Kategorija: Umetnost

(odlomci)

Hoćeš da znaš, dragi brate, da li se ja slažem sa idejom emancipacije ženskinja – pa kad hoćeš, a ti me čuj!

Ženskinje je po svojim intelektualnim svojstvima i sposobnostima doraslo da bude u svemu izjednačeno sa muškinjem. Ali to izjednačenje nećemo doživeti ni ja ni ti, nego tek možda ljudi koji će živeti tek posle sto i više godina. I tada će to oslobođenje biti blagoslov po čitavo čovečanstvo. A desili se kakav preobražaj, kakva „korupcija“ pre toga vremena (npr. posle 10-20 godina) koja bi ženskinje s muškinjem sasvim izjednačila, bilo bi štetno kako po samu ženu, tako i po čovečanstvo uopšte. Pitaćeš, možda, a zašto? Pa da ti kažem i uzrok – muškinje još nije doraslo da živi sa oslobođenom ženom. Nemoj da se smeješ, ovo nije šala, nego sveta istina! Jeste, ono, sadašnje muškinje, još jednako uživa u lutki ili robinji. Pa kako po prirodnim zakonima ne teži samo muškinje za ženskinjem, nego i obratno; zar nije dakle prirodno da će pored muškinja, kakvo je sada, emancipacija ženskih slabo vajditi?…

Jeste, tako je to.

Prerana emancipacija bila bi kratka veka… Žena bi i posle emancipacije tražila muža i muž ženu; samo s tom razlikom što bi se ženi i posle dopadao čovek, a ne lutak, a sadašnjem čoveku i opet lutka, pa lutka!…

Pitam te dakle, dragi brate, šta bi sa takvom emancipacijom postigli? – Postigli bismo to da imamo više emancipovanih lutaka nego emancipovanih žena… Pa, šta bi onda sljedovalo pored muškinje i onako grubljeg i fizično jačeg od žene? Odgovor je lak – i sama ideja emancipacije postala bi smešnom, i ženskinje bi patilo ono što pati i sad. I zato treba pre no što se ženskinje emancipiše, da se muškinje u neku ruku degenerira… Jeste, muškinje se mora pre emancipacije ženskinja potpuno emancipovati svog trulog ukusa i mnogih mana, koje su, nažalost, i suviše ovladale njima. A ovako, kakvo je muškinje sada -ovde ne računam izuzetke – nije ni doraslo ni vredno slobodne ženskinje. Ono bi joj svojim trulim ukusom i fizičkim nadmoćnijem i opet pokvarilo sve, jer da je ženskinje – bar kakvo je sad – fizično slabije; o tome nema spora, pa kako je uz to plemenitija i osetljivija, brzo bi podlegla grubosti, sebičnosti pa i lukavstvu protivnika svojih.

I zato, vidiš, ja držim da pitanje emancipacije mora ići sporo, vrlo sporo, osobito kod nas Srba.

Ono mora ići naporedo sa emancipacijom muških od trula ukusa i mana njihovih. Samo tada, kada samo muškinje – a ne tek izuzeci – bude težilo za pravom ženom, a ne za lutkom, i kad bude i samo težilo za oslobođenjem sestara, kćeri i drugarica svojih, biće ono od koristi; a dok god je većina muških protiv nje, slabo će ona kome vajditi, pa baš da se i ostvari.

Po ovome što sam rekla moje je mišljenje, dragi brate, da mi Srbi svi, muško i žensko, treba pre svega da nastojimo da najpre obrazuje valjano i pošteno društvo uopšte, društvo u kome bi članovi oba pola bili ljudi na svom mestu, ljudi obrazovani i naučeni, ali manje sebični, a više pravedni nego što smo mi sada.

---

Porodica, dakle, treba da nam se osniva na uzajamnoj ljubavi muža i žene, ali ne na onoj životinjskoj sebičnoj ljubavi koja se zove strast, već na ljubavi koja bez poštovanja ne može ni da ponikne, ili bar koja je sa poštovanjem tesno skopčana. Pa kad bude dovoljno tako osnovanih porodica, biće dovoljno i ljudi u kojih će biti i pamet i srce na svom mestu; a čim dođemo do toga, biće i želja za emancipacijom izlišna – ona će biti i neosetno već sprovedena!…

Jeste, brate, i muško i žensko biće tada u znanjima i veštinama i po broju izjednačeno; pa ako baš i ne bude odmah ženskih ministara i poslanika, biće ih docnije. No tim više biće ženskinja lekara (i sad su nam već preka potreba!), apotekara, profesora, učitelja, pravnika i mernika, zanatlija, veštaka i svakovrsnih trgovaca, i svega što je zgodno za prirodu koju. A poziv taj vršiće svaka ženskinja sve dotle dok se ne uda, tj. dok ne nađe sebi muškog druga koji će joj samo iz ljubavi reći – mi se ljubimo, pa da sklopimo i porodicu. Mi smo oboje razumna stvorenja božja i sposobna za rad u društvu i izdržavanje porodice, ali ti si fizično slabija, pa dopusti da se odsad ja brinem za tebe i sebe. Ja ću raditi a ti ćeš mi pomagati i negovati i mene i porod naš, jer bi bez tvoje nege i staranja, pored plaćenih ruku, propao i ja i deca naša…

A iznemognem li ja, ili me nestane onda u ime božje delaj što si do sada. Ja ću s mirnom dušom u grob leći, jer sam uveren da nam porodica pored tebe propasti ne može…

Jeste, brate, tako će zboriti drug, zboriti muž obrazovane i oslobođene žene. A žena, takvom mužu ravna žena, biće na to već spremna, pa čim postane mati biće tek pomagačica mužu svome, a glavna briga njezina postaće od toga trenutka dom, muž i deca njezina, koju će voleti i čuvati kao i lavica svoje mlade, ali će ih razumnije negovati i vaspitavati od žene sadašnje… Ona će večito imati na umu – to su deca moja, ali budući članovi društva i budući naraštaj, pa zar da mi služe za sramotu meni i mužu mome koji je s poverenjem predao njih i ostavio ih nezi i staranju mome!…

Tako će misliti udata oslobođena žena, a neudata će se između ostalog i za to spremati, i nikad neće morati doći u iskušenje ili nepriliku da prevari budućeg svog druga, i da pođe za njega tek zato da je on izdržava ili da joj dade ime svoje.

Ona će biti sretna i po zasluzi uvažena pa ma se nikad ne udala, jer će se moći zahraniti i izdržavati i bez pomoći muške.

ETO takvu emancipaciju, dragi brate, želim ja za naše Srpkinje.

No kad pogledam po svetu, kad pogledam oko sebe, uvek se rastužim. Želja će moja ostati još dugo, dugo, samo –

 želja…                                

---

Ovo je, brate, žalosno, ali je istina, i zato i držim da nije zgodno vreme za pokretanje misli o emancipaciji ženskih u drugom smislu van onog koji sam napred izložila. Suviše smo rastrojeni za posao taj pa bi samo načinili veću zbrku. Mi najpre treba da nastojimo da se obrazuju pravi ljudi i da se svi, i muški i ženske, emancipišemo od suviše sebičnosti, nečovečnosti, neznanja i kojekakvih zabluda naših, i onda tek da pristupimo emancipaciji ženskinja u smislu pravome. No kao što napred rekoh, tada neće to teško biti proizvesti – emancipacija će doći i sama – emancipovani, od zablude emancipovani čovek, neće umeti ni zamisliti drukčije do sebi ravno i potpuno slobodno ženskinje!…

To je vreme još daleko, no ono će doći, mora doći; samo ako budemo nastojali da se u ženskinju budi još veća volja za samostalnim položajem, i ako budemo težili, svo i muško i žensko jednoj meti – da budemo dostojni imena čoveka, najsavršenijeg stvorenja na zemlji.

I zato ću, dragi brate, da budem tako slobodna, pa da u ime sretna početka u pravcu tom, doviknem i tebi i omladini. – Živela omladina osnovateljica porodice, osnovane na uzajamnoj ljubavi muža i žene, osnovane po pravilima svete pravoslavne crkve; živela omladina, reformatorka i emancipatorka vaskolikog čovečanstva!

Tvoja posestrima

Draga Gavrilović, učiteljica

(Draga Gavrilović, Pismo pobratimu (1894), Izabrana proza, priredila Jasmina Ahmetagić, Multinacionalni fond kulture, KONRAS, Sedma sila, Beograd, 2007)

[odlomak]

Brojala se 18. godina. Avgusta meseca te godine besnila je jednoga večera neobična bura. Sav Banat pretrpeo je znatnu štetu, ali selo B… kao da beše središte i vrtlog nepogodi.

Sve živo zatvorilo se po kućama, ututkalo prozore, da bar ne vidi gnjev božji, kad ga već čuje i oseća. Osim zmijevidnih munja, tutnjave gromova i huktanja vetra nit se šta vidi nit čuje; celo selo slično je groblju, na kojem je već nastao sud božji.

Između devet i deset časova uzgrnu se zavesa sa prozora neke omanje kućice i na njemu se ukaza ženska prilika.

– Hu! – reče i spusti zavesu. – Ta eto i puče. Teško nama, sve će satrti u zemlju.

Zagledajmo i mi u sobu.

Sobica je malena. Nameštaj je skupocen i gospodski, ali već stari. Na stolu gori lampa, a kod njega sede dve ženskinje baveći se vezom.

Njima ode i ženskinja što se ukazala na prozoru. I ona uze neki rad sa stola. Za časak su sve tri ćutećki radile. Utom puče grom, da se kuća iz temelja zatresla, a vetar zahukta takom silom, misliš kuću će razneti.

One ustrašeno pogledaše u prozor i prekidoše rad.

Upotrebimo tu zgodu da im u lice zagledamo. Pa ako i nećemo da opisujemo: čarne oči, belo lice, rubin-usne, biser-zube i sve ostalo što se na ženskinju najviše opisuje, opet ima nešto što je pri opisivanju spoljašnosti pomena vredno; a to su pokreti i izraz lica i očiju junaka i junakinja naših. Na to gledeći, možemo unekoliko čoveka poznati. Inače, zna se da se otrov pruža tek u lepoj čaši, u koju čovek ništa ne sumnja.

Prvi pogled kazuje nam da su sve tri ugledna mila lica, po kojima se teško može odrediti koja je starija; sve tri su očevidno još dosta mlade. Dve su visoka snažna rasta i puna tela, a treća, ona što je gledala kroz prozor, beše isto tako razvijena, ali sada nešto bleda i slaba. Iz cele pojave njezine vidi se da je mnogo patila, no da snažna čovečja volja za životom ni u njoj još slomljena nije. Izraz lica i očiju njezinih blaži je no u onih dveju.

U njihovim je očima više žara koji ti odmah u oči pada, a u njezinim očima zaklonjen je taj žar nekom bezazlenom detinjskom blagošću, te prodire kroz nju tek pokatkad. Inače je izraz jedan isti; izraz koji ćeš retko naći u izvikanih junaka i velikana; no nećeš ga naći ni u kukavica i podlaca. Ukratko, bile su ni lepe ni ružne. Obične ženskinje.

– Vreme bi bilo leći – reče posle nekoliko trenutaka ženskinja što je vidismo na prozoru. – No ko će pri ovoj huci spavati! Ja bar ne mogu. No vi lezite. Eno, Ružica već drema.

– Tebi se, Darinka, opet priviđa – reče Ružica, tarući oči. – Hoćeš opet da me oteraš u postelju da možeš uzeti moj rad. U tvojim sam očima još uvek dete.

Poslednju rečenicu izgovorila je srdito.

– Ne srdi se – reče Darinka. – Nisam te htela vređati. Htela sam da ti pomognem. Najmlađa si. I to je sve.

– Samo tako! Štedi ti samo nas – karala je sad i treća ženskinja. – Ona je najmlađa, ja opet mlađa od tebe, pa sav posao na tvojoj grbači. Dokle tako? Zar ti ne vidiš da je baš tebi odmor potreban!

– Koješta. Šta ste sad opet iznašle! – branila se ona. – Nisam bila sana pa sam joj dovršila ono malo veza. Htela ga je te večeri svršiti, a savlada je san. Dremala je nad njime.

– Ne veruj joj, Bosiljka! Oterala me od rada. Nisam bila sanana. Bila sam budna i onda kad je ona legla. Čula sam kako je u postelji još dugo plakala. Držala je da i ja spavam.

– Opet! – uzdahnu Bosiljka, prekorno gledeći u stariju sestru. – Ti večito hrabriš nas a sama ne umeš da se umeriš.

– Ima momenata u životu kad su i junaci slabiji od najmanjega mališe – branila se zbunjeno Darinka.

– Samo što su kod tebe od neko doba tak’i momenti česti gosti – primeti Bosiljka nezadovoljno.

– Kako ću, sestro, vesela biti, kad prilike nikako da se okrenu nabolje? Mučite se i vi i ja, a prošlost mi tek rane pozleđuje.

– Prošlost, ili bolje uspomena na nju, rana je za sve nas. Ali što bar tvoja sadašnjost nije sjajna, sama si kriva – reče Bosiljka značajno.

Darinka se trže.

– Sama? – pitaše posle nekoliko trenutaka. – Kako to da razumem?

– Onako kako treba! Svako je svoje sreće kovač – naljuti se Bosiljka.

– Lepa fraza! – osmehnu se gorko Darinka. – Kovači smo mi svi, ali s nejednakim gradivom; neko dobio da kuje gvožđe, a neko otražak.

– Ha, ha! – zasmeja se detinjasta Ružica, a Darinka naglo ustade i ode ka prozoru. Izgledalo je kao da hoće da skrije svoju uzrujanost.

– Bura se stišava – reče, došavši opet na svoje mesto. – Ako hoćete, možemo leći.

– Ja ću da dovršim vez – odvrati Bosiljka.

– A ja ću da slušam vaš razgovor – dodade Ružica. – Čini mi se da je Bosiljka voljna za divan. Gle, kako kida konce…

– Vraže! – osmehnu se Bosiljka. – Zamrsila si ih, pa se sad smeješ svome poslu.

Nastaviše ćutećki svaka svoj rad.

– Je li, Bosiljka, otkuda izvodiš da sam ja kriva što mi sadašnjost nije bolja? Ja malo nazirem šta si ti htela reći, no možda se i varam – nastavi Darinka po nekom ćutanju.

– Otuda što si ti mogla srećna biti, samo da si htela.

– Lepo! Ali sreća je vrlo relativan pojam. Zato mi reci: u čemu bi se sastojala?

– Čudno pitaš! U svačem što čoveka usrećiti može.

– Dobro. Ali navedi mi ti bar jedan primer.

– Mogu i stotinu! – ljutila se srednja sestra. – Eto, prvo je već to što bi živela u izobilju. Ne bi se ti morala starati da nabaviš svaku sitnicu; imala bi svoga muža i decu. A to držim da je dovoljna sreća za svaku žensku glavu.

– Dobro govoriš, sestro – primeti zamišljeno Darinka. – To je dosta ne za žensko, već za svako srce, no pod uslovom ako je zadovoljno.

– A zašto da nije?

– Zato što reči i dela ljudska često odstoje jedno od drugoga, kao nebo od zemlje. Retki su ljudi koji rade kao što govore! Mnogo vreme treba, seko, dok čoveka poznamo. I zato je mnogi prividno sretan brak ne venac od ruža, već bodljiva trnja, i u braku obično trpi to onaj ko je nevin.

– Znala sam da ćeš tako što reći. Ali ja i opet tvrdim da bi ti u braku sretna bila.

– Otkuda taj zaključak?! – osmehnu se Darinka.

– Otuda što sam uverena da bi ti bila dobra domaćica i svome mužu veran drug.

Darinkine se usne razvukoše lakim, ironičnim osmehom. Izgledalo je kao da će nešto reći, no osmeha nestade, a ona ne reče baš ništa.

– Što gutaš te misli?! To mi nije dosta. Izreci ih!

– Bolje da ih progutam nego da ti njima razrušim tako lepu iluziju o današnjem braku.

– Ako ne valja – ruši je!

– To je najlakše. Samo je neko rekao: „Bolja je jedna iluzija koja usrećava, od stotine istina, koje unesrećavaju.”

– Baš kao da ti odobravam tu šarlataneriju! Da te ne znam, još bih ti i verovala – reče na to Bosiljka.

– Sad sam se odista kolebala – primeti ozbiljno Darinka. – No, kad nećeš da „gutam misli”, evo ti ih! Htedoh reći da pogled po svetu najbolje kazuje da su ponajviše baš dobre domaćice iskrena, verna i dobra srca od svojih muževa prezrene. Baš ono protiv čega muški viču, to ih privlači. Jeste, seko moja, tako je to u životu! Večito se piskara i viče protiv „lutkastih ženskinja”; večito je ono nekom muškinju sujetno i uopšte moralno i umno zapušteno. A ovamo, pogledaj samo dobro po svetu, baš te larmadžije, ti vikači uzimaju i zaljubljuju se u najveće lutke i najvećma dresiranu majmunčad. Slabost, mane i sujete ženskinje privlači njihovu simpatiju, njihovu ljubav, a vrline njezine najviše ako se nagrade hladnim poštovanjem. Naravno da je drugo pitanje koliko traje takva ljubav.

– Ta valjda nisu takvi baš svi?

– Razume se; no šta ćemo s nekolicinom? Nego jest’, ti govoriš specijalno o meni i držiš da bih ja bila dobra žena. No baš tu me, vidiš, jako precenjuješ. Ja osećam da imam mana, kao i svaka druga. Niko nije nepogrešiv, i zato ti se tvrdnja ne bi u svakom slučaju obistinila.

– Šta?! – viknu Bosiljka. – Zar bi ti i neverna mogla biti? S te strane nisam te znala.

– Ne žesti se! – smešila se Darinka. – Meni je svaka zadata reč svetinja, bila ona izušćena pred oltarem ili inače. Kad bih se udala, bila bih svome mužu do groba verna žena i dobra domaćica. Dužnost je svakoj poštenoj ženi svetinja. Ali ti si, seko, rekla: veran drug. A to je već drugi pojam. Stoga i velim da to u svakom slučaju ne bih mogla biti. Veran drug može žena biti mužu koga voli, od srca voli, i s kojim je, osim toga, sličnih nazora i na istom stupnju obrazovanja. Ne mislim baš uvek naučnom, školskom obrazovanju, već domaćem i društvenom. Inače, bez toga, postaće im drugovanje obojima brzo dosadno, pa čak i nesnosno. A što je najgore, posledice te nejednakosti oseća ponajviše žena. Glavni uslov ženine sreće ne zavisi, dakle, kao što ti tvrdiš, od njezine vernosti i domaćičke sposobnosti, nego mnogo više od njene ljubavi prema svome mužu i od sličnosti nazora i obrazovanja njezina sa obrazovanjem i nazori muža joj.

– Ne razumeš me – reče nestrpljivo Bosiljka. – Zaključak je moj potekao otuda što držim da niko, pa ni muž, ne može biti tako zatucan grešnik da se i onda ne popravi kad uvidi da mu je žena valjana i da ugađa njegovoj ćudi i onda kad je on zaboravlja.

– Dopuštam. Ali ta tvoja žena bila bi anđeo, a ne žena. Zato, kako smo mi ženskinje tek obični ljudi, od krvi i mesa, dopusti mi još ovo. Ti reče i onda kada je on zaboravlja. Pa, reci mi, koja će žena to činiti? Je li ona koja ume rasuditi i misliti?

– No, pa zar ti ne umeš dosta rasuđivati?

– Umem. Ali ne ja, već svaka druga što bi to činila, živ je, uman i osetljiv stvor. Pa promisli: može li takav stvor, u položaju gde se po tuđoj ćudi kao neka mašina upravljati mora, ujedno i zadovoljan biti? Osobito, ako je još ponosit.

– Ne može – reče Bosiljka odlučno. – U takvim okolnostima ti ne bi zadovoljna bila. Ali ja pretpostavljam da su ljudi koji su tebe prosili i poštovanja dostojni bili.

– Pretpostavka se često obara – smešila se Darinka. – I naučenjaci često s njome nasednu. Nekada se pretpostavljalo da Zemlja stoji a Sunce je obilazi; sad opet tvrde drukčije. Zato ja htedoh izvesnost, a ne pretpostavku. Pri udadbi ne sme biti pretpostavke. Tu mora sve jasno biti kao sunce; jer nam iskustvo kazuje, da su često u društvu, u svetu, opšteuvaženi ljudi u svojoj porodici, u kući najmanje poštovanja dostojni. Ženu pitaj kakav je čovek njezin muž. Razume se: pametnu, valjanu i razboritu ženu. Jer ko nije kadar u užem krugu zaslužiti poštovanje i simpatiju, u širem ga, ako ga ima, zacelo s pravom ne zaslužuje.

– Pravo veliš – umeša se sad i Ružica. – Jer ko veli: „Ja ljubim Boga”, a mrzi na brata svoga, laža je; ta ko ne ljubi brata svog koga vidi, kako može ljubiti Boga koga ne vidi?!

– Citat iz Svetog pisma – reče Darinka – no baš zgodan da razuveri Bosiljku o uverenju njezinom. Je li tako, Bosiljka?

– Nemate me šta razuveravati. Ne branim ja muške. Samo sam htela reći da te zbog grofa nikad izviniti ne mogu. Njega si bar znala pobliže.

A Darinka stade naglije vesti.

– Zaista – ponovi Bosiljka – tu te nikad ne pojmim.

– Ko bi uvek pojmio čovečje srce – šaputaše Darinka.

A posle nekoliko trenutaka odlučno reče:

– Ja sam ti već jednom rekla da je moralo tako biti. Nisam ga volela. A ti znaš da se ja bez ljubavi nisam htela udati, a i neću udati!

– Je l’ to bio grof Stanišić na čijem je dobru teča nadzornik? – upita Ružica.

– Baš on – odgovori joj Darinka, usiljeno vesela.

Ružica pljesnu rukama:

– No onda te i ja ne pojmim! To je zaista smešno, neverovatno. Ta to je čovek…

– Lep, bogat, pa još plemić! – prekinu i dovrši s ironijom Darinka.

(Draga Gavrilović: Devojački roman (1889), Izabrana proza, priredila Jasmina Ahmetagić, Multinacionalni fond kulture, KONRAS, Sedma sila, Beograd, 2007)