. Posebno od kada se preselila na novu lokaciju na Bulevaru „Mihajla Pupina“ postaje sedište mnogih književnih okupljanja na kojima nastupaju pisci iz čitavog regiona. Pored promocija novih knjiga, autorskih književnih večeri, u Bulevar buksu se organizuju i zajednička čitanja poezija pesnikinja i pesnika.

Iako pišu različitu poeziju, ove tri generacijski bliske pesnikinje zajedno nastupaju i često sarađuju. Njihov poetski aktivizam i prisustvo na književnoj sceni su u stalnom preplitanju. U zavisnosti od načina delovanja one uspostavljaju različite oblike međusobne saradnje. Jelena Anđelovski i Vitomirka Vita Trebovac zajednički su priredile antologiju Ovo nije dom (2017) u kojoj su objavile poeziju pesnikinja sa prostora bivše Jugoslavije o migraciji. A 4. decembra 2019. su Maja Solar i Jelena Anđelovski izvele zajednički poetsko muzički performans  pod nazivom „Zaustaviću smrt ako krene ovim hodnikom“. Takođe, treba napomenuti da se okviru „Autonomnog ženskog festivala“ koji se održava u knjižari „Bulevar books“, a koje organizuje Jelena Anđelovski već neko vreme održavaju književni programi na kojima pesnikinje čitaju poeziju.

MAJA I IVAN

Ne mogu da završim ovaj tekst, a da ne napišem nešto o aktivističkoj saradnji između pesnikinje Maje Solar i njenog dugogodišnjeg partnera Ivana Radenkovića. I odmah mi pada na pamet već pominjana životna i umetnička saradnja između Bogdanke i Dejana Poznanovića.

Maja Solar i Ivan Radenković su činili par. Kako u poeziji i književnosti, tako i u teoriji i filozofiji. Kako na primer u Centru za novi književnost – Neolit, tako i u Filozofskom kolektivu Gerusija.

Pišući knjigu o Dejanu i Bogdanki Poznanović, Miško Šuvaković zapisuje:

 „Dvoje čine par. Par je aktivni odnos individualnosti i nekakvog zajedničkog „viška“ značenja, vrednosti, sadejstva, moći i iskustva koje nazivaju partnerstvom. Partnerstvo je simbolički, imaginarni i realni poredak sadejstva: jednog i drugog u javnom prostoru. U paru postoji odnos jednog i drugog: nje i njega ili njega i nje. Partnerstvom se par preobražava u dinamični događaj interakcije kojom dvoje postaju delatnici – oni prizivaju učinak u svetu. Dvoje žive u prostorima svakodnevnog života, ne/izvesne lokalne kulture, internacionalnih potencijalnih prostora umetnosti[33]

Kao svedok i saradnik i Maje Solar mogu da potvrdim da je njihov zajednički aktivizam imao ključni, integrišući značaj za novosadsku pesničku scenu dvehiljaditih. Tokom zajedničkog delovanja, Maja Solar i Ivan Radenković i u okviru Centra za novu književnost – NEOLIT i kroz levo orijentisani teorijski i politički kolektiv “Gerusija” prizivaju učinak u svetu.

Da li kroz projekat „Lilitiranje“ ili na nekim drugim književnim događajima (promocija druge zbirke poezije Maje Solar Bez začina) Ivan je uvek bio prisutan sa svojom muzikom, svojim dizajnom, svojom video-produkcijom, ali i svojom poezijom. Njihov zajednički aktivizam u paru i njegov značaj dvehiljaditih, može se uslovno rečeno, porediti sa značajem koji je imao aktivizam bračnog para Dejana i Bogdanke Poznanović u sedamdesetim i osamdesetim godinama 20. veka. Tragična smrt Ivana Radenkovića predstavlja veliki gubitak za novosadsku pesničku i levo orjentisanu teorijsku i aktivističku scenu, ali on i dalje proizvodi značenje u stihovima i pesmama Maje Solar u pesmama „Deca srede“, „To besno, to voljeno“.

Pojedine pesnikinje imale su i imaju samostalni put na novosadskoj književnoj sceni u prve dve dekade dvehiljaditih. Iako su i one povremeno ulazile u polje aktivizma, nisu trajnije ulazile u navedene pesničke inicijative, književne grupe, i druge oblike samoorganizovanja. Što se tiče odnosa prema avangardi i neoavangardi, teoriji feminizma, aktivizma u cilju poboljšanja položaja određenih marginalizovanih grupacija, nije da su sve to u svojoj poeziji zaobilazile. Sve o čemu je pisano, prisutno je i u pesmama pesnikinja o kojima će biti reči u sledećem delu teksta, ali na jedan drugi, diskretniji i njima primereniji način.  

Sonja Veselinović se najpre pojavila na sceni kao prozaistkinja sa dva lirska romana Poema preko (2008) i Krosfejd (2013), da bi zatim objavila i zbirku pesama Proklizavanje (2020) za koju je dobila nagradu „Biljana Jovanović“ (2020). Pored toga što piše prozu i poeziju, Sonja Veselinović je komparatiskinja, bavi se teorijom prevođenja, a od 2016. godine u zvanju je docenta i angažovana je na predmetima iz oblasti svetske i srpske književnosti 19. i 20. veka, poetike i teorije prevođenja. Objavila je studiju “Prevodilačka poetika Ivana V. Lalića”. Dugogodišnja je članica redakcije časopisa Polja. Iz navedenog se vidi da Sonja Veselinović pokriva gotovo sva polja književnosti. Prozaistkinja, pesnikinja, književna teoretičarka, prevoditeljka. Zbirka pesama Proklizavanje (iz koje sam načinio izbor za antologiju Nevidljiva zebra) pokazuje da se radi o obrazovanoj i dobro pripremljenoj književnici koja poznaje moderno pesništvo. Sonja Veselinović piše iz pozicije ženskog subjekta u gradu, sa reminiscencijama na događaje iz prošlosti. Kroz jednu finu, savremenu liriku izbija jasna kritika savremenog društva, institucija, neoliberalnog kapitalizma, kao i odnos jedne obrazovane pesnikinje iz pozicije književnice prema samoj književnosti. Posebno je, za razumevanje civilizacijskog konteksta u kom je rođena i stasavala je generacija pesnikinja i pesnika rođenih krajem sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka značajna pesma „Zamke sećanja“. U njoj pesnikinja nabraja događaje koji su se zbili u godini njenog rođenja (1981) na lokalnom i globalnom planu: od početka rada MTV programa i emitovanja TV serije „Dinastija, do činjenice da su te  godine umrli književnik Miroslav Krleža i pesnik Edvard Kocbek.

Slično osećanje sveta, lirski doživljaj grada, modernog doba, kao Sonja Veselinović deli i najmlađa pesnikinja zastupljena u antologiji Nevidljiva zebra Katarina Pantović (1994). U svom osećanju sveta, ima poseban smisao za detalje.

Do sada je objavila jednu zbirku pesama Unutrašnje nevreme (2019).

Nataša Mikić Bundolo je intezivno prisutna na novosadskog književnoj sceni. Njena poezija je u brzini i borbi za poeziju. Između lirike i pevanja pesme o pesmi kao u poeziji Vojislava Despotova. Aktivna je u Društvu novosadskih književnika (DNK). Svojom svakodnevnicom u poeziji, vezivanjem za novosadska mesta i toponime, čini protivtežu ženskoj pesničkoj sceni koja je za neke isuviše otišla u pravcu eksperimenata, sajber feminizma, teorije i aktivizma. Iako je poezija Nataše Mikić Bundolo po senzibilitetu bliza klasičnijem poimanju poezije, njeni stihovi vode dijalog i sa novim, neoavangardnim, eksperimentalnim…

Natalija Vladisavljević (1973) je pesnikinja koja je svoju punu afirmaciju doživela nakon dvehiljadite. Natalija ima Daunov sindrom. Poezija koju piše je i narativna i nenarativna. I romantičarska i nadrealistička, a pesnikinja ponekad pribegava vremenskim paradoksima. U njenim pesmama možemo uočiti i ovakve stihove: „A za dalje imam lepši život da provedem/Za bolju budućnost i za prošlost.“

Sonja Jankov (1985) je doktorant Teorije umetnosti i medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Volontirala je i radila u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (2012–2015) i spoljni je saradnik brojnih institucija i nezavisne scene u regionu.  Autor je nekoliko naučnih radova objavljenih u nacionalnim i inostranim časopisima, kao i dve zbirke poezije: Impresionistički kadrovi (Matica srpska – prva knjiga, 2008) i Eutanazija mermera (nagrada Gordana Todorović, 2013). Svoju poeziju je i izlagala u vidu samostalnih izložbi Cogito ergo sonet i Eutanazija mermera. Živi u Novom Sadu.

U svojim pesmama, u zbirci Eutanazija mermera iz koje je napravljen izbor za antologiju Nevidljiva zebra, Sonja Jankov je pronašla specifičan poetski govor. Radi se o dobro promišljenoj poeziji jedne pesnikinje koja se ne upušta olako u pisanje poezije. U zbirci Eutanazija mermera vide se uticaji arhitekture, filozofije, savremene umetnosti. Sa jedne strane erudicija, citatnost, sa druge strane svakodnevica, životni prostor, zapažanje ljudi. Iskustvo volontiranja u muzeju Savremene umetnosti Vojvodine, putovanja, saradnja sa brojnim institucija i nezavisnom scenom, doprinela je da Sonja Jankov u svojim pesničkim tekstovima izvrši suptilnu kritiku neoliberalnog kapitalizma i kulturnih politika u uslovima tržišne ekonomije.

Aleksandra Mirimanov (1986), pisala je poeziju u vidu dnevničkih zapisa u prvoj dekadi dvehiljaditih. Poetski tekstovi koje je beleškarila jesu poetika svakodnevnice, autopoetički zapisi o pisanju, o istini i laži, odnosu sa prijateljicama, ženskim danima, menstruacijama. U pesmama koje je pisala mogu se pronaći uticaju neoavangardnih pesnika Slobodana Tišme (Blues diary) i umetnika i Miroslava Mandića (Ruža Lutanja).

Tihana Janjić (1986) pisala je poeziju u periodu 2000–2008. godine. Veoma rano je izgradila autentičnu poetiku neobičnih slika, na prvi pogled zamagljenih, skrivenih, suptilno erotskih, ali sa veoma oštrom ženskom porukom. Neko vreme je bila polaznica književnih radionica novosadskog pesnika Pere Zupca. Jedna je od osnivačica Centra za novu književnost „Neolit“ u okviru čijih aktivnosti je imala nekoliko čitanja poezije i jedno zajedničko veče sa pesnikom Urošem Pajićem, kada je o njenoj poeziji govorila književna kritičarka Emilija Džambarski. Smatrala je da se o sopstvenoj poeziji ne može govoriti.

Tijana Sladoje je za svoju prvu pesničku zbirku Oderotine dobila nagradu „Novica Tadić“ za 2021. godinu. Kao da je u svojim pesmama na neki svoj način sublimisala sva pitanja koja tište pesnikinje i pesnike od prve dekade dvehiljaditih do danas. Iako postavlja i pitanja o položaju pesnikinje na sceni i o pisanju poezije, jeziku, ona sa neprijatnošću piše, muka joj je od književnih večeri, nema omiljene pesnike, samo pesme i njen će glas uvek ići kroz sredinu. U zbiru celokupne novosadske poezije, zbirka Oderotine na autentičan način govori o onome o čemu se ne sme ćutati.

Posebnu grupu pesnikinja zastupljenih u antologiji čine Asja Papuga, Marijana Jakobac, Bojana Škorić i Mirjana Frau Gardinovački. Nastupi ove četiri pesnikinje, prvenstveno se povezuju za pesničku manifestaciju „Poetarium“ koju su 2012. osnovali pesnici Nikola Oravec i Bojan Samson. Ove četiri pesnikinje, pojavile su se na pesničkoj sceni u drugoj polovini druge dekade dvehiljaditih, nakon svih do tada bitnih događaja (Centar za novu književnost – Neolit, Poezija u kući). Oslobođene od aktivističkih imperativa probijanja leda, one iza sebe imaju iskustva drugih pesnikinja. One su dovoljno mlade da nisu videle ni birokratske sedamdesete i osamdesete u kojima su stvarale pesnikinje starijih generacija, ni sumorne ratne devedesete, ali nisu bile ni involvirane u prvu dekadu dvehiljaditih, u kojima su se postavljala velika očekivanja, koja su velikim delom bila i izneverena.

Pesnikinja Asja Papuga piše na rusinskom, ali joj se pesme prevode i na srpski jezik. Objavila je dve zbirke pesama:  U blizini – u daljini (У блїзкосци – у далєксоци) (2009), objavljena dvojezično na rusinskom i srpskom jeziku, Greška (Гришка), na rusinskom jeziku, (2015). U njenim pesmama je uočljiva jedna nova angažovanost koja nije identitetska, diskurzivna i pre se može dovesti u vezu sa angažovanošću nekih starijih pesnikinja. U pesmi Asje Papuge koja nema naslov nailazimo na stihove:  “Navijene porcelanske lutke/ koje svaki dan ponavljaju svoj/ siguran, dragocen, ustaljen put./ Korak levo – korak desno. /Jedan – dva. Tik – tak./ Unapred osmišljeni razgovori, reakcije, mimika,/ istrošene šale, krvožedni osmesi, zverska glad, otimanje, /nametnuti komplimenti, agresivni flert, silovanje./” Kao da su navijene porculanske lutke u novom post-post vremenu, po svemu sudeći ne mnogo srećnijem i slobodnijem, zamena za metaforu visokog funkcionera, nesrećnog Čung Unga iz poeme Zuje Daki iz sivila birokratije osamdesetih.

Sa druge strane već pominjana pesnikinja Marijana Jakobac, isprva piše iz klasičnijeg neosimbolističkog diskursa pod uticajem pesnika Branka Miljkovića. Njena poezija ima i prizvuk lirskog pod uticajem istočnjačkih učenja, ali na koncu poziva na revoluciju i nemirenje sa postojećim. Za Marijanu Jakobac je revolucija u gašenju kompjutera: “Nekud bih da idem /Ne znam kuda idem// Beže mi koraci/ Plove misli Vrti se ploča u krug// Sve bi da se vrati /U to vreme / Nostalgija // Isključi kompjutere/ Podigni čašu/ Budi zanos /  Revolucija//”.

Bojana Škorić tematizuje položaj žene u neoliberalnom kapitalizmu u konkretnim životnim situacijama i u tome ima dodirnih tačaka sa poezijom Dragoslave Barzut. Tematika njene poezije se kreće od kritike 8. marta (pesma „Srećan 8. mart“ ) koji se sveo na kupovinu poklona učiteljicama, mamama, tetkama, bakama, odavno izgubivši svoj emancipatorski značaj za poboljšanje položaja žena. U drugoj pesmi „Arhetipovi“ piše o nesnalaženju žene u novom dobu kompanija, tim bildinga, kancelarija sa stolicama na točkiće… Treća pesma Plan uspehaje pesma o električnim trotinetima što su poslednjih godina preplavili naše gradove, opisujući uspešnog čoveka koji vozi u neoliberalnom kapitalizmu i koji nije pristalica analognih trotineta, a mahanje nogom mu deluje siromašno kao parče hleba i margarina.

Mirjana Frau Gardinovački je u dijalogu i sa avangardom i sa položajem žena u savremenom društvu. Za razliku od Asje Papuge, Marijane Jakobac i Bojane Škorić, ona ima ličniji i zaoštreniji stav prema muškarcima u samoj književnosti i van nje. Bez femkanja piše o postkoitalanoj cigareti, koristi slobodan jezik na granici pristojnih i nepristojnih reči, što je danas sve ređe i ređe  kako usled sve dominantnijih pojava neokonzervativizma, tako i u krugovima neoliberalne političke korektnosti.

Dve pesnikinje, koje se na poseban i sebi svojstven način pojavljuju u antologiji, jesu Ivana Sarić i Maja Korolija. Ivana Sarić, zdravstvena radnica, proleterka jedno vreme je nastupala u okviru poetskog programa „Poezija u kući“, a danas živi u predivnom gradiću sa pogledom na Alpe. U njenim pesmama se može uočiti obećavajući potencijal levičarske, feminističke poezije i nadam se da će Ivana ponekad u dolazećem vremenu pogled sa Alpa preusmeriti i na novosadsku pesničku scenu. Sa druge strane, u poeziji Maje Korolije mogu se uočiti slobodniji bit i džez ritmovi.  Pesme su joj objavljivane u časopisima: Rukopisi, Garavi sokak, Split Mind, Džbujanje, TIT. Svojim diskretnim pojavljivanjem u antologiji Nevidljiva zebra ove dve pesnikinje ukazuju na pojavnost i nepojavnost novosadske poezije koju pišu žene.

Pruge na telu se nekada vide, a nekad ne.


[1] Za izraz žene koje pišu poeziju zahvaljuljem pesniku Žaku Lučiću koji mi je skrenuo pažnju na njega dok smo sedeli u knjižari „Zenit“ pre promocije knjige Novosadska ženska proza: Od ispovesti do putopisa  koju je priredila Vladislava Gordić Petković

[2] Letnja škola na #FMK: Dubravka Đurić https://www.youtube.com/watch?v=AM1zeM8sjQw&t=45s

[3] isto

[4] Ingrid Šafranek: „Ženska književnost i žensko pismo, Republika – časopis za književnost, Društvo književnika Hrvatske, Zagreb, studeni-prosinac 1983. str. 17.

[5] Antologija novosadske poezije koju pišu žene Nevidljiva zebra dobila je prema motivu iz pesme novosadske pesnikinje Jasne Manjulov „Prugasta, ali nevidljiva zebra“.

[6] Među pripadnike Nove umetničke prakse ubrajamo pesnikinje i pesnike koje su i koji su početkom sedamdesetih godina bile i bili okupljeni oko novosadske Tribine mladih i časopisa Polja:  Vujicu Rešina Tucića, Branka Andrića Andrlu, Vojislava Despotova, Slobodana Tišmu, Vladimira Kopicla, Miroslava Mandića, Božidara Mandića, Slavka Bogdanovića. Posebno bih hteo da spomenem bračni par Bogdanku i Dejana Poznanovića.

[7] Silvia Dražić Novosadski tekstualizam, Futura publikacije, Novi Sad, 2018, str. 24.

[8] U drugoj polovini prve dekade dvehiljaditih godina na poziv Dragoslave Barzut, a u okviru „Centra za novuknjiževnost“, u Novom Sadu gostuju Šejla Šehabović i Asja Bakić. Novosadske pesnikinje su oduvek, a posebno u poslednjih dve decenije, uspostavljale saradnju su pesnikinjama iz drugih književnih centara sa područja bivše Jugoslavije. O različitim oblicima te saradnje biće još reči u tekstu.

[9] Stihovi iz pesme „Prugasta, ali nevidljiva zebra“

[10] Izvor http://www.zkvh.org.rs/index.php/vijesti/vijesti-iz-zajednice/6084-jasna-melvinger-pjesnikinja-prozaistica-i-jezikoslovka

[11] Nikola Dedić: Neoavangardni tekstualizam, „Evropski kontekst u umetnosti XX veka u Vojvodini“, Muzej savremene umetnosti Vojvodine“, Novi Sad, 2008.str 598.

[12] Miško Šuvaković: Moć žene, str 102.

[13] Nikola Dedić: Neoavangardni tekstualizam, „Evropski kontekst u umetnosti XX veka u Vojvodini“,Muzej savremene umetnosti Vojvodine“, Novi Sad, 2008,str. 598.

[15] Novosadske pesnikinje i pesnici su veoma brzo uspostavili saradnju sa beogradskim pesnikinjama koje su bile zastupljene u zborniku Diskurzivna tela poezije:Tamarom Šuškić, Natalijom Marković, Ljiljanom Jovanović, Danicom Pavlović… Pomenute pesnikinje su bile polaznice Ažinove (Asocijacija za žensku inicijativu)škole poezije i teorije koja je u Beogradu vodila pesnikinja Dubravka Đurić.

[16] Dubravka Đurić: “Diskurzivna tela poezije“, Konflikti lirske poezije, izvođenje ontologije i transcendencije, hibridni identiteti, nomadski subjekti i nove pesničke prakse“, zbornik  Diskurzivna tela poezije, Asocijacija za žensku inicijativu, Beograd, 2004. str. 145.

[17] Linda Hačion: Poetika postmoderne, Svetovi, Novi Sad,1998, str. 26.

[18] Centar za novu književnost „Neolit“ je bila nevladina organizacija koja je postojala u Novom Sadu od 2005. do 2008. godine. Za tri godine svoga postojanja u saradnji sa Kulturnim centrom Novog Sada, Studentskim kulturnim centrom Novi Sadi drugim nevladinim organizacijama Neolitje organizovao niz književnih programa: čitanja poezije, promocije pesničkih zbirki, poetske performanse, večeri slem poezije, pesničke radionice, književne maratone. Okosnicu Centra za novu književnost „Neolitčinile su pesnikinje Maja Solar i Dragoslava Barzut, pesnici Bojan Samson, Siniša Tucić, Dušan Pržulj, a u programima su učestvovali i književnici Patrik Kovalski, Nika Dušanov, Sergej Stanković, Vesna Vujić, Tihana Janjić, Aleksandra Mirimanov… Centar za novu književnost „Neolit“je u saradnji sa Kulturnim centrom Novog Sada izdao Zbornik nove novosadske poezije Nešto je u igri (2008)

[19] U vreme delovanja Centra za novu književnost „Neolit“odvijale su se večeri slem poezije u Malom centru kulture „Orpheus“, kao i nekoliko ad hoc pesničkih inicijativa: „Poetski rupe“ – parapoetski teatar koji su činili pesnikinja Maja Solar i pesnik Dušan Pržulj, te „Lilitiranje“ koje su organizovale Maja Solar, Dragoslava Barzut, a kasnije su im se pridružile i Tina Solar i Milena Stefanovska.

[20] U periodu 2010–2020. na novosadskoj književnoj sceni je organizovano niz pesničkih programa: pesnikinja Jelena Anđelovski je nekoliko godina vodila program u novosadskoj Crnoj kući(CK13) pod nazivom „Poezija u kući“, te je učestvovala u organizaciji poetskih večeri na jezicima Vojvodine „TraNSporteri“ u saradnji sa (Forumom i Kružok mostom);  Ciklus književnih večeri “Nesaglasnost” pokrenut je u decembru 2015. godine od strane “Mračne komore”, platforme posvećene savremenoj književnosti, filozofiji i društvenoj teoriji, a vodili su ih pesnici Nikola Oravec i Stevan Bradić; Pesničku manifestaciju „Poetarium“ su osnovali pesnici Nikola Oravec i Bojan Samson (2012), (AFŽ)  je Autonomni festival žena koji se održava u knjižari „Bulevar books“ (nastao 2020) u okviru kojeg čitanje ženske poezije organizuje Jelena Anđelovski; Festival „Književna mašina“organizuje Stevan Bradić.

[21] Ivana Milivojević: „Kiberfeminizam“, Uvod u rodne studije, Univerzitet u Novom Sadu, Centar za rodne studije ACIMSI, Novi Sad, 2011. str. 268.

[22] isto

[23] U šest do sada postavljenih snimaka epizoda na you tube kanal „Puna usta poezije“, Maja Solar i Žak Lučić čitali su pesme :  Ljiljane Jovanović, Marka Pogačara, Ilhana Pačariza i Marije Dejanović, Željke Horvat Čeč, Tanje Stupar Trifunović, Jelene Andjelovske,  Dinka Kreha, Aide Begić, Vitomirke Trebovac, Nenada Jovanovića i Vojislava Despotova, Asje Bakić, Bojana Todorovića, Staše Aras i Fride Šarar, Alena Brleka, Stanke Hrastelj, Siniše Tucića, Dorte Jagić, Damira Nedića, Jasne Manjulov, Čarne Ćosić i Ota Horvata, Maje Solar.

[24] Dejana D. Jovanović i Đorđe Otašević: Mali rečnik feminističkih termina, Alma, Beograd 2015, str. 188.

[25] Judita Šalgo, “Položaji književnosti”, https://www.youtube.com/watch?v=pg1N2IQfTYw

[26] Novosadska neoavangarda  (priredila Vitomirka Vita Trebovac), IC Bulevar, Novi Sad 2020.

[27] O odnosu novosadskih pesnikinja starijih generacija prema feminizmu i ženskom pitanju nema puno toga napisanog. Ipak, nepunu godinu dana pre svoje smrti, književnica Judita Šalgo se u intervjuu pod naslovom „Mutni biser bestraga(Vojvođanski građanski list, 22.decembar 1995) o ženskom pitanju izjašnjava sledećim rečima: „ A svoj stav o „ženskom pitanju“ svakako ne bih započela tvrdnjom da negiram svoj pol. Može čovek da mrzi svoj pol, ali da ga poriče – slaba vajda. Rekla bih, međutim, da se osećam više ugrožena kao ljudsko biće, kao pojedinac u masi i uvek pomalo nasuprot masi, nego kao žensko biće. Masa žena ili ženska masa opasna je i često strašnija od muške.” Ovaj citat intervjua Judite Šalgo iznosim kao činjenicu. Ne osećam se dovoljno kompetentnim da ulazim u njegove dalje interpretacije i analize.

[28] Andrijana Zaharijević: Život tela – politička filozofija Džudit Batler, str. 65.

[29] Dubravka Đurić, str. 389–390.

[30] Predavanje “Aktivizam i društveni pokreti” – Aleksa Milanović u okviru letnje  škole  „AB-Z savremene estetike i teorije umetnosti“ https://www.youtube.com/watch?v=ZqOqI0WY0gs&t=192s

[31] Linda Hačion: Poetika postmoderne, Svetovi, Novi Sad, 1998, str. 30–31.

[32] Videti tekst Toma Šekspira „Socijalni model invalidnosti“, tematski broj  časopisa za književnost, filozofiju i društvena pitanja  Rizom, broj 2, godina II, Novi Sad, jesen-zima 2021.

[33] Miško Šuvaković: Bogdanka i Dejan Poznanović – umetnost, mediji i aktivizam na kraju moderne, Institut za istraživanje avangarde/Zagreb, Muzej savremene umetnosti Vojvodine/Novi Sad, ORION ART/Beograd, 2012, str. 7.